“Dickens’s Dream”, Roberta Williama Bussa,
Dickens sanja likove iz svojih dela
Charles John Huffam Dickens rođen je 7. februara 1812. u Landportu, Portsmouth, kao drugo od osmero dece u porodici Johna, sitnog mornaričkog činovnika i domaćice Elisabeth. Još u najranijem detinjstvu pokazuje začudnu sposobnost pamćenja lica i povezivanja istih s određenim područjima i događajima, osobinu bez koje je teško zamisliti imalo ozbiljnijeg pisca. Ipak, ti su rani dani života budućeg književnog genija obeleženi čestim obiteljskim preseljenjima. Tako će mali Charles razdoblje od druge do četvrte godine života provesti u Londonu, no već 1816. njegov otac pronalazi bolje plaćen posao u Chatamu, u Kentu.
Upravo će onde, u idiličnim pastoralnim područjima na obalama Medwayja, budući pisac poduzimati beskrajna dečačka lutanja kojima će razvijati imaginaciju, ali i steći dve godine obrazovanja u okviru škole William Giles. Nažalost, bezbrižni i sretni dani za mladog Dickensa prestaju početkom 1821. kada usled reformi u činovničkoj strukturi Mornarice njegov otac ostaje bez posla i većine prihoda, tako da je porodici prinuđena još jednom promeniti boravište. Ovoga će se puta Dickensovi smestiti u londonskom Camden Townu, a John će prihvatiti znatno manje plaćen posao pisara u Somerset Houseu. Uprkos upornim nastojanjima da prehrani rastuću porodicu, njegov će ga neracionalan odnos prema novcu kao i nemogućnost odbacivanja starih navika i prilagođavanja novim životnim uslovima vrlo brzo koštati slobode.
Godine 1824. lokalni će pekar tužiti Johna Dickensa zbog nevraćanja duga, zbog čega će pak ovaj početkom februara biti zatvoren u nekada poznatom zatvoru Marshalsea u Southwarku. U tom će mu se dužničkom robstvu pridružiti i Elisabeth sa decom, uz izuzetak tada dvanaestogodišnjeg Charlesa koji se zapošljava u tvornici Warren’s Blacking Factory te kroz nekoliko meseci zarađuje dovoljno novca da bi koncem maja oca izbavio iz zatočeništva. Ipak, dani koje je Charles proveo lepeći etikete na boce s laštilom nisu uzalud bačeni pošto ga je dobronamerni vlasnik tokom pauza za ručak podučavao gramatici i matematici.
Iako je Elisabeth zahtevala da se njen sin vrati na posao u tvornicu laštila kako bi porodici donosio dodatni novac, John je bio apsolutno protiv takvog tretmana – štoviše, insistirao je na nastavku Charlesovog obrazovanja, što će u konačnici budućem piscu pružiti još nekoliko godina pohađanja londonske dnevne škole na Hampstead Roadu
Portret mladog Charlesa Dickensa iz 1839. Dickens je tada već živeo u Londonu te se otisnuo u svoju novinarsku karijeru. Autor portreta je Daniel Maclise
Charlesov novi svet
Sredinom 1827. Charles po nagovoru porodice odustaje od formalnog školovanja, no ne i od sticanja znanja, što će ostati jedna od njegovih životnih preokupacija. Roditelji smatraju da je s navršenih 15 godina dovoljno zreo da bi potražio stalno zaposlenje te tako barem delomično ublažio večno prisutan problem prihoda u porodici Dickens. Nedugo potom postaje pomoćnik u advokatskoj kancelariji Ellis & Blackmore – taj će posao obavljati oko godinu i po dana, do snovembra 1828. – mada ubrzo postaje svestan da to nije njegov životni poziv. U trenutku kada je napustio sigurnost posla sudbenog činovnika kao i moguću uspešnu karijeru, već je čvrsto odlučio čime se želi baviti.
Charlesa, mladića koji je relativno rano upoznao neimaštinu i borbu za golim preživljavanjem privuklo je upravo novinarstvo, nudeći mogućnost praćenja i izveštavanja o burnom životu velegrada i njegovim stanovnicima, od uličnih prosjaka i čistača cipela pa sve do plemičkih i dvorskih intriga. Taj skok sa sjaja i komfora advokatskih palača Gray’s Inna i Holborn Courta na užurbanu vrevu žurnalističkog Fleet Streeta je u geografskom smislu možda i iznosio svega nekoliko stotina metara, no Charlesu je otvorio vrata jednog sasvim drugog sveta, sveta u komu se on neobično dobro snalazio!
