17.
Pismo je Michela zateklo usred snažne teorijske obeshrabrenosti. Prema Margenauovoj hipotezi, osobna svest može se prispodobiti polju verovatnosti u Fockovom prostoru, koji se definise kao direktni zbroj Hilbertovih prostora. Taj se prostor u načelu može utvrditi na osnovu elementarnih elektronskih pojava koje se događaju na nivou sinaptičkih mikropozicija. Normalno je ponašanje tako uporedivo elastičnom izobličenju polja, a slobodan čin njegovom deranju: ali u kojoj topologiji? Nije nimalo očigledno da je prirodna topologija hilbertovskih prostora dovoljna da se objasni pojava slobodnog čina; čak nije ni sigurno da je danas moguće postaviti taj problem, osim krajnje metaforičnim pojmovima. No ipak, novi je konceptualni okvir postao neophodan, Michel je u to bio uveren. Svake večeri, pre nego što bi ugasio svoj kompjuter, putem Interneta bi poslao upit za podacima vezanim uz rezultate eksperimenata objavljene tokom dana. Sledećeg bi ih jutra proučavao, i ustanovio da svuda u svetu istraživački centri sve više rade na slepo, u duhu empirizma lišenog smisla. Nijedan rezultat nije omogućivao približavanje ni najmanjem zaključku, niti formulisanje ikakve teoretske hipoteze. Licna se svest javila naglo, bez ikakva vidljivog razloga, usred niza životinjskih generacija; nesumnjivo je daleko starija od jezika. Sledeći svoju nesvesnu teleologiju, darvinovci kao i obično ističu selektivne hipotetske prednosti vezane uz javljanje licne svesti, i kao i obično to ništa ne objašnjava, to je samo zgodna mitska rekonstrukcija; ali antropološko načelo u ovom slučaju nije nimalo uverljivije. Svet je stvorio oko za posmatranje, mozak za razumevanje; da, i onda? To nimalo ne doprinosi shvaćanju te pojave. Svijest o sebi, odsutna kod nematoda, utvrđena je kod ne posebni razvijenih guštera kao što je Lacerta agilis; vrlo je verovatno uključivala i prisutnost središnjeg nervnog sistema, i još nešto više. To je nešto ostalo potpuno tajanstveno; izgleda da se javljanje svesti ne može povezati ni s kakvom anatomskom, biohemijskom ni celijskom činjenicom; to obeshrabruje.
Sta bi učinio Heisenberg? Sta bi učinio Niels Bohr? Odmaknuo se od predmeta, razmislio; prošetao prirodom, slušao muziku. Do novog se nikad ne dolazi jednostavnim premetanjem starog; informacije se danas pridodaju drugim informacijama poput šake peska, njihova je priroda predodređena konceptualnim okvirom koji omeđuje istraživačko polje; danas je više no ikada potreban novi ugao posmatranja.
Dani su bili topli i kratki, proticali su tužno. U noći 15. septembra, Michel je usnio neuobičajeno radostan san. Bio je s devojčicom koja je jahala šumom, okružena leptirima i cvećem (probudivši se, shvatio je da taj prizor, uskrsnuo nakon trideset godina, pripada špici »Kraljevića Safira«, televizijske serije koju je gledao nedeljom popodne u bakinoj kući, serije koja je tako tačno pogađala prolaz u njegovo srce). Tren kasnije hodao je sam, nepreglednom brežuljkastom livadom, kroz visoku travu. Kraj se nije nazirao, travnati bregovi kao da su se beskrajno nizali, pod blistavim nebom lepe svetlosive boje. No ipak je odmicao, bez kolebanja i bez žurbe; znao je da nekoliko metara ispod njegovih nogu teče podzemna reka, i da će ga koraci neizbežno, nagonski voditi duž reke. Oko njega, trava se u valovima povijala pod vetrom.
Probudivši se, osetio je veselje i živost, kao nikad otkako je uzeo slobodne dane, pre više od dva meseca. Izašao je, skrenuo u Aveniju Emilea Zole, stao šetati drvoredom lipa. Bio je sam, ali to ga nije tištilo. Zaustavio se na uglu Poduzetničke ulice. Prodavaonica Zolacolor upravo se otvarala, prodavačice Azijatkinje zauzimale su mesta uz svoje blagajne; bilo je oko devet sati. Između tornjeva Beaugrenellea, nebo je bilo čudnovato svetlo; sve je to bilo bezizlazno. Možda je trebao razgovarati sa komsinicom preko puta, onom iz 20 Ans. Kako radi u časopisu širokog spektra, upućena je u društvene pojave, i verovatno poznaje mehanizme stapanja sa svetom; ni psihološki joj podaci zasigurno nisu strani; ta ga djevojka verovatno može mnogo čemu naučiti. Pošao je kući velikim koracima, gotovo trčeći, u jednom se dahu uspeo do sprata na kom stanuje njegova sustanarka. Zvonio je dugo, triput. Niko se nije odazvao. Smeten, uputio se prema svojoj zgradi; pred liftom se zamislio nad sobom. Je li depresivan, te ima li to pitanje smisla? Poslednjih se godina u četvrti pojavljuje sve više plakata koji pozivaju na građansku svest i otpor Nacionalnom frontu. Krajnja ravnodušnost koju je pokazivao prema tom pitanju, prema oba suprotstavljena uverenja, već je sama po sebi bila zabrinjavajući znak. Tradicionalna lucidnost depresivnih, često opisivana kao drastični pad uživljenosti u ljudske brige, očituje se pre svega u vidu gubitka zanimanja za stvari koje su zaista nezanimljive. Tako se, u krajnjoj liniji, može zamisliti zaljubljenog depresivca, dok je patriotsko raspoložen depresivac, reklo bi se, jednostavno nepojmljiv.
Vrativši se u kuhinju, spoznao je kako je uverenje u slobodan i razložan izbor licnog političkog opredeljenja — kao prirodan temelj demokracije - verovatno rezultat brkanja slobode i nepredvidljivosti. Vrtlozi vodene struje uz noseći stup mosta strukturno su nepredvidljivi; no niko stoga neće ni pomisliti da ih proglasi slobodnima. Nalio se čašu belog vina, navukao zavese i legao da razmisli. Jednadžbe teorije kaosa uopste se ne pozivaju na fizičko okruženje u kojem se pokazuju; njihova im sveprisutnost omogućuje da primenu ostvare u hidrodinamici kao i u genetici životinjskih vrsta, u meteorologiji kao i u sociologiji skupina. Njihova je moć morfološke modelizacije zadovoljavajuća, ali prediktivne su im sposobnosti gotovo nikakve. Jednacine kvantne mehanike, naprotiv, omogućavaju da se ponašanje mikrofizičkih sistema predvidi s izvanrednom preciznošću, pa čak i s potpunom preciznošću ako se odustane od svake nade u povratak materijalističkoj ontologiji. Prerano je, a možda i nemoguće, za uspostavljanje matematičke veze između te dve teorije. Međutim, Michel je bio uveren da je stvaranje atraktora putem stalno evoluirajuće mreže neurona i sinapsa ključ objašnjenja ljudskih stavova i dela.
Tražeći presliku iz jedne od recentnih publikacija, shvatio je da već više od nedelju dana zaboravlja otvarati svoju poštu. Dakako, sastojala se uglavnom od reklama. Preduzeće TMR nakanilo je, porinućem Coste Romantice, stvoriti novu institucijsku normu u domenu luksuznih krstarenja. Taj je brod opisan kao autentični ploveći raj. Evo kako bi se mogli - zavisi samo o njegovoj odluci -odviti prvi trenuci njegovog krstarenja: »Najpre ćete ući u suncem okupano veliko predvorje, pod golemu staklenu kupolu. Panoramskim ćete se dizalom uzdignuti do gornje palube. Odatle ćete, kroz ogromnu stakleni zid na pramcu, moći posmatrati more kao na divovskom ekranu.« Odložio je prospekte, obećavši je sebi da će ih kasnije podrobnije razgledati. Šetati gornjom palubom, posmatrati more kroz prozirni zid , nedeljams ploviti pod jednoličnim nebom... zašto ne? Za to vreme, zapadna se Evropa može slobodno srušiti pod bombama. Oni će se, glatki i osunčani, iskrcati na novi kontinent.
U međuvremenu treba živeti, i to se može na veseo, inteligentan i odgovoran način. U svem poslednjem izdanju, Najsvežije Vesti iz Monoprixa naglasak su više no ikad stavile na pojam građanske preduzetnosti. Uvodničar se još jednom uhvatio u koštac s predrasudom da je gastronomija nespojiva s dobrom linijom. Svojim asortimanom, svojim izborom proizvođača, brižljivim nadzorom kriterija, Monoprbc je od svojeg nastanka svakim potezom pokazivao upravo suprotno uverenje. »Uravnoteženost je svima ostvariva, i to odmah«, bez oklevanja je tvrdio urednik. Nakon te prve udarne, društveno svesne stranice, ostatak su brošure u veselije tonove bojili praktični saveti, edukativne igre, korisne informacije. Michel se tako zabavio izračunavanjem svoje dnevne potrošnje kalorija. Poslednjih nedelja nije ni čistio, ni peglao, ni plivao, ni igrao tenis, ni vodio ljubav; jedine tri aktivnosti koje je zaista mogao označiti bile su: sedenje, ležanje, spavanje. Sve zbrojivši, njegove su potrebe iznosile 1750 kilo kalorija na dan. Iz Bruninog se pisma moglo zaključiti da on mnogo pliva i vodi ljubav. Ponovio je operaciju zbrajanja s tim podacima: dnevne energetske potrebe su porasle na 2700 kilokalorija.
