Milan Kundera i mit o Srednjoj Evropi

 

Muharem Bazdulj

Kad god odem u Pariz, samo jedno mesto posetim svaki put. To je poznata knjižara „Šekspir end kompani“ na samoj obali Sene, nedaleko od Bogorodičine crkve. Iskustvo me naučilo: koliko god pratio anglosaksonsku periodiku i listu novih knjiga, tamo uvek nađem nešto što me iznenadi. Tako je bilo i ovaj put, pre neki dan.

Probijem se kroz ono predsoblje gde je prva kasa i gde se zna zašto obično najveća gužva iu prvoj prostoriji se odmah okreće levo gde stoje nefikcijski noviteti. Na centralnom mestu stoji knjižica u tvrdom povezu, dojmljivog crno-belog dizajna. Na donjoj polovini korice je velikim slovima ispisano ime autora: Milan Kundera.

Na gornjoj polovini jednako velikim slovima stoji naslov: „Oteti Zapad“. I jedno i drugo su crna slova na beloj podlozi. Tačno na sredini, mnogo manjim belim slovima na crnoj površini je i podnaslov: „Tragedija Srednje Evrope“.

Knjigu sam platio četrnaest evra. I tek kad sam počeo da je čitam za šankom bara u obližnjoj Rue de la Huchette shvatio sam da je prvi april, Kunderin devedeset i četvrti rođendan. On je tu, u istom gradu, dok ja ovo čitam, kuckalo mi je kroz misli u tih maksimalno sat i po koliko mi je trebalo da knjigu pažljivo pročitam.

Čudilo me je da nigde nisam video najavu ove knjige, a kamoli prikaz. Tek kasnije, uveče, u hotelu, na Amazonu otkrivam da knjiga zvanično još uvek nije izašla, da britansko izdanje zvanično kreće u prodaju od šestog, američkog od jednogaestog aprila; očito su ipak nekim knjižarama omogućili pretpremijeru.

„Oteti Zapad“ više je, kako se nekad govorilo, plaketa, nego knjiga. Ima jedva sedamdesetak stranica malog formata, a krupnog fonta i sastoji se od četiri teksta od kojih su samo dva Kunderina: izlaganje na Kongresu čeških pisaca iz 1967. godine pod naslovom „Književnost malih naroda“ i glasoviti esej iz 1983. godine čiji je naslov identičan. podnaslovu cele knjige: „Tragedija Srednje Evrope“. Svojevrstan predgovor prvom eseju napisao je Žak Rupnik, sličan uvod u drugo djelo Pjera Nore.

Tri teksta je prevela Linda Ašer: oba uvoda te „Književnost malih naroda“, dok je prevod „Tragedija Srednje Evrope“ delo Edmunda Vajta. Reč je zapravo o njegovom starom prevodu ovog teksta objavljenom u „Njujorškoj književnoj reviji“ 1984, nedugo nakon što je original objavljen u francuskom časopisu „Debata“ (broj 27 iz novembra 1983. godine). (Ima i jedan blago bizaran detalj; „Književnost malih naroda“ nije prevedena sa češkog originala, nego sa prevodom na francuski koji je načinio Martin Daneš).

Kongres kao prekretnica

Vodeći anglosaksonski izdavači („HarperKolins“ i „Fejber & Fejber“) sklopili su ovu knjižicu sa očiglednom idejom da su teze iz Kunderinih eseja starih četrdeset i šezdesetak godina odnedavno reaktuelizovane. Kontekst rata u Ukrajini u tom smislu je nemoguće izvesti, čak i uz svest da je „Galimarovo“ francusko izdanje objavljeno još 2021.

„Tragedija Srednje Evrope“ zainteresovanoj široj publici je poznata od ranije, makar je Kundera dosad nije uvrštavao u svoje knjige. „Književnost malih naroda“ je pak tekst izvan Češke (i eventualno) Francuske mnogo manje poznat, a vrlo je komplementaran sa „Tragedijom Srednje Evrope“.

Kongres Saveza čeških pisaca održan u Plzenu 1967. bio je uvertira za Praško proleće. Žak Rupnik ispravno kaže da su u socijalizmu književni kongresi često bili važniji od partijskih. Jugoslaviju ne pominju, a isto važi i za najmanje dva jugoslovenska književna kongresa – onaj ljubljanski iz 1952. i onaj novosadski iz 1985. (Usput, Jugoslavija i Balkan se u knjizi jedva i pominju, ali mnogi detalji su jako inspirativni za komparativnu).

Usred kratke epohe jedne od najvećih renesansi češke kulture, ponajviše književnosti, pozorišta i filma, Kundera se tada vraća na pitanje koje su postavljali neki češki intelektualci u devetnaestom veku: da li je uopšte (bilo) smisleno utemeljiti kulturu na češkom jeziku ili je pametnije „ igrati“ na asimilaciju unutar velike, mnogoljudne i moćne kulture nemačkog jezika?

Najkraćem, Kundera odgovara da je jedini pravi razlog da češki jezik opstane raznovrsnost koju on donosi kompleksnoj evropskoj kulturi. Pošto je i naslov njegovog izlaganja „Književnost malih naroda“, jasno je da on implicitno podrazumeva da isto može da važi i za druge male narode.

U tom smislu su zanimljivi neki momenti za koje on tvrdi da su manje-više jedinstveni za slučaj češkog jezika. Primer toga mu je krucijalna pozicija književnih prevodilaca u književnom polju, naročito u doba normiranja jezika. Iz naše perspektive, u tom kontekstu teško se ne prisetiti Vukovog i Daničićevog prevoda „Svetog pisma“.

Umreti za Evropu

Iako snažno kritičar prema staljinizmu, Kundera u ovom govoru eksplicitno odbija svako izjednačavanje fašizma i staljinizma. Ipak, što je češki narod propatio pod oba ova totalitarna sistema, po Kunderi piscima češkog jezika daruje retko egzistencijalno iskustvo.

Kultura je, kaže ovaj pisac, jedini odbrana od vandalizma, a koliko je češki narod gladan kulture pokazuje i činjenica da su tih godina „Literarne novine“ imale tiraž od 250.000 primeraka i da se ceo tiraž po pravilu prodavao za jedan dan. Kunderi je važno da naglasi da ovo nisu bile novine u masmedijskom smislu, nego časopis sa dugim esejima, ozbiljnim prikazima knjiga te filmskim i pozorišnim kritikama, putopisima, feljtonima, pa čak i filozofskim raspravama.

