25. PRVI LET
Vilin konjic je nepobitno bilo prikladno ime. Duga, zašiljena krila bila su gotovo nevidljiva, sem tamo gde je svetlost padala pod određenim uglom i reflektovala se duginim bojama. Činilo se da je mehur sapunice obavijen oko tananog skeleta raznih profila; omotač male letilice beše organska opna svega nekoliko molekula debela, a ipak dovoljno jaka da kontroliše i usmerava pokrete pri vazdušnoj struji od pedeset kilometara na sat.
Pilot - ujedno izvor energije i sistem za usmeravanje - sedeo je na majušnom sedištu u težištu, u poluležećem stavu, kako bi se smanjio otpor vazduha. Komande su se sastojale od jedne jedine palice koja se mogla pomerati nazad i napred, desno i levo; jedini 'instrument' bila je traka sa viskom, pričvršćena za prednji rub, da pokazuje smer relativnog vetra.
Kad je letelica sklopljena na glavčini, Džimi Pak nije nikom dozvoljavao da je dodirne. Nespretno rukovanje je moglo da prelomi neki od jednovlaknastih nosača, a ona blistava krila predstavljala su gotovo neodoljiv mamac za prste što se zavlače gde ne treba. Bilo je teško poverovati da tu zaista ima nečeg.
Dok je posmatrao kako se Džimi penje u tu spravu, Nortona počeše da opsedaju sumnje. Ako jedan od onih poput žice tankih potporanja prsne dok Vilin konjic bude na drugoj obali Cilindričnog mora, Džimi neće imati načina da se vrati - čak i ako uspe da se spusti neozleđen. Ujedno krše jedno od najosveštanijih pravila istraživanja kosmosa: jedan čovek sam zalazi na nepoznatu teritoriju, gde nema mogućnosti da mu se pomogne. Jedina je uteha što će stalno biti na vidiku i u vezi; ako pretrpi katastrofu, tačno će znati šta se s njim dogodilo.
Međutim, prilika je suviše povoljna da bi se propustila. Ako čovek veruje u sudbinu, ili kob, predstavljalo bi izazivanje samih bogova zanemariti jedinu priliku koja im se može ukazati da dođu do suprotne obale Rame i izbliza vide zagonetke Južnog pola. Džimi zna šta pokušava, daleko bolje no što bi mu iko od posade mogao reći. To je upravo ona vrsta rizika koji se mora preuzeti; ako omane, takva je kockarska sreća. Ne može se uvek dobijati.
"Džimi, sad me pažljivo saslušaj", reče Lora Ernst. "Vrlo je važno da se preterano ne naprežeš. Upamti, ovde, na osi, postotak kiseonika je još vrlo mali. Ako u ma kojem trenutku osetiš da si se zadihao - stani i hiperventiliraj trideset sekundi - ali ne duže."
Proveravajući komande, Džimi je odsutno klimao gavom. Ceo repni sklop, koji je oblikovao celinu na izbačenom uskom delu, pet metara iza rudimentarne kabine, poče da se krivi, onda su se krilca u vidu preklopa oko sredine krila naizmence pomerala gore i dole.
"Da izvučem podupirač?" upita Džo Kalvert, ne mogavši da potisne sećanja na dvesta godina stare ratne filmove. "Paljenje: Kontakt!" Sem Džimija, verovatno niko nije imao pojam o čemu govori, ali je doprinelo smanjivanju napetosti.
Džimi poče da veoma sporo pomera pedala. Krhka, široka lepeza vazdušnog zavrtnja - krilu podoban, tanani skelet pokriven svetlucavom opnom - poče da se okreće. Nakon svega nekoliko obrtaja potpuno je iščezla. A Vilin konjic je krenuo.
Sa glavčine se uzdigao pravo uvis - ili u stranu, sporo se krećući duž Ramine ose. Kad je prešao sto metara, Džimi je prestao da okreće pedala. Bilo je čudno videti kako očigledno aerodinamična letilica nepokretno visi u vazduhu. Mora biti da se to događa prvi put, sem, možda, u ograničenom obimu, unutar neke od većih svemirskih stanica.
"Kako se ponaša?" doviknu Norton.
"Reagovanje dobro, stabilnost loša. Ali znam u čemu je problem - nema teže. Kilometar niže biće bolje."
"Čekaj malo - da li je to bezbedno?"
Gubeći visinu, Džimi će žrtvovati svoju glavnu prednost. Dokle god ostane tačno na osi, on i Vilin konjic biće potpuno lišeni težine. Može da bez napora lebdi, ili čak spava, ako želi. Ali čim se odmakne od središnje linije oko koje se obrće Rama, ponovo će se pojaviti pseudoteža centrifugalne sile.
I tako, ukoliko ne bude mogao da se održi na ovoj visini, on će nastaviti da gubi - i istovremeno dobija težinu. To bi bio proces ubrzanja koji se mogao završiti katastrofom. Dole, u ravnici Rame, teža je dva puta jača od one za koju je Vilin konjic konstruisan. Džimi će možda uspeti da se bezbedno spusti; sigurno je da ne bi mogao ponovo da uzleti.
Međutim, on je sve to već bio razmotrio, te je prilično samouvereno odgovorio: "Bez ikakvih teškoća mogu da izađem na kraj sa desetinom zemaljske teže. A u gušćem vazduhu lakše će se upravljati."
Sporom, neužurbanom spiralom Vilin konjic je lebdeo nebom, približno prateći liniju stepeništa Alfa, ka ravnici u nizini. Iz nekih uglova mali nebeski bicikl bio je gotovo nevidljiv; izgledalo je da Džimi sedi u vazduhu, besomučno okrećući pedala. Katkad bi pojurio sa trideset na sat; zatim je lebdeo dok se ne zaustavi, navikavajući se na komande, pre no što ponovo ubrza. A uvek je pazio da bude na bezbednom odstojanju od zakrivljene površine Rame.
Ubrzo je bilo jasno da se Vilin konjic mnogo bolje ponaša na manjim visinama; više se nije krivio pod svim mogućim uglovima, već se stabilizovao, tako da su njegova krila bila paralelna sa ravnicom, sedam kilometara niže. Džimi je napravio nekoliko širokih orbita, opet počevši da se penje. Konačno se zaustavio nekoliko metara iznad drugova koji su ga čekali, pa je, s malim zakašnjenjem, shvatio da ne zna kako će spustiti svoju tanušnu letelicu.
"Da ti dobacimo uže?" upita Norton, upola ozbiljno.
"Ne, kapetane. Ovo moram sam da rešim. Na drugoj strani neće biti nikog da mi pomogne."
Neko vreme je sedeo razmišljajući, onda poče da približva Vilinog konjica glavčini, kratkim dodavanjem energije. Između njih letelica je brzo gubila zamah, kako ju je otpor vazduha zaustavljao. Kad je bio udaljen svega pet metara, a nebeski bicikl gotovo nepomičan, Džimi je napustio brod. Pustio se da dopluta do najbližeg sigurnosnog kabla u mreži glavčine, zgrabio ga, a onda se okrenuo na vreme da rukama uhvati bicikl koji se približavao. Manevar je tako elegantno izveden, da je izazvao pljesak.
"Kao sledeću tačku..." poče Džo Kalvert.
Džimi je požurio da se odrekne zasluga. "Zabrljana stvar", reče. "Ali sad znam šta treba da uradim. Poneću lepljivu bombu na dvadesetmetarskom užetu. Onda ću moći da sebe privučem gde god zaželim."
"Daj mi ruku, Džimi", naredi lekarka, "i duni u ovu kesu. Biće mi potreban i uzorak krvi. Jesi li imao nekih poteškoća sa disanjem?"
"Samo na ovoj visini. Hej, šta će ti krv?"
"Da izmerim šećer: tako ću znati koliko si energije utrošio. Moramo biti sigurni da možeš poneti dovoljno goriva za izvršenje zadatka. Uzgred rečeno, koliki je rekord u dužinskoj vožnji nebeskim biciklom?"
"Dva sata dvadeset pet minuta tri sekunde i šest desetinki. Razume se, na Mesecu - na dvokilometarskoj stazi Olimpijske kupole."
"I ti misliš da možeš da izdržiš šest sati?"
"Sasvim lako, jer svakog časa mogu da stanem i odmorim se. Vožnja nebeskim biciklom na Mesecu je bar dvaput teža no ovde."
"Dobro, Džimi - natrag u laboratoriju. Kazaću ti da li da ideš ili ne čim analiziram ove uzorke. Ne želim da budim lažne nade, ali mislim da si u stanju da to izvedeš." Širok osmeh zadovoljstva razvukao je Džimijevo lice boje slonovače. Dok je pratio brodsku lekarku Ernst ka vazdušnoj komori, doviknuo je drugovima: "Molim vas, ruke sebi! Neću da mi neko pesnicom probije krila."
"To je moja briga, Džimi", obećao je zapovednik. "Zabranjuje se pristup Vilinom konjicu - svima - uključujući i mene."
26. GLAS RAME
Stvarna veličina njegove pustolovine otkrila se Džimiju Paku tek kada je stigao do obale Cilindričnog mora. Dok je leteo nad poznatom teritorijom, ukoliko ne dođe do katastrofalnog otkazivanja strukture, uvek se mogao spustiti i za nekoliko sati otpešačiti natrag u bazu.
Ta mogućnost više ne postoji. Ako se spusti u more, verovatno će se vrlo neprijatno udaviti u njegovoj otrovnoj vodi. Čak i ako se bezbedno prizemi na južni kontinent, moglo bi se pokazati nemogućim da ga spasu pre no što Nastojanje bude moralo da se odvoji od Ramine orbite, usmerene ka Suncu.
Takođe je bio vrlo svestan da su predvidljive katastrofe one za koje ima najmanje verovatnoće da se dogode. Potpuno nepoznato područje nad kojim leti može da ispovrti ko zna koliko iznenađenja. Pretpostavimo da ovde postoje leteći stvorovi kojima se ne sviđa njegov upad? Ne bi voleo da zapodene vazdušni dvoboj s ičim većim od goluba. Nekoliko dobro usmerenih kljucanja moglo bi uništiti aerodinamiku Vilinog konjica.
Ipak, da nema opasnosti ne bi bilo postignuća, osećanja pustolovine. Milioni ljudi bi se sad rado s njim menjali. On ne samo što ide onamo gde niko ranije nije bio već i tamo gde niko nikad neće ponovo otići. On će biti jedino ljudsko biće u vaskolikoj istoriji koje je posetilo južne predele Rame. Kad god bi osetio da mu strah dotiče duh, mogao je da se toga seti.
Sad je navikao da sedi u vazduhu, a da svet bude omotan oko njega. Pošto se spustio dva kilometra ispod središnje ose, stekao je pouzdan osećaj za 'gore' i za 'dole'. Tle je svega šest kilometara ispod njega, ali je luk neba deset kilometara iznad njegove glave. 'Grad' London visi gore, u blizini zenita; s druge strane, Njujork je u visini, pravo pred njim.
"Vilin konjic", reče kontrola sa glavčine, "prenisko si se spustio. Dve hiljade dvesta metara od ose."
"Hvala", odgovorio je. "Povećaću visinu. Javite mi kad se vratim na dve hiljade."
Na to mora da pazi. Postoji prirodna težnja gubljenja visine, a on nema instrumente da mu tačno kažu gde se nalazi. Ako se suviše udalji od nulte teže ose, možda nikad više neće moći da se popne natrag do nje. Srećom, ima mesta za ispravljane greške, a neko stalno prati njegovo kretanje kroz teleskop na glavčini.
Sad je dobro zašao nad more, okreće pedala ustaljenom brzinom od dvadeset kilometara na sat. Kroz pet minuta biće iznad Njujorka; ostrvo već prilično liči na brod što večito plovi ukrug oko Cilindričnog mora.
Kad je stigao do Njujorka, napravio je krug, zaustavljajući se nekoliko puta kako bi njegova mala televizijska kamera mogla da natrag pošalje stabilne slike koje ne podrhtavaju. Panorama građevina, kula, industrijskih postrojenja, centrala - ili šta su već - beše očaravajuća, ali u suštini besmislena. Koliko god zurio u njenu složenost, nije bilo verovatno da će išta saznati. Kamera će zabeležiti daleko više pojedinosti no što ih on može asimilisati, a jednog dana - možda posle mnogo godina - neki proučavalac će u njima možda naći ključ za tajne Rame.
Napustivši Njujork, drugu polovinu mora je preleteo za svega petnaest minuta. Mada toga nije bio svestan, nad vodom je leteo brzo, no čim je dospeo do južne obale, nesvesno je usporio i brzina mu je opala za nekoliko kilometara. Možda je na potpuno stranoj teritoriji, ali je bar nad kopnom.
Čim je prešao visoku liticu što oblikuje južnu granicu mora, televizijskom kamerom je snimio celokupnu panoramu duž kruga sveta.
"Prekrasno!" reče kontrola sa glavčine. "Ovo će usrećiti kartografe. Kako se osećaš?"
"Odlično - malo sam umoran, ali ne više no što sam očekivao. Koliko sam, po vama, udaljen od pola?"
"Petnaest zarez šest kilometara."
"Recite mi kad budem na deset; onda ću se odmoriti. I pazite da se opet ne spustim. Počeću da se penjem kad mi bude preostalo još pet kilometara."
Dvadeset minuta kasnije svet se sužavao oko njega. Beše došao do kraja valjkastog dela i ulazio je u južnu kupolu.
Satima ju je proučavao kroz teleskope na drugom kraju Rame i naučio je napamet njenu geografiju. No, to ga ipak nije potpuno pripremilo za prizor što se prostire svud unaokolo.
Južni i severni kraj Rame su se gotovo u svemu potpuno razlikovali. Ovde nema trijade stepeništa, ni nizova uzanih, koncentričnih zaravni, ni ogromnog zakrivljenog pada od glavčine do ravnice. Umesto toga, postoji ogroman središnji šiljak, dug preko pet kilometara, koji se pruža osom. Šest upola manjih je u podjednakim razmacima raspoređeno oko njega; ceo sklop izgleda kao grupa neobično simetričnih stalaktita što više sa tavanice pećine; ili, ako se obrne tačka posmatranja, kao tornjevi nekog kambodžanskog hrama, postavljenog na dno kratera.
Te vitke, prema vrhu sužene kule povezivali su, krivuljasto se spuštajući od njih da se konačno spoje u cilindričnu ravnicu, potporni lukovi koji su izgledali dovoljno masivni da nose teret celog jednog sveta. A to možda i jeste njihova funkcija, ako su odista delovi nekih egzotičnih pogonskih jedinica, kao što je nagoveštavano. Džimi se oprezno približio središnjem šiljku; prestavši da okreće pedala još dok je bio udaljen sto metara, pustio je da Vilin konjic lebdi dok se ne zaustavi. Proverio je nivo radijacije i ustanovio samo uobičajeno vrlo nisko zračenje Rame. Možda ovde dejstvuju sile koje nikakvi ljudski instrumenti ne mogu da otkriju, no to je jo
š jedan neizbežan rizik. "Šta vidiš?" zabrinuto upita kontrola sa glavčine.
"Samo Veliki rog. Savršeno je gladak - nema nikakvih belega - a šiljak je tako oštar da bi se mogao upotrebiti kao igla. Gotovo se plašim da mu se približim."
Samo se upola šalio. Izgledalo je neverovatno da se tako masivan objekt može postepeno suziti do tako geometrijski savršenog šiljka. Džimi je viđao zbirke insekata nabodenih na čiode i nije želeo da njegovog Vilinog konjica zadesi slična sudbina.
Polako je pošao napred dok se prečnik šiljka nije proširio na nekoliko metara, pa se opet zaustavio. Otvorivši malu kutiju, prilično pipavo je izvadio kuglu veličine lopte za bezbol i hitnuo je prema šiljku. Dok se lebdeći udaljavala, za sobom je razvlačila jedva vidljivu nit.
Lepljiva bomba je udarila o glatku oblu površinu - i nije odskočila. Džimi je opitno cimnuo nit, potom još jednom - snažnije. Kao ribar koji privlači ulov, polako je navijao Vilinog konjica oko vrha prikladno nazvanog Veliki rog, sve dok nije mogao da pruži ruku i dotakne ga.
"Pretpostavljam da ovo možete nazvati nekom vrstom spuštanja", izvestio je kontrolu na glavčini. "Deluje kao staklo - gotovo nema trenja i mlako je. Lepljiva bomba je odlično funkcionisala. Sad isprobavam mikrofon... Da vidimo da li će i gumena školjka prionuti... Uvlačim utikače... Čuje li se nešto?"
Nastala je duga pauza, a onda kontrola sa glavčine reče s gađenjem: "Da ga đavo nosi, baš ništa, sem uobičajenih termičkih šumova. Molim te, kucni ga komadom metala. Onda ćemo bar znati da li je šupalj."
"U redu. Šta sad?"
"Voleli bismo da letiš duž šiljka, svakih pola kilometra snimajući potpunu panoramu i osmatrajući ima li nečeg neobičnog. Onda, ukoliko si siguran da je stvar bezbedna, možeš otići preko, do jednog od malih rogova. Ali samo ako si siguran da se možeš vratiti u nultu težu bez ikakvih teškoća."
"Tri kilometra od ose - to je malko jače od Mesečeve teže. Vilin konjic je za nju konstruisan. Naprosto ću morati da zapnem."
"Džimi, ovde kapetan. Predomislio sam se po tom pitanju. Sudeći po tvojim snimcima, manji šiljci su potpuno istovetni sa velikim. Snimi ih zum-objektivom što bolje možeš. Ne želim da napuštaš predeo slabe teže - sem ako ne uočiš nešto što izgleda veoma važno. Onda ćemo razgovarati."
"U redu, kapetane", reče Džimi, a u njegovom glasu kao da se osetio slabašan prizvuk olakšanja. "Ostaću u blizini Velikog roga. Evo, opet krećemo."
Osećao je da pada pravce u usku dolinu između skupine neverovatno visokih i vitkih planina. Veliki rog se sad uzdiže kilometar iznad njega i šest šiljkova malih rogova svud unaokolo. Brzo se približavao sklop potpornih greda i lukova što okružuju niže padine. Džimi se pitao hoće li moći da se bezbedno spusti negde dole, sred ove kiklopske arhitekture. Više nije mogao da se spusti na sam veliki rog, jer je teža na njegovim sve širim obroncima sad suviše jaka da bi je slabašna sila lepljive bombe mogla poništiti.
Približavajući se Južnom polu, počinjao je sve više da se oseća kao vrabac što leti ispod zasvođenog krova velike katedrale - mada nikad nije sagrađena katedrala veličine makar stotog dela ovog mesta. Pitao se da to stvarno nije neko versko svetilište ili nešto makar izdaleka slično, ali je ubrzo odbacio tu ideju. Na Rami nigde nije bilo ni traga umetničkog izraza: sve je strogo funkcionalno. Možda su Ramanci smatrali da već poznaju konačne tajne svemira, te ih više nisu opsedale čežnje i stremljenja što pokreću čovečanstvo.
To je bila zastrašujuća misao, sasvim strana Džimijevoj uobičajenoj, ne osobito dubokoj filosofiji. Osetio je neodložnu potrebu da ponovo uspostavi vezu sa ljudima, pa je dalekim prijateljima podneo izveštaj o svojoj situaciji.
"Ponovi to, Vilin konjic", odgovori kontrola sa glavčine. "Ne razumemo te; imaš smetnje u prenosu."
"Ponavljam - nalazim se u blizini osnove Malog roga broj šest i koristim lepljivu bombu da sebe privučem."
"Samo delimično razumeli. Čuješ li ti mene?"
"Da, savršeno. Ponavljam, savršeno."
"Molim te, počni da brojiš."
"Jedan, dva, tri, četiri..."
"Primili delimično. Daj nam petnaest sekundi orijentacionog signala, onda opet pređi na glas."
"Evo."
Džimi je uključio slabiji signal koji može da pokaže gde se nalazi na ma kojoj tački Rame, pa je odbrojavao sekunde. Kad je ponovo prešao na glas, upita žalostivo: "Šta se događa? Da li me sad čujete?"
Po svemu sudeći, kontrola na glavčini ga nije čula, jer je kontrolor sad zatražio petnaest sekundi televizijskog prenosa. Tek pošto je Džimi dva puta ponovio pitanje, poruka se probila.
"Džimi, milo mi je što ti nas dobro čuješ. Međutim, na tvom kraju se dešava nešto veoma čudno. Slušaj!"
Preko radija je čuo reprodukciju dobro poznatog pištanja svog orijentacionog signala. Jedan trenutak je bilo sasvim normalno: onda se javilo čudno izobličenje. Pisak od hiljadu cikla je modulisao neki dubok, štrecav puls, tako nizak da je gotovo bio ispod praga ćujnosti. Bila je to neka vrsta treperenja u dubokom basu u kojem se mogla razaznati svaka pojedinačna vibracija. I sama modulacija je modulisana; dizala se i spuštala, dizala i spuštala, sa periodom od oko pet sekundi.
Džimi ni za trenutak nije pomislio da nešto nije u redu sa njegovim predajnikom. Ovo dolazi spolja, mada nije mogao zamisliti šta je to i šta znači.
Kontrola na glavčini nije znala ništa više, ali je bar imala izvesnu teoriju.
"Po našem mišljenju, mora biti da se nalaziš u nekoj vrsti veoma jakog polja - verovatno magnetskog - sa frekvencijom od oko deset cikla. Može biti dovoljno jako da predstavlja opasnost. Predlažemo da se smesta udaljiš - možda je polje samo lokalno. Ponovo uključi signal, a mi ćemo ti ga slati natrag. Tako ćeš znati kad si izašao iz područja smetnji."
Džimi je žurno oslobodio lepljivu bombu i napustio pokušaj spuštanja. Vilinim konjicom je zaobišao u širokom krugu, slušajući zvuk koji se talasao u slušalicama. Preletevši svega nekoliko metara, primetio je da jačina zvuka brzo opada. Kao što je kontrola sa glavčine nagađala, bio je krajnje lokalizovan.
Džimi je zastao na poslednjem mestu gde se zvuk još čuo, poput slabog štrecanja u dubini njegovog mozga. Tako bi primitivni divljak u neznanju punom strahopoštvanja mogao da sluša prigušeno zujanje džinovskog transformatora. A čak bi i divljak možda pogodio da zvuk koji čuje predstavlja samo odlutali odliv nekih kolosalnih energija, koje su potpuno kontrolisane, ali čekaju svoj trenutak.
Ma šta ovaj zvuk značio, Džimija je radovalo što se nalazi van njegovog dometa. Ovo mesto, sred džinovske arhitekture Južnog pola, nije zgodno da usamljen čovek sluša glas Rame.
27. ELEKTRIČNI VETAR
Kad je Džimi krenuo kući, severni deo Rame izgledao je neverovatno dalek. Čak su i tri džinovska stepeništa bila jedva vidljiva, kao nejasno Y, urezano na svodu što poklapa svet. Pojas Cilindričnog mora beše široka i preteća barijera što čeka da ga proguta kao Ikara, ako ga krhka krila iznevere.
Međutim, prevalio je put sve dovde bez ikakvih teškoća i mada je osećao mali umor, smatrao je da sad nema o čemu da brine. Nije ni dirnuo hranu ili vodu, a bio je suviše uzbuđen da se odmara. Na povratku će se opustiti i neće žuriti. Bodrila ga je i pomisao da bi put kući mogao biti dvadeset kilometara kraći, jer čim preleti more, za nuždu se može spustiti ma gde na Severnoj hemisferi. To bi bila kubura, jer bi mu ostalo dugo pešačenje i, što je mnogo gore, morao bi napustiti Vilinog konjica, ali mu je pružalo utešnu meru bezbednosti.
Sad je povećavao visinu, penjući se natrag ka središnjem šiljku. Sužena igla Velikog roga još se pruža kilometar ispred njega, a ponekad ima utisak da je to osovina oko koje se obrće ceo ovaj svet.
Gotovo je bio dosegao vrh Velikog roga kad postade svestan jednog čudnog osećaja. Obuzelo ga je osećanje slutnje, pa čak i fizičke i psihološke nelagodnosti. Odjednom se prisetio - a to nije nimalo pomoglo - rečenice na koju je jednom naišao: "Neko ti prelazi preko groba".
Isprva je potisnuo to sećanje i nastavio da postojano okreće pedala. Uopšte nije nameravao da izveštava kontrolu na glavčini o nečem tako nezasnovanom kao što je neodređena nelagodnost. No, pošto se neprestano pogoršavala, dolazio je u iskušenje da to učini. Nemoguće je da je psihološkog porekla; ako jeste, onda je njegov duh mnogo moćniji no što je toga bio svestan. A doslovno je osećao kako koža počinje da mu se ježi.
Sad, ozbiljno uznemiren, zaustavio se u vazduhu da razmotri situaciju. Stvar je činila utoliko čudnijom činjenica da ovaj osećaj potištenosti i tegobe nije potpuno nov; ranije ga je upoznao, ali se nije mogao setiti gde.
Osvrnuo se oko sebe. Ništa se nije promenilo. Visoki šiljak Velikog roga je na nekoliko stotina metara iznad njega, dok, s onu stranu, nebo premošćuje druga polovina Rame. Osam kilometara niže leži složen, od delova sklopljen tepih južnog kontinenta, pun čudesa koja nijedan drugi čovek neće videti. U celom, potpuno stranom, ali sad poznatom predelu, nije mogao da nađe uzrok svoje nelagodnosti.
Nešto mu zagolica nadlanicu. Za trenutak je pomislio da se spustio neki insekt, pa ga odbaci rukom, ne gledajući. Beše samo dopola izveo tu brzu kretnju kad je shvatio šta čini i zaustavio se, osećajući se malo glupavo. Naravno, niko nije video insekta na Rami...
Podigao je šaku i zurio u nju, malo zbunjen, jer je osećaj golicanja još bio prisutan. Tad primeti da svaka pojedina malja stoji nakostrešena. Po celom doručju bilo je isto - na glavi takođe, što je proverio pipajući rukom.
Znači, u tome je problem. Nalazi se u izvanredno moćnom električnom polju. Potištenost i pritisak koje oseća oni su što na Zemlji ponekad prethode oluji sa grmljavinom.
Iznenada sagledavanje vlastitog položaja bacilo je Džimija gotovo u paniku. Nikad u životu nije bio u stvarnoj fizičkoj opasnosti. Poput svih kosmonauta, doživeo je trenutke osećanja nemoći zbog kabaste opreme ili časove kada je, zbog grešaka ili neiskustva, bezrazložno verovao da se nalazi u opasnoj situaciji. Ali nijedna od tih epizoda nije trajala duže od nekoliko minuta i obično je gotovo odmah mogao da im se smeje.
Ovog puta nema brzog izlaza. Osećao se nag i sam u iznenada neprijateljskom nebu, okružen titanskim silama koje svakog trena mogu da oslobode svoje furije. Vilin konjic - već dovoljno krhak po sebi - sad izgleda nematerijalniji od najfinije paučine. Prva eksplozija bure što se sprema razbiće ga u paramparčad.
"Kontroli na glavčini", reče žurno, "oko mene raste statični naboj. Mislim da samo što nije počela bura sa grmljavinom." Jedva je izgovorio kad iza njega blesnu svetlost; dok je izbrojao deset stigao je prvi prasak. Tri kilometra - znači, tamo pozadi, oko Malih rogova. Pogledao je put njih i video da svaka od šest igala izgleda kao da gori. Četkaste varnice, dugačke na stotine metara, poigravale su sa njihovih vrhova, kao da su to džinovski gromobrani.
Ono što se tamo zbiva može se u čak i većim razmerama dogoditi blizu suženog šiljka Velikog roga. Biće najpametnije da se što je moguće dalje odmakne od te opasne građevine i potraži čist vazduh. Opet je počeo da okreće pedala, ubrzavajući koliko je mogao, a da pri tom ne izloži Vilinog konjica prevelikom naporu. Istovremeno je počeo da gubi visinu; iako to znači ulazak u predeo jače teže, sad je spreman na taj rizik. Osam kilometara razdaljine od tla suviše je za njegov duševni mir.
Na zlokobnom crnom šiljku Velikog roga još nije bilo vidljivih pražnjenja, ali nije sumnjao da se tamo gore gomilaju ogromni potencijali. S vremena na vreme, iza Džimija se prolamala grmljavina, kotrljajući se u krug po obimu sveta. Odjednom mu pade na um da je čudno što takva bura divlja savršeno vedrim nebom. Onda shvati da ovo uopšte nije meteorološka pojava. To bi, zapravo, mogao biti samo beznačajan odliv energije iz nekog skrivenog izvora, u dubini južnog poklopca Rame. Ali zašto baš sad? I, još važnije, šta će se dalje dogoditi?
Već je podobro ostavio za sobom vrh Velikog roga i nadao se da će uskoro biti van dometa pražnjenja munja. No sad je naišao na drugu teškoću: vazduh je postajao uzburkan i imao je muke da kontroliše Vilinog konjica. Vetar kao da se pojavio niotkuda, a ako se uslovi znatnije pogoršaju, krhki skelet nebeskog bicikla biće u opasnosti.
Nepkolebljivo je okretao pedala i dalje, pokušavajući da udare ublaži promenama količine energije i kretnjama tela. Pošto je Vilin konjic maltene produžetak njegovog tela, delimično je uspevao, ali mu se nisu sviđala škriputanja protesta koja su dopirala iz glavnog nosača, kao ni način na koji su se krila krivila sa svakim naletom vetra.
A brinulo ga je još nešto: slabašan šištav zvuk, postojano sve jači, što kao da dopire iz smera Velikog roga. Zvučao je kao gas što šiklja iz cevi pod velikim pritiskom i Džimi se pitao ima li to neke veze sa turbulancijom s kojom se bori. Kakvi god bili uzroci, to mu je dalo nove razloge za uznemirenje.
S vremena na vreme, prilično kratko i zadihano izveštavao je o ovim pojavama kontrolu na glavčini. Odande mu niko nije mogao dati ma kakav savet ili bar nagoveštaj o tome šta se zbiva, no bilo je ohrabrujuće čuti glasove prijatelja, mada je sad počinjao da se boji da ih više nikad neće videti.
Turbulencija se i dalje pojačavala. To je delovalo gotovo kao da se našao u mlazu reaktivnog motora - što mu se jednom na Zemlji desilo u trci za rekordom dok je leteo visinskom jedrilicom. Ali šta bi moglo stvoriti mlaz u Rami?
Postavio je sebi pravo pitanje. Čim je formulisano, znao je odgovor.
Zvuk koji čuje jeste električni vetar što odnosi ogromnu jonizaciju koja se morala akumulisati oko Velikog roga. Nabijeni vazduh se razilazi duž ose Rame, a novi vazduh pritiče pozadi, u područje niskog pritiska. Pogledao je unatrag, ka toj džinovskoj i sad dvostruko pretećoj igli, pokušavajući da zamisli granice vihora što sa nje duva. Možda će najbolja taktika biti da leti po sluhu, udaljavajući se što je moguće više od zlokobnog šištanja.
Rama je Džimija poštedeo nužnosti izbora. Iza njega je buknula plamena zavesa, ispunjavajući nebo. Imao je vremena da vidi kako se cepa na šest ognjenih traka što idu od vrha Velikog roga do svakog malog. Onda ga sustiže udar.
28. IKAR
Džimi je jedva stigao da javi radiom: "Krilo se krivi - pašću", kad Vilin konjic poče da se graciozno sklapa oko njega. Levo krilo se sasvim prelomilo po sredini, a spoljni deo je odlebdeo poput lista što sporo pada. Desno krilo je izvelo složeniji podvig. Uvrnulo se u osnovi i tako oštro presavilo unatrag da se vrh zamrsio sa repom. Džimi se osećao kao da sedi u prelomljenom zmaju što polako pada s neba.
Ipak nije sasvim bespomoćan; vazdušni zavrtanj još funkcioniše i dok bude imao snage ostaje mu izvesna mera kontrole. Ima možda minuta vremena da je iskoristi.