Medu poštom je bilo još jedno pismo, koje su mu poslale opstinske vlasti Crecy-en-Briea. Zbog proširenja autobusne stanice, bilo je nužno preurediti mesno groblje i premestiti neke grobove, medu kojima i grob njegove bake. Prema propisu, jedan član porodicd morao je pridustvovati prenosu posmrtnih ostataka. Službu grobnih mesta mogao je posetiti između deset i trideset i dvanaest sati.
18.
Ponovni susret
Sinobus do Crecy-la-Chapellea zamenjen je prigradskim vozom. Samo se selo uvelike promenilo. Zaustavio se na autobuskom trgu, s iznenađenjem se osvrnuo oko sebe. U Aveniji generala Leclerca, na izlasku iz Crecvja, izgrađen je trgovački centar Casino. Posvuda oko sebe video je nove porodicne kuće, stambene zgrade.
Tako je od otvaranja Eurodisneva, objasnio mu je opstinski službenik, i još više od produženja metroa do Marne--la-Valee. Mnogi su se Parižani odlučili doseliti ovamo; cena zemljišta gotovo se utrostručila, i poslednji su poljoprivrednici prodali svoje farme. Sada su imali teretanu, višenamensku sportsku dvoranu, dva bazena. I ponešto problema s delinkvencijom, ali ne više no drugde.
Uputivši se prema groblju, dok je hodao duž starih kuća i neizmenjenih kanala, ipak je osetio onu uznemirenost i tugu koja se uvijek javlja pri povratku na mesto gde je čovek proveo detinjstvo. Prešavši put koji je okruživao mesto, našao se pred mlinom. Klupa na kojoj su Annabelle i on rado sedeli nakon nastave još je bila tu. U mutnoj vodi, velike su ribe plivale suprotno od struje. Sunce je nakratko zabljesnulo, između dva oblaka.
Čovek je Michela čekao kod ulaza na groblje. »Vi ste...« »Da.« Kojom savremenijom rečju treba nazvati grobara? U ruci je držao lopatu i veliku vreću za smeće od crne plastike. Michel je krenuo za njim sledeći ga u stopu. »Ne morate gledati...«, promrmljao je prilazeći otvorenom grobu.
Smrt je teško shvatiti, ljudsko se biće uvek teška srca odvaži tačno je dočarati. Michel je video bakino truplo dvadeset godina ranije, poljubio ju je poslednji put. No na prvi je pogled bio iznenađen onime što je otkrio u jami.
Njegova je baka bila pokopana ukovceguu; u sveže raskopanoj zemlji, međutim, razabiralo se samo iverje drveta, jedna trula daska, i neke manje prepoznatljive bele stvari. Kada je shvatio šta mu je pred očima, žustro je okrenuo glavu, prisiljavajući se da gleda u suprotnom smeru; ali bilo je prekasno. Video je zemljom uprljanu lobanju, šupljih dupalja, s obešenim busenima siedih vlasi. Video je razbacane kralješke, pomešane sa zemljom. Shvatio je.
Čovek nastavi trpati ostatke u plastičnu vreću, bacivši pogled na Michela koji se srušio pored njega. »Uvek isto...«, progundao je. »Ne mogu se suzdržati, moraju pogledati. Pa ne može les izdržati dvadeset godina!« reče s nekakvim besom. Michel ostade na nekoliko koraka od njega dok je prekrcavao sadržaj vreće u njegovo novo počivalište. »Je li u redu?« Potvrdio je. »Nadgrobna ploča će biti premeštena sutra. Vi ćete mi potpisati zapisnik.«
Dakle, tako to izgleda. Nakon dvadeset godina, to tako izgleda. Kosti pomešane sa zemljom, i klupko sedih vlasi, neverovatno brojnih i živih. Video je svoju baku kako veze pred televizorom, kako hoda prema kuhinji. To tako izgleda. Prolazeći pored kafića koji se zvao Bar des Sports, primetio je da drhti. Ušao je, naručio anisovac. Smestivši se, opazio je da je unutrašnje uređenje vrlo različito od onog iz njegovog sećanja. Sada je tu bio američki bilijar, video igre, televizor koji je prikazivao spotove programa MTV. Naslovna stranica Neivlooka izložena na reklamnoj ploči velikim je slovima najavljivala članke o fantazijama Žare Whites i o velikom belom morskom psu koji živi kod Australije. Malo-pomalo, potonuo je u laganu omamljenost.
Annabelle je prva prepoznala njega. Platila je svoje cigarete i uputila se prema izlazu kada ga je opazila, skutrenog na klupici. Oklevala je dve ili tri sekunde, pa mu prišla. Podigao je oči. »Gle iznenađenja...«, reče blago; potom sede nasuprot njemu na tapaciranu klupu. Gotovo se nimalo nije promenila. Lice joj je ostalo neverovatno glatko i čisto, kosa blistavo plave boje; cinilo se nezamislivim da joj je četrdeset godina, čovek bi joj dao najviše dvadeset sedam ili osam.
U Crecv ju je doveo razlog sličan njegovom. »Otac mi je umro pre nedelju dana«, reče. »Rak creva. Bilo je dugotrajno, teško - i strahovito bolno. Ostala sam neko vreme da pomognem mami. Inače živim u Parizu - kao i ti.«
Michel obori oči, na tren zavlada tisina. Za susednim stolom, dva su mladića razgovarala o karate borbama.
»Slučajno sam naletela na Brunu, pre tri godine, na nekom aerodromu- Rekao mi je da si postao istraživač, i to značajan, uvažen u svojem području. Rekao mi je takođe da nisi oženjen- Kod mene je manje blistavo, bibliotekarka sam, u gradskoj biblioteci. Ni ja se nisam udala. Cesto sam mislila na tebe. Mrzila sam te kad nisi odgovorio na moja pisma. Ima tome dvadeset tri godine, ali još uvek se koji put toga setim.«
Otpratila ga je do stanice. Spuštala se veče, bilo je skoro šest sati. Žaustaviše se na mostu preko Grand Morina. Tu je bilo vodenog bilja, kestenova i vrba; voda je bila mirna i zelena. Corot je voleo taj prostor, i više ga puta naslikao. Jedan je nepomični starac u svom vrtu nalikovao strašilu. »Sada smo u istom položaju. Jednako udaljeni od smrti.«
Popela se na stepenice da ga poljubi u obraze, netom pre polaska voza. »Videćemo se«, reče on. Ona odgovori: »Hoćemo.«
Pozvala ga je na večeru sledeće subote. Živela je u malenoj garsoneri u Ulici Legendre. Prostor je bio strogo funkcionalan, ali odisao je toplim ugođajem — strop i zidovi bili su obloženi tamnim drvetom, kao u brodskoj kabini. »Stanujem ovde već osam godina«, reče ona. »Uzela sam ga kada sam prošla na konkursu za bibliotekarku. Ranije sam radila na TF1, u odeljenju koprodukcija. Bilo mi je dosta, nije mi se sviđala ta sredina. Promena posla mi je platu podelila s tri, ali ovako je bolje. Radim u gradskoj biblioteci XVII. okruga, na dečjem odeljenju«
Pripremila je janjetinu s currvjem i indijskom lećom. Michel je za večerom malo govorio. Raspitivao se za Annabellinu porodicu. Stariji joj je brat od oca preuzeo preduzeće. Oženio se, dobio troje dece - sina i dve kćeri. Preduzeće je, nažalost, bilo u poteškoćama, na području precizne optike konkurencija je postala vrlo oštrom, već su nekoliko puta umalo otišli u stečaj; brige je olakšavao ispijajući anisovac i glasajući za Le Pena. Mladi se brat zaposlio u marketingu L'Oreala; nedavno je odselio u Sjedinjene Države, nakon imenovanja za šefa marketinškog odeljenja za Severnu Ameriku; prilično su ga retko viđali. Dva različita životna puta, dakle, ali gotovo jednako simptomatična.