Fokusiranost na važnosti „visoke kulture“ jedna je od važnih poveznica dva Kunderina teksta iz ove knjige. Drugi je, rekosmo, šesnaest godina mlađi, napisan je u potpuno drugom kontekstu, u vreme kada je Kundera već duže od decenije u egzilu u Francuskoj, napisan je na francuskom jeziku, sa druge strane hladnoratovske gvozdene zavese, i to baš jednu godinu u kojoj je Regan Sovjetski Savez prozvao „imperijom zla“.

Kulturni front je u Hladnom ratu uvek bio važan, a ovim esejom se mapira ključna tačka na tom frontu. U glavi prosečnog Zapadnjaka, u to vreme, neprijateljski mu je celi Varšavski pakt. Ne, kaže Kundera, Srednja Evropa ne pripada prirodno toj strani gvozdene zavese, ona je zapravo „oteti Zapad“.

Esej se otvara anegdotom iz 1956. godine, kada izvesni mađarski novinar šalje poruku Zapadu kako su Mađari spremni da umru „za Mađarsku i Evropu“. Sledi argumentacija da deo tadašnjeg Varšavskog pakta sa Rusijom ne deli ni istoriju, ni kulturu, ni vrednosti, a naročito ne dominantnu religiju. Oteti Zapad su za Kunderu Mađarsku, Poljsku i Češku (on je iu ono vreme izbegavao da koristi ime Čehoslovačka, ali je očito da i Slovačku inkorporira u teritoriju o kojoj govori), a ključna je njihova zajednička karakteristika, po Kunderi, „rimsko hrišćanstvo“ .

Kontinent ili duh

Za Poljake, Mađare i Čehe, kaže pisac, Evropa nije kontinent, nego duhovni pojam sinonima s rečju Zapad. U tom smislu je interesantno da se Balkan u celom eseju nigde ne pominje. Rumunija će biti pomenuta jednom, kao i Hrvati i Slovenci, pošto ih Kundera ubraja u slovenske narode koji su živeli pod Habsburzima. (Vredi citirati na nabrajanje: „Poljaci, Mađari, Česi, Slovaci, Hrvati, Slovenci, Rumuni, Jevreji“, nema Srba kao ni – što je naročito iz današnje perspektive indikativno – Ukrajinaca.)

Sa očiglednim odobravanjem Kundera citira misao češkog istoričara iz 19. veka Františeka Palačkog koji je 1848. zapisao da je Habsburška monarhija nezamenjiva kao jedini mogući bedem protiv Rusije. A Rusija se u ovom tekstu pokušava predstaviti kao ultimativna Drugost u odnosu na Evropu. Čitav tekst predstavljen je kao poziv Zapadu da vrati ono što mu je kidnapovano.

Pjer Nora danas tvrdi da je ovaj uticaj ovog teksta obrnuto proporcionalan njegovim kratkim crtama, odnosno da je tih dvadesetak stranica „promenilo mentalnu mapu Evrope uoči 1989“. Među posljedicama ovog teksta, Nora uvrštava i angažman Alena Finkelkrota u vrijeme raspada Jugoslavije, odnosno njegovo stajanje na strani „malih katoličkih naroda“ Hrvata i Slovenaca.

Vilenica

Čitava sredina i druga polovina osamdesetih bila je u znaku srednjoevropske mode. Tada Suzan Sontag piše o „3 K“ ​​(Kundera, Konrad, Kiš) kao ključnim svetskim piscima, tada se u časopisu „Cross Currents“ vode kao uticajne rasprave o centralnoevropskim temama, tada se u Sloveniji utemeljuje nagrada „Vilenica“.

Zamišljena kao programski posvećena upravo književnosti Srednje Evrope, „Vilenica“ je prvi put dodeljena 1986. godine. Već naredne godine, laureat je bio Peter Handke. Ovaj pisac koji je imao sve uslove da postane jedan od maskota srednjoevropske mode, zapravo je možda i prvi koji je izvrgao ruglu. Odbacio je ideju kulturnog jedinstva ovog prostora kazavši da je za njega Srednja Evropa tek „meteorološki pojam“.

Među značajnim misliocima koji su iskazali svojevrsnu skepsu prema kunderijanskom doživljenom pojmu Srednje Evrope bili su i Erik Hobsbaum te Zoran Đinđić. U svojoj famoznoj studiji „Imaginarni Balkan“, Marija Todorova je ispravno primetila kako se kao naličje pozitivne mistifikacije Srednje Evrope po pravilu ukazuje na negativno stereotipizovanje Balkana, mada bi bilo lako braniti tezu da upravo Balkan, kada je o raznolikosti reči, dramatično nadilazi Srednju Evropu. Činik bi rekao: da, ali to je prava raznolikost, a ne ona dozvoljena i poželjna, ona koja čitava ostaje unutar okvira „rimskog hrišćanstva“.

Uspon beznačajnosti

Pre ravno deset godina, kao osamdesetčetverogodišnjak, Milan Kundera je napisao kratki roman „Praznik beznačajnosti“. Imajući u vidu njegovo široko obrazovanje, taj naslov je mogao biti i svesna aluzija na čuvenom eseju još jednog pariškog intelektualca čije prezime, ali i ime, počinje slovom „K“, još jednog genijalnog „K“-a, dakle, ali sada ne srednjoevropskog , nego balkanskog, Grka, Kornelijusa Kastorijadisa; esej se, naravno, zove „Uspon beznačajnosti“.

Termin „beznačajnost“ se pojavljuje na važnom mestu iu eseju „Oteti Zapad“. Kundera, naime, primećuje da je sovjetska intervencija 1968. dokinula kulturni procvat u Pragu i započela epohu u kojoj kultura više nije važna. Možda i najveći šok nakon njegovog dolaska u Pariz bilo je otkriće da kultura više nije važna ni u Francuskoj, ni na Zapadu generalno, makar i iz drugog razloga. Tu Kundera, međutim, primećuje i jednu zanimljivu razliku: za njega i njegove prijatelje u Pragu, da što se desilo bilo je „katastrofa, šok, tragedija“, dok su u Parizu marginalizaciju visoke kulture doživeli kao „nešto banalno i beznačajno, jedva vidljivo , kao nedogađaj, zapravo“.

Na samom kraju „Otetog Zapada“, Kundera se vraća onom istom mađarskom novinaru s njegovog početka, koji je Evropi poslao poruku da umire za nju. On, nesrećnik, veli Kundera, nije bio svestan da je ta njegova poruka na samom Zapadu demodirana i suštinski nerazumljiva.

