Agata Kristi, Velika četvorka ( šesnaesto poglavlje, Umirući Kinez )

 ŠESNAESTO POGLAVLJE 

Čak mi je i danas vrlo teš ko pisati o tim danima u ožujku.

Poirot—jedinstveni, neponovljivi Hercule Poirot —mrtav! Nešto je bilo dijabolično kad je reč o toj po maknutoj i nepospremljenoj kutiji šibica, koju bi Poirot sigurno požurio vratiti na pravo mesto —i tako izazvao eksploziju.

Činjenica da sam zapravo ja izazvao katastrofu nikad me nije prestajala ispunjati beskrajnom tugom. Pravo je čudo, kako je rekao dr. Ridgeway, da i ja nisam poginuo nego sam se izvukao pretrpevš i tek blagi potres mozga.

premda mi se učinilo da sam se odmah osvestio, ipak sam gotovo 24 sata bio bez svesti. Tek sam sledećeg dana uveče jedva prikupio malo snage da oteturam do susedne sobe i duboko potrešen pogledam na brestov kovčeg u kojem su ležali ostaci najvećeg čoveka u istoriji sveta.

Čim sam se vratio svesti, jedna me je misao zaokupila— osvetiti Poirotovu pogibiju i bez milosti uništiti Veliku Četvorku.Verovao sam da će se Ridgeway s tim složiti, ali na moje iznenađenje činilo se da to lekara zapravo uopšte ne zanima. - Vratite se u Južnu Ameriku —savetovao bi mi u svakoj mogućej prigodi.Zašto pokušati postići nemoguće? Što je strašljivije i obzirnije mogao, zapravo mi je govorio: Ako Poirot, jedinstveni Poirot, nije uspeo —kako bih onda mogao ja?

Ne, nisam popuštao. Ne obazirući se nasumnje u moju stvarnu doraslost i kvalificiranost za takav pothvat (a,neka mi bude dopušteno da kažem, o tom se pitanje nisam potpuno slagao s lekarom), držao sam da sam tako dugo radio s Poirotom da sam naučio napamet njegove metode i osećao se sposobnim nastaviti tamo gde je on stao. Posredi su bili osećaji. Prijatelj mi je mučki umoren. Zar se od mene očekivalo da se skrušeno vratim u Južnu Ameriku a da ne pokušam dovesti zločince na sud?

Sve sam to rekao Ridgevvavju. Pažljivo me slušao.

—Pa ipak— rekao je kad sam završio — moj se savet nije promenio. Potpuno sam uveren da bi vas i Poirot, da je kojim slučajem među nama, jednako savetovao i poticao da se vratite. U njegovo vas ime preklinjem, Hastingse, okanite se tih ludih zamisli i vratite na svoj ranč.

Bio sam jednako nepopustljiv pa je, odmahujući glavom, Ridgeway jednostavno zaćutao.

Još sam se mesec dana oporavljao. Po kraj meseca zahteva sam i naposletku uspeo ugovoriti razgovor s ministarstvom unutarnjih poslova. Ponašanje gospodina Crowthera uveliko je podsećalo na dr. Ridgevvava.Umirivao me je i istovremeno odbijao. Izražavajući zahvalnost za ponuđene usluge, blago ih je i obzirno odbijao. Dobio je dokumente koje mu je zaveštao Poirot i uveravao me da se poduzimaju svi nužni koraci kako bi se odgovarajuće dočekalo nastupajuće nevolje.

Morao sam se pomiriti s tim hladno izrečenim utehama. Na kraju razgovora i gospodin Crowther me je nagovarao da se vratim u Južnu Ameriku. Bio sam vrlo nezadovoljan razgovorom.

Pretpostavljam da bih na odgovarajućem mestu morao opisati i Poirotov pogreb. Svečana i dirljiva povorka, a venaca i buketa bilo je nemoguće izbrojati. Dolazili su iz svih društvenih slojeva, od najviših do najnižih, i upečatljivo su svedočili o ugledu koji je moj prijatelj stekao u drugoj mu domovini. Dok sam stajao uz grob i razmišljao o zajedničkim doživljajima i sretnim danima, preplavili su me duboki osećaji

Do početka maja sve sam već isplanirao.Verovao sam da neću pogrešiti ako nastavim objavljivati ​Poirotov oglas u vezi sa informacijama o Claudu Darrellu.Takav sam oglas objavio u brojnim jutarnjim listomvima. Sedeći u malom restoranu u Sohou i procenjujući efekte tog oglasa, šokirao sam se kad sam iznenada naišao na jedan novinski članak.

Ukratko, bilo je to izveštaj o tajnovitom nestanku gospodina Johna Inglesa s broda 'Shangai'nakon što je isplovio iz marsejske luke. U posve mirnuom i lepom vremenu, strahovalo se da je nesretnik pao s palube u more. Članak je završavao rečenicom u kojoj se govoriril o o dugoj i vrlo uspešnoj Inglesovoj karijeri u Kini.

Vrlo neugodna vest. U Inglesovoj smrti video sam neki zlokoban motiv. Ni na trenutak nisam poverovao u teoriju o nesretnom slučaju. Ingles je umoren, a isuviše je bilo očito da je to delo Velike Četvorke.

Dok sam sedio za stolom, pogođen zbog još jednog udarca,i razmišljao o svemu, zapanjilo me neverojatno ponašanje čoveka koji je sedeo nasuprot mene.Mršav,tamnoput srednjovečan čovek,bolešljivo bled i šiljaste brade. Tako je tiho seo za moj sto da sam ga jedva primetio.

Ne, postupci sumu bili vrlo čudni. Nagnuvši se poslužio se solenkom i složioč etiri male hrpice po rubu moga tanjura.

—Nadam se da ćete mi oprostiti —rekao je me-lanholičnim glasom. —Kažu da poslužiti strancu šolju znači pomoći mu u tuzi. Možda je to neizbežna nužnost.Premda se nadam da nije. Nadam se da ćete biti razumni.

Potom je značajajnom gestom ponovio radnju sa šoljuom na vlastitom tanjuru. Veza s brojkom četiri jednostavno se nije mogla zaobići. Znatiželjno sam ga promatrao. Uprkos uloženom trudu, u njemu nikako nisam mogao prepoznati mladog Templetona, slugu Jamesa ili neku drugu osobu koju smo sretali. Pa ipak, verovao sam da imam posla sa strašnim Brojem Četiri. U glasu sam prepoznao do grla zakopčanog čoveka koji nas je posetio u Parizu.

Pogledao sam uokolo i nisam mogao odlučiti šta da učinim. Čitajući moje misli, nasmejao se i blago odmahnuo glavom.

- Ne bih vam savetovao—dobacio je.—Podsetite se samo štoa je sledilo nakon vaše ishitrene akcije u Parizu. Uveravam vas da mi je odstupnica potpuno osigurana. Ideje su vam, rekao bih, nedorađene i nepromišljene, kapetane Hastingse.

—Prokleti đavole —rekao sam gušeći se od gneva. —Vi ste otelovljenje samog đavola.

—Prenervozni ste—suviše nervozni. Vaš preminuli prijatelj savetovao bi vam da je miran čovek u velikoj prednosti.

—Usuđujete se govoriti o njemu!—kazao sam.Čoveku kojeg ste tako sramno umorili. Došao si ovamo..

Prekinuo me.

