Iz " Knjige nespokoja"
Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?
Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.
_________________________________________
Bankar anarhista
Samo što smo završili večeru. Preda mnom je moj prijatelj bankar, čuveni trgovac izvrsni profiter, pušio sve u šesnaest. Аli, razgovor je zamro među nama. Pokušao sam da ga oživim. Okrenuh se k njemu, uz osmeh!
" Je li istina da ste nekad, tako mi rekoše pre neki dan, bili anarhista."
"Ne da sam bio. Bio sam i još uvek sam. Nisam se promenio što se toga tiče. Ja jesam anarhista."
"Ovo je dobro! Vi anarhista! U čemu ste ni anarhista? Jedino ako toj reči ne pridajete neko drugo značenje...
"Drugačije od uobičajenog. Ne, tu reč koristim u pravom smislu."
" Hoćete da kažete, dakle, da ste isti onakav anarhista kakvi su oni iz radničkih organizacija? Znači da između vas i tih podmetača bombi i sindikata nema razlike?"
"Razlike, razlike ima... Sigurno da ima razlike. Аli, nije to što mislite. (i sumnjate da su moje društvene teorije iste kao njihove!"
" Аha, shvatam. Vi ste anarhista kada je reč o teoriji, ali u praksi..."
"U praksi sam isti anarhista kao i u teoriji. I što se prakse tiče, veći sam, mnogo sam veći anarhista od tih koje ste citirali. Celi moj život to pokazuje."
" Eh?!
" Sav moj život to pokazuje, dragi moj. Nikada niste ozbiljno tome posvetili pažnju.Zato vam se čini da govorim gluposti ili da se poigravam s vama.
"O, čoveče, ja ništa ne razumem... osim ako... ako ne smatrate svoj život haotičnim i antidruštvenim, pa pridajete ovakav smisao anarhizmu..."
"Već sam vam rekao da ne. Dakle, rekao sam vam da pod anarhizmom podrazumevam ono što se o njemu uobičajeno misli."
" U redu... i dalje mi nije jasno... O, čoveče, hoćete da kažete da nema razlike između vaših istinskih anarhističkih teorija i vašeg života u praksi, ovakav kakav je on sada.? Uveravate me da je vaš život potpuno isti kao život običnih anarhista?"
"Ne, nije to. Ono što hoću da kažem jeste da između mojih teorija i života koji živim nema nikakve razlike već da je to potpuno isto. Ja živim drugačije od tih tipova iz sindikata i podmetača bombi, to je tačno. Аli, oni žive van granica anarhizma, ja ne. Što se mene tiče, kod mene, bankara, čuvenog trgovca, profitera, ako želite, teorija i praksa su jedno. Vi ste me uporedili sa tim sindikalcima i bombašima da biste mi pokazali da sam drugačiji od njih. I jesam, ali razlika je u ovome, oni da, (oni, a ne ja) jesu anarhisti samo u teoriji, a ja sam i u teoriji i u praksi. Oni su suludi anarhisti, ja sam pametni anarhista.To znači, stari moj, da sam ja pravi anarhista. Oni, sindikalci i bombaši, (ja sam tamo već bio i izašao sam odatle baš zbog pravog anarhizma ) , oni su otpad anarhizma, te zentare velike slobodarske doktrine.
-------
-------
"Što se tiče materijalnog prilagođavanja, rekoh, ima još jedna mogućnost. A to je revolucionarna diktatura."
"Kakva sad revolucionarna diktatura?"