I zaista, au parafrazi jedne rečenice Danila Kiša (koga Kundera pominje u ovom eseju kao svog prijatelja, izvrsnog „mađarsko-jugoslovenskog“ romansijera), Evropa se oko svoje suštine i onoga što ona kao pojam uopšte znači zamisli jedino kad se sama ta Evropa nađe u opasnosti. Ovo je jedan od tih intervala i otud i inovirani interes za stari Kunderin esej, mada se politički kontekst odavno promenio; Mađarska, Poljska i Češka su vraćene Zapadu.

I ne samo to; čak su se i baltičke zemlje, koje Kundera onomad nije pominjao jer su i formalno bili deo SSSR-a, „vratile“ na Zapad, tamo su dospele i Rumunija i Bugarska, makar i ne delile istorijsko iskustvo „rimskog hrišćanstva“. Uostalom, i deo Ukrajine bio je u Habsburškoj monarhiji, ai za unijate bi se moglo reći da pripadaju „rimskom hrišćanstvu“. Da li je danas Ukrajina ono što su pre četrdeset godina bile Mađarska, Poljska i Češka – „oteti Zapad“?

Ima u Parizu još jedan genijalni pisac čije prezime počinje slovom „K“; Balkanac je, Albanac, Ismail Kadare. On izgleda još onomad pažljivo čitao je Kunderin esej, pošto je znao da predloži da Albanci trebaju kolektivno da se konvertuju na katoličanstvo, na „rimsko hrišćanstvo“, takoreći. I to je zapravo pravo pitanje za Evropu, naročito posle iskustava holokausta: Može li ona sama sebe da definiše na širi način određivanja baštine „rimskog hrišćanstva“?

