Doktora Montarca upoznao sam netom nakon što je došao u grad; neka tajanstvena sila dovela me je do njega. Privukli su me, neupitno, njegov izgled i pristupačno i ljubazno lice. Bio je to visok čovek, svetle kose, jak, brzih pokreta. Kada bi nekoga lečio odmah bi se s njim sprijateljio, jer ako to ne bi bilo tako, ne bi mu ni ugovorio termin pregleda. Bilo je teško odgonetnuti šta je na njemu bilo urođeno, a što naučeno – do te mere bi znao pomešati prirodu i umetnost. Toliko, da su mu neki čak znali predbaciti da je neprirodan i da je njegova jednostavnost patvorena, dok smo mi neki smatrali da je kod njega sve bilo spontano. Ovo mi je znao govoriti i ponavljati mnogo puta: »Postoje stvari koje su u nama toliko prirodne i spontane da nas proslave pa ih počinjemo raditi naučeno i izveštačeno; a postoje i one koje počinjemo uspešno usvajati, a pritom su nam možda i neprirodne, ali nam na kraju postanu najprirodnije i nama vrlo svojstvene«.
Iz te rečenice može se videti da doktor Montarco nije bio, dok je bio zdrav u glavi, ekscentrik kakvim su ga mnogi smatrali, daleko od toga; bolje rečeno bio je čovek koji bi u razgovoru iznosio mudro i razborito mišljenje. Samo bi ponekad, i to samo s osobama od najdubljeg poverenja, što sam mu ja postao, otpustio kočnicu i raspojasao se žestokim uvredama prema ljudima koji su ga okruživali i od kojih je morao živeti. Time je otvorio ponor u koji će mu na kraju zapasti duh.
Bio je jedan od najnormalnijih i najjednostavnijih ljudi koje sam upoznao; nije ništa ni sakupljao – čak ni knjige – niti sam u njemu otkrio neku monomaniju. Njegovi pacijenti, njegov dom i njegova književna dela, to su bile njegove jedine preokupacije. Imao je ženu i dvoje dece koja su imala osam i deset godina kada je stigao u grad. Došao je kao vrlo priznat lekar; ali je i govorio da su ga njegove neobičnosti prisilile da napusti rodni grad i dođe u ovaj u kojem sam ga upoznao. Njegova najveća neobičnost, kako su navodili njegovi kolege lekari, bila je u tome što uprkos činjenici da je bio izvanredan profesionalac, vrlo verziran u medicinskoj nauci, i u biologiji, a i pisao je mnogo, nikada nije pisao o medicini. To mi je jednom prilikom rekao, u svom specifičnom naprasitom stilu:
»Zašto ti idioti žele da pišem o stručnim stvarima? Studirao sam medicinu kako bih lečio bolesne i na tome zarađivao za život. Lečim li ih? Lečim. Pa onda neka me ostave na miru sa svojim glupostima i ne petljaju se gde im nije mesto. Zarađujem za život uz najveću moguću odgovornost, a jednom kad zaradim, imam pravo raditi šta me volja, a ne ono što je po volji onim budalama. Ne možete ni zamisliti kolika se neizmerna moralna praznina krije u naporima koje ulaže nemali broj ljudi kako bi ukalupili pojedinca u njegovu profesiju. Ja, naprotiv, pronalazim velike prednosti u činjenici da se od jedne aktivnosti živi, a za drugu se živi. Sigurno se možete prisetiti Schopenhauerovog opravdano žestokog prokazivanja profesionalnih filozofa.«
Kratko nakon što je stigao u grad i kada je već zadobio i više nego pristojan broj pacijenata i počeo sticati renome ozbiljnog, brižnog, marljivog i imućnog lekara, u jednom je lokalnom nedeljnika u objavio svoju prvu priču, nešto između fantastične i humoristične priče, bez opisa i pouke. Dva dana kasnije zatekao sam ga vrlo uznemirenog i kada sam ga upitao što mu se dogodilo, planuo je i rekao:
– Zar vi mislite da ću moći još dugo da trpim neizdrživ pritisak gluposti koja me okružuje? Isto kao u mom mestu, posve isto! Ma isto kao i tamo, na kraju ću dospeti na glas čudaka i luđaka, ja, koji sam oličenje razboritosti, zatim će me napustiti moji pacijenti, pa ću izgubiti ordinaciju, pa će uslediti dani bede, očaja, gnušanja i besa, zatim ću morati otići odavde kao što sam morao napustiti svoje mesto.
– Ali šta se tačno dogodilo? – upitao sam ga.
– Šta mi se dogodilo? To da mi je prišlo već pet ljudi i pitalo što sam mislio time kad sam napisao tu priču i šta sam njome hteo poručiti i koji je njezin smisao. Glupani, glupani i još više od toga! Gori su od dece koja razbijaju lutke da vide šta se nalazi u njima. Za ovaj grad nema spasa, prijatelju; on je neoprostivo osuđen na ozbiljnost i glupost, a te dve stvari su gotovo iste. Ovde svi imaju učiteljsku dušu; ne razumeju ako neko napiše nešto bez potrebe za dokazivanjem ili obranom ili napadom na neku tezu ili iz nekih skrivenih motiva. Jednom od tih glupana koji me pitao o smislu moje priče postavio sam protupitanje: »Je li vas zabavila?«, a on mi je odgovorio: »Gledajte, što se zabave tiče, jest, zabavila me; nije nezabavna, ali...« Kada je došao do »ali« sprečio sam ga da nastavi, okrenuvši mu leđa. Toj budali nije dovoljno da je zabavno. Učiteljske duše! Učiteljske duše!
– Ali... – odvažio sam se započeti.
– Čoveče, nemojte mi i vi dolaziti s »ali« – upao mi je u reč – ostavite se toga. Bolna tačka ove naše španske književnosti jest upravo didaktičnost; na sve strane propovedi, i to loše propovedi; svaki beznačajnik ovde se nameće sa svojim savetima i to čini mrtvo hladno. Jednom prilikom uhvatio sam se Moralne poslanice za Fabija i nisam mogao pročitati više od tri prva stiha, nisam ih mogao probaviti. Toj vrsti ljudi nedostaje mašte i zbog toga sva njihova ludila završe glupavo. To je oklopljena vrsta, nema smisla poricati to, oklopljena, školjkaši, školjkaši i obični školjkaši. Ovde sve ima okus po zemlji. Živim okružen ljudskim gomoljem; ne izlaze iz zemlje.
Nije se opametio, šta više, objavio je novu priču još fantastičniju i još humorističniju od prve. Sećam se da mi je o njoj govorio Fernández Gómez, doktorov pacijent.
– Nego, gospodine – govorio mi je dobri Fernández Gómez – ne znam šta ću sada kada je moj doktor objavio te priče.