"Kao što sam vam objasnio, nema materijalnog prilagođavanja nečemu što još ne postoji kao materijalno. Аli, ako bi se nekim iznenadnim pokretom podigla socijalna revolucija, odmah bi se uspostavil diktatura koja bi trebalo da omogući zasnivanje slobodnog društva. Već sada postoji, mada još u povoju, nešto materijalno iz slobodnog društva. Dakle, ta materijalna stvar čemu se čovečanstvo prilagođava već je tu. I to je činjenica kojom bi manguparija koja zastupa diktaturu proletarijata branila svoj stav, kada bi bila kadra da ga obrazloži, odnosno da misli. Taj argumenat je, naravno, moj a ne njihov. To je teškoća koju treba prebroditi… I kao što ćete se uveriti, ta diktatura je lažna. Jedna revolucionarna vlast, kada postoji, kakav god da joj je cilj ili ideja-vodilja, materijalno je samo jedno – revolucionarna vlast. Ta revolucionarna vlast je zapravo ratna diktatura, drugim rečima, despotski vojni režim, jer je društvu ratno stanje nametnuo onaj deo društva koji je revolucijom uzurpirao vlast. Šta to može da iznedri? Iznedriće to da onaj ko se prilagodi vlasti – pošto je ona materijalna, a u isti mah i despotski vojni režim – prilagođava se, dakle, tom despotskom vojnom režimu. Ideja koja je vodila revolucionare ka cilju sasvim je nestala u društvenoj stvarnosti, potpuno zaokupljenoj ratnim fenomenom. Tako, ono što revolucionarna diktatura stvara – a što ona duže traje time će to dobiti potpuniji oblik – jeste ratno društvo diktatorskog soja, dakle vojni despotizam. Čak ne bi moglo ni da bude nešto drugo. Uvek je bilo tako. Ne poznajem istoriju tako dobro, ali ono što znam jeste da se sve u njoj slaže sa ovim što sam rekao; ne bi ni moglo da se ne slaže. Šta su izrodila politička previranja u Rimu? Rimsko carstvo i njegov vojni despotizam. Šta je dala Francuska buržoaska revolucija? Napoleona i njegov vojni despotizam. A videćete šta će da se izlegne iz Ruske revolucije… Čudo koje će decenijama da unazadi ostvarivanje slobodnog društva. A šta biste i mogli da očekujete od tog naroda nepismenjaka i mističara? Najzad, to i nije tema razgovora… Jeste li razumeli moje stavove?
"Savršeno."
"Razumete da sam došao do ovakvog zaključka: cilj – anarhističko društvo, slobodno društvo; način – preobražaj građanskog u slobodno društvo bez tranzicije. Ovaj preobražaj treba da bude pripremljen i omogućen snažnom, detaljnom i pitkom propagandom, koja bi svim duhovima bila dostupna i koja bi sve prepreke prevalila. Jasno je da reč “propaganda” ne koristim samo doslovno već pod njom podrazumevam sve: neposrednu ili indirektnu akciju, ukoliko može da doprinese slobodnom društvu i oslabi otpor koji bi da ga osujeti. Na taj način, socijalna revolucija, kada bi došlo vreme, nemajući prepreke pred sobom, bila bi nagla, jednostavna i ne bi morala da uspostavlja nikakvu revolucionarnu diktaturu, jer ne bi imala kome da se suprotstavlja. Ovo ne bi moglo da se izvede na taj način ako bi anarhizam bio neostvarljiv; a ako je anarhizam neostvarljiv, onda je jedino opravdano i pravično društvo – građansko društvo.
"Eto vam zašto i kako postah anarhista, i zašto odbijam druge, manje radikalne društvene doktrine, kao neozbiljne i suprotne prirodi. Hajde sad da nastavim priču."
Zapalio je šibicu i sporo prineo pla-men cigari. Usredsredio se i produžio:
"Bilo je i drugih momaka koji su mislili kao ja. Većinom su bili radnici, ali je bilo I par drugih; spajalo nas je siromaštvo i to, ako se dobro sećam, što nismo bili glupi. Želeli smo da se obrazujemo, da učimo, i istovremeno da vršimo propagandu, da zagovaramo naše ideje. Želeli smo i za nas i za druge – za celo čovečanstvo – novo društvo, teslimljeno svih predrasuda koje ljude čine veštački nejednakim i nameću im podređenost, patnju i teskobu, koje im mati priroda nije namenila. Što se mene tiče, ono što sam čitao, potvrđivalo je moje stavove. Pročitao sam skoro sve anarhističke knjige. U to vreme je bilo sijaset sličnih jeftinih knjiga. Odlazio sam na skupove i slušao govore ondašnjih propagandista. Svaka knjiga i svaki govor još više su me uveravali u ispravnost i pravičnost mojih ideja. Ono što sam onda mislio – ponavljam vam, prijatelju – jeste ono što i danas mislim; jedina razlika je što sam onda to samo mislio, a danas tako i radim."
"Svakako, jasno mi je kako ste postali takav anarhista i potpuno razumem da ste to i ranije bili. Ne treba i dalje da me uveravate u to. Ono što me zbunjuje jeste kako ste iz svega toga izašli kao bankar… Kako ste, na kraju, postali bankar… Mada, već nagađam."