Izvor

Kundera : kidnapovani Zapad

Srednja Evropa, Kundera i Jugoslavija

Intervju sa Kunderom 

Kastrirana senka svetog Garta, Milan Kundera

U osnovici predstave koju danas većina ljudi ima o Kafki je jedan poluzaboravljeni roman. Napisao ga je Maks Brod odmah posle Kafkine smrti i izdao 1926. godine. Oslušnite njegov naziv: Čarobno kraljevstvo ljubavi. To je takozvani roman s ključem. U njegovom protagonisti, praškom nemačkom piscu po imenu Novi, prepoznaćete umiljati autoportret Maksa Broda (progonjenog obožavanjem žena i zavišću kolega književnika). Novi-Brod zavede ženu muškarca, kome pođe za rukom da pomoću zlonamernih i grozno komplikovanih intriga, iz osvete gurne Novija na četiri godine u zatvor. U trenu se nađemo u priči zapletenoj od najneverovatnijih slučajnosti (likovi se slučajno susreću na brodu nasred mora, na ulici Haifi, na ulici Beča), pratimo borbu između dobra (Novi i njegova ljubavnica) i zla (prevareni suprug, toliko vulgaran, da ne zaslužuje ništa osim svojih rogova, i književni kritičar, koji sistematski satire knjige Novija), pod utiskom smo melodramskih preokreta (junakinja sebi oduzima život jer ne može više da podnese život između prevarenog supruga i izneverenog ljubavnika) i divimo se osetljivoj duši Novija-Broda, koji pri svakoj prilici gubi svest.
-
Taj roman bi bio zaboravljen još pre nego što je bio napisan, da u njemu nije lik Garte. Jer je Garta, intimni Novijev prijatelj, zapravo portret Franca Kafke. Bez tog ključa bio bi to najnezanimljiviji lik književne istorije; Garta je označen kao “svetac našeg vremena”, ali o službi njegove svetosti nećemo mnogo saznati, osim da Novi-Brod od njega traži savet za svoje ljubavne jade a Garta ne može da mu savet da, jer kao svetac nema nikakva iskustva sa ženama.
-
Čudesan paradoks: cela predstava o Kafki i cela posthumna sudbina njegovog dela su započeti i prvi put skicirani u tom naivnom romanu, u tom književnom škartu, u toj karikiranoj romanesknoj izmišljotini, koja je estetski prava suprotnost Kafkine umetnosti.
-
2.
-
Nekoliko citata iz romana: “Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. “Ono što ga je činilo velikim bilo je to što je zauvek ostao nezavistan i slobodan, svetački prirodan prema svim mitologijama, iako je sa njima bio dubinski povezan i sam je zapravo bio mitološki lik.” “Hteo je da živi u apsolutnoj čednosti, drugačije zapravo nije mogao da živi…”
-
Reči poput sveti, svetac, sveto, mitologija, čednost, nisu puka retorika; treba ih shvatiti doslovno: “Od svih mudraca i proroka, koji su prošli ovom planetom, on je bio najćutljiviji.(…) Možda mu je nedostajalo samo malo: samopouzdanje. Da ga je imao, postao bi vođa čovečanstva! Ne, nije bio vođa. Nije propovedao učenicima niti narodu, kako su to radili Buda, Isus, Mojsije. Bio je zatvoren. Ali, da li je bio takav zato što nije dublje od drugih pronikao u veliku tajnu? Da li je to čega se mašio bilo još nesnosnije od onog, čemu je stremio Buda? Da je u potpunosti uspeo, da li bi to imalo definitivnu vrednost?”
-
I još: “Svi rodonačelnici vera crpeli su svoja uverenja sami iz sebe. Jedan jedini se udaljio u tamu, možda onaj najčasniji: Laoce. Isto se može reći i za Garta.”
-
Garta je predstavljen kao neko ko piše. Novi je postao njegov izvršilac testamenta: “Garta mu je zaveštao svoju književnu ostavštinu uz poseban uslov, da je celu uništi”. Novi “je mogao da shvati razlog za ovaj ekstremni zahtev. Garta nije bio osnivač nove verske doktrine; svoju veru je želeo samo da živi, da se u njoj promeni, samo je to hteo, samo ga je to moglo zadovoljiti. Zahtevao je sam od sebe najveći napor. Kako nije dostigao šta je želeo, njegovi spisi (uboge prečke lestvica, po kojima je trebalo da se uspenje do najvećih visina) postali su za njega bezvredni”.
-
I pored toga je Novi-Brod odbio da ispoštuje volju prijatelja, jer su njegovi spisi “iako samo pokušaji, slutnje, priviđenja, bili nenadoknadivi za zabludelo čovečanstvo”.
-
Da, sve tu već postoji.
-
3.
-
Bez Broda danas nam od Kafke ne bi ostalo ni njegovo ime. Odmah posle smrti prijatelja, Brod je objavio njegova tri romana. Bez odjeka. Onda je shvatio da za plasman Kafkinog dela mora da se upusti u poduži rat. Plasirati delo znači predstaviti ga, protumačiti ga. Brod je pokrenuo pravu topovsku ofanzivu: predgovori: za Proces (1925), za Zamak (1926), za Ameriku (1927), za Opis jedne borbe (1936), za dnevnik i prepisku (1937), za pripovetke (1946); za Razgovore sa Janouhom (1952); zatim dramatizacije: Zamka (1953) i Amerike (1957); ali glavne su četiri knjige interpretacija (obratite pažnju na naslove!): Franc Kafka, životopis (1937), Vera i učenje Franca Kafke (1946), Franc Kafka koji ukazuje na put (1951) i Očaj i spas u delu Franca Kafke (1959).
-
Slika skicirana u Čarobnom kraljevstvu ljubavi je svim ovim tekstovima potvrđena i razvijena: Kafka je pre svega verski mislilac, der religiose Denker. Istina je da “nije ostavio sistematski izloženu svoju filozofiju i svoju versku koncepciju sveta. Ipak je moguće izvesti njegov stav o glavnim pitanjima ljudskog bitisanja iz njegovog dela, posebno iz njegovih aforizama, ali i iz njegove poezije, iz njegovih pisama, iz njegovog dnevnika, kao i iz (i posebno) njegovog načina života”.Dalje: “Nije moguće razumeti stvarni Kafkin značaj, ukoliko ne razlikujemo dve struje u njegovom delu: 1) njegove aforizme, 2) njegove narativne tekstove (romane, pripovetke).”
-
“U svojim aforizmima Kafka izražava das positive Wort, pozitivnu reč namenjenu čovečanstvu, svoju veru, strogi poziv za promenu ličnog života svakog pojedinca.”
-
U svojim romanima i pripovetkama Kafka “opisuje strašne kazne koje će sustići one koji ne žele da poslušaju te reči (das Wort) i ne idu pravim putem.”
-
Dobro obratite pažnju na tu hijerarhiju: gore: Kafkin život kao primer za ugled; u sredini: aforizmi, tj. svi idejni, “filozofski” delovi njegovog dnevnika; dole: narativno delo.
-
Brod je bio fascinantni intelektualac natprosečne energije; plemeniti čovek voljan da se bori za druge; njegova odanost Kafki bila je iskrena i nesebična. Maler je bio samo u njegovoj umetničkoj orijentaciji: Brod je bio čovek ideja i nije znao ništa o tome šta je to strast forme; njegovi romani (napisao ih je dvadesetak) su žalosno konvencionalni; i ono najvažnije: nije razumeo modernu umetnost.
-
Kako to da ga je Kafka i pored toga voleo? A šta biste vi uradili? Prestali biste da volite najboljeg prijatelja zbog toga što ima maniju pisanja loših stihova?
-
Jedino što čovek koji piše loše stihove postane opasan u momentu kada počne da objavljuje delo svog prijatelja pesnika. Zamislimo da je najuticajniji tumač Pikasovog dela bio slikar koji nije mogao da razume čak ni impresioniste. Šta bi rekao o Pikasovim slikama? Verovatno isto ono što je rekao Brod o Kafkinim romanima: da opisuju “grozne kazne namenjene onima koji ne idu pravim putem”.
-
4.
-
Maks Brod je stvorio sliku o Kafki i njegovom delu; time je osnovao kafkologiju. Iako kafkolozi vole da se tu i tamo distanciraju od svoga oca, nikada nisu istupili sa teritorije koju im je on odredio. Uprkos astronomskom kvantitetu tekstova, kafkologija razvija u beskonačnim varijantama stalno isto prosuđivanje, istu spekulaciju, koja vremenom sve više postaje nezavisna u odnosu na Kafkino delo i hrani se sama sobom. U nebrojenim predgovorima, pogovorima, napomenama, biografskim i monografskim delima, univerzitetskim predavanjima i diplomskim radovima, kafkologija produkuje i održava svoju sliku o Kafki, tako da autor, koga publika poznaje pod imenom Kafka, nije Kafka, već kafkologizovani Kafka.
-
Nije sve što je napisano o Kafki kafkologija. Kako onda definisati kafkologiju? Pomoću tautologije: kafkologija je struka namenjena kafkologizovanju Kafke; zameniti Kafku Kafkom kafkologizovanim:
-
1) Prema Brodovom uzoru kafkologija istražuje Kafkine knjige ne u širokom kontekstu književne istorije (istorije evropskog romana), već isključivo u ograničenom mikrokontekstu njegovog životopisa. Boadefi i Alberes se u svojoj monografiji pozivaju na Prusta, koji odbacuje biografsko tumačenje književnih dela, ali samo da bi rekli kako Kafka mora da se izuzme od pravila jer njegove knjige nisu “odvojive od njegove ličnosti. Bilo da se zove Jozef K., Rohan, Samsa, geometar, Bendeman, pevačica Jozefina ili umetnik na trapezu, junak njegovih knjiga nije niko drugi do Kafka sam”. Životopis je glavni ključ za razumevanje smisla dela. Još gore: jedini smisao dela je da bude ključ za razumevanje životopisa.
