Klark Artur, Susret sa Ramom 4 ( 25 - 31)

 25. PRVI LET 

Vilin konjic je nepobitno bilo prikladno ime. Duga, zašiljena krila bila su gotovo nevidljiva, sem tamo gde je svetlost padala pod određenim uglom i reflektovala se duginim bojama. Činilo se da je mehur sapunice obavijen oko tananog skeleta raznih profila; omotač male letilice beše organska opna svega nekoliko molekula debela, a ipak dovoljno jaka da kontroliše i usmerava pokrete pri vazdušnoj struji od pedeset kilometara na sat.

Pilot - ujedno izvor energije i sistem za usmeravanje - sedeo je na majušnom sedištu u težištu, u poluležećem stavu, kako bi se smanjio otpor vazduha. Komande su se sastojale od jedne jedine palice koja se mogla pomerati nazad i napred, desno i levo; jedini 'instrument' bila je traka sa viskom, pričvršćena za prednji rub, da pokazuje smer relativnog vetra.

Kad je letelica sklopljena na glavčini, Džimi Pak nije nikom dozvoljavao da je dodirne. Nespretno rukovanje je moglo da prelomi neki od jednovlaknastih nosača, a ona blistava krila predstavljala su gotovo neodoljiv mamac za prste što se zavlače gde ne treba. Bilo je teško poverovati da tu zaista ima nečeg.

Dok je posmatrao kako se Džimi penje u tu spravu, Nortona počeše da opsedaju sumnje. Ako jedan od onih poput žice tankih potporanja prsne dok Vilin konjic bude na drugoj obali Cilindričnog mora, Džimi neće imati načina da se vrati - čak i ako uspe da se spusti neozleđen. Ujedno krše jedno od najosveštanijih pravila istraživanja kosmosa: jedan čovek sam zalazi na nepoznatu teritoriju, gde nema mogućnosti da mu se pomogne. Jedina je uteha što će stalno biti na vidiku i u vezi; ako pretrpi katastrofu, tačno će znati šta se s njim dogodilo.

Međutim, prilika je suviše povoljna da bi se propustila. Ako čovek veruje u sudbinu, ili kob, predstavljalo bi izazivanje samih bogova zanemariti jedinu priliku koja im se može ukazati da dođu do suprotne obale Rame i izbliza vide zagonetke Južnog pola. Džimi zna šta pokušava, daleko bolje no što bi mu iko od posade mogao reći. To je upravo ona vrsta rizika koji se mora preuzeti; ako omane, takva je kockarska sreća. Ne može se uvek dobijati.

"Džimi, sad me pažljivo saslušaj", reče Lora Ernst. "Vrlo je važno da se preterano ne naprežeš. Upamti, ovde, na osi, postotak kiseonika je još vrlo mali. Ako u ma kojem trenutku osetiš da si se zadihao - stani i hiperventiliraj trideset sekundi - ali ne duže."

Proveravajući komande, Džimi je odsutno klimao gavom. Ceo repni sklop, koji je oblikovao celinu na izbačenom uskom delu, pet metara iza rudimentarne kabine, poče da se krivi, onda su se krilca u vidu preklopa oko sredine krila naizmence pomerala gore i dole.

"Da izvučem podupirač?" upita Džo Kalvert, ne mogavši da potisne sećanja na dvesta godina stare ratne filmove. "Paljenje: Kontakt!" Sem Džimija, verovatno niko nije imao pojam o čemu govori, ali je doprinelo smanjivanju napetosti.

Džimi poče da veoma sporo pomera pedala. Krhka, široka lepeza vazdušnog zavrtnja - krilu podoban, tanani skelet pokriven svetlucavom opnom - poče da se okreće. Nakon svega nekoliko obrtaja potpuno je iščezla. A Vilin konjic je krenuo.

Sa glavčine se uzdigao pravo uvis - ili u stranu, sporo se krećući duž Ramine ose. Kad je prešao sto metara, Džimi je prestao da okreće pedala. Bilo je čudno videti kako očigledno aerodinamična letilica nepokretno visi u vazduhu. Mora biti da se to događa prvi put, sem, možda, u ograničenom obimu, unutar neke od većih svemirskih stanica.

"Kako se ponaša?" doviknu Norton.

"Reagovanje dobro, stabilnost loša. Ali znam u čemu je problem - nema teže. Kilometar niže biće bolje."

"Čekaj malo - da li je to bezbedno?"

Gubeći visinu, Džimi će žrtvovati svoju glavnu prednost. Dokle god ostane tačno na osi, on i Vilin konjic biće potpuno lišeni težine. Može da bez napora lebdi, ili čak spava, ako želi. Ali čim se odmakne od središnje linije oko koje se obrće Rama, ponovo će se pojaviti pseudoteža centrifugalne sile.

I tako, ukoliko ne bude mogao da se održi na ovoj visini, on će nastaviti da gubi - i istovremeno dobija težinu. To bi bio proces ubrzanja koji se mogao završiti katastrofom. Dole, u ravnici Rame, teža je dva puta jača od one za koju je Vilin konjic konstruisan. Džimi će možda uspeti da se bezbedno spusti; sigurno je da ne bi mogao ponovo da uzleti.

Međutim, on je sve to već bio razmotrio, te je prilično samouvereno odgovorio: "Bez ikakvih teškoća mogu da izađem na kraj sa desetinom zemaljske teže. A u gušćem vazduhu lakše će se upravljati."

Sporom, neužurbanom spiralom Vilin konjic je lebdeo nebom, približno prateći liniju stepeništa Alfa, ka ravnici u nizini. Iz nekih uglova mali nebeski bicikl bio je gotovo nevidljiv; izgledalo je da Džimi sedi u vazduhu, besomučno okrećući pedala. Katkad bi pojurio sa trideset na sat; zatim je lebdeo dok se ne zaustavi, navikavajući se na komande, pre no što ponovo ubrza. A uvek je pazio da bude na bezbednom odstojanju od zakrivljene površine Rame.

Ubrzo je bilo jasno da se Vilin konjic mnogo bolje ponaša na manjim visinama; više se nije krivio pod svim mogućim uglovima, već se stabilizovao, tako da su njegova krila bila paralelna sa ravnicom, sedam kilometara niže. Džimi je napravio nekoliko širokih orbita, opet počevši da se penje. Konačno se zaustavio nekoliko metara iznad drugova koji su ga čekali, pa je, s malim zakašnjenjem, shvatio da ne zna kako će spustiti svoju tanušnu letelicu.

"Da ti dobacimo uže?" upita Norton, upola ozbiljno.

"Ne, kapetane. Ovo moram sam da rešim. Na drugoj strani neće biti nikog da mi pomogne."

Neko vreme je sedeo razmišljajući, onda poče da približva Vilinog konjica glavčini, kratkim dodavanjem energije. Između njih letelica je brzo gubila zamah, kako ju je otpor vazduha zaustavljao. Kad je bio udaljen svega pet metara, a nebeski bicikl gotovo nepomičan, Džimi je napustio brod. Pustio se da dopluta do najbližeg sigurnosnog kabla u mreži glavčine, zgrabio ga, a onda se okrenuo na vreme da rukama uhvati bicikl koji se približavao. Manevar je tako elegantno izveden, da je izazvao pljesak.

"Kao sledeću tačku..." poče Džo Kalvert.

Džimi je požurio da se odrekne zasluga. "Zabrljana stvar", reče. "Ali sad znam šta treba da uradim. Poneću lepljivu bombu na dvadesetmetarskom užetu. Onda ću moći da sebe privučem gde god zaželim."

"Daj mi ruku, Džimi", naredi lekarka, "i duni u ovu kesu. Biće mi potreban i uzorak krvi. Jesi li imao nekih poteškoća sa disanjem?"

"Samo na ovoj visini. Hej, šta će ti krv?"

"Da izmerim šećer: tako ću znati koliko si energije utrošio. Moramo biti sigurni da možeš poneti dovoljno goriva za izvršenje zadatka. Uzgred rečeno, koliki je rekord u dužinskoj vožnji nebeskim biciklom?"

"Dva sata dvadeset pet minuta tri sekunde i šest desetinki. Razume se, na Mesecu - na dvokilometarskoj stazi Olimpijske kupole."

"I ti misliš da možeš da izdržiš šest sati?"

"Sasvim lako, jer svakog časa mogu da stanem i odmorim se. Vožnja nebeskim biciklom na Mesecu je bar dvaput teža no ovde."

"Dobro, Džimi - natrag u laboratoriju. Kazaću ti da li da ideš ili ne čim analiziram ove uzorke. Ne želim da budim lažne nade, ali mislim da si u stanju da to izvedeš." Širok osmeh zadovoljstva razvukao je Džimijevo lice boje slonovače. Dok je pratio brodsku lekarku Ernst ka vazdušnoj komori, doviknuo je drugovima: "Molim vas, ruke sebi! Neću da mi neko pesnicom probije krila."

"To je moja briga, Džimi", obećao je zapovednik. "Zabranjuje se pristup Vilinom konjicu - svima - uključujući i mene."

26. GLAS RAME

Stvarna veličina njegove pustolovine otkrila se Džimiju Paku tek kada je stigao do obale Cilindričnog mora. Dok je leteo nad poznatom teritorijom, ukoliko ne dođe do katastrofalnog otkazivanja strukture, uvek se mogao spustiti i za nekoliko sati otpešačiti natrag u bazu.

Ta mogućnost više ne postoji. Ako se spusti u more, verovatno će se vrlo neprijatno udaviti u njegovoj otrovnoj vodi. Čak i ako se bezbedno prizemi na južni kontinent, moglo bi se pokazati nemogućim da ga spasu pre no što Nastojanje bude moralo da se odvoji od Ramine orbite, usmerene ka Suncu.

Takođe je bio vrlo svestan da su predvidljive katastrofe one za koje ima najmanje verovatnoće da se dogode. Potpuno nepoznato područje nad kojim leti može da ispovrti ko zna koliko iznenađenja. Pretpostavimo da ovde postoje leteći stvorovi kojima se ne sviđa njegov upad? Ne bi voleo da zapodene vazdušni dvoboj s ičim većim od goluba. Nekoliko dobro usmerenih kljucanja moglo bi uništiti aerodinamiku Vilinog konjica.

Ipak, da nema opasnosti ne bi bilo postignuća, osećanja pustolovine. Milioni ljudi bi se sad rado s njim menjali. On ne samo što ide onamo gde niko ranije nije bio već i tamo gde niko nikad neće ponovo otići. On će biti jedino ljudsko biće u vaskolikoj istoriji koje je posetilo južne predele Rame. Kad god bi osetio da mu strah dotiče duh, mogao je da se toga seti.

Sad je navikao da sedi u vazduhu, a da svet bude omotan oko njega. Pošto se spustio dva kilometra ispod središnje ose, stekao je pouzdan osećaj za 'gore' i za 'dole'. Tle je svega šest kilometara ispod njega, ali je luk neba deset kilometara iznad njegove glave. 'Grad' London visi gore, u blizini zenita; s druge strane, Njujork je u visini, pravo pred njim.

"Vilin konjic", reče kontrola sa glavčine, "prenisko si se spustio. Dve hiljade dvesta metara od ose."

"Hvala", odgovorio je. "Povećaću visinu. Javite mi kad se vratim na dve hiljade."

Na to mora da pazi. Postoji prirodna težnja gubljenja visine, a on nema instrumente da mu tačno kažu gde se nalazi. Ako se suviše udalji od nulte teže ose, možda nikad više neće moći da se popne natrag do nje. Srećom, ima mesta za ispravljane greške, a neko stalno prati njegovo kretanje kroz teleskop na glavčini.

Sad je dobro zašao nad more, okreće pedala ustaljenom brzinom od dvadeset kilometara na sat. Kroz pet minuta biće iznad Njujorka; ostrvo već prilično liči na brod što večito plovi ukrug oko Cilindričnog mora.

Kad je stigao do Njujorka, napravio je krug, zaustavljajući se nekoliko puta kako bi njegova mala televizijska kamera mogla da natrag pošalje stabilne slike koje ne podrhtavaju. Panorama građevina, kula, industrijskih postrojenja, centrala - ili šta su već - beše očaravajuća, ali u suštini besmislena. Koliko god zurio u njenu složenost, nije bilo verovatno da će išta saznati. Kamera će zabeležiti daleko više pojedinosti no što ih on može asimilisati, a jednog dana - možda posle mnogo godina - neki proučavalac će u njima možda naći ključ za tajne Rame.

Napustivši Njujork, drugu polovinu mora je preleteo za svega petnaest minuta. Mada toga nije bio svestan, nad vodom je leteo brzo, no čim je dospeo do južne obale, nesvesno je usporio i brzina mu je opala za nekoliko kilometara. Možda je na potpuno stranoj teritoriji, ali je bar nad kopnom.

Čim je prešao visoku liticu što oblikuje južnu granicu mora, televizijskom kamerom je snimio celokupnu panoramu duž kruga sveta.

"Prekrasno!" reče kontrola sa glavčine. "Ovo će usrećiti kartografe. Kako se osećaš?"

"Odlično - malo sam umoran, ali ne više no što sam očekivao. Koliko sam, po vama, udaljen od pola?"

"Petnaest zarez šest kilometara."

"Recite mi kad budem na deset; onda ću se odmoriti. I pazite da se opet ne spustim. Počeću da se penjem kad mi bude preostalo još pet kilometara."

Dvadeset minuta kasnije svet se sužavao oko njega. Beše došao do kraja valjkastog dela i ulazio je u južnu kupolu.

Satima ju je proučavao kroz teleskope na drugom kraju Rame i naučio je napamet njenu geografiju. No, to ga ipak nije potpuno pripremilo za prizor što se prostire svud unaokolo.

Južni i severni kraj Rame su se gotovo u svemu potpuno razlikovali. Ovde nema trijade stepeništa, ni nizova uzanih, koncentričnih zaravni, ni ogromnog zakrivljenog pada od glavčine do ravnice. Umesto toga, postoji ogroman središnji šiljak, dug preko pet kilometara, koji se pruža osom. Šest upola manjih je u podjednakim razmacima raspoređeno oko njega; ceo sklop izgleda kao grupa neobično simetričnih stalaktita što više sa tavanice pećine; ili, ako se obrne tačka posmatranja, kao tornjevi nekog kambodžanskog hrama, postavljenog na dno kratera.

Te vitke, prema vrhu sužene kule povezivali su, krivuljasto se spuštajući od njih da se konačno spoje u cilindričnu ravnicu, potporni lukovi koji su izgledali dovoljno masivni da nose teret celog jednog sveta. A to možda i jeste njihova funkcija, ako su odista delovi nekih egzotičnih pogonskih jedinica, kao što je nagoveštavano. Džimi se oprezno približio središnjem šiljku; prestavši da okreće pedala još dok je bio udaljen sto metara, pustio je da Vilin konjic lebdi dok se ne zaustavi. Proverio je nivo radijacije i ustanovio samo uobičajeno vrlo nisko zračenje Rame. Možda ovde dejstvuju sile koje nikakvi ljudski instrumenti ne mogu da otkriju, no to je jo

š jedan neizbežan rizik. "Šta vidiš?" zabrinuto upita kontrola sa glavčine.

"Samo Veliki rog. Savršeno je gladak - nema nikakvih belega - a šiljak je tako oštar da bi se mogao upotrebiti kao igla. Gotovo se plašim da mu se približim."

Samo se upola šalio. Izgledalo je neverovatno da se tako masivan objekt može postepeno suziti do tako geometrijski savršenog šiljka. Džimi je viđao zbirke insekata nabodenih na čiode i nije želeo da njegovog Vilinog konjica zadesi slična sudbina.

Polako je pošao napred dok se prečnik šiljka nije proširio na nekoliko metara, pa se opet zaustavio. Otvorivši malu kutiju, prilično pipavo je izvadio kuglu veličine lopte za bezbol i hitnuo je prema šiljku. Dok se lebdeći udaljavala, za sobom je razvlačila jedva vidljivu nit.

Lepljiva bomba je udarila o glatku oblu površinu - i nije odskočila. Džimi je opitno cimnuo nit, potom još jednom - snažnije. Kao ribar koji privlači ulov, polako je navijao Vilinog konjica oko vrha prikladno nazvanog Veliki rog, sve dok nije mogao da pruži ruku i dotakne ga.

"Pretpostavljam da ovo možete nazvati nekom vrstom spuštanja", izvestio je kontrolu na glavčini. "Deluje kao staklo - gotovo nema trenja i mlako je. Lepljiva bomba je odlično funkcionisala. Sad isprobavam mikrofon... Da vidimo da li će i gumena školjka prionuti... Uvlačim utikače... Čuje li se nešto?"

Nastala je duga pauza, a onda kontrola sa glavčine reče s gađenjem: "Da ga đavo nosi, baš ništa, sem uobičajenih termičkih šumova. Molim te, kucni ga komadom metala. Onda ćemo bar znati da li je šupalj."

"U redu. Šta sad?"

"Voleli bismo da letiš duž šiljka, svakih pola kilometra snimajući potpunu panoramu i osmatrajući ima li nečeg neobičnog. Onda, ukoliko si siguran da je stvar bezbedna, možeš otići preko, do jednog od malih rogova. Ali samo ako si siguran da se možeš vratiti u nultu težu bez ikakvih teškoća."

"Tri kilometra od ose - to je malko jače od Mesečeve teže. Vilin konjic je za nju konstruisan. Naprosto ću morati da zapnem."

"Džimi, ovde kapetan. Predomislio sam se po tom pitanju. Sudeći po tvojim snimcima, manji šiljci su potpuno istovetni sa velikim. Snimi ih zum-objektivom što bolje možeš. Ne želim da napuštaš predeo slabe teže - sem ako ne uočiš nešto što izgleda veoma važno. Onda ćemo razgovarati."

"U redu, kapetane", reče Džimi, a u njegovom glasu kao da se osetio slabašan prizvuk olakšanja. "Ostaću u blizini Velikog roga. Evo, opet krećemo."

Osećao je da pada pravce u usku dolinu između skupine neverovatno visokih i vitkih planina. Veliki rog se sad uzdiže kilometar iznad njega i šest šiljkova malih rogova svud unaokolo. Brzo se približavao sklop potpornih greda i lukova što okružuju niže padine. Džimi se pitao hoće li moći da se bezbedno spusti negde dole, sred ove kiklopske arhitekture. Više nije mogao da se spusti na sam veliki rog, jer je teža na njegovim sve širim obroncima sad suviše jaka da bi je slabašna sila lepljive bombe mogla poništiti.

Približavajući se Južnom polu, počinjao je sve više da se oseća kao vrabac što leti ispod zasvođenog krova velike katedrale - mada nikad nije sagrađena katedrala veličine makar stotog dela ovog mesta. Pitao se da to stvarno nije neko versko svetilište ili nešto makar izdaleka slično, ali je ubrzo odbacio tu ideju. Na Rami nigde nije bilo ni traga umetničkog izraza: sve je strogo funkcionalno. Možda su Ramanci smatrali da već poznaju konačne tajne svemira, te ih više nisu opsedale čežnje i stremljenja što pokreću čovečanstvo.

To je bila zastrašujuća misao, sasvim strana Džimijevoj uobičajenoj, ne osobito dubokoj filosofiji. Osetio je neodložnu potrebu da ponovo uspostavi vezu sa ljudima, pa je dalekim prijateljima podneo izveštaj o svojoj situaciji.

"Ponovi to, Vilin konjic", odgovori kontrola sa glavčine. "Ne razumemo te; imaš smetnje u prenosu."

"Ponavljam - nalazim se u blizini osnove Malog roga broj šest i koristim lepljivu bombu da sebe privučem."

"Samo delimično razumeli. Čuješ li ti mene?"

"Da, savršeno. Ponavljam, savršeno."

"Molim te, počni da brojiš."

"Jedan, dva, tri, četiri..."

"Primili delimično. Daj nam petnaest sekundi orijentacionog signala, onda opet pređi na glas."

"Evo."

Džimi je uključio slabiji signal koji može da pokaže gde se nalazi na ma kojoj tački Rame, pa je odbrojavao sekunde. Kad je ponovo prešao na glas, upita žalostivo: "Šta se događa? Da li me sad čujete?"

Po svemu sudeći, kontrola na glavčini ga nije čula, jer je kontrolor sad zatražio petnaest sekundi televizijskog prenosa. Tek pošto je Džimi dva puta ponovio pitanje, poruka se probila.

"Džimi, milo mi je što ti nas dobro čuješ. Međutim, na tvom kraju se dešava nešto veoma čudno. Slušaj!"

Preko radija je čuo reprodukciju dobro poznatog pištanja svog orijentacionog signala. Jedan trenutak je bilo sasvim normalno: onda se javilo čudno izobličenje. Pisak od hiljadu cikla je modulisao neki dubok, štrecav puls, tako nizak da je gotovo bio ispod praga ćujnosti. Bila je to neka vrsta treperenja u dubokom basu u kojem se mogla razaznati svaka pojedinačna vibracija. I sama modulacija je modulisana; dizala se i spuštala, dizala i spuštala, sa periodom od oko pet sekundi.

Džimi ni za trenutak nije pomislio da nešto nije u redu sa njegovim predajnikom. Ovo dolazi spolja, mada nije mogao zamisliti šta je to i šta znači.

Kontrola na glavčini nije znala ništa više, ali je bar imala izvesnu teoriju.

"Po našem mišljenju, mora biti da se nalaziš u nekoj vrsti veoma jakog polja - verovatno magnetskog - sa frekvencijom od oko deset cikla. Može biti dovoljno jako da predstavlja opasnost. Predlažemo da se smesta udaljiš - možda je polje samo lokalno. Ponovo uključi signal, a mi ćemo ti ga slati natrag. Tako ćeš znati kad si izašao iz područja smetnji."

Džimi je žurno oslobodio lepljivu bombu i napustio pokušaj spuštanja. Vilinim konjicom je zaobišao u širokom krugu, slušajući zvuk koji se talasao u slušalicama. Preletevši svega nekoliko metara, primetio je da jačina zvuka brzo opada. Kao što je kontrola sa glavčine nagađala, bio je krajnje lokalizovan.

Džimi je zastao na poslednjem mestu gde se zvuk još čuo, poput slabog štrecanja u dubini njegovog mozga. Tako bi primitivni divljak u neznanju punom strahopoštvanja mogao da sluša prigušeno zujanje džinovskog transformatora. A čak bi i divljak možda pogodio da zvuk koji čuje predstavlja samo odlutali odliv nekih kolosalnih energija, koje su potpuno kontrolisane, ali čekaju svoj trenutak.

Ma šta ovaj zvuk značio, Džimija je radovalo što se nalazi van njegovog dometa. Ovo mesto, sred džinovske arhitekture Južnog pola, nije zgodno da usamljen čovek sluša glas Rame.

27. ELEKTRIČNI VETAR

Kad je Džimi krenuo kući, severni deo Rame izgledao je neverovatno dalek. Čak su i tri džinovska stepeništa bila jedva vidljiva, kao nejasno Y, urezano na svodu što poklapa svet. Pojas Cilindričnog mora beše široka i preteća barijera što čeka da ga proguta kao Ikara, ako ga krhka krila iznevere.

Međutim, prevalio je put sve dovde bez ikakvih teškoća i mada je osećao mali umor, smatrao je da sad nema o čemu da brine. Nije ni dirnuo hranu ili vodu, a bio je suviše uzbuđen da se odmara. Na povratku će se opustiti i neće žuriti. Bodrila ga je i pomisao da bi put kući mogao biti dvadeset kilometara kraći, jer čim preleti more, za nuždu se može spustiti ma gde na Severnoj hemisferi. To bi bila kubura, jer bi mu ostalo dugo pešačenje i, što je mnogo gore, morao bi napustiti Vilinog konjica, ali mu je pružalo utešnu meru bezbednosti.

Sad je povećavao visinu, penjući se natrag ka središnjem šiljku. Sužena igla Velikog roga još se pruža kilometar ispred njega, a ponekad ima utisak da je to osovina oko koje se obrće ceo ovaj svet.

Gotovo je bio dosegao vrh Velikog roga kad postade svestan jednog čudnog osećaja. Obuzelo ga je osećanje slutnje, pa čak i fizičke i psihološke nelagodnosti. Odjednom se prisetio - a to nije nimalo pomoglo - rečenice na koju je jednom naišao: "Neko ti prelazi preko groba".

Isprva je potisnuo to sećanje i nastavio da postojano okreće pedala. Uopšte nije nameravao da izveštava kontrolu na glavčini o nečem tako nezasnovanom kao što je neodređena nelagodnost. No, pošto se neprestano pogoršavala, dolazio je u iskušenje da to učini. Nemoguće je da je psihološkog porekla; ako jeste, onda je njegov duh mnogo moćniji no što je toga bio svestan. A doslovno je osećao kako koža počinje da mu se ježi.

Sad, ozbiljno uznemiren, zaustavio se u vazduhu da razmotri situaciju. Stvar je činila utoliko čudnijom činjenica da ovaj osećaj potištenosti i tegobe nije potpuno nov; ranije ga je upoznao, ali se nije mogao setiti gde.

Osvrnuo se oko sebe. Ništa se nije promenilo. Visoki šiljak Velikog roga je na nekoliko stotina metara iznad njega, dok, s onu stranu, nebo premošćuje druga polovina Rame. Osam kilometara niže leži složen, od delova sklopljen tepih južnog kontinenta, pun čudesa koja nijedan drugi čovek neće videti. U celom, potpuno stranom, ali sad poznatom predelu, nije mogao da nađe uzrok svoje nelagodnosti.

Nešto mu zagolica nadlanicu. Za trenutak je pomislio da se spustio neki insekt, pa ga odbaci rukom, ne gledajući. Beše samo dopola izveo tu brzu kretnju kad je shvatio šta čini i zaustavio se, osećajući se malo glupavo. Naravno, niko nije video insekta na Rami...

Podigao je šaku i zurio u nju, malo zbunjen, jer je osećaj golicanja još bio prisutan. Tad primeti da svaka pojedina malja stoji nakostrešena. Po celom doručju bilo je isto - na glavi takođe, što je proverio pipajući rukom.

Znači, u tome je problem. Nalazi se u izvanredno moćnom električnom polju. Potištenost i pritisak koje oseća oni su što na Zemlji ponekad prethode oluji sa grmljavinom.

Iznenada sagledavanje vlastitog položaja bacilo je Džimija gotovo u paniku. Nikad u životu nije bio u stvarnoj fizičkoj opasnosti. Poput svih kosmonauta, doživeo je trenutke osećanja nemoći zbog kabaste opreme ili časove kada je, zbog grešaka ili neiskustva, bezrazložno verovao da se nalazi u opasnoj situaciji. Ali nijedna od tih epizoda nije trajala duže od nekoliko minuta i obično je gotovo odmah mogao da im se smeje.

Ovog puta nema brzog izlaza. Osećao se nag i sam u iznenada neprijateljskom nebu, okružen titanskim silama koje svakog trena mogu da oslobode svoje furije. Vilin konjic - već dovoljno krhak po sebi - sad izgleda nematerijalniji od najfinije paučine. Prva eksplozija bure što se sprema razbiće ga u paramparčad.

"Kontroli na glavčini", reče žurno, "oko mene raste statični naboj. Mislim da samo što nije počela bura sa grmljavinom." Jedva je izgovorio kad iza njega blesnu svetlost; dok je izbrojao deset stigao je prvi prasak. Tri kilometra - znači, tamo pozadi, oko Malih rogova. Pogledao je put njih i video da svaka od šest igala izgleda kao da gori. Četkaste varnice, dugačke na stotine metara, poigravale su sa njihovih vrhova, kao da su to džinovski gromobrani.

Ono što se tamo zbiva može se u čak i većim razmerama dogoditi blizu suženog šiljka Velikog roga. Biće najpametnije da se što je moguće dalje odmakne od te opasne građevine i potraži čist vazduh. Opet je počeo da okreće pedala, ubrzavajući koliko je mogao, a da pri tom ne izloži Vilinog konjica prevelikom naporu. Istovremeno je počeo da gubi visinu; iako to znači ulazak u predeo jače teže, sad je spreman na taj rizik. Osam kilometara razdaljine od tla suviše je za njegov duševni mir.

Na zlokobnom crnom šiljku Velikog roga još nije bilo vidljivih pražnjenja, ali nije sumnjao da se tamo gore gomilaju ogromni potencijali. S vremena na vreme, iza Džimija se prolamala grmljavina, kotrljajući se u krug po obimu sveta. Odjednom mu pade na um da je čudno što takva bura divlja savršeno vedrim nebom. Onda shvati da ovo uopšte nije meteorološka pojava. To bi, zapravo, mogao biti samo beznačajan odliv energije iz nekog skrivenog izvora, u dubini južnog poklopca Rame. Ali zašto baš sad? I, još važnije, šta će se dalje dogoditi?

Već je podobro ostavio za sobom vrh Velikog roga i nadao se da će uskoro biti van dometa pražnjenja munja. No sad je naišao na drugu teškoću: vazduh je postajao uzburkan i imao je muke da kontroliše Vilinog konjica. Vetar kao da se pojavio niotkuda, a ako se uslovi znatnije pogoršaju, krhki skelet nebeskog bicikla biće u opasnosti.

Nepkolebljivo je okretao pedala i dalje, pokušavajući da udare ublaži promenama količine energije i kretnjama tela. Pošto je Vilin konjic maltene produžetak njegovog tela, delimično je uspevao, ali mu se nisu sviđala škriputanja protesta koja su dopirala iz glavnog nosača, kao ni način na koji su se krila krivila sa svakim naletom vetra.

A brinulo ga je još nešto: slabašan šištav zvuk, postojano sve jači, što kao da dopire iz smera Velikog roga. Zvučao je kao gas što šiklja iz cevi pod velikim pritiskom i Džimi se pitao ima li to neke veze sa turbulancijom s kojom se bori. Kakvi god bili uzroci, to mu je dalo nove razloge za uznemirenje.

S vremena na vreme, prilično kratko i zadihano izveštavao je o ovim pojavama kontrolu na glavčini. Odande mu niko nije mogao dati ma kakav savet ili bar nagoveštaj o tome šta se zbiva, no bilo je ohrabrujuće čuti glasove prijatelja, mada je sad počinjao da se boji da ih više nikad neće videti.

Turbulencija se i dalje pojačavala. To je delovalo gotovo kao da se našao u mlazu reaktivnog motora - što mu se jednom na Zemlji desilo u trci za rekordom dok je leteo visinskom jedrilicom. Ali šta bi moglo stvoriti mlaz u Rami?

Postavio je sebi pravo pitanje. Čim je formulisano, znao je odgovor.

Zvuk koji čuje jeste električni vetar što odnosi ogromnu jonizaciju koja se morala akumulisati oko Velikog roga. Nabijeni vazduh se razilazi duž ose Rame, a novi vazduh pritiče pozadi, u područje niskog pritiska. Pogledao je unatrag, ka toj džinovskoj i sad dvostruko pretećoj igli, pokušavajući da zamisli granice vihora što sa nje duva. Možda će najbolja taktika biti da leti po sluhu, udaljavajući se što je moguće više od zlokobnog šištanja.

Rama je Džimija poštedeo nužnosti izbora. Iza njega je buknula plamena zavesa, ispunjavajući nebo. Imao je vremena da vidi kako se cepa na šest ognjenih traka što idu od vrha Velikog roga do svakog malog. Onda ga sustiže udar.

28. IKAR

Džimi je jedva stigao da javi radiom: "Krilo se krivi - pašću", kad Vilin konjic poče da se graciozno sklapa oko njega. Levo krilo se sasvim prelomilo po sredini, a spoljni deo je odlebdeo poput lista što sporo pada. Desno krilo je izvelo složeniji podvig. Uvrnulo se u osnovi i tako oštro presavilo unatrag da se vrh zamrsio sa repom. Džimi se osećao kao da sedi u prelomljenom zmaju što polako pada s neba.

Ipak nije sasvim bespomoćan; vazdušni zavrtanj još funkcioniše i dok bude imao snage ostaje mu izvesna mera kontrole. Ima možda minuta vremena da je iskoristi.

Ima li nade da stigne do mora? Ne - predaleko je. Onda se setio da se služi zemaljskim pojmovima; iako je dobar plivač, prošli bi sati dok bi ga spasli, a dotle bi ga otrovna voda sigurno ubila. Njegova jedina nada je da se spusti na kopno. O problemu strme južne litice misliće kasnije - ukoliko bude ikakvog 'kasnije'.

Ovde, u zoni teže deset puta slabije od zemaljske, padao je veoma sporo, ali će uskoro početi da ubrzava kako se bude udaljavao od ose. Međutim, otpor vazduha će komplikovati situaciju i sprečiće da dobije suviše veliku brzinu padanja. Vilin konjic će, čak i bez pogona, dejstvovati kao primitivan padobran. Ono nekoliko kilograma potiska koje je još kadar da proizvede mogu činiti razliku između života i smrti; nije bilo nikakve sumnje da mu to beše jedina nada.

Glavčina je ućutala: njegovi prijatelji mogu tačno da vide šta se sa njim događa, a znaju da mu njihove reči ničim ne mogu pomoći. Džimi sad obavlja najveštiji let u svome životu. Šteta, pomisli sa turobnim humorom, što je publika tako malobrojna i što ne ume da oceni tananije pojedinosti njegove vratolomije.

Spuštao se u širokoj spirali i dokle god njen nagib ostane prilično mali, izgledi da preživi bili su dobri. Okretanje pedala je pomagalo da se Vilin konjic održi u vazduhu, mada se plašio da upotebi svu snagu za slučaj da se polomljena krila sasvim odvoje. A svaki put kad bi zaokrenuo na jug, mogao je da uživa u fantastičnom prizoru koji je Rama predusretljivo priredio, kako je izgledalo, samo u njegovu čast.

Trake munja su još poigravale sa vrha Velikog roga do manjih vrhova u nizini, ali se sada ceo sklop obrće. Šestokraka ognjena kruna se okreće nasuprot obrtanju Rame, svakih nekoliko sekundi opisujući pun krug. Džimi je imao utisak da posmatra džinovski elektromotor u radu i možda nije bio beznadežno daleko od istine.

Nalazio se na pola puta od ravnice, kružeći u spljoštenoj spirali, kad je vatromet naglo prestao. Mogao je osetiti kako naboj otiče s neba i nagleduške je znao da malje po njegovim rukama više nisu nakostrešene. Sad nema ničeg da mu odvlači pažnju ili smeta tokom poslednjih nekoliko minuta borbe za život.

Sada, kad je mogao biti siguran gde se otprilike mora spustiti, poče netremice da proučava to područje. Veliki deo predela činila je šahovska tabla potpuno suprotnih sredina, kao da su nekom ludom kreatoru predela date odrešene ruke i rečeno mu da svojoj mašti do kraja pusti na volju. Kvadrati ploče imali su stranice od gotovo kilometar i mada je većina ravna, Džimi nije mogao biti siguran da su čvrsti, jer se njihove boje i fakture toliko razlikuju. Odluči da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka pre no što se odluči - ako uopšte bude imao izbor.

Kad je preostalo još samo nekoliko stotina metara, javio se poslednji put glavčini. "Još imam izvesnu kontrolu - spustiću se kroz pola minuta - onda ću vas pozvati."

To je bilo optimističko stanovište i svi su to znali. No Džimi je odbijao da kaže zbogom; želeo je da njegovi drugovi znaju da je pao boreći se i nezaplašen.

U stvari, zaista se malo plašio, i to ga je iznenadilo, jer sebe nikad nije smatrao naročito hrabrim čovekom. To je bilo gotovo kao da posmatra napore nekog potpuno nepoznatog, a da sam nije lično umešan. Više je izgledalo kao da proučava neki zanimljiv problem aerodinamike i menja različite parametre kako bi video šta će se desiti. Gotovo jedino osećanje koje je imao beše neka daleka tuga zbog izgubljenih prilika, među kojima je najvažnija - predstojeće Lunarne olimpijske igre. Bar jedna budućnost je odlučena: Vilin konjic nikad neće prikazati svoje veštine na Mesecu.

Još sto metara; horizontalna brzina izgleda prihvatljiva, ali kojom brzinom pada? A postoji jedna srećna okolnost: tle je potpuno ravno. Uložiće svu snagu u konačni izliv energije, počev od - SAD!

Obavivši svoju dužnost, desno krilo se konačno odvalilo u osnovi. Vilin konjic poče da se prevrće, a Džimi je pokušao da to ispravi suprotstavljajući obrtanju težinu svoga tela. Kad je pao, gledao je pravo u luk predela, udaljen šesnaest kilometara.

Izgledalo je sasvim nepravično i nerazumno da je nebo tako tvrdo.

29. PRVI KONTAKT

Kad se Džimi osvestio, prva stvar koje je postao svestan beše užasna glavobolja. Nju je gotovo dočekao dobrodošlicom; bar dokazuje da je živ.

Onda je pokušao da se pomeri i širok izbor bolova i tištanja smesta se nametnuo njegovoj pažnji. No, koliko je mogao da oceni, izgleda ništa nije slomljeno.

Potom se odvažio da otvori oči. Ali je odmah zažmurio kad je otkrio da zuri pravo u traku svetlosti duž tavanice sveta. Kao lek za glavobolju, taj vidik nije bio preporučljiv.

Još je ležao, prikupljajući snagu i pitajući se kad će biti bezbedno da otvori oči, kad iz blizine iznenada začu krckav šum. Polako okrenuvši glavu ka njegovom izvoru, rizikovao je jedan pogled - i ponovo je gotovo izgubio svest.

Na pet metara odatle, veliki, raku podoban stvor je, izgleda, večerao olupine jednog Vilinog konica. Kad se pribrao, Džimi se polako i tiho otkotrljao dalje od čudovišta, svakog trena očekujući da ga zgrabe njegove kandže kad otkrije da je dostupna ukusnija hrana. Međutim, uopšte se nije osvrtalo; kad je povećao rastojanje na deset metara, Džimi se oprezno podigao u sedeći položaj.

Sa ove, veće razdaljine, stvorenje nije izgledalo baš tako užasno. Imalo je nisko, pljosnato telo, oko dva metra dugo, a metar široko, koje se oslanja na šest trozglavkastih nogu. Džimi vide da je pogrešio pretpostavivši da jede Vilinog konica; u stvari, nije video ni traga od usta. Stvor je, zapravo, spretno obavljao uništavanje, koristeći makazaste kandže da secka nebeski bicikl u komadiće. Ceo red manipulatora, jezivo sličnih majušnim ljudskim šakama, potom je prenosio komade na sve veću gomilu na leđima životinje.

No, da li je to životinja? Mada je to bila prva Džimijeva reakcija, sad je počeo da menja mišljenje. U njenom ponašanju postoji izvesna svrsishodnost koja nagoveštava prilično visoku inteligenciju. Nije mogao da nađe razlog zašto bi ma koje čisto nagonsko stvorenje brižljivo sakupljalo razbacane delove njegovog nebeskog bicikla - sem ako, možda, ne prikuplja građu za gnezdo.

Oprezno motreći na raka, koji ga je i dalje potpuno ignorisao, Džimi se s mukom osovi na noge. Nekoliko klimavih koraka je pokazalo da može da ide, mada ne beše siguran da li bi mogao da prestigne onih šest nogu. Onda je uključio predajnik, ni za trenutak posumnjavši da li još radi. Pad koji je on mogao da preživi, solidna elektronika predajnika neće ni osetiti.

"Kontrola na glavčini", reče prigušeno, "da li me primate?"

"Hvala bogu! Jesi li čitav?"

"Samo malčice uzdrman. Pogledajte ovo."

Okrenuo je kameru prema raku, taman na vreme da registruje konačno uništenje krila Vilinog konjica.

"Koji je to đavo - i zašto žvaće tvoj bicikl?"

"Kad bih samo zano. Dokrajčio je Vilinog konjica. Povući ću se, za slučaj da zaželi da počne sa mnom."

Džimi se polako povlačio, ne skidajući pogled sa raka. Ovaj je sad išao ukrug, spiralom koja se stalno širila, očito tražeći komade koji su mu možda promakli, te je Džimi prvi put mogao da ga sagleda u celosti.

Sad kad je početna preneraženost minula, mogao je da uvidi da je rak sasvim lepa životinja. Ime "rak" koje joj je automatski dao možda pomalo navodi na zabludu. Da nije tako nemoguće velik, mogao bi ga nazvati "bubom". Njegov oklop ima divan, metalan sjaj; Džimi je gotovo bio spreman da se zakune da to i jeste metal.

To je zanimljiva ideja. Da li bi to mogao biti robot, a ne životinja? Netremice je piljio u raka, s tom mišlju u glavi, analizirajući sve pojedinosti njegove anatomije. Tamo gde bi trebalo da dođu usta, nalazila se zbirka manipulatora koja je Džimija veoma podsećala na one peroreze za više radnji što očaravaju sve prave dečake; tu su bila klešta, šila, turpije i čak nešto što izgleda kao burgija. Ali to ništa ne odlučuje. Svet insekata na Zemlji poseduje sve ove alatke i još mnoge druge. Pitanje životinja ili robot ostalo je u Džimijevom duhu savršeno uravnoteženo.

Oči koje bi mogle da presude stvar činile su je još dvosmislenijom. Tako su duboko usađene u zaštitne kapke da je nemoguće reći da li su im sočiva od kristala ili od pihtijaste mase. Potpuno su bezizrazne i zapanjujuće jarkoplave. Mada su se nekoliko puta usmerile ka Džimiju, nisu pokazale ni najmanji tračak interesovanja. Po njegovom, možda pristrasnom mišljenju, to je odlučilo o stupnju inteligencije ovog stvora. Jedan entitet - robot ili životinja - kadar da prenebregne ljudsko biće ne može biti naročito bistar.

Rak je prestao da kruži i nekoliko sekundi je stajao nepomično, kao da osluškuje neku nečujnu poruku. Onda je krenuo, čudnim, gegavim koracima, približno u smeru mora. Kretao se u savršeno pravoj liniji, ustaljenom brzinom od četiri ili pet kilometara na sat i već je bio prevalio nekoliko stotina metara pre no što je Džimijev još pomalo uzdrman um registrovao činjenicu da mu odnosi poslednje tužne ostatke njegovog ljubljenog Vilin-konjica. Krenuo je u nemilosrdnu i razjarenu poteru.

Njegov postupak nije bio sasvim nelogičan. Rak se uputio prema moru - a ukoliko je ikakav spas moguć, može doći jedino iz tog pravca. Sem toga, Džimi je želeo da otkrije šta će stvor učiniti sa svojim trofejom; to bi trebalo da nešto određenije otkrije o njegovoj motivaciji i inteligenciji.

Pošto je bio ugruvan i ukočen, Džimiju je trebalo nekoliko minuta da sustigne raka koji se kretao kao da ima cilj. Kad je to učinio, pratio ga je na pristojnom odstojanju, sve dok nije bio siguran da ovome ne smeta njegovo prisustvo. Tada je među otpacima Vilinog konjica primetio svoju čuturicu s vodom i paket sledovanja za slučaj nužde i namah je osetio i glad i žeđ.

Tamo su, bežeći od njega neumitnom brzinom od pet kilometara na sat, jedina hrana i piće u celoj ovoj polovini sveta. Bez obzira na opasnost, mora ih se domoći.

Oprezno se približio raku, prilazeći mu otpozadi, zdesna. Držeći korak s njim, proučavao je složeni ritam rakovih nogu sve dok nije mogao predvideti gde će se nalaziti u svakom trenutku. Kad je bio spreman, promrmljao je brzo "Izvin' te" i sunuo da zgrabi svoju imovinu.

Džimi nije sanjao da će jednog dana morati da upražnjava veštine džeparoša, ali je bio očaran svojim uspehom. Ponovo je izmakao za manje od sekunde, a rak uopšte nije usporio svoj ustaljeni hod.

Džimi je zaostao desetak metara, ovlažio usta vodom iz čuturice i počeo da žvaće šipku mesnog koncetrata. Ova mala pobeda učinila ga je mnogo srećnijim, sad je čak mogao da se odvaži da razmišlja o svojoj sumornoj budućnosti.

Dok je života, ima nade; ipak, nije uspevao da zamisli kako bi ga mogli izbaviti. Čak i ako njegove kolege pređu more, kako da dospe do njih, pola kilometra niže? "Nekako ćemo naći način da siđeš", obećala je kontrola sa glavčine. "Ta litica ne može da ide skroz oko sveta a da se negde ne prekine." Bio je u iskušenju da odgovori: "Zašto ne bi mogla?" ali se predomislio.

Jedna od najčudnijih stvari u vezi sa hodanjem kroz unutrašnjost Rame jeste činjenica da uvek vidiš svoj cilj. Ovde krivina sveta nije skrivala; otkrivala je. Džimi je neko vreme već bio svestan rakovog odredišta; gore, u zemljištu što kao da se uzdiže pred njim, nalazi se jama, široka pola kilometra. To je jedna od tri takve na Južnoj hemisferi; sa glavčine je bilo nemoguće videti koliko su duboke. Sve su nazvane po važnijim Mesečevim kraterima, a Džimi se približava Koperniku. Ime jedva da odgovara, jer nema okolnih bregova ni centralnih vrhova. Ovaj Kopernik je obična duboka jama, ili bunar, savršeno vertikalnih zidova.

Kad se dovoljno približio da zaviri unutra, Džimi je, najmanje pola kilometra niže, ugledao baru zlokobne, olovnozelene vode. To znači da je otprilike u visini mora i on se pitao jesu li povezani.

Niz unutrašnjost bunara krivudala je spiralna rampa, potpuno usečena u strmi zid, tako da je prilično delovala kao žleb ogromne topovske cevi. Činilo se da postoji neobično veliki broj zavoja: tek pošto je pogledom otpratio spiralu duž nekoliko krugova, pritom se sve više zbunjujući, Džimi je shvatio da ne postoji jedna rampa, već tri, potpuno samostalne i razmaknute za sto dvadeset stepeni. U ma kojoj drugoj sredini sem Rame, ceo ovaj koncept predstavljao bi upečatljiv arhitektonski podvig.

Tri rampe su vodile pravo u baru i nestajale su ispod njene neprozirne površine. Blizu linije vode Džimi je mogao videti grupu crnih tunela ili pećina. Izgledale su prilično zlokobno i on se pitao jesu li nastanjene. Možda su Ramanci amfibije.

Kada se rak približio ivici bunara, Džimi je pretpostavljao da će sići jednom od rampi - možda da odnese olupine Vilinog konjica nekom biću koje će umeti da ih proceni. Umesto toga, stvor je otišao pravo do ruba, nagnuo gotovo pola tela nad ambis, bez ikakvog znaka oklevanja - mada je greška od nekoliko sentimetara mogla biti katastrofalna - i čilo slegnuo ramenima. Komadi Vilinog konjica su odlepetali u dubinu. Dok je posmatrao kako padaju, Džimiju navreše suze na oči. Eto, pomislio je gorko, inteligencije ovog stvora.

Otarasivši se đubreta, rak se okrenuo i pošao prema Džimiju, koji je stajao samo desetak metara dalje. Da li ću i ja biti podvrgnut istom postupku - pitao se. Nadao se da kamera nije suviše nesigurna dok je kontroli na glavčini pokazivao čudovište koje se brzo približava. "Šta savetujete?", šapnuo je zabrinuto, bez mnogo nade da će dobiti koristan odgovor. Bilo je neke male utehe u spoznaji da upravo ulazi u istoriju, a njegov um je užurbano prebirao odobrene obrasce za ovakav susret. Dosad su svi bili čisto teorijski. On će biti prvi čovek koji će ih proveriti u praksi.

"Ne beži dok ne budeš siguran da je neprijateljski nastrojen", odgovori mu šapatom kontrola sa glavčine. Kuda da beži - upitao se Džimi. Mislio je da može prestići tog stvora u trci na sto metara, ali je osećao groznu izvesnost da bi ga ovaj iznurio na dužu stazu.

Džimi je polako dizao raširene ruke. Ljudi su dvesta godina raspravljali o ovom gestu; da li će ga svaki stvor, ma gde u svemiru, protumačiti kao: "Vidiš - nisam naoružan?" Međutim, niko nije umeo da smisli ništa bolje.

Rak nije ispoljio nikakvu reakciju niti je usporio hod. Potpuno zanemarujući Džimija, prošao je mimo njega i svrhovito se uputio na jug. Osećajući se krajnje budalasto, vršilac dužnosti predstavnika Homo sapiensa gledao je kako njegov prvi kontakt odmiče ravnicom Rame, potpuno ravnodušan prema njegovom prisustvu.

Retko je kad u životu bio tako ponižen. Onda mu priteče u pomoć smisao za humor. Na kraju krajeva, nije važno što te ignorišu animirana đubretarska kola. Bilo bi gore da su ga pozdravila kao davno izgubljenog brata.

Vratio se do ivice Kopernika i zurio u dubinu, u njegovu neprozirnu vodu. Prvi put je primetio da se ispod površine tamo-amo sporo kreću neodređeni oblici, neki od njih prilično veliki. Uskoro se jedan od njih uputio ka najbližoj spiralnoj rampi i nešto nalik mnogonožnom tenku započe dugo penjanje. Brzinom kojom ide, zaključi Džimi, biće mu potrebno gotovo sat da stigne ovamo; ukoliko je to opasnost, vrlo je spora.

Onda je primetio treptaj mnogo bžeg kretanja, u blizini onih pećinskih otvora, dole, kod linije vode. Nešto brzo putuje rampom, ali nije mogao da ga jasno uhvati pogledom ili razazna ma kakav određen oblik. Delovalo je kao da gleda mali vazdušni kovitlac ili vetrom nošen stub peska, veličine čoveka.

Trepnuo je, pa je drmao glavom, žmureći nekoliko sekundi. Kad je ponovo otvorio oči, priviđenje beše nestalo.

Možda ga je udar prilikom pada uzdrmao više no što je bio svestan; ovo je prvi put da pati od vizuelnih halucinacija. To neće pomenuti kontroli na glavčini.

Niti će se baktati s istraživanjem tih rampi, kao što beše upola odlučio. To bi, očito, predstavljalo traćenje energije.

Kovitlavi fantom kojeg je samo zamišljao da vidi nije imao nikakve veze sa njegovom odlukom - baš nikakve, jer Džimi, naravno, nije verovao u aveti.

30. CVET

Džimi je ožedneo od napora, a bio je bolno svestan činjenice da u celoj ovoj zemlji nema vode koja bi se mogla piti. Sa sadržinom svoje čuturice verovatno se može održati nedelju dana - ali čemu? Najumniji mozgovi Zemlje uskoro će se usredsrediti na njegov problem i zapovednika Nortona će nesumnjivo bombardovati predlozima. Ali on nije uspevao da zamisli način na koji bi se mogao spustiti niz onu pola kilometra visoku liticu. Čak i kad bi imao dovoljno dugačak konopac, nema za šta da ga priveže.

I pored toga, glupavo je - i nemužastveno - predati se bez borbe. Bilo koja pomoć moraće da dođe s mora, a dok maršuje prema obali može nastaviti svoj posao kao da se ništa nije dogodilo. Niko drugi nikad neće posmatrati i fotografisati raznolike terene preko kojih mora da prođe, i to će mu obezbediti posmrtnu besmrtnost. Mada bi pretpostavio mnoge druge počasti, to je bolje nego ništa.

Nalazio se svega tri kilometra od mora, u vazdušnoj liniji kojom je mogao da leti jadni Vilin konjic, ali je izgledalo neverovatno da do njega može stići pravom putanjom; deo terena što leži pred njim može se pokazati kao odveć velika prepreka. Međutim, to nije problem, jer postoji obilje alternativnih puteva. Video ih je sve, rasprostrte na velikoj zakrivljenoj mapi što se s obe strane uzdiže i ide u stranu od njega.

Ima puno vremena; počeće od najzanimljivijeg kraja, čak i ako ga to odvede sa direktnog puta. Otprilike kilometar udesno nalazi se kvadrat što blešti kao brušeno staklo ili džinovski izlog nakita. Verovatno je ta pomisao usmerila Džimijeve korake. Čak se i od osuđenog čoveka moglo s razlogom očekivati da se malo zainteresuje za nekoliko hiljada kvadratnih metara dragog kamenja.

Nije bio naročito razočaran kad se ispostavilo da su to kristali kvarca, milioni njih, usađeni u sloj peska. Susedni kvadrat šahovske ploče bio je znatno zanimljiviji. Bio je pokriven naizgled nasumičnim rasporedom blizu postavljenih šupljih metalnih stubova, čija je visina išla od ispod jednog do preko pet metara. Bio je poptuno neprohodan, jedino je tenk mogao da se probije kroz tu šumu cevi.

Džimi je išao između kristala i stubova dok nije došao do prve raskrsnice. Desni kvadrat je bio ogroman tepih, ili tapiserija, od upletene žice; pokušao je da odvoji jednu nit, ali je nije mogao odlomiti. Levo se nalazio mozaik heksagonalnih pločica, tako glatko spojenih da se između njih nisu videli sastavi. Izgledao bi kao celovita površina da pločice nisu bile u svim duginim bojama. Džimi je proveo mnogo minuta pokušavajući da pronađe dve susedne pločice iste boje, da vidi može li onda razaznati njihove granice, ali nije uspeo da otkrije ni jedan jedini primer takve slučajnosti.

Snimajući sporu panoramu oko raskršća, žalostivo je rekao kontroli na glavčini: "Šta je ovo po vašem mišljenju? Osećam se kao uhvaćen u džinovsku zagonetku za slaganje. Ili je ovo ramanska umetnička galerija?"

"Mi smo zbunjeni koliko i ti, Džimi. Ali nismo naišli na ma kakav znak da su Ramanci skloni umetnosti. Sačekajmo dok budemo imali još primera pre no što donesemo ikakav zaključak."

Dva primera koja je našao na sledećem raskršću nisu mnogo pomogla. Jedan kvadrat je bio potpuno prazan - gladak, neutralno siv, tvrd, ali klizav pod rukom. Drugi je bio od mekog sunđera, izbušenog milijardama i milijardama sićušnih rupica. Džimi ga oproba nogom, a cela površina se stužujuće zatalasa pod njim, kao jedva stabilizovan živi pesak.

Na sledećoj raskrsnici naišao je na nešto voma slično pooranoj njivi, sem što su brazde bile jednoobrazno duboke jedan metar, a materijal je imao fakturu turpije ili trenice. Ali Džimi gotovo uopšte nije obratio pažnju na ovo, jer je susedni kvadrat od svih koje je dosad video najviše pobuđivao na razmišljanje. Tu je, napokon, nešto shvatljivo i prilično uznemirujuće.

Ceo kvadrat je bio opasan ogradom, tako uobičajenom da je na Zemlji ne bi dvaput pogledao. Bili su tu stubovi, reklo bi se metalni, na razmaku od pet metara, a između njih šest razapetih žica.

Iza ove ograde nalazila se druga, istovetna - a iza nje treća. To je predstavljalo još jedan primer Ramine redundancije; što god da je zatvoreno u taj tor ne bi imalo izgleda da se probije napolje. Nije postojao ulaz - nije bilo kapija koje bi se mogle otvoriti da se uteraju životinje (ili životinja) što se tu valjda čuvaju. Umesto toga, u sredini kvadrata se nalazila jedna jedina jama, nalik manjoj verziji Kopernika.

Čak i u drukčijim okolnostima, Džimi verovatno ne bi oklevao, ali sad nije imao šta da izgubi. Brzo se uzverao preko sve tri ograde, otišao je do jame i zavirio unutra.

Za razliku od Kopernika, ovaj bunar je bio dubok svega pedeset metara. Pri dnu su tri tunelska izlaza, od kojih svaki izgleda dovoljno veliki za slona. I to je bilo sve.

Pošto je zurio izvesno vreme, Džimi dokona da bi jedina stvar koja bi svemu dala neki smisao bila da dno, u stvari, predstavlja lift. Ali, po svoj prilici, nikad neće saznati šta se njime prenosi; mogao je samo da nagađa da je poveliko i možda veoma opasno.

Za narednih nekoliko sati prevalio je preko deset kilometara duž ivice mora i kvadrati šahovskog polja počeše da se stapaju u njegovom sećanju. Video je neke - potpuno zatvorene šatorima podobnim strukturama od žičane mreže, kao da su džinovski kavezi za ptice. Bilo je drugih koji su izgledali kao jezera zgrušane tečnosti, puna spiralnih šara; međutim, kad ih je oprezno isprobao, bili su sasvim čvrsti. A jedan kvadrat je bio tako crn da čak nije mogao jasno da ga vidi; jedino mu je čulo pipanja kazivalo da tu nečeg uopšte ima.

No sad se nalazi pred tananom modulacijom u nešto pojmljivo. Ka jugu se pružao niz - tu ne može da posluži nijedna druga reč - polja, poređanih jedno za drugim. Kao da prolazi pored nekog oglednog dobra na Zemlji. Svaki kvadrat je predstavljao glatku površinu brižljivo zaravnjene zemlje ili prašine, prve koje je video u metalnom predelu Rame.

Velika polja su bila netaknuta, beživotna - čekala su plodove koji nisu ni zasejani. Džimi se pitao šta bi mogla biti njihova svrha, jer je neverovatno da bi se tako razvijeni stvorovi kao što su Ramanci bavili ma kojim vidom poljoprivrede; čak i na Zemlji zemljoradnja je tek omiljena pasija i izvor egzotičnih luksuznih namirnica. No, mogao se zakleti da su ovo potencijalna poljoprivredna dobra, besprekorno pripremljena. Nikad nije video zemlju koja je izgledala tako čista; svaki kvadrat je pokriven velikim čaršavom otporne, providne plastične materije. Pokušao je da je proseče kako bi uzeo uzorak, ali je nož jedva zagrebao površinu.

Dublje u kopnu bila su druga polja, a na mnogima od njih složene konstrukcije od šipki i žice, verovatno namenjene podupiranju puzavica. Izgledale su sumorno i napušteno, kao drveće bez lišća usred zime. Zima koju su spoznale morala je odista biti duga i užasna, a ovih nekoliko nedelja svetlosti i toplote su možda samo kratka međuigra dok zima ponovo ne dođe.

Džimiju nikad nije bilo jasno šta ga je navelo da stane i pažljivije zagleda metalni lavirint što se prostirao ka jugu. Mora da je njegov um nesvesno proveravao svaku pojedinost oko njega; u ovom fantastično stranom predelu zapazio je nešto još anomalnije.

Oko četvrt kilometra odatle, usred osmanluka od žice i šipki, blistala je jedna jedina mrljica boje. Bila je tako sitna i neupadljiva da se nalazila gotovo na granici vidljivosti; na Zemlji je niko ne bi drugi put pogledao. A ipak je nesumnjivo jedan od razloga što je Džimi sad zapazio to da ga podseća na Zemlju.

Nije javio kontroli na glavčini sve dok nije bio siguran da nema greške i da ga nisu zavarale želje. Tek kad je bio udaljen svega nekoliko metara, mogao je biti potpuno siguran da je život, kakav poznaje, upao u sterilni, aseptični svet Rame. Ovde, na rubu Južne hemisfere, cvetao je u usamljenoj divoti jedan cvet.