—Došao sam ovamo s uzvišenim i miroljubivom namerom. Da vam savetuje da se smesta vratite u Južnu Ameriku. Ako to učinite, kad je o Velikoj Četvorci reč, stvar je svršena. Vas i vaše niko na bilo koji način neće zlostavljati. Dajem vam svoju reč. Nasmejao sam se s prezirom.

—A ako odbijem poslušati vašu autokratsku naredbu?

—Ne bi se baš moglo govoriti o naredbi. Mogli bismo reći da je to upozorenje?

U njegovom se glasu osetila hladna prijetnja.

—Prvo upozorenje—rekao je blagim glasom.—Savetovao bih vam da ga neprimate olako.

I pre nego što sam uspeo naslutiti šta smera, ustao je i brzo kliznuo prema vratima. Skočio sam i pohitao za njim, ali na nesreću naletio sam na neverojatno debelog čovjeka koji mi se isprečio na prolazu. Dok sam ga s oslobodio, moj je protivnik već nestao kroz vrata. Potom sam bez ikakvog upozorenja još naletio na konobara s golemom gomilom tanjura u ruci. Kad sam dospieo do vrata,više nije bilo ni traga mršavom čoveku s tamnom bradom.

Konobar nije znao kako bi se ispričao, a debeljko je mirno sedeo za stolom inaručivao ručak. Ništa se ne bi moglo dokazati da oba događaja nisu bila obične nezgode. Pa ipak, o tome sam imao svoje mišljenje. Dobro sam znao da su posvuda agenti Velike Četvorke.

Zar je uopšte potrebno reći da se nisam niti osvrnuo na upozorenje. Ostvariću svoj naum ili umreti za vredan cilj. Primio sam samo dva odgovora na oglas.Ni od jednog ni od drugog nisam imao nikakve koristi. Oba su se puta javili glumci koji su nekad nastupali zajedno s Claudom Darrellom. Oboje su ga površno poznavali i nimalo nisu rasvetlili njegov identitet ili trenutačno mu boravište i kretanje.

Ne, ni glasa od Velike Četvorke a već je prošlo desetak dana. Prelazio sam preko Hvde Parka, zaokupljen nekim mislima, kad me pozdravio glas s uverljivim stranim naglaskom.

—Kapetan Hastings, zar ne?

Velika limuzina se u tom trenutku zaustavila uz pločnik. Kroz prozor se nagnula neka žena. Prekrasno odevena u crno, s divnim bisernim ogrlicama oko vrata.Prepoznao sam damu koju smo prvo upoznali kao groficu Veru Rossakoff, a posle i pod drugim imenima kao jednog od agenata Velike Četvorke. Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije prema grofici. Vatrenost te žene privlačila je tog čovečuljka. U trenucima zanesenosti znao je reći kako je grofica jedinstvena žena, jedna od hiljadu. Činjenica da je bila protiv nas, na strani naših najljućih neprijatelja, nikad se ne čini uticala na Poirotove prosudbe.Zbog ko zna kakvog razloga Poirot je uvek potajice osećao simpatije

—Ah, nemojte se samo tako okrenuti i otići —rekla je grofica.—Moram vam reći nešto posebno važno. A nemojte niti pokušavati pozvati policiju,jer to bi bilo jako glupo. Uvek ste pomalo blesavi -da, da, baš je tako. Blesavi ste i sada kada se ne obazirete na naša upozorenja.

Prenosim vam drugo upozorenje. Smesta napustite Englesku. Moram vam otvoreno reći da ovde ne možete ništa postići. Nikad ništa nećete postići.

—U tom slučaju —rekao sam kruto—zaoista je čudno da svi vi toliko želite da napustim zemlju.

Grofica je slegnula ramenima. Prekrasna ramena, zamamljiv pokret.

—Što se mene tiče, držim da je i to glupo.Ostavila bih vas da uživate u svojoj igri. Ne, šefovi se,znate, boje da bi neka vaša reč mogla pomoći inteligentnijima od vas. Stoga - sledi vam progon.

Činilo se da grofica doista ima posebno mišljenje o mojim sposobnostima.Prikrio sam nezadovoljstvo. Takav je njezin odnos nesumnjivo bio sračunat da me uzruja i izazove u meni osećaj bezvrednosti.

—Naravno, ne bi bilo nikakvih problema da vas se ostavi —nastavila je. —Ali, ponekad sam jako sentimentalna.Odgovarala sam ih od toga. Negde imate krasnu malu ženicu, zar ne? A i onoga mrtvog čovečuljka razveselilo bi da čuje kako niste ubijeni. Znate, uvek mi je bio drag. Bio je mudar - doista mudar! Danas kojim slučajem nije četvero protiv njega jednoga, nisam sigurna kako bismo s njim. Otvoreno vam priznajem —bio mi je uzorom! Poslala sam venac na pogreb kao mali znak divljenja —golemi venac crvenih ruža. Crvene ruže označavaju moj temperament.

Slušao sam bez reči, a u meni je rasla mučnina.

—Podsećate me na mulu, kad povije uši i ritne se. E pa, prenela sam vam upozorenje. Zapamtite dobro —treće će vam upozorenje reći lično Uništavatelj.

Mahnula je i automobil je brzo zamaknuo. Mehanički sam zapamtio broj, ali nisam se nadao da će mi to uopšte pomoći. Velika Četvorka ništa nije prepuštala slučaju čak i kad je reč o sitnicama.

Zaputio sam se kući pomalo otrežnjen. Iz cele te poplave grofičine rečitosti jedna je činjenica bila neporeciva. Život mi je doista bio u opasnosti.Premda nisam niti pomišljao da se odreknem borbe, shvatio sam da moram biti pažljiv i da motram preduzimati najveće mere opreza.

Dok sam raščlanjivao sve te činjenice i razmišljao kako da postupim,zazvonio je telefon. Pošao sam u drugi ugao sobe i podignuo sluša licu.

- Da. Halo, ko je.

Odgovorio mi je zvonak glas.

—Ovdje bolnica St Gile. Tu leži Kinez koji je uboden nožen na ulici i prebačen nama.Neće još dugo. Nazvali smo vas zato što smo mu u džepu našli komad papira s vašim imenom i adresom.

Bio sam potpuno zapanjen. Pa ipak, nakon što sam razmislio, rekao sam da odmah dolazim. Bolnica St Gile nalazila se dole u luci i pomislio sam da se Kinez možda upravo iskrcao s nekog broda.

Već sam bio krenuo u bolnicu,kad se u meni odjedanput javila neka sumnja.Nije li sve to, zapravo, klopka? Kad god je reč o nekom Kinezu, tu mora da su i Li Chang Venovi prsti. Setio sam se avanture s klopkom i mamcem. Nije li to još jedna zamka mojih neprijatelja?

Razmislivš i ipak sam zaključio da mi poseta bolnicini ne može naneti nikakvo zlo. Verojatno sve to i nije baš klopka nego, kako bi se to vulgarno reklo,'podmetaljka'. Umirući će mi Kinez nešto otkriti; na to ću reagovati i naposletku uleteti ravno u ruke Velike Četvorke. Valjalo je sačuvati prisebnost i ne donositi unapred nikakve zaključke, te hineći kako sam poverovao u sve biti stalno na oprezu.

Nakon dolaska u bolnicu,rekao sam šta želim pa su me odmah odveli u odeljenje za nesretne slučajeve i do postelje stradalog. Ležao je nepokretan, zatvorenih očiju i samo po jedva primetnom micanju prsiju videlo se da još diše. Lekar je stajao uz krevet i Kinezu opipavao puls.