-
2) Prema primeru Broda se pod perom kafkologa Kafkina biografija menja u hagiografiju; nezaboravni patos sa kojim je Roman Karst završio svoj govor na simpozijumu u Liblicama 1963. godine: “Franc Kafka je živeo i trpeo za nas!” Različiti tipovi hagiografije: verske; laičke: Kafka, mučenik samoće (Marta Robert: Sam kao Franc Kafka); levičarske: Kafka, koji je posećivao “vatrene” sastanke anarhista (Vogenbah prema mitomanskom svedočanstvu, koje se stalno citira a nikada nije provereno) i koji je bio “zagledan u Revoluciju 1917″ (Delez, Gatari). Svakoj crkvi njen apokrif: Razgovori sa Gustavom Janouhom. Svakom svecu gest samopožrtvovanja: Kafkina želja da se njegovo delo uništi.
-
3) Prema primeru Brodove kafkologije Kafka se sistematski proteruje sa teritorije umetnosti: bilo kao “verski mislilac”, ili, na levici, kao negator umetnosti, čija “idealna biblioteka sadrži samo knjige inženjera i poznavalaca prava” (Delez, Gatari). Kafkologija neumorno istražuje odnose Kafke sa Kirkegorom, Ničeom, velikim teolozima, ali neće ništa da čuje o romanopiscima i pesnicima. I Kami u svom eseju ne govori o Kafki kao o romanopiscu, već kao o filozofu. Njegove intimne borbe su shvatane na isti način kao i njegovi romani, ali prednost se očigledno daje onom prvom: navodim kao primer esej koji je o Kafki napisao Rože Garodi, dok je još bio marksista: pedeset četiri puta citira iz Kafkinih pisama, četrdeset pet puta iz Kafkinog dnevnika; trideset pet puta iz Razgovora sa Janouhom; dvadeset puta iz pripovedaka; pet puta iz Procesa; četiri puta iz Zamka; niti jednom iz Amerike.
-
4) Prema primeru Broda kafkologija ne uzima u obzir postojanje moderne umetnosti: kao da Kafka nije pripadao generaciji velikih inovatora, Stravinskog, Veberna, Bartoka, Apolinera, Muzila, Džojsa, Pikasa, Braka, koji su svi, kao i on, bili rođeni između 1880. i 1883. g. Kada je pedesetih godina izrečena misao o njegovoj bliskosti sa Beketom, Brod odmah protestuje: sveti Garta ipak nema ništa sa tom dekadencijom!
-
5) Kafkologija nije književna kritika (ne istražuje vrednost dela: otkrivanje dosada nepoznatih aspekata egzistencije, estetičke pojave koje utiču na dalji razvoj umetnosti), kafkologija je egzegeza. Zbog toga što kao takva vidi u Kafkinim romanima samo alegoriju. Te alegorije su verske (Brod: zamak - milost Božja; geometar – novi Parsifal koji traži božansku suštinu itd.), one su psihoanalitičke, egzistencijalističke, marksističke (geometar - simbol revolucije jer se njegov rad zasniva na novoj podeli zemlje), one su političke (ekranizovan Proces Orsona Velsa); kafkologija ne traži u Kafkinim romanima stvarni svet izobličen beskrajnom imaginacijom; kafkologija otkriva versku poruku, dešifruje filozofske parabole.
-
5.
-
“Garta je bio svetac našeg vremena, stvarni svetac”. Ali može li svetac da odlazi u bordel? Brod je objavio Kafkin dnevnik, ali ga je pritom delimično cenzurisao; izostavio je ne samo aluzije na prostitutke, već sve što se tiče seksualnosti. Kafkologija je uvek otvoreno iznosila sumnju u muževnost svoga autora i rado je razvijala teze o martirizmu1 njegove impotencije. Kafka je tako postao sveti zaštitnik neurotika, natmurenih, bolešljivaca i anokserika, sveti zaštitnik sofisticiranih pozera, kaćiperki i histerika (kod Orsona Velsa K. neprestano histerično vrišti, dok su Kafkini romani u celoj istoriji književnosti najmanje histerični).
-
Životopisci ne poznaju seksualni život vlastitih supruga, ali misle da znaju sve o seksualnim tajnama Stendala ili Foknera. Što se tiče Kafke, usuđujem se da kažem samo ovo: erotski život njegovog vremena nije ličio na naš: mlade devojke nisu vodile ljubav pre sklapanja braka; za neoženjenog muškarca postojale su dve mogućnosti: udate žene iz dobrih kuća ili lake žene iz nižih slojeva: prodavačice, služavke i naravno prostitutke.
-
Slikovitost Brodovih romana crpila se na prvom izvoru; otuda je njegova egzaltirana erotika istovremeno romantična (dramatične nevere, samoubistva, patološka ljubomora) i aseksualna: “Lepe žene se varaju kada misle da je za muškarca bitan telesni čin. On je za njega puki simbol: dokazuje mu da ga žena voli i da mu je verna do poslednjeg daha. Svakolika muževljeva ljubav je samo borba za naklonost i dobrotu žene.” (Čarobno kraljevstvo ljubavi)
-
Erotična imaginacija Kafkinih romana napaja se, suprotno tome, skoro isključivo iz onog drugog izvora: “Išao sam pored bordela kao pored doma ljubljene”. (Dnevnik, 1910. g., rečenica koju je Brod cenzurisao).
-
Romani devetnaestog veka, iako su umeli samouvereno da analiziraju sve zavodničke strategije, seksualnost i seksualni čin ostavljali su prekriven senkom. U prvoj deceniji našeg veka seksualnost izlazi iz magle romantične čežnje. Kafka je bio jedan od prvih koji ju je otkrio u svojim romanima. Ne vidi je kao teren namenjen maloj eliti libertinaca2 (kao u osamnaestom veku), već kao banalnu i istovremeno osnovnu realnost života svakoga od nas. Kafka otkriva egzistencijalne aspekte seksualnosti: seksualnost kao suprotnost ljubavi; otuđenost drugog kao preduslov, zahtev seksualnosti; mnogoznačnost seksualnosti: njena sposobnost da uzbuđuje onim što inače odbija; njena strašna beznačajnost, koja nikako ne umanjuje njenu isto toliko strašnu moć itd.
-
Brod je bio romantičar. Na dnu Kafkinih romana je suprotno tome duboki antiromantizam; očituje se u svemu: u načinu na koji Kafka vidi društvo, isto kao u načinu na koji konstruiše rečenicu; ali moguće je da je njegovo poreklo u Kafkinom viđenju seksualnosti.
-
6.
-
Mladi Karl Rosman (protagonista Amerike) proteran je iz očevog doma u Ameriku zbog glupe seksualne afere sa služavkom, koja ga je “zavela i imala sa njim dete”. Pre polnog akta: “Karle, ah moj Karle”, vikala je služavka, “dok on uopšte ništa nije video i loše se osećao u brdu toplih jorgana, koje je tu očito sakupila baš za njega…” Zatim “ga je tresla, slušala otkucaje njegovog srca, nudila mu svoje grudi, kako bi i on osluškivao”. Onda je “pipkala rukom između njegovih nogu tako odvratno, da se Karl stresao i podigao glavu i vrat sa jastuka”; na kraju “se uz njega nekoliko puta otrljala stomakom a on je imao osećaj kao da je bila deo njega samog i možda ga je baš zato preplavila očajnička potreba da ga neko od nje zaštiti”.
-
Ta jadna kopulacija je uzrok svega što će u romanu uslediti. Deprimirajuće je kada čovek shvati da je čitavu njegovu sudbinu pogrešno odredio tako totalno beznačajan povod. Ali svako otkriće neočekivane beznačajnosti je istovremeno izvor komičnog. Post coitum omne animal triste. Kafka je bio prvi koji je opisao komiku ove tuge.
-
Komika seksualnosti: ideja neprihvatljiva kako za puritance, tako i za neolibertince. Mislim na D. H. Lorensa, tog pevača Erosa, tog evangelistu koitusa, koji je u Ljubavniku ledi Četerli pokušao da rehabilituje seksualnost time što ju je lirizovao. Jedino što je lirska seksualnost još mnogo smešnija od lirske sentimentalnosti prethodnog veka.
-
Erotsko blago Amerike je Brunelda. Fascinirala je Federika Felinija. Dugo je mislio da ekranizuje Ameriku i u Intervistu nam je prikazao biranje glumaca za taj svoj film o kome je sanjao: producira se tamo nekoliko neverovatnih kandidatkinja za ulogu Brunelde, koje Felini prikazuje sa onim raspusnim užitkom, zbog koga ga svi volimo. (Ali ja podvlačim: taj raspusni užitak poznavao je još Kafka. Jer Kafka nije za nas trpeo! On se za nas zabavljao!)
-