– Zašto?
– Zato što mi se čini opasnim dati se u ruke čoveku koji piše takve stvari.
– Ali leči li vas dobro?
– Oh, to da, ne mogu se ni najmanje požaliti! Otkako sam se predao u njegove ruke, posećujem ga i sledim njegove upute, osećam se mnogo bolje i iz dana u dan primećujem poboljšanje; ali... te priče... taj čovek mora imati neki poremećaj u glavi... glava puna zrikavaca...
– Nemojte se brinuti, gospodine Servando; ja puno poslujem s njim, kao što i sami znate, i nisam primetio ništa neobično. On je vrlo razborit čovek.
– Istina je da kada mu se neko obraća, on odgovara prikladno i sve što govori je vrlo razumno, ali...
– Gledajte, radije biram da me vešto operise, oštra oka i sigurne ruke, čovek koji govori ludosti (a on ih ne govori), nego razuman gospodin, koji se razbacuje razboritostima nalik na otkrivanje tople vode, a da mi pritom iščaši i raskomada telo.
– Moguće... moguće, ali opet...
Sledećeg dana pitao sam doktora Montarca za Fernándeza Gómeza, a on mi je odgovorio:
– Dokazana budala!
– A to je?
– Fiziološki dokazana budala, a nativitate, nepopravljiva.
– Ja bih ga nazvao apsolutnom budalom.
– Možda... jer u ovom slučaju dokazano i apsolutno se isprepleću; to nije kao u politici...
– Kaže da vaša glava mora biti puna zrikavaca...
– A njegova i pripadnika njegove vrste, mora biti puna žohara, a to su nemi zrikavci. Naposletku moji pevaju, ili zriču, ili šta već...
Nakon nekog vremena doktor je objavio svoju treću priču, sada već nešto agresivniju i punu ironije, ismevanja i loše prikrivenih uvreda.
– Ne znam priliči li vam objavljivanje ovakvih stvari – rekao sam mu.
– Oh, svakako, moram ih izbaciti van; kad ne bih pisao te grozote na kraju bih ih i sam počinio. Ja najbolje znam šta radim.
– Neki govore da to nije najbolje za čoveka vaših godina, na vašoj poziciji, vaše profesije... – rekao sam mu s namerom da ga iskušam.
A na to je poskočio i uzviknuo:
– Kao što sam vam rekao, kao što sam vam rekao, već sam vam hiljadu puta rekao: moraću otići odavde ili ću umreti od gladi ili će me izludeti ili sve zajedno. Da, sve zajedno: moraću otići, lud, umirući od gladi. To je moj položaj! Šta su ti glupani mislili pod onim »položaj«? Verujte mi, u Španiji se nikada nećemo rešiti kožnog uveza, i to lošeg uveza, jer nama više odgovara priprosto; nećemo se toga rešiti sve dok ne dopustimo da predsednik napiše i objavi svezak epigrama ili priču za decu ili bilo sta za vreme svog predsednikovanja. Kako smo glupi i teški!
>br />
I tako se, ponukan sudbonosnim instinktom, doktor Montarco upustio u borbu s mentalitetom grada u kojem je živeo i radio. Trudio se sve više biti pažljiv i precizan u izvršavanju svojih profesionalnih, građanskih i kućnih zadataka; ulagao je izvanredan napor brinući se za svoje pacijente i proučavajući njihove bolesti; ljubazno je primao svakoga; ni prema kome nije bio nepristojan; sa svakim je razgovarao o onome za što je pretpostavio da bi ga moglo zanimati, nastojeći mu udovoljiti, a u privatnom životu nastavljao je biti uzoran muž i otac. Ali njegove priče, pripovetke i nadahnuća postajala su sve ekstravagantnija, kako bi se reklo, i sve udaljenija od uobičajenog i banalnog. Pacijenti su se počeli povlačiti i udaljavati iz njegove okoline. Time je njegov animozitet postajao sve veći.
No to nije bilo najgore, jer već se bila stvorila i proširila i načinila štetu zlobna glasina o njegovoj oholosti. Bez nekog motiva koji bi to opravdao, počelo se pričati da je doktor Montarco ohol, da je umišljen, da sam sebe smatra genijalcem, a druge doživljava kao sirote zloduhe koji ga nisu u stanju razumeti. To sam mu preneo, a on umesto da se rasplamsa u jednoj od onih uobičajenih gorljivih rasprava, koju sam očekivao, mirno mi je odgovorio:
– Ja, ohol? Samo glupani su doista oholi, a iskreno, sebe ne smatram glupanom; moja glupost nije tolika. Ohol? Kada bismo samo mogli zaviriti preko ruba tuđe svesti i pogledati u dubinu! Da, znam da me drugi smatraju punim prezira, ali varaju se. To je zato što ih ja ne vidim onakvima kakvima oni vide sebe. Uostalom, i da vam otkrijem još veći deo sebe, čemu uopste sve to o oholosti, insistiranju na prepotenciji i slični klišeji? Ne, prijatelju moj, ne! Čovek koji se nastoji nametnuti drugima traži zaštitu za sebe; onaj koji pokušava potisnuti u zaborav tuđa imena, on želi da se sačuva njegovo ime u sećanjima ljudi, jer i sami znate da novi naraštaji propuštaju stvari na kapaljku. Jeste li ikada usredotočili pažnju na muholovku?
– Šta je to? – upitao sam ga.
– Jedna od onih posuda s vodom namenjenih hvatanju muha. Sirote se pokušavaju spasiti, a kako im nema drugoga spasa nego se popeti jedna na drugu i tako plutati na lešu u toj stajaćoj smrtonosnoj vodi, odvija se jedna žestoka borba nadmetanja za spas. Najmanje razmišljaju hoće li potopiti onu drugu, već samo kako isplivati preko nje. I zato je borba za dobrim glasom hiljadu puta teža od borbe za hlebom.
– Takva je – dodao sam – borba za život. Darwin...
– Darwin? – upao mi je u reč. – Je li vam poznata Rolphova knjiga Biološki problemi?
– Nije.