—Jedva da je živ —prošaptao mi je.—

- Poznajete ga?

Odmahnuo sam glavom.

—Nikad ga nisam vidio.

—Pa šta mu je onda trebao taj papir s vaši m imenom i adresa u džepu? Vi ate kapetan Hastings, zar ne!

Čudno. Prema njegovim dokumentima čini se da je bio sluga čoveka po imenu Ingles - umirovljenog državnog službenika. A, znate ga, zar ne? —dodao je kad sam se trgnuo na spomen Inglesova imena. Inglesov sluga! Onda ga jesam sreo. Ne, nikad nisam mogao razlikovati Kineze- svi su mi bili slični. Mora da je s Inglesom krenuo na put u Kinu i nakon nesreće vratio se u Englesku s porukom, možda i zamene. Od životne je važnosti bilo da čujem poruku koju je Kinez nosio.

- Je li pri svesti? - upitao sam. -Može li da govori? Gospodin Ingles je moj stari prijatelj i verujem da mi je ovaj siroti momak nosio poruku od njega. Veruje se da je gospodin Ingles pre desetak dana pao preko palube u more.

—Jedva da je pri svesti i sumnjam da ima snage da govori. Izgubio je mnogo krvi. Mogao bih mu, naravno, dati neki stimulans, ali već smo učinili sve što možemo.

Ipak mu je dao injekciju, dok sam ja stajao pokraj kreveta nadajući se,uprkos svemu, da ću čuti reč-dobiti neki znak koji bi mi mogao doista pomoći. Ne,minute su prolazile a od njega nikakva znaka.

A onda mi je iznenada kroz glavu prohujala pogubna misao. Zar već ne padam u klopku? Pretpostavimo da ovaj Kinez jednostavno glumi Inglesova slugu, a zapravo je agent Velike Četvorke? Pa toliko sam puta čitao kako eki kineski sveštenici mogu simulirati smrt. Ili, da pođem još korak dalje, možda je Li Chang Yen okupio malu grupi fanatika koji bi pošli i u smrt samo da udovolje naredbi svojega gospodaara?Moram biti oprezan.

Dok su mi takve misli strujale glavom,čovek na krevetu počeo se micati.Otvorio je oči. Nešto je nesuvislo promrmljao. A onda sam video kako je zaustavio pogled na meni. Ničim nije pokazivao da me prepoznaje, ali odmah sam shvatio da mi pokušava nešto reći. Dolazilo od prijatelja ili neprijatelja morao sam čuti što mi je htieo reći.

Nagnuo sam se nad krevetom, ali te isprekidane zvukove nikako nisam uspieo smisleno povezati. Pomislio sam da sam čuo reč 'ruka',ali nisam mogao razaznati u kakvom je kontekstu izrečena. Ponovno sam čuo istu reč, ali ovaj sam put čuo još ešto, riječ 'Lar-idi'. Gledao sam ga zbunjen, dok mi se nametalo kako da povežem reči 'ruka' i largo'.

—Handel's Largo?— upitao sam.Kinez je naglo zatreptao očima, kao da potvrđuje šta sam rekao, idodao još jednu rieč na talijanskom, reč carrozza. Još su mi dve, tri reči na italijanskom doprle do uha a zatim je naglo ućutao.

Lekar me gurnuo ustranu. Sve je bilo gotovo. Nesretnik. Preminuo je.

Izašao sam iz bolnice potpuno zbunjen.

-Handel's Largo - i - carrozza.-Ako me sećanje dobro sluţži, carrozza znači kočija. Kakvo se uopšte značenje krije iza tih jednostavnih reči? Čovek je Kinez a ne Italijan. Zašto onda sad govori italijanskijati? Ako je zaista Inglesov sluga, onda mora znati engleski! Cela je stvar jednostavno neverovatna. Dok sam išao kući,pokušavao sam odgonetnuti šta se to zbiva. Da je samo Poirot živ, pa da problem reši svojom munjevitom snalažljivošću!

Otključao sam vrata i polako se uputio u sobu.

Na stolu je pismo. Nemarno sam ga otvorio. Ali, kad sam počeo čitati,ostao sam kao ukopan na mestu.

Pismo je došlo iz neke advokatske kancelarije-

Dragi gospodine

Prema uputama našega preminulog klijenta, gospodin aHerculea Poirota, prosleđujemo vam priloženo pismo. Ovo nam je pismo predano nedelju dana pre njegove smrti uz napomenu da ga, u slučaju da umre, pošaljemo vama određenog dana posle njegove smrti.

Vaši, itd.

Prevrtao sam i prevrtao priloženo pismo. Nesumnjivo dolazilo je od Poirota.Predobro sam poznavao njegov rukopis. Teška srca, ali ipak sav ustreptao, otvorio sam pismo.

Mon Chen Ami

Kad primite ovo, mene više neće biti. Ne plačite za mnom,već sledite moje naredbe. Čim primite pismo, vratite se u Južnu Ameriku. Ne budite tvrdoglavi. Ne molim vas da krenete na put zbog sentimentalnih razloga. Nužno je da odputujete. To je deo plana Herculea Poirota! Nekome ko ima tako sjajnu inteligenciju poput moga prijatelja Hastingsa, više ništa nije potrebno reći. A vas Velika Četvorka! Pozdravljam vas, dragi prijatelju, s jedne strane smrti.

Zanavek vaš,

Hercule Poirot

Nekoliko sam puta pročitao tu zapanjuću poruku. Jedno je bilo očito:taj je izvanredni čovek predvidio svaku mogućnost, pa mu čak ni vlastita smrt nije mogla poremetiti sled planova. Meni je zapala aktivna uloga —a njemu uloga genija koji vuče konce. Bio sam posve siguran da me potpune upute čekaju s one strane oceana.U međuvremenu, uvereni da sam poslušao upozorenje, moji će neprijatelji prestati misliti na mene. Dok me ne budu uopšte očekivalii, mogao bih se vratiti i razbiti im redove.

Ništa me više nije zadržalo, pa sam odmah mogao krenuti nastaviti. Poslao sam brzojave, rezervirsao karte i za nedelju dana ukrcao se na 'Ansoniju' te krenuo u Buenos Ajres.U trenutku kad se brod odvajao od mola, stjuard mi je doneo poruku, Objasnio je da mu je to dao neki krupni gospodin u krznenom ogrtaču, koji je napustio brod trenutak pre nego što se otisnuo od obale.

Otvorio sam omotnicu. Poruka je bila kratka i jasna.

—Mudro ste učinili —stajalo je u poruci. Potpisana je bila velikim brojem 4.

Mogao sam sebi dopustiti da se nasmešim.

More je bilo mirno. Uživao sam u razmerno dobroj večeri, razmišljao o većini saputnika i onda odigrao nekoliko partija bridža. Zatim sa poošao na počinak i zaspao kao klada, uostalom kao i uvek kad sam na brodu.

Probudio me osećaj da me neko stalno drmusa. Pospan i zbunjen ugledao sam brodskog oficira kako stoji nada mnom. Kad sam seo u , oficir je uzdahnuo s olakšanjem.

—Hvala bogu da sam vas konačno probudio. Mislio sam da to nikad neću uspeti. Uvek tako čvrsto spavate?

—Šta je?- upitao sam zbunjen i snen. -Nešto nije u redu s brodom?

- Nadam se da vi bolje od mene znate što se zbiva —uzvratio je suho.—Posebna naredba Admiraliteta. Razarač čeka da vas ukrca.

—Šta? —poviknuo sam.—Nasred oceana?