Brunelda, bivša pevačica, “veoma delikatna”, sa “gihtom u nogama”. Brunelda sa malim debeljuškastim rukama, sa razdvojenom bradom i “neumereno debelim telom”. Brunelda, koja u sedećem položaju sa raskrečenim nogama “uz veliki napor, trpeći i odmarajući se svaki čas”, povija se da bi “dohvatila gornju ivicu svojih čarapa”. Brunelda, koja zadiže suknju i njenom ivicom briše oči uplakanom Robinsonu. Brunelda, koja ne može da korača uz dva-tri stepenika, i zbog toga mora biti uznesena – pogled, kojim je Robinson bio toliko zadivljen, da će čitavog života uzdisati: “Ah, kako je bila divna ta žena, oh Bože, kako je samo bila divna!” Brunelda koja stoji gola u kadi, kupa je Delemarh, cmizdreći i jadajući se. Brunelda, koja i dalje leži u istoj kadi, razjarena i pljuskajući pesnicama po vodi. Brunelda, koju će dva muškarca dva sata nositi uz stepenište da bi je spustili u invalidsku stolicu kojom će je Karel odgurati preko celog grada u tajanstvenu kuću, po svemu sudeći, u bordel. Brunelda, koja je u tom prevoznom sredstvu cela prekrivena širokom maramom, tako da je policajac smatra za vreću krompira.
-
Novo na ovoj slici jasne ružnoće je to što je ta ružnoća privlačna; morbidno privlačna, smešno privlačna, ali ipak privlačna; Brunelda je monstrum seksualnosti na granici između odvratnosti i uzbuđenosti i krik muškog divljenja nije samo komičan (jeste komičan, naravno, seksualnost je komična!), već istovremeno i vrlo istinit. Nije čudo što Brod, romantični obožavalac žena, za koga koitus nije bila činjenica, već “simbol odanosti”, nije mogao da vidi u Bruneldi ništa stvarno, čak ni senku nekog realnog iskustva, već samo opis “strašnih kazni namenjenih onima koji ne idu pravim putem”.
-
7.
-
Najlepša erotska scena koju je Kafka ikada napisao, nalazi se u trećem poglavlju Zamka: ljubavni čin K. i Fride. Ni celih sat vremena pošto je video prvi put tu “malu beznačajnu plavušu”, grli je za barskim pultom “u lokvi piva i ostale prljavštine, kojom je bio prekriven pod”. Prljavština: neodvojiva od seksualnosti, od njene suštine.
-
Ali odmah zatim u istom pasusu, Kafka nam dopušta da čujemo poeziju seksualnosti: “Prolazili su sati, sati zajedničkog uzdisanja, zajedničkih otkucaja srca, sati, tokom kojih je K. stalno imao osećaj da luta ili da je u tako dalekom tuđem svetu, kao niti jedan čovek pre njega, u tuđem svetu u kome ni vazduh nema isti sastav kao vazduh ovde, gde se čovek od samog otuđenja mora ugušiti i gde ne može ništa drugo da se radi usred besmislene privlačnosti nego ići dalje, nego još dalje lutati”.
-
Dužina polnog odnosa se menja u metaforu dugog hodočašća pod nebom otuđenosti. Ipak to hodočašće nije gadno; baš suprotno, privlači nas, vabi nas, da idemo još dalje, opija nas: divno je.
-
Nekoliko redaka ispod: “Bio je suviše srećan što drži Fridu u naručju, potišteno srećan, jer mu se činilo da ako ga napusti Frida, napustiće ga sve što ima.” Da li je to samo ljubav? Ne, uopšte nije ljubav; ako je čovek prognan i ako mu je sve oduzeto, mali delić žene koju jedva poznaje i sa kojom leži u lokvi piva, postaje za njega cela vasiona – i to bez ikakve intervencije ljubavi.
-
8.
-
Andre Breton je u Manifestu nadrealizma strog prema umetnosti romana. Zamera mu da je neizlečivo zasut osrednjošću, banalnošću, svim onim što je prava suprotnost poeziji. Podsmeva se njegovim opisima i njegovoj dosadnoj psihologiji. Odmah posle kritike romana sledi pohvala snu, koju na kraju rezimira: “Verujem u buduću sintezu ta dva stava na prvi pogled toliko suprotna, kao što su san i stvarnost, verujem u njihovu sintezu u nekakvu apsolutnu realnost, možemo reći, nadrealnost.”
-
Paradoksalno: takva “sinteza sna i stvarnosti”, koju su proklamovali francuski nadrealisti, a da im nije pošlo za rukom da to ostvare u velikom književnom delu, već je postojala, i to upravo u onoj umetnosti koju su ismevali: u romanima Franca Kafke koji su bili napisani u prethodnoj deceniji.
-
Teško je opisati, definisati, imenovati način imaginacije kojom nas Kafka očarava. Sinteza sna i stvarnosti, ta formula za koju Kafka naravno nije znao, izgleda da je ključ. Isto kao druga rečenica omiljena kod nadrealista. Lotreamonova poznata rečenica o slučajnom susretu kišobrana i šivaće mašine: što su stvari otuđenije jedna od druge, to je magičnije svetlo koje sevne iz njihovog dodira. Želeo bih da govorim o poetici iznenađenja; ili o lepoti kao neprekidnom čuđenju. Ili bi rado iskoristio kao kriterijum vrednosti pojam kompaktnosti: kompaktnost imaginacije, kompaktnost neočekivanih susreta. Scena, koju sam citirao, u kojoj vode ljubav K. i Frida je primer takve vrtoglave kompaktnosti: kratki odeljak, dužine od jedva jedne strane, obuhvata tri potpuno različita egzistencijalna otkrića (egzistencijalni trougao seksualnosti), koja nas zapanjuju svojim brzim nadovezivanjem: prljavština; opojna crna lepota otuđenosti; dirljiva i potištena čežnja.
-
Čitavo treće poglavlje je vrtlog neočekivanog: na malom prostoru smenjuju se: prvi susret K. i Fride u krčmi; izuzetno realističan dijalog zavođenja, koji je vešto maskiran pred trećom osobom, Olgom; motiv otvora u vratima, kroz koji K. vidi Klama kako drema za stolom; mnoštvo sluga koji igraju sa Olgom; iznenađujuća Fridina surovost kojom ih rasteruje bičem i iznenađujući strah sa kojim je poslušaju; gostioničar koji ulazi dok K. leži sakriven iza pulta; Frida, koja otkriva K. na zemlji, nogama mu miluje grudi i pritom ga skriva od gostioničara; ljubavni čin prekidan povicima Klama, koji se probudio iza vrata; frapantno hrabar Fridin gest kada Klamu dovikuje “ja sam sa geometrom”; i najzad, vrhunac svega (ovde čitava scena izlazi iz realnosti): iznad ljubavnika na barskom pultu sede dva pomoćnika; sve vreme su ih posmatrali.
-
9.
-
Dva pomoćnika iz zamka su najverovatnije najbolja Kafkina ideja, čudo njegove fantazije; ne samo što je njihovo postojanje beskrajno iznenađujuće, već je i bogato ispunjeno značenjima: to su mali ubogi ucenjivači i gnjavatori; ali predstavljaju zapravo svekoliku zastrašujuću modernost sveta u zamku: to su dvojca ispitivačkih špiclova, reporteri, fotografi: sredstva totalne destrukcije intimnog života; oni su pritom, ako hoćete, samo dva naivna klovna koji prolaze preko dramske scene; ali oni su istovremeno i lascivni voajeri, čije prisustvo unosi u roman seksualni vonj prljavog i kafkijanski komičnog promiskuiteta.
-
Međutim, glavno je: izum te dvojice pomoćnika je poluga koja podiže događaj u visinu gde je sve istovremeno čudnovato stvarno i nestvarno, moguće i nemoguće. Dvadeseto poglavlje: K., Frida i njena dva pomoćnika obitavaju u učionici osnovne škole koju su pretvorili u spavaću sobu. Učiteljica i đaci u nju ulaze u trenutku kada ova neverovatna četvoročlana družina započinje jutarnju toaletu; oblače se iza pokrivača spuštenih preko razboja, dok ih deca posmatraju iz zabave, sa oduševljenjem i interesovanjem (i to su lascivni voajeri). To je više od susreta kišobrana i šivaće mašine. To je krajnje neprikladan susret dva prostora: učionice u osnovnoj školi i delikatne spavaće sobe.
-
Ova scena neizmerno komične poezije (trebalo bi da bude objavljena na prvom mestu u antologiji modernog romana), nije bila zamisliva u vreme pre Kafke. Potpuno nezamisliva. Ostajem pri tome kako bih podvukao celokupnu radikalnost Kafkine estetičke revolucije. Sećam se razgovora sa Gabrijelom Garsijom Markesom koji mi je pre dvadeset godina rekao: “Samo sam zahvaljujući Kafki shvatio da je moguće pisati drugačije.” Drugačije rečeno, to znači: pisati i prekoračivati granice realnog. Ne zato, da bismo pobegli od stvarnog sveta (kako su to činili romantičari), već da bismo ga bolje izrazili.
-
Jer, izraziti stvarni svet, to spada u definiciju romana; ali kako izraziti stvarnost a istovremeno se predavati omamljujućoj igri fantazije? Kako biti strog u analizi a istovremeno neodgovorno slobodan u razigranom sanjarenju? Kako spojiti dva tako nespojiva cilja? Kafka je umeo da reši ovaj beskrajan rebus. Otvorio je pukotinu u zidu verovatnoće; pukotinu kroz koju su ga mnogi sledili, svaki na svoj način: Felini, Gabrijel Markes, Fuentes, Ruždi. I mnogi drugi.
-
Do đavola sa svetim Gartom! Njegova kastrirana senka učinila je nevidljivim jednog od najvećih pesnika romana svih vremena.
-
(Sa češkog prevela Aleksandra Korda-Petrović)
-
“Kastrirana senka svetog Garta” objavljena je prvi put na francuskom jeziku 1991. g. u časopisu “L’ Infini”. Esej predstavlja drugo poglavlje knjige “Les testaments trahis”, Gallimard, 1993. Ovo je češka verzija istog eseja koju je autor priredio za objavljivanje u književnom časopisu Host, 2000. g.