Kad je prišao bliže, Džimiju bi jasno da nešto nije u redu. U pokrovu koji po svoj prilici štiti ovaj sloj zemlje od kontaminacije neželjenim oblicima života postojala je rupa. Kroz taj procep pružala se zelena stabljika, debela kao čovekov mali prst, koja je uspuzala uz osmanluk. Na metar od tla isterala je plavičaste listove koji su po obliku više ličili na perje nego na lišće ma koje biljke poznate Džimiju. U visini očiju stabljika se završavala onim što je u prvi mah smatrao jednim cvetom. Sad vide, bez imalo iznenađenja, da su to zapravo tri cveta zbijena zajedno.

Latice su bile jarko obojene cevčice, oko pet centimetara duge; svaki cvet ih je imao bar pedeset, a blistale su takvim metalnoplavim, ljubičastim i zelenim prelivima da su više ličile na krila leptira no na ma šta iz biljnog carstva. Džimi gotovo ništa nije znao o botanici, ali beše zbunjen što ne vidi ni traga od stuktura koje bi izgledale kao tučkovi ili prašnici. Pitao se da sličnost sa zemaljskim cvećem nije puka slučajnost; možda je ovo nešto srodnije koralnom polipu. U svakom slučaju, to, čini se, podrazumeva postojanje malih letećih stvorova koji bi služili ili kao posrednici pri oplođavanju ili kao hrana.

To nije stvarno bitno. Kakva god da je naučna definicija, za Džimija je ovo cvet. Neobjašnjivo čudo, neramanska slučajnost njegovog postojanja na ovom mestu podsetiše ga na sve ono što više nikad neće videti; stoga je rešio da se domogne cveta.

To neće biti lako. Udaljen je preko deset metara, odvojen od Džimija rešetkom načinjenom od tankih šipki. Ove su oblikovale kockastu šaru koja se stalno nanovo ponavljala, a jedna stranica je imala nešto manje od četrdeset centimetara. Džimi ne bi leteo nebeskim biciklima da nije vitak i protegljast, te je znao da se može provući kroz otvore rešetke. Međutim, izlazak bi mogao biti sasvim nešto drugo. Sigurno je da neće moći da se okrene; moraće da se povlači unatraške.

Kad je opisao cvet i snimio ga iz svih dostupnih uglova, kontrola na glavčini je bila ushićena njegovim otkrićem. Nisu izneli nikakve zamerke kad je kazao: "Idem po njega". Nije ni očekivao da će zamerki biti: njegov život sad pripada njemu, može s njim činiti što god zaželi.

Skinuo je sve sa sebe, zgrabio glatke metlane šipke i počeo da se uvlači u otvor. Bilo je tesno; osećao se kao zatvorenik što beži kroz rešetke svoje ćelije. Kad se potpuno uvukao u rešetku, pokušao je da se izvuče, samo da vidi da li će biti kakvih teškoća. Bilo je znatno teže, jer je sad ispružene ruke morao da koristi za odguravanje umesto za privlačenje, ali nije video razloga da bespomoćno upadne u klopku.

Džimi je bio čovek akcije i poriva, a ne introspekcije. Dok se nelagodno migoljio uskim hodnikom od šipki, nije gubio vreme da sebe pita zašto izvodi takav donkihotski podvig. Nikad u životu nije se zanimao za cveće, a sad ipak stavlja na kocku poslednju energiju da bi uzbrao cvet.

Tačno je da je ovaj primerak jedinstven i da ima ogromnu naučnu vrednost. No on ga, u stvari, želi, jer je to poslednja veza sa svetom života i sa planetom na kojoj je rođen.

Ipak, kad mu je cvet bio na dohvatu, odjednom ga obuzeše sumnje. Možda je to jedini cvet koji je izrastao u celom Rami. Ima li opravdanja da ga uzbere?

Ukoliko mu je potrebno neko opravdanje, mogao se tešiti mišlju da sami Ramanci nisu uključili cvet u svoje planove. To je očito nepravilnost, izrasla vekovima prekasno - ili prerano. Ali mu, zapravo, nikakvo opravdanje nije potrebno, a njegovo oklevanje bilo je samo trenutno. Pružio je ruku, uhvatio stabljiku i naglo cimnuo.

Cvet je dosta lako otkinuo. Skupio je i dva lista pre no što je polako krenuo natrag kroz rešetke. Sad, kad mu je samo jedna ruka slobodna, napredovanje je bilo izvanredno teško, čak bolno, i ubrzo je morao zastati kako bi povratio dah. Tada je primetio da se perjasti listovi sklapaju, a obezglavljena stabljika polako odvija sa svog potpornja. Dok je posmatrao sa smešom začaranosti i preneraženosti, vide kako se cela biljka postepeno povlači u zemlju, poput smrtno ranjene zmije što puzi natrag u svoju rupu.

Ubio sam nešto lepo, reče sebi Džimi. Ali, s druge strane, Rama je ubio njega. On samo uzima ono što mu po pravu pripada.

                    

nastavci : Romani u nastavcima 

Klark Artur, Susret sa Ramom 3 ( 17 - 25 )

                          

17. PROLEĆE 

 Prvih 'noći' u Rami nije bilo lako zaspati. Tama i tajne koje krije pritiskivale su,ali je još više uznemiravala tišina. Odsustvo buke nije prirodno stanje; sva ljudska čula iziskuju izvesnu hranu. Ako su je lišena, duh proizvodi vlastite zamene. 

 I tako su se mnogi spavači kasnije tužili na čudne šumove, čak glasove, koji su očito bili iluzije, jer budni nisu ništa čuli. Dr Ernst je prepisala jednostavan i delotvoran lek; tokom perioda za spavanje logor je sad uljuljkivala tiha, nenametljiva muzika.

Ove noći Norton je ustanovio da lek nije dovoljan. Neprestano je ćuljio uši put tame i znao je šta osluškuje. Ali, mada je slab povetarac s vremena na vreme milovao njegovo lice, nije se čuo nikakav znak koji bi se mogao uzeti za šum udaljenog, sve jačeg vetra. I nijedna od istraživačkih grupa nije prijavila ništa neobično.

Napokon, oko ponoći po brodskom vremenu, zaspao je. Za komunikacionim pultom uvek je dežurao jedan čovek, za slučaj hitne poruke. Nikakve druge mere predostrožnosti nisu izgledale nužne.

Čak ni uragan ne bi stvorio zvuk koji je u jednom jedinom magnovenju probudio Nortona i ceo logor. Činilo se da se nebo ruši ili da se Rama raspukao, pa se raspada. Najpre se začuo razdiruć prasak, zatim produžen niz kristalnih treskova, kao da se ruši milion staklenih bašta. To je trajalo nekoliko minuta, ali se činilo da traje satima. Kad je Norton stigao do centra za vezu, još se nastavljalo, očito odlazeći u daljinu.

"Kontrola na glavčini! Šta se dogodilo?"

"Samo trenutak, kapetane. To je preko, uz more. Sad ćemo osvetliti to mesto."

Osam kilometara iznad njih, na osi Rame, reflektor je počeo da pomera svoj snop preko ravnice. Dopreo je do ivice mora, onda je krenuo duž nje, pretražujući unutrašnjost ovog sveta. Zaustavio se na četvrtini puta oko cilindrične površine.

Gore na nebu - ili onom što je um još uporno nazivao nebom - događalo se nešto neobično. Nortonu se u prvi mah učinilo da more ključa. Više nije bilo nepokretno i zaleđeno, u zahvatu večite zime. Ogromno područje, kilometre široko, burno se kretalo. I menjalo je boju; preko leda je nailazila široka traka beline.

Odjednom, ploča, sa stranicama od možda četvrt kilometra, poče da se podiže poput vrata koja se otvaraju. Sporo i veličanstveno uzdigla se u nebo, blistajući i svetlucajući u snopu reflektora. Onda je kliznula unatrag i nestala ispod površine, dok je plimski talas zapenušane vode pojurio u svim pravcima, razilazeći se od tačke gde jepotonula.

Sve dotad Norton nije u potpunosti shvatio šta se zbiva. Led puca. A svih ovih dana i nedelja more se otapalo, daleko dole u dubinama. Beše teško usredsrediti misli zbog treštave grmljavine koja još ispunjava svet i odjekuje nebom, no on je ipak pokušao da smisli razlog za tako dramatičnu konvilziju. Kad bi se na Zemlji otapalo zamrznuto jezero ili reka, uopšte nije bilo ovako.

Ali, naravno! Stvar je sasvim očigledna, sad kad se dogodila. More se otapalo odozdo, kako je sunčeva toplota prodirala kroz omotač Rame. A kad se led pretvara u vodu, ona zauzima manju zapreminu.

I tako se more povuklo ispod gornjeg sloja leda, ostavljajući ga bez oslonca. Iz dana u dan pritisak je rastao; sada naslage leda što opasuje polutar Rame padaju kao most koji je ostao bez središnjeg stuba. Razbija se u stotine plivajućih ostrva koja će se sudarati i udarati dok se i ona ne istope. Nortonu se odjednom zaledila krv u žilama kad se setio planova da se do Njujorka dođe sankama.

Komešanje se brzo smirivalo; u ratu između leda i vode nastao je privremeni pat. Kroz koji sat, kako temperatura bude nastavila da raste, voda će pobediti i poslednji ostaci leda će nestati. Ali, dugoročno gledano, led će biti pobednik kad Rama obiđe Sunce i ponovo krene u međuzvezdanu noć.

Norton se prisetio da ponovo počne da diše; zatim je pozvao grupu najbližu moru. Na njegovo olakšanje, Rodrigo je smesta odgovorio. Ne, voda nije doprla do njih. Plimski talas se nije prelio preko ruba litice. "I tako, sad znamo", dodao je spokojno, "zašto postoji litica." Norton se ćutke složio. Ali to teško da objašnjava, pomislio je, zašto je litica na južnoj obali deset puta veća.

Reflektor sa glavčine je nastavljao da kruži svetom. Probuđeno more se postojano smirivalo, a usključala bela pena više nije jurila od santi leda koje su tonule. U roku od petnaest minuta glavni poremećaj je prošao.

Ali Rama više nije bio nem. Probudio se iz svog sna i stalno se razlegalo škripanje leda kako se jedan breg sudarao s drugim.

Proleće je malo zakasnilo, reče sebi Norton, ali je zima prošla.

I opet se pojavio povetarac, jači no ranije. Rama mu je dao dovoljno upozorenja; vreme je za odlazak.

Približavajući se polovini stepeništa, Norton je opet osetio zahvalnost zbog tame koja skriva pogled naviše - i naniže. Mada je znao da pred njim leži još preko deset hiljada stepenika i mada je mogao da zamisli strmu uzlaznu krivinu, činjenica da vidi samo njen mali deo činila je izgled podnošljivijim.

Ovo mu je drugi uspon, a poučio se na greškama iz prvog. U ovoj slaboj teži veliko je iskušenje da se penje prebrzo; svaki korak je tako lak, da je teško usvojiti spor, tabanav ritam. Međutim, ako čovek ne bi to učinio, posle prvih nekoliko hiljada stepenika javljali su se čudni bolovi u butinama i listovima. Mišići za koje čovek nije ni znao da postoje počinjali su da se bune, te je bilo neophodno praviti sve duže i duže zastanke za odmor. Pred kraj prvog uspona Norton je više vremena proveo u odmoru no u penjanju, a čak ni to nije bilo dovoljno. Sledeća dva dana patio je od bolnih grčeva u nogama i bio bi gotovo onesposobljen da se nije vratio u bestežinsku sredinu broda.

I tako je ovog puta pošao sa gotovo mučnom sporošću, krećući se kao starac. Poslednji je napustio ravnicu, a ostali su bili obešeni duž pola kilometra stepeništa nad njima. Video je njhove svetiljke kako se kreću uz nevidljivu padinu pred njim.

Bio je ojađen neuspehom svoje misije, te se čak i sada nadao da je ovo samo privremeno povlačenje. Kad dođu na glavčinu, mogu sačekati da prođu svi atmosferski poremećaji. Sva je prilika da će tamo vladati potpuno mirovanje, kao u središtu ciklona, te će moći da bezbedno sačekaju da mine očekivana bura.

Opet je naglio sa zaključcima, povlačeći opasne analogije sa Zemljom. Meteorologija celog jednog sveta, čak i u uslovima postojanog stanja, ogromno je složena stvar. Nakon nekoliko vekova proučavanja, predskazivanje vremena na Zemlji još nije apsolutno pouzdano. A Rama nije samo potpuno nov sistem; on ujedno prolazi kroz brze promene, jer je za poslednjih nekoliko sati temperatura porasla za nekoliko stepeni. Ipak nije bilo znaka obećanog uragana, mada se pojavilo nekoliko slabih naleta vetra iz naizgled nasumičnih pravaca.

Sad su prešli pet kilometara uspona, što je u ovoj slaboj i sve slabijoj teži bilo kao nepuna dva zemaljska kilometra. Na trećem nivou, tri kilometra od ose, odmarali su se jedan sat, uzimajući lako osveženje i masirajući nožne mišiće. Bila je to poslednja tačka na kojoj su mogli udobno da dišu; poput starovremenskih planinara na Himalajima tu behu ostavili svoje zalihe kiseonika i sad su ih stavili na sebe, za konačni uspon.

Sat kasnije stigli su do vrha stepeništa i početka lestvi. Pred njima je bio poslednji, vertikalni kilometar, srećom u polju teže koja je iznosila svega nekoliko postotaka zemaljske. Trideset minuta odmora, brižljiva provera kiseonika i behu spremni za poslednju deonicu.

Norton je proverio da li su svi njegovi ljudi opet bezbedno ispred njega, raspoređeni uz lestve na razmacima od dvadeset metara. Odavde predstoji sporo, neprestano izvlačenje, krajnje dosadno. Najbolja je tehnika - isprazniti mozak od svih misli i brojati prečage kako promiču - sto, dvesta, trista, četiri stotine...

Upravo je stigao do hiljadu dvesta pedesete kad je shvatio da nešto nije u redu. Svetlost što sija na vertikalnoj površini, tik pred njegovim očima, ima pogrešnu boju - i suviše je bleštava.

Norton čak nije imao vremena da proveri dokle se popeo ili da svome ljudstvu dovikne upozorenje. Sve se zbilo za manje od sekunde.

Bešumnim udarom svetlosti, na Rami je granula zora. 

      18. ZORA

Svetlost je bila tako blistava, da je Norton ceo minut morao čvrsto da žmuri. Onda je rizikovao da otvori oči i zurio je, kroz jedva razmaknute kapke, u nekoliko cenitematara zida ispred svog lica. Trepnuo je nekoliko puta, sačekao da nevoljne suze odcure i onda se lagano okrenuo da pogleda zoru.

Taj prizor je mogao izdržati samo nekoliko sekundi, a onda bi primoran da opet zažmuri. Nije bio nepodnošljiv blesak - na to se mogao priviknuti - već zastrašujuć prizor Rame, sad prvi put sagledan u celini.

Norton je tačno znao šta da očekuje; ipak, prizor ga je ošamutio. Spopalo ga je nekontrolisano drhtanje, ruke mu se stegoše oko prečaga lestvi sa žestinom davljenika koji se grčevito drži pojasa za spasavanje. Mišići njegovih doručja počeše da se učvoravaju, a ipak su, istovremeno, noge - već zamorene satima neprestanog penjanja - gotovo htele da ga izdaju. Da teža nije bila slaba, mogao je da padne.

Onda je komandu preuzela njegova obuka, te poče da primenjuje prvi lek za paniku. I dalje žmureći i pokušavajući da zaboravi čudovišan prizor oko sebe, poče da duboko, dugo udiše, puneći pluća kiseonikom i ispirajući iz svog organizma otrove zamora.

Ubrzo se osećao mnogo bolje, ali oči nije otvorio dok nije obavio još jednu radnju. Bio je potreban silan napor volje da se njegova desna šaka prisili da se otvori - morao je da joj govori kao neposlušnom detetu - ali je uskoro domanevrisao rukom do pojasa, otkačio sigurnosni pojas od ama i zakačio kopču za najbližu prečagu. Ma šta se desilo, sad ne može da padne.

Još nekoliko puta je duboko udahnuo, onda je, i dalje žmureći, uključio predajnik. Nadao se da mu glas zvuči spokojno i autoritativno dok je pozivao: "Ovde kapetan. Jesu li svi dobro?"

Dok je poimenično proveravao jednog po jednog i dobijao odgovore - makar i malo drhtave - od svih, brzo su mu se vraćali samopouzdanje i vladanje sobom. Svi njegovi ljudi su bezbedni i od njega očekuju vođstvo. On je opet zapovednik.

"Žmurite dok ne budete potpuno sigurni da možete da podnesete", doviknuo je. "Pogled - obara! Ako neko ustanovi da je neizdržljiv, nek nastavi da se penje, ne osvrćući se. Upamtite: uskoro ćete biti u nultoj teži te ne možete pasti."

Jedva da je bilo potrebno ukazivati obučenim kosmonautima na tako elementarnu činjenicu, ali Norton je svakih nekoliko sekundi morao i samog sebe da podseća na nju. Misao na nultu težu je neka vrsta talismana koji ga štiti od zla. Ma šta mu govorile rođene oči, Rama ne može da ga odvuče u propast, dole, u ravnici, osam kilometara niže.

Postalo je neodložno pitanje ponosa i samopoštovanja da još jednom otvori oči i pogleda svet oko sebe. Ali najpre mora da uspostavi kontrolu nad svojim telom.

Obema rukama je pustio lestve, a levu mišicu podvukao pod prečagu. Stežući i opuštajući pesnice, čekao je dok su uminuli mišićni grčevi. Kad se sasvim ugodno osećao, otvorio je oči i polako se okrenuo da se suoči sa Ramom.

Prvi utisak je bilo plavetnilo. Blesak koji je ispunjavao nebo nije se mogao greškom uzeti za sunčevu svetlost; to je mogla biti svetlost električnog luka. Znači, reče sebi Norton, Ramino since mora biti vrelije od našeg. To bi trebalo da zanima astronome.

I sad je shvatio svrhu onih zagonetnih šanaca, Prave doline i njenih pet parnjakinja. To nisu ništa drugo do džinovska reflektorska korita. Rama ima šest linearnih sunaca, simetrično raspoređenih po unutrašnjosti. Od svakog je preko centralne ose upravljena široka lepeza svetlosti da sija nad suprotnom stranom sveta. Norton se pitao da li se mogu naizmenično uključivati, da stvaraju ciklus svetlosti i tame, ili je ovo planeta sa večitim danom.

Od suviše dugog piljenja u te zaslepljujuće šipke svetlosti ponovo počeše da ga bole oči; nije mu bilo žao što ima dobar izgovor da ih na izvesno vreme zatvori. Tek sad, kad se gotovo oporavio od početnog vizuelnog udara, beše u stanju da se posveti jednom mnogo ozbiljnijem problemu.

Ko (ili šta) je uključio svetla Rame?

Po najosetljivijim probama kojima ga je čovek mogao podvrgnuti, ovaj svet je sterilan. Ali sad se događa nešto što se ne može objasniti dejstvom prirodnih sila. Možda ovde nema života, ali može postojati svest; možda se roboti bude iz eonskog sna. Možda je ovaj prolom svetlosti neprogramiran, slučajan grč - poslednji samrtnički trzaj mašina koje su besomučno reagovale na toplotu novog sunca, a uskoro će ponovo zapasti u mirovanje, ovog puta zauvek.

Ipak, Norton nije mogao da poveruje u tako jednostavno objašnjenje. Komadići slagalice su počeli da dolaze na svoja mesta, mada mnogi još nedostaju; odsustvo svih tragova habanja, na primer, i utisak novine, kao da je Rama tek sazdan.

Ove misli su mogle uliti strah, čak užas. Međutim, odnekud nisu prouzrokovale ništa slično. Naprotiv, Norton je bio ushićen, gotovo očaran. Ovde ima više stvari koje valja otkriti no što su se usuđivali da se nadaju. Čekaj, reče sebi, dok Odbor za Ramu sazna za ovo! Potom, sa mirnom odlučnošću, ponovo otvori oči i poče brižljivo da inventariše sve što vidi.

Najpre je morao da uspostavi neku vrstu orijentacionog sistema. On gleda najveći zatvoren prostor koji je čovek ikad video i da bi se u njemu snašao, potrebna mu je mentalna mapa.

Slaba teža je malo pomagala, jer je naporom volje mogao da se premešta 'gore' i 'dole' u kojem god smeru zaželi. Međutim, izvesni pravci bili su psihološki opasni; kad god bi ih njegov duh okrznuo, morao je da ga brže-bolje usmeri drugde.

Najbezbednije je da zamišlja kako se nalazi na peharastom dnu džinovskog bunara, širokog šesnaest, a dubokog pedeset kilometara. Prednost ove predstave je u tome što ne može postojati opasnost da dalje pada. Pri svemu tome, ona ima ozbiljne mane.

Mogao je zamišljati da su sva raštrkana mesta i gradovi, područja različitih boja i faktura, bezbedno pričvršćena za gorostasne zidove. Različite složene strukture što su se mogle videti kako vise sa kupole nad njim možda nisu ništa više uznemirujuće od okačenog polijeleja u nekoj velikoj koncertnoj dvorani na Zemlji. Ono što je sasvim neprihvatljivo jeste Cilindrično more.

Eno ga, oko sredine bunara - traka vode, skroz omotana oko zida bunara, bez ikakvog vidljivog oslonca. Nije se moglo sumnjati da je to voda; jarko je plava, prošarana sjajnim odblescima nekoliko preostalih santi leda. Međutim, vertikalno more što obrazuje pun krug na dvadeset kilometara prema nebu beše tako uznemirujuća pojava, da je nakon izvesnog vremena počeo da traži alternativu.

Tada je njegov um ceo prizor okrenuo za devedeset stepeni. U magnovenju, duboki bunar je postao dugačak tunel, zatvoren s oba kraja. 'Dole' se očito nalazi u smeru lestvi i stepeništa uz koje se upravo popeo i sada, sa takvom perspektivom, napokon je u stanju da sagleda stvarnu viziju arhitekata koji su sagradili ovo mesto.

Grčevito je prianjao uza stranu zakrivljene, šesnaest kilometara visoke litice, čija je gornja polovina potpuno visila nad njim sve dok se ne bi spojila sa zasvođenim krovom onoga što je sada nebo. Ispod njega lestve su se spuštale preko pet stotina metara da se završe na prvom ispustu ili terasi. Onda je počinjalo stepenište, najpre nastavljajući gotovo vertikalno, u ovim uslovima slabe teže, a potom je polako postajalo sve manje strmo dok nije, prekidajući se na još pet platformi, doseglo do udaljene ravnice. Prva dvatri kilometra mogao je razaznati pojedine stepenike, ali su se nakon toga stapali u neprekidnu traku.

Pad tog džinovskog stepeništa bio je toliko ogroman da je nemoguće oceniti njegove stvarne razmere. Norton je jednom obleteo Maunt Everest i bio zapanjen njegovom veličinom. Podsetio je sebe da je ovo stepenište visoko koliko Himalaji, ali je poređenje bilo besmisleno.

A druga dva stepeništa - Beta i Gama, koja su zakrivljavala uvis, u nebo, i zatim kružno išla daleko iznad Nortonove glave, uopšte se nisu mogla s ničim uporediti. Norton je sad stekao dovoljno samopuzdanja da se zabaci unatrag i pogleda ih - kratko. Onda je pokušao da zaboravi da postoje.

Prekomerno razmišljanje u tom smeru prizvalo je još jednu, treću sliku Rame, koju je hteo da izbegne po svaku cenu. To je bilo ono gledište po kojem je Rama opet vertikalni valjak, ili bunar - međutim, Norton je sada na vrhu, a ne na dnu, poput muve što okrenuta naglavce mili po zasvođenoj tavanici, a neposredno ispod nje je pedesetkilometarski pad. Svaki put kad bi otkrio da mu se prikrada ova slika, beše mu potrebna sva snaga volje da se u bezumnoj panici grčevito ne prilepi za lestve.

Vremenom, bio je siguran, sva ova strahovanja će se smanjiti. Divota i čudnovatost Rame odagnaće njegove užase, bar za ljude obučene da se suočavaju sa realnostima svemira. Možda niko ko nije napustio Zemlju i nikad nije svud oko sebe video zvezde ne bi mogao izdržati ove vidike. Ali, ako ih iko može prihvatiti, reče sebi Norton sa nepopustljivom rešenošću, to su onda kapetan i posada Nastojanja.

Pogledao je na svoj hronometar. Ovaj zastanak je trajao samo dva minuta, ali je delovao kao ceo jedan život. Ulažući tek toliki napor da savlada svoju inerciju i sve slabije polje teže, on poče da sebe polako izvlači uz poslednjih sto metara lestvi. Pre no što će ući u vazdušnu komoru i okrenuti leđa Rami, obavio je poslednje, brzo razgledanje unutrašnjosti.

Čak se i za poslednjih nekoliko minuta izmenila: sa mora se diže magla. Prvih nekoliko stotina metara avetinjski beli stubovi bili su oštro nagnuti napred, u smeru obrtanja Rame; potom su počinjali da se rasturaju u kovitlacu turbulencije, kako je vazduh, jureći uvis, pokušavao da odbaci suvišak brzine. Pasatni vetrovi ovog valjkastog sveta počinjali su da urezuju svoje šare po nebu; prva tropska bura nakon neznano koliko vekova tek što nije počela.

19. UPOZORENJE SA MERKURA

Bilo je to prvi put u nekoliko nedelja da su svi članovi Odbora za Ramu na raspolaganju. Profesor Solomons je izronio iz dubina Tihog okeana gde je proučavao rudničke pogone duž rovova oko sredine okeana. A nikoga nije iznenadilo da se sad, kad postoji makar mogućnost da Rama sadrži nešto zanimljivije za sredstva informisanja od pukih beživotnih rukotvorina, ponovo pojavio dr Tejlor.

Predsednik je očekivao da će dr Perera biti još dogmatičnije napadan no obično, sad kad se potvrdilo njegovo predviđanje uragana na Rami. Na veliko iznenađenje njegove ekselencije, Perera je bio neobično uzdržan i primao je čestitanja svojih kolega na način onoliko blizak zbunjenosti koliko će to ikad uspeti da postigne.

Eksobiolog je, u stvari, bio duboko posramljen. Spektakularno otapanje Cilindričnog mora bilo je mnogo očiglednija pojava no što su uraganski vetrovi, a on ga je potpuno prevideo. To što se setio da se topao vazduh diže, a zaboravio da se zagrejani led skuplja, nije predstavljalo postignuće kojim se mogao naročito gorditi. Međutim, on će se brzo oporaviti i vratiti svojoj normalnoj olimpijskoj samouverenosti.

Kad mu je predsednik ponudio reč i upitao kakve nove klimatske promene očekuje, Perera je sebi brižljivo obezbeđivao odstupnicu.

"Morate shvatiti", objasnio je "da meteorologija sveta čudnog kao što je to Rama može doneti mnoga nova iznenađenja. No, ukoliko su moja izračunavanja tačna, neće biti novih bura i uslovi će se uskoro ustaliti. Temperatura će lagano rasti do perihela - i dalje - ali se nas to ne tiče, jer će Nastojanje morati da ode mnogo ranije."

"Znači, povratak u unutrašnjost će uskoro biti bezbedan?"

"Ovaj - verovatno. To ćemo sa sigurnošću znati kroz četrdeset osam sati."

"Povratak je neminovan", reče ambasador Merkura. "Moramo doznati o Rami sve što možemo. Situacija se sad potpuno promenila."

"Verujem da svi znamo na šta mislite, no da li biste bili ljubazni da pobliže objasnite?"

"Svakako. Dosad smo petpostavljali da je Rama bez života - ili, u svakom slučaju, nekontrolisan. Ali se više ne možemo zavaravati da je Rama olupina. Čak i ako na brodu nema oblika života, njime mogu upravljati robotski mehanizmi, programirani za izvođenje nekog zadatka - možda veoma nepovoljnog po nas. Ma koliko bilo neprijatno, moramo razmotriti pitanje samoodbrane."

Zaorila se zbrka glasova protesta i predsednik je morao da podigne ruku kako bi vaspostavio red.

"Dozvolite njegovoj ekselenciji da završi!" molio je. "Bez obzira na to da li nam se ideja dopala ili ne, treba je ozbiljno razmotriti."

"Uza sve poštovanje dužno gospodinu ambasadoru", reče Tejlor, glasom u najvećoj meri lišenim poštovanja, "mislim da možemo isključiti kao naivan strah od zlonamernog mešanja. Stvorovi razvijeni poput Ramanaca moraju posedovati i odgovarajuće usavršen moral. Inače bi sami sebe uništili - kao što smo mi gotovo učinili u dvadesetom veku. To sam sasvim jasno pokazao u svojoj novoj knjizi Etos i kosmos. Nadam se da ste primili svoj primerak."

"Hvala. Jesam, mada se bojim da mi teret drugih poslova nije dozvolio da čitanje odmaknem dalje od uvoda. Međutim, osnovna teza mi je poznata. Mi možemo nemati rđave namere u odnosu na mravinjak, ali ako želimo da sagradimo kuću na istom mestu..."

"Ovo je ravno najcrnjim tvrdnjama Pandora partije! Međuzvezdana ksenofobija - ništa manje!"

"Gospodo, molim vas! Ovako nikuda nećemo stići. Gospodine ambasadore, još imate reč."

Predsednik je preko trista osamdeset hiljada kilometara svemirskog prostora besno ošinuo pogledom Konrada Tejlora, koji se preko volje smirio, kao vulkan što čeka svoj trenutak.

"Hvala vam", reče amabasador Merkura. "Opasnost je možda neverovatna, ali kad je posredi budućnost ljudskog roda, ne možemo ništa rizikovati. A, ako mogu tako da kažem, to nas, Hermijance može posebno da pogodi. Mi, možda više no iko, imamo razloga za uznemirenost."

Tejlor je glasno šmrknuo, ali ga smiri nov besan pogled sa Meseca.

"Zašto bi Merkur bio zabrinutiji od ma koje druge planete?" upita predsednik.

"Pogledajte dinamiku situacije. Rama je već unutar naše orbite. Puka je pretpostavka da će obići Sunce i ponovo krenuti u svemir. Pretpostavite da izvede manevar za kočenje? Ako to učini, obaviće ga na perihelu, kroz tridesetak dana. Moji naučnici mi vele da će, ukoliko se tamo u celosti izvede promena brzine, Rama završiti u kružnoj orbiti svega dvadeset pet miliona kilometara udaljenoj od Sunca. Odande bi mogao dominirati celim Sunčevim sistemom."

Dugo vremena niko - pa čak ni Tejlor - nije izustio ni reč. Svi članovi odbora su sređivali svoje misli o tim neprijatnim ljudima Hermijancima, koje ovde tako sposobno zastupa njihov ambasador.

Za većinu sveta Merkur je oličavao prilično vernu, približnu sliku pakla; ili će bar poslužiti dok ne iskrsne nešto gore. Međutim, Hermijanci su se ponosili svojom čudnom planetom, na kojoj su dani duži od godina, ponosili su se njenim dvostrukim izlascima i zalascima sunca, njenim rekama rastopljenog metala. U poređenju sa Merkurom, Mesec i Mars su predstavljali gotovo beznačajne izazove. Sve dok se ljudi ne spuste na Veneru (ako to ikad postignu), neće naići na sredinu koja je neprijateljskija od Merkura.

A ipak se ispostavilo da je u mnogo kom pogledu taj svet ključ Sunčevog sistema. Gledano unatrag to izgleda očigledno, ali je Svemirsko doba bilo staro skoro jedan vek pre no što je ta činjenica shvaćena. Hermijanci sad nikome nisu dopuštali da to zaboravi.

Mnogo pre no što su ljudi stigli na tu planetu, abnormalna masa Merkura nagoveštavala je teške elemente koje sadrži; no ipak je njegovo bogatstvo bilo izvor zapanjenosti i za hiljadu godina je odložilo bojazni da će se ključni metali ljudske civilizacije potrošiti. A ta blaga su se nalazila na najpogodnijem mestu, gde je moć Sunca deset puta jača no na hladnoj Zemlji.

Neograničena energija, neograničene zalihe metala: to je Merkur. Njegovi veliki magnetski katapulti mogli su da dobace gotove proizvode do ma koje tačke Sunčevog sistema. Mogao je da izvozi i energiju, u vidu sintetičkih izotopa transuranijuma ili čistog zračenja. Čak je predlagano da hermijanski laseri jednog dana otope džinovski Jupiter, ali ta zamisao nije dobro primljena na drugim svetovima. Tehnologija kadra da skuva Jupiter pruža suviše primamljivih mogućnosti za interplanetarno ucenjivanje.

Činjenica da je takva zabrinutost uopšte izražena dosta je govorila o opštem stavu prema Herbijancima. Njih su poštovali zbog žilavosti i inženjerijskih veština, a divili im se zbog načina na koji su pokorili tako stravičan svet. Ali ih nisu voleli, a još manje im se do kraja verovalo.

Istovremeno, njihovo stanovište je bilo razumljivo. Po često izricanoj šali, Hermijanci su se ponekad ponašali kao da je Sunce njihova lična imovina. S njim su bili povezani prisnim odnosom ljubavi-mržnje - kao nekada Vikinzi sa morem, Nepalci s Himalajima, Eskimi sa tundrom. Bili bi krajnje nesrećni da se nešto ispreči između njih i prirodne sile koja dominira i upravlja njihovim životima.

Dugo ćutanje je napokon narušio predsednik. Sećao se sunca Indije i ježio se od pomisli na sunce Merkura, te je sasvim ozbiljno shvatao Hermijance, mada ih je smatrao neotesanim tehnološkim varvarima.

"Mislim, gospodine ambasadore, da vaše izlaganje poseduje izvesnu zasnovanost", reče polako. "Imate li neki predlog?"

"Da, gospodine. Pre no što budemo mogli znati kakvu akciju da preduzmemo, moramo raspolagati činjenicama. Mi poznajemo geografiju Rame - ukoliko čovek može upotrebiti taj izraz - ali nemamo pojma o njegovim mogućnostima. A ključ celog problema jeste sledeće: da li Rama poseduje propulsivni sistem? Da li može da promeni orbitu? Veoma bi me zanimalo mišljenje doktora Perere."

"Mnogo sam razmišljao o toj stvari", odgovori eksobiolog. "Naravno, Rami je početno kretanje mogao dati neki uređaj za lansiranje, no to je mogao biti i spoljašnji raketni motor. Ako na brodu postoji propulsija, nismo joj našli ni traga. Sigurno je da na spoljašnjem omotaču nema raketnih izduva ili ičeg sličnog."

"Možda su skriveni."

"Tačno, ali se čini da to ne bi imalo mnogo smisla. A gde su tankovi za gorivo, izvori energije? Glavni omotač je popunjen, to smo proverili seizmičkim ispitivanjima. Sve šupljine na severnom poklopcu objašnjene su sistemima vazdušnih komora.

To ostavlja južni kraj Rame do kojeg zapovednik Norton nije mogao da dopre zbog deset kilometara širokog vodenog pojasa. Tamo, na Južnom polu, postoje svakovrsni čudni mehanizmi i strukture - videli ste fotografije. Svakom je na volju da nagađa šta su.

Međutim, ja sam, u razumnoj meri, siguran u sledeće: ukoliko Rama ima propulsivni sistem, to je nešto što potpuno izlazi van granica našeg sadašnjeg znanja. Zapravo, to bi mogao biti onaj basnoslovni 'kosmički pogon' o kojem ljudi govore već dvesta godina."

"Vi ne biste isključili tu mogućnost?"

"Naravno da ne bih. Ako uspemo da dokažemo da Rama ima kosmički pogon - čak i ako ništa ne doznamo o njegovom načinu dejstva - to bi predstavljalo krupno otkriće. Bar bismo znali da je takva stvar moguća."

"Šta je kosmički pogon?" upita ambasador Zemlje, prilično žalostivno.

"Ma koja vrsta propulzivnog sistema, ser Roberte, koji ne funkcioniše na načelu rakete. Antiteža - ukoliko je moguća - sasvim bi fino završila posao. Trenutno, mi ne znamo gde da tražimo takav pogon, a većina naučnika sumnja da uopšte postoji."

"Ne postoji", ubacio je profesor Davidson. "To je Njutn presudio. Ne možete imati akciju bez reakcije. Kosmički pogon je besmislica. Ja vam stojim iza toga."

"Možda ste u pravu", odgovorio je Perera sa neuobičajenom blagošću. "Ali, ako Rama nema kosmički pogon, onda nema nikakav. Naprosto nema mesta za konvencionalni propulsivni sistem, sa njegovim ogromnim rezervoarima goriva."

"Teško je zamisliti da nešto gura unaokolo ceo jedan svet", reče Solomons. "Šta bi se desilo sa predmetima u njemu? Sve bi moralo biti prišrafljeno. Krajnje nepogodna stvar."

"Pa, ubrzanje bi verovatno bilo vrlo malo. Najveći problem bi predstavljala voda Cilindričnog mora. Kako biste sprečili da..."

Pererin glas je zamro, a oči mu se ustakliše. Činilo se da je zahvaćen grčevima neposredno predstojećeg napada padavice ili čak srčanog udara. Njegove kolege su ga uznemireno gledale; onda se naglo oporavio, lupi pesnicom o sto i uzviknu: "Naravno! To sve objašnjava! Južna litica je sad jasna!"

"Meni nije", progunđao je ambasador Meseca, govoreći u ime svih prisutnih diplomata.

"Pogledajte ovaj uzdužni presek Rame", nastavio je uzbuđeno Perera, razvijajući svoju mapu. "Imate li svoje primerke? Cilindrično more je ograđeno dvema liticama, koje potpuno opasuju unutrašnjost Rame. Ona na severu visoka je svega pedeset metara. S druge strane, južna litica je visoka gotovo pola kilometra. Čemu tako velika razlika? Niko nije uspeo da smisli pametan razlog.

Ali, pretpostavite da Rama jeste kadar da sebe potiskuje - ubrzavajući tako da severni kraj bude napred. Voda mora bi težila da ide unatrag; nivo na jugu bi porastao, možda za stotine metara. Otuda - litica. Da vidimo..."

Počeo je pomamno da škraba. Nakon zapanjujuće kratkog vremena - nije moglo potrajati duže od dvadeset sekundi - pobedonosno je podigao pogled. "Znajući visinu litica, možemo izračunati najveće ubrzanje koje je Rama u stanju da izdrži. Ukoliko bi premašalo dva odsto sile teže, more bi se izlilo preko južnog kontinenta."

"Jedna pedesetina Zemljine teže? To nije mnogo."

"Za masu od deset miliona megatona - jeste. A to je sve što vam je potrebno za astronomsko manevrisanje."

"Velika hvala, doktore Perera", reče hermijanski ambasador. "Dali ste nam puno građe za razmišljanje. Gospodine predsedniče, možemo li predočiti zapovedniku Nortonu važnost istraživanja predela Južnog pola?"

"On čini sve što može. Naravno, more je prepreka. Oni pokušavaju da sagrade neku vrstu splava - kako bi doprli bar do Njujorka."

"Južni pol može biti čak važniji. U međuvremenu, ja ću ova pitanja izložiti Generalnoj skupštini. Imam li vašu saglasnost?"

Niko se nije usprotivio, čak ni dr Tejlor. Baš kad su se članovi Odbora spremali da se isključe iz mreže, ser Luis podiže ruku.

Stari istoričar je retko govorio; kad je govorio - svi su slušali.

"Pretpostavimo da odista utvrdimo da je Rama - aktivan i da poseduje pomenute sposobnosti. U vojnim poslovima postoji stara izreka da sposobnost ne podrazumeva nameru."

"Koliko treba da čekamo da bismo otkrili kakve su namere Rame?" upita Hermijanac. "Kad ih otkrijemo, može uveliko biti prekasno."

"Već je prekasno. Ne postoji ništa što bismo mogli preduzeti da utičemo na Ramu. U stvari, sumnjam da je ikad i postojalo."

"Ser Luise, ja to ne priznajem. Ima mnogo stvari koje možemo učiniti - ukoliko se pokaže nužnim. Međutim, vreme je beznadežno kratko. Rama je kosmičko jaje koje zagrevaju ognjevi Sunca. Može se izleći svakog časa."

Predsednik Odbora je sa neskrivenom zapanjenošću pogledao ambasadora Merkura. Retko kad se u svojoj diplomatskoj karijeri toliko iznenadio. Nikad ne bi ni sanjao da je Hermijanac sposoban za takav poetičan uzlet mašte.

20. KNJIGA OTKROVENJA

Kad bi mu se neko od posade obratio sa 'zapovedniče', ili, još gore, sa 'gospodine Nortone' uvek je bilo posredi nešto ozbiljno. Nije se mogao setiti da mu se Boris Rodrigo ikad ranije obratio na takav način, te je ovo moralo biti dvostruko ozbiljnije. Čak i u normalno vreme, Rodrigo je bio ozbiljna i trezvena osoba.

"Borise, u čemu je problem?" upitao je kad se za njima zatvoriše vrata kabine.

"Zapovedniče, molio bih dozvolu da upotrebim brodski prioritet za direktnu poruku Zemlji."

Ovo jeste neuobičajeno, mada ne i besprimerno. Rutinski signali su išli do najbližeg planetarnog releja - trenutno rade preko Merkura - i mada je vreme prenosa iznosilo svega nekoliko minuta, često je trebalo pet ili šest sati dok poruka stigne na sto ličnosti kojoj je namenjena. U devedeset devet odsto slučajeva to je bilo sasvim zadovoljavajuće; međutim, u hitnim slučajevima direktniji i mnogo skuplji kanali mogli su se upotrebiti po kapetanovoj odluci.

"Ti, naravno, znaš da mi moraš dati dobar razlog. Celokupan talasni opseg kojim

raspolažemo već je zagušen prenosom podataka. Da li je ovo hitan slučaj lične prirode?"

"Ne, zapovedniče. Mnogo je važnije. Želim da pošaljem poruku Majci Crkvi."

Aha, reče sebi Norton. Kako sad da postupim?

"Da li bi mogao da objasniš?"

Nortonov zahtev nije podstakla puka radoznalost, mada je i ona svakako bila prisutna. Ako da Rodrigu prioritet koji traži, moraće da opravda svoj postupak.

Mirne plave oči su piljile u njegove. Nikad nije video Rodriga da izgubi vlast nad sobom, da bude drukčiji do potpuno samouveren. Svi kosmohrišćani su takvi; to je jedna od blagodati njihove vere i doprinosi da budu dobri kosmonauti. Međutim, ponekad je njihova sumnje lišena izvesnost malčice jedila one zlosrećnike koji nisu bili udostojeni otkrovenja.

"Reč je o svrsi Rame, zapovedniče. Mislim da sam je otkrio."

"Nastavi."

"Pogledajte kako stvari stoje. Ovde imamo potpuno prazan, beživotan svet - a ipak pogodan za ljudska bića. Ima vodu i atmosferu koju možemo da udišemo. Dolazi iz udaljenih dubina svemira, usmeren tačno na Sunčev sistem - stvar potpuno neverovatna kad bi bila u pitanju čista slučajnost. A Rama ne izgleda samo nov, već i kao da nikad nije bio upotrebljen."

Svi smo to razmatrali desetine puta, pomisli Norton. Šta Rodrigo može da doda?

"Naša vera nam je kazivala da očekujemo takvu posetu, mada ne znamo tačno kakav će oblik poprimiti. Sveto pismo daje izvesne nagoveštaje. Ako ovo nije drugi Dolazak, može biti drugi Sudnji dan; priča o Noju opisuje prvi. Ja verujem da je Rama kosmička barka poslana ovamo da spase - one koji su spasenja dostojni."

U kabini je dosta dugo vladala ćutnja. Ne da je Nortonu ponestalo reči; pre je bilo u pitanju to da mu na je um padalo suviše pitanja, a nije bio siguran koja bi bilo taktično postaviti.

Na kraju je primetio, glasom blagim i neutralnim koliko je uspeo da smogne: "To je vrlo zanimljivo shvatanje i mada ja ne sledim vašu veru, ono je verovatno primamljivo." Nije bio licemeran ili laskav; oslobođena religioznih primesa, Rodrigova teorija je bila ubedljiva bar koliko pola tuceta drugih koje je čuo. Pretpostavimo da neka katastrofa treba da zadesi ljudski rod, a neka blagonaklona viša inteligencija sve to zna? To bi sve objasnilo, vrlo glatko. Međutim, ipak ostaje nekoliko problema.

"Nekoliko pitanja, Borise. Rama će za tri nedelje biti u perihelu, zatim će obići Sunce i napustiti Sunčev sistem isto onako brzo kao što je ušao. Nema mnogo vremena za Strašni sud ili za otpremanje onih koji su - ovaj - odabrani, bez obzira na to kako će se to obaviti."

"Sasvim tačno. I zato će Rama, kad stigne do perihela, morati da smanji brzinu i pređe u orbitu za parkiranje - verovatno onu čiji je afel na orbiti Zemlje. Tamo bi mogao da obavi drugu promenu brzine i da se sretne sa Zemljom."

Ovo je bilo uznemirujuće ubedljivo. Ukoliko Rama želi da ostane u Sunčevom sistemu, postupa kako treba za ostvarenje te namere. Najuspešniji način usporavanja jeste približiti se što je moguće više Suncu, pa tamo izvesti manevar kočenja. Ako ima istine u Rodrigovoj teoriji, ili nekoj njenoj varijanti, uskoro će biti stavljena na probu.

"Još nešto, Borise. Šta sad kontroliše Ramu?"

"Nema doktrine koja bi nas savetovala u tom pogledu. Možda je to čist robot. Ili možda - duh. To bi objasnilo zašto nema tragova bioloških životnih oblika."

'Avetinjski asteroid': zašto je ta fraza izronila iz dubina pamćenja? Onda se setio glupave priče, pročitane pre mnogo godina, ali je smatrao da je najbolje da ne pita Rodriga da li je naišao na tu priču. Sumnjao je da je njegov ukus sklon toj vrsti štiva

"Evo šta ćemo učiniti, Rodrigo", reče, naglo donevši odluku. Hteo je da prekrati ovaj razgovor pre no što postane pretežak, a činilo mu se da je našao dobar kompromis. "Možeš li sažeti svoje ideje u manje od - hm, hiljadu bita?"

"Da, mislim da mogu."

"E, pa, ako postigneš da zvuče kao razumna naučna teorija, poslaću ih, sa najvišim prioritetom, Odboru za Ramu. A onda jedan primerak može istovremeno da ode tvojoj crkvi i svi će biti zadovoljni."

"Hvala, zapovedniče. Zaista sam vam zahvalan."

"Oh, ja to ne činim da bih spasao svoju savest. Prosto bih hteo da vidim kako će Odbor to da rastumači. Čak i ako se s tobom u svemu ne slažem, možda si naleteo na nešto važno."

"Pa, znaćemo na perihelu, zar ne?"

"Tako je. Na perihelu ćemo znati." Kad je Rodrigo otišao, Norton je pozvao komandni most i dao neophodnu dozvolu. Smatrao je da je prilično elegantno rešio problem; sem toga, pretpostavimo da je Rodrigo u pravu.

Možda je povećao svoje izglede da se nađe među spasenima.

21. POSLE BURE

Dok su lebdeli sad dobro znanim hodnikom kompleksa vazdušnih komora Alfa, Norton se pitao da nisu dopustili da nestrpljenje nadvlada opreznost. Čekali su u Nastojanju četrdeset osam sati - dva dragocena dana - spremni da smesta odu ukoliko to događaji budu opravdali. Ali ništa se nije dogodilo; instrumenti ostavljeni u Rami nisu otkrili nikakvu neuobičajenu aktivnost. Televizijska kamera na glavčini bila je osujećujuće zaslepljena maglom koja je svela vidljivost na nekoliko metara i tek sad počinje da se povlači.

Kad su otvorili poslednja vrata vazdušne komore i lebdeli u splet užadi oko glavčine, Nortona je prvo iznenadila promena svetlosti. Više nije bila oštroplava, već mnogo mekša i blaža; podsećala ga je na svetao, magličast dan na Zemlji.

Pogledao je niz osu ovog sveta i nije mogao da vidi ništa osim blistavog, bezličnog tunela beline što se pruža sve do onih čudnih planina na Južnom polu. Unutrašnjost Rame bila je potpuno zaklonjena oblacima, a u njihovoj masi se nije video nijedan procep. Vrh sloja je bio vrlo oštro ocrtan; oblikovao je manji valjak unutar većeg valjka ovog obrtnog sveta, ostavljajući središnje jezgro, široko pet-šest kilometara, potpuno vedrim, ako se izuzme nekoliko zalutalih pramenova cirusa.

Ogromnu cev oblaka iznutra je osvetljavalo šest Raminih veštačkih sunaca. Mesta tri sunca na ovom severnom kontinentu jasno su određivale difuzne trake svetlosti; međutim, ona na suprotnoj obali Cilindričnog mora stapala su se u neprekinut svetleći pojas.

Šta se zbiva dole, ispod tih oblaka, upitao se Norton. No, bar je oluja, što ih je centrifugalno rasporedila u takvu savršenu simetriju oko ose Rame, sada minula. Ukoliko nema drugih iznenađenja, silazak će biti bezbedan.

Izgledalo je prikladno da se za ovu povratnu posetu upotrebi ista ona ekipa koja je obavila prvi duboki prodor u Ramu. Narednik Majron - kao i svi ostali članovi posade Nastojanja - sad je u poptunosti zadovoljavao fizičke norme brodske lekarke Ernst; čak je, sa ubedljivom iskrenošću, tvrdio da više nikad neće nositi stare uniforme.

Dok je posmatrao Mersera, Kalverta i Majrona kako brzo i samouvereno 'plivaju' niz lestve, Norton je sebe podsećao koliko se stvari izmenilo u međuvremenu. Onog prvog puta silazili su u hladnoću i pomračinu; sada idu ka svtlosti i toploti. A prilikom svih ranijih poseta bili su sigurni da je Rama mrtav. To može i dalje biti tačno, u biološkom smislu. Ali nešto se kreće i reč Borisa Rodriga može da posluži kao ma koja druga: 'duh' Rame je budan.

Kad su stigli do platforme u podnožju lestvi i spremali se da krenu niz stepenište, Merser je obavio uobičajenu rutinsku probu atmosfere. Postojale su izvesne stvari koje nikad nije uzimao zdravo za gotovo; čak i kad su ljudi oko njega savršeno ugodno disali, bez pomagala, dešavalo se da najpre obavi proveru vazduha pre no što će otvoriti svoj šlem. Kad bi zatražili da objasni takvu preteranu opreznost, odgovarao je: "Jer ljudska čula nisu dovoljno savršena, eto zašto. Tebi se može činiti da se izvrsno osećaš, ali sa sledećim dubokim udisajem možeš se naći na zemlji kao proštac".

Pogledao je na svoj merni uređaj pa reče: "Do đavola!"

"Šta se desilo?" upta Kalvert.

"Pokvaren je - pokazuje previsok postotak. Čudno; koliko znam to se nikad ranije nije dogodilo. Proveriću ga na svom disajnom kolu."

Uključio je kompaktni mali analizator na probni priključak svoje rezerve kiseonika, potom je neko vreme stajao, zamišljeno ćuteći. Drugovi su ga zabrinuto gledali; sve što bi uznemirilo Mersera moralo se uzeti odista ozbiljno.

Isključio je merni uređaj, upotrebio ga da ponovo isproba atmosferu Rame, a onda je pozvao kontrolu na glavčini. "Kapetane! Da li biste hteli da izmerite O2?"

Pauza je potrajala mnogo duže no što je to zahtev opravdavao. Potom Norton odgovori preko radija: "Mislim da nešto nije u redu s mojim mernim uređajem".

Spor osmeh je razvukao Merserovo lice. "Skočio je za pedeset odsto, zar ne?"

"Jeste. Šta to znači?"

"To znači da svi možemo da skinemo maske. Zar to nije zgodno?"

"Nisam baš siguran", odgovori Norton, kao odjek zajedljivosti u Merserovom glasu. "Izgleda suviše dobro da bi bilo istina." Nije bilo potrebno da išta više kaže. Poput svih kosmonauta, Norton je bio duboko sumnjičav prema stvarima koje su suviše dobre da bi bile istina.

Merser je odškrinuo masku i oprezno udahnuo. Prvi put na ovoj visini vazduh je bio savršeno pogodan za disanje. Ustajali, mrtvi miris je iščezao, takođe i preterana suvoća koja je ranije prouzrokovala nekoliko slučajeva teškoća sa disajnim organima. Vlažnost sad iznosi zapanjujućih osamdeset odsto; tome je besumnje doprinelo otapanje mora. U vazduhu se oseća vlažna zapara; istina, ne i neprijatna. Kao letnje veče, pomisli Merser, na nekoj tropskoj obali. Klima u Rami se dramatično popravila za poslednjih nekoliko dana.

Ali zašto? Povećana vlažnost nije problem; mnogo je teže objasniti nepojamno povećanje postotka kiseonika. Ponovo krenuvši naniže, Merser započe niz sračunavanja u glavi. Kad su zašli u sloj oblaka, još ne beše došao do ma kakvih zadovoljavajućih rezultata.

Bio je to dramatičan doživljaj, jer prelaz beše nagao. U jednom trenutku su klizili naniže, kroz proziran vazduh, stiskajući glatki metal šipke da ne bi suviše povećali brzinu u ovom području gde vlada četvrtina zemaljske teže. Onda su odjednom uleteli u zaslepljujuće belu maglu, a vidljivost se smanjila na svega nekoliko metara. Merser je tako naglo zakočio, da je Kalvert gotovo naleteo na njega, a Majron je stvarno naleteo na Kalverta, gotovo ga oborivši sa šipke.

"Polako", reče Merser. "Rasporedite se tako da smo jedni drugima tek na vidiku. I ne dopustite da razvijete suviše veliku brzinu za slučaj da moram da se naglo zaustavim."

U avetinjskoj tišini nastaviše da klize naniže, kroz maglu. Kalvert je mogao da nazre Mersera kao nejasnu senku deset metara ispod sebe, a kad se osvrnuo, Majron se nalazio na istom rastojanju iza njega. U neku ruku, ovo je čak sablasnije od onog spuštanja u potpunu tamu ramanske noći; tada su im bar mlazevi reflektora pokazivali šta leži naperd. A ovo je kao da čovek pri slaboj vidljivosti roni na otvorenom moru.

Bilo je nemoguće reći koliki su put prevalili, no Kalvert je nagađao da su gotovo stigli do četvrtog nivoa, kad Merser opet naglo zakoči. Kad su se okupili, on prošaputa: "Slušajte! Zar ništa ne čujete?"

"Da", reče Majron trenutak potom. "Zvuči kao vetar."

Kalvert nije bio tako siguran. Okretao je glavu tamo-amo, pokušavajući da odredi smer slabašnog mrmora što je kroz maglu dopirao do njih, ali je ubrzo napustio pokušaj kao beznadežan.

Nastavili su da klize, stigli su do četvrtog nivoa i pošli ka petom. Sve vreme onaj zvuk je postajao jači - i sve sablasnije poznat. Nalazili su se na sredini četvrtog stepeništa kad Majron doviknu: "Da li ga sad prepoznajete?"

Trebalo je da ga odavno identifikuju, no to nije bio zvuk koji bi povezali sa ma kojim svetom osim Zemlje. Dolazeći iz magle, iz izvora čija se udaljenost nije mogla proceniti, čula se postojana grmljavina vode što pada.

Nekoliko minuta kasnije tavanica od oblaka se završila, naglo kao što je i počela. Izjurili su u zaslepljujući blesak ramanskog dana, koji je još blistavijim činila svetlost što se odbija o nisko navučene oblake. Tu je ona poznata zakrivljena ravnica - sad prihvatljivija za um i čula, jer se više ne vidi njen pun krug. Nije bilo suviše teško zamišljati da gledaju niz široku dolinu i da uspon mora ići u stranu. Zaustavili su se na petoj, pretposlednjoj platformi da izveste da su prošli kroz pokrivač oblaka i da obave brižljiv pregled. Dole, u ravnici, koliko su mogli primetiti, ništa se nije promenilo; međutim, ovde gore, na severnoj kupoli, Rama je proizveo novo čudo.

Znači, to je izvor zvuka koji su čuli. Tri ili četiri kilometra odavde, iz nekog izvora skrivenog u oblacima, spuštao se vodopad i oni su nekoliko dugih minuta nemo zurili u njega, gotovo ne verujući vlastitim očima. Logika im je govorila da na ovom obrtnom svetu nijedan predmet koji pada ne može da se kreće u pravoj liniji, no beše nečeg užasno neprirodnog u zakrivljenom vodopadu što zaošijava u stranu, da se završi mnogo kilometara dalje od tačke koja se nalazi neposredno ispod njegovog izvora.

"Da je Galilej rođen u ovom svetu", reče konačno Merser, "poludeo bi izračunavajući zakone dinamike."

"Ja sam mislio da ih znam", odgovori Kalvert, "pa ipak ludim. Profo, zar tebe ovo ne uznemirava?"

"Zašto bi?" reče Majron. "To je savršeno jasna demonstracija Koriolisovog efekta. Voleo bih da je mogu pokazati nekim svojim studentima."

Merser je zamišljeno zurio u traku Cilindričnog mora što opasuje loptu.

"Jeste li primetili šta se dešava sa vodom?" reče napokon.

"Pazi - više nije onako plava. Rekao bih da je zelena kao grašak. Šta to znači?"

"Možda isto što i na Zemlji. Lora je ovo more nazvala organskim rastvorom koji čeka da se mućkanjem preobrati u život. Možda se upravo to dogodilo."

"Za dva dana! Na Zemlji je to trajalo milione godina."

"Trista sedamdeset pet miliona, prema poslednjoj proceni. Znači, odatle se pojavio kiseonik. Rama je prošišao kroz anaerobni stupanj i došao je do fotosintetičkih biljki - za otprilike četrdeset osam sati. Pitam se šta li će proizvesti sutra?"

22. PREPLOVITI CILINDRIČNO MORE

Kad su dospeli do podnožja stepeništa, doživeli su drugi potres. Isprva je izgledalo da je nešto prošlo kroz logor, preturajući opremu, čak skupljajući manje predmete i odnoseći ih. Međutim, nakon kratkog ispitivanja, njihovu uznemirenost smenila je prilično posramljena najeđenost.

Krivac je bio samo vetar. Mada su pre polaska bili privezali sve slobodne predmete, neki konopci su morali popustiti pod izuzetno jakim udarima vetra. Trebalo im je nekoliko dana dok su uspeli da prikupe svu svoju razbacanu imovinu.

Inače je izgledalo da nema većih promena. Čak se i tišina Rame vratila, sad kad su prohujale efemerne proletnje bure. A tamo na ivici ravnice mirno je more što čeka prvi brod nakon miolion godina.

"Zar ne bi trebalo krstiti novi brod bocom šampanjca?"

"Čak i da u skladištu ima šampanjca, ne bih dozvolio takvo zločinačko rasipanje.Uostalom, prekasno je. Već smo ga porinuli."

"Bar plovi. Džimi, dobio si opkladu. Isplatiću je kad se vratimo na Zemlju."

"Mora imati ime. Da li neko ima ideju?"

Predmet ovih nimalo laskavih opaski poigravao je kraj stepenica što vode u Cilindrično more. Bio je to mali splav, konstruisan od šest praznih buradi za namirnice koje je spajao lak metalni okvir. Građenje splava, njegovo sastavljanje u logoru Alfa i prevlačenje, na točkovima koji su se mogli skinuti, preko više od deset kilometara ravnice, zaokupili su svu energiju posade tokom nekoliko dana. Naopako ako se ta kocka ne isplati.

Dobitak je bio vredan rizika. Zagonetne kule Njujorka što, udaljene pet kilometara, blistaju u svetlosti bez senki, čikale su ih još otkako su ušli u Ramu. Niko nije sumnjao da grad - ili već šta je - čini stvarno srce ovog sveta. Makar ne postigli ništa drugo, moraju doći do Njujorka.

"Još nemamo ime. Kapetane, šta vi kažete?"

Norton se nasmejao, a onda se odjednom uozbilji. "Našao sam vam ime. Nazovite ga Odlučnost."

"Zašto?"

"Tako se zvao jedan od Kukovih brodova. To je dobro ime. Poželimo da ga bude dostojan."

Zavladalo je zamišljeno ćutanje, a onda je narednik Barns, koja je uglavnom bila odgovorna za konstrukciju, zatražila tri dobrovoljca. Svi prisutni su digli ruku.

"Žao mi je - imamo samo četiri pojasa za spasavanje. Boris, Džimi, Pjeter - vi ste se svi u izvesnoj meri bavili jedrenjem. Hajde da isprobamo splav.

Nikome nije izgledalo nimalo čudno što sad jedan narednik preuzima komandu. Rabi Barns je jedina na Nastojanju posedovala diplomu pomorca; to je odlučilo. Ona je plovila trkačkim trimaranima preko Pacifika, te nije izgledalo da će nekoliko kilometara potpuno mirne vode predstavljati naročito iskušenje za njenu veštinu.

Otkako je ugledala ovo more, bila je rešena da obavi to putovanje. Tokom svih onih hiljadu godina koliko se čovek nosio sa vodama svog sveta nijedan pomorac nije se suočio sa nečim ma izdaleka sličnim ovome. Nekoliko poslednjih dana u glavi joj je odzvanjala glupava pesmica koje nije mogla da se oslobodi: "Preploviti Cilindrično more..." E, pa, upravo će to učiniti.

Njeni putnici su zauzeli mesta na improvizovanim sedištima i Rabi je pritisnula gas. Motor od dvadeset kilovata poče da se okreće, lančani prenosnici redukcionog menjača su se zamutili od brzine i Odlučnost je jurnula napred, uz klicanje gledalaca.

Rabi se nadala da će s ovim teretom postići petnaest kilometara na sat, no zadovoljila bi se svakom brzinom preko deset. Duž litice je odmerena deonica od pola kilometra i Rabi je obavila kružno putovanje za pet i po minuta. Odbijajući vreme potrebno za okretanje, to je davalo brzinu od dvanaest kilometara na sat i Rabi je bila sasvim zadovoljna ovim rezultatom.

Bez pogona, ali sa trojicom energičnih veslača, koji su pomagali njenom veštijem veslu, Rabi je uspela da postigne četvrtinu te brzine, te se, čak i ako se motor pokvari, za nekoliko sati mogu vratiti na obalu. Jake energetske ćelije mogle su obezbediti dovoljno energije da se oplovi svet, ali je, za svaki slučaj, ponela dve rezervne. A sad, kad se magla sasvim razišla, čak i tako oprezan pomorac kakav je Rabi beše spremna da bez kompasa isplovi na pučinu.

Izašavši na obalu, odsečno je salutirala. "Gospodine kapetane, prvo putovanje Odlučnosti uspešno obavljeno. Sad čekamo vaše instrukcije."

"Vrlo dobro... admirale. Kad ćete biti spremni da isplovite?"

"Čim se ukrcaju zalihe i lučki kapetan izda dozvolu."

"Onda krećemo u zoru."

"Razumem!"

Pet kilometra vode na mapi ne izgleda mnogo; sasvim je drukčije kad se čovek nalazi usred nje. Krstarili su tek deset minuta, a pedesetmetarska litica severnog kontinenta već je izgledala iznenađujuće udaljena. A, neobjašnjivo, nije se činilo da je Njujork mnogo bliži.

Najveći deo vremena malo su pažnje posvećivali kopnu; još su bili odveć zaokupljeni čudom mora. Više nisu pravili nervozne šale koje su obeležile početak putovanja. Ovaj nov doživljaj bio je odveć silan.

Svaki put kad osetim da sam se privikao na Ramu, reče sebi Norton, on ispovrti neko novo čudo. Dok je Odlučnost postojano grabila napred, stalno je nanovo izgledalo da su zapali u udolinu džinovskog talasa, talasa sa svake strane zakrivljenog uvis dok ne postane vertikalan da bi onda visio u vazduhu dok se dva krila ne spoje u tečni luk, šesnaest kilometara iznad njihovih glava. Uprkos svemu što su im govorili razum i logika, nijedan putnik se nije mogao na duže osloboditi utiska da će se ti milioni tona vode svakog časa stropoštati sa neba.

No, i pored toga, njihov glavni osećaj bila je ushićenost; beše prisutan osećaj opasnosti bez ikakve stvarne opasnosti. Naravno, ukoliko samo more ne porodi nova iznenađenja.

To je bila nepobitna mogućnost, jer, kao što je naslutio Merser, voda je sada živa. Svaka kašičica sadrži hiljade okruglih, jednoćelijskih mikroorganizama, sličnih najranijim oblicima planktona koji su postojali u okeanima Zemlje.

Ipak su pokazivali zbunjujuće razlike. Nisu imali jedro, kao ni mnoge druge minimalne neophodnosti čak i za najprimitivnije zemaljske oblike života. I mada je Lora Ernst - sada u dvostrukom svojstvu naučnika-istraživača i brodskog lekara - dokazala da nesumnjivo proizvode kiseonik, bilo ih je premalo da se objasni porast kiseonika u atmosferi Rame. Trebalo bi da ih ima na milijarde, a ne samo na hiljade.

Potom je otkrila da se broj mikroorganizama brzo smanjuje i da je morao biti daleko veći u prvim satima ramanske zore. Kao da je došlo do kratkotrajne eksplozije života, koja je, za trilion puta kraće vreme, ponovila ranu istoriju Zemlje. Sada se možda iscrpla; plutajući mikroorganizmi se raspadaju, otpuštaju svoje zalihe hemikalija natrag u more.

"Ako budete morali da se spasavate plivanjem", upozorila je pomorce dr Ernst, "ne otvarajte usta. Nekoliko kapi neće smetati - ako ih odmah ispljunete. Međutim, sve ove sulude organometalne soli čine prilično otrovnu mešavinu i mrzelo bi me da moram da pronalazim protivotrov."

Srećom, ta opasnost je izgledala neverovatna. Odlučnost bi mogla da se održi na površini čak i sa dve probušene vazdušne komore. (Kad su mu ovo rekli, Kalvert je mračno promrmljao: "Setite se Titanika!") A čak i ako potone, primitivni ali efikasni pojasi za spasavanje održaće im glave nad vodom. Mada je dr Ernst oklevala da se u tom pogledu odlučno izjasni, nije mislila da bi boravak u moru od nekoliko sati bio smrtonosan, ali ga nije preporučivala.

Nakon dvadeset minuta postojanog približavanja, Njujork više nije bio udaljeno ostrvo. Postojao je stvarno mesto, a pojedinosti koje su videli samo kroz teleskop i na uveličanim fotografijama sada su se otkrivale kao masivne, čvrste građevine. Sad se upadljivo primećivalo da je 'grad', kao i tolike stvari u Rami, u triplikatu. Sastoji se od tri istovetna, kružna kompleksa, ili superstrukture, što se uzdižu sa dugačkog, ovalnog postolja. Fotografije snimljene sa glavčine takođe su ukazivale da je svaki kompleks i sam podeljen na tri jednaka dela, poput torte isečene u kriške od sto dvadeset stepeni. To će znatno uprostiti posao istraživanja; izgleda da će morati da ispitaju samo jednu devetinu Njujorka, kako bi ga sagledali u celini. No, i to će biti zamašan poduhvat. To će značiti istraživanje najmanje jednog kvadratnog kilometra zgrada i mašinerije, od kojih se neke uzdižu na stotine metara.

Ramanci su, izgleda, umetnost trostruke redundancije doveli do visokog stepena savršenstva. To se ispoljilo sistemom vazdušnih komora, stepeništima što idu sa glavčine, veštačkim suncima. A tamo gde su u pitanju bili odista važni objekti, čak su učinili i sledeći korak. Činilo se da je Njujork primer trostruko trostruke redundancije.

Rabi je upravila Odlučnost prema centralnom kompleksu gde stepenište ide od vode do vrha zida, ili nasipa, što okružuje ostrvo. Tu se nalazila čak i zgodno postavljena bitva za koju su se mogli privezati čamci. Kad je to ugledala, Rabi se veoma uzbudila. Sad se neće smiriti dok ne pronađe jedno od plovila kojima su Ramanci brodili svojim neobičnim morem.

Norton je prvi kročio na obalu. Osvrnuo se na svoje troje saputnika i rekao: "Sačekajte na brodu dok ne dođem do vrha zida. Kad mahnem rukom, pridružiće mi se Pjeter i Boris. Rabi, ti ostani za kormilom, tako da možemo da zaplovimo u svakom trenutku. Ako se meni ma šta desi, javi Karlu i sledi njegova uputstva. Prosuđuj sama - ali bez herojstva. Jasno?"

"Razumem, kapetane! Srećno!"

Zapovednik Norton nije stvarno verovao u sreću; nikad nije ušao u neku situaciju pre no što analizira sve činioce i sebi obezbedi odstupnicu. Ali Rama ga još jednom prisiljava da prekrši neko od svojih omiljenih pravila. Ovde su gotovo svi činioci nepoznati, nepoznati kao što su to Tihi okean i Veliki koralni greben bili za njegovog junaka pre tri i po stoleća. Da, dobro će mu doći sva sreća koja se možda povlači unaokolo.

Stepenište je praktično bilo kopija onog kojim su sišli na drugoj obali mora, gde, nema sumnje, njegovi prijatelji kroz teleskope gledaju pravo u njega. A 'pravo' je sad tačna oznaka; u ovom pravcu, paralelnom sa osom Rame, more je odista potpuno ravno. To je možda jedina vodena masa u svemiru za koju to važi, jer na svim drugim svetovima svako more i jezero mora da sledi površinu lopte, sa podjednakom zakrivljenošću u svim pravcima.

"Gotovo sam na vrhu", izvestio je, govoreći za dokumentaciju i za svog zamenika, koji pet kilometara odavde napeto sluša. "Još vlada potpuna tišina. Radijacija normalna. Držim merni uređaj nad glavom, za slučaj da zid nečem služi kao zaklon. A ako s druge strane ima neprijateljskih bića, prvo će u to pucati."

Naravno, šali se. A ipak, zašto preuzimati rizik kad je podjednako lako izbeći ga?

Kad je prešao poslednji stepenik, ustanovio je da je ravan vrh nasipa širok desetak metara. S unutrašnje strane naizmenični niz rampi i stepeništa vodi do glavnog nivoa grada, dvadeset metara niže. On, zapravo, stoji na visokom zidu koji potpuno opasuje Njujork, te ima odličan pregled.

Bio je to vidik gotovo ošamućujuć u svojoj složenosti i prvo što je Norton učinio beše da kamerom napravi sporu panoramu. Onda je mahnuo svojim drugovima i radiom javio preko mora: "Nikakvih znakova aktivnosti; sve mirno. Dođite gore - počećemo istraživanje".

23. NJUJORK, RAMA

To nije grad, to je mašina. Norton je do tog zaključka došao nakon deset minuta i nije video nikakav razlog da ga menja pošto su potpuno obišli ostrvo. Grad, kakva god bila priroda njegovih žitelja, svakako mora da obezbeđuje neki vid staništa; ovde nema ničeg sličnog, sem ukoliko nije pod zemljom. A ukoliko je tako, gde su ulazi, stepeništa, liftovi? Nije našao ništa što bi se moglo smatrati makar običnim vratima.

Najpribližnija analogija ovom mestu koju je video na Zemlji jeste džinovska hemijska fabrika. Međutim, nema zaliha sirovina ili ma kakvih tragova nekog transportnog sistema za njihovo prenošenje. Niti je mogao da zamisli gde bi izlazio gotov proizvod - a još manje šta bi mogao biti. Sve je bilo vrlo zbunjujuće i prilično osujećujuće.

"Da li je iko raspoložen da nagađa?" reče najzad svima koji su mogli da čuju."Ako je ovo fabrika, šta proizvodi? I odakle uzima sirovine?"

"Kapetane, ja imam jednu sugestiju", reče Merser sa suprotne obale."Pretpostavimo da koristi morsku vodu. Prema doktorki, voda sadrži maltene sve što vam može pasti na um."

To je bio verovatan odgovor i Norton ga je već razmotrio. Lako mogu postojati ukopane cevi što vode do mora; zapravo, moraju postojati, jer bi svaka hemijska fabrika iziskivala velike količine vode. Međutim, bio je podozriv prema verovatnim odgovorima; oni su tako često pogrešni.

"To je dobra ideja, Karl. Ali šta Njujork radi sa svojom morskom vodom?"

Dugo vremena niko sa broda, glavčine ili severne ravnice nije odgovarao. Onda progovori jedan neočekivan glas.

"Kapetane, rešenje je lako. Ali svi ćete mi se smejati."

"Ne, Ravi, nećemo. Samo napred."

Ravi Mek Endrus, glavni stjuard i čuvar šimpova bio je poslednja osoba na Nastojanju koja bi se, u normalnim okolnostima, umešala u stručnu raspravu. Njegov količnik inteligencije bio je skroman, a naučno znanje minimalno, međutim, nije bio budala i posedovao je prirodnu oštroumnost koju su svi cenili.

"Dakle, kapetane, to jeste fabrika, a more možda pribavlja sirovine. Na kraju krajeva, tako se sve to odigralo na Zemlji, mada na drugi način... Ja verujem da je Njujork fabrika za proizvodnju... Ramanaca."

Neko se negde zagrcnuo od smeha, ali je brzo ućutao i nije se identifikovao.

"Znaš, Ravi", reče najzad njegov zapovednik, "ova teorija je dovoljno luda da bude tačna. A nisam siguran da bih želeo da vidim njenu proveru - bar dok se ne vratim na kontinent."

Ovaj nebeski Njujork bio je otprilike širok koliko ostrvo Menhetn, ali je njegova geometrija sasvim drukčija. Ima svega nekoliko pravih saobraćajnica; to je lavirint kratkih, koncentričnih lukova koje povezuju zrakasti paoci. Srećom, u Rami je bilo nemoguće izgubiti orijentaciju; jedan pogled u nebo dovoljan je da se ustanovi osa severjug ovog sveta.

Zastajali su gotovo na svakom raskršću da načine panoramske snimke. Kad se sve te stotine slika razvrstaju, građenje tačnog umanjenog modela grada predstavljaće dosadan ali prilično jednostavan posao. Norton je slutio da će tako nastala slagalica zaposliti pokolenja naučnika.

Ovde je bilo još teže navići se na tišinu no tamo u ravnici Rame. Grad-mašina treba da proizvodi neki zvuk, a ipak se nije čulo ni najslabašnije električno zujanje ili najtiši šapat mehaničkog kretanja. Norton je nekoliko puta prislonio uho uz tle ili zid zgrade i napeto osluškivao. Nije čuo ništa sem šuma svoje krvi.

Mašine spavaju; čak i ne kucaju. Da li će se ikad ponovo probuditi i u kojem cilju? Sve je u savršenom stanju, kao obično. Beše lako poverovati da bi zatvaranje jednog jedinog strujnog kola u nekom strpljivom, skrivenom elektronskom mozgu moglo vratiti u život ceo ovaj lavirint.

Kad su najzad došli do suprotnog kraja grada, popeli su se na vrh ogradnog nasipa i pogledali preko južnog kraka mora. Norton je dugo zurio u pet stotina metara visoku liticu što im preči put ka gotovo polovini Rame - i to, sudeći po teleskopskim osmatranjima, najsloženijoj i najraznolikijoj polovini. Iz ovog ugla izgledala je kao zlokobna, preteća tmina i bilo je lako misliti o njoj kao o zatvorskom zidu što opasuje ceo jedan kontinent. Duž celog kruga litice nije bilo stepeništa, ili ma kakvih drugih pristupa.

Pitao se kako su Ramanci iz Njujorka dolazili do svog južnog kopna. Verovatno je postojao neki podmorski transportni sistem, ali su morali imati i letelice, jer ovde, u gradu, postoje mnoge čistine koje se mogu upotrebiti za spuštanje. Otkriće nekog ramanskog prevoznog sredstva bilo bi krupno postignuće, naročito kad bi uspeli da nauče da njime upravljaju. (Mada je pitanje da li bi ma koji izvor energije još mogao da funkcioniše nakon nekoliko stotina hiljada godina?) Postoje brojne građevine koje imaju funkcionalan izgled hangara ili garaža, ali su sve glatke i bez prozora, kao da su poprskane sredstvom za hermetično zatvaranje. Ranije ili kasnije, reče turobno Norton u sebi, bićemo primorani da upotrebimo eksplozive i laserske zrake. Beše rešen da tu odluku odloži za poslednji mogući trenutak.

Njegovo oklevanje da primeni sirovu silu zasnivalo se delom na ponosu, delom na strahu. Nije hteo da se ponaša kao tehnološki varvarin koji razbija ono što ne može da shvati. Na kraju krajeva, on je u ovom svetu nezvan gost i valja da se ponaša u skladu s tim.

Što se tiče straha, možda je to prejaka reč; možda je 'zebnja' prikladnija. Izgleda da su Ramanci sve unapred planirali. Nije mu stalo da otkrije mere predostrožnosti koje su preduzeli za čuvanje svoje imovine. Kad zaplovi natrag put kontinenta, vratiće se praznih ruku.

24. VILIN KONJIC

Poručnik Džejms Pak bio je najmlađi oficir Nastojanja i ovo mu je tek četvrti svemirski zadatak. Bio je ambiciozan i na redu za unapređenje; ujedno je počinio ozbiljan prekršaj pravila. Stoga nije čudo što mu je dugo trebalo da se odluči.

To će biti kocka; ako izgubi, naći će se do guše u neprilikama. Neće rizikovati samo karijeru, već možda i glavu. Ali ako uspe, biće heroj. Ono što ga je konačno ubedilo nije bio nijedan od ovih argumenata. Bila je to izvesnost da će, ako ništa ne preduzme, ostatak života provesti sumorno razmišljajući o propuštenoj prilici.

Ipak je još oklevao kad je zatražio privatan sastanak sa zapovednikom Nortonom. Šta je sad, pitao se Norton, analizirajući nesiguran izraz na licu mladog oficira. Sećao se svog delikatnog razgovora sa Borisom Rodrigom; ne, ovo neće biti ništa slično. Pak izvesno nije religiozan tip. Jedine stvari za koje je pokazivao zanimanje bili su, pored posla, sport i seks, najradije spojeni.

Teško da je u pitanju bilo prvo, a Norton se nadao da nije posredi drugo. On je sreo većinu problema na koje jedan zapovednik nailazi na tom području - izuzimajući klasičan problem neplaniranog porođaja tokom izvršenja zadatka. Mada je ta situacija bila predmet nebrojenih šala, još se nikad nije pojavila; međutim, verovatno je samo pitanje vremena pa da dođe do takvog grubog propusta.

"Dakle, Džimi, o čemu je reč?"

"Zapovedniče, imam ideju. Znam kako da stignemo do južnog kontinenta - čak i do Južnog pola."

"Slušam. Kako nameravaš da to učiniš?"

"Ovaj - tako što ću tamo odleteti."

"Džimi, čuo sam bar pet takvih predloga - i više, ako računaš ludačke sugestije sa Zemlje. Razmotrili smo mogućnost adaptacije propulsora sa naših kosmičkih odela, međutim, otpor vazduha bi ih učinio beznadežno neefikasnim. Potrošili bi gorivo pre no što pređu deset kilometara."

"To znam. Ali ja imam rešenje."

Pakov stav je bio čudna mešavina potpunog pouzdanja i jedva savladane nervoze. Norton je bio potpuno zbunjen. Šta brine malog? Sigurno dovoljno dobro poznaje svog zapovednika da bude siguran da nijedan razuman predlog neće biti odbačen s podsmehom.

"Dobro, nastavi. Ako stvar uspe, postaraću se da tvoje unapređenje bude retroaktivno."

Ovo malo poluobećanje, polušala nije dobro primljeno kao što se nadao. Džimi se prilično kiselo osmehnuo, obavio je nekoliko lažnih startova i onda se opredelio za zaobilazan pristup predmetu.

"Zapovedniče, vi znate da sam prošle godine učestvovao na Lunarnim olimpijskim igrama."

"Naravno. Žao mi je što nisi pobedio."

"Kriva je loša oprema; znam šta nije valjalo. Imam prijatelje na Marsu koji su u međuvremenu potajno radili na tome. Hteli bismo da sve iznenadimo."

"Na Marsu? Ali ja nisam znao..."

"Mali broj ljudi to zna. Sport je tamo još novina; isproban je samo u sportskoj kupoli Ksante. Međutim, najbolji aerodinamičari Sunčevog sistema nalaze se na Marsu. Ukoliko možete da letite u toj atmosferi, možete svugde.

Dakle, moja zamisao je sledeća: ako Marsovci, sa svim svojim znanjem i veštinom, uspeju da naprave dobru mašinu, ona će se stvarno pokazati na Mesecu, gde je teža upola slabija."

"To zvuči verovatno, ali kako nama pomaže?" Norton je počinjao da nagađa, ali je hteo da Džimiju ostavi dosta prostora.

"Pa, ja sam se udružio sa nekim prijateljima iz Port Louela. Sagradili su potpuno aerobatsku letelicu sa izvesnim, dosad neviđenim usavršenjima. U uslovima mesečeve teže, pod olimpijskom kupolom, trebalo bi da izazove senzaciju."

"I tebi obezbedi zlatnu medalju."

"Nadam se."

"Čekaj da vidim da li tačno sledim tok tvog razmišljanja. Nebeski bicikl, sposoban da učestvuje na Lunarnim olimpijskim igrama, pri šestini zemaljske teže, pokazao bi se još senzacionalniji u Rami, gde teža uopšte ne postoji. Mogao bi njime da letiš pravo duž ose, od Severnog do Južnog pola - i natrag."

"Da. Lako. Putovanje u jednom smeru trajalo bi tri sata, bez zaustavljanja. Ali, naravno, čovek bi se mogao odmarati kad god zaželi, samo ako ostane u blizini ose." "Zamisao je sjajna i ja ti čestitam. Kakva šteta što nebeski bicikli nisu deo redovne opreme Osmatračke službe."

Činilo se da Džimi ima izvesne teškoće da nađe reči. Nekoliko puta je zinuo, ali se ništa nije dogodilo.

"Dobro, Džimi. Da bih zadovoljio morbidnu radoznalost, i potpuno nezvanično, kaži mi kako si ga prokrijumčario na brod?"

"Ovaj... 'potrebe za rekreaciju'."

"Pa, nisi slagao. A kako stoji sa težinom?"

"Samo dvadeset kilograma

"Samo! Ipak, nije tako strašno kao što sam zamišljao. U stvari, zapanjen sam da je moguće napraviti bicikl te težine."

"Neki su težili svega petnaest kilograma, ali su bili suviše krhki i obično su se preklapali prilikom zaokreta. Nema opasnosti da Vilin konjic priredi nešto slično. Kao što rekoh, potpuno je aerobatičan."

"Vilin konjic - lepo ime. Sad mi samo reci kako smeraš da ga upotrebiš, tako da mogu da odlučim da li ti sleduje unapređenje ili vojni sud. Ili oboje."

 

nastavci_ Romani u nastavcima 

 

Milan Bogdanović, Kritika prve pripovetke Ive Andrića

 

U doba kad se književna kritika polako pretvara u hobi, svakosedmičnu disciplinu automata, pomalo i unosnu, u jednu pristojnu i svekorektnu akrobatiku, donosimo vam serijal književnih kritika koje su pisali avangardisti (poznati i kao modernisti) u prvim decenijama prošlog vijeka. Te kritike ostaju vrijedne čitanja i pažnje i danas, ne samo zato što su u međuvremenu ti kritičari postali najveći pisci na našem jeziku, nego i zato što pokazuju kako se u to vrijeme bespoštedno i vidovito pisao io najvećim i najpriznatijim imenima naše književnosti koja su do danas ostala gotovo nedodirljiva. Također, sljedeći serijal bi barem mogao poljuljati blesavu opoziciju pisca - kritičara, po kojem je pisac bogomdani odabranik koji knjige piše i sastavlja kritičar neka efemerna ličnost koja postoji da te knjige kritikuje, jer Matoš, Ujević, Krleža, Crnjanski, Ristić, Vinaver se ispostavljaju kao kritičari bolji od samih kritičara, a Milan Bogdanović, kao čisti kritika, misli o literaturi lucidnije nego svi današnji romansijeri zajedno. Pisane neobavezno i ​​kao usput, opušteno, bez jasnog sistema vrednovanja, često u jakom polemičkom afektu i subjektivno-nepravedno, bez ikakve pretenzije ka estetičkom zakonodavstvu i zavođenju reda, kritike ovih mađioničara i književnih svaštara donose pregršt razbacanih i tek natuknutih, opažaju lucidnost u raskrivanju kritikovanih djela ne mogu doseći buljuci profesora i docenata po našim katedramama koje već godinama sklapaju svoje studije koje, navodno, imaju glavu i rep. Otud nije čudno da se o tim esejima i kritikama po tim katedrama mnogo i ne zna, profesori o njima i ne govore i ne poznajući ih.

 

Milan Bogdanovic

Alija Đerzelez, bosanski Don Kihot, pruža ruke kao u snu

Tekst prvobitno objavljen u časopisu Srpskog književnog glasnika, 1920. godine

Kragujević Ivo Andrić je književno ime koje još nije prodrlo u široke čitalačke redove, ali kome je otvorena najlepša budućnost. Pisac je relativno vrlo mlad, a njegov talent razvio se uglavnom za vreme ratnih godina, koje je Andrić dokazao u najtragičnijim okolnostima, po austrijskim političkim tamnicama. Plod tih telesnih i duševnih muka bila je izvrsna knjiga autopsiholoških fragmenata »Ex Ponto«, koja je naišla na nepodeljeno priznanje publike, i kritike ukoliko je o njoj pisano. Ta knjiga je nama koji smo se posle dugotrajnih lutanja naše zemlje i književnosti vratili u domaći život među prvima pokazala da naša književnost oživljava novim snagama. Vrlo lepo primljena, ona se ovih dana javila u novom izdanju.

Ivo Andrić je produžio da objavljuje i dalje svoje psihološke i filozofske fragmente. Te nove stvari pokazuju sve ranije vrline Andrićeva talenta, i puno novih. Pored nesumnjive psihološke sposobnosti, lirizma, jedne retke stilske moći, u njima se ogleda i izvesno filozofsko shvatanje života i društva, koje je originalno, interesantno i ne bez dubine. Ali ma koliko da su to stvari od neporecive umetničke vrednosti, sve je to ipak samo fragmenata književnosti, i prijatelji Andrićeva talenta počeli su bili da izražavaju sumnju u sposobnost mladog pisca da zamisli i izvede delo šire koncepcije, ili, ako on tu sposobnost zaista ima , da je ne potrošiti u rasparčanim odlomcima, koji kao da mu postanu manir.

Međutim, Ivo Andrić je objavio svoju ovu pripovetku »Put Alije Đerzeleza«. Njegov talent se tu prikazao u potpuno novoj svetlosti, tako da treba postaviti pitanje, šta ima da se kaže o novom delu i kakvi zaključci smeju da se izvuku s pogledom na budući pisčev rad.

Ivo Andrić, koji je Bosanac, hteo je u popularnom bosansko-muslimanskom čoveku Aliji Đerzelezu da stvori jedan sintetizovan tip te sredine. U isto vreme on je hteo da da jedan simbol. U tom pogledu Andrićeva pripovetka ne predstavlja samo jedan lokalni interes, kao što je slučaj sa delima mnogih naših pripovedača, nego ima svoj mnogo širi značaj, jer joj se simbolom koji je u njoj izražen daje karakter nečeg opšteljudskog. Drugim rečima, bosansko-muslimanska sredina, sa svojim izrazitim tipovima kao što je baš popularni Đerzelez, nije pripovedao poslužila i kao sredstvo i kao cilj. Ivo Andrić je uzeo da slika ljude iz jedne egzotične sredine, ali, nasuprot onome kako su radili romantičari, on u tim ljudima ne traži ono što im je apsolutno specijalno i specifično, čime se oni udaljavaju od nas, nego, naprotiv, ono što im je zajedničko sa nama. Na taj način Andrić ide za omiljenom idejom nekih neorealista, po kojoj su svi ljudi u osnovi jednaki, jer da se kod svih, i pokraj mngobrojnih i na prvi pogled dubokih lokalnih, rasnih i etničkih razlika, krije jedna ista psihološka suština.

Prema tome, Alija Đerzelez je na prvom mjestu jedan simbol. On je oličenje one večite i od »Don-Kihota« na ovamo nebrojeno puta opisuje borbe između čovekovih težnji ka višem, lepšem, svetlijem, i stvarnosti koja te težnje grubo sputava hiljadama sitnih, glupih i neizbežnih okolnosti. Alija Đerzelez je čovek neobična kova. »On nosi slavu mnogih megdana i snagu koja ulijeva strah«, gdjegod pođe »pjesma ide pred njim«, »krvavih je očiju«, a svoju je »mladost projao između Travnika i Stambola«. I kao i svi ljudi koji sagorevaju nekim velikim vatrom, i Alija Đerzelez je imao svog idola, i dok drugi posižu bogu, ili za slavom, ili za bogatstvom, dotle je njemu jedini smisao života bila žena. On je bio rob ženske lepote, svake velike ženske lepote, i, osećajući se u sebi ogromnu snagu i silu, on je mislio da ima i sva prava. U tome je tragika njegovog života. Mnogo puta bi poleteo za svojim ognjenim prohtevima, ali, nemajući nikakav smisao za stvarnost i mogućnosti, on bi se uvek lupio o društvenim pregradama kojih nije bio svestan.

Kao uvijek kad bi ugledao žensku ljepotu, on izgubi za tili čas svaki razum o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu 'i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas posumnjati u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!

Takav čovek, očevidno, ne može da bude običan i nezapažen u svojoj sredini. Naprotiv, on grubo iskače u njoj, i putujući kroz život, sudara se sa mnogim nezgodama. S jedne strane, njegova ogromna snaga, naprasitost, »megdandžijstvo« pribavljali su mu izvesno poštovanje kod ljudi. On je imao svoju stvorenu slavu, o njemu su priče pričane, Ciganke su mu ispevale pesmu »Razbolje se Đerzeleze, aman, aman!«, i kad bi se on tamo pojavio dočekivalo bi ga »ćutanje puno divljenja i poštovanja«. Ali, s druge strane, on je ljudima morao da bude prvo čudan, pa onda smešan od trenutka kad bi njegovi neobuzdani i detinjasto naivni prohtevi sukobili se sa stvarnošću. Druženje sa ljudima svlačilo ga je do njih, »Đerzelez je sa njima pio, jeo, pjevao i kockao«, i na taj način se izjednačivao s njima:

Za nekoliko dana je posvećen čarobni krug oko Đerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.

I tako Đerzelez putuje kroz život nezadovoljen u svojim prohtevima, čemu razlog nikako nije mogao da shvati, i ismevan od ljudi, zbog čega je patio u svom nemoćnom i krvavom besu. U višegradskom hanu, zbog jedne Venecijanke, »sa širokom zelenom haljinom i bijelim velom«, Đerzelez je predmet najgrubljih šala. Drugi put, isto tako, na komičan način strada zbog Zemke Ciganke, kojoj »niko nije mogao na kraj stati«, i koja je bila »vitka, zelenih očiju, i bijela mimo sve ostale Ciganke«. Pa Katinka, Vlahinja, »kruška jerbasma, glatka a meka«!:

Nadimao se od gnjeva. Ne moći do te Vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti!... Ili da ovo nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do boga? A isti čas je jasno osećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude, ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i povuče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom...

U takvim trenutcima sumnje i klonulosti, Alija Đerzelez, vitez velike lepote i otmene strasti, odlazi Jekaterini, koja stanuje na kraju varoši, i do koje se »jedino ide ravno«, prosto, bez prepreka! I tu, kod žene bez žene, u njemu se javlja »misao sa kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja do-mišljena, a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i trajan, i zašto on, sa svojom slavom i snagom ne može da ga pređe, a prelaze svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, čio svoj vijek pruža ruke kao u snu.«

Na taj način Alija Đerzelez prestaje da bude lokalan tip jedne interesantne sredine, samo njoj poznat i samo njoj intiman, nego, snažno oživotvoren sintetičnim isticanjem jedne opšteljudske osobine njegove prirode, on dobija značaj simbola, postaje inkarnacija jedne mučne borbe koju svako čovečije biće ima da pretrpi između svoga »hoću« i svoga »mogu«. Put Alije Đerzeleza je put kroz život sreći jednog čoveka koji stvari shvata apsolutnije nego što to mogućnosti dopuštaju. »Da se bude srećan — rekao je neko — treba tako malo, pa ipak tako mnogo!« Alija Đerzelez, »slavan i smiješan«, oličenje je toga dubokog paradoksa, i on živi simbol onih koji »čio svoj vijek pružaju ruke kao u snu«.

Očevidno da jedina interesantnost ove lepe pripovetke. Ive Andrića ne leži samo u tome simbolu. Za ovakav predmet potrebno je imati znatnu psihološku sposobnost, da bi se modulirao čitav jedan karakter, isto tako kao što je neophodno bilo raspolagati vrlo oštrom moći posmatranja, da bi se što živo naslikala egzotična sredina u kojoj se stvar dešava. I jedno i drugo je kod Andrića kombinovano sa retko umetničkim stilskim osobinama, koje i ove pripovetke, kao i svemu onome što on piše, daju jednu osobu poetsku draž.

U pogledu psihološke analize ima u ovoj knjižici strana koje zadivljuju. Sva tri glavna momenta u kojima je predstavljen tip Alije Đerzeleza, njegovi susreti sa Venecijankom, sa Zemkom Cigankom i sa »Vlahinjom« Katinkom, psihološki su izvedeni na vrlo brižljiv način. Ima tu često zapažanja koja u jednoj rečenici kažu o Aliji Đerzelezu i njegovom karakteru više no što bi se na čitavim stranama moglo napisati. Isto tako, scena u višegradskom hanu u kojima je izložena promena u raspoloženju gostiju prema Đerzelezu, od strahopoštovanja do izrugavanja, i obratno, plod su finih psiholoških zapažanja. Primera radi, navešću moment kad njih sve, pošto su preterali u šali, obuzima ponovni strah od Đerzeleza:

U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je bio izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tristotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije među njima ispuni strah...

Pa onda psihološki portre Katinke »Vlahinje«, »nesrećne rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svojoj Bosni«, u svojoj vrsti teško da ima ravna u našoj književnosti:

Na kuću su im udarili rad nje... Dešavalo se poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljavali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi majka, ni krivu ni dužnu, grdila iu čudu se pitala »u koga se umetnu«, da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez traga razumijevanja u velikim očima. Ona je često po vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to »bezobrazno i ​​tursko« na njoj što zaluđuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njene kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi, a njeni da žive u strahu...

Da li je potrebno naročito isticati da je Andrić, sa ovako nesumnjivom sposobnošću zapažanja, umeo da istakne i sve ono što u sredini u kojoj slika predstavlja lokalni interes, da tzv. »lokalnu boju« ? Sam Alija Đerzelez je vrlo popularan tip u muslimanskoj sredini bosanskoj, o kome i danas žive još mnoge priče i anegdote. Pored toga jedan veliki broj karakterističnih lokalnih ličnosti, čaršinlije trgovci, Cigani i bekrije kao što su dva brata Morića, »lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu«, i dr., a zatim čitav niz scena svojstvenih tome društvu, terevenke i bekrijanja na sevdalijski način, đurđevdanski običaji, ramazanska dosađivanja itd. — sve je to složeni svet — svi i sve — u jednu celovitu i skladnu sliku. Ivo Andrić je uopšte dobar slikar. Kao retko ko u našoj književnosti, on majstorski rukuje svojim zapažanjima, koja su puna živopisnih »konkretnih pojedinosti«. Primera radi navešću sliku Ciganke Zemke na Ijuljašci, koja je, s mnogo pokreta i linija, dostojna kičice kakvog španskog majstora:

Ljuljaška je bila svezana na jednoj takuši, i vila se visoko zajedno sa Zamkom. Sa leđa su potiskivale Gigan-eice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veće zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brijega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto bora, lepršale i šibale nebo...

Ko bude pažljivo pročitao sve navode koje sam ovde uneo mora zapaziti da Andrić piše prozom koja je puna ritma. U tom pogledu on teško da ima takmaca. Njegov stil može i treba da bude predmet naročite analize, iu jednoj većoj studiji o delu mladoga pisca njegovom stilu bi se imao posvetiti naročiti odeljak. Ja ću se zadovoljiti konstatacijom da Ivo Andrić, kao retko ko, ume da očuva ono što bi se moglo nazvati rečeničnom ravnotežom. Zgodnom upotrebom epiteta i drugih podmetnih i priročnih dodataka, srećnom po-delu rečeničnih delova, na izbegavanje preopterećenosti jedne rečenične partije na štetu druge, isto tako kao što smišljenim rasporedom reči daje rečenicu boju koja je potrebna: više ili manje emocionalnu.

I kad je reč o tehničkoj strani ove njegove dobre pripo-vetke, naročito je potrebno istaći jednu njenu osobinu, koja, na žalost, u najvećoj meri nedostaje delima i najboljih naših pisaca. Pripovetka je komponovana na način koji se može nazvati savršenim. U tri momenta kazana je ćela, ali tako da nijedan od njih nije razvijen na štetu drugoga, i da nigde nema preskakanja, zaobilaženja ili vraćanja na ranije rečeno. Isto tako, celina ne pati od epizode, kao što ni epizode nisu izgubljene u celini. U tom pogledu ova pripovetka Ive Andrića predstavlja jedno malo remek-delo.

Oni kojima bi se moja kritika učinila suviše pohvalnom reći ću na kraju da sam siguran da se nisam prevario u sudu o značaju dela. Ivo Andrić je pisac čiji talenat daje prava da od njega očekujemo mnogo zamašnije koncepcije.

Ova pripovetka, prema tome, kao i njegovi raniji fragmenti, samo je pouzdani znak da se nećemo prevariti. Ali zato je baš bilo pravedno i potrebno istaći sve mnogobrojne vrline, koje se jasno vide već iu ovim njegovim prvim i takoreći početnim skicama.