Ima li nade da stigne do mora? Ne - predaleko je. Onda se setio da se služi zemaljskim pojmovima; iako je dobar plivač, prošli bi sati dok bi ga spasli, a dotle bi ga otrovna voda sigurno ubila. Njegova jedina nada je da se spusti na kopno. O problemu strme južne litice misliće kasnije - ukoliko bude ikakvog 'kasnije'.
Ovde, u zoni teže deset puta slabije od zemaljske, padao je veoma sporo, ali će uskoro početi da ubrzava kako se bude udaljavao od ose. Međutim, otpor vazduha će komplikovati situaciju i sprečiće da dobije suviše veliku brzinu padanja. Vilin konjic će, čak i bez pogona, dejstvovati kao primitivan padobran. Ono nekoliko kilograma potiska koje je još kadar da proizvede mogu činiti razliku između života i smrti; nije bilo nikakve sumnje da mu to beše jedina nada.
Glavčina je ućutala: njegovi prijatelji mogu tačno da vide šta se sa njim događa, a znaju da mu njihove reči ničim ne mogu pomoći. Džimi sad obavlja najveštiji let u svome životu. Šteta, pomisli sa turobnim humorom, što je publika tako malobrojna i što ne ume da oceni tananije pojedinosti njegove vratolomije.
Spuštao se u širokoj spirali i dokle god njen nagib ostane prilično mali, izgledi da preživi bili su dobri. Okretanje pedala je pomagalo da se Vilin konjic održi u vazduhu, mada se plašio da upotebi svu snagu za slučaj da se polomljena krila sasvim odvoje. A svaki put kad bi zaokrenuo na jug, mogao je da uživa u fantastičnom prizoru koji je Rama predusretljivo priredio, kako je izgledalo, samo u njegovu čast.
Trake munja su još poigravale sa vrha Velikog roga do manjih vrhova u nizini, ali se sada ceo sklop obrće. Šestokraka ognjena kruna se okreće nasuprot obrtanju Rame, svakih nekoliko sekundi opisujući pun krug. Džimi je imao utisak da posmatra džinovski elektromotor u radu i možda nije bio beznadežno daleko od istine.
Nalazio se na pola puta od ravnice, kružeći u spljoštenoj spirali, kad je vatromet naglo prestao. Mogao je osetiti kako naboj otiče s neba i nagleduške je znao da malje po njegovim rukama više nisu nakostrešene. Sad nema ničeg da mu odvlači pažnju ili smeta tokom poslednjih nekoliko minuta borbe za život.
Sada, kad je mogao biti siguran gde se otprilike mora spustiti, poče netremice da proučava to područje. Veliki deo predela činila je šahovska tabla potpuno suprotnih sredina, kao da su nekom ludom kreatoru predela date odrešene ruke i rečeno mu da svojoj mašti do kraja pusti na volju. Kvadrati ploče imali su stranice od gotovo kilometar i mada je većina ravna, Džimi nije mogao biti siguran da su čvrsti, jer se njihove boje i fakture toliko razlikuju. Odluči da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka pre no što se odluči - ako uopšte bude imao izbor.
Kad je preostalo još samo nekoliko stotina metara, javio se poslednji put glavčini. "Još imam izvesnu kontrolu - spustiću se kroz pola minuta - onda ću vas pozvati."
To je bilo optimističko stanovište i svi su to znali. No Džimi je odbijao da kaže zbogom; želeo je da njegovi drugovi znaju da je pao boreći se i nezaplašen.
U stvari, zaista se malo plašio, i to ga je iznenadilo, jer sebe nikad nije smatrao naročito hrabrim čovekom. To je bilo gotovo kao da posmatra napore nekog potpuno nepoznatog, a da sam nije lično umešan. Više je izgledalo kao da proučava neki zanimljiv problem aerodinamike i menja različite parametre kako bi video šta će se desiti. Gotovo jedino osećanje koje je imao beše neka daleka tuga zbog izgubljenih prilika, među kojima je najvažnija - predstojeće Lunarne olimpijske igre. Bar jedna budućnost je odlučena: Vilin konjic nikad neće prikazati svoje veštine na Mesecu.
Još sto metara; horizontalna brzina izgleda prihvatljiva, ali kojom brzinom pada? A postoji jedna srećna okolnost: tle je potpuno ravno. Uložiće svu snagu u konačni izliv energije, počev od - SAD!
Obavivši svoju dužnost, desno krilo se konačno odvalilo u osnovi. Vilin konjic poče da se prevrće, a Džimi je pokušao da to ispravi suprotstavljajući obrtanju težinu svoga tela. Kad je pao, gledao je pravo u luk predela, udaljen šesnaest kilometara.
Izgledalo je sasvim nepravično i nerazumno da je nebo tako tvrdo.
29. PRVI KONTAKT
Kad se Džimi osvestio, prva stvar koje je postao svestan beše užasna glavobolja. Nju je gotovo dočekao dobrodošlicom; bar dokazuje da je živ.
Onda je pokušao da se pomeri i širok izbor bolova i tištanja smesta se nametnuo njegovoj pažnji. No, koliko je mogao da oceni, izgleda ništa nije slomljeno.
Potom se odvažio da otvori oči. Ali je odmah zažmurio kad je otkrio da zuri pravo u traku svetlosti duž tavanice sveta. Kao lek za glavobolju, taj vidik nije bio preporučljiv.
Još je ležao, prikupljajući snagu i pitajući se kad će biti bezbedno da otvori oči, kad iz blizine iznenada začu krckav šum. Polako okrenuvši glavu ka njegovom izvoru, rizikovao je jedan pogled - i ponovo je gotovo izgubio svest.
Na pet metara odatle, veliki, raku podoban stvor je, izgleda, večerao olupine jednog Vilinog konica. Kad se pribrao, Džimi se polako i tiho otkotrljao dalje od čudovišta, svakog trena očekujući da ga zgrabe njegove kandže kad otkrije da je dostupna ukusnija hrana. Međutim, uopšte se nije osvrtalo; kad je povećao rastojanje na deset metara, Džimi se oprezno podigao u sedeći položaj.
Sa ove, veće razdaljine, stvorenje nije izgledalo baš tako užasno. Imalo je nisko, pljosnato telo, oko dva metra dugo, a metar široko, koje se oslanja na šest trozglavkastih nogu. Džimi vide da je pogrešio pretpostavivši da jede Vilinog konica; u stvari, nije video ni traga od usta. Stvor je, zapravo, spretno obavljao uništavanje, koristeći makazaste kandže da secka nebeski bicikl u komadiće. Ceo red manipulatora, jezivo sličnih majušnim ljudskim šakama, potom je prenosio komade na sve veću gomilu na leđima životinje.
No, da li je to životinja? Mada je to bila prva Džimijeva reakcija, sad je počeo da menja mišljenje. U njenom ponašanju postoji izvesna svrsishodnost koja nagoveštava prilično visoku inteligenciju. Nije mogao da nađe razlog zašto bi ma koje čisto nagonsko stvorenje brižljivo sakupljalo razbacane delove njegovog nebeskog bicikla - sem ako, možda, ne prikuplja građu za gnezdo.
Oprezno motreći na raka, koji ga je i dalje potpuno ignorisao, Džimi se s mukom osovi na noge. Nekoliko klimavih koraka je pokazalo da može da ide, mada ne beše siguran da li bi mogao da prestigne onih šest nogu. Onda je uključio predajnik, ni za trenutak posumnjavši da li još radi. Pad koji je on mogao da preživi, solidna elektronika predajnika neće ni osetiti.
"Kontrola na glavčini", reče prigušeno, "da li me primate?"
"Hvala bogu! Jesi li čitav?"
"Samo malčice uzdrman. Pogledajte ovo."
Okrenuo je kameru prema raku, taman na vreme da registruje konačno uništenje krila Vilinog konjica.
"Koji je to đavo - i zašto žvaće tvoj bicikl?"
"Kad bih samo zano. Dokrajčio je Vilinog konjica. Povući ću se, za slučaj da zaželi da počne sa mnom."
Džimi se polako povlačio, ne skidajući pogled sa raka. Ovaj je sad išao ukrug, spiralom koja se stalno širila, očito tražeći komade koji su mu možda promakli, te je Džimi prvi put mogao da ga sagleda u celosti.
Sad kad je početna preneraženost minula, mogao je da uvidi da je rak sasvim lepa životinja. Ime "rak" koje joj je automatski dao možda pomalo navodi na zabludu. Da nije tako nemoguće velik, mogao bi ga nazvati "bubom". Njegov oklop ima divan, metalan sjaj; Džimi je gotovo bio spreman da se zakune da to i jeste metal.
To je zanimljiva ideja. Da li bi to mogao biti robot, a ne životinja? Netremice je piljio u raka, s tom mišlju u glavi, analizirajući sve pojedinosti njegove anatomije. Tamo gde bi trebalo da dođu usta, nalazila se zbirka manipulatora koja je Džimija veoma podsećala na one peroreze za više radnji što očaravaju sve prave dečake; tu su bila klešta, šila, turpije i čak nešto što izgleda kao burgija. Ali to ništa ne odlučuje. Svet insekata na Zemlji poseduje sve ove alatke i još mnoge druge. Pitanje životinja ili robot ostalo je u Džimijevom duhu savršeno uravnoteženo.
Oči koje bi mogle da presude stvar činile su je još dvosmislenijom. Tako su duboko usađene u zaštitne kapke da je nemoguće reći da li su im sočiva od kristala ili od pihtijaste mase. Potpuno su bezizrazne i zapanjujuće jarkoplave. Mada su se nekoliko puta usmerile ka Džimiju, nisu pokazale ni najmanji tračak interesovanja. Po njegovom, možda pristrasnom mišljenju, to je odlučilo o stupnju inteligencije ovog stvora. Jedan entitet - robot ili životinja - kadar da prenebregne ljudsko biće ne može biti naročito bistar.
Rak je prestao da kruži i nekoliko sekundi je stajao nepomično, kao da osluškuje neku nečujnu poruku. Onda je krenuo, čudnim, gegavim koracima, približno u smeru mora. Kretao se u savršeno pravoj liniji, ustaljenom brzinom od četiri ili pet kilometara na sat i već je bio prevalio nekoliko stotina metara pre no što je Džimijev još pomalo uzdrman um registrovao činjenicu da mu odnosi poslednje tužne ostatke njegovog ljubljenog Vilin-konjica. Krenuo je u nemilosrdnu i razjarenu poteru.
Njegov postupak nije bio sasvim nelogičan. Rak se uputio prema moru - a ukoliko je ikakav spas moguć, može doći jedino iz tog pravca. Sem toga, Džimi je želeo da otkrije šta će stvor učiniti sa svojim trofejom; to bi trebalo da nešto određenije otkrije o njegovoj motivaciji i inteligenciji.
Pošto je bio ugruvan i ukočen, Džimiju je trebalo nekoliko minuta da sustigne raka koji se kretao kao da ima cilj. Kad je to učinio, pratio ga je na pristojnom odstojanju, sve dok nije bio siguran da ovome ne smeta njegovo prisustvo. Tada je među otpacima Vilinog konjica primetio svoju čuturicu s vodom i paket sledovanja za slučaj nužde i namah je osetio i glad i žeđ.
Tamo su, bežeći od njega neumitnom brzinom od pet kilometara na sat, jedina hrana i piće u celoj ovoj polovini sveta. Bez obzira na opasnost, mora ih se domoći.
Oprezno se približio raku, prilazeći mu otpozadi, zdesna. Držeći korak s njim, proučavao je složeni ritam rakovih nogu sve dok nije mogao predvideti gde će se nalaziti u svakom trenutku. Kad je bio spreman, promrmljao je brzo "Izvin' te" i sunuo da zgrabi svoju imovinu.
Džimi nije sanjao da će jednog dana morati da upražnjava veštine džeparoša, ali je bio očaran svojim uspehom. Ponovo je izmakao za manje od sekunde, a rak uopšte nije usporio svoj ustaljeni hod.
Džimi je zaostao desetak metara, ovlažio usta vodom iz čuturice i počeo da žvaće šipku mesnog koncetrata. Ova mala pobeda učinila ga je mnogo srećnijim, sad je čak mogao da se odvaži da razmišlja o svojoj sumornoj budućnosti.
Dok je života, ima nade; ipak, nije uspevao da zamisli kako bi ga mogli izbaviti. Čak i ako njegove kolege pređu more, kako da dospe do njih, pola kilometra niže? "Nekako ćemo naći način da siđeš", obećala je kontrola sa glavčine. "Ta litica ne može da ide skroz oko sveta a da se negde ne prekine." Bio je u iskušenju da odgovori: "Zašto ne bi mogla?" ali se predomislio.
Jedna od najčudnijih stvari u vezi sa hodanjem kroz unutrašnjost Rame jeste činjenica da uvek vidiš svoj cilj. Ovde krivina sveta nije skrivala; otkrivala je. Džimi je neko vreme već bio svestan rakovog odredišta; gore, u zemljištu što kao da se uzdiže pred njim, nalazi se jama, široka pola kilometra. To je jedna od tri takve na Južnoj hemisferi; sa glavčine je bilo nemoguće videti koliko su duboke. Sve su nazvane po važnijim Mesečevim kraterima, a Džimi se približava Koperniku. Ime jedva da odgovara, jer nema okolnih bregova ni centralnih vrhova. Ovaj Kopernik je obična duboka jama, ili bunar, savršeno vertikalnih zidova.
Kad se dovoljno približio da zaviri unutra, Džimi je, najmanje pola kilometra niže, ugledao baru zlokobne, olovnozelene vode. To znači da je otprilike u visini mora i on se pitao jesu li povezani.
Niz unutrašnjost bunara krivudala je spiralna rampa, potpuno usečena u strmi zid, tako da je prilično delovala kao žleb ogromne topovske cevi. Činilo se da postoji neobično veliki broj zavoja: tek pošto je pogledom otpratio spiralu duž nekoliko krugova, pritom se sve više zbunjujući, Džimi je shvatio da ne postoji jedna rampa, već tri, potpuno samostalne i razmaknute za sto dvadeset stepeni. U ma kojoj drugoj sredini sem Rame, ceo ovaj koncept predstavljao bi upečatljiv arhitektonski podvig.
Tri rampe su vodile pravo u baru i nestajale su ispod njene neprozirne površine. Blizu linije vode Džimi je mogao videti grupu crnih tunela ili pećina. Izgledale su prilično zlokobno i on se pitao jesu li nastanjene. Možda su Ramanci amfibije.
Kada se rak približio ivici bunara, Džimi je pretpostavljao da će sići jednom od rampi - možda da odnese olupine Vilinog konjica nekom biću koje će umeti da ih proceni. Umesto toga, stvor je otišao pravo do ruba, nagnuo gotovo pola tela nad ambis, bez ikakvog znaka oklevanja - mada je greška od nekoliko sentimetara mogla biti katastrofalna - i čilo slegnuo ramenima. Komadi Vilinog konjica su odlepetali u dubinu. Dok je posmatrao kako padaju, Džimiju navreše suze na oči. Eto, pomislio je gorko, inteligencije ovog stvora.
Otarasivši se đubreta, rak se okrenuo i pošao prema Džimiju, koji je stajao samo desetak metara dalje. Da li ću i ja biti podvrgnut istom postupku - pitao se. Nadao se da kamera nije suviše nesigurna dok je kontroli na glavčini pokazivao čudovište koje se brzo približava. "Šta savetujete?", šapnuo je zabrinuto, bez mnogo nade da će dobiti koristan odgovor. Bilo je neke male utehe u spoznaji da upravo ulazi u istoriju, a njegov um je užurbano prebirao odobrene obrasce za ovakav susret. Dosad su svi bili čisto teorijski. On će biti prvi čovek koji će ih proveriti u praksi.
"Ne beži dok ne budeš siguran da je neprijateljski nastrojen", odgovori mu šapatom kontrola sa glavčine. Kuda da beži - upitao se Džimi. Mislio je da može prestići tog stvora u trci na sto metara, ali je osećao groznu izvesnost da bi ga ovaj iznurio na dužu stazu.
Džimi je polako dizao raširene ruke. Ljudi su dvesta godina raspravljali o ovom gestu; da li će ga svaki stvor, ma gde u svemiru, protumačiti kao: "Vidiš - nisam naoružan?" Međutim, niko nije umeo da smisli ništa bolje.
Rak nije ispoljio nikakvu reakciju niti je usporio hod. Potpuno zanemarujući Džimija, prošao je mimo njega i svrhovito se uputio na jug. Osećajući se krajnje budalasto, vršilac dužnosti predstavnika Homo sapiensa gledao je kako njegov prvi kontakt odmiče ravnicom Rame, potpuno ravnodušan prema njegovom prisustvu.
Retko je kad u životu bio tako ponižen. Onda mu priteče u pomoć smisao za humor. Na kraju krajeva, nije važno što te ignorišu animirana đubretarska kola. Bilo bi gore da su ga pozdravila kao davno izgubljenog brata.
Vratio se do ivice Kopernika i zurio u dubinu, u njegovu neprozirnu vodu. Prvi put je primetio da se ispod površine tamo-amo sporo kreću neodređeni oblici, neki od njih prilično veliki. Uskoro se jedan od njih uputio ka najbližoj spiralnoj rampi i nešto nalik mnogonožnom tenku započe dugo penjanje. Brzinom kojom ide, zaključi Džimi, biće mu potrebno gotovo sat da stigne ovamo; ukoliko je to opasnost, vrlo je spora.
Onda je primetio treptaj mnogo bžeg kretanja, u blizini onih pećinskih otvora, dole, kod linije vode. Nešto brzo putuje rampom, ali nije mogao da ga jasno uhvati pogledom ili razazna ma kakav određen oblik. Delovalo je kao da gleda mali vazdušni kovitlac ili vetrom nošen stub peska, veličine čoveka.
Trepnuo je, pa je drmao glavom, žmureći nekoliko sekundi. Kad je ponovo otvorio oči, priviđenje beše nestalo.
Možda ga je udar prilikom pada uzdrmao više no što je bio svestan; ovo je prvi put da pati od vizuelnih halucinacija. To neće pomenuti kontroli na glavčini.
Niti će se baktati s istraživanjem tih rampi, kao što beše upola odlučio. To bi, očito, predstavljalo traćenje energije.
Kovitlavi fantom kojeg je samo zamišljao da vidi nije imao nikakve veze sa njegovom odlukom - baš nikakve, jer Džimi, naravno, nije verovao u aveti.
30. CVET
Džimi je ožedneo od napora, a bio je bolno svestan činjenice da u celoj ovoj zemlji nema vode koja bi se mogla piti. Sa sadržinom svoje čuturice verovatno se može održati nedelju dana - ali čemu? Najumniji mozgovi Zemlje uskoro će se usredsrediti na njegov problem i zapovednika Nortona će nesumnjivo bombardovati predlozima. Ali on nije uspevao da zamisli način na koji bi se mogao spustiti niz onu pola kilometra visoku liticu. Čak i kad bi imao dovoljno dugačak konopac, nema za šta da ga priveže.
I pored toga, glupavo je - i nemužastveno - predati se bez borbe. Bilo koja pomoć moraće da dođe s mora, a dok maršuje prema obali može nastaviti svoj posao kao da se ništa nije dogodilo. Niko drugi nikad neće posmatrati i fotografisati raznolike terene preko kojih mora da prođe, i to će mu obezbediti posmrtnu besmrtnost. Mada bi pretpostavio mnoge druge počasti, to je bolje nego ništa.
Nalazio se svega tri kilometra od mora, u vazdušnoj liniji kojom je mogao da leti jadni Vilin konjic, ali je izgledalo neverovatno da do njega može stići pravom putanjom; deo terena što leži pred njim može se pokazati kao odveć velika prepreka. Međutim, to nije problem, jer postoji obilje alternativnih puteva. Video ih je sve, rasprostrte na velikoj zakrivljenoj mapi što se s obe strane uzdiže i ide u stranu od njega.
Ima puno vremena; počeće od najzanimljivijeg kraja, čak i ako ga to odvede sa direktnog puta. Otprilike kilometar udesno nalazi se kvadrat što blešti kao brušeno staklo ili džinovski izlog nakita. Verovatno je ta pomisao usmerila Džimijeve korake. Čak se i od osuđenog čoveka moglo s razlogom očekivati da se malo zainteresuje za nekoliko hiljada kvadratnih metara dragog kamenja.
Nije bio naročito razočaran kad se ispostavilo da su to kristali kvarca, milioni njih, usađeni u sloj peska. Susedni kvadrat šahovske ploče bio je znatno zanimljiviji. Bio je pokriven naizgled nasumičnim rasporedom blizu postavljenih šupljih metalnih stubova, čija je visina išla od ispod jednog do preko pet metara. Bio je poptuno neprohodan, jedino je tenk mogao da se probije kroz tu šumu cevi.
Džimi je išao između kristala i stubova dok nije došao do prve raskrsnice. Desni kvadrat je bio ogroman tepih, ili tapiserija, od upletene žice; pokušao je da odvoji jednu nit, ali je nije mogao odlomiti. Levo se nalazio mozaik heksagonalnih pločica, tako glatko spojenih da se između njih nisu videli sastavi. Izgledao bi kao celovita površina da pločice nisu bile u svim duginim bojama. Džimi je proveo mnogo minuta pokušavajući da pronađe dve susedne pločice iste boje, da vidi može li onda razaznati njihove granice, ali nije uspeo da otkrije ni jedan jedini primer takve slučajnosti.
Snimajući sporu panoramu oko raskršća, žalostivo je rekao kontroli na glavčini: "Šta je ovo po vašem mišljenju? Osećam se kao uhvaćen u džinovsku zagonetku za slaganje. Ili je ovo ramanska umetnička galerija?"
"Mi smo zbunjeni koliko i ti, Džimi. Ali nismo naišli na ma kakav znak da su Ramanci skloni umetnosti. Sačekajmo dok budemo imali još primera pre no što donesemo ikakav zaključak."
Dva primera koja je našao na sledećem raskršću nisu mnogo pomogla. Jedan kvadrat je bio potpuno prazan - gladak, neutralno siv, tvrd, ali klizav pod rukom. Drugi je bio od mekog sunđera, izbušenog milijardama i milijardama sićušnih rupica. Džimi ga oproba nogom, a cela površina se stužujuće zatalasa pod njim, kao jedva stabilizovan živi pesak.
Na sledećoj raskrsnici naišao je na nešto voma slično pooranoj njivi, sem što su brazde bile jednoobrazno duboke jedan metar, a materijal je imao fakturu turpije ili trenice. Ali Džimi gotovo uopšte nije obratio pažnju na ovo, jer je susedni kvadrat od svih koje je dosad video najviše pobuđivao na razmišljanje. Tu je, napokon, nešto shvatljivo i prilično uznemirujuće.
Ceo kvadrat je bio opasan ogradom, tako uobičajenom da je na Zemlji ne bi dvaput pogledao. Bili su tu stubovi, reklo bi se metalni, na razmaku od pet metara, a između njih šest razapetih žica.
Iza ove ograde nalazila se druga, istovetna - a iza nje treća. To je predstavljalo još jedan primer Ramine redundancije; što god da je zatvoreno u taj tor ne bi imalo izgleda da se probije napolje. Nije postojao ulaz - nije bilo kapija koje bi se mogle otvoriti da se uteraju životinje (ili životinja) što se tu valjda čuvaju. Umesto toga, u sredini kvadrata se nalazila jedna jedina jama, nalik manjoj verziji Kopernika.
Čak i u drukčijim okolnostima, Džimi verovatno ne bi oklevao, ali sad nije imao šta da izgubi. Brzo se uzverao preko sve tri ograde, otišao je do jame i zavirio unutra.
Za razliku od Kopernika, ovaj bunar je bio dubok svega pedeset metara. Pri dnu su tri tunelska izlaza, od kojih svaki izgleda dovoljno veliki za slona. I to je bilo sve.
Pošto je zurio izvesno vreme, Džimi dokona da bi jedina stvar koja bi svemu dala neki smisao bila da dno, u stvari, predstavlja lift. Ali, po svoj prilici, nikad neće saznati šta se njime prenosi; mogao je samo da nagađa da je poveliko i možda veoma opasno.
Za narednih nekoliko sati prevalio je preko deset kilometara duž ivice mora i kvadrati šahovskog polja počeše da se stapaju u njegovom sećanju. Video je neke - potpuno zatvorene šatorima podobnim strukturama od žičane mreže, kao da su džinovski kavezi za ptice. Bilo je drugih koji su izgledali kao jezera zgrušane tečnosti, puna spiralnih šara; međutim, kad ih je oprezno isprobao, bili su sasvim čvrsti. A jedan kvadrat je bio tako crn da čak nije mogao jasno da ga vidi; jedino mu je čulo pipanja kazivalo da tu nečeg uopšte ima.
No sad se nalazi pred tananom modulacijom u nešto pojmljivo. Ka jugu se pružao niz - tu ne može da posluži nijedna druga reč - polja, poređanih jedno za drugim. Kao da prolazi pored nekog oglednog dobra na Zemlji. Svaki kvadrat je predstavljao glatku površinu brižljivo zaravnjene zemlje ili prašine, prve koje je video u metalnom predelu Rame.
Velika polja su bila netaknuta, beživotna - čekala su plodove koji nisu ni zasejani. Džimi se pitao šta bi mogla biti njihova svrha, jer je neverovatno da bi se tako razvijeni stvorovi kao što su Ramanci bavili ma kojim vidom poljoprivrede; čak i na Zemlji zemljoradnja je tek omiljena pasija i izvor egzotičnih luksuznih namirnica. No, mogao se zakleti da su ovo potencijalna poljoprivredna dobra, besprekorno pripremljena. Nikad nije video zemlju koja je izgledala tako čista; svaki kvadrat je pokriven velikim čaršavom otporne, providne plastične materije. Pokušao je da je proseče kako bi uzeo uzorak, ali je nož jedva zagrebao površinu.
Dublje u kopnu bila su druga polja, a na mnogima od njih složene konstrukcije od šipki i žice, verovatno namenjene podupiranju puzavica. Izgledale su sumorno i napušteno, kao drveće bez lišća usred zime. Zima koju su spoznale morala je odista biti duga i užasna, a ovih nekoliko nedelja svetlosti i toplote su možda samo kratka međuigra dok zima ponovo ne dođe.
Džimiju nikad nije bilo jasno šta ga je navelo da stane i pažljivije zagleda metalni lavirint što se prostirao ka jugu. Mora da je njegov um nesvesno proveravao svaku pojedinost oko njega; u ovom fantastično stranom predelu zapazio je nešto još anomalnije.
Oko četvrt kilometra odatle, usred osmanluka od žice i šipki, blistala je jedna jedina mrljica boje. Bila je tako sitna i neupadljiva da se nalazila gotovo na granici vidljivosti; na Zemlji je niko ne bi drugi put pogledao. A ipak je nesumnjivo jedan od razloga što je Džimi sad zapazio to da ga podseća na Zemlju.
Nije javio kontroli na glavčini sve dok nije bio siguran da nema greške i da ga nisu zavarale želje. Tek kad je bio udaljen svega nekoliko metara, mogao je biti potpuno siguran da je život, kakav poznaje, upao u sterilni, aseptični svet Rame. Ovde, na rubu Južne hemisfere, cvetao je u usamljenoj divoti jedan cvet.
Kad je prišao bliže, Džimiju bi jasno da nešto nije u redu. U pokrovu koji po svoj prilici štiti ovaj sloj zemlje od kontaminacije neželjenim oblicima života postojala je rupa. Kroz taj procep pružala se zelena stabljika, debela kao čovekov mali prst, koja je uspuzala uz osmanluk. Na metar od tla isterala je plavičaste listove koji su po obliku više ličili na perje nego na lišće ma koje biljke poznate Džimiju. U visini očiju stabljika se završavala onim što je u prvi mah smatrao jednim cvetom. Sad vide, bez imalo iznenađenja, da su to zapravo tri cveta zbijena zajedno.
Latice su bile jarko obojene cevčice, oko pet centimetara duge; svaki cvet ih je imao bar pedeset, a blistale su takvim metalnoplavim, ljubičastim i zelenim prelivima da su više ličile na krila leptira no na ma šta iz biljnog carstva. Džimi gotovo ništa nije znao o botanici, ali beše zbunjen što ne vidi ni traga od stuktura koje bi izgledale kao tučkovi ili prašnici. Pitao se da sličnost sa zemaljskim cvećem nije puka slučajnost; možda je ovo nešto srodnije koralnom polipu. U svakom slučaju, to, čini se, podrazumeva postojanje malih letećih stvorova koji bi služili ili kao posrednici pri oplođavanju ili kao hrana.
To nije stvarno bitno. Kakva god da je naučna definicija, za Džimija je ovo cvet. Neobjašnjivo čudo, neramanska slučajnost njegovog postojanja na ovom mestu podsetiše ga na sve ono što više nikad neće videti; stoga je rešio da se domogne cveta.
To neće biti lako. Udaljen je preko deset metara, odvojen od Džimija rešetkom načinjenom od tankih šipki. Ove su oblikovale kockastu šaru koja se stalno nanovo ponavljala, a jedna stranica je imala nešto manje od četrdeset centimetara. Džimi ne bi leteo nebeskim biciklima da nije vitak i protegljast, te je znao da se može provući kroz otvore rešetke. Međutim, izlazak bi mogao biti sasvim nešto drugo. Sigurno je da neće moći da se okrene; moraće da se povlači unatraške.
Kad je opisao cvet i snimio ga iz svih dostupnih uglova, kontrola na glavčini je bila ushićena njegovim otkrićem. Nisu izneli nikakve zamerke kad je kazao: "Idem po njega". Nije ni očekivao da će zamerki biti: njegov život sad pripada njemu, može s njim činiti što god zaželi.
Skinuo je sve sa sebe, zgrabio glatke metlane šipke i počeo da se uvlači u otvor. Bilo je tesno; osećao se kao zatvorenik što beži kroz rešetke svoje ćelije. Kad se potpuno uvukao u rešetku, pokušao je da se izvuče, samo da vidi da li će biti kakvih teškoća. Bilo je znatno teže, jer je sad ispružene ruke morao da koristi za odguravanje umesto za privlačenje, ali nije video razloga da bespomoćno upadne u klopku.
Džimi je bio čovek akcije i poriva, a ne introspekcije. Dok se nelagodno migoljio uskim hodnikom od šipki, nije gubio vreme da sebe pita zašto izvodi takav donkihotski podvig. Nikad u životu nije se zanimao za cveće, a sad ipak stavlja na kocku poslednju energiju da bi uzbrao cvet.
Tačno je da je ovaj primerak jedinstven i da ima ogromnu naučnu vrednost. No on ga, u stvari, želi, jer je to poslednja veza sa svetom života i sa planetom na kojoj je rođen.
Ipak, kad mu je cvet bio na dohvatu, odjednom ga obuzeše sumnje. Možda je to jedini cvet koji je izrastao u celom Rami. Ima li opravdanja da ga uzbere?
Ukoliko mu je potrebno neko opravdanje, mogao se tešiti mišlju da sami Ramanci nisu uključili cvet u svoje planove. To je očito nepravilnost, izrasla vekovima prekasno - ili prerano. Ali mu, zapravo, nikakvo opravdanje nije potrebno, a njegovo oklevanje bilo je samo trenutno. Pružio je ruku, uhvatio stabljiku i naglo cimnuo.
Cvet je dosta lako otkinuo. Skupio je i dva lista pre no što je polako krenuo natrag kroz rešetke. Sad, kad mu je samo jedna ruka slobodna, napredovanje je bilo izvanredno teško, čak bolno, i ubrzo je morao zastati kako bi povratio dah. Tada je primetio da se perjasti listovi sklapaju, a obezglavljena stabljika polako odvija sa svog potpornja. Dok je posmatrao sa smešom začaranosti i preneraženosti, vide kako se cela biljka postepeno povlači u zemlju, poput smrtno ranjene zmije što puzi natrag u svoju rupu.
Ubio sam nešto lepo, reče sebi Džimi. Ali, s druge strane, Rama je ubio njega. On samo uzima ono što mu po pravu pripada.
Pilot - ujedno izvor energije i sistem za usmeravanje - sedeo je na majušnom sedištu u težištu, u poluležećem stavu, kako bi se smanjio otpor vazduha. Komande su se sastojale od jedne jedine palice koja se mogla pomerati nazad i napred, desno i levo; jedini 'instrument' bila je traka sa viskom, pričvršćena za prednji rub, da pokazuje smer relativnog vetra.
Kad je letelica sklopljena na glavčini, Džimi Pak nije nikom dozvoljavao da je dodirne. Nespretno rukovanje je moglo da prelomi neki od jednovlaknastih nosača, a ona blistava krila predstavljala su gotovo neodoljiv mamac za prste što se zavlače gde ne treba. Bilo je teško poverovati da tu zaista ima nečeg.
Dok je posmatrao kako se Džimi penje u tu spravu, Nortona počeše da opsedaju sumnje. Ako jedan od onih poput žice tankih potporanja prsne dok Vilin konjic bude na drugoj obali Cilindričnog mora, Džimi neće imati načina da se vrati - čak i ako uspe da se spusti neozleđen. Ujedno krše jedno od najosveštanijih pravila istraživanja kosmosa: jedan čovek sam zalazi na nepoznatu teritoriju, gde nema mogućnosti da mu se pomogne. Jedina je uteha što će stalno biti na vidiku i u vezi; ako pretrpi katastrofu, tačno će znati šta se s njim dogodilo.
Međutim, prilika je suviše povoljna da bi se propustila. Ako čovek veruje u sudbinu, ili kob, predstavljalo bi izazivanje samih bogova zanemariti jedinu priliku koja im se može ukazati da dođu do suprotne obale Rame i izbliza vide zagonetke Južnog pola. Džimi zna šta pokušava, daleko bolje no što bi mu iko od posade mogao reći. To je upravo ona vrsta rizika koji se mora preuzeti; ako omane, takva je kockarska sreća. Ne može se uvek dobijati.
"Džimi, sad me pažljivo saslušaj", reče Lora Ernst. "Vrlo je važno da se preterano ne naprežeš. Upamti, ovde, na osi, postotak kiseonika je još vrlo mali. Ako u ma kojem trenutku osetiš da si se zadihao - stani i hiperventiliraj trideset sekundi - ali ne duže."
Proveravajući komande, Džimi je odsutno klimao gavom. Ceo repni sklop, koji je oblikovao celinu na izbačenom uskom delu, pet metara iza rudimentarne kabine, poče da se krivi, onda su se krilca u vidu preklopa oko sredine krila naizmence pomerala gore i dole.
"Da izvučem podupirač?" upita Džo Kalvert, ne mogavši da potisne sećanja na dvesta godina stare ratne filmove. "Paljenje: Kontakt!" Sem Džimija, verovatno niko nije imao pojam o čemu govori, ali je doprinelo smanjivanju napetosti.
Džimi poče da veoma sporo pomera pedala. Krhka, široka lepeza vazdušnog zavrtnja - krilu podoban, tanani skelet pokriven svetlucavom opnom - poče da se okreće. Nakon svega nekoliko obrtaja potpuno je iščezla. A Vilin konjic je krenuo.
Sa glavčine se uzdigao pravo uvis - ili u stranu, sporo se krećući duž Ramine ose. Kad je prešao sto metara, Džimi je prestao da okreće pedala. Bilo je čudno videti kako očigledno aerodinamična letilica nepokretno visi u vazduhu. Mora biti da se to događa prvi put, sem, možda, u ograničenom obimu, unutar neke od većih svemirskih stanica.
"Kako se ponaša?" doviknu Norton.
"Reagovanje dobro, stabilnost loša. Ali znam u čemu je problem - nema teže. Kilometar niže biće bolje."
"Čekaj malo - da li je to bezbedno?"
Gubeći visinu, Džimi će žrtvovati svoju glavnu prednost. Dokle god ostane tačno na osi, on i Vilin konjic biće potpuno lišeni težine. Može da bez napora lebdi, ili čak spava, ako želi. Ali čim se odmakne od središnje linije oko koje se obrće Rama, ponovo će se pojaviti pseudoteža centrifugalne sile.
I tako, ukoliko ne bude mogao da se održi na ovoj visini, on će nastaviti da gubi - i istovremeno dobija težinu. To bi bio proces ubrzanja koji se mogao završiti katastrofom. Dole, u ravnici Rame, teža je dva puta jača od one za koju je Vilin konjic konstruisan. Džimi će možda uspeti da se bezbedno spusti; sigurno je da ne bi mogao ponovo da uzleti.
Međutim, on je sve to već bio razmotrio, te je prilično samouvereno odgovorio: "Bez ikakvih teškoća mogu da izađem na kraj sa desetinom zemaljske teže. A u gušćem vazduhu lakše će se upravljati."
Sporom, neužurbanom spiralom Vilin konjic je lebdeo nebom, približno prateći liniju stepeništa Alfa, ka ravnici u nizini. Iz nekih uglova mali nebeski bicikl bio je gotovo nevidljiv; izgledalo je da Džimi sedi u vazduhu, besomučno okrećući pedala. Katkad bi pojurio sa trideset na sat; zatim je lebdeo dok se ne zaustavi, navikavajući se na komande, pre no što ponovo ubrza. A uvek je pazio da bude na bezbednom odstojanju od zakrivljene površine Rame.
Ubrzo je bilo jasno da se Vilin konjic mnogo bolje ponaša na manjim visinama; više se nije krivio pod svim mogućim uglovima, već se stabilizovao, tako da su njegova krila bila paralelna sa ravnicom, sedam kilometara niže. Džimi je napravio nekoliko širokih orbita, opet počevši da se penje. Konačno se zaustavio nekoliko metara iznad drugova koji su ga čekali, pa je, s malim zakašnjenjem, shvatio da ne zna kako će spustiti svoju tanušnu letelicu.
"Da ti dobacimo uže?" upita Norton, upola ozbiljno.
"Ne, kapetane. Ovo moram sam da rešim. Na drugoj strani neće biti nikog da mi pomogne."
Neko vreme je sedeo razmišljajući, onda poče da približva Vilinog konjica glavčini, kratkim dodavanjem energije. Između njih letelica je brzo gubila zamah, kako ju je otpor vazduha zaustavljao. Kad je bio udaljen svega pet metara, a nebeski bicikl gotovo nepomičan, Džimi je napustio brod. Pustio se da dopluta do najbližeg sigurnosnog kabla u mreži glavčine, zgrabio ga, a onda se okrenuo na vreme da rukama uhvati bicikl koji se približavao. Manevar je tako elegantno izveden, da je izazvao pljesak.
"Kao sledeću tačku..." poče Džo Kalvert.
Džimi je požurio da se odrekne zasluga. "Zabrljana stvar", reče. "Ali sad znam šta treba da uradim. Poneću lepljivu bombu na dvadesetmetarskom užetu. Onda ću moći da sebe privučem gde god zaželim."
"Daj mi ruku, Džimi", naredi lekarka, "i duni u ovu kesu. Biće mi potreban i uzorak krvi. Jesi li imao nekih poteškoća sa disanjem?"
"Samo na ovoj visini. Hej, šta će ti krv?"
"Da izmerim šećer: tako ću znati koliko si energije utrošio. Moramo biti sigurni da možeš poneti dovoljno goriva za izvršenje zadatka. Uzgred rečeno, koliki je rekord u dužinskoj vožnji nebeskim biciklom?"
"Dva sata dvadeset pet minuta tri sekunde i šest desetinki. Razume se, na Mesecu - na dvokilometarskoj stazi Olimpijske kupole."
"I ti misliš da možeš da izdržiš šest sati?"
"Sasvim lako, jer svakog časa mogu da stanem i odmorim se. Vožnja nebeskim biciklom na Mesecu je bar dvaput teža no ovde."
"Dobro, Džimi - natrag u laboratoriju. Kazaću ti da li da ideš ili ne čim analiziram ove uzorke. Ne želim da budim lažne nade, ali mislim da si u stanju da to izvedeš." Širok osmeh zadovoljstva razvukao je Džimijevo lice boje slonovače. Dok je pratio brodsku lekarku Ernst ka vazdušnoj komori, doviknuo je drugovima: "Molim vas, ruke sebi! Neću da mi neko pesnicom probije krila."
"To je moja briga, Džimi", obećao je zapovednik. "Zabranjuje se pristup Vilinom konjicu - svima - uključujući i mene."
26. GLAS RAME
Stvarna veličina njegove pustolovine otkrila se Džimiju Paku tek kada je stigao do obale Cilindričnog mora. Dok je leteo nad poznatom teritorijom, ukoliko ne dođe do katastrofalnog otkazivanja strukture, uvek se mogao spustiti i za nekoliko sati otpešačiti natrag u bazu.
Ta mogućnost više ne postoji. Ako se spusti u more, verovatno će se vrlo neprijatno udaviti u njegovoj otrovnoj vodi. Čak i ako se bezbedno prizemi na južni kontinent, moglo bi se pokazati nemogućim da ga spasu pre no što Nastojanje bude moralo da se odvoji od Ramine orbite, usmerene ka Suncu.
Takođe je bio vrlo svestan da su predvidljive katastrofe one za koje ima najmanje verovatnoće da se dogode. Potpuno nepoznato područje nad kojim leti može da ispovrti ko zna koliko iznenađenja. Pretpostavimo da ovde postoje leteći stvorovi kojima se ne sviđa njegov upad? Ne bi voleo da zapodene vazdušni dvoboj s ičim većim od goluba. Nekoliko dobro usmerenih kljucanja moglo bi uništiti aerodinamiku Vilinog konjica.
Ipak, da nema opasnosti ne bi bilo postignuća, osećanja pustolovine. Milioni ljudi bi se sad rado s njim menjali. On ne samo što ide onamo gde niko ranije nije bio već i tamo gde niko nikad neće ponovo otići. On će biti jedino ljudsko biće u vaskolikoj istoriji koje je posetilo južne predele Rame. Kad god bi osetio da mu strah dotiče duh, mogao je da se toga seti.
Sad je navikao da sedi u vazduhu, a da svet bude omotan oko njega. Pošto se spustio dva kilometra ispod središnje ose, stekao je pouzdan osećaj za 'gore' i za 'dole'. Tle je svega šest kilometara ispod njega, ali je luk neba deset kilometara iznad njegove glave. 'Grad' London visi gore, u blizini zenita; s druge strane, Njujork je u visini, pravo pred njim.
"Vilin konjic", reče kontrola sa glavčine, "prenisko si se spustio. Dve hiljade dvesta metara od ose."
"Hvala", odgovorio je. "Povećaću visinu. Javite mi kad se vratim na dve hiljade."
Na to mora da pazi. Postoji prirodna težnja gubljenja visine, a on nema instrumente da mu tačno kažu gde se nalazi. Ako se suviše udalji od nulte teže ose, možda nikad više neće moći da se popne natrag do nje. Srećom, ima mesta za ispravljane greške, a neko stalno prati njegovo kretanje kroz teleskop na glavčini.
Sad je dobro zašao nad more, okreće pedala ustaljenom brzinom od dvadeset kilometara na sat. Kroz pet minuta biće iznad Njujorka; ostrvo već prilično liči na brod što večito plovi ukrug oko Cilindričnog mora.
Kad je stigao do Njujorka, napravio je krug, zaustavljajući se nekoliko puta kako bi njegova mala televizijska kamera mogla da natrag pošalje stabilne slike koje ne podrhtavaju. Panorama građevina, kula, industrijskih postrojenja, centrala - ili šta su već - beše očaravajuća, ali u suštini besmislena. Koliko god zurio u njenu složenost, nije bilo verovatno da će išta saznati. Kamera će zabeležiti daleko više pojedinosti no što ih on može asimilisati, a jednog dana - možda posle mnogo godina - neki proučavalac će u njima možda naći ključ za tajne Rame.
Napustivši Njujork, drugu polovinu mora je preleteo za svega petnaest minuta. Mada toga nije bio svestan, nad vodom je leteo brzo, no čim je dospeo do južne obale, nesvesno je usporio i brzina mu je opala za nekoliko kilometara. Možda je na potpuno stranoj teritoriji, ali je bar nad kopnom.
Čim je prešao visoku liticu što oblikuje južnu granicu mora, televizijskom kamerom je snimio celokupnu panoramu duž kruga sveta.
"Prekrasno!" reče kontrola sa glavčine. "Ovo će usrećiti kartografe. Kako se osećaš?"
"Odlično - malo sam umoran, ali ne više no što sam očekivao. Koliko sam, po vama, udaljen od pola?"
"Petnaest zarez šest kilometara."
"Recite mi kad budem na deset; onda ću se odmoriti. I pazite da se opet ne spustim. Počeću da se penjem kad mi bude preostalo još pet kilometara."
Dvadeset minuta kasnije svet se sužavao oko njega. Beše došao do kraja valjkastog dela i ulazio je u južnu kupolu.
Satima ju je proučavao kroz teleskope na drugom kraju Rame i naučio je napamet njenu geografiju. No, to ga ipak nije potpuno pripremilo za prizor što se prostire svud unaokolo.
Južni i severni kraj Rame su se gotovo u svemu potpuno razlikovali. Ovde nema trijade stepeništa, ni nizova uzanih, koncentričnih zaravni, ni ogromnog zakrivljenog pada od glavčine do ravnice. Umesto toga, postoji ogroman središnji šiljak, dug preko pet kilometara, koji se pruža osom. Šest upola manjih je u podjednakim razmacima raspoređeno oko njega; ceo sklop izgleda kao grupa neobično simetričnih stalaktita što više sa tavanice pećine; ili, ako se obrne tačka posmatranja, kao tornjevi nekog kambodžanskog hrama, postavljenog na dno kratera.
Te vitke, prema vrhu sužene kule povezivali su, krivuljasto se spuštajući od njih da se konačno spoje u cilindričnu ravnicu, potporni lukovi koji su izgledali dovoljno masivni da nose teret celog jednog sveta. A to možda i jeste njihova funkcija, ako su odista delovi nekih egzotičnih pogonskih jedinica, kao što je nagoveštavano. Džimi se oprezno približio središnjem šiljku; prestavši da okreće pedala još dok je bio udaljen sto metara, pustio je da Vilin konjic lebdi dok se ne zaustavi. Proverio je nivo radijacije i ustanovio samo uobičajeno vrlo nisko zračenje Rame. Možda ovde dejstvuju sile koje nikakvi ljudski instrumenti ne mogu da otkriju, no to je jo
š jedan neizbežan rizik. "Šta vidiš?" zabrinuto upita kontrola sa glavčine.
"Samo Veliki rog. Savršeno je gladak - nema nikakvih belega - a šiljak je tako oštar da bi se mogao upotrebiti kao igla. Gotovo se plašim da mu se približim."
Samo se upola šalio. Izgledalo je neverovatno da se tako masivan objekt može postepeno suziti do tako geometrijski savršenog šiljka. Džimi je viđao zbirke insekata nabodenih na čiode i nije želeo da njegovog Vilinog konjica zadesi slična sudbina.
Polako je pošao napred dok se prečnik šiljka nije proširio na nekoliko metara, pa se opet zaustavio. Otvorivši malu kutiju, prilično pipavo je izvadio kuglu veličine lopte za bezbol i hitnuo je prema šiljku. Dok se lebdeći udaljavala, za sobom je razvlačila jedva vidljivu nit.
Lepljiva bomba je udarila o glatku oblu površinu - i nije odskočila. Džimi je opitno cimnuo nit, potom još jednom - snažnije. Kao ribar koji privlači ulov, polako je navijao Vilinog konjica oko vrha prikladno nazvanog Veliki rog, sve dok nije mogao da pruži ruku i dotakne ga.
"Pretpostavljam da ovo možete nazvati nekom vrstom spuštanja", izvestio je kontrolu na glavčini. "Deluje kao staklo - gotovo nema trenja i mlako je. Lepljiva bomba je odlično funkcionisala. Sad isprobavam mikrofon... Da vidimo da li će i gumena školjka prionuti... Uvlačim utikače... Čuje li se nešto?"
Nastala je duga pauza, a onda kontrola sa glavčine reče s gađenjem: "Da ga đavo nosi, baš ništa, sem uobičajenih termičkih šumova. Molim te, kucni ga komadom metala. Onda ćemo bar znati da li je šupalj."
"U redu. Šta sad?"
"Voleli bismo da letiš duž šiljka, svakih pola kilometra snimajući potpunu panoramu i osmatrajući ima li nečeg neobičnog. Onda, ukoliko si siguran da je stvar bezbedna, možeš otići preko, do jednog od malih rogova. Ali samo ako si siguran da se možeš vratiti u nultu težu bez ikakvih teškoća."
"Tri kilometra od ose - to je malko jače od Mesečeve teže. Vilin konjic je za nju konstruisan. Naprosto ću morati da zapnem."
"Džimi, ovde kapetan. Predomislio sam se po tom pitanju. Sudeći po tvojim snimcima, manji šiljci su potpuno istovetni sa velikim. Snimi ih zum-objektivom što bolje možeš. Ne želim da napuštaš predeo slabe teže - sem ako ne uočiš nešto što izgleda veoma važno. Onda ćemo razgovarati."
"U redu, kapetane", reče Džimi, a u njegovom glasu kao da se osetio slabašan prizvuk olakšanja. "Ostaću u blizini Velikog roga. Evo, opet krećemo."
Osećao je da pada pravce u usku dolinu između skupine neverovatno visokih i vitkih planina. Veliki rog se sad uzdiže kilometar iznad njega i šest šiljkova malih rogova svud unaokolo. Brzo se približavao sklop potpornih greda i lukova što okružuju niže padine. Džimi se pitao hoće li moći da se bezbedno spusti negde dole, sred ove kiklopske arhitekture. Više nije mogao da se spusti na sam veliki rog, jer je teža na njegovim sve širim obroncima sad suviše jaka da bi je slabašna sila lepljive bombe mogla poništiti.
Približavajući se Južnom polu, počinjao je sve više da se oseća kao vrabac što leti ispod zasvođenog krova velike katedrale - mada nikad nije sagrađena katedrala veličine makar stotog dela ovog mesta. Pitao se da to stvarno nije neko versko svetilište ili nešto makar izdaleka slično, ali je ubrzo odbacio tu ideju. Na Rami nigde nije bilo ni traga umetničkog izraza: sve je strogo funkcionalno. Možda su Ramanci smatrali da već poznaju konačne tajne svemira, te ih više nisu opsedale čežnje i stremljenja što pokreću čovečanstvo.
To je bila zastrašujuća misao, sasvim strana Džimijevoj uobičajenoj, ne osobito dubokoj filosofiji. Osetio je neodložnu potrebu da ponovo uspostavi vezu sa ljudima, pa je dalekim prijateljima podneo izveštaj o svojoj situaciji.
"Ponovi to, Vilin konjic", odgovori kontrola sa glavčine. "Ne razumemo te; imaš smetnje u prenosu."
"Ponavljam - nalazim se u blizini osnove Malog roga broj šest i koristim lepljivu bombu da sebe privučem."
"Samo delimično razumeli. Čuješ li ti mene?"
"Da, savršeno. Ponavljam, savršeno."
"Molim te, počni da brojiš."
"Jedan, dva, tri, četiri..."
"Primili delimično. Daj nam petnaest sekundi orijentacionog signala, onda opet pređi na glas."
"Evo."
Džimi je uključio slabiji signal koji može da pokaže gde se nalazi na ma kojoj tački Rame, pa je odbrojavao sekunde. Kad je ponovo prešao na glas, upita žalostivo: "Šta se događa? Da li me sad čujete?"
Po svemu sudeći, kontrola na glavčini ga nije čula, jer je kontrolor sad zatražio petnaest sekundi televizijskog prenosa. Tek pošto je Džimi dva puta ponovio pitanje, poruka se probila.
"Džimi, milo mi je što ti nas dobro čuješ. Međutim, na tvom kraju se dešava nešto veoma čudno. Slušaj!"
Preko radija je čuo reprodukciju dobro poznatog pištanja svog orijentacionog signala. Jedan trenutak je bilo sasvim normalno: onda se javilo čudno izobličenje. Pisak od hiljadu cikla je modulisao neki dubok, štrecav puls, tako nizak da je gotovo bio ispod praga ćujnosti. Bila je to neka vrsta treperenja u dubokom basu u kojem se mogla razaznati svaka pojedinačna vibracija. I sama modulacija je modulisana; dizala se i spuštala, dizala i spuštala, sa periodom od oko pet sekundi.
Džimi ni za trenutak nije pomislio da nešto nije u redu sa njegovim predajnikom. Ovo dolazi spolja, mada nije mogao zamisliti šta je to i šta znači.
Kontrola na glavčini nije znala ništa više, ali je bar imala izvesnu teoriju.
"Po našem mišljenju, mora biti da se nalaziš u nekoj vrsti veoma jakog polja - verovatno magnetskog - sa frekvencijom od oko deset cikla. Može biti dovoljno jako da predstavlja opasnost. Predlažemo da se smesta udaljiš - možda je polje samo lokalno. Ponovo uključi signal, a mi ćemo ti ga slati natrag. Tako ćeš znati kad si izašao iz područja smetnji."
Džimi je žurno oslobodio lepljivu bombu i napustio pokušaj spuštanja. Vilinim konjicom je zaobišao u širokom krugu, slušajući zvuk koji se talasao u slušalicama. Preletevši svega nekoliko metara, primetio je da jačina zvuka brzo opada. Kao što je kontrola sa glavčine nagađala, bio je krajnje lokalizovan.
Džimi je zastao na poslednjem mestu gde se zvuk još čuo, poput slabog štrecanja u dubini njegovog mozga. Tako bi primitivni divljak u neznanju punom strahopoštvanja mogao da sluša prigušeno zujanje džinovskog transformatora. A čak bi i divljak možda pogodio da zvuk koji čuje predstavlja samo odlutali odliv nekih kolosalnih energija, koje su potpuno kontrolisane, ali čekaju svoj trenutak.
Ma šta ovaj zvuk značio, Džimija je radovalo što se nalazi van njegovog dometa. Ovo mesto, sred džinovske arhitekture Južnog pola, nije zgodno da usamljen čovek sluša glas Rame.
27. ELEKTRIČNI VETAR
Kad je Džimi krenuo kući, severni deo Rame izgledao je neverovatno dalek. Čak su i tri džinovska stepeništa bila jedva vidljiva, kao nejasno Y, urezano na svodu što poklapa svet. Pojas Cilindričnog mora beše široka i preteća barijera što čeka da ga proguta kao Ikara, ako ga krhka krila iznevere.
Međutim, prevalio je put sve dovde bez ikakvih teškoća i mada je osećao mali umor, smatrao je da sad nema o čemu da brine. Nije ni dirnuo hranu ili vodu, a bio je suviše uzbuđen da se odmara. Na povratku će se opustiti i neće žuriti. Bodrila ga je i pomisao da bi put kući mogao biti dvadeset kilometara kraći, jer čim preleti more, za nuždu se može spustiti ma gde na Severnoj hemisferi. To bi bila kubura, jer bi mu ostalo dugo pešačenje i, što je mnogo gore, morao bi napustiti Vilinog konjica, ali mu je pružalo utešnu meru bezbednosti.
Sad je povećavao visinu, penjući se natrag ka središnjem šiljku. Sužena igla Velikog roga još se pruža kilometar ispred njega, a ponekad ima utisak da je to osovina oko koje se obrće ceo ovaj svet.
Gotovo je bio dosegao vrh Velikog roga kad postade svestan jednog čudnog osećaja. Obuzelo ga je osećanje slutnje, pa čak i fizičke i psihološke nelagodnosti. Odjednom se prisetio - a to nije nimalo pomoglo - rečenice na koju je jednom naišao: "Neko ti prelazi preko groba".
Isprva je potisnuo to sećanje i nastavio da postojano okreće pedala. Uopšte nije nameravao da izveštava kontrolu na glavčini o nečem tako nezasnovanom kao što je neodređena nelagodnost. No, pošto se neprestano pogoršavala, dolazio je u iskušenje da to učini. Nemoguće je da je psihološkog porekla; ako jeste, onda je njegov duh mnogo moćniji no što je toga bio svestan. A doslovno je osećao kako koža počinje da mu se ježi.
Sad, ozbiljno uznemiren, zaustavio se u vazduhu da razmotri situaciju. Stvar je činila utoliko čudnijom činjenica da ovaj osećaj potištenosti i tegobe nije potpuno nov; ranije ga je upoznao, ali se nije mogao setiti gde.
Osvrnuo se oko sebe. Ništa se nije promenilo. Visoki šiljak Velikog roga je na nekoliko stotina metara iznad njega, dok, s onu stranu, nebo premošćuje druga polovina Rame. Osam kilometara niže leži složen, od delova sklopljen tepih južnog kontinenta, pun čudesa koja nijedan drugi čovek neće videti. U celom, potpuno stranom, ali sad poznatom predelu, nije mogao da nađe uzrok svoje nelagodnosti.
Nešto mu zagolica nadlanicu. Za trenutak je pomislio da se spustio neki insekt, pa ga odbaci rukom, ne gledajući. Beše samo dopola izveo tu brzu kretnju kad je shvatio šta čini i zaustavio se, osećajući se malo glupavo. Naravno, niko nije video insekta na Rami...
Podigao je šaku i zurio u nju, malo zbunjen, jer je osećaj golicanja još bio prisutan. Tad primeti da svaka pojedina malja stoji nakostrešena. Po celom doručju bilo je isto - na glavi takođe, što je proverio pipajući rukom.
Znači, u tome je problem. Nalazi se u izvanredno moćnom električnom polju. Potištenost i pritisak koje oseća oni su što na Zemlji ponekad prethode oluji sa grmljavinom.
Iznenada sagledavanje vlastitog položaja bacilo je Džimija gotovo u paniku. Nikad u životu nije bio u stvarnoj fizičkoj opasnosti. Poput svih kosmonauta, doživeo je trenutke osećanja nemoći zbog kabaste opreme ili časove kada je, zbog grešaka ili neiskustva, bezrazložno verovao da se nalazi u opasnoj situaciji. Ali nijedna od tih epizoda nije trajala duže od nekoliko minuta i obično je gotovo odmah mogao da im se smeje.
Ovog puta nema brzog izlaza. Osećao se nag i sam u iznenada neprijateljskom nebu, okružen titanskim silama koje svakog trena mogu da oslobode svoje furije. Vilin konjic - već dovoljno krhak po sebi - sad izgleda nematerijalniji od najfinije paučine. Prva eksplozija bure što se sprema razbiće ga u paramparčad.
"Kontroli na glavčini", reče žurno, "oko mene raste statični naboj. Mislim da samo što nije počela bura sa grmljavinom." Jedva je izgovorio kad iza njega blesnu svetlost; dok je izbrojao deset stigao je prvi prasak. Tri kilometra - znači, tamo pozadi, oko Malih rogova. Pogledao je put njih i video da svaka od šest igala izgleda kao da gori. Četkaste varnice, dugačke na stotine metara, poigravale su sa njihovih vrhova, kao da su to džinovski gromobrani.
Ono što se tamo zbiva može se u čak i većim razmerama dogoditi blizu suženog šiljka Velikog roga. Biće najpametnije da se što je moguće dalje odmakne od te opasne građevine i potraži čist vazduh. Opet je počeo da okreće pedala, ubrzavajući koliko je mogao, a da pri tom ne izloži Vilinog konjica prevelikom naporu. Istovremeno je počeo da gubi visinu; iako to znači ulazak u predeo jače teže, sad je spreman na taj rizik. Osam kilometara razdaljine od tla suviše je za njegov duševni mir.
Na zlokobnom crnom šiljku Velikog roga još nije bilo vidljivih pražnjenja, ali nije sumnjao da se tamo gore gomilaju ogromni potencijali. S vremena na vreme, iza Džimija se prolamala grmljavina, kotrljajući se u krug po obimu sveta. Odjednom mu pade na um da je čudno što takva bura divlja savršeno vedrim nebom. Onda shvati da ovo uopšte nije meteorološka pojava. To bi, zapravo, mogao biti samo beznačajan odliv energije iz nekog skrivenog izvora, u dubini južnog poklopca Rame. Ali zašto baš sad? I, još važnije, šta će se dalje dogoditi?
Već je podobro ostavio za sobom vrh Velikog roga i nadao se da će uskoro biti van dometa pražnjenja munja. No sad je naišao na drugu teškoću: vazduh je postajao uzburkan i imao je muke da kontroliše Vilinog konjica. Vetar kao da se pojavio niotkuda, a ako se uslovi znatnije pogoršaju, krhki skelet nebeskog bicikla biće u opasnosti.
Nepkolebljivo je okretao pedala i dalje, pokušavajući da udare ublaži promenama količine energije i kretnjama tela. Pošto je Vilin konjic maltene produžetak njegovog tela, delimično je uspevao, ali mu se nisu sviđala škriputanja protesta koja su dopirala iz glavnog nosača, kao ni način na koji su se krila krivila sa svakim naletom vetra.
A brinulo ga je još nešto: slabašan šištav zvuk, postojano sve jači, što kao da dopire iz smera Velikog roga. Zvučao je kao gas što šiklja iz cevi pod velikim pritiskom i Džimi se pitao ima li to neke veze sa turbulancijom s kojom se bori. Kakvi god bili uzroci, to mu je dalo nove razloge za uznemirenje.
S vremena na vreme, prilično kratko i zadihano izveštavao je o ovim pojavama kontrolu na glavčini. Odande mu niko nije mogao dati ma kakav savet ili bar nagoveštaj o tome šta se zbiva, no bilo je ohrabrujuće čuti glasove prijatelja, mada je sad počinjao da se boji da ih više nikad neće videti.
Turbulencija se i dalje pojačavala. To je delovalo gotovo kao da se našao u mlazu reaktivnog motora - što mu se jednom na Zemlji desilo u trci za rekordom dok je leteo visinskom jedrilicom. Ali šta bi moglo stvoriti mlaz u Rami?
Postavio je sebi pravo pitanje. Čim je formulisano, znao je odgovor.
Zvuk koji čuje jeste električni vetar što odnosi ogromnu jonizaciju koja se morala akumulisati oko Velikog roga. Nabijeni vazduh se razilazi duž ose Rame, a novi vazduh pritiče pozadi, u područje niskog pritiska. Pogledao je unatrag, ka toj džinovskoj i sad dvostruko pretećoj igli, pokušavajući da zamisli granice vihora što sa nje duva. Možda će najbolja taktika biti da leti po sluhu, udaljavajući se što je moguće više od zlokobnog šištanja.
Rama je Džimija poštedeo nužnosti izbora. Iza njega je buknula plamena zavesa, ispunjavajući nebo. Imao je vremena da vidi kako se cepa na šest ognjenih traka što idu od vrha Velikog roga do svakog malog. Onda ga sustiže udar.
28. IKAR
Džimi je jedva stigao da javi radiom: "Krilo se krivi - pašću", kad Vilin konjic poče da se graciozno sklapa oko njega. Levo krilo se sasvim prelomilo po sredini, a spoljni deo je odlebdeo poput lista što sporo pada. Desno krilo je izvelo složeniji podvig. Uvrnulo se u osnovi i tako oštro presavilo unatrag da se vrh zamrsio sa repom. Džimi se osećao kao da sedi u prelomljenom zmaju što polako pada s neba.
Ipak nije sasvim bespomoćan; vazdušni zavrtanj još funkcioniše i dok bude imao snage ostaje mu izvesna mera kontrole. Ima možda minuta vremena da je iskoristi.
Ima li nade da stigne do mora? Ne - predaleko je. Onda se setio da se služi zemaljskim pojmovima; iako je dobar plivač, prošli bi sati dok bi ga spasli, a dotle bi ga otrovna voda sigurno ubila. Njegova jedina nada je da se spusti na kopno. O problemu strme južne litice misliće kasnije - ukoliko bude ikakvog 'kasnije'.
Ovde, u zoni teže deset puta slabije od zemaljske, padao je veoma sporo, ali će uskoro početi da ubrzava kako se bude udaljavao od ose. Međutim, otpor vazduha će komplikovati situaciju i sprečiće da dobije suviše veliku brzinu padanja. Vilin konjic će, čak i bez pogona, dejstvovati kao primitivan padobran. Ono nekoliko kilograma potiska koje je još kadar da proizvede mogu činiti razliku između života i smrti; nije bilo nikakve sumnje da mu to beše jedina nada.
Glavčina je ućutala: njegovi prijatelji mogu tačno da vide šta se sa njim događa, a znaju da mu njihove reči ničim ne mogu pomoći. Džimi sad obavlja najveštiji let u svome životu. Šteta, pomisli sa turobnim humorom, što je publika tako malobrojna i što ne ume da oceni tananije pojedinosti njegove vratolomije.
Spuštao se u širokoj spirali i dokle god njen nagib ostane prilično mali, izgledi da preživi bili su dobri. Okretanje pedala je pomagalo da se Vilin konjic održi u vazduhu, mada se plašio da upotebi svu snagu za slučaj da se polomljena krila sasvim odvoje. A svaki put kad bi zaokrenuo na jug, mogao je da uživa u fantastičnom prizoru koji je Rama predusretljivo priredio, kako je izgledalo, samo u njegovu čast.
Trake munja su još poigravale sa vrha Velikog roga do manjih vrhova u nizini, ali se sada ceo sklop obrće. Šestokraka ognjena kruna se okreće nasuprot obrtanju Rame, svakih nekoliko sekundi opisujući pun krug. Džimi je imao utisak da posmatra džinovski elektromotor u radu i možda nije bio beznadežno daleko od istine.
Nalazio se na pola puta od ravnice, kružeći u spljoštenoj spirali, kad je vatromet naglo prestao. Mogao je osetiti kako naboj otiče s neba i nagleduške je znao da malje po njegovim rukama više nisu nakostrešene. Sad nema ničeg da mu odvlači pažnju ili smeta tokom poslednjih nekoliko minuta borbe za život.
Sada, kad je mogao biti siguran gde se otprilike mora spustiti, poče netremice da proučava to područje. Veliki deo predela činila je šahovska tabla potpuno suprotnih sredina, kao da su nekom ludom kreatoru predela date odrešene ruke i rečeno mu da svojoj mašti do kraja pusti na volju. Kvadrati ploče imali su stranice od gotovo kilometar i mada je većina ravna, Džimi nije mogao biti siguran da su čvrsti, jer se njihove boje i fakture toliko razlikuju. Odluči da sačeka do poslednjeg mogućeg trenutka pre no što se odluči - ako uopšte bude imao izbor.
Kad je preostalo još samo nekoliko stotina metara, javio se poslednji put glavčini. "Još imam izvesnu kontrolu - spustiću se kroz pola minuta - onda ću vas pozvati."
To je bilo optimističko stanovište i svi su to znali. No Džimi je odbijao da kaže zbogom; želeo je da njegovi drugovi znaju da je pao boreći se i nezaplašen.
U stvari, zaista se malo plašio, i to ga je iznenadilo, jer sebe nikad nije smatrao naročito hrabrim čovekom. To je bilo gotovo kao da posmatra napore nekog potpuno nepoznatog, a da sam nije lično umešan. Više je izgledalo kao da proučava neki zanimljiv problem aerodinamike i menja različite parametre kako bi video šta će se desiti. Gotovo jedino osećanje koje je imao beše neka daleka tuga zbog izgubljenih prilika, među kojima je najvažnija - predstojeće Lunarne olimpijske igre. Bar jedna budućnost je odlučena: Vilin konjic nikad neće prikazati svoje veštine na Mesecu.
Još sto metara; horizontalna brzina izgleda prihvatljiva, ali kojom brzinom pada? A postoji jedna srećna okolnost: tle je potpuno ravno. Uložiće svu snagu u konačni izliv energije, počev od - SAD!
Obavivši svoju dužnost, desno krilo se konačno odvalilo u osnovi. Vilin konjic poče da se prevrće, a Džimi je pokušao da to ispravi suprotstavljajući obrtanju težinu svoga tela. Kad je pao, gledao je pravo u luk predela, udaljen šesnaest kilometara.
Izgledalo je sasvim nepravično i nerazumno da je nebo tako tvrdo.
29. PRVI KONTAKT
Kad se Džimi osvestio, prva stvar koje je postao svestan beše užasna glavobolja. Nju je gotovo dočekao dobrodošlicom; bar dokazuje da je živ.
Onda je pokušao da se pomeri i širok izbor bolova i tištanja smesta se nametnuo njegovoj pažnji. No, koliko je mogao da oceni, izgleda ništa nije slomljeno.
Potom se odvažio da otvori oči. Ali je odmah zažmurio kad je otkrio da zuri pravo u traku svetlosti duž tavanice sveta. Kao lek za glavobolju, taj vidik nije bio preporučljiv.
Još je ležao, prikupljajući snagu i pitajući se kad će biti bezbedno da otvori oči, kad iz blizine iznenada začu krckav šum. Polako okrenuvši glavu ka njegovom izvoru, rizikovao je jedan pogled - i ponovo je gotovo izgubio svest.
Na pet metara odatle, veliki, raku podoban stvor je, izgleda, večerao olupine jednog Vilinog konica. Kad se pribrao, Džimi se polako i tiho otkotrljao dalje od čudovišta, svakog trena očekujući da ga zgrabe njegove kandže kad otkrije da je dostupna ukusnija hrana. Međutim, uopšte se nije osvrtalo; kad je povećao rastojanje na deset metara, Džimi se oprezno podigao u sedeći položaj.
Sa ove, veće razdaljine, stvorenje nije izgledalo baš tako užasno. Imalo je nisko, pljosnato telo, oko dva metra dugo, a metar široko, koje se oslanja na šest trozglavkastih nogu. Džimi vide da je pogrešio pretpostavivši da jede Vilinog konica; u stvari, nije video ni traga od usta. Stvor je, zapravo, spretno obavljao uništavanje, koristeći makazaste kandže da secka nebeski bicikl u komadiće. Ceo red manipulatora, jezivo sličnih majušnim ljudskim šakama, potom je prenosio komade na sve veću gomilu na leđima životinje.
No, da li je to životinja? Mada je to bila prva Džimijeva reakcija, sad je počeo da menja mišljenje. U njenom ponašanju postoji izvesna svrsishodnost koja nagoveštava prilično visoku inteligenciju. Nije mogao da nađe razlog zašto bi ma koje čisto nagonsko stvorenje brižljivo sakupljalo razbacane delove njegovog nebeskog bicikla - sem ako, možda, ne prikuplja građu za gnezdo.
Oprezno motreći na raka, koji ga je i dalje potpuno ignorisao, Džimi se s mukom osovi na noge. Nekoliko klimavih koraka je pokazalo da može da ide, mada ne beše siguran da li bi mogao da prestigne onih šest nogu. Onda je uključio predajnik, ni za trenutak posumnjavši da li još radi. Pad koji je on mogao da preživi, solidna elektronika predajnika neće ni osetiti.
"Kontrola na glavčini", reče prigušeno, "da li me primate?"
"Hvala bogu! Jesi li čitav?"
"Samo malčice uzdrman. Pogledajte ovo."
Okrenuo je kameru prema raku, taman na vreme da registruje konačno uništenje krila Vilinog konjica.
"Koji je to đavo - i zašto žvaće tvoj bicikl?"
"Kad bih samo zano. Dokrajčio je Vilinog konjica. Povući ću se, za slučaj da zaželi da počne sa mnom."
Džimi se polako povlačio, ne skidajući pogled sa raka. Ovaj je sad išao ukrug, spiralom koja se stalno širila, očito tražeći komade koji su mu možda promakli, te je Džimi prvi put mogao da ga sagleda u celosti.
Sad kad je početna preneraženost minula, mogao je da uvidi da je rak sasvim lepa životinja. Ime "rak" koje joj je automatski dao možda pomalo navodi na zabludu. Da nije tako nemoguće velik, mogao bi ga nazvati "bubom". Njegov oklop ima divan, metalan sjaj; Džimi je gotovo bio spreman da se zakune da to i jeste metal.
To je zanimljiva ideja. Da li bi to mogao biti robot, a ne životinja? Netremice je piljio u raka, s tom mišlju u glavi, analizirajući sve pojedinosti njegove anatomije. Tamo gde bi trebalo da dođu usta, nalazila se zbirka manipulatora koja je Džimija veoma podsećala na one peroreze za više radnji što očaravaju sve prave dečake; tu su bila klešta, šila, turpije i čak nešto što izgleda kao burgija. Ali to ništa ne odlučuje. Svet insekata na Zemlji poseduje sve ove alatke i još mnoge druge. Pitanje životinja ili robot ostalo je u Džimijevom duhu savršeno uravnoteženo.
Oči koje bi mogle da presude stvar činile su je još dvosmislenijom. Tako su duboko usađene u zaštitne kapke da je nemoguće reći da li su im sočiva od kristala ili od pihtijaste mase. Potpuno su bezizrazne i zapanjujuće jarkoplave. Mada su se nekoliko puta usmerile ka Džimiju, nisu pokazale ni najmanji tračak interesovanja. Po njegovom, možda pristrasnom mišljenju, to je odlučilo o stupnju inteligencije ovog stvora. Jedan entitet - robot ili životinja - kadar da prenebregne ljudsko biće ne može biti naročito bistar.
Rak je prestao da kruži i nekoliko sekundi je stajao nepomično, kao da osluškuje neku nečujnu poruku. Onda je krenuo, čudnim, gegavim koracima, približno u smeru mora. Kretao se u savršeno pravoj liniji, ustaljenom brzinom od četiri ili pet kilometara na sat i već je bio prevalio nekoliko stotina metara pre no što je Džimijev još pomalo uzdrman um registrovao činjenicu da mu odnosi poslednje tužne ostatke njegovog ljubljenog Vilin-konjica. Krenuo je u nemilosrdnu i razjarenu poteru.
Njegov postupak nije bio sasvim nelogičan. Rak se uputio prema moru - a ukoliko je ikakav spas moguć, može doći jedino iz tog pravca. Sem toga, Džimi je želeo da otkrije šta će stvor učiniti sa svojim trofejom; to bi trebalo da nešto određenije otkrije o njegovoj motivaciji i inteligenciji.
Pošto je bio ugruvan i ukočen, Džimiju je trebalo nekoliko minuta da sustigne raka koji se kretao kao da ima cilj. Kad je to učinio, pratio ga je na pristojnom odstojanju, sve dok nije bio siguran da ovome ne smeta njegovo prisustvo. Tada je među otpacima Vilinog konjica primetio svoju čuturicu s vodom i paket sledovanja za slučaj nužde i namah je osetio i glad i žeđ.
Tamo su, bežeći od njega neumitnom brzinom od pet kilometara na sat, jedina hrana i piće u celoj ovoj polovini sveta. Bez obzira na opasnost, mora ih se domoći.
Oprezno se približio raku, prilazeći mu otpozadi, zdesna. Držeći korak s njim, proučavao je složeni ritam rakovih nogu sve dok nije mogao predvideti gde će se nalaziti u svakom trenutku. Kad je bio spreman, promrmljao je brzo "Izvin' te" i sunuo da zgrabi svoju imovinu.
Džimi nije sanjao da će jednog dana morati da upražnjava veštine džeparoša, ali je bio očaran svojim uspehom. Ponovo je izmakao za manje od sekunde, a rak uopšte nije usporio svoj ustaljeni hod.
Džimi je zaostao desetak metara, ovlažio usta vodom iz čuturice i počeo da žvaće šipku mesnog koncetrata. Ova mala pobeda učinila ga je mnogo srećnijim, sad je čak mogao da se odvaži da razmišlja o svojoj sumornoj budućnosti.
Dok je života, ima nade; ipak, nije uspevao da zamisli kako bi ga mogli izbaviti. Čak i ako njegove kolege pređu more, kako da dospe do njih, pola kilometra niže? "Nekako ćemo naći način da siđeš", obećala je kontrola sa glavčine. "Ta litica ne može da ide skroz oko sveta a da se negde ne prekine." Bio je u iskušenju da odgovori: "Zašto ne bi mogla?" ali se predomislio.
Jedna od najčudnijih stvari u vezi sa hodanjem kroz unutrašnjost Rame jeste činjenica da uvek vidiš svoj cilj. Ovde krivina sveta nije skrivala; otkrivala je. Džimi je neko vreme već bio svestan rakovog odredišta; gore, u zemljištu što kao da se uzdiže pred njim, nalazi se jama, široka pola kilometra. To je jedna od tri takve na Južnoj hemisferi; sa glavčine je bilo nemoguće videti koliko su duboke. Sve su nazvane po važnijim Mesečevim kraterima, a Džimi se približava Koperniku. Ime jedva da odgovara, jer nema okolnih bregova ni centralnih vrhova. Ovaj Kopernik je obična duboka jama, ili bunar, savršeno vertikalnih zidova.
Kad se dovoljno približio da zaviri unutra, Džimi je, najmanje pola kilometra niže, ugledao baru zlokobne, olovnozelene vode. To znači da je otprilike u visini mora i on se pitao jesu li povezani.
Niz unutrašnjost bunara krivudala je spiralna rampa, potpuno usečena u strmi zid, tako da je prilično delovala kao žleb ogromne topovske cevi. Činilo se da postoji neobično veliki broj zavoja: tek pošto je pogledom otpratio spiralu duž nekoliko krugova, pritom se sve više zbunjujući, Džimi je shvatio da ne postoji jedna rampa, već tri, potpuno samostalne i razmaknute za sto dvadeset stepeni. U ma kojoj drugoj sredini sem Rame, ceo ovaj koncept predstavljao bi upečatljiv arhitektonski podvig.
Tri rampe su vodile pravo u baru i nestajale su ispod njene neprozirne površine. Blizu linije vode Džimi je mogao videti grupu crnih tunela ili pećina. Izgledale su prilično zlokobno i on se pitao jesu li nastanjene. Možda su Ramanci amfibije.
Kada se rak približio ivici bunara, Džimi je pretpostavljao da će sići jednom od rampi - možda da odnese olupine Vilinog konjica nekom biću koje će umeti da ih proceni. Umesto toga, stvor je otišao pravo do ruba, nagnuo gotovo pola tela nad ambis, bez ikakvog znaka oklevanja - mada je greška od nekoliko sentimetara mogla biti katastrofalna - i čilo slegnuo ramenima. Komadi Vilinog konjica su odlepetali u dubinu. Dok je posmatrao kako padaju, Džimiju navreše suze na oči. Eto, pomislio je gorko, inteligencije ovog stvora.
Otarasivši se đubreta, rak se okrenuo i pošao prema Džimiju, koji je stajao samo desetak metara dalje. Da li ću i ja biti podvrgnut istom postupku - pitao se. Nadao se da kamera nije suviše nesigurna dok je kontroli na glavčini pokazivao čudovište koje se brzo približava. "Šta savetujete?", šapnuo je zabrinuto, bez mnogo nade da će dobiti koristan odgovor. Bilo je neke male utehe u spoznaji da upravo ulazi u istoriju, a njegov um je užurbano prebirao odobrene obrasce za ovakav susret. Dosad su svi bili čisto teorijski. On će biti prvi čovek koji će ih proveriti u praksi.
"Ne beži dok ne budeš siguran da je neprijateljski nastrojen", odgovori mu šapatom kontrola sa glavčine. Kuda da beži - upitao se Džimi. Mislio je da može prestići tog stvora u trci na sto metara, ali je osećao groznu izvesnost da bi ga ovaj iznurio na dužu stazu.
Džimi je polako dizao raširene ruke. Ljudi su dvesta godina raspravljali o ovom gestu; da li će ga svaki stvor, ma gde u svemiru, protumačiti kao: "Vidiš - nisam naoružan?" Međutim, niko nije umeo da smisli ništa bolje.
Rak nije ispoljio nikakvu reakciju niti je usporio hod. Potpuno zanemarujući Džimija, prošao je mimo njega i svrhovito se uputio na jug. Osećajući se krajnje budalasto, vršilac dužnosti predstavnika Homo sapiensa gledao je kako njegov prvi kontakt odmiče ravnicom Rame, potpuno ravnodušan prema njegovom prisustvu.
Retko je kad u životu bio tako ponižen. Onda mu priteče u pomoć smisao za humor. Na kraju krajeva, nije važno što te ignorišu animirana đubretarska kola. Bilo bi gore da su ga pozdravila kao davno izgubljenog brata.
Vratio se do ivice Kopernika i zurio u dubinu, u njegovu neprozirnu vodu. Prvi put je primetio da se ispod površine tamo-amo sporo kreću neodređeni oblici, neki od njih prilično veliki. Uskoro se jedan od njih uputio ka najbližoj spiralnoj rampi i nešto nalik mnogonožnom tenku započe dugo penjanje. Brzinom kojom ide, zaključi Džimi, biće mu potrebno gotovo sat da stigne ovamo; ukoliko je to opasnost, vrlo je spora.
Onda je primetio treptaj mnogo bžeg kretanja, u blizini onih pećinskih otvora, dole, kod linije vode. Nešto brzo putuje rampom, ali nije mogao da ga jasno uhvati pogledom ili razazna ma kakav određen oblik. Delovalo je kao da gleda mali vazdušni kovitlac ili vetrom nošen stub peska, veličine čoveka.
Trepnuo je, pa je drmao glavom, žmureći nekoliko sekundi. Kad je ponovo otvorio oči, priviđenje beše nestalo.
Možda ga je udar prilikom pada uzdrmao više no što je bio svestan; ovo je prvi put da pati od vizuelnih halucinacija. To neće pomenuti kontroli na glavčini.
Niti će se baktati s istraživanjem tih rampi, kao što beše upola odlučio. To bi, očito, predstavljalo traćenje energije.
Kovitlavi fantom kojeg je samo zamišljao da vidi nije imao nikakve veze sa njegovom odlukom - baš nikakve, jer Džimi, naravno, nije verovao u aveti.
30. CVET
Džimi je ožedneo od napora, a bio je bolno svestan činjenice da u celoj ovoj zemlji nema vode koja bi se mogla piti. Sa sadržinom svoje čuturice verovatno se može održati nedelju dana - ali čemu? Najumniji mozgovi Zemlje uskoro će se usredsrediti na njegov problem i zapovednika Nortona će nesumnjivo bombardovati predlozima. Ali on nije uspevao da zamisli način na koji bi se mogao spustiti niz onu pola kilometra visoku liticu. Čak i kad bi imao dovoljno dugačak konopac, nema za šta da ga priveže.
I pored toga, glupavo je - i nemužastveno - predati se bez borbe. Bilo koja pomoć moraće da dođe s mora, a dok maršuje prema obali može nastaviti svoj posao kao da se ništa nije dogodilo. Niko drugi nikad neće posmatrati i fotografisati raznolike terene preko kojih mora da prođe, i to će mu obezbediti posmrtnu besmrtnost. Mada bi pretpostavio mnoge druge počasti, to je bolje nego ništa.
Nalazio se svega tri kilometra od mora, u vazdušnoj liniji kojom je mogao da leti jadni Vilin konjic, ali je izgledalo neverovatno da do njega može stići pravom putanjom; deo terena što leži pred njim može se pokazati kao odveć velika prepreka. Međutim, to nije problem, jer postoji obilje alternativnih puteva. Video ih je sve, rasprostrte na velikoj zakrivljenoj mapi što se s obe strane uzdiže i ide u stranu od njega.
Ima puno vremena; počeće od najzanimljivijeg kraja, čak i ako ga to odvede sa direktnog puta. Otprilike kilometar udesno nalazi se kvadrat što blešti kao brušeno staklo ili džinovski izlog nakita. Verovatno je ta pomisao usmerila Džimijeve korake. Čak se i od osuđenog čoveka moglo s razlogom očekivati da se malo zainteresuje za nekoliko hiljada kvadratnih metara dragog kamenja.
Nije bio naročito razočaran kad se ispostavilo da su to kristali kvarca, milioni njih, usađeni u sloj peska. Susedni kvadrat šahovske ploče bio je znatno zanimljiviji. Bio je pokriven naizgled nasumičnim rasporedom blizu postavljenih šupljih metalnih stubova, čija je visina išla od ispod jednog do preko pet metara. Bio je poptuno neprohodan, jedino je tenk mogao da se probije kroz tu šumu cevi.
Džimi je išao između kristala i stubova dok nije došao do prve raskrsnice. Desni kvadrat je bio ogroman tepih, ili tapiserija, od upletene žice; pokušao je da odvoji jednu nit, ali je nije mogao odlomiti. Levo se nalazio mozaik heksagonalnih pločica, tako glatko spojenih da se između njih nisu videli sastavi. Izgledao bi kao celovita površina da pločice nisu bile u svim duginim bojama. Džimi je proveo mnogo minuta pokušavajući da pronađe dve susedne pločice iste boje, da vidi može li onda razaznati njihove granice, ali nije uspeo da otkrije ni jedan jedini primer takve slučajnosti.
Snimajući sporu panoramu oko raskršća, žalostivo je rekao kontroli na glavčini: "Šta je ovo po vašem mišljenju? Osećam se kao uhvaćen u džinovsku zagonetku za slaganje. Ili je ovo ramanska umetnička galerija?"
"Mi smo zbunjeni koliko i ti, Džimi. Ali nismo naišli na ma kakav znak da su Ramanci skloni umetnosti. Sačekajmo dok budemo imali još primera pre no što donesemo ikakav zaključak."
Dva primera koja je našao na sledećem raskršću nisu mnogo pomogla. Jedan kvadrat je bio potpuno prazan - gladak, neutralno siv, tvrd, ali klizav pod rukom. Drugi je bio od mekog sunđera, izbušenog milijardama i milijardama sićušnih rupica. Džimi ga oproba nogom, a cela površina se stužujuće zatalasa pod njim, kao jedva stabilizovan živi pesak.
Na sledećoj raskrsnici naišao je na nešto voma slično pooranoj njivi, sem što su brazde bile jednoobrazno duboke jedan metar, a materijal je imao fakturu turpije ili trenice. Ali Džimi gotovo uopšte nije obratio pažnju na ovo, jer je susedni kvadrat od svih koje je dosad video najviše pobuđivao na razmišljanje. Tu je, napokon, nešto shvatljivo i prilično uznemirujuće.
Ceo kvadrat je bio opasan ogradom, tako uobičajenom da je na Zemlji ne bi dvaput pogledao. Bili su tu stubovi, reklo bi se metalni, na razmaku od pet metara, a između njih šest razapetih žica.
Iza ove ograde nalazila se druga, istovetna - a iza nje treća. To je predstavljalo još jedan primer Ramine redundancije; što god da je zatvoreno u taj tor ne bi imalo izgleda da se probije napolje. Nije postojao ulaz - nije bilo kapija koje bi se mogle otvoriti da se uteraju životinje (ili životinja) što se tu valjda čuvaju. Umesto toga, u sredini kvadrata se nalazila jedna jedina jama, nalik manjoj verziji Kopernika.
Čak i u drukčijim okolnostima, Džimi verovatno ne bi oklevao, ali sad nije imao šta da izgubi. Brzo se uzverao preko sve tri ograde, otišao je do jame i zavirio unutra.
Za razliku od Kopernika, ovaj bunar je bio dubok svega pedeset metara. Pri dnu su tri tunelska izlaza, od kojih svaki izgleda dovoljno veliki za slona. I to je bilo sve.
Pošto je zurio izvesno vreme, Džimi dokona da bi jedina stvar koja bi svemu dala neki smisao bila da dno, u stvari, predstavlja lift. Ali, po svoj prilici, nikad neće saznati šta se njime prenosi; mogao je samo da nagađa da je poveliko i možda veoma opasno.
Za narednih nekoliko sati prevalio je preko deset kilometara duž ivice mora i kvadrati šahovskog polja počeše da se stapaju u njegovom sećanju. Video je neke - potpuno zatvorene šatorima podobnim strukturama od žičane mreže, kao da su džinovski kavezi za ptice. Bilo je drugih koji su izgledali kao jezera zgrušane tečnosti, puna spiralnih šara; međutim, kad ih je oprezno isprobao, bili su sasvim čvrsti. A jedan kvadrat je bio tako crn da čak nije mogao jasno da ga vidi; jedino mu je čulo pipanja kazivalo da tu nečeg uopšte ima.
No sad se nalazi pred tananom modulacijom u nešto pojmljivo. Ka jugu se pružao niz - tu ne može da posluži nijedna druga reč - polja, poređanih jedno za drugim. Kao da prolazi pored nekog oglednog dobra na Zemlji. Svaki kvadrat je predstavljao glatku površinu brižljivo zaravnjene zemlje ili prašine, prve koje je video u metalnom predelu Rame.
Velika polja su bila netaknuta, beživotna - čekala su plodove koji nisu ni zasejani. Džimi se pitao šta bi mogla biti njihova svrha, jer je neverovatno da bi se tako razvijeni stvorovi kao što su Ramanci bavili ma kojim vidom poljoprivrede; čak i na Zemlji zemljoradnja je tek omiljena pasija i izvor egzotičnih luksuznih namirnica. No, mogao se zakleti da su ovo potencijalna poljoprivredna dobra, besprekorno pripremljena. Nikad nije video zemlju koja je izgledala tako čista; svaki kvadrat je pokriven velikim čaršavom otporne, providne plastične materije. Pokušao je da je proseče kako bi uzeo uzorak, ali je nož jedva zagrebao površinu.
Dublje u kopnu bila su druga polja, a na mnogima od njih složene konstrukcije od šipki i žice, verovatno namenjene podupiranju puzavica. Izgledale su sumorno i napušteno, kao drveće bez lišća usred zime. Zima koju su spoznale morala je odista biti duga i užasna, a ovih nekoliko nedelja svetlosti i toplote su možda samo kratka međuigra dok zima ponovo ne dođe.
Džimiju nikad nije bilo jasno šta ga je navelo da stane i pažljivije zagleda metalni lavirint što se prostirao ka jugu. Mora da je njegov um nesvesno proveravao svaku pojedinost oko njega; u ovom fantastično stranom predelu zapazio je nešto još anomalnije.
Oko četvrt kilometra odatle, usred osmanluka od žice i šipki, blistala je jedna jedina mrljica boje. Bila je tako sitna i neupadljiva da se nalazila gotovo na granici vidljivosti; na Zemlji je niko ne bi drugi put pogledao. A ipak je nesumnjivo jedan od razloga što je Džimi sad zapazio to da ga podseća na Zemlju.
Nije javio kontroli na glavčini sve dok nije bio siguran da nema greške i da ga nisu zavarale želje. Tek kad je bio udaljen svega nekoliko metara, mogao je biti potpuno siguran da je život, kakav poznaje, upao u sterilni, aseptični svet Rame. Ovde, na rubu Južne hemisfere, cvetao je u usamljenoj divoti jedan cvet.
Kad je prišao bliže, Džimiju bi jasno da nešto nije u redu. U pokrovu koji po svoj prilici štiti ovaj sloj zemlje od kontaminacije neželjenim oblicima života postojala je rupa. Kroz taj procep pružala se zelena stabljika, debela kao čovekov mali prst, koja je uspuzala uz osmanluk. Na metar od tla isterala je plavičaste listove koji su po obliku više ličili na perje nego na lišće ma koje biljke poznate Džimiju. U visini očiju stabljika se završavala onim što je u prvi mah smatrao jednim cvetom. Sad vide, bez imalo iznenađenja, da su to zapravo tri cveta zbijena zajedno.
Latice su bile jarko obojene cevčice, oko pet centimetara duge; svaki cvet ih je imao bar pedeset, a blistale su takvim metalnoplavim, ljubičastim i zelenim prelivima da su više ličile na krila leptira no na ma šta iz biljnog carstva. Džimi gotovo ništa nije znao o botanici, ali beše zbunjen što ne vidi ni traga od stuktura koje bi izgledale kao tučkovi ili prašnici. Pitao se da sličnost sa zemaljskim cvećem nije puka slučajnost; možda je ovo nešto srodnije koralnom polipu. U svakom slučaju, to, čini se, podrazumeva postojanje malih letećih stvorova koji bi služili ili kao posrednici pri oplođavanju ili kao hrana.
To nije stvarno bitno. Kakva god da je naučna definicija, za Džimija je ovo cvet. Neobjašnjivo čudo, neramanska slučajnost njegovog postojanja na ovom mestu podsetiše ga na sve ono što više nikad neće videti; stoga je rešio da se domogne cveta.
To neće biti lako. Udaljen je preko deset metara, odvojen od Džimija rešetkom načinjenom od tankih šipki. Ove su oblikovale kockastu šaru koja se stalno nanovo ponavljala, a jedna stranica je imala nešto manje od četrdeset centimetara. Džimi ne bi leteo nebeskim biciklima da nije vitak i protegljast, te je znao da se može provući kroz otvore rešetke. Međutim, izlazak bi mogao biti sasvim nešto drugo. Sigurno je da neće moći da se okrene; moraće da se povlači unatraške.
Kad je opisao cvet i snimio ga iz svih dostupnih uglova, kontrola na glavčini je bila ushićena njegovim otkrićem. Nisu izneli nikakve zamerke kad je kazao: "Idem po njega". Nije ni očekivao da će zamerki biti: njegov život sad pripada njemu, može s njim činiti što god zaželi.
Skinuo je sve sa sebe, zgrabio glatke metlane šipke i počeo da se uvlači u otvor. Bilo je tesno; osećao se kao zatvorenik što beži kroz rešetke svoje ćelije. Kad se potpuno uvukao u rešetku, pokušao je da se izvuče, samo da vidi da li će biti kakvih teškoća. Bilo je znatno teže, jer je sad ispružene ruke morao da koristi za odguravanje umesto za privlačenje, ali nije video razloga da bespomoćno upadne u klopku.
Džimi je bio čovek akcije i poriva, a ne introspekcije. Dok se nelagodno migoljio uskim hodnikom od šipki, nije gubio vreme da sebe pita zašto izvodi takav donkihotski podvig. Nikad u životu nije se zanimao za cveće, a sad ipak stavlja na kocku poslednju energiju da bi uzbrao cvet.
Tačno je da je ovaj primerak jedinstven i da ima ogromnu naučnu vrednost. No on ga, u stvari, želi, jer je to poslednja veza sa svetom života i sa planetom na kojoj je rođen.
Ipak, kad mu je cvet bio na dohvatu, odjednom ga obuzeše sumnje. Možda je to jedini cvet koji je izrastao u celom Rami. Ima li opravdanja da ga uzbere?
Ukoliko mu je potrebno neko opravdanje, mogao se tešiti mišlju da sami Ramanci nisu uključili cvet u svoje planove. To je očito nepravilnost, izrasla vekovima prekasno - ili prerano. Ali mu, zapravo, nikakvo opravdanje nije potrebno, a njegovo oklevanje bilo je samo trenutno. Pružio je ruku, uhvatio stabljiku i naglo cimnuo.
Cvet je dosta lako otkinuo. Skupio je i dva lista pre no što je polako krenuo natrag kroz rešetke. Sad, kad mu je samo jedna ruka slobodna, napredovanje je bilo izvanredno teško, čak bolno, i ubrzo je morao zastati kako bi povratio dah. Tada je primetio da se perjasti listovi sklapaju, a obezglavljena stabljika polako odvija sa svog potpornja. Dok je posmatrao sa smešom začaranosti i preneraženosti, vide kako se cela biljka postepeno povlači u zemlju, poput smrtno ranjene zmije što puzi natrag u svoju rupu.
Ubio sam nešto lepo, reče sebi Džimi. Ali, s druge strane, Rama je ubio njega. On samo uzima ono što mu po pravu pripada.
Нема коментара:
Постави коментар