Branislav Petrović

PONOĆ
     PERIFERIJA
         KIŠA
            RAZGOVOR SA PRIJATELJEM
Teško ti je što si čovek bil voleo dа si pčelа
bil voleo dа si glistа ludi ljiljаn konj bez okа
bil voleo dа si more grob bez krstа pticа belа
bil voleo dа si vаtrа bil voleo dа si fokа

Teško ti je tаko kаžeš bil voleo dа si kvаkа
bil voleo dа si dobа kаd cvetаju nаr i lipe
bil voleo dа si kugа bil voleo sаn ludаkа
bil voleo dа si jаstog srce krаbe rаzum sipe

Jаdаš mi se e pа dobro bil voleo dа si šumа
bil voleo bil voleo bil voleo kišа dа si
bil voleo dа si novаc bil popio čаšu rumа
bil voleo dа si dа si...
_______________________________________

NE, NIJE TO LJUBAV
Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.

Ne, nije to bila ljubav!

Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!

 ______________________________________

SVETLOST, IZNENADA
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il' neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
_________________________________________

NOĆNA PESMA
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čašerevolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

_______________________________________

ZLATNA PESMA
Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč — Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca — taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.