»Život mi nije bio sretan«, reče Annabelle. »Mislim da sam previše važnosti pridavala ljubavi. Olako sam se davala, muškarci su me odbacivali čim bi došli do svog cilja, i onda bih patila. Muškarci ne vode ljubav zato što su zaljubljeni, nego zato što su uzbuđeni; godine su mi trebale da shvatim tu banalnu očevidnost. Svi su oko mene tako živeli, kretala sam se u oslobođenom svetu; ali nije mi pružalo nimalo užitka izazivati ni zavoditi. Seks mi se na kraju čak zgadio; postao mi je nepodnošljiv njihov pobednički osmeh u trenu kada bih skidala haljinu, njihov kretenski izgled dok bi svršavali, a naročito njihova neotesanost nakon obavljenog čina. Bili su jadni, mlitavi i pretenciozni. Na kraju je uvek mučno kad te posmatraju kao zamenjivu stoku — premda su me smatrali dobrim komadom, jer sam bila estetski besprekorna, i jer su bili ponosni kad bi me izveli u restoran. Samo sam jedan jedini put mislila da proživljavam nešto ozbiljno, živela sam s jednim tipom. Bio je glumac, u njegovom je izgledu bilo nešto vrlo zanimljivo, ali nije se uspevao probiti - zapravo sam uglavnom ja plaćala režije. Dve smo godine živeli zajedno, ostala sam trudna. Tražio je da pobacim. Učinila sam to, ali na povratku iz bolnice znala sam da je gotovo. Napustila sam ga iste večeri, na neko sam se vreme smestila u hotelu. Imala sam trideset godina, to mi je bio drugi pobačaj i bio mi je pun kofer. Bila je 1988, svi su postali svesni opasnosti side, ja sam to dočekala kao oslobođenje. Spavala sam s desecima muškaraca i nijedan nije zaslužio da ga se sećam. Danas mislimo da jedno životno razdoblje služi za izlaske i zabavu; zatim se ukazuje slika smrti. Sve muškarce koje sam upoznala užasavalo je starenje, neprestano su mislili na svoje godine. Ta opsednutost godinama počinje vrlo rano — opazila sam je kod dvadesetpetogodišnjaka - a kasnije se samo pojačava. Odlučila sam prekinuti, izaći iz igre. Vodim miran život, lišen radosti. Uveče čitam, kuvam čaj, tople napitke. Svakog vikenda odlazim roditeljima, mnogo vremena posvećujem nećaku i nećakinjama. Istina je da katkad imam potrebu za muškarcem, noću se bojim, teško zaspim. Postoje sedativi, tablete za spavanje; to nije baš sasvim dovoljno. Zapravo bih želela da život prođe vrlo brzo.«
Michel je ostao da cutu ; nije bio iznenađen. Većina žena proživi mladost punu uzbuđenja, živo ih privlače muski i seks; potom se malo-pomalo zasite, izgube želju da razmaknu bedra, da naprće dupe; tragaju za nežnom vezom koju ne uspevaju naći, za strašću koju više nisu u stanju istinski osetiti; tada za njih počinju teške godine.
Razvučen, kauč je zauzimao gotovo sav raspoloživi prostor. »Ovo je prvi put da ga koristim«, reče ona. Legoše jedno pored drugog, zagrliše se.
»Već odavno ne koristim kontraceptive, a kod kuće nemam prezervativa. Imaš ih ti?«
Nemam...«, ta mu je misao izmamila osmeh. »Hoćeš da ti ga uzmem u usta?«
Tren je razmislio, naposletku odgovorio: »Da.« Bilo je ugodno, ali užitak nije bio posebno snažan (u biti mu nikada nije bio takav; seksualni užitak, kod nekih tako intenzivan, kod drugih ostaje skroman, zanemariv; je li to stvar obrazovanja, neuronskih veza ili čega već?) Ta je felacija bila nadasve dirljiva: bila je simbol ponovnog susreta, i njihova prekinutog životnog puta. Ali bilo je divno potom zagrliti Annabelle, kad se okrenula da zaspi. Telo joj je bilo podatno i meko, toplo i neopisivo glatko; imala je uzak struk, široke bokove, malene čvrste grudi. Uvukao je nogu medu njezine, položio dlanove na njezin trbuh i prsa; usred te mekoće, te topline, bio je na početku sveta. Zaspao je gotovo odmah.
Najpre vidje nekog čoveka, deo zastrtog prostora; jedino mu je lice bilo razotkriveno. Usred lica, oči su sjajile; izraz im je bilo teško odgonetnuti. Nasuprot njemu nalazilo se ogledalo. Pri prvom pogledu u ogledalo, čoveku se učini da propada u bezdan. No uspe se pribrati, sede; sagledao je samu sliku, kao mentalnu formu nezavisnu od njega, saopstivu drugima; minutu kasnije, nastupila je relativna ravnodušnost. Međutim, ako bi odvratio glavu nekoliko trenutaka, sve je trebalo učiniti ispočetka; morao je ponovno, mukotrpno, poput oka kada se prilagodjava na posmatranje nekog bliskog predmeta, uništiti taj osećaj poistovećenja sa svojom vlastitom slikom. Naše je »ja« trenutacna neuroza, i čovek je bio još daleko od ozdravljenja.
Potom vidje beli zid unutar kog su nastajala slova. Malo-pomalo slova poprimiše debljinu, tvoreći na zidu niski reljef koji se micao, gnusno pulsirajući. Najpre se ispisala reč »MIR«, pa reč »RAT«; zatim ponovno reč »MIR«. Zatim ta pojava naglo nestade; površina zida ponovno postade glatka. Vazduh se pretvori u tekućinu, kojom prođe val; sunce je bilo golemo i žuto. Vide mesto gde se začinje koren vremena. Taj je koren puštao izdanke preko čitavog sveta, vitice čvornate kod središta, lepljive i sveže na krajevima. Te su vitice stezale, omatale i međusobno povezivale delove prostora.
Vide mozak mrtvog čoveka, deo prostora koji je sadržavao prostor.
Na kraju vidje mentalni zbroj prostora, i njegovu suprotnost. Vidje mentalni sukob koji je ustrojavao prostor, i nestanak prostora. Vide prostor kao vrlo tanku crtu koja je razdvajala dve sfere. U prvoj je sferi bio bitak, i razdvojenost; u drugoj je sferi bio ne-bitak, i licni nestanak. Mirno, bez oklevanja, okrenu se i uputi prema drugoj sferi.
Odvojio se i uspravio u krevetu. Pored njega, Annabelle je pravilno disala. Imala je sat Sony u obliku kocke, koja je pokazivala 03:37. Hoće li moći ponovno zaspati? Mora ponovno zaspati. Ponio je Xanaxe.
Sutradan ujutro, skuvala mu je kafu; sebi je pripremils čaj i prepekla hleb. Dan je bio lep, ali već prohladan. Pogledala je njegovo nago telo, začudno mladenačko zbog vitkosti koju je zadržalo. Imali su četrdeset godina, to je bilo teško verovati. No ona više nije mogla imati decu bez ozbiljnog rizika genetskih oštećenja; što se njega tiče, potencija mu se poprilično umanjila. S stanovista interesa ljudske vrste, bili su dvoje pojedinaca na putu prema starosti, slabe genetske vrednosti. Ona je proživela svoje; uzimala je koku, ucestvovala u grupnjacima, spavala u raskošnim hotelima. Njezina ju je lepota dovela u epicentar tog pokreta oslobađanja društvenog morala koji joj je obeležio mladost, pa je zbog toga i naročito patila — i nesumnjivo, tu je potrošila gotovo sav život. Njegova ga je ravnodušnost ostavila na periferiji tog pokreta, kao i ljudskog života, kao i svega ostalog, pa ga je on samo površinski dotaknuo; bilo mu je dovoljno što je verni kupac Monoprixa u svojoj četvrti i što koordinira istraživanja na području molekularne biologije. Te su dve tako različite egzistencije ostavile malo vidljivih tragova na njihovim telima; no sam je život izvršio svoje razorno delo, polako otežao sposobnost replikacije njihovih stanica i organela. Ti su se inteligentni sisavci, koji su se nekoć mogli voleti, posmatrali u blistavoj svetlosti tog jesenjeg jutra. »Znam da je prilično kasno«, reče ona. »Svejedno želim pokušati. Još imam svoju mesečnu kartu za vozvškolske godine '74- 75, poslednje u kojoj smo zajedno išli u gimnaziju. Svaki put kad je pogledam, plače mi se. Ne shvatam kako su se stvari mogle toliko zasrati. Ne mogu to nikako prihvatiti.«
19.
Bilo je jasno da na tom samoubilačkom zapadu nemaju nikakve šanse. No ipak su se nastavili viđati jednom ili dvaput nedeljno. Annabelle je ponovno otišla ginekologu i počela uzimati pilule. Uspevao ju je penetrirati, ali najdraže mu je bilo spavati pored nje, osećati njezinu živu put. Jedne je noći sanjao lunapark smešten u Rouenu, na desnoj obali Seine. Veliki kotač, gotovo prazan, okretao se pod olovnim nebom, nadvisujući obrise nasukanih teretnih brodova, čije je metalne kosture izjedala hrđa. Prolazilo se između baraka obojenih zagasitim a ujedno i drečavim tonovima; ledeni je vetar nosio kišu i šibao ga po licu. U trenu kada je stigao do izlaza iz lunaparka, napali su ga mladići u kožnim jaknama, naoružani britvama. Obrušili su se na njega, pa ga nakon nekoliko minuta pustili da ode. Oči su mu krvarile, znao je da će zauvek ostati slep, i desna mu je šaka bila napola odrezana; ali istovremeno je znao, uprkos krvi i boli, da će Annabelle ostati uz njega, i večno ga obavijati svojom ljubavlju.
Na vikend Svih svetih otputovali su zajedno u Soulac, u letnjikovac Annabellinog brata. Ujutro po dolasku, otišli su zajedno do plaže. On oseti umor, sede na klupu dok je ona nastavila hodati. More je na pučini hučalo, valjalo se nepravilnim, sivim, srebrnim komešanjem. Razbijanje valova na peščanim žalima u suncem je okupanom vazduhu podizalo blistavo lepu maglicu. Annabellina se silueta, gotovo neprimetna u svetlom kaputiću, kretala duž vode. Jedan je nemački ovčar kružio medu belim plastičnim stolovima i stolcima kafića na plaži, i on jedva vidljiv, kao prebrisan maglicom od zraka, vode i sunca.
Za večeru je ispekla lubina; društvo u kojem su živeli pružalo im je određeni višak u odnosu na strogo zadovoljenje njihovih prehrambenih potreba; mogli su, dakle, pokušati živeti; ali istina je da im više nije posebno bilo do toga. Saosećao je s njom, zbog golemih zaliha ljubavi čije je treperenje slutio u njoj, a koje je život upropastio; saosećao je, i to je možda jedini ljudski osećaj koji je još mogao dopreti do njega. Što se ostalog tiče, ledeni mu je breg zarobio telo; zaista više nije mogao voleti.
Po povratku u Pariz iskusili su radosne trenutke, poput onih na reklamama za parfeme (kada se dvoje zajedno sjure stepenicama Montmartrea; ili ostanu u zagrljaju, na Pont des Arts, naglo osvtljeni reflektorima turističkih brodova koji se polukružno okreću). Iskusili su takođe one polusvade nedeljom poslepodne, one trenutke tisine kada se telo sklupča izmedju carsafa, one pukotine tisine i dosade u kojima se život raspada. Annabellina je garsonera bila mračna, trebalo je upaliti svetlo već u četiri popodne.
20 NA SCRIBDU JE GRESKA...IZOSTAVLJEN JE zadnji deo 19. i prvi deo 20.
Bruno ....
Bili su katkad tužni, ali nadasve su bili ozbiljni da joj pokaže svoje grudi. Ova druga zavrne suknju, razotkrivajući gusto obraslu piću, također crvenim dlakama. Christiane joj uze ruku i prinese je Bruninom udu. Žena mu poče drkati, a Christiane ponovno primakne jezik. Za samo nekoliko sekundi, u naletu nesvladiva užitka, on joj svrši po licu. Žustro ustane, zagrli je. »Žao mi je, reče. Oprosti.« Ona ga zagrli, priljubi se uz njega, on oseti svoju spermu na obrazu. »Ništa zato«, reče ona nežno, »nema nikakve veze.« »Hoćeš da odemo?« predloži malo kasnije. On tužno potvrdi, uzbuđenje mu je potpuno splasnulo. Brzo se obukoše i odmah otidoše.
Sledećih se nedelja malo uspešnije suzdržavao i bio je to početak jednog dobrog, sretnog razdoblja. Život mu je sada imao smisla, koji se svodio na vikende provedene s Christiane. Na medicinskom odeljenju FNAC-a otkrio je knjigu neke američke seksologinje, koja je tvrdila da muškarce može naučiti obuzdavanju svoje ejakulacije nizom progresivnih vežbi. U osnovi se radilo o ojačavanju malenog lučnog mišića, smeštenog odmah ispod testisa, pubo-kocigealnog mišića. Snažnim stezanjem tog mišića neposredno pre orgazma, uz duboki udisaj, u načelu je moguće izbeći ejakulaciju. Bruno poče vežbati: bio je to cilj dostojan ustrajnosti. Pri svakom ga je njihovom izlasku zapanjio prizor muškaraca, katkad starijih od njega, koji su penetrirali nekoliko žena zaredom, kojima su satima drkali i pušili a pritom uopste nisu gubili erekciju. Također ga je uzrujavala činjenica da je većini kurac bio mnogo veći od njegovog. Christiane mu je ponavljala da to nema nikakve veze, da je njoj to potpuno nevažno. Verovao joj je, videlo se da je zaljubljena; ali ujedno je imao utisak da se većina žena koje susreće u tim klubovima pomalo razočara kad on izvadi svoj kurac. Nikada nije bilo neugodnih komentara, svi su bili primerno uljudni, ugođaj je bio prijateljski i uglađen; ali neki pogledi nisu mogli prevariti, i malo-pomalo počeo je shvatati da ni na seksualnom planu nije sasvim na visini. Ipak, doživljavao je neverovatne, zaslepljujuće trenutke užitka, na granici nesvestice, koji bi mu izmamili prave urlike; no to nije imalo ništa s potencijom, više je bilo povezano s nežnošću grade, s osetljivošću organa. Inače, znao je izvrsno milovati, Christiane mu je tako rekla, i znao je da je istina, retko se događalo da ženu ne dovede do orgazma. Oko polovice meseca primetio je da Christiane pomalo mršavi, da joj se lice prekriva crvenim plikovima. Njena bol u leđima nije prestala, reče, bila je prisiljena pojačati doze lekova; mršavost i plikovi bili su samo sekundarni učinak lekova. Brzo je promenila temu; osetio je da joj je nelagodno, i ostao mu je utisak teskobe. Zasigurno je bila kadra lagati da ga ne zabrine: bila je i previše nežna, previše draga. Subotom uveče u pravilu je kuvala, spremila bi nešto vrlo ukusno; potom bi izašli u klub. Nosila je pripijene suknje, prozirne topiće, haltere, katkad body otvoren medu nogama. Pića joj je bila meka, uzbudljiva, odmah se vlažila. Te su večeri bile divne, kakvima se nikada nije nadao. Katkad, dok bi se muškarci redali na Christiane, njezino bi srce podivljalo, stalo prebrzo tući, najednom bi se čitava oznojila, i Bruno bi se uplašio. Tada bi prekinuli; ona bi se sklupčala u njegovom naručju, ljubila ga, milovala mu kosu i vrat.
21.
Dakako, ni to nije bio izlaz. Muškarci i žene koji zalaze u klubove za parove brzo odustanu od želje za užitkom (koji zahteva nežnost, osećajnost, polaganost) te je zamene u načelu prilično neiskrenim činom seksualne fantazije koji direktno oponaša prizore gang banga »modernih« pornića kakve emitira Canal+. U čast Karlu Marxu koji je u srce svog sistema, poput smrtonosne entelehije, smestio zagonetni koncept »tendencije pada profita«, cini se privlačnim u srce razbludnog sistema u koji su ušli Bruno i Christiane postulirati načelo tendencije pada užitka; no to bi bilo ne samo brzopleto, nego i netačno. Kulturne, antropološke pojave kao što su žudnja i užitak, budući da su sekundarne, u krajnjoj liniji gotovo nimalo ne pomažu da se objasni polnost; one nikako nisu određujući faktor, nego su naprotiv u potpunosti sociološki određene. U monogamnom, romantičnom ljubavnom sistemu, do njih se može doći jedino posredstvom voljenog bića, njegove jedinstvenosti. U slobodoumnom društvu kojem su pripadali Bruno i Christiane, obrazac polnosti koji je promovisala službena kultura (reklame, časopisi, ustanove socijalne brige i zdravstva) temeljio se na avanturi: unutar takvog se sistema žudnja i užitak pojavljuju kao rezultat procesa zavođenja, koji promovise novitete, strast i licnu kreativnost (odlike koje, uostalom, od zaposlenih zahteva njihov profesionalni život). Odbacivanje kriterija intelektualnog i moralnog zavođenja u korist čisto telesnih kriterija, posetioce klubova za parove postupno je vodilo prema nešto drugačijem sistemu, koji se može smatrati fantazijom službene kulture: to je sadistički sistem. Unutar takvog sistema kurci su nepogrešivo kruti i golemi, grudi nafilane silikonom, pice depilirane i slinave. Posetioci klubova za parove, većinom ujedno i čitaoci časopisa Connexion ili Hot Video, svojim su izlascima postavljali jednostavan cilj: nabosti se na što više debelih kuraca. Sledeću su etapu za njih najčešće činili sado-ma-zohistički klubovi. Orgazam je stvar običaja, verovatno bi bio rekao Pascal da se zanimao za takve stvari.
Sa svojim kurcem od trinaest centimetara i dugim pauzama između erekcija (nikada ga nije mogao dugo održati napetim, osim u najranijoj adolescenciji, a vreme pasivnosti između dve ejakulacije otada se znatno produžilo: dakako, nije više bio u cvetu mladosti), Bruno se nije nimalo osećao kod kuće na takvim mestima. Bio je, međutim, sretan što mu na raspolaganju stoji više pica i usta nego što je mogao sanjati; zbog toga se osećao zahvalnim Christiani. Najnežniji su trenuci ipak bili kada je milovala druge žene; nove bi partnerice uvek očarala okretnost njezina jezika i veština prstiju u otkrivanju i nadraživanju klitorisa; nažalost, kada bi im odlučile uzvratiti, najčešće je stizalo razočaranje. Prekomerno proširene redaljkama i brutalnim uguravanjem prstiju (često po nekoliko odjednom, čak i čitavih šaka), njihove su pice bile osetljive otprilike kao komadi sala. Opsednute mahnitim ritmom glumica u institucijskim pornićima, drkale su mu grubo, kao da u rukama drže neosetljiv mesnati štap, smešnim pokretima osovine klipa (sveprisutna techno-muzika koja je sasvim istisnula suptilnije, senzualnije ritmove, svakako je odigrala svoju ulogu u krajnje mehaničkom utisku čitave predstave). Svršio bi brzo, i bez istinskog užitka; za njega je veče tada bila završena. Ostali bi još pola sata ili sat; Christiane je tada puštala da je muškarci penetriraju jedan za drugim, istodobno nastojeći, uglavnom bezuspešno, oživeti njegovu muškost. Probudivši se ujutro, ponovno bi vodili ljubav; prizori protekle noći tada bi mu se ublaženi vraćali u polusan; ti su trenuci bili iznimno nežni.
Idealno bi bilo ipak pozvati nekoliko odabranih parova i veče provesti kod kuće u ugodnom razgovoru, razmenjujući nežnosti. Bruno je u sebi bio siguran da će stvari krenuti tim putem; takođe je odlučio nastaviti vežbe za jačanje mišića koje je zagovarala američka seksologinja; veza s Christianom, koja mu je donela više radosti od ijednog događaja u životu, bila je važna i ozbiljna. Tako je barem katkad mislio, promatrajući je kako se oblači ili obavlja kuhinjske poslove. No najčešće je ipak, tokom radne nedelje kada je bila daleko od njega, predosećao da se radi o zloćudnoj farsi, o poslednjoj prljavoj podvali koju mu je priredio život. Naša nesreća doseže vrhunac tek kada praktičnu mogućnost sreće ugledamo nadomak ruke.
Udes se dogodio jedne noći u februaru, kada su bili u Chris et Manu. Ispružen na madracu u središnjoj prostoriji, s jastucima pod glavom, Bruno je uživao u Christianinom pušenju, i držao je za ruku. Ona se u klečećem položaju nadnela nad njega, raširivši noge, stražnjicu nudeći muškarcima koji bi se postavili iza nje, navukli prezervativ i jedan za drugim ulazili u nju. Već se izmenilo pet muškaraca, na koje se nije ni jednim pogledom osvrnula; poluotvorenih očiju, kao u snu, oblizivala je Brunin ud, istraživala centimetar po centimetar. Najednom krikne, kratko, samo jednom. Tip iza nje, visok i nabit, kovrčave kose, nastavio ju je predano ubadati, snažnim pokretima bokova; pogled mu je bio prazan i pomalo rastresen. »Stanite! Stanite!«, poviče Bruno; imao je utisak da viče ali nije imao glasa, uspeo je samo slabašno propsiktati. Ustao je i grubo odgurnuo tipa, koji je ostao zabezeknut, uzdignutog uda, raširenih ruku. Christiane je ležala prevrnuta na stranu, lica izobličenog od bola. »Ne možeš se pomaknuti?« upita on. Ona nečno odmahne glavom; on jurne prema šanku, zatraži telefon. Hitna je pomoć stigla deset minuta kasnije. Svi su se sudionici obukli; u potpunoj su tišini posmatrali bolničare kako podižu Christiane i poležu je na nosiljku. Bruno se odvezao s njom u bolničkom vozilu; bili su sasvim blizu bolnice Hotel-Dieu. Nekoliko je sati čekao u linoleumom obloženom hodniku, potom stiže dežurni internist da ga izvesti: sada spava, život joj nije u opasnosti.
Tokom nedelje uzeli su joj uzorak koštane srži; Bruno je ponovno došao oko šest sati. Već se bila spustila noć, sitna i hladna kiša padala je na Seinu. Christiane je seedila u krevetu, oslonjena na hrpu jastuka. Nasmešila se ugledavši ga. Dijagnoza je bila jednostavna: nekroza kralježaka dosegla je neizlečiv stadij. Ona je to već mesecima očekivala, moglo se dogoditi u bilo kojem trenu; premda su lekovi usporili razvoj bolesti, nisu ga zaustavili. Stanje se sada neće pogoršavati, ne treba se bojati nikakvih komplikacija; ali ostaće trajno nepokretnih nogu.
Iz bolnice je izašla deset dana kasnije; Bruno je došao. Situacija je sada bila drugačija; duga razdoblja neodređene dosade su jedno od obeležja života, najčešće je izrazito sumoran; a onda se najednom pojavi raskrsnics, i skretanje se pokaže nepovratnim. Christiane je odsad dobivala invalidsku penziju, više nikada neće morati raditi; čak je imala pravo na besplatnu pomoć pri kućanskim poslovima. Pokrenula je svoja kolica prema njemu, još je bila nespretna - trebalo je snažno zamahnuti, a nedostajalo joj je snage u rukama. Poljubio ju je u obraze, potom i usne. »Sada se možeš doseliti meni«, reče. »U Pariz.« Podigla je lice prema njemu, pogledala ga u oči; nije mogao podneti njen pogled. »Siguran si«, ona upita nežno, »siguran si da to želiš?« Nije odgovorio; ili je odugovlačio s odgovorom. Nakon trideset sekundi tisine, ona dometne: »Ne moraš. Ostaje ti još nešto vremena da ga proživiš; ništa te ne prisljava da ga provedeš brinući se za invalidnu ženu.« Faktori svesti savremenog čoveka više nisu prilagođeni našoj smrtnosti. Nikada, ni u jednoj epohi niti u kojoj drugoj civilizaciji nije se tako nadugo i neprestano razmišljalo o vlastitim godinama; svakome je u glavi jednostavna slika budućnosti: i za njega će doći trenutak kada će zbroj telesnih užitaka koje može očekivati od života postati manji od zbroja boli (sve u svemu, u dubini svog bića oseća da se brojilo okreće - a okreće se uvek u istom smeru). To racionalno odvagivanje užitka i boli, koje se svakome pre ili kasnije nametne, nakon određenih godina neizbežno vodi prema samoubistvu. S tim je u vezi zabavno primetiti da su Deleuze i Debord, dva ugledna intelektualca s kraja veka, obojica izvršili samoubistvo bez određenog razloga, jedino stoga što nisu mogli podneti izvesnost svojeg telesnog propadanja. Ta samoubistva nisu izazvala nikakvo čuđenje, nikakav komentar; uopsteno govoreći, samoubistva ostarelih osoba, daleko najbrojnija, danas nam se cine potpuno logičnima. Također se kao simptomatičan može istaknuti način na koji se javnost suočava s mogućnošću terorističkog napada: gotovo bi svi ispitanici više voleli poginuti na licu mesta nego ostati osakaćeni, pa čak i unakaženi.
Dakako, delom zbog toga što im je pomalo dosta života; ali nadasve stoga što im se ništa, uključujući smrt, ne cini tako strašnim kao živeti u oštećenom telu.
S autoputa je skrenuo kod La Chapelle-en-Serval. Najjednostavnije bi bilo zabiti se u stablo pri prolasku kroz šumu Compiegne. Kolebao se nekoliko trenutaka predugo; jadna Christiane. Kolebao se takođe nekoliko dana predugo pre nego što ju je nazvao; znao je da je sama u predgradskom stanu koji je delila sa sinom, zamišljao ju je u kolicima, s telefonom pri ruci. Ništa ga ne prisiljava da se brine o invalidnoj ženi, tako je rekla, i znao je da je umrla bez mržnje. Kolica su pronašli razbijena, pored poštanskog sandučića, na dnu stepeništa. Lice joj je bilo otečeno a vrat slomljen. Brunino je ime stajalo u rubrici »osoba koju treba obavestiti u nesretnom slučaju«; preminula je na putu prema bolnici.
Pogrebni je kompleks bio smešten malo izvan Noyo-pna, uz put prema Chaunvju, trebalo je skrenuti odmah nakon Baboeufa. Dva službenika u plavim uniformama dočekala su ga u beloj montažnoj kućici, pregrejanoj, opremljenoj brojnim radijatorima, nalik učionici srednje tehničke škole. Veliki su prozori gledali na niske, moderne zgrade pretežito stambene zone. Još otvoreni kovceg bio je postavljen na sto s nogarima. Bruno se približi, vide Christianino telo i oseti kako pada unatrag; glavom snažno udari o pod. Službenici ga obzirno pridigoše. »Plačite! Treba plakati!...«, potakne ga stariji od njih zapovednim glasom. On protrese glavom; znao je da ne bi uspeo. Christianino se telo više ne može micati, ne može disati ni govoriti. Christianino telo više ne može voleti, pred njim više nema nikakva životnog puta i krivica je za to samo njegova. Ovog su puta sve karte podeljene, sve su igre odigrane, poslednja je kocka bačena i doneela je konačan poraz. Baš kao ni njegovi roditelji pre njega, nije bio sposoban za ljubav. Čudno otupelih oseta, kao da lebdi na nekoliko centimetara od zemlje, gleda službenike kako učvršćuju poklopac bušilicom-pritežačkom vijaka. Pošao je za njima do »zida tišine«, sivog betonskog zida visine tri metra, u kom su bile naslagane pogrebne ćelije; otprilike polovina ih je bila prazna. Stariji službenik pogleda papir s nalozima, uputi se prema ćeliji 632; njegov je kolega za njim gurao kovceg na kolicima s dva točka Bilo je vlažno i hladno, čak je počelo i kišiti. Ćelija 632 nalazila se usred zida, otprilike na metar i po od zemlje. Gipkim i spretnim pokretima, koji su trajali samo nekoliko sekundi, službenici podigoše kovceg i ubaciše ga u ćeliju. Pneumatskim raspršivačem ubrizgaše malo ultra-brzosušećeg betona u otvor; stariji službenik potom Bruni pruži zapisnik da ga potpiše. Može ovdje odati počast pokojnici ako želi, reče mu na odlasku.
Bruno se vratio autoputem 11 i oko jedanaest sati stigao do prigradske magistrale. Uzeo je slobodan dan, ne sluteći da bi obred mogao biti tako kratak. U grad je ušao chatillonskim vratima i u Ulici Albert-Sorel pronašao mesto za parkiranje, tačno pred stanom svoje bivše žene. Nije morao dugo čekati: deset minuta kasnije, izašavši iz Avenije Ernesta Revera, pojavio se njegov sin, sa školskom torbom na leđima. izgledao je zabrinut , u hodu je razgovarao sa sobom. Na što li misli? Mladic je sklon osamljivanju, rekla mu je Anne; umesto da ruča u školi s ostalima, draže mu je bilo vratiti se kući, podgrejati jelo koje bi mu ostavila pre odlaska na posao. Pati li zbog njegove odsutnosti? Verovatno, ali nije ništa rekao. Deca su prisiljena da istrpe svet koji su im odrasli stvorili, nastoje mu se prilagoditi kako najbolje znaju; kasnije ga u pravilu reprodukuju. Victor je stigao do vrata, otkucao kod; bio je na nekoliko metara od auta, ali nije ga video. Bruno uhvati kvaku, uspravi se na sedištu. Vrata zgrade zatvoriše se za dečakom; Bruno ostade nepomičan nekoliko trenutaka, potom se svali natrag u sedište. Sto je mogao reći sinu, kakvu mu je poruku mogao preneti? Nikakvu. Nije se imalo šta reći. Znao je da mu je život završen, ali nije razumeo završetak. Sve je ostalo tamno, bolno i nerazgovetno.
Krenuo je i uputio se autoputem prema jugu. Izašavši kod Antonvja, skrenuo je prema Vauhallanu. Psihijatrijska klinika Ministarstva prosvete nalazila se malo izvan Verrieres-le- Buissona, uza samu verrieresku šumu; parka se vrlo dobro sećao. Parkirao je u Ulici Victora Conside-ranta, peske je nekoliko metara do gvozdend ograde. Prepoznao je dežurnog bolničara. Reče: »Vratio sam se.«
Saorge - poslednja stanica
22.
»Reklamne poruke, previše usredotočene na zavođenje juniorskog tržišta, često su se gubile u strategijama koje se oslanjaju koliko na podilaženje toliko na karikaturu i porugu. Kako bi se nadoknadio taj deficit pažnje, prirođen društvima kao što je naše, nužno je postići da svaki saradnik našeg prodajnog aparata postane našim 'veleposlanikom' kod seniora.« (Corinne Megy — Pravo lice seniora)
Možda se sve to moralo tako završiti; možda nije bio nikakvog drugog načina, nijednog drugog izlaza. Možda je trebalo razrmrsiti ono što se zapetljalo, dovršiti ono što je započeto. Djerzinski se tako morao uputiti u to mesto zvano Saorge, na 44° severne širine i 7°30 istočne dužine; mesto koje se nalazi na nadmorskoj visini nešto većoj od 500 metara. U Nici je odseo u hotelu Windsor, poluotmenom i prilično smrdljivom hotelu, u sobi čije je uređenje potpisao oskudno nadareni umetnik Philippe Perrin. Sutradan ujutro seo je na voz Nica-Tende, poznat po lepoti okoline. Voz je prošao severnim predgrađem Nice, između njegovih novogradnji punih Arapa, njegovih reklama za vrući Minitel i njegovih 60% glasova za Nacionalni front. Nakon stanice Peillon-Saint-Thecle, ušao je u tunel; po izlasku iz tunela, usred zaslepljujuće svetlosti, Djerzinski s desne strane ugleda obrise sela Peillon, posađenog poput priviđenja na vrh litice. Upravo su prolazili područjem koje nazivaju zaleđem Nice; ljudi su dolazili iz Chicaga ili Denvera razgledavati lepote zaleđa Nice. Potom uroniše u kanjone Roye. Djerzinski je sišao na stanici Fanton-Saorge; nije imao prtljage; bio je kraj maja. Sišao je na stanici Fanton-Saorge i hodao oko pola sata. Na pola puta, morao je proći kroz tunel; nije naišao nijedan automobil.
Guide du routard, koji je kupio na aerodromu Orly, tvrdio je da selo Saorge, koje strmoglavo nadvisuje dolinu, sa svojim visokim kućama građenim u stepeničastim katovima, »ima nešto tibetansko«; to je sasvim moguće. U svakom slučaju, Janine, njegova majka, koja se prekrstila u Jane, ovo je mesto izabrala za umiranje, nakon pet godina provedenih u Goi, na zapadu indijskog poluotoka.
»Dobro, odlučila je doći ovamo, ali sasvim sigurno nije odlučila riknuti«, ispravi Bruno. »Izgleda da se stara kurvetina preobratila na islam — putem sufističke mistike, takve neke idiotarije. Došla je s čoporom hippija koji žive u napuštenoj kući izvan sela. Ljudi zamišljaju da su hippiji i klošari nestali zato što novine više ne govore o njima. Naprotiv, sve ih je više, broj im je znatno porastao zajedno s nezaposlenošću, može se reći da se roje kao mravi. Malo sam se raspitao...« Spustio je glas. »Lukavstvo kojeg su se dosetili je da se prozovu neo-ruralcima, ali ustvari ne rade ništa pod milim Bogom, osim što uzimaju socijalnu pomoć i tobožnju pomoc za planinske poljoprivrednike.« Znalački je protresao glavom, ispraznio čašu jednim pokretom, naručio još jednu. Michelu je sastanak zakazao u kafiću Cbez Gilou, jedinom u selu. Svojim prostačkim razglednicama, uokvirenim fotografijama pastrva i plakatom »Saorgaških boćara« (čije predsedništvo nije brojilo ništa manje od četrnaest članova), taj je lokal prekrasno stvarao ugođaj »Lov-Ribolov-Priroda-Tradicija«, sušta suprotnost neowoodstockovskom pokretu koji je proklinjao Bruno. On oprezno iz novčanika izvadi letak naslovljen SOLIDARNOST S BRIGAŠKIM OVCAMA! »Noćas sam je otkucao ..«, tiho reče. »Sinoć sam razgovarao sa stočarima. Više ne mogu spojiti kraj s krajem, puni su mržnje, ovce su im doslovno desetkovane. To je zbog ekologa i nacionalnog parka Mercantour. Ponovno su naselili vukove, čopore vukova. Oni im jedu ovce!« Najednom podigne glas, naglo brižne u plač. U svojoj poruci Michelu, Bruno je naznačio da se ponovno preselio u Psihijatrijsku kliniku Verrieres-le-Buisson, ovaj put »verovatno trajno.« Očito su ga, dakle, pustili da iziđe za ovu priliku.
»Znači, majka nam umire...«, prekine ga Michel, nestrpljiv da se konačno pređe na stvar. »Upravo tako! Na Rtu Agde je jednako, čujem da su područje nasipa zabranili za javnost. Odluka je donesena pod pritiskom Društva za zaštitu priobalnog pojasa, koje je potpuno u rukama ekologa. Ljudi tamo nisu radili nikakvu štetu, mirno su se grupno ševili; ali kažu da to smeta morskim lastavicama. Morske lastavice spadaju u porodicu vrabaca. Jebali ih vrapci!« zapali se Bruno. »Hoće da nam ukinu grupnjake i ovčji sir, to su pravi nacisti. Socijalisti su im pomagači. Oni su protiv ovaca jer su ovce desnica, dok su vukovi levica; premda vukovi sliče nemačkim ovčarima, koji su krajnja desnica. Kome verovati?« Smrknuto protrese glavom.
»U kom si hotelu u Nici?« najednom upita. »U Windsoru.«
»Zašto Windsor?« Bruno se ponovno poče uzrujavati. »Sad voliš raskoš? Jesi li pri sebi? Licno (svoje rečenice je izgovarao odsečno i sve energičnije), ostajem veran hotelima Mercure! Jesi li se barem potrudio i raspitao se? Jesi li znao da hotel lanca Mercure 'Baie des Anges' ima degresivni sistem cena za izvansezonsko razdoblje? U plavom periodu, soba stoji 330 franaka! To je cena hotela s dve zvezdice! Uz udobnost na nivou tri zvezdice, pogled na Englesko šetalište i room service od 0 do 24 sata!« Bruno je sada gotovo urlao. Uprkos pomalo nastranom ponašanju svog gosta, vlasnik kafića Chez Gilou (je li Gilou bilo njegovo ime? verovatno) pazljivo je slušao. Priče o novcu i odnosu kaliteta i cene uvek jako zanimaju ljude, to je jedno od njihovih tipičnih obeležja.
»A, evo Supčine!« reče Bruno razigranim, posve izmenjenim tonom, pokazujući mladića koji je upravo ušao u kafić. Mogle su mu biti dvadeset dve godine. Odjeven u vojničke hlače i majicu s natpisom Greenpeace, bio je zagasite puti, crne kose spletene u sitne pletenice, ukratko: bio je sledbenik rasta-stila.. »Bok Supčino«, živahno reče Bruno. »Ovo je moj brat. Idemo videti staru?« Ovaj pristane bez reči; zbog nekakva svojeg razloga, očito je odlučio ne uzvraćati na provokacije.
Put je vodio izvan sela i blago se uspinjao planinskim obronkom, u smeru Italije. Popevši se na jedan prevoj, izbili su na vrlo široku visoravan, omeđenu šumovitim padinama; granica je bila udaljena samo desetak kilometara. Na istoku se razabiralo nekoliko snežnih vrhunaca. Potpuno pusta okolina stvarala je utisak prostranosti i spokoja. »Lekar je opet navratio«, objasni hippie-crnac. »Ne bi podnela prevoz, i u svakom slučaju više se nema šta učiniti.
Zakon prirode...«, reče s ozbiljnošću. »Čuješ ovo?« podrugljivo će Bruno. »Čuješ ovog pajaca? 'Priroda', samo im je ta reč na jeziku. Sada kad je bolesna žuri im se da krepa, kao živina u svojoj rupi. To mi je majka, Supčino!« reče razmetljivo. »A jesi li video njegov look? Oni drugi su jednaki, čak i gori. Gadni su k'o smrt.«
»Okolina je ovde vrlo leps...«, rastreseno odgovori Michel.
Kuća je bila prostrana i niska, od grubih kamenih blokova, prekrivena pločama od škriljevca; podignuta je nedaleko od izvora. Pre nego što je ušao, Michel iz džepa izvadi fotoaparat Canon Prima Mini (uvlačivi zoom 38-105 mm, 1290 F u FNAC-u). Napravio je puni krug oko svoje osi, dugo se nameštao pre nego što je okinuo; potom se pridružio ostalima.
Osim hippija-crnca, središnju su prostoriju zaposeli neka neartikulisana spodoba isprano- plave kose, verovatno Nizozemka, koja je pored kamina štrikala pončo, i neki stariji hippie sede kose, takođe sede bradice, i profinjenim licem inteligentne koze. »Ovde je...«, reče hippie--crnac; razmaknuo je komad tkanine pribijen na zid i uveo ih u susednu sobu.
Dakako, Michel je sa zanimanjem osmotrio mrku prikazu sklupčanu u dnu kreveta, koja ih je pratila pogledom dok su ulazili u sobu. To je ipak bio tek drugi put da vidi svoju majku, i po svoj će mu prilici biti i zadnji. Prvo što ga je iznemadilo bila je njezina strahovita mršavost, od koje su joj jagodice stršale, ruke se cinile iščašenima. Put joj je bila boje zemlje, vrlo tamna, teško je disala, ocito je bila pri samom kraju; ali iznad nosa, koji je izgledao kukast, neobično velike i bele oči sjajile su u polumraku. Oprezno se približi polegnutoj silueti. »Ne moraš se truditi, više ne može govoriti.« Možda više nije mogla govoriti, ali očigledno je bila svesna. Je li ga prepoznala? Sigurno nije. Možda ga je pobrkala s njegovim ocem; e to je bilo moguće; Michel je znao da neverovatno nalikuje svojem ocu u istoj životnoj dobi. A neka bića uprkos svemu, što god se govorilo, u životu vam odigraju vaznu ulogu, bez problema ga odvedu novim smerom, nesumnjivo ga preseku na pola. A za Janine, koja se prekrstila u Jane, postojalo je pre i posle Michelova oca. Pre nego što ga je srela u biti je bila samo razvratna buržujka puna love; nakon susreta je postala nešto drugo, nešto daleko katastrofalnije. »Susret« je, uostalom, samo prazna reč; jer istinskog susreta nije ni bilo. Naleteli su jedno na drugo, stvorili potomka, i to je sve. Ona nije uspela shvatiti tajnu u dubini bića Marca Djerzinskog; nije joj se uspela čak ni približiti. Je li mislila na to dok se završavao njezin kukavni život? To nije bilo nimalo cudno. Bruno se svali na stolicu pored njenog kreveta. »Ti si obična stara kurva...«, reče didaktičnim tonom. »Zaslužuješ da krepaš.« Michel sede nasuprot njemu, na uzglavlje kreveta, i pripali cigaretu. »Htela si biti kremirana?« u žaru nastavi Bruno. »Imaš sreće, bićeš kremirana. Ono što ostane od tebe staviću u jednu posudu, i svako jutro, kad se probudim, pisaću po tvom pepelu.« Zadovoljno kimne glavom; Jane iz grla ispusti hropac. U tom se trenu ponovno ukaže hippie-crnac. »Hoćete što popiti?« dobaci ledenim tonom. »Naravno, sine«, zaurla Bruno. »Treba li takvo što pitati? Daj briju, Supčino!« Mladić izađe i vrati se s bocom whiskyja i dve čaše. Bruno napuni čašu, otpije dobar gutljaj. »Oprostite mu, potresen je...«, reče Michel gotovo nečujno. »Tako je«, potvrdi njegov polubrat. »Ostavi nas s našom boli, Supčino.« Bruno isprazni čašu coknuvši jezikom, ponovno se posluži. »Bolje im je da se čuvaju, pederčine...«, primeti on. »Prepisala im je sve što ima, a dobro znaju da deca imaju neotuđivo pravo na nasledstvo. Da želimo osporiti oporuku, sigurno bismo dobili.« Michel je curai, nije želeo raspravljati o toj temi. Ni u susednoj sobi niko nije govorio, culo se hrapavo i slabo disanje umiruce.
Htela je ostati mlada, to je sve...«, reče Michel umornim i pomirljivim glasom. »Želela se družiti s mladima, a nikako sa svojom decom, koja su je podsećala da je njezina generacija prošlost. To nije posebno teško objasniti, niti shvatiti. Ja bih sad otišao. Misliš da će uskoro umreti?« Bruno slegne ramenima. Michel ustade i pređe u drugu prostoriju; sedi hippie sada je bio sam, zabavljen guljenjem biotičkih mrkvi. Pokušao ga je ispitati, doznati šta je tačno rekao lekar; ali od starog marginalca mogao je dobiti samo neodređene informacije, nepovezane s pitanjem. »Ta je žena zračila...«, naglasi on, s mrkvom u ruci. »Mislimo da je spremna za umiranje, jer je dosegla dovoljno visok nivo duhovnog ostvarenja.« Sta je time želeo reći? Beskorisno je ulaziti u detalje. Očigledno, stari nije zaista izgovarao reči; bilo mu je dovoljno ustima proizvoditi glasove. Michel se nestpljivo okrene na petama i vrati se Bruni. »Ti hippijevski kreteni...«, reče ponovno sedajući, »i dalje su uvereni da je vera licni čin zasnovan na meditaciji, duhovnom traganju, itd. Nesposobni su shvatiti da se, naprotiv, radi o čisto društvenoj aktivnosti, zasnovanoj na fiksaciji, na obredima, pravilima i ceremonijama. Auguste Comte tvrdi kako je jedina uloga vere dovesti čovečanstvo do potpunog ujedinjenja.«
»Nabijem ti Augustea Comtea!« besno upadne Bruno. »Kad čovek prestane verovati u večni život, vera više nije moguća. A ako je društvo nemoguće bez vere, kao što ti izgleda misliš, ne može više biti ni društva. Podsećaš me na one sociologe koji zamišljaju da je kult mladosti prolazna moda nastala u 50-ima, koja je svoj vrhunac dosegla u 80-ima, itd. U zbilji, čovek se oduvek užasava smrti, i nikad nije mogao bez užasavanja razmišljati o izvesnosti vlastitog nestanka, niti o svem propadanju. Od svih zemaljskih dobara, telesna je mladost neupitno najdragocenija; a danas verujemo samo još u zemaljska dobra. Ako Hrist ne uskrsne', iskreno kaže sveti Pavao, 'naša je vera uzaludna.' Hrist nije uskrsnuo; izgubio je borbu sa smrću. Napisao sam jedan scenarij za film o raju, na temu novog Jeruzalema. Radnja je smeštena na ostrvo naseljeno samo golim ženama i malim psima. Usled biološke katastrofe muškarci su izumrli, kao i gotovo sve životinjske vrste. Vreme se zaustavilo, klima je jednolična, blaga; stabla rode voće tokom čitave godine. Žene su večno polno zrele i sveže, mali psi večno živahni i veseli. Žene se kupaju i miluju, mali se psi igraju i vragolasto trčkaraju oko njh. Svih su boja i svih pasmina: ima pudlica, foks-terijera, vorkshirskih terijera, briselskih pinčeva, Shi-Tzuova, španijela Kralja Charlesa, kovrčavih bišona, vvestiea, beagleova. Jedini je veliki pas jedan labrador, miran i nežan, koji ostalima služi kao savetnik. Jedini trag postojanja muškaraca je videokaseta koja prikazuje izabrane televizijske nastupe Edouarda Balladura; ta kaseta umirujuće deluje na neke žene, kao i na većinu pasa. Tu je i kaseta s jednom epizodom Života životinja, koju tumači Claude Darget; ona se nikada ne gleda, ali služi kao uspomena, kao svedočanstvo divljaštva ranijih epoha.
»Znači, daju ti da pišeš...«, reče blago Michel. Nije bio iznenađen. Većina je psihijatara blagonaklona prema žvrljotinama svojih pacijenata. Nije da im pripisuju nekakvu terapijsku vrednost; ali smatraju da se radi o kakvoj--takvoj zanimaciji, u svakom slučaju boljoj od razrezivanja podlaktica žiletom.
»Na tom se ostrvu ipak dogodi pokoja mala drama«, nastavi Bruno glasom punim ganuća. »Naprimer, jednog dana, jedan od malih pasa otpliva neoprezno daleko. Srećom, njegova gospodarica opaža da je u opasnosti, skače u jednu barku, vesla svom snagom i uspeva ga izvući u poslednjem trenu. Jadni je mali pas popio previše vode, onesvestio se i moglo bi se pomisliti da će umreti; ali njegova ga gospodarica uspeva povratiti u život dajući mu vestacko disanje, i sve se odlično završava, mali je pas ponovno radostan.« Bruno naglo zamukne. Sada se cinio vedrim, i gotovo ushićenim. Michel pogleda na sat, potom oko sebe. Majka više nije davala ni glasa od sebe. Bilo je blizu podne; vladao je nepodnošljiv mir. Ustao je, vratio se u središnju prostoriju. Sedi je hippie nestao, ostavivši mrkvu. Nalio je sebi pivo, otišao do prozora. Pogled je pucao na kilometre brežuljaka obraslih jelama. Medu snežnim vrhuncima u daljini se razabiralo plavičasto ljeskanje jezera. Ozračje je bilo blago i bogato mirisima; bilo je prekrasno proletno jutro.
Tako je stajao neko teško odredivo vreme a paznja mu je, odvojena od tela, mirno lebdela medu vrhuncima, kada ga je u stvarnost vratilo nešto što mu se najpre učinilo urlikom. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da podesi slušnu percepciju, potom brzo krene prema sobi. I dalje sedeći pored kreveta, Bruno je pevao na sav glas:
Svi su došli, sva dečica Cim su krike začula Umreće
Oni su lakoumni; lakoumni, besramni, skloni majmunarijama, eto takvi su ljudi.
Bruno ustade i još glasnije otpeva sledeću strofu:
Svi su došli, sva dečica Cak i s italijanskoga juga Tu je i Giorgio, proterani sin Ruku punih poklonaaaa...
U tišini koja je usledila nakon te vokalne izvedbe, jasno se čulo muvu kako proleće prostorijom pre no što je sletela na Janino lice. Obeležje je dvokrilaca njihova opremljenost samo jednim parom opnastih krila posade nih na drugi prsten toraksa, parom pipaka za ravnotežu (kojima se se koriste pri letu), posađenih na treći prsten toraksa, i usnih organa za ubadanje ili sisanje. U trenu kada se muva odvažila zakoračiti na površinu oka, Michel nasluti. Približi se Jane, ali ne dodirujući je. »Mislim da je mrtva«, reče nakon kraćeg proučavanja.
Lekar je bez poteškoća potvrdio tu dijagnozu. Bio je u pratnji opstinskog službenika, i tu počeše problemi. Gde žele prevesti telo? Možda u porodicnu grobnicu? Michel nije imao pojma, osećao se iscrpljen i smeten. Da su znali razviti porodicne odnose prožete toplinom i pažnjom, ne bi do ovoga došlo - do izvrgavanja ruglu pred opstinskim službenikom, koji se, treba reći, ponašao dolično. Bruno se potpuno isključio iz te situacije; seo je malo podalje i počeo partiju Tetrisa na svojoj mobilnoj konzoli. »E pa onda...«, opet preuze službenik, »možemo vam ponuditi parcelu na groblju u Saorgeu. Biće vam malo izvan ruke za posete pokojnici, naročito ako niste iz ovog kraja; ali što se prevoza tiče, naravno, tako je praktičnije. Pogreb bi se mogao održati već danas poslepodne, trenutno nismo u gužvi. Pretpostavljam da neće biti problema s dopuštenjem za pokapanje...« »Nikakvih problema!« dobaci lekar s pomalo prevelikim žarom. »Doneo sam obrasce...« Uz živahni osmeh izvadi hrpicu papira. »Pas mater, najebao sam...«, reče Bruno poluglasno. Zaista, njegova je konzola veselo zasviruckala. »I Vi se slažete s pokopom, gospodine Clement?« podvikne službenik. »Niti slučajno!« Bruno se u hipu uspravi. »Moja je majka želela biti kremirana, to joj je bilo posebno važno!« Službenik se smrkne. Opstina Saorge nije bila opremljena za kremiranje; radilo se o sasvim posebnoj opremi, koja bi bila neopravdana s obzirom na broj zahteva. Ne, to će zaista teško ići. »To je poslednja želja moje majke...«, važno reče Bruno. Nastupi tisina. Opstinski je službenik munjevito razmišljao. »Istina, postoji krematorij u Nici...«, reče skromno. »Mogao bi se organizovati prevoz tamo i natrag, ako se i dalje slažete s pokopom u našoj opstini. Dakako, troškove biste vi podmirili...« Niko ne odgovori. »Moram telefonirati«, nastavi službenik, »da se odmah raspitam za satnicu kremacija.« Pogledao je u svoj rokovnik, izvadio mobitel i kada je kucao brojeve, Bruno ga ponovno prekide. »Odustajemo...«, reče široko odmahnuvši rukom. »Tu ćemo je pokopati. Briga nas za njezinu poslednju želju. Ti plaćaš!«, nastavi autoritativno obraćajući se Michelu. Bez ikakve rasprave, ovaj izvadi svoju čekovnu knjižicu i upita za cenu koncesije parcele na trideset godina. »To je dobar izbor«, potvrdi opstinski službenik. »Koncesija na trideset godina vam daje vremena da vidite kako će se stvari razvijati.«
Groblje se nalazilo stotinjak metara poviše sela. Dva su čoveka u plavim radnim odelima nosila kobveg. Odabran je osnovni model, od jelovine, kakvih je bilo na zalihi u opstinskom skladištu; pogrebna je služba bila primerno organizovana u Saorgeu. Bilo je kasno poslepodne, ali sunce je još grejalo. Bruno i Michel su hodali jedan do drugog, dva koraka za nosačima; sedi hippie bio je uz njih, stalo mu je da isprati Jane do njenog poslednjeg počivališta. Put je bio neravan, kamenit, i sve je to verovatno imalo nekakvog smisla. Jedna je ptica grabežljivica — verovatno škanjac — polako kružila vazduhom, poluvisoko. »Biće da tu ima zmija...«, zaključi Bruno. Tada pokupi jedan beli, jako zašiljen kamen. Pred samim skretanjem prema groblju, kao da želi potvrditi njegove reči, jedna se ridovka ukaže između dva grma koji su rasli uza zidine; Bruno nacilja i hitnu svom snagom. Kamen se razbije na zidu, za dlaku promašivši gmazovu glavu. »Zmijama pripada mesto u prirodi...«, primeti sedi hippie s određenom strogošću.
»Jebala te tvoja priroda, prijatelju. Serem se na nju!« Bruno je ponovno bio izvan sebe. »Usrana priroda... nabijem ti prirodu!« kipteći je mrmljao još nekoliko minuta. No dok su spuštali kovceg dvržao se pristojno, jedino je ispuštao zvukove nalik hihotu i kimao glavom, kao da mu taj događaj pobuđuje neke sasvim nove misli, još nedovoljno jasne da bi ih eksplicitno izrazio. Nakon pogrebnog obreda, Michel je dvojici radnika dao dobru napojnicu - pretpostavivši da je takav običaj. Imao je četvrt sata da uhvati voz; Bruno također odluči njime otputovati.
Rastaše se na peronu stanicd u Nici. Tada to još nisu znali, ali neće se više nikada videti.
»Je li ti u redu u klinici?« upita Michel. »Ma nema frke, laganiška, imam svoj litij.«
Bruno se lukavo nasmeši. »Neću se vratiti ravno u kliniku, mogu se zagubiti jednu noć. Idem u jedan klub u kojem ima kurvi, Nica ih je puna.« Čelo mu se namršti, on se smrkne. »S litijem mi se više uopste ne diže, ali nema veze, svejedno to volim.«
Michel se rastreseno složi, popne se u vagon: rezervisao je ležaj u spavaćim kolima.
Nastavci : Romani u nastavcima