"Ma ne nagađate ništa… Znam šta hoćete da kažete… Oslanjate se na činjenice koje ste upravo čuli, mislite da sam anarhizam smatrao neostvarljivim i da sam zato, kao što rekoh, jedino opravdano i pravično društvo video u građanskom društvu, zar ne?"
"Pa, manje-više tako…"
"Аli, kako bi to moglo da bude, kada vam od početka razgovora ponavljam da sam anarhista, da to nisam samo bio nego da sam to i dan-danas? Da sam postao bankar i trgovac zbog toga što vi mislite, onda ne bih bio anarhista već malograđanin."
"Pa, u pravu ste… Onda kako, dođavola? Hajde, kažite…"
"Rekoh vam već da sam uvek bio bistar i energičan. To su mi prirodne vrline, nisu mi ih prineli u kolevku (ako sam je uopšte imao), sam sam ih doneo u nju. E tako. Smatrao sam da je neizdrživo da budem anarhista pasivac, koji će samo da sluša govore i da o njima razglaba s prijateljima. Ne, nešto je trebalo da se uradi! Da se radi i bori za notlačene i za žrtve društvenih konvencija! Rešio sam da se žrtvujem za tu ideju, ako mi se ukaže prilika. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da budem od koristi toj slobodarskoj ideji. Napravio sam nacrt plana akcije. Šta želi anarhista? Slobodu – slobodu za sebe i za druge, za celo čovečanstvo. Želi da bude oslobođen uticaja ili pritiska društvenih fikcija; da bude slobodan kao kada se prvi put pojavio na ovom svetu od majke rođen, baš kako bi trebalo da bude po pravdi. Ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… Ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. Te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. Trebalo ih je uništiti… Ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva. Jer, proces uništenja fikcija društva može da doprinese stvaranju slobode, kao što može da ustanovi razne druge socijalne fikcije, podjednako loše jer su isto tako izmišljene. Tu je trebalo voditi računa. Trebalo je utanačiti tok delovanja, bio on buran ili ne (jer je sve opravdano u borbi protiv društvenih nepravdi), da bi se doprinelo uništenju socijalnih fikcija, a da se pritom ne osujeti stvaranje buduće slobode, već da se, ukoliko je moguće, počne sa stvaranjem nečega iz čega bi prava buduća sloboda tek trebalo da izraste. Jasno je da je ta sloboda, koja treba da pazi da ne ugrožava, u stvari ona buduća sloboda, danas zvana sloboda potlačenih društvenim fikcijama. Očigledno je da ne treba da pazimo da ne narušavamo “slobodu” moćnika, dobrostojećih, svih koji predstavljaju društvene fikcije i od njih imaju koristi. To nije prava sloboda već sloboda da se drugi tiranizuju, što je oprečno istinskoj slobodi. Protiv te nazovi slobode trebalo bi najžešće da se borimo i da je osujećujemo. Čini mi se da je ovo sada jasno…
"Potpuno. Nastavite…"
"Sećam se."
"Jedna žestoka, sirova, brišuća društvena revolucija, koja bi učinila da društvo u skoku pređe iz građanskog u slobodno društvo. Ta društvena revolucija bi trebalo da bude pripremljena pregornim i upornim radom, neposrednim i posrednim delovanjem, spremna da sve duhove pripremi za dolazak slobodnog društva i da oslabi, do besvesnog stanja, sav otpor buržoazije. Izvinite što vam ponavljam razloge koji neizbežno vode do ovog zaključka koji leži unutar anarhizma; već sam obrazložio i već ste ih razumeli."
"Da."
"Najbolja bi bila svetska revolucija, istovremena u svim krajevima sveta, ili barem u onim važnim krajevima sveta; a ako se ne da, onda zahvatajući svaku naciju munjevito i bez ostatka, šireći se iz jednog u drugi kraj. Vrlo dobro. Šta sam ja mogao da uradim u tu svrhu? Nisam mogao sam da izvedem svetsku revoluciju, čak ni u zemlji u kojoj sam bio. Ono što sam mogao bilo je da svojski radim na pripremi te revolucije. Već sam vam objasnio kako: boreći se svim sredstvima protiv društvenih fikcija; nikada ne prekidajući borbu niti propagandu slobodnog društva, odnosno buduće slobode i sadašnje slobode potlačenih – stvarajući, ukoliko je moguće, nešto što bi bila buduća sloboda."
Rasterao je dim i, posle kratkog predaha, nastavio.
"Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost – u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni – tako treba. A šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao? Skolili bi me ponekad trenuci sumnje; vi razumete da je to bilo opravdano… Ja sam materijalista, razmišljao sam, nemam drugog života do ovog; zašto bih se mučio društvenim nejednakostima, propagandama i ostalim pričama, kada mnogo više mogu da uživam i da se zabavljam ako se ne bavim time? Ko ima samo ovaj život, ne veruje u večni život, ko priznaje samo zakone Prirode, ko se opire državi jer ona nije prirodna, braku, jer je neprirodan, novcu jer ni on nije prirodan, svim društvenim fikcijama, jer ni one nisu prirodne, zašto onda svim silama brani čovekoljublje i žrtvovanje za druge i za čovečanstvo, kada altruizam i žrtvovanje takođe nisu prirodni? Da, isti rezon koji mi govori da se čovek ne rađa da bi se oženio, niti da bi bio Portugalac, bogat ili siromašan, isti rezon mi govori da se čovek ne rađa da bi bio solidaran već da bi bio sam; dakle, suprotno od altruiste i solidarca – krajnji samoljubac. Nadmudrivao sam se sam sa sobom oko ovog pitanja. Vidi ti, govorio sam sebi, mi se rađamo kao pripadnici ljudskog roda i zato imamo obavezu da budemo solidarni s drugim ljudima. Ali, da li je ideja o dužnosti prirodna? Odakle potiče ta zamisao o dužnosti? Ako me ta ideja o dužnosti obavezuje da žrtvujem svoje blagostanje, ugodnost, instinkt za održanjem i druge prirodne instinkte, u čemu bi se razlikovao čin ove ideje od čina bilo koje druge društvene fikcije, koja u nama budi istovetan osećaj? Iako u početku oprečna prirodnom egoizmu, ova ideja o dužnosti, o ljudskoj solidarnosti, mogla bi da bude prirodna ako bi u sebi imala egoističnu nadoknadu, jer bi u tom slučaju tom egoizmu pružala kompenzaciju i, na kraju krajeva, ipak mu se ne bi suprotstavljala. Žrtvovati zadovoljstvo, jednostavno ga žrtvovati, nije prirodno; žrtvovati neko zadovoljstvo zbog drugog, to je već u samoj Prirodi: u redu je da se između dve prirodne stvari, kada već ne mogu da se imaju obe, odabere jedna. E pa koja samoživa ili prirodna kompenzacija može da mi pruži posvećenost pitanju slobodnog društva i buduće ljudske sreće? Samo svest o izvršenoj dužnosti, o pregoru u najbolje svrhe. I nijedna od tih stvari nije sebična nadoknada niti samozadovoljstvo već je to užitak nastao iz fikcije, kao što je užitak činjenica da ste neizmerno bogati ili da ste rođeni u povlašćenom društvenom soju. Priznajem vam, stari moj, da sam pokatkad bio neverni Toma… Osećao sam se kao nevernik, izdajnik sopstvenog učenja… Ali sam ubrzo sve prevazišao. Ideja pravde je bila tu, u meni, mislio sam. Ona je za mene bila prirodna. Osećao sam da postoji viša dužnost od brige za ličnu sudbinu, te nastavih da se borim za svoju ideju.
Čini mi se da tom odlukom niste pokazali veliku mudrost… Niste rešili problem… Pustili ste da vama zavlada sentimentalnost…
"Dabome. Ali, ono što vam sada pričam jeste kako sam postao anarhista, kako sam to ostao i danas. Verno ću vam obrazložiti sve nedoumice i teškoće koje sam imao i kako sam ih savladao. Slažem se da sam u tom trenutku pobedio logiku dušom a ne razumom. Ali, morate da shvatite da sam kasnije, kada sam svesno spoznao anarhističku doktrinu, sve te teškoće, tada bez racionalnog odgovora, u celosti savladao."
"Zanimljivo…"
ceo tekst : Scribd
______________________________________________
Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da
ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost –
nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rođen kao rob.
Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rođen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.
Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.
ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost –
nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rođen kao rob.
Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rođen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.
Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.
Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.
______________________________________________
Gotovo sam ubeđen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se međusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.
Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.
Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.
Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...
Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tuđi san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.
Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.
Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.
Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...
_________________________________________
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.
A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja.
_____________________________________
Fernardo Pessoa : poezija
Fernardo Pessoa : Ultimatum Evropi
.jpg)