Osamnaest meseci provedenih na mestu pomoćnika kod Ellisa & Blackmorea ipak se pokazalo plodonosnim budući da je stečeno iskustvo i znanje iskoristio radeći kao izveštač pri advokatskoj kancelariji Doctor’s Commons, fokusirajući svoje prve novinske tekstove na sudske izveštaje. Ostaviviši jednom zauvek iza sebe temeljna egzistencijalna pitanja, mladi se Dickens konačno mogao posvetiti i lepšim stranama života. Zaljubljuje se u Mariu Beadnell s kojom će provesti tri iduće godine, no ta će veza nažalost propasti, ponajviše zbog protivljenja porodice. Ipak, Maria je poticajno delovala na Charlesovu kreativnost – kroz tri godine koliko su zajedno proveli, intezivirao je svoju novinarsku delatnost pišući veći broj članaka pod pseudonimom Boz (1836. ovi će tekstovi biti sakupljeni i izdani pod naslovom Sketches by Boz, odnosno “Bozove crtice”), a 1833. objavljuje i svoj prvi književni prilog, kratku priču A Dinner at Poplar Walk (ustvari je reč o preliminarno izdatom priloga iz “Bozovih crtica"
"The Posthumous Papers of the Pickwick Club" puni je naziv Dickensova prvog dela iz 1836., poznatijeg pod skraćenim imenom "The Pickwick Papers". Ovo je bilo njegovo prvo izdanje, gde je Dickens bio potpisan svojim pseudonimom "Boz".
Prvo će poznatije i obimnije Dickensovo delo proizaći iz saradnje sa karikaturistom Robertom Seymourom. Reč je o romanu The Pickwick Papers (“Zapisi kluba Pickwick”), čiji se prvi nastavak pojavio nedugo po izlasku Bozovih crtica iz štampe. Ovde je bitno spomenuti činjenicu da su tokom devetnaestog veka književni radovi ne samo početnika već i renomiranih pisaca objavljivani u nastavcima, kako u za to specijaliziranim , tako i u dnevnim novinama. Stoga će mesečni ciklus o klubu Pickwick biti zaključen tek u novembru 1837. To će delo autoru doneti neočekivanu slavu, ali će nažalost biti popraćeno i nekim neugodnim situacijama. Seymour će, naime, zbog progresivnog pogoršavanja zdravlja koncem 1836. počiniti samoubojstvo, a njegova će udovica javno napasti Dickensa tvrdeći kako je pri pisanju nastavaka koristio isključivo ideje njenog pokojnog supruga!
Srećom, ova će se gruba situacija ubrzo izgladiti, a godine 1836. i 1837. ostaće zapisane zlatnim slovima u životu Charlesa Dickensa. Osim što je uspešno zakoračio u svet književnosti, upoznao je i svoju životnu saputnicu i majku njihovo desetero dece, Catherine Thomson Hogarth (njih dvoje venčaće se 2. aprila 1836.), te započeti dugogodišnje prijateljstvo s Johnom Fosterom, svojim budućim autobiografom. Također, postaje i glavni urednik književnog časopisa Bentley’s Miscellany, istog onog u kom će biti objavljeni nastavci njegovih idućih romana. Slučajno, karijera najvećeg viktorijanskog pisca je krenula uzlaznom putanjom upravo u vreme kada je započela vladavina kraljice Viktorije!
Oliver Twist: socijalna tematika u prvom planu
Godine 1837. Dickens započinje objavljivanje nastavaka jednog od svojih najpoznatijih dela koje će uskoro postati poznato kao Oliver Twist. Za razliku od humorističkih i donekle satiričkih The Pickwick Papersa, ovde će u prvi plan izbiti socijalna tematika koja će od tog trenutka postati ključna konstanta u njegovu stvaralaštvu. Priča o dečaku čija majka umire pri porodu i koji sazreva u nemogućim uslovima ubožnice i okrutnih posvojiteljskih obitelji, a kasnije protiv svoje volje postaje član džeparoške bande je u nekim segmentima pomalo stereotipni model borbe dobra i zla u kojoj, očekivano, pobeđuje dobro.
Pripisivali mi takav ishod Dickensovom večnom optimizmu i izraženoj filantropiji ili samo duhu vremena (to je razdoblje realizma i naznaka ranog naturalizma u književnosti), činjenica jest da je reč o danas obaveznom sastavnom delu lektire u većini svetskih školskih sistema, a nije zgorega spomenuti ni brojne ekranizacije, među kojima se ističe ona Sir Davida Leana iz 1948. Nažalost, pojedini kritičari u svojim ishitrenim i neobjektivnim recenzijama romana Oliver Twist nisu tada propustili optužiti Charlesa Dickensa za antisemitizam, i to samo zbog činjenice da je glavni negativac Fagin poreklom Židov.
Još pre službenog dovršetka Olivera Twista, Dickens započinje rad na trećem romanu, Nicholasu Nicklebyju koji u temeljima sadrži sličnu socijalnu potku ali i brojne elemente iz pisčeva života – slično Dickensu, i mladi se Nick u jednome trenutku također nađe u situaciji spašavanja vlastite porodice napornim radom. Nakon što je dovršio Nicholasa Nickelbyja, Dickens daje ostavku na mesto urednika Bentley’s Miscellanyja smatrajući kako mu dodatni posao oduzima dragoceno spisateljsko vreme. Nije u toj konstataciji uopšte preterivao jer tokom naredne dve godine (1840. i 1841.) paralelno radi na čak tri romana: Master Humphrey’s Clock (“Sat majstora Humphreyja”), potom iz njega proizašlom Old Curiosity Shop (“Čudnovata staretinarnica”), te na romanu Barnaby Rudge.
Čuvena je staretinarnica iz romana "Old Curiosity Shop" ("Čudnovata staretinarnica") malena jednokatnica iz šesnaestog veka, a smeštena je u Portsmouth Streetu, u samom srcu londonskog Westminstera
Dickens s druge strane Atlantika
Ovaj je radni tempo zasigurno iscrpio Charlesa koji početkom 1842. shvata kako mu je kraći predah neophodan. Zajedno sa ženom po prvi puta posećuje Kanadu i Sjedinjene Američke Države, no to će putovanje biti sve samo ne turističko. Dickens će iskoristiti svoju rastuću popularnost kako bi se okomio na ono što je smatrao najvećom sramotom čovečanstva – na robovlasnički sistem tada još prisutan u delovima SAD-a.
Uspomene koje će poneti iz novog kontinenta neće biti baš lepe pošto se suočio i sa besramnim nepoštivanjem autorskih prava od strane raznih američkih novinskih i književnih izdavača koji su bez njegove dozvole objavljivali The Pickwick Papers i Olivera Twista. Ovaj će “izlet” u konačnici ipak rezultirati nećim pozitivnim jer Dickensa inspiriše za njegovo iduće delo, roman Martin Chuzzlewitt, tačnije za segment u kom opisuje putovanje mladog Martina u Sjedinjene Države koje su ovde prikazane u veoma negativnom svetlu, a čitavo će putovanje Dickens rezimirati u ne baš blagonaklonom putopisu American Notes (“Zapisi iz Amerike”).
Portret Charlesa Dickensa, naslikan tokom njegovog boravka u Bostonu (Massachusetts, SAD) 1842
Putovanja će obeležiti i narednih nekoliko godina u životu Charlesa Dickensa i njegove porodice. Tokom poseta Italiji i Švajcarskoj dovršava roman Dombey and Son (“Dombey i sin”), a po povratku u Englesku stvara jedno od svojih najpoznatijih dela, Davida Copperfielda (1849). Zanimljivo je napomenuti kako je lik nepopravljivog optimista Wilkinsa Micawbera, čoveka koji stoički trpi životne nepravde nadajući se u bolju budućnost u potpunosti temeljen na Charlesovu ocu Johnu Dickensu!
Dickens kao društvena savest Britanije i – zvezda
U pedesete godine 19. veka Dickens ulazi ne samo kao priznati autor, već i kao jedna od najcenjenijih osoba iz javnog života, na neki način društvena savest Britanije. Pokreće i uređuje nedeljnik Household Words koji će izlaziti između 1850. i 1859., a po njegovu gašenju nastavlja na novinom All the Year Round, na čijem će čelu biti do smrti. Iako Dickens nikada nije bio bogat u uobičajenom smislu te reči, u to mu se vreme materijalna situacija poprilično poboljšala pa sa porodicom seli u raskošnu kuću na londonskom Tavistock Squareu.Do kraja decenije Dickens će objaviti još i Bleak House (“Sumorna kuća”), delo koje otvoreno kritikuje britanski pravosudni sistem (i što je naročito zanimljivo, jedini roman u kojemu je ulogu naratora dodelio ženskoj junakinji), Hard Times (“Teška vremena”), te Little Dorrit (“Mala Dorritova”) gde iznova poseže za autobiografskim elementima pri građenju radnje – naime, otac Amy Dorrit, slično Dickensovu ocu, također robija u zatvoru Marshalsea zbog neplaćenih dugova.
Nažalost, privatni život Charlesa Dickensa nije pratio zvezdanu liniju svoje javne inačice. Početkom 1858. ostavlja svoju dugogodišnju suprugu Catherine, i to zbog znatno mlađe glumice Ellen Ternan s kojom će provesti ostatak života. Iako ta vest nije baš blagonaklono primljena u konzervativnom viktorijanskom društvu, očito nije poljuljala njegov stečeni ugled i slavu. Koliko god to danas čudno zvučalo, Charles Dickens bio je slavna javna osoba, na nivou i onoga što bismo danas nazvali “zvezdom”. Štaviše, čak se i ponašao u skladu s navikama današnjih slavnih imena iz sveta književnosti. Tako je od 1859. ustalio praksu javnih nastupa, pa i turneja na kojima bi pred okupljenom publikom čitao delove iz svojih dela te odgovarao na pitanja prisutnih.