Milan Kundera

SMEŠNE LJUBAVI

Suvišna vera je najgori saveznik.Kada u nešto doslovno veruješ dovodiš,na kraju, svoju veru ad apsurdom. Ko je istinski pristalica neke politike, nikad ne uzima ozbiljno njene sofizme, već samo njene praktične ciljeve, koji se iza ovih sofizama sakrivaju. Političke fraze i sofizmi nisu tu zato da se u njih veruje, treba pre da posluže kao nekakav zajednički i dogovoreni izgovor, ljude, koji koji uzimaju ozbiljno, ranije ili kasnije ,otkriće u njima protivurečnosti, počeće da bune i na kraju će sramno završiti kao jeretici i otpadnici .Ne, suvišna vera nikada ne donosi ništa dobro ,i to ne samo političkim ili religioznim sistemima, već ni našem sistemu, pomoću kojeg smo hteli da osvojimo ovu devojku.

_____________________________________

"Zbog čega zapravo da govorimo istinu? Šta nas na nju obavezuje? I zbog čega uopšte istinoljubivost smatramo za vrlinu? Zamisli da sretneš ludaka koji tvrdi da je riba i da smo svi mi ribe. Hoćeš li da se svađas sa njim? Hoćeš li mu kazati u oči šta misliš? Ta,reci! Kada bi mu govorio uvek i jedino čistu istinu, samo ono što o njemu zaista misliš?Prihvatio bi ozbiljan razgovor s ludakom i sam bi postao ludak.Tako je i sa svetom oko nas. Kad bih mu uporno govorio istinu u oči, to bi značilo da ih shvatam ozbiljno. A shvatiti ozbiljno nešto tako nevažno, to znacči postati i sam nevažan. Ja, dragi brate, moram da lažem, ako ne želim da ozbiljno shvatim ludake i tako sam postanem jedan od njih.