– Pa, onda je pročitajte. Pročitajte je i videćete da se ne radi o porastu i razmnožavanju vrsta što iziskuje više hrane i zato ih dovodi do borbe; nego o stremljenju ka što obilnijoj hrani, preterivanju, nadmašivanju nužnoga, zbog čega rastu i razmnožavaju se. To nije nagon za očuvanjem koji nas potiče na delovanje, već nagon za najezdom; ne žudimo za samoodržavanjem, nego da budemo još više, da budemo sve. Odnosno, poslužiću se moćnom izrekom oca Alfonsa Rodrígueza, velikog čoveka: »Pohlepa za božanskim«. Da, pohlepa za božanskim. »Bićete kao bogovi!«, tako je iskušavao, kažu, demon naše davne očeve. Onaj ko ne bude žudeo da postane više, postaće ništa. Sve ili ništa! Postoji duboko značenje u tome. Što god da nam rekao razum, ta velika laž izmišljena kao uteha nesretnicima, onaj koji pripada zlatnoj sredini, aurei mediocritas, onaj koji ne zavidi, niti mu se zavidi i slične gluparije; što god nam rekao razum (veliki doušnik), naša duhovna nutrina, ono što sada nazivaju Nesvesnim (s velikim N) govori nam ako ne želimo, pre ili kasnije, postati ništa, da sledimo najispravniji put, a to je nastojanje da budemo sve.
– Borba za životom, za, bolje rečeno, većim od života, jest napad, a ne obrana; na to cilja Rolph – nastavio je. – Ja se, prijatelju, ne branim, više se ne branim; napadam. Ne želim štit koji će me ometati i otežavati mi; ne želim ništa osim mača. Radije udelim pedeset udaraca i primim deset, nego da ne udelim više od deset i ne primim ni jedan. Napad, napad, a ne odbrana! Neka govore o meni šta žele; neću slušati, neću to doznati, isključim uši, a u slučaju da uprkos oprezu do mene dospe ono što govore, neću odgovoriti. Da imamo vekove pred sobom, pre bih ja njih uverio da su glupi, a znate koliko je to teško, nego što bi oni mene uverili da sam lud ili da sam ohol.
– Da, ali taj isključivo uvredljiv način, prijatelju Montarco... – započeo sam.
– Da – prekinuo me – ima svojih nedostataka, a pre svega je vrlo opasan jer onoga dana kada mi oslabi ruka, a mač otupi, toga dana će me pregaziti, razvući i smrviti. Ali pre toga doći će na svoje: izludeće me.
Tako je i bilo. Počeo sam u to sumnjati otkako sam ga čuo da često o tome govori i podiže glas protiv razuma.Na kraju su ga uspeli izludeti.
Uporno je ustrajao na daljnjem pisanju priča, priča koje su bile toliko drukčije od onoga što je uobičajeno ovde u Španiji, a istovremeno ne izlazeći iz okvira tako razumnog načina života koji je vodio. Pacijenti su ga počeli napuštati; neimaština mu je zakucala na vrata, a kao vrhunac svega, više nije mogao pronaći časopis ni novine koji bi prihvatili njegove radove, a ni njegovo ime više nije bilo dobrodošlo na području književne republike. Sve je završilo tako da je nekolicina nas, njegovih prijatelja, morala preuzeti brigu o njegovoj ženi i kćerima, a njega je trebalo odvesti u sanatorij na lečenje jer je njegov izraz postajao sve agresivniji.
Sećam se kao da je bilo juče kada sam ga prvi puta posetio u sanatoriju u kojem je bio izdvojen. Upravnik doktor Atienza bio je školski prijatelj doktora Montarca pa je prema njemu iskazivao veliku naklonost.
– Eno ga – rekao mi je – ovih dana je nešto tiši i mirniji nego na početku. Čita ponešto, ali vrlo malo jer sam procenio da bi potpuno uskraćivanje čitanja na njega imalo posve suprotan učinak. Ono što najviše čita jest Don Quijote, i ako uzmete knjigu i otvorite je nasumice, vrlo verovatno ćete otvoriti poglavlje XXXII, drugog dela, u kojem se navodi odgovor što ga je Don Quijote uzvratio svojemu kudiocu, onom dostojanstvenom duhovniku koji je za vojvodskim stolom oštro prekorio viteza skitnicu. Idemo ga videti, ako želite.
I otišli smo.
– Radujem se što ste me došli videti – uskliknuo je čim me je ugledao i podignuo pogled s Don Quijotea. – Radujem se. Razmišljao sam, usprkos onome što nam poručuje Hrist, u dvadeset i drugom stihu petog poglavlja po svetom Mateju, je li nam ili nije dopušteno upotrebiti zabranjeno oružje.
– Koje je to zabranjeno oružje? – upitao sam ga.
– »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Pogledajte, pogledajte, koliko je strašna ta rečenica! Ne kaže ko ga nazove ubicom, ili lopovom, ili banditom, ili varalicom, ili kukavicom, ili sinom zle majke, ili pasjim sinom, ili slobodoumnim, ne, nego ko ga nazove »glupanom«. Upravo to je zabranjeno oružje. U sve se može posumnjati osim u um, u oštroumnost ili u ispravnu procenu drugih. A kada se čoveku dadne da nešto promisli? Neki pape koji su se smatrali latinistima manje bi se uvredili kada bi ih se nazvalo hereticima, nego kada bi ih se optužilo za solecizam u latinskom pismu, a ima i ozbiljnih kardinala koji veću važnost pridaju pročišćenom jeziku nego da ih se smatra dobrim hrišćanima i za koje je ortodoksija puka posledica čistoće španskog jezika. Zabranjeno oružje! Zabranjeno oružje! Pogledajte komediju na političkoj sceni: protagonisti se međusobno optužuju za najprljavije stvari, dvolično se okrivljuju za ozbiljne propuste; ali vrlo su brižni kada se nazivaju rečitima, veštima, dobronamernima, darovitima... »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Uostalom, znate li zašto nema istinskog napretka?
– Zato što moramo nositi teret tradicije na leđima – odvažio sam se izgovoriti.
– Ne, ne, nego zato što je nemoguće uveriti glupane da su glupi. Onoga dana kada glupani, a to su svi ljudi, uistinu shvate da su glupi, napredak će dosegnuti svoj cilj. Čovek se rađa glup... Ali onaj ko bratu rekne »glupane«, biće podvrgnut ognju paklenome. A njemu se podvrgnuo onaj dostojanstveni duhovnik »jedan od onih, što gospoduju po velikaškim domovima; od onih, koji nisu od kneževskoga roda, te i ne znaju naučiti ljude kneževskoga roda, kako bi trebali knezovati; od onih, koji velikašku veličinu mere o svoje sitne duše; od onih, što uče one kojima upravljaju, da budu štedljivi, i stvaraju od njih tvrdice...«1
– Vidite sad? – rekao mi je potiho doktor Atienza; – Zna napamet poglavlja XXXI. i XXXII. drugog dela naše knjige.