Fotografija Charlesa Dickensa, snimljena otprilike 1860.
Poslednju deceniju života Dickens provodi u razmeđu između idiličnog porodičnog ugođaja na novostečenom imanju na Gad’s Hillu u Kentu i putovanja širom Britanije, uglavnom u sklopu spomenutih turneja. 1861. započinje poslednje u nizu svojih velikih ostvarenja, Great Expectations (“Velika isčekivanja”), no sve izraženiji problemi sa srcem zahtevaju usporavanje njegovog poslovično užurbanog tempa.
Odlazak i nedovršena “Tajna Edwina Drooda”
Svojeglavi se Dickens oglušuje na preporuke lekaraa, te nastavlja sa putovanjima – 1866. će uslediti njegova poslednja poseta Americi te još nekoliko kraćih izleta po “Otoku” tokom kojih dovršava Our mutual Friend (“Naš zajednički prijatelj”). Zadnja je Dickensova turneja po Engleskoj i Škotskoj (1869.) prekinuta upravo zbog rapidnog pogoršavanja njegovog zdravlja pa se početkom 1870. vraća u Gad’s Hill kojega do smrti praktički neće napuštati, uz izuzetak private posete kraljici Viktoriji u martu iste godine. Smrt će ga zateći 9. juna 1870. nakon celodnevnog rada na novom romanu čijih je prvih šest nastavaka objavio u svom časopisu All the Year Round. Pokopan je u “Kutku pesnika” (Poet’s Corner) u Westminsterskoj opatiji a na njegovu grobu stoji sledeći epitaph:He was a sympathizer to the poor, the suffering, and the oppressed; and by his death, one of England’s greatest writers is lost to the world.
Ova ilustracija, nacrtana na osnovu gravure potiče iz 1867.
Mystery of Edwin Drood (“Tajna Edwina Drooda”) spada u domen onih umetničkih ostvarenja kojima je sudbina dodelila zloguki epitet “nedovršen”. Dickens je napustio ovaj svet upravo u trenutku kada je radnju doveo do kulminacije pa je generacijama poštovalaca i književnih kritičara ostala samo mogućnost nagađanja šta se u stvari dogodilo s Edwinom i koja je stvarna pozadina njegova nestanka. Pomalo je prestrogo reći da je Dickens otišao “prevarivši” brojne poštovaoce – jednostavno, činjenica da njegov opus nije striktno zaokružen i zaključen otvara plodno područje brojnim sledbenicima kojih u poznom 19. veku nije nedostajalo. Dovoljno se prisetiti Gilberta K. Chestertona, Josepha Conrada ili Thomasa Hardyja (tek da spomenemo neke od njih), pisaca u čijim se delima naslućuje Dickensova britka socijalna satira i rafinirano psihološko portretiranje likova
Donekle izdvojeni deo u književnoj ostavštini Charlesa Dickensa predstavljaju njegove ‘božične’ priče. U razdoblju od 1843. pa do 1848. je objavio pet novela čija je nedvojbeno dickensovska tematika bivala obojena nijansama božićne atmosfere. Iako je prva u nizu, A Christmas Carol (“Božićna pjesma”, 1843.) ujedno i najpoznatija, bilo bi nepravedno zanemariti ostale priče iz niza: The Chimes (“Zvona”, 1844.), The Cricket on the Hearth (“Cvrčak na kaminu”, 1845.), The Battle of Life (“Životna bitka”, 1846.) te zaključnu The Haunted Man and the Ghost’s Bargain (“Ukleti čovek i sablasni ugovor”, 1847.).
Ipak, A Christmas Carol izdvaja se ne samo tematikom već i uticajem, i to ne samo u književnoj domeni već i u suvremenoj popularnoj kulturi. Priča o krutom bogatašu koga će božićni ‘duhovi’ naterati da preispita svoje stavove i posebno svoje srce će imati odjeka kako u literaturi, tako i u nekim savremenijim vidovima umetnosti. Dovoljno je spomenuti da je Disneyjev poslovično škrti Bajo Patak kreiran upravo po liku Ebenezera Scroogea – štaviše, u izvorniku se i zove Uncle Scrooge!
Jedna od poslednjih dostupnih fotografija Charlesa Dickensa, verovatno negde iz perioda 1867 - 1868. Čuveni je pisac umro nekoliko godina kasnije, 1870
izvor
ARHIVA
Нема коментара:
Постави коментар