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

“Njegova avantura s Terezom počela je tačno tamo gde su avanture s drugim ženama završavale. Odigrala se na drugoj strani imperativa koji ga je terao u osvajanje žena. Na Terezi nije želeo ništa otkrivati. Dobio ju je već otkrivenu. Vodio je s njom ljubav pre nego što je stigao uzeti u ruku svoj imaginarni skalpel kojim je otvarao ispruženo telo sveta. Vodio je s njom ljubav pre nego što se stigao upitati kakva će biti kad budu vodili ljubav. Ljubavni slučaj došao je kasnije — dobila je temperaturu i nije mogao da je pošalje kući kao druge žene. Klečao je kraj njene postelje i mislio kako ju je neko poslao niz vodu u košari. Već sam rekao da su metafore opasne. Ljubav počinje metaforom. Drugim rečima, ljubav počinje u trenutku kad žena upiše svoju prvu reč u našu poetičku memoriju.”

“Želja da se baci u zagrljaj Terezi (želja koju je osjećao još u trenutku kad je u Cirihu seo u kola) potpuno se izgubila. Činilo mu se da stoji pred njom usred snežne ravnice i da se oboje tresu od hladnoće.”
.............
“Tereza zna da tako izgledaju trenuci kada se rađa ljubav — žena ne može odoleti glasu koji poziva njenu uplašenu dušu. Muškarac ne može odoleti ženi čija duša reaguje na njegov glas.”

“Tereza mora strepeti za njega svakog sata, svake minute.
A kakvo oružje ima? Samo svoju vernost. Ponudila mu je svoju vernost na samom početku, već prvog dana, kao da je bila svesna kako mu ništa drugo ne može dati.”

“Nije znao da li postupa ispravno, ali bio je siguran da postupa onako kako želi.”

"Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvek sličan skici.
Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika."

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"
Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti...Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem(ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kao čežnjaza zajedničkim spavanjem(ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu)

____________________________________

"Nepodnošljiva lakoća postojanja"

Misao o večnom vraćanju je tajanstvena i Neitzche je njom prilično zbunio većinu filozofa; pretpostaviti da će se jednom ponoviti sve ono što smo već doživeli, i još da će se to ponavljanje ponavljati u beskraj!"

“Svaki učenik može na času fizike vršiti eksperimente da se uveri je li neka naučna hipoteza istinita. Ali čovek, zato što živi samo jedan život, nema mogućnosti da proverava hipoteze eksperimentima i zato nikad ne može saznati je li trebalo ili nije trebalo da sledi svoje osećaje.”
“Mi koji smo vaspitani na mitologiji Starog zaveta možemo reći da je idila slika koja je ostala u nama kao uspomena na Raj — život u Raju nije bio sličan pravolinijskom kretanju koje nas vodi u nepoznato, nije bio avantura. Kretao se u krugu među poznatim stvarima. Njegova jednoličnost nije donosila dosadu, nego sreću.
Dok je čovek živeo na selu, u prirodi, okružen domaćim životinjama, u naručju godišnjih doba i njihovog ponavljanja, u svemu tome je stalno postojao izvestan odraz one rajske idile.”
“Za psa, vreme se ne kreće pravolinijski, ne teče sve dalje i dalje, od jednog događaja do drugog. Ono teče u krug, slično vremenu kazaljki na satu, koje takođe ne lete ludo nekamo napred, već se okreću po brojčaniku, istom stazom iz dana u dan. Bilo je dovoljno da u Pragu kupe nove stolice ili premeste saksiju pa da Karenjin izrazi svoje negodovanje. To je ometalo tok njegovog vremena.”
“Ljudsko vreme se ne okreće u krugu, već juri po pravoj liniji napred. To je razlog zašto čovek ne može biti srećan, jer je sreća čežnja za ponavljanjem.”

____________________________________



Kada bi voljena osoba stalno bila prisutna, bila bi, u stvari, prisutna samo u svojoj neprestanoj prolaznosti, koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti."
"Ne treba se stalno vraćati u prošlost. Dovoljno je već i to što joj i protiv svoje volje moramo poklanjati toliko vremena. "
"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"
"Postoji nekakav spoljašnji izgled žene, koji takozvani ukus malog grada pogrešno tumači kao lepotu. A zatim, postoji stvarna erotska lepota žene. Naravno, nije mala stvar prepoznati takvu lepotu na prvi pogled. To je - umetnost!"


____________________________________
Besmrtnosti

"A kako ćeš objasniti to što se cvet razvije upravo tog dana, a ne nekog drugog? Dođe njegovo vreme. Želja za samouništenjem je pomalo rasla i jednoga dana joj više nije mogla odoleti.
Nepravda koja joj se dogodila, bila je, nagađam, sasvim mala: ljudi joj više nisu odgovarali na pozdrav; niko joj se nije osmehnuo; čekala je u redu na pošti i nekakva debela žena ju je izgurala i pretekla; bila je zaposlena kao prodavačica u trgovini na veliko i poslovođa ju je optužio da se loše odnosi prema kupcima. Hiljadu puta se htela odupreti i vikati, ali nikad se na to nije odlučila jer je imala slab glas koji joj je u trenucima uzrujanosti preskakao.


Bila je slabija od svih i bila je neprestano uvređena. Kad čoveka zadesi zlo, čovek ga od sebe odbaci na druge. To se naziva sporom, svađom ili osvetom. Ali slab čovek nema snage da odbaci zlo koje ga zadesi; njegova vlastita slabost ga vređa i ponižava i pred njom je potpuno nemoćan. Ne ostaje mu ništa drugo nego da uništi svoju slabost zajedno sa sobom samim. I tako se rodio njezin san o vlastitoj smrti. Sama je sebe nosila životom kao nešto monstruozno, što mrzi i čega se nije moguće osloboditi. Zato je toliko želela odbaciti samu sebe, kao što se odbacuje zgužvani papir, kao što se odbacuje gnjila jabuka. Želela se odbaciti kao da su ona, koja odbacuje, i ona, koja je odbačena, dve različite osobe. Kad bi nekoga oslovila, niko je nije čuo. Izgubila je svet. Kad kažem svet, mislim na onaj deo bivanja koji odgovara našim pozivima (pa makar samo jedva čujnim odjekom), a čije pozive mi sami čujemo. Za nju je svet postajao nemim, i prestajao je biti njenim svetom. Bila je sasvim zatvorena u sebe i u svoju patnju. Čovek koji se našao izvan sveta, nije osetljiv na bol sveta."

____________________________________


Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubedjivao razroko oko.
Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa