8. 1. 2024.

Rodrigo Urquiola Flores, Iskrivljeno sećanje

 



Smatra se da čovek koji nešto čeka ne može raditi ništa drugo nego maštati i zamišljati stvari dok vreme protiče. A čini se da ipak nije tako. Jer, može zamišljati ono što očekuje, zamišljati da ne čeka ništa, da se već jako dugo nije dogodilo ono što je očekivao. Može zamišljati da više nema potrebe da se išta zamišlja i u mraku, među senama, gledati neke pokrete.

– Stigla si? – pita gospodin Teodoro Apaza senu koja se pomiče na krovu. U njenoj se pozadini nalazi telo koje je pravi obasjano mesečinom. Čini se da je ono izazvalo buku nalik onoj koju izaziva otopljeni cink kad ga se gazi potplatom cipele. – To si ti? Stigla si?

Bio je to mačak. Ili mačak i mačka. A mačke ne govore. One se pare i vrište poput gladnih i neispavanih, napuštenih beba.

I, premda gospodin Teodoro zna da su mački ili mačak i mačka pravili senu i izazivali buku, izlazi iz kreveta. Želi biti siguran. Hladnoća ispod carsafa je gotovo ista kao ona vani. Oseća neodređenu bol u abdomenu i obmotava vrat šalom. Prelazi velikom prostorijom koja je sve u jednoj – spavaonica, kuhinja, blagovaonica, dnevna soba – i otvara vrata koja ujedno predstavljaju sva vrata. Pušta da ga snažan vetar udari u lice. Oseća nagon da ponovno izađe napolje i krene do električnoga stuba koji rasipa slabu svetlost po loše asfaltiranoj cesti. Ipak, radije ostaje unutra, miran. Čini se kao da je on produženje vrata. Čeka. Poslednji put kad je otišao do stuba, video je kako se udaljava neko. Prokleti policijski sat. Već četiri noći nije mogao dobro spavati. Morao je samoga sebe prisiljavati da ne ode na praznu ulicu i potraži ono što neće doći. Za starca poput njega, zatvor je beznačajna kazna zbog nepoštovanja policijskog sata. Puno je gore čamiti u zatvoru bez nade u izlazak sledećega dana u svitanje. Zatvor je beskonačna noć.

Čuo je puno šuškanja o tome kako stoje stvari u zatvorima i kakvi su uslovi u njima. No, to su samo glasine jer na radiju i dalje neprestano puštaju narodnu muziku. Teška su vremena tako da sve može biti tačno, ali i netačno. No, on, gospodin Teodoro, to zna ili barem misli da zna. Ima predosećaj koji se pojavio u stanju bdenja što je želeo objasniti kao noćnu moru, a ne kao fatamorganu nastalu zbog nesanice: čuje jauke nekoga muškarca, reči koje ništa ne znače; vidi jednu ruku, pet raširenih i napetih prstiju, vidi kako nekoga šamaraju; gotovo da može osetiti bol koja se uvlači u njegove vlastite kosti. Njuši miris vlažnoga dreka koji se sigurno nalazi na nekome tepihu; oseća alkalni miris sumpora što se javlja u njegovoj vlastitoj slini; usprkos činjenici da se provlači kroz sve stvari i čak kroz jecanje drugih žena, on jasno čuje jecaj svoje kćeri, tako nalik onome koji je pratio njezin plač kad je bila devojčica. To mu govore bdenje, vrtoglavice, vrućice. Istovremeno puno toga i ništa. U tome bi trenutku radije imao muško dete koje bi – misli – bolje moglo izdržati bol, umor, šamaranje, struju i polevanje hladnom vodom. Sina koji bi bio u stanju pobeći. Žena, pomislio je, ima vaginu i to joj je na mestu poput ovoga koje vidi dok bdije, velik nedostatak.

Bdenje za njega nije dobro, jer to znači da u bilo kojem trenu može proći kroz jedna vrata koja predstavljaju sva vrata. Zamišlja vojnike kako jezicima prolaze po njenim usnama. I gospodin Teodoro u tišini plače poput kišne godine. Ne može ništa više učiniti. Premda su mu mnogi rekli da će se njegova kći pre ili posle pojaviti. Mlada je, rekli su, možda je trudna pa je pobegla sa svojim mladicem, vratiće se. Ali, gospodin Teodoro zna da ona ne bi učinila nešto takvo, nju zanimaju druge stvari: fakultet i nešto što ni on ne može dobro da razume.

Opet mačke. Ustaje iz kreveta, ponovno prolazi sobom, ponovno otvara vrata, opet posmatra, ponovno odstupa i opet leže. Bdenje je jedino izvesno područje.

– Sutra ću otrovati te djavole – kaže gotovo nesvesno, ne obraćajući paznju ni na šta. Činilo se da mora sakriti svoje reči od nekoga ko ga motri.

U trenutku u kojemu je cigla u deliće rasprsnula staklo jedinoga prozora, gospodin Teodoro ne razmišlja o događajima u rajskome vrtu. Kako bi čovek mogao misliti o pričama iz Geneze kad već nekoliko dana njegova kći ne dolazi kući, a neko je nepoznat, možda neki vojnik, bacio ciglu na prozor njegove kuće i razbio staklo? To ne čini stoga jer mu to uopste nije važno; šta više, već nekoliko godina nije kročio u crkvu niti u išta što joj je nalik; već nekoliko godina nije osetio potrebu da se upita da li tamo gore ili tamo dole postoji neki Bog koji zna za njegove korake i zanima se za njih. Ne razume reč »Bog« i nema nameru da rešava tu zagonetku. Kad se prekrsti kao što ga je majka naučila, čini to zato što je ona tako radila. Dok to čini, ne razmišlja ni o čemu ili misli o sreći ili o šapi nekog nevidljivog kunića.

Da je počeo razmišljati o priči o raju koju svi tako dobro znamo, možda se ne bi približio cigli, možda je ne bi podigao s tla, možda ne otkrio papirić koji se nalazio u šupljini na njenoj sredini, a još manje pročitao poruku koja je bila u njoj. Verovatno bi se udaljio od cigle ili bi se ograničio na to da je podigne s tla kako bi je bacio u smeće i sada bi nastavio čekati da mu dođe kćer. Ali ne, uvek je potrebno otkriti odgovor. Adam i Eva bili su osuđeni da pojedu plod sa stabla spoznaje. Sada je taj plod ova cigla u rukama gospodina Teodora. Dok čita poruku, počinje ga jesti. Spoznaja znači kraj prvobitnoga čekanja. Nema više raja, toga mesta gde se ništa nije događalo: škrabotine mu potvrđuju da je njegova kći uhapsena u nekoj raciji. I takođe, otkriva jedno mesto: Achocalla. To je sve. Sada počinje druga vrsta čekanja, pojavio se novi raj.

Podnevno sunce. Ispod njega, mora se približiti noći. Zatvor je noć a Achocalla mesto gde se počela događati noć. Bilo je lako doći do tamo. Nekoliko sati u minibusu. Bilo je teško tokom tih par sati podnositi maštu i izdržati vlastiti pogled na sve, gledati okolinu i puteve između planina, eukaliptuse koje njiše vetar, prašinu a, zapravo, ne videti ništa od onoga što su oči primećivale. Bilo je teško shvatiti kako pokretanje stvari oko čoveka može postati statično i videti mrtvaca u živome čoveku.

Gospodin Teodoro silazi iz minibusa i pita gde je slavni zatvor i ko upravlja njime: prvo ženu koja prodaje kukuruz, grašak i bob, a zatim tiho, gotovo šapćući, nekoga mladića koji ostaje da sedi na kamenu i posmatra jezero. Zatvor se nalazi tamo, u blizini, kad se zađe za ugao. Nasuprot trgu je; na njegovim vratima ima puno policajaca, čovek se ne može izgubiti. A ko njime upravlja? Ne, ne znam ko.

Hoda. Sunce škodi njegovome pogledu; previše je žuto, divlje, snažno prodire u uspomenu na nesanicu. Ima osećaj da je neće pronaći. Nogom udara kamenje na koje nailazi i zna da mu niko neće kazati ono što želi saznati. Ali, mora pokušati; prekasno je da posustane i ne pročita poruku u cigli. Kad je stigao do vrata, upitao je prvoga stražara kojega je video koga može pitati za jednu osobu koja je nestala pre nekoliko dana i za koju sumnja da bi mogla biti ovde. Dakako, nikome neće ništa reći o cigli. Čini se da ga stražar ne čuje. Izgleda strogo. Možda su mu i ranije dolazili s takvom vrstom molbi i učinio je isto što i sada čini: skamenio se; pretvorio se u kip prerušen u vojnika.

– Mladiću – obraća mu se gospodin Teodoro, ja sam veteran rata s Paragvajem. Tražim svoju kćer.

– Prođite – kaže kip i starac posluša.

U tome predvorju mraka, kroz pukotine se provlači svetlost. Ulazi u prostoriju gde se čuje dosadan zvuk pisaće masine. I ponovno isto. Tražim svoju kćer. Ime? María Apaza Tarquino. Odakle je? Iz La Paza. Još neki podatak? Studentica je. Tipkanje na sekundu prestaju odjekivati. Čovek ustaje sa svoga mesta i traži nešto među fasciklama. Čita dok mu se kravata pomiče kao klatno nemoga zvona. Pročišćava grlo. Glas mu je promukao.

– Apaza Tarquino, María. Da, to mora biti ona. Umrla je prirodnom smrću.

– Ne mladiću, ne. Ona je mlada, devojčica je; mlada je. Ona je devojčica.

– Događa se. Zbog čega ne odete u Ministarstvo?

Starac Cuti. Zvuk pisaće masine odjekuje sa zidova. Čovek se saginje i nastavlja svoj posao.

– Ja sam veteran.

– Trebali ste imati još jednu kćer i bolje je odgojiti, gospodine.

Želi toga čoveka zgrabiti za vrat, udarati ga tako dugo dok mu krv ne počne liptati iz očiju i baciti tu prokletu pisaću masinu , ali samo kaže:

– Ja sam veteran rata.

Zvuk pisaćega stroja još jednom prestaje. Čovek podiže pogled i smeši se.

– Možda se radi o nesporazumu, zabuni. Zbog čega se ne vratite ovamo sutra poslepodne?

Gospodin Teodoro ga želi udariti, ali nešto u njemu želi plakati. Okreće leđa pisaćoj masini koja ponovo izaziva buku i izlazi iz te prostorije. Vratiće se sutra poslepodne; hoće. Bolje je cutati. Možda lažu, a ako čovek ustrajava, od laži naprave istinu i ubiju uživo, ne samo na papiru. Tako se može dogoditi i u ovoj situaciji. A otac zna da mu je kćer i dalje živa; može je čak i čuti. Ne zna šta tačno čuje, ali ona je tamo. Čuje njeno disanje, njezin glas, lagane otkucaje srca. I, takođe je tačno da su se bolje ophodili prema njemu nego što su, kako je čuo, činili s drugima koji su došli tražiti svoje nestale. Niko nije vikao na njega; on je veteran, zaslužuje poštovanje. Išao je u Chaco kako bi se borio za Boliviju.

Kad je izašao na ulicu, sunčeva ga je svetlost udarila usred lica i zaslepila ga. Traži hlad, a kad ga pronađe, nailazi na mnoštvo žena koje sede na trgu, ispod drveća. Mnoge su od njih odevene u crno i plaču, razgovaraju, čekaju. Čuo je za njih, ali ih vidi po prvi put. Kako to da pre ulaska u zatvor nije primetio to mnoštvo lica tako sličnih njegovome?

A čekanje je sve mučnije. Prizori su sada još krvaviji; radi se o istoj smrti koja se neprestano ponavlja. Zvukovi deluju još snažnije, koraci su još udaljeniji, ali buka koju izazivaju bliže je. Umorni san potiče ga na spavanje na najneočekivanijim mestima; primerice, na trgu. I uvek prestaje u Teodorovoj sobi. Koliko li je dana uzastopce išao do Achocalle i tražio svoju kćer? Koliko li je puta ponavljao isti obred a da mu na kraju ne bi ništa kazali? Zaboravio je koliko puta.

Već jako dugo dani, raspored sati i njihovo trajanje nisu isti kao ranije. Došao je do tačke kad je bilo gotovo nemoguće odvojiti svetlost od tame jer je bilo složeno razlikovati noćnu hladnoću od dnevne vrućine; osim toga, kiša na kraju uvek izokrene stvari jer kad padne, tekućina se sudara sa svime i razvodnjava vreme. I, takođe, prestao je gledati kalendar koji mu je visio na zidu: pokušao je pročitati i dešifrovati ta slova, ali nije ih uspeo videti. Bila su nalik kukcima koji su se micali. Sada ih se počeo toliko bojati da je ponekad noću, očekujući povratak kćeri, zaboravio pripaziti da mu se ne približe.

Možda su zbunjenost i vrtoglavica uticali na to da se jednoga dana kad se počelo daniti a on se prestao brinuti o prisutnosti kukaca i prisetio se da se mora pripremiti za povratak u Achocallu, odluči na novi pokušaj. Otvorio je škrinju koju nikada nije i u kojoj je čuvao odeću svoje pokojne žene. Nekoliko je trenutaka promatrao ono što se u njoj nalazilo. Prisetio se da se gotovo nikada nije setio majke svoje jedine kćeri. Više nije bio u stanju prisetiti se njezinog lica bez pomoći fotografije. Polagano je vadio odeću koju je nekada oblačilo i skidalo telo koje je sada hodalo samo područjem njegovoga slaboga sećanja: par suknji, nekoliko podsuknji, vunene pulovere, bluze, jaknu, čarape, cipele. Pomirisao je svaki od tih komada i setio se raznih prizora; na primer, onoga kad je njegova žena, uvek bez lica, zakopala fetus – ili je to bio kunić čija su creva izašla? – na jedno mesto u kući kako bi devojčica ozdravila od neke bolesti. Na sekundu je pomislio da bi i on morao nešto slično napraviti, ali kasnije je odbacio tu zamisao. Imao je bolju. Ili je tako mislio.

Poželeo je biti druga osoba kako bi prestao biti ono što je bio. Jer, mislio je, ako barem na kratko vreme prestaneš biti ono što jesi, možeš dobiti natrag ono što je oduzeto nekome koga više nema.

Zbunjenost, vrtoglavica, vrućica.

– Da si ovde, šta bi učinila? – upitao je gospodin Teodoro cipele svoje supruge. Na kraju su ga cutnja cipela i odgovor koji nije primio potaknuli na odluku.

Možda im je u Achocalli već bilo dosadilo da ga stalno primaju i zato mu nisu davali nikakav odgovor. Dosadio im je. Gospodin Teodoro je tada odenuo odeću svoje pokojne žene. Dok se oblačio, do njega je dopirao tihi šapat. Nije odgovarao za svoje radnje; nesanica je bila kriva za sve. Odeća mu je savršeno pristajala, ali cipele nisu. To mu nije bilo važno. Ugurao je u njih gornji deo stopala, a ostatak je pritisnuo petom. Tako odeven, izašao je na ulicu. Susedi su se, dakako, grohotom smejali. Ali, gospodin Teodoro nije slušao smeh. Jedino što je uspeo čuti bio je čudan i nejasan zvuk koji mu je govorio da mu je kćer živa i da ga čeka.

Kad su ga ugledali stražari, i oni su se grohotom smejali, ali jedini smeh koji je gospodin Teodoro konačno uspeo čuti bio je onaj činovnika koji je nekoliko puta ustajao, kretao do police i vadio neki fascikl te glumio da čita. On bi mu ponekad rekao da mu je kćer mrtva, a nekad da ponovno dođe sutra, da će možda biti nekih novih vesti ili da, ako to želi, ode do Ministarstva i razgovara s ministrom. Sada, danas, nije mu ništa rekao; samo se smejao. Taj je smeh bio odgovor za taj dan. Gospodin Teodoro nije ništa pitao. Izašao je iz kancelarije poseta zatvoru u ženskoj odeći, nakon tihoga razgovora sa službenikom, zaustavio ga je jedan stražar i rekao mu:

– Gospođo, pukovnik želi razgovarati s vama.

– Mislim da nisam dobro shvatio – kazao je pukovnik. Vi ste muškarac, hoću reći, muškarčina kao i ja. Vi ste išli u rat protiv Paragvaja. Vaša je kćer u našem zatvoru. I ne razumem zbog čega ste se odlučili ovako odenuti.

Gospodin Teodoro ne odgovora. Ne zna šta bi rekao. Ne zna kako bi to objasnio. Ni on sam nema jasan odgovor.

– Moj je otac bio u Chacu – rekao je pukovnik. Vremena su se promenila. A Vama je pala napamet sjajna zamisao da se odenete kao žena. Zašto? Želim to znati. Objasnite mi.

Gospodin Teodoro se želeo prisetiti je li već ranije video to lice koje ga je sada posmatralo. Jedva da se setio zvuka detonacije i pucnjave koja je usledila posle nje. Pomislio je da nikada nije video niti jednoga Paragvajca; čak niti zarobljenika. Ne odgovara; zatvara oči. Usporava disanje. Kratko se priseća jedne vojnikinje. Ne seća joj se imena. Priseća se da joj je nadimak bio Warmi i da ju je jednom iznenadio s nekolicinom vojnika u isušenoj reci, iza grmlja. Seća se kako je trčala u dugoj suknji i zvuka pucnja, pada njenoga tela i kratkoga uzdizanja prašine nakon toga. Možda je, zapravo, želela taj pucanj, možda je htela da je metak rani i da se podigne prašina kad konačno padne.

– Pokažite mi, molim Vas, Vašu licnu kartu i kartu veterana.

Gospodin Teodoro traži mali zavežljaj skriven u grudnjaku, vadi ga, izdvaja nekoliko novčanica sa strane i predaje ono što ga traže.

Pukovnik čita.

– Učiniću ono što vi želite – kaže – premda je zabranjeno i premda mi niste objasnili zbog čega ste odeveni u žensku odeću. Napraviću to zbog Vas jer ste junak kao i moj otac. Ali, čuvajte tajnu i molim Vas, obećajte mi da ćete skinuti tu odeću. Ništa nije važnije od dostojanstva.

Gospodin Teodoro kima glavom i šapuće:

Hvala.

Nakon što je uzeo ključeve koje je čuvao u ladici svoga stola, pukovnik ustaje sa stolca i kaže:

– Pođite sa mnom.

Mesto gde prestaje čekanje, noć je unutar noći. Nema druge mogućnosti. Čini se da je nema.

Pukovnik napreduje brzim korakom, jednom zauvek hoće s ovim završiti. Ne želi da ga neko od podređenih vidi u blizini toga starca odevenoga u žensku odeću koji ga sledi posrćući jer se još uvek nije naviknuo na ženske cipele. Prolaze pored kancelarije nekoga činovnika koji ustaje sa stolice. Prestaje buka koju pravi pisaći stroj. Približava se vratima kako bi nešto čuo. Kad ugledaju pukovnika, vojnici se zaustavljaju. On im bezvoljno uzvraća pozdrav. Sva se vrata pred njim otvaraju. Prolaze dvorištem gde skupina od nekoliko mladića drži ruke na leđima i posmatra sunce. Gospodin Teodoro je zamišljao da je unutrašnjost zatvora puno mračnija od ovoga što sada vidi. Pokušava razabrati lica onih koji gledaju sunce, ali to je jako teško. Čini se da su svi isti. Jedino po čemu se razlikuju su njihova tela i boja blatnjave odeće.

Dolaze u kancelariju gde se takođe čuje zvuk tipkanja jedne pisaće masine, samo sporiji.

– Pričekajte – kaže pukovnik. Gospodin Teodoro je poslušao.

Kad pukovnik ulazi u prostoriju, odjednom nastaje tišina. Nakon par minuta, izlazi i ne pogledavši gospodina Teodora, odlazi otkuda je i došao.

– Uđite – kaže neki glas iznutra. Gospodin Teodoro ulazi i nakon što ga je jednu dugu minutu pogledom ispitivao, vlasnik glasa, neki kapetan, pita ga: Kako si rekao da se zove tvoja kćer?

Gospodin Teodoro odgovara. Kapetan se diže sa stolice i otvara ormar s fasciklama, izvlači jedanu i čita. Zatim se približava pisaćoj masini, otvara ladicu, nešto po njoj traži i vadi zarđao ključ.

– Idemo – kaže.

Ulaze u prostoriju koja vodi u neku drugu. U meri u kojoj napreduju, odvratni se smrad pojačava. Kapetan poziva nekoga vojnika. Sada se trojica njih približavaju izvoru toga smrada. Kapetan vadi maramicu i pokriva nos. Nakon toga uzima zarđali ključ i otključava lokot kako bi maknuo lance postavljene oko rešetki jedne ćelije.

– Otpratićeš ovu gospođu – kaže vojniku. – Ona će ti reći ime a ti ćeš joj pokazati telo. Kad ode, dobro zatvori vrata lancima i lokotom. Jesi li me razumeo?

– Da, moj kapetane! – viče vojnik. Kapetan cutke odlazi.

Gospodin Teodoro još jednom kaže ime svoje kćeri i oseća da više ne može zadržati suze.

Vojnik traži ime u beležnici s crvenim tačkama. Treba mu prilično vremena. Ulaže znatan napor u raspoznavanje slova, u njihovo dešifrovanje i izgovaranje. Odjednom kaže:

– Ovde je. Idemo.

Prolaze pored leševa koji su, čini se, suprotno od onoga što je zamišljao, poslagani prema abecednome redu. Još ih uvek nema tako puno da bi bilo potrebno staviti ih jedne na druge. Miris je nepodnošljiv.

– Moraju ih odneti – kaže vojnik koji si niti u jednome trenutku nije začepio nos – u zajedničku grobnicu.

Dolaze do leša s nabreklim trbuhom. Radi se o ženi.

– Samo pogledajte – kaže vojnik.

Gospodin Teodoro se saginje i posmatra. Jesi li to ti? – pita pogledom leš koji ima otvorena usta i pritvorene oči, kao da još uvek može nešto videti. Ista crna kosa. Isti zubi. Isti ožiljak na desnoj ruci. Madež na bradi. To je ona. Ali, nije ona: na vratu joj je krvavi trak, na licu masnice, porezotina na ruci. Ona je.

Gospodin Teodoro ne može više izdržati. Uzvikuje nešto nerazumljivo, možda neku nepostojeću reč. Plače. Trčeći izlazi odande. Izule su mu se obe ženine cipele, a suknja mu se miče kao da pleše. Bose mu se noge natapaju krvlju. Zamalo se okliznuo, ali trči. Trči.

Vojnik zatvara vrata. Stavlja lokot na rešetke. Zaključava ga. Posmatra kako nestaje čudna žena muškoga lica.

Usprkos nesreći, bilo je trenutaka u kojima se gospodin Teodoro osećao sretnim jer je on, za razliku od drugih ljudi koji su čekali, dobio odgovor. Nije to hteo, ali na kraju ga je ipak dobio. U početku je osećao veliki bes i poželeo pronaći ubicu kako bi ga ubio. Nakon toga, činilo se da je zaboravio na to.

Kad više nije bilo besa koji ga je umarao, vratila se nesanica. Vratile su se i mačke koje su hodale po krovu od rastopljenoga cinka. Ponovno je počeo posmatrati ciglu kojom je jednom razbijen njegov prozor, sada pokriven plastikom zelene boje pričvršćenom ekserima. Ponovo je svake noći čitao poruku. A slova su bila poput kukaca koji su izlazili s papira i želeli ga progutati čim bi zatvorio oči i poželio zaspati. Jeo je samo ono što su mu donosili susedi. Nakon svega, bio je veteran i zaslužio je posebna priznanja.

Treću je nedelju još jednom poželeo biti neko drugi. Ponovno se odenuo u žensku odeću. Prema uputi iz poruke koju je više puta pročitao ali ju još uvek nije znao napamet, opet je otišao do Achocalle i upitao gde se nalazi zatvor i ko njime upravlja.

Sada su mu se smejali neki drugi stražari. Odveli ga do kancelarije gde je neki novi službenik kucao po pisaćoj masini. I on se smejao.

– Ovde ne prodajemo šminku, gospođo – rekao mu je kad ga je ugledao. – Niti želimo kupiti luk.

Gospodin Teodoro nije ništa od toga slušao. Upitao je za svoju kćer.

– Želim znati je li ona dobro – objasnio je. – Hoću znati da li joj nešto nedostaje i mogu li je izvući odavde. Ona je još devojčica.

Službenik je ustao sa stolice, promrmljao ime njegove kćeri i tražio nešto među fasciklima. – Mislim da su je premestili u drugi zatvor – rekao je. – Zbog čega ne proverite u Ministarstvu?

Gospodin Teodoro koji je hodao bos, okrenuo mu je leđa i sporo hodajući izašao odatle. Bol u stopalima bivala je sve jača.

Ipak, idućega se dana vratio odeven u žensku odeću i ponovno bos. Opet je kazao ime svoje kćeri i pitao je li tamo.

ISKRIVLJENO SEĆANJE. Sećanje kukca samoubice koji, ako ga ne zgnječe, sam sebe zgnječi. Treba započeti novi dan kao da prethodni, nevidljivo juče, uopste nije postojalo. Za jednu jedinu osobu koja je u stanju posmatrati ga, vreme više ne postoji. Ali, ipak, ravnodušno i nepokolebljivo, ono napreduje među stvarima i sve nastanjuje prašinom, paučinom, mravima i muvama koje prave kvadrate u vazduhu. Gospodin Teodoro se opet odeva u odeću svoje žene. Možda stoga što to i ne želi učiniti, nije u stanju prisetiti se jednostavnoga razgovora koji je juče, u nekome nevidljivome juče, vodio s jednom od gospođa što prodaju voće u Achocalli.

– Ovde više nema zatvora, gospodine. Juče i prekjuče sam ti isto to rekla.

– Ima. U njemu je moja kćer. Ona je još devojčica.

– Mislim da se šališ. Nekada je postojao.

Premda se ne seća dobro je li bilo tako, gospodin Teodoro je prodavačici okrenuo leđa i približio se trgu kako bi tražio mesto koga više nije bilo. Seo je u hlad ispod drveća i posmatrao obzorje. Nakon par sati, vratio se kući.

Iskrivljeno sećanje.

Gospodin Teodoro koji se, sada već bez boli u stopalima, navikao hodati bos, otvara vrata i izlazi na ulicu. Ne zatvara ih. Susedi su se navikli na njega i više ga ne ismevavaju. Deca ne žele da ih vidi i skrivaju se pred njim.

Vetar se igra suknjama koje je odenuo muškarac.1)

Sa španskog prevela:
Željka Lovrenčić 1) Rodrigo Urquiola Flores rođen je 1986. u La Pazu. Objavio je knjigu priča Eva y los espejos (Eva i ogledala, 2008.) i pozorisno delo El bloqueo (Blokada, 2011.) koje je 2010. osvojilo nagradu za dramu Adolfo Costa du Rels. Priče su mu uključene u razne antologije u Boliviji i u inostranstvu. Za svoj prvi roman Lluvia de piedra (Kamena kiša, 2010.) dobio je priznanje na dodeli XII. Nacionalne nagrade kuće Alfaguara za roman. Sledi ga roman El sonido de la muralla (Zvuk zida, 2016.). Dobitnik je Interameričke nagrade za književnost Carlos Montemayor 2016. i nagrade Franz Tamayo 2017. godine. (Ž.L.)

Нема коментара:

Постави коментар