04.02.2013.

Deže Kostolanji, ZLATNI ZMAJ







N akon što je isključio otpornike i na instrumentu pričvršćenom na zid proverio ampere, Antal Novak nešto pre ponoći izađe iz kabineta za fiziku, i ručnom električnom lampicom osvetljavajući sebi put, napusti zgradu.

Na ulicu se, budući da je bio mlad mesec, spustio mrkli mrak.

Žmirkala je samo neka bedna petrolejska lampa i crveneli se prozori kafane „Zelena grana“ kao da unutra pustoši vatrena stihija. Tu su lumpovale mađarske momčine udarajući šakom o sto i zaričući se da njima, vala, niko naređivati neće.

Samo što se približio kafani, začu zvižduk, dug i oštar, a onda i odgovor u vidu drugog zvižduka, nešto udaljenijeg, neko je zviždao, ali ne usnama, kako se to obično radi, nego u stilu prigradskih lupeža: s dva prsta među zubima. Zloslutno su odzvanjala dva zvižduka kroz noć.

Tada je stao i osvrnuo se. Primetio je dve siluete, jednu višu i jednu nižu, koje ga, tako mu se činilo, polako prate, šunjaju se za njim drugom stranom ulice. Da se vrati u gimnaziju, pa da ode kući tek kasnije kada teren bude čist? Nije verovao da bi mu to dalo odstupnicu. Zatim ona dva tipa ispariše na trenutak. Samo su senke šarale pod stablima, samo se tama talasala. Učinilo mu se da mu je najpametnije da požuri, da nastavi dalje.

Posle kafane sledio je mali trg i na njemu bunar sa crpkom, ponjavama prekrivene vašarske šatre i tezge, preko noći katancima zaključane.

Tu je već jasno začuo buku. Kao kad vetar huči, tako je neko, nogama jedva dotičući tle, trčao vrtloglavim tempom, i samo ga je strujanje vazduha odavalo. Novak načini jedan pokret unazad kako bi se suočio s neznancem, ali ruke mu se u tom trenutku već nađoše u čeličnom stisku napadača, kao da su u mengele sabijene.

Dvojica nasrnuše na njega, sa leđa, mučki. Kakvo viteštvo, kakvi bakrači.

Snaga i prisustvo duha nisu ga potpuno izdali, pa je uspeo da ih se otrese i da im se, mlatarajući štapom, suprotstavi. Rvao se s njima u pomrčini.

– Ko ste vi? – uzviknuo je podigavši ton, odlučno i bez straha.

Ovi ustuknuše, ali mu ne odgovoriše.

– Šta je bilo? – grubo je zaurlao. – Šta hoćete? Šta hoćete? – i visoko zamahnu štapom.

U tom trenutku mu se na štap sruči nekakav tvrdi, veoma teški predmet, i štap odlete bar četiri metra daleko od pločnika, na kolski put. To je, izgleda, bio znak. Videvši ga nezaštićenog, ona dvojica jezivih tipova se dadoše na posao, mnogo prilježnije nego što su planirali, precenivši snagu svog protivnika i plašeći se da će oni izvući deblji kraj. Pljuštali su udarci. Onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci, sistematično ga je tukao po leđima, po levoj lopatici, a onaj veći ga je korbačem od bikovog uda mlatio po potiljku i rebrima.

– Kukavice – urlao je Novak – bedne kukavice!

Divlje momčine su radile vredno poput kosaca. Iz sve snage su šutirali žrtvu. Tada ga je jedan od njih iznenada okrenuo na stomak i Novakove širom otvorene oči ih osvetliše. Novak je na sekund ugledao mračne aktere ove more, od kojih je golim rukama pokušavao da se odbrani: onog nižeg, koji je za ovu priliku vezao crni šal oko vrata i onog višeg, čija se kratko ošišana glava na trenutke razaznavala u tmini. Njega je prepoznao.
Izgleda da ih je njegov pogled prepao. Onaj suvonjavi, tajanstveni tip, već se ionako zasitio svega, pa je odlučio da mu zada poslednji udarac: kvrgavim štapom zviznu Antala Novaka po onoj njegovoj lepoj, zasvođenoj lobanji, po tikvici, najjače što je mogao, našta ovom pade slamni šešir sa glave, i žrtva se, sa jednim jedinim bolnim krikom skljoka na asfalt, pokraj vašarske tezge, onim pomirenim pokretom kojim se nedužni mučenici čiste savesti stropoštavaju na zemlju.

Ležao je u prašini, u pogani, ali nije izgubio svest. Čuo je i kako su odmaglili. Prvo se onaj veći dao u sumanuti trk prema gimnaziji, a za njim i onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci.

Ostavili su ga.

Prolazili su minuti.

Kukavice – pomisli on u sebi – pobegoše. Gde je tu moral, gde je tu hrabrost. Banditi jedni.
S mukom se pridigao. Skidao je prašinu sa odela. Tražio je šešir koji je pao pokraj tezge i štap koji je teškom mukom našao nasred kolskog puta. Zadihan, naslonio se na tezgu.

Bio je spreman još jednom da odmeri snagu s njima, da se upusti u dvoboj s podlim napadačima. Gotovo da je žudeo za tim da se vrate.
Ali njih nigde nije bilo. Gore na nebu žmirkale su zvezde, Kasiopeja, Vega, Aldebaran. Samo su one gledale, samo su one videle ovo iz jezive, beznadežne daljine, ravnodušno.

Нема коментара:

Постави коментар