– Podvrgnuo se paklu, tvrdim – nastavio je siroti luđak – taj dostojanstveni duhovnik koji se u pratnji vojvoda uputio dočekati Don Quijotea te je s njim zaseo za sto, nasuprot njemu, dok su blagovali; zatim je, prepun besa, zavisti, gluposti, svih niskih strasti prikrivenih velom zdravog razuma i dobre prosudbe, zapretio vojvodi da mora položiti račun Gospodinu našemu i navesti dela koja je počinio ovaj dobri čovek... Nazvao je dobrim čovekom Don Quijotea, taj tvrdoglavi i dostojanstveni duhovnik, a zatim ga je nazvao Don Glupanom. Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom i najvećim luđakom svih vremena! Podvrgnuo se ognju paklenome! I sada je u paklu.
– Možda je ipak u čistilištu, jer Božja je milost večna – usudio sam se reći.
– Ali pogreška dostojanstvenog duhovnika, koja se odnosi na Španiju i upravo samo na Španiju, golema je, doista golema. Taj dostojanstveni gospodin, čisto utelovljenje dela našeg naroda koji se smatra kulturnim; taj nepodnošljivi mudrijaš, nakon što je ožalošćen ustao od stola i naivno zazvao svojega gospodina, onoga koji ga hrani, iako sumnjam da je to ičime zaslužio, izgovorio je: »Kako i ne bi poludeli, kad im pametni ljudi odobravaju ludorije! Volja vas ostati s njima, ali dok su oni u vašoj kući, neću ja od svoje kuće, da ne moram kuditi ono, što ne mogu popraviti«2; nakon što je to izrekao, i »ne htede ni jesti više, nego ode bez ijedne reči«.3 Otišao je, ali ne u potpunosti, nego je naokolo izbacivao i poništavao dekrete o razboritosti i zdravom razumu... To je strašno! To je strašno! U javnosti Don Quijotea nazivaju »uzvišenim luđakom« i sličnim nizom imena koja su negde čuli; ali duboko u sebi, i nasamo, nazivaju ga Don Glupanom. Pogledajte, Don Quijote, koji je krenuo u trku za carstvom, carstvom slave, prepustio je Sanchu Panzi vlast nad Ostrvom. Don Quijote! I što je postao taj bedni Don Glupan? Čak ni ministar! I naposletku, zašto je Bog stvorio svet? Za vlastitu slavu, kažu; kako bi iskazao vlastitu slavu. Moramo li mi biti manje od toga?... Oholost! Oholost! Vražja oholost!, vape nemoćni. Neka dođu, neka dođu ovamo, neka dođu sva ta dostojanstvena gospoda zaražena zdravim razumom...
– Pođimo – rekao mi je potiho doktor Atienza – jer se zaneo.
Prekinuli smo razgovor uz razlog pa sam se oprostio od svog sirotog prijatelja.
– Izludeli su ga – rekao mi je doktor Atienza kada smo ostali sami. – Izludeli su jednog od najrazumnijih i najpoštenijih ljudi koje poznajem.
– Kako to? – upitao sam ga.
– Najveća razlika između ludih i razumnih – odgovorio je – jest u tome što ovi potonji iako umišljaju ludosti, osim ako nisu glupi, jer u protivnom ih ne bi umišljali; iako ih umišljaju, kažem, oni ih ne izgovaraju, a još manje čine; dok oni koje nazivamo ludima, nemaju sposobnost susprezanja, nisu u stanju obuzdati se. Kome, osim ako mu nedostatak mašte ne doseže tačku imbecilnosti, nije pala na pamet neka ludost? Ali znao se suzdržati. A ako to ne zna, pretvara se u luđaka ili u genijalca, većeg ili manjeg, zavisno o vrsti ludila. Vrlo je ugodno razgovarati o iluzijama; ali verujte mi da svaka iluzija koja postaje opipljiva, koja nas potiče na očuvanje, unapređenje i osnaživanje života jest toliko stvaran doživljaj, poput onog koji bi mogao najtačnije ustvrditi bilo koji postojeći naucni uređaj. Ta nužna zaliha ludila, nazovimo je tako, neophodna je za napredak; ta neravnoteža bez koje bi duhovni svet ubrzo potpuno zamro, tačnije, okončao, mora se utrošiti na ovaj ili onaj način. Ovaj siroti doktor Montarco utrošio ju je u svoje fantastične priče, u svoje pripovedanje i fantazije, i na taj se je način otarasio pa je stoga mogao voditi tako uredan i razborit život kakav je vodio. A uistinu te priče...
– Ah – upao sam mu u reč. – Vrlo su sugestivne; pune su iznenađujućih gledišta. Ja ih čitam i iščitavam jer ne mrzim ništa više od toga da mi govore upravo ono što mislim. Neprekidno čitam te priče bez opisa i pouke. Razmišljam da napišem kritički osvrt na njih i gajim nadu da će čitateljska publika odabrati pravi put i u njima videti ono što danas nije vidljivo. Publika nije ni toliko tupa ni toliko bahata koliko mi mislimo; događa se da im se servira već sve unapred prožvakano, zaslinjeno i spremno u kapsulama koje je potrebno samo progutati; svako je već zasićen zarađivanjem za život i ne može rasipati vreme na preživanje hrane koja ima opor okus kada se ubaci u usta. Ali kritičari su ti koji izvlače na videlo pisce poput doktora Montarca, čija su do sad bila percipirana samo slova, ali ne i duša.
– Dakle, vi ste upućeni – nastavio je doktor – da priče nisu padale na plodno tlo. Njihova začudnost, koja bi u drugim zemljama privukla čitatelje, ovde ih je preplašila. Na svakom koraku i pred svakom najjednostavnijom činjenicom, ti ljudi zatrpani didaktičkim smećem zapitivali bi se: »A što ovde želi reći taj čovek?« Već ste upućeni u ono što se dogodilo – pacijenti su ga počeli napuštati premda ih je dobro lečio; ljudi su ga počeli nazivati luđakom usprkos razboritom životu koji je vodio; optuživali su ga zbog preteranih strasti, koje uprkos vanjskom utisku, nisu njime ovladale; odbijali su mu dela; siromaštvo mu je pokucalo na vrata te su ga prisilili da govori i čini ludosti o k
ojima je razmišljao i koje je pretakao u dela.
– Ludosti? – prekinuo sam ga.
– Ne, ne, nisu to bile ludosti, u pravu ste, nisu bile; ali uspeli su u nameri da to i postanu. Ja, koji ga sada čitam, i to otkako je došao ovamo, uviđam da je pogreška bila u nastojanju da ga doživljavaju kao uzornog pisca, što taj nesretnik nije bio. Njegove misli poslužile su kao izgovor, kao temelj i imaju toliku važnost za njegova dela kao što za Velásqueza ima zemlja kojom se poslužio kako bi postigao nijansu za sliku ili tip kamena iz kojega je Michelangelo isklesao Mojsija. A što bismo tek rekli o čoveku koji je na procenu Miloske Venere došao s mikroskopom i reagensom u ruci kako bi napravio detaljnu analizu mramora iz kojega je isklesana? Upravo su ideje temelj za filozofska, umetnička i polemička dela.
– Oduvek sam tako mislio – rekao sam mu – ali primećujem da je to jedno od načela koje nailazi na najveći otpor u našem narodu. Jednom prilikom dok sam promatrao šahovsku igru, svedočio sam najdubljoj drami koju sam ikada video. To je bilo strašno. Igrači su samo pomicali figure poštujući pravila igre i igraće ploče, i uprkos tome, ne možete ni zamisliti koja je to bila intenzivna strast, koja napetost duha i koji izliv životne energije! Oni koji su pratili samo rasplet imali su utisak da i sami uvestvuju u svakidašnjoj partiji, no valja istaknuti da su igrala dva osrednja igrača; ja sam se pak usredotočio na podizanje i premeštanje figura, na otmenu tišinu, na mrštenje igrača. Bio je jedan od najgorih i zasigurno najobičnijih poteza, šah koji se nije pretvorio u mat, ali je bio poseban. Trebali ste videti kako je, čitavom rukom, igrač dograbio skakača i kako ga je spustio lupivši po ploči i uzviknuo: šah! I ta dva čoveka prošla su kao dva obična igrača! Obična? Uveren sam da Morphy4 i Philidor5 nisu bili ništa posebniji. Siroti Montarco!
– Da, siroti Montarco! A danas ste od njega mogli čuti samo razborite stvari... Retko, vrlo retko posve trabunja, a kada počne trabunjati pretvara se u groteskni lik kojeg naziva privatnim savetnikom Herrom Schmarotzenderom; namesti periku, popne se na stolicu i svečano deklamuje govore pune duha, govore u kojima pulsiraju večni strahovi čovečanstva, a nakon što ih zaključi siđe sa stolice i kaže mi: »Nije li tačno, prijatelju Atienza, da ima mnogo istine u srži tih ludosti sirotog privatnog savetnika Herra Schmarotzendera?« Istina je da sam mnogo puta razmišljao koliko je opravdan osećaj divljenja i poštivanja kojim su obgrljeni luđaci u nekim zemljama.
– Čoveče, čini mi se da biste trebali odustati od upravljanja ovom ustanovom...
– Ne brinite se, prijatelju. Ne radi se o tome da ja mislim da se tim nesretnicima razgrće veo uzvišenijeg sveta od onoga kojim smo mi obavijeni; samo smatram da iskazuju stvari koje svi mislimo, a koje se zbog srama i ustručavanja ne usudimo izreći. Razum, koji je sam po sebi konzervirana moć i koji smo stekli boreći se za život percipira samo ono što je potrebno sačuvati i ojačati za ovaj život. Mi ne poznajemo ništa osim onoga što moramo poznavati da bismo živeli. Ali ko vam može reći da ta neuništiva žudnja za preživljavanjem nije otkrivenje drugog sveta koji obavija i podupire naš svet, i kada se polome lanci razuma, da ta buncanja nisu očajnička iskakanja duha koji želi stići na drugi svet?
– Čini mi se, a vi zanemarite grubost kojom ću vam se obratiti, čini mi se da umesto da vi negujete doktora Montarca, doktor Montarco neguje vas. Govori gospodina privatnog savetnika nanose vam štetu.
– Šta ja znam! Jedino u što vas mogu uveriti jest da se svaki dan sve više ograničavam na ovu zdravstvenu ustanovu jer draže mi je lečiti luđake nego trpeti glupane. Iako, najgore je to što ima puno luđaka koji su ujedno i glupani. Trenutno sam posve posvećen doktoru Montarcu. Siroti Montarco!
– Sirota Španija! – uzvratio sam mu, zatim sam mu ispružio ruku pa smo se rastali.
Doktor Montarco nije izdržao dugo u zdravstvenoj ustanovi. Preplavila ga je golema tuga, silna potištenost te je na kraju potonuo u upornu nemost, koju nije napuštao osim kada bi uzdahnuo: »Sve ili ništa... sve ili ništa... sve ili ništa...« Stanje mu se pogoršalo i naposletku je umro. Nakon njegove smrti, u ladici njegova stola pronašli su opsežan rukopis koji je na prvoj stranici imao ispisane sledeće reči:
SVE ILI NIŠTA
(Molim da se u slučaju moje smrti ovaj rukopis spali bez čitanja.)
Nisam doznao je li doktor Atienza odolio porivu da ga pročita, a ne znam ni je li ispoštovao luđakovu poslednju želju i spalio ga.
Siroti doktor Montarco! Počivao u miru, jer on je itekako zaslužio mir i počivanje!
Sa španskog prevela:
Dora Jelačić Bužimski
___________________
1 Citat iz Života i dela Bistroga viteza Don Quijota od Manche Miguela de Cervantesa, III. svezak, Zagreb 1942. (prevod Ise Velikanovića).
2 Ibidem. 3 Ibidem. 4 Paul Charles Morphy, američki je šahist francuskog, španjolskog i kreolskog podrijetla. Smatra se jednim od najboljih šahista druge polovice 19. stoljeća. (Op. prev.) 5 François-André Danican Philidor francuski je skladatelj i šahist. Bio je jedan od najboljih šahista 18. stoljeća. (Op. prev.)
No to nije bilo najgore, jer već se bila stvorila i proširila i načinila štetu zlobna glasina o njegovoj oholosti. Bez nekog motiva koji bi to opravdao, počelo se pričati da je doktor Montarco ohol, da je umišljen, da sam sebe smatra genijalcem, a druge doživljava kao sirote zloduhe koji ga nisu u stanju razumeti. To sam mu preneo, a on umesto da se rasplamsa u jednoj od onih uobičajenih gorljivih rasprava, koju sam očekivao, mirno mi je odgovorio:
– Ja, ohol? Samo glupani su doista oholi, a iskreno, sebe ne smatram glupanom; moja glupost nije tolika. Ohol? Kada bismo samo mogli zaviriti preko ruba tuđe svesti i pogledati u dubinu! Da, znam da me drugi smatraju punim prezira, ali varaju se. To je zato što ih ja ne vidim onakvima kakvima oni vide sebe. Uostalom, i da vam otkrijem još veći deo sebe, čemu uopste sve to o oholosti, insistiranju na prepotenciji i slični klišeji? Ne, prijatelju moj, ne! Čovek koji se nastoji nametnuti drugima traži zaštitu za sebe; onaj koji pokušava potisnuti u zaborav tuđa imena, on želi da se sačuva njegovo ime u sećanjima ljudi, jer i sami znate da novi naraštaji propuštaju stvari na kapaljku. Jeste li ikada usredotočili pažnju na muholovku?
– Šta je to? – upitao sam ga.
– Jedna od onih posuda s vodom namenjenih hvatanju muha. Sirote se pokušavaju spasiti, a kako im nema drugoga spasa nego se popeti jedna na drugu i tako plutati na lešu u toj stajaćoj smrtonosnoj vodi, odvija se jedna žestoka borba nadmetanja za spas. Najmanje razmišljaju hoće li potopiti onu drugu, već samo kako isplivati preko nje. I zato je borba za dobrim glasom hiljadu puta teža od borbe za hlebom.
– Takva je – dodao sam – borba za život. Darwin...
– Darwin? – upao mi je u reč. – Je li vam poznata Rolphova knjiga Biološki problemi?
– Nije.
– Pa, onda je pročitajte. Pročitajte je i videćete da se ne radi o porastu i razmnožavanju vrsta što iziskuje više hrane i zato ih dovodi do borbe; nego o stremljenju ka što obilnijoj hrani, preterivanju, nadmašivanju nužnoga, zbog čega rastu i razmnožavaju se. To nije nagon za očuvanjem koji nas potiče na delovanje, već nagon za najezdom; ne žudimo za samoodržavanjem, nego da budemo još više, da budemo sve. Odnosno, poslužiću se moćnom izrekom oca Alfonsa Rodrígueza, velikog čoveka: »Pohlepa za božanskim«. Da, pohlepa za božanskim. »Bićete kao bogovi!«, tako je iskušavao, kažu, demon naše davne očeve. Onaj ko ne bude žudeo da postane više, postaće ništa. Sve ili ništa! Postoji duboko značenje u tome. Što god da nam rekao razum, ta velika laž izmišljena kao uteha nesretnicima, onaj koji pripada zlatnoj sredini, aurei mediocritas, onaj koji ne zavidi, niti mu se zavidi i slične gluparije; što god nam rekao razum (veliki doušnik), naša duhovna nutrina, ono što sada nazivaju Nesvesnim (s velikim N) govori nam ako ne želimo, pre ili kasnije, postati ništa, da sledimo najispravniji put, a to je nastojanje da budemo sve.
– Borba za životom, za, bolje rečeno, većim od života, jest napad, a ne obrana; na to cilja Rolph – nastavio je. – Ja se, prijatelju, ne branim, više se ne branim; napadam. Ne želim štit koji će me ometati i otežavati mi; ne želim ništa osim mača. Radije udelim pedeset udaraca i primim deset, nego da ne udelim više od deset i ne primim ni jedan. Napad, napad, a ne odbrana! Neka govore o meni šta žele; neću slušati, neću to doznati, isključim uši, a u slučaju da uprkos oprezu do mene dospe ono što govore, neću odgovoriti. Da imamo vekove pred sobom, pre bih ja njih uverio da su glupi, a znate koliko je to teško, nego što bi oni mene uverili da sam lud ili da sam ohol.
– Da, ali taj isključivo uvredljiv način, prijatelju Montarco... – započeo sam.
– Da – prekinuo me – ima svojih nedostataka, a pre svega je vrlo opasan jer onoga dana kada mi oslabi ruka, a mač otupi, toga dana će me pregaziti, razvući i smrviti. Ali pre toga doći će na svoje: izludeće me.
Tako je i bilo. Počeo sam u to sumnjati otkako sam ga čuo da često o tome govori i podiže glas protiv razuma.Na kraju su ga uspeli izludeti.
Uporno je ustrajao na daljnjem pisanju priča, priča koje su bile toliko drukčije od onoga što je uobičajeno ovde u Španiji, a istovremeno ne izlazeći iz okvira tako razumnog načina života koji je vodio. Pacijenti su ga počeli napuštati; neimaština mu je zakucala na vrata, a kao vrhunac svega, više nije mogao pronaći časopis ni novine koji bi prihvatili njegove radove, a ni njegovo ime više nije bilo dobrodošlo na području književne republike. Sve je završilo tako da je nekolicina nas, njegovih prijatelja, morala preuzeti brigu o njegovoj ženi i kćerima, a njega je trebalo odvesti u sanatorij na lečenje jer je njegov izraz postajao sve agresivniji.
Sećam se kao da je bilo juče kada sam ga prvi puta posetio u sanatoriju u kojem je bio izdvojen. Upravnik doktor Atienza bio je školski prijatelj doktora Montarca pa je prema njemu iskazivao veliku naklonost.
– Eno ga – rekao mi je – ovih dana je nešto tiši i mirniji nego na početku. Čita ponešto, ali vrlo malo jer sam procenio da bi potpuno uskraćivanje čitanja na njega imalo posve suprotan učinak. Ono što najviše čita jest Don Quijote, i ako uzmete knjigu i otvorite je nasumice, vrlo verovatno ćete otvoriti poglavlje XXXII, drugog dela, u kojem se navodi odgovor što ga je Don Quijote uzvratio svojemu kudiocu, onom dostojanstvenom duhovniku koji je za vojvodskim stolom oštro prekorio viteza skitnicu. Idemo ga videti, ako želite.
I otišli smo.
– Radujem se što ste me došli videti – uskliknuo je čim me je ugledao i podignuo pogled s Don Quijotea. – Radujem se. Razmišljao sam, usprkos onome što nam poručuje Hrist, u dvadeset i drugom stihu petog poglavlja po svetom Mateju, je li nam ili nije dopušteno upotrebiti zabranjeno oružje.
– Koje je to zabranjeno oružje? – upitao sam ga.
– »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Pogledajte, pogledajte, koliko je strašna ta rečenica! Ne kaže ko ga nazove ubicom, ili lopovom, ili banditom, ili varalicom, ili kukavicom, ili sinom zle majke, ili pasjim sinom, ili slobodoumnim, ne, nego ko ga nazove »glupanom«. Upravo to je zabranjeno oružje. U sve se može posumnjati osim u um, u oštroumnost ili u ispravnu procenu drugih. A kada se čoveku dadne da nešto promisli? Neki pape koji su se smatrali latinistima manje bi se uvredili kada bi ih se nazvalo hereticima, nego kada bi ih se optužilo za solecizam u latinskom pismu, a ima i ozbiljnih kardinala koji veću važnost pridaju pročišćenom jeziku nego da ih se smatra dobrim hrišćanima i za koje je ortodoksija puka posledica čistoće španskog jezika. Zabranjeno oružje! Zabranjeno oružje! Pogledajte komediju na političkoj sceni: protagonisti se međusobno optužuju za najprljavije stvari, dvolično se okrivljuju za ozbiljne propuste; ali vrlo su brižni kada se nazivaju rečitima, veštima, dobronamernima, darovitima... »ko bratu rekne ‘glupane’, biće podvrgnut ognju paklenome«. Uostalom, znate li zašto nema istinskog napretka?
– Zato što moramo nositi teret tradicije na leđima – odvažio sam se izgovoriti.
– Ne, ne, nego zato što je nemoguće uveriti glupane da su glupi. Onoga dana kada glupani, a to su svi ljudi, uistinu shvate da su glupi, napredak će dosegnuti svoj cilj. Čovek se rađa glup... Ali onaj ko bratu rekne »glupane«, biće podvrgnut ognju paklenome. A njemu se podvrgnuo onaj dostojanstveni duhovnik »jedan od onih, što gospoduju po velikaškim domovima; od onih, koji nisu od kneževskoga roda, te i ne znaju naučiti ljude kneževskoga roda, kako bi trebali knezovati; od onih, koji velikašku veličinu mere o svoje sitne duše; od onih, što uče one kojima upravljaju, da budu štedljivi, i stvaraju od njih tvrdice...«1
– Vidite sad? – rekao mi je potiho doktor Atienza; – Zna napamet poglavlja XXXI. i XXXII. drugog dela naše knjige.
– Podvrgnuo se paklu, tvrdim – nastavio je siroti luđak – taj dostojanstveni duhovnik koji se u pratnji vojvoda uputio dočekati Don Quijotea te je s njim zaseo za sto, nasuprot njemu, dok su blagovali; zatim je, prepun besa, zavisti, gluposti, svih niskih strasti prikrivenih velom zdravog razuma i dobre prosudbe, zapretio vojvodi da mora položiti račun Gospodinu našemu i navesti dela koja je počinio ovaj dobri čovek... Nazvao je dobrim čovekom Don Quijotea, taj tvrdoglavi i dostojanstveni duhovnik, a zatim ga je nazvao Don Glupanom. Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom! Don Glupanom i najvećim luđakom svih vremena! Podvrgnuo se ognju paklenome! I sada je u paklu.
– Možda je ipak u čistilištu, jer Božja je milost večna – usudio sam se reći.
– Ali pogreška dostojanstvenog duhovnika, koja se odnosi na Španiju i upravo samo na Španiju, golema je, doista golema. Taj dostojanstveni gospodin, čisto utelovljenje dela našeg naroda koji se smatra kulturnim; taj nepodnošljivi mudrijaš, nakon što je ožalošćen ustao od stola i naivno zazvao svojega gospodina, onoga koji ga hrani, iako sumnjam da je to ičime zaslužio, izgovorio je: »Kako i ne bi poludeli, kad im pametni ljudi odobravaju ludorije! Volja vas ostati s njima, ali dok su oni u vašoj kući, neću ja od svoje kuće, da ne moram kuditi ono, što ne mogu popraviti«2; nakon što je to izrekao, i »ne htede ni jesti više, nego ode bez ijedne reči«.3 Otišao je, ali ne u potpunosti, nego je naokolo izbacivao i poništavao dekrete o razboritosti i zdravom razumu... To je strašno! To je strašno! U javnosti Don Quijotea nazivaju »uzvišenim luđakom« i sličnim nizom imena koja su negde čuli; ali duboko u sebi, i nasamo, nazivaju ga Don Glupanom. Pogledajte, Don Quijote, koji je krenuo u trku za carstvom, carstvom slave, prepustio je Sanchu Panzi vlast nad Ostrvom. Don Quijote! I što je postao taj bedni Don Glupan? Čak ni ministar! I naposletku, zašto je Bog stvorio svet? Za vlastitu slavu, kažu; kako bi iskazao vlastitu slavu. Moramo li mi biti manje od toga?... Oholost! Oholost! Vražja oholost!, vape nemoćni. Neka dođu, neka dođu ovamo, neka dođu sva ta dostojanstvena gospoda zaražena zdravim razumom...
– Pođimo – rekao mi je potiho doktor Atienza – jer se zaneo.
Prekinuli smo razgovor uz razlog pa sam se oprostio od svog sirotog prijatelja.
– Izludeli su ga – rekao mi je doktor Atienza kada smo ostali sami. – Izludeli su jednog od najrazumnijih i najpoštenijih ljudi koje poznajem.
– Kako to? – upitao sam ga.
– Najveća razlika između ludih i razumnih – odgovorio je – jest u tome što ovi potonji iako umišljaju ludosti, osim ako nisu glupi, jer u protivnom ih ne bi umišljali; iako ih umišljaju, kažem, oni ih ne izgovaraju, a još manje čine; dok oni koje nazivamo ludima, nemaju sposobnost susprezanja, nisu u stanju obuzdati se. Kome, osim ako mu nedostatak mašte ne doseže tačku imbecilnosti, nije pala na pamet neka ludost? Ali znao se suzdržati. A ako to ne zna, pretvara se u luđaka ili u genijalca, većeg ili manjeg, zavisno o vrsti ludila. Vrlo je ugodno razgovarati o iluzijama; ali verujte mi da svaka iluzija koja postaje opipljiva, koja nas potiče na očuvanje, unapređenje i osnaživanje života jest toliko stvaran doživljaj, poput onog koji bi mogao najtačnije ustvrditi bilo koji postojeći naucni uređaj. Ta nužna zaliha ludila, nazovimo je tako, neophodna je za napredak; ta neravnoteža bez koje bi duhovni svet ubrzo potpuno zamro, tačnije, okončao, mora se utrošiti na ovaj ili onaj način. Ovaj siroti doktor Montarco utrošio ju je u svoje fantastične priče, u svoje pripovedanje i fantazije, i na taj se je način otarasio pa je stoga mogao voditi tako uredan i razborit život kakav je vodio. A uistinu te priče...
– Ah – upao sam mu u reč. – Vrlo su sugestivne; pune su iznenađujućih gledišta. Ja ih čitam i iščitavam jer ne mrzim ništa više od toga da mi govore upravo ono što mislim. Neprekidno čitam te priče bez opisa i pouke. Razmišljam da napišem kritički osvrt na njih i gajim nadu da će čitateljska publika odabrati pravi put i u njima videti ono što danas nije vidljivo. Publika nije ni toliko tupa ni toliko bahata koliko mi mislimo; događa se da im se servira već sve unapred prožvakano, zaslinjeno i spremno u kapsulama koje je potrebno samo progutati; svako je već zasićen zarađivanjem za život i ne može rasipati vreme na preživanje hrane koja ima opor okus kada se ubaci u usta. Ali kritičari su ti koji izvlače na videlo pisce poput doktora Montarca, čija su do sad bila percipirana samo slova, ali ne i duša.
– Dakle, vi ste upućeni – nastavio je doktor – da priče nisu padale na plodno tlo. Njihova začudnost, koja bi u drugim zemljama privukla čitatelje, ovde ih je preplašila. Na svakom koraku i pred svakom najjednostavnijom činjenicom, ti ljudi zatrpani didaktičkim smećem zapitivali bi se: »A što ovde želi reći taj čovek?« Već ste upućeni u ono što se dogodilo – pacijenti su ga počeli napuštati premda ih je dobro lečio; ljudi su ga počeli nazivati luđakom usprkos razboritom životu koji je vodio; optuživali su ga zbog preteranih strasti, koje uprkos vanjskom utisku, nisu njime ovladale; odbijali su mu dela; siromaštvo mu je pokucalo na vrata te su ga prisilili da govori i čini ludosti o k
ojima je razmišljao i koje je pretakao u dela.
– Ludosti? – prekinuo sam ga.
– Ne, ne, nisu to bile ludosti, u pravu ste, nisu bile; ali uspeli su u nameri da to i postanu. Ja, koji ga sada čitam, i to otkako je došao ovamo, uviđam da je pogreška bila u nastojanju da ga doživljavaju kao uzornog pisca, što taj nesretnik nije bio. Njegove misli poslužile su kao izgovor, kao temelj i imaju toliku važnost za njegova dela kao što za Velásqueza ima zemlja kojom se poslužio kako bi postigao nijansu za sliku ili tip kamena iz kojega je Michelangelo isklesao Mojsija. A što bismo tek rekli o čoveku koji je na procenu Miloske Venere došao s mikroskopom i reagensom u ruci kako bi napravio detaljnu analizu mramora iz kojega je isklesana? Upravo su ideje temelj za filozofska, umetnička i polemička dela.
– Oduvek sam tako mislio – rekao sam mu – ali primećujem da je to jedno od načela koje nailazi na najveći otpor u našem narodu. Jednom prilikom dok sam promatrao šahovsku igru, svedočio sam najdubljoj drami koju sam ikada video. To je bilo strašno. Igrači su samo pomicali figure poštujući pravila igre i igraće ploče, i uprkos tome, ne možete ni zamisliti koja je to bila intenzivna strast, koja napetost duha i koji izliv životne energije! Oni koji su pratili samo rasplet imali su utisak da i sami uvestvuju u svakidašnjoj partiji, no valja istaknuti da su igrala dva osrednja igrača; ja sam se pak usredotočio na podizanje i premeštanje figura, na otmenu tišinu, na mrštenje igrača. Bio je jedan od najgorih i zasigurno najobičnijih poteza, šah koji se nije pretvorio u mat, ali je bio poseban. Trebali ste videti kako je, čitavom rukom, igrač dograbio skakača i kako ga je spustio lupivši po ploči i uzviknuo: šah! I ta dva čoveka prošla su kao dva obična igrača! Obična? Uveren sam da Morphy4 i Philidor5 nisu bili ništa posebniji. Siroti Montarco!
– Da, siroti Montarco! A danas ste od njega mogli čuti samo razborite stvari... Retko, vrlo retko posve trabunja, a kada počne trabunjati pretvara se u groteskni lik kojeg naziva privatnim savetnikom Herrom Schmarotzenderom; namesti periku, popne se na stolicu i svečano deklamuje govore pune duha, govore u kojima pulsiraju večni strahovi čovečanstva, a nakon što ih zaključi siđe sa stolice i kaže mi: »Nije li tačno, prijatelju Atienza, da ima mnogo istine u srži tih ludosti sirotog privatnog savetnika Herra Schmarotzendera?« Istina je da sam mnogo puta razmišljao koliko je opravdan osećaj divljenja i poštivanja kojim su obgrljeni luđaci u nekim zemljama.
– Čoveče, čini mi se da biste trebali odustati od upravljanja ovom ustanovom...
– Ne brinite se, prijatelju. Ne radi se o tome da ja mislim da se tim nesretnicima razgrće veo uzvišenijeg sveta od onoga kojim smo mi obavijeni; samo smatram da iskazuju stvari koje svi mislimo, a koje se zbog srama i ustručavanja ne usudimo izreći. Razum, koji je sam po sebi konzervirana moć i koji smo stekli boreći se za život percipira samo ono što je potrebno sačuvati i ojačati za ovaj život. Mi ne poznajemo ništa osim onoga što moramo poznavati da bismo živeli. Ali ko vam može reći da ta neuništiva žudnja za preživljavanjem nije otkrivenje drugog sveta koji obavija i podupire naš svet, i kada se polome lanci razuma, da ta buncanja nisu očajnička iskakanja duha koji želi stići na drugi svet?
– Čini mi se, a vi zanemarite grubost kojom ću vam se obratiti, čini mi se da umesto da vi negujete doktora Montarca, doktor Montarco neguje vas. Govori gospodina privatnog savetnika nanose vam štetu.
– Šta ja znam! Jedino u što vas mogu uveriti jest da se svaki dan sve više ograničavam na ovu zdravstvenu ustanovu jer draže mi je lečiti luđake nego trpeti glupane. Iako, najgore je to što ima puno luđaka koji su ujedno i glupani. Trenutno sam posve posvećen doktoru Montarcu. Siroti Montarco!
– Sirota Španija! – uzvratio sam mu, zatim sam mu ispružio ruku pa smo se rastali.
Doktor Montarco nije izdržao dugo u zdravstvenoj ustanovi. Preplavila ga je golema tuga, silna potištenost te je na kraju potonuo u upornu nemost, koju nije napuštao osim kada bi uzdahnuo: »Sve ili ništa... sve ili ništa... sve ili ništa...« Stanje mu se pogoršalo i naposletku je umro. Nakon njegove smrti, u ladici njegova stola pronašli su opsežan rukopis koji je na prvoj stranici imao ispisane sledeće reči:
SVE ILI NIŠTA
(Molim da se u slučaju moje smrti ovaj rukopis spali bez čitanja.)
Nisam doznao je li doktor Atienza odolio porivu da ga pročita, a ne znam ni je li ispoštovao luđakovu poslednju želju i spalio ga.
Siroti doktor Montarco! Počivao u miru, jer on je itekako zaslužio mir i počivanje!
Sa španskog prevela:
Dora Jelačić Bužimski
___________________
1 Citat iz Života i dela Bistroga viteza Don Quijota od Manche Miguela de Cervantesa, III. svezak, Zagreb 1942. (prevod Ise Velikanovića).
2 Ibidem. 3 Ibidem. 4 Paul Charles Morphy, američki je šahist francuskog, španjolskog i kreolskog podrijetla. Smatra se jednim od najboljih šahista druge polovice 19. stoljeća. (Op. prev.) 5 François-André Danican Philidor francuski je skladatelj i šahist. Bio je jedan od najboljih šahista 18. stoljeća. (Op. prev.)
Нема коментара:
Постави коментар