—Vrlo čudno, ali to se mene uopšte ne tiče. Poslali su nam nekog mladića da zauzme vaše mesto i svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu. Hoćete li ustati i obući se?

Nisam mogao prikriti vlastitu zaprepaštenost alisam učinio što mi je rečeno.Spušten je čamac u vodu i prevezen sam na razarač. Na brodu su me primili vrlo ljubazno, ali ništa nova nisam doznao. Kapetan je dobio uputu da me iskrca na određenom mestu na belgijskoj obali. Nakon toga prestajala je njegova odgovornost. Ne, jednako tako nije znao šta će dalje biti sa mnom.

Sve se činilo kao san. Poput očajnika pomislio sam da je sve to deo Poirotovog plana. Jednostavno trebam nastaviti i verovati svom mrtvom prijatelju.

Iskrcali su me na predviđenom mestu. Čekao me automobil i uskoro smo punom brzinom krenuli preko flamanskih polja. Te sam noći prespavao u nekom malom briselskom hotelu. Sutradan smo krenuli dalje. Okolinski pejsaž se promenio: sve smo češće nailazili na šume i brda. Shvatio sam da prilazimo Ardenima i odjedan staviti sam se setio kako mi je Poirot rekao da ima brata u gradu Spa.

Ne, nismo ušli u taj grad. Skrenuli smo s glavnog puta i zašli u brda obrasla gustom šumom. Konačno smo stigli do malog seoceta i bele vile na osami jednog brežuljka. Automobil se zaustavio pred velikim zelenim vratima.

Kad sam izašao iz automobila, vrata su se otvorila. Postariji sluga stajao je na vratima i naklonio se.

—Gospodin le Capitaine Hastings? —rekao je na francuskom.—Gospodina le Capitaine vas očekuje. Budite ljubazni pa me sledite.

Poveo me niz predvorje, otvorio vrata na kraju hodnika i stao postrance da me propusti.

Žmirkao sam jer je soba bila okrenuta zapadu, pa je kroz prozore sjalo podnevno sunce. Oči su mi se ubrzo prilagodile i ugledao sam figuru kako širi ruke da me pozdravi i poželi mi dobrodošlicu .

- Bio je to—oh, nemoguće, ne možemo biti —ali, da to je bio on!—Poirot!—poviknuo sam i prvi put nisam niti pokušao izbeći zagrljaju kojem sam jednostavno nestao.

—Ali, šala, doista šala! Nije tako lako ubiti Herculea Poirota!

—Ali Poirot—zašto?

—Jedna ruse de guerre, prijatelju dragi, jedna ruse će guerre. Sve je sada spremno za naše veličanstvo ni coup.

—Ali mogli ste mi barem reći!

—Ne, Hastingse, nisam mogao. Nikad, nikad, ni za hiljadu godinu ne bih mogao odigrati svoju ulogu na pogrebu. Ovako sve je ispalo savršeno, Velika Četvorka nije mogla posumnjati.

—Ali sve ono što sam propatio.

—Nisam ni ja bezosećajan. Delomično sam i zbog vas izveo tu prevaru. Bio sam spreman rizikovati vlastiti život, ali nisam mogao stalno vaš dovoditi u opasnost. I tako, posle jedne eksplozije, pala mi je na um briljantna pomisao. Dobri Ridgeway,on mi je omogućio da je izvedem. Ja sam mrtav,vi se vraćate u Južnu Ameriku. Ali, mon ami, ali vi nikako niste pristajali na povratak. Naposletku morao sam urediti da dobijete ono pismo od advokata i celu tu zbrku s porukama. Ne, sada ste tu - i to je najvažnije. Sad se ovde prikrivamo - perdus -sve dok ne dođe trenutak za naš veličanstveni coup-konačno svrgnuće Velike Četvorke.

                                                                          

                                                                nastavci: Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( četrnaesto poglavlje, Veštačka plavuša )

 

ČETRNAESTO POGLAVLJE 

Bio sam doista razočaran rezultate Poirotova bombaškog napada na zdanje u Kineskoj četvrti. Kao prvo, pobegao je vođa te bande. Kad su odgovarajući na Poirotov zvižduk Jappovi ljudi upali u predvorje, našli su četiri onesvešćena Kineza,ali među njima nije bilo čoveka koji mi je pretio smrću. Posle sam se setio da se, kad su me silom izveli pred zgradu da budem mamac za Poirota, taj se čovek dobrano držao u pozadini. Verovatno je bio izvan opasne zone, odnosno dosega plinske bombe i uspeo je pobeći kroz neki od mnogobrojnih prolaza koje smo naknadno otkrili.

Od četvorice uhvaćenih ništa nismo doznali. Ni najtemeljitija policijska istraga nije uspela otvoriti ni jednu pojedinost koja bi ih povezala s Velikom Četvorkom. Sve su to bili obični, siromašni stanovnici te četvrti, koji su govorili kako uopšte nisu čuli za ime Li Chang Yena. Neki ih je kineski gospodin unajmio kao poslugu u kući uz rieku i nisu imali pojma o njegovim privatnim poslovima.

Do sutradan sam se, ako zanemarimo laku glavobolju, posve oporavio od posledica Poirotove plinske bombe. Otišli smo u Kinesku četvrt i pretražili kuću iz koje su me spasili. Zapravo, to su bile dve oronule kuće pvezane podzemnim prolazom. Napušteno prizemlje i gornji spratovi obe kuće nisu bili namešteni, a polomljeni prozori bili su skriveni istrošenim ekranima. Japp je već bio pretražio podrume i otkrio tajni ulaz u podzemnu prostoriju u kojoj sam proveo tako neugodnih pola sata. Kad su je pomnije pregledali i preražili, pokazalo se da sam imao pravo govoreći o svojim jučerašnjim utiscima. Svile na zidu i tepisi na podu bili su zaista izvanredni radovi kineskih majstora. Premda nisam mnogo znao o kineskoj umetnosti, shvatio sam da je svaki predmet u prostoriji svojevrsno savršenstvo.

Uz pomoć Jappa i nekolicine njegovih ljudi, vrlo smo temeljito pretražili stan.Živio sam u nadi da ćemo naći neke važne dokumente. Možda popis važnijih agenata Velike Četvorke. Ne, ništa takvog nismo našli. Jedini su dokument bile beleške u koje je Kinez gledao dok mi je diktirao pismo Poirotu. U tim su papirima bile vrlo temeljite biografije svakog od nas, ocena naših karaktera i mana preko kojih nas je najlakše napasti. .

Poirot se razveselio kao dete zbog tog otkrića. Posebno nisam tome pridavao nikakvu važnost,posebno zato što je sastavljač beleški komično grešio u nekim ocenama. Kad smo se vratili u naš stan, upozorio sam mog prijatelja na to.

- Dragi moj Poirot—rekao sam— sad znate šta neprijatelj misli o nama. Čini se da je strašno preterao u oceni snage vašeg uma, a jednako je tako podcenio snagu moga. Ali ne vidim kakvu korist možemo izvući iz te spoznaje.

Poirot se smeuljio na pomalo uvredljiv način.

—Ne vidite, Hastings, ne vidite? Ne, sad kad su nas upozorili na neke naše slabosti, možemo se bolje pripremiti za nove metode njihova napada. Na primjr, prijatelju dragi, znamo da biste vi obično morali malo razmisliti pre nego stupite u akciju.Potom, sretnete li crvenokosu mladu devojku u neprilici trebate joj pristupiti sa— kako ono kažete? —sa sumnjom, zar ne?

U zabeleškama smo našli i apsurdne primedbe o mojoj navodnoj naglosti, te podložnosti šarmu mladih devojaka određene boje kose. Poirotovu sam primedbu držao neukusnom, ali na sreću mogao sam mu i uzvratiti.

—A šta je s vama? —upitao sam.—Hoćete li se pokušati izlečiti od'osorne taštine'? Ili'neprirodne pedanterije'?

Nabrajao sam spomenute primedbe i mogao videti da nije oduševljen protuudarom.

—Oh, nesumnjivo no u nekim stvarima, Hastingse, zavaravaju sami sebe—tant mieux! Shvatiće na vreme. U međuvremenu, nešto smo naučili, a znati —znači biti spreman.

Odnedavno to je postala njegova omiljena izreka; toliko omiljena da sam je već počeo mrzeti.

—Nešto znamo, Hastingse — nastavio je Poirot.—Da, nešto smo saznali — a to je samo nama u korist —ali, još ni slučajno ne znamo dovoljno. Moramo saznati još više.

—Kako?

Poirot se zavalio unaslonjač, namestio kutiju šibica koju sam neoprezno bacio na stol i zauzeo dobro mi znanu pozu. Znao sam da se sprema na dugi monolog.

- Vidite, Hastingse, mor amo se boriti protiv četiri protivnika, odnosno protiv četiri različite ličnosti.S Brojem Jedan nikad nismo došli u lični dodir—za sad ga znamo samo po delima njegovog uma —i usput ću vam reći, Hastingse, da počinjem vrlo dobro shvatati i razumevati taj um— vrlo suptilan i istočnjački um— svaka zamka i klopka na koju smo naišli i delo je Li Changova mozga. Broj Dva i Broj Tri toliko su moćni, toliko jako, da su u ovom trenutku imuni na naše napade.Ali, ono što na neki način štiti njih, nekom perverznom igrom slučaja štiti i nas. Toliko su izvrgnuti pažnju javnosti da svaki svoj korak moraju pomno planirati i pripremiti. I tako dolazimo do posljednjeg člana bande —dolazimo do čoveka znanog nam kao Broj Četiri.

Poirot je malo promenio glas,kao što je uvek činio kada je govorio o nekoj određenoj osobi.

— Broj Dva i Broj Tri bi mogli uspeti i netaknuti otići svako svojim putem,ponajpre zbog svoje slave i osiguranih društvenih položaja. Broj Četiri bi mogao uspeti baš zbog suprotnog razloga —zbog tajnovitosti.Ko je on? Niko nezna. Kako izgleda? Opet niko ne zna. Koliko smo ga puta vi i ja videli? Petputa, zar ne? I bili barem jedan od nas mogao biti siguran da ćemo ga prepoznati ako ga ponovo sretnemo?

Morao sam odmahnuti glavom i zamišljati onih petero različitih ljudi koji su —premda to zvuči neverojatno—bili jedan te isti čovek. Grubijan, čuvar umobolnice, čovek kaputa zakopčanog do grla koga smo sreli u Parizu, glavni sluga James, tihi mladi lekar u slučaju Žutog jasmina, te napokon ruski profesor. Ni na koji način ti ljudi nisu podsećali jedan na drugoga.

—Ne—rekao sam beznadno.

—Ni na što se ne bismo mogli osloniti.

Poirot se nasmešio.

—Preklinjem vas, ne prepuštajte se tako žurno beznađu i malodušnosti.Ponešto ipak znamo.

—Šta znamo? —upitao sam skeptično.

—Znamo da je reč o čoveku srednje visine, svetle ili tek blago preplanule puti. Da je visok i tamnoput nikad ne bi mogao biti plavokos, ni biti lekar. Svako bi se dete u struku moglo proširiti koji centimetar da odigra ulogu Jamesa ili Profesora. Prema istoj logici imati kratak,ravan br. Veštom šminkom nosu se dodacima mogu davati drugi oblici, ali veliki se nos nikad na brzinu ne može uspešno smanjiti. Idemo dalje: mora da je reč o razmerno mladom čoveku, ne starijem od tridesetpet godina. Znači, čovek trideset do tridesetpet godina starosti, srednje visine i razmernog svetle puti, vičan umeću prerušavanja, šminkanja je vrlo malo zubiju ili, pak, bez ijednog zuba.-

- Šta?

—Nego šta, Hastings. Kao čuvar imao je slomljene i na mestima požutele zube, u Parizu bili su mu ravni i beli, kao lekaru su bili pomalo istureni, dok je kao Savaranoffu imao neobično duge očnjake. Ništa tako ne menja uši kao novo zubalo. Vidite li gde nas sve to vodi?

—Ne baš sigurno —uzvratio sam oprezno.

—Kažu da čovek svoje zvanje nosi ispisano na licu.

—On je kriminalac—zaključio sam.—

- Vrlo se vešto prerušava.

—To je isto.

—Pomalo preterana izjava,Hastingse, koju ne bi baš s oduševljenjem prihvatio pozorišni svet. Zar ne vidite da je taj čovek glumac ili da se barem u nekom razdoblju svog života bavio glumom?

—Glumom?

—Pa da. Celu tu tehniku ima u malom prstu. Postoje dve vrste glumaca—jedni se poistovećuju sa svojim ulogom, a drugi joj daju obeležja vlastite ličnosti.Obično se iz ove zadnje skupine javljaju glumci-menedžeri. Prouče ulogu i prilagode je vlastitoj ličnosti. Ljudi iz prve skupine više vole po raznim pozorištimai izvoditi Loyda Georgea, ili imitirati starca s bradama u poznatim i često igranim komadima. U prvoj skupini valja tražiti naš npr. Broja Četiri. On je vrlo dobar glumac sudeći prema odigranim ulogama

Moje je zanimanje sve više raslo. —Verujete da ćete mu utvrditi identitet preko pozornice?

—Uvek odlično zaključujete Hastingse.

—Kamo sreće da se toga pre dosetili —rekao sam hladno.—Toliko smo vremena uzalud potrošili.

—Imate krivo, mon ami. Nismo nepotrebno gubili vreme. Već mesecima moji agenti aktivno rade. Josep Aarons jedan je od njih. Sećate ga se? Sastavili su mi popis ljudi koji ispunjavaju nužne uslove - mladih ljudi,otprilike trideset godinašnjaka,manje više neugledne vanjštine, ali s darom za karakterne Uuloge - uz to, ljudi koji su se zauvek povukli sa scene u poslednje tri godine.

—Da?—rekao sam zainteresovano.

—Popis je, naravno, bio dosta dug. Već neko vreme odabiremo i eliminiramo.I naposletku sve smo sveli na četiri imena. Evo ih, prijatelju dragi.

Dobacio mi je komad papira. Pročitao sam naglas.

—Ernest Luttrelli, sin sveštenika iz sjeverne zemlje. Uvek je bilo nešto nastrano u njegovom moralnom liku i ponašanju. Izbačen iz privatne škole. U dvadesettrećoj stupio na pozornicu. (Zatim je sledio popis uloga koje je igrao, s datumima i mestima.) Zavisnik o drogi. Veruje se da je pre četiri godine otišao u Australiju. Nakon što je napustio Englesku, ništa se o njemu ne zna. Star 32 godine,visok 174 centimetra, brije se, smeđokos, ravna nosa, svetloput, sivih očiju.

—John St Maur. Promenio ime. Pravo ime nepoznato. Veruje se da je koknijevskog porekla. Na pozornici od detinjstva. Nastupao kao imitator. Već četiri godine se ništa ne zna o njemu. Dobi 33 godine, 172 centimetra visok, vitak, plavook, svetloput.

—Austen Lee. Takođe drugo ime. Pravo ime Austen Foly. Uvek pokazivao smisao za glumu, isticao se kao glumac na Oxfordu. Osobina postignuća u ratu. Nastupao u—(Sledi uobičajeni popis mnogih često izvođenih repertoarskih komada.) Zaljubljenik u kriminalistiku. Doživeo nekoliko ozbiljnih živčanih slomova, zbog saobraćajne nesreće pre tri i po godine i otad se nije pojavljivao na pozornici.Ne zna se gde trenutno boravi. Dob 35 godina, visok 171 centimetar, svetloput, plavook i smeđokos.

—Claud Darrell. Pretpostavlja se da mu je to pravo ime. Nepoznatog porekla. Nastupao u varijeteima, ali i u pozorišnim predstavama. Prema svemu sudeći, nije imao intimnih prijatelja. Boravio u Kini 1919. Vratio se preko Amerike. Nastupio u New Yorku u nekoliko uloga. Jedne se noći nije pojavio na pozornici i nikad se više nije čulo za njega. Njujorška policija tvrdi da je reč o tajnovitom nestanku. Oko 33 godine, smeđokos, svetloput, sivih očiju. Visok 171 centimetar.

—Vrlo zanimljivo— rekao sam odlažući papir. —I to je plod višemesečnog istraživanja i ispitivanja? Ta četiri imena. Na koga od njih, zapravo, sumnjate?

Poirot je načinio rečitu gestu.

—Mon omi, sada je to još otvoreno pitanje. Želio bih vam samo skrenuti pažnju.Pazite da Claud Darrell boravi u Kini i Americi —što možda jeste važna činjenica ali ne smemo dopustiti da nas to odvede na stranputicu. Moţžda je reč o običnoj podudarnosti.

—I šta je sledeći korak?žţustro sam zapitao.

—Stvari idu svojim tokom. Svakog će se dana pojavljivati paţžljivo sročeni oglasi. Njihove prijatelje i rođake pozivaćemo u kancelariju mog advokata. Možda čak i danas —Aha! Telefon! Možda je,-kao i obično,reč o pogrešnom spoju, pa će nam se ispričati zbog uznemiranja, ali moţžda je —da možda je nešto iskrsnulo.

Zaputio sam se u suprotan ugao sobe i podignuo slušalicu.

—Da, da. Stan gospodina Poirota. Gospodine McNeil! (McNeil i Hodgson su bili Poirotovi advokatui.) Reći ću mu. Da, odmah dolazimo.

Spustio sam slušalicu i okrenuo se Poirotu dok su mi oči zaigrale od uzbuđenja.

—Slušajte, Poirot, tamo je neka žena. Prijateljica Clauda Darrella.Gospodična Flossie Monro. McNeil želi da dođemo.

-Smesta krećemo!-poviknuo je Poirot. Nestao je u spavaćoj sobi i pojavio se sa šeširom u ruci.

Taksijem smo brzo došli na odrediš te. Uveli su nasu privatniured gospodina McNeila. U naslonjaču nasuprot advokatu sedela je otužno doterana dama ne baš u cvetu mladosti. Kosa joj je bila nemoguće žute boje, bujne su joj kovrče zakrivale uši, očni kapci preterano zacrnjeni a, uz to, niko joj ne bi mogao predbaciti da je zaboravila na karmin i sjajilo za usne.

- Ah, evo stiže go spodin Poirot!—rekao je McNeil.—Gospodine Poirot, da vam predstavim gospodičnu —hm —Monro, koja je bila toliko ljubazna da nas nazove i ponudi neke obavesti. —Ah, vrlo je ljubazna!—rekao je Poirot. Pristupivši joj preterano srdačno, toplo joj je stisnuo ruku.

—Mademoiselle u ovom prašnjavom i suhom uredu cveta kao najlepša ruža —dodao je uopćšte se ne obazirući na to da je tim rečima mogao uvrediti McNeila.

Ne, to besprimerno laskanje ipak je urodilo plodom. Gospodična Monro je pocrvenela i budalasto se zacerekala.

—Oh, nemojte tako, gospodine Poirot—uskliknula je. —Znam ja vas Francuze.

—Mademoiselle, kad mi sretnemo lepotu ne pretvaramo se u mutavce poput Engleza. Ne, ja nisam Francuz —znate, ja sam Belgijanac.

—Oh, bila sam u Ostendeu —nastavila je gospodična Monro. Cela je stvar, kako bi to Poirot rekao, izvanredno krenula.

—I vi nam možete nešto reći o gospodinu Claudu Darrellu?—upitao je Poirot.

—Nekad sam vrlo do bro poznavala gospodina Darrella—objašnjavala je dama. —I videla sam vaš oglas, te kako sam završila u dućanu i kako sam gospodar vlastitaog slobodnog vremena, rekla sam sama sebi: Eto, žele nešto znati o sirotom Claudeku —pa uz to još iadvokati —moda neko bogatstvo traga za svojim pravim naslednikom. Bolje da se odmah javim.

Gospodin McNeil je ustao.

—Pa, gospodine Poirot, da vas ostavim da na samo vodite o vaj mali razgovor s gospodičnom Monro?

—Vrlo ste uviđavni. Ne, ostanite—imam ideju. Primiče se vreme za dejeuner. Moţžda će mi Mademoiselle učiniti čast da sa mnom izađe na ručak?

Oči su joj zasjale. Shvatio samda je jadnica zaista pala na niske grane i da prigodu za nadležnim obrokom nije mogla samo tako propustiti.

Za nekoliko minuta ušli smo u taksi i krenuli u jedan od najskupljih londonskih restorana. Kad smo se smestili, Poirot je naručio zaista ukusan ručak i okrenuo se svojoj gošći.

—Tužno vino, mamademoiselle? Šta kaţžete na šampanjac?

Gospodična Monro nije rekla ni reči- a reklama je sve.

Ručak je počeo u ugodnom raspoloţženju. Poirot je daminu čašu marljivo punio i stupno prešao na temu koja ga je najvišee zanimala.

-Siroti gospodin Darrell. Baš šteta što nije s nama.

-Da, zaista - uzdahnula je gospodična Monro.

- Siroti dragi stvarno, pitam se šta je s njim.

-Već ga dugo niste videli, ne?

-Oh, ma već godinama -još od rata. Bio je zabavan dečko taj Claudek. Uvek nekako tajnovit, nikad ni reči o sebi. Ne, neravno, sve to odgovara ako je reč o nestalom nasledniku. Naslednik, je li tu i neka titula, gospodine Poirot?

- Avaj, samo nasledstvo - odvratio je Poirot čak ni ne pocrvenevši. —ne, vidite, posriedi bi moglo biti utvrđivanje identiteta. Važno nam je da nađemo nekog ko ga je zaista dobro poznavao. Dobro ste ga poznavali, zar ne, mademoiselle?-

- Ništa vam neću kriti,gospodine Poirot. Vi ste pravi gospodin. Znate kako se dami naručuje ručak —a toje mnogo više nego što danas znaju neki od ovih mladih drskih dripaca. Zaista sramota, usudila bih se reći. I kao što sam rekla, vi se kao Francuz nećete šokirati. Ah, vi Francuzi! Zločesti, zločesti dečaci.- Pripretila mu je prstom izigravajući pravu vragolanku. —E, i tako, evo nas, ja i Claud, dvoje mladih stvorenja— a što ste zapravo mogli očekivati? Još osećam simpatiju prema njemu. Premda, moram vam reći, nije se baš lepo ponašao prema meni —ne, nije—uopšte se nije lepo odnosio prema meni. Ne kako bi se trebalo odnositi spram dame. Svi su oni isti kad je reč o novcu.

- Ne, ne, mademoiselle, ne smete tako govoriti,—pobunio se Poirot, još joj jedanput napunivši čašu. —Možete li mi opisati gospodina Darrella?

—Nije baš bio, kako da kažem, posebno naočit —rekla je Flossie Monrosanjivim glasom.—Ni visok ni nizak, znate, ali dobro građen. Pristao. Oči plavo-sivkaste. I, moglo bi se reći, svetlokos. Ali, kakvog li umetnika! Nikad nisam videla da mu je iko u zanimanju bio ma, ni do kolena! Već bi se davn proslavio da nije bio ljubomoran. Ah, gospodine Poirot, ljubomora—ne biste verovali, zaista ne biste mogli verovati, šta sve umjetnici propate zbog ljubomora. Evo, sećam se jedanput u Manchesteru...

Koliko smo mogli,toliko smo bili strpljivi slušajući dugu zamršenu prič uo nekoj pantomimi i groznom ponašanju glavnoga glumca. Poirot ju je blago vratio na priču o Claudu Darrellu.

-Vrlo je zanimljivo sve to što ste nam rekli, mademoiselle, o gospodinu Darrellu. Žene imaju izvanredan dar i sposobnost zapažanja —sve vide pojedinosti koje promiču običnom muškarcu. Jednom sam prigodom gledao neku ženu kako identifikuje određenog muškarca među desetak ljudi—šta mislite i kako? Opazila je da na vrlo izrazit način češe nos kad je uznemiren. Pa recite, bili neki muškar c ikad zapazio takvu sitnicu?

- Ma ni slučajno-viknula je gospodična Monro. —Mislim da mi ţene zaista zapažamo stvari. Sećam se Claudeka,sad kad već mislim o tome, kako se uvek igrao komadićem hleba za stolom. Uzeo bi komadić među prste, drobio ga,prosipao mrvice okolo i onda ih skupljao. Stotinu sam ga puta gledala kako to čini. Ma, gde god da ga vidim prepoznala bih ga po tom malom triku.

E, pa baš sam o tome govorio, zar ne? Predivna moć opažanja u žena.A jeste li ikad s njim razgovarali o toj maloj navici?

—Ne, nisam, gospodine Poirot. Znate kakvi su muškarci! Ne vole da primjećujete takve sitnice —posebno ako osete da im nekako predbacujete. Nikad nisam rekla ni reči —ali uvek sam se smejala u sebi. Verujte, nikad nije bio ni svestan šta radi.

Poirot je lagano kimnuo. Viieo sam kako mu je ruka lagano zadrhtala dok je dizao čašu.

—A identitet se naposletku uvek može utvrditi na temelju rukopisa —dodao je.—Nema sumnje da ste sačuvali neko pismo od gospodina Darrella?

Flossie je sa žaljenjem stresla glavom.

—Nikad nije pisao. Nikad mi ni retka u životu nije napisao.

—Koje li šteta —rekao je Poirot.

—Ne, reći ću vam nešto drugo —iznenada je rekla gospodična Monro. —Imam sliku, ako vam to može pomoći?

—Imate sliku?

Poirot je gotovo skočio sa stolca od uzbuđenja.

—Dosta je stara—najmanje osam godina.

—Ca ne fait rien! Nije važno koliko je stara i izbledela! Ah, ma foi, koje li lude sreće! Dopustićete mi da vidim tu sliku, mademoiselle?

—Kako da ne.

—Možda ćete mi dopustiti i da načinim kopiju? Neće dugo trajati.

—Ako želite, sigurno. Gospodična Monro je ustala.

—E, sad moram poći —vragolasto je rekla.—Drago mi je da sam upoznala vas i vašeg prijatelja, gospodine Poirot

- A slika? Kad bih mogao dobiti?

—Potražitću je večeras. Mislim da znam gde je mogu naći. I odmah ću vam je poslati.

—Beskrajno sam vam zahvalan,mademoiselle. Više ste nego ljubazni. Nadam se da ćemo se uskoro opet sresti za ručkom.

—Kad god zaželite —rekla je gospodična Monro. —Nemam ništa protiv.

—Samo trenutak, mislim da nemam vašu adresu?

Svečanom gestom gospodična Monro je iz torbice izvadila podsetnicu i pružila mu je. Posetnica je bila uprljana, a prva adresa precrtana i nova ispisana olovkom.Uz mnogo Poirotovih naklona i gestikulacije oprostili smo se od dame i napustili restoran.

—Zaista mislite da je slika tako važna? —upitao sam Poirota.

—Da, mon ami. Slika ne laže. Ona se moţže povećati i pružiti nam neke bitne pojedinosti koje inače ne bismo zapazili. A tu je još hiljadu sitnica —poput građe ušiju, koju vam niko nikad ne bi mogao opisati rečima. O, da, ovo je velika, velika prilika za nas! Zato predlažem da preduzmemo mere opreza.

Kad je završio, zaputio se do telefona i na centrali naručio broj privatnih detektivskih agencija. Upute su mu bile jasne i određene. Dva su čoveka trebala otići na adresu koju je dao i,ukratko, motriti na sigurnost gospodične Monro. Imali su je u stopu slediti gde god pošla.

Poirot je spustio slušalicu i pristupio mi.

—Mislite da je to nužno, Poirot? —zapitao sam.

—Možda jeste. Zasigurno nas motre, obojicu, pa uskoro će znati s kim smo danas ručali.I moguće je da Broj Četiri nanjuši opasnos.

Za dvadeset minuta zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Javio se hladan i odrešit glas.

- Je li to gospodin Poirot? Ovde Bolnica St James. Pre deset minuta dovezena je neka mlađa ţžena. Nesretan slučaj na ulici. Gospodična Flossie Monro.Traži da odmah govori s gospodinom Poirotom. Morate smesta doći. Gospodična neće još dugo.

Te sam reči ponovio Poirotu. Probledeo je.

-Brzo, Hastingse. Moramo biti brži od vetra. Za manje od deset minuta taksijem smo stigli do bolnice. Pitali smo za gospodičnu Monro i smesta su nas odveli na odeljenje za hitne slučajeve. Ne, medicinska sestra s belom kapom na glavi presrela nas je na vratima.Poirot je sve shvatio po izrazu njezina lica.

—Gotovo je?—Umrla je pre šest minuta. Zaprepašten Poirot se nije niti pomaknuo.

Ne shvativši o kakvim je osećajima reč, medicinaska je sestra progovorila blagim glasom.

—Nije pala a potkraj je izgubila i svest. Znate, pregazilo ju je neko vozilo—vozač i automobil nisu se niti zaustavili, Grozno, zar ne? Nadam se da je neko zapisao broj.

—Zvezde nam nisu sklone—rekao je Poirot tihimglasom. —Želite li je videti?

Sestra nas je povela.

Sirota Flossie Monro, s onim ružom i obojenom kosom. Ležala je nekako mirno,dok joj se na licu opažao blag osmeh.

—Da - promrmljao je Poirot. -Zvezde nisu na našoj strani-ali, da li je baš reč o zvezdama? - Podignuo je pogled kao da se iznenada nečega sjetio.

—Je li baš reč o zvezdama, Hastingse? A ako nije—a ako nije ... Oh, kunem vam se, dragi prijatelju, dok stojim ovde uz telo te sirote žene, da u pravom trenutku neću imati milosti!

- Šta želite reći? —upitao sam. - Ne, Poirot se već okrenuo medicinskoj sestri i žurno je ispitivao. Konačno smo dobili popis predmeta pronađenih u njezinoj torbici. Poirot je prigušeno kriknuo dok je čitao popis.

—Pogledajte, Hastingse, zar ne vidite?

—Ne vidim —štoa ne vidim? —Uopšte se ne spominje patentni ključ. Ne, mora da je imala taj ključ. Ne, nije reč o nikakvom nesretnom slučaju. To je hladnokrvno ubistvo i prva osoba koja se nagnula nad njom uzela joj je ključ iz ručne torbice. Ne, možda ćemo ipak dospeti na vreme. Možda nije odmah mogao naći ono što je tražio.

Taksi nas je odvezao na adresu koju nam je dala Flossie Monro, do bednog bloka nastambi u siromašnoj četvrti. Prošlo je nešto vremena pre nego što smo uspeli ući u stan gospodične Monro, ali barem smo znali da niko nije mogao izaći dok smo vani stajali na strani.

Naposletku smo ušli. Nesumnjivo je neko tu bio pre nas. Stvari iz ladice i ormara leale su razbacane po podu. Brave su bile obijene, a stolići isprevrtani i razbacani okolo. Pretražitelj se jako žurio.

Poirot je počeo tražiti po razbacanim stvarima. Kriknuvši iznenada je ustao dţžeći nešto u rukama. Bio je to staromodan okvir za slike —prazan.

Polako ga je okrenuo. Na poleđini je bila mala okrugla naljepnica —naljepnica s cenom.

—Koštao je četiri šilinga —dobacio sam.

-Mon Dieu! Hastingse, pa gledajte očima! To je nova naljepnica. Nalepio ju je čovek koji je uzeo sliku, čovek koji je ovde došao pre nas, ali je znao da i mi dolazimo, i to nam je ostavio. Claud Darrell - ili ti Broj Četiri.

                                                                  

nastavci : Romani u nastavcima 

Agata Kristi, Velika četvorka ( petnaesto poglavlje, Strašna nesreća )

 

PETNAESTO POGLAVLJE 

Posle tragične smrti gospodične Flossie Monro video sam da se Poirot nekako promenio. Neuništiva ga samouverenost i samopouzdanje do sad nisu nikad napuštali. Ne, činilo se da nekoliko udaraca za redom konačno ipak ostavlja trag.Postao je nekako mračan i odsutan, a sve bi češće bivao na rubu živaca. Tih je dana bio vrlo napet. Koliko god je to bilo moguće, izbegavao bi raprave o Velikoj Četvorki i činilo se da se svojim starim žarom i poletom opet baca na svoje uobičajene poslove. Pa ipak, znao sam da potajno radi na velikoj stvari. Slaveni čudna izgleda stalno su mu navraćali i, premda mi nije nameravao dati nikakvo objašnjenje o tim tajnovitim aktivnostima, shvatio sam da uz pomoć tih stranaca odbojnaog izgleda radi na nekom novom sistemu odbrane ili sredstvu otpora. Posve slučajno jednom sam prigodom vidieo zabeleške u njegovom poslovnom dnevniku—zatražio je, naime, da proverim neku sitnicu—i video sam da je isplatio golemu svotu- golemu čak i za Poirota, koji tih dana kao da je štampao vlastiti novac —i to nekom Rusu s gotovo svim slovima abecede u prezimenu.

Ne, ništa nije otkrio kad je reč o smeru i načinu na koji je kanio delovati. Neprestance je ponavljao jednu te istu frazu.—Greši ko podcenjuje protivnika.Upamtite to, mon ami!—Ubrzo sam shvatio da je to pogubna zamka koju je svakako nastojao izbeći.

I tako je sve išlo do potkraj meseca, kad me jednog jutra Poirotova napomena jednostavno zaprepastila.

—Danas, prijatelju dragi, savetovao bih da odenete najbolje odelo! Idemo u posetu ministarstvu unutarnjih poslova.

—Zaista? Zbilja, uzbudljivo.Zvaoli su vas da preuzmete neki slučaj. - Ne baš tako. Ja sam tražio razgovor. Možda se sećate kako sam mu nekom prigodom učinio malu uslugu? Stoga, kad je reč o mojim sposobnostima ponekad pokazuje luckast entuzijazam, pa ću sad to iskoristiti. Kao što znate, trenutno u Londonu boravi francuski premijer gospodin Desjardeaux, pa je na moj zahtev ministar unutarnjih poslova sredio da i on bude prisutan to prepodne na našem malom sastanku.

Velečasni Svdnev Crowther, državni sekretar Njenaog Veličanstva za unutarnje poslove, bio je dobro znana i omiljena osoba. Taj pedesetgodišnjišnjak,zagonetna izraza lica i lukavih sivih očiju,primio nas je s oduševljenjem i dobrodušnomšću po čemu je bio dobro poznat.

Leđima okrenut kaminu stajao je visok, vitak čovek šiljaste, crne brade iblagih crta lica.

—Gospodine Desjardeaux— rekao je Crowther,—dopustite mi da vam predstavim gospodina Herculea Poirota, čoveka za koga ste vjerovatno već čuli.

Francuz se naklonio i rukovao s njim.

—Zaista sam čuo za gospodina Herculea Poirota—rekao je ljubaznim tonom. —A ko nije?

—Suviše ste ljubazni, monsieur —rekao je Poirot, naklonivši se i pocrvenevši od zadovoljstva.

—Može li koja rieč i za jednog starog prijatelja? —oglasio se tihi glas i neki se čovek odmaknuo iza ugla pokraj visoke police za knjige.Bio je to naš stari znanac, gospodin Ingles. Poirot se srdačno rukovao s njim.

—A sada, gospodine Poirot—rekao je Crowther.—Stojimo vam na usluzi. Shvatio sam da imamo preneti poruku od najveće važnosti.

—Tako je gospodine. Danas u svetu postoji velika i razgranata organizacija—kriminalistička organizacija.Kontrolišu je četiri osobe za koje se zna i koji se nazivaju Velikom Četvorkom. Broj Jedan je Kinez, Li Čang Yen; Broj Dva je američki multimilioner, Abe Ryland; Broj Tri je Francuskinja; a za Broj Četiri imam mnogo razloga poverovati da je rieč o tajanstvenom britanskom glumcu Claudu Darrellu. Njih četvero združili su se da unište postojeći društveni poredak i zamene ga anarhijom u kojoj bi vladali kao diktatori.

—Neverovatno— promrmljao je Francuz.—Ryland upleten u nešto takvo? Neverovatno, ideja je suviše fantastična.

—Poslušajte, gospodine, ispričatću vam neke pothvate Velike Četvorke.

Poirot je počeo uzbudljivu priču. Premda sam znao sve pojedinosti, priča me ponovo potpuno zaokupila,slušajući ga kako jasno reda sve naše avanture i begove.

Kad je Poirot završio gospodin Desjardeaux je bez reči pogledao gospodina Crowthera. Britanski mu je ministar uzvratio istim pogledom.

—Da, gospodine Desjardeaux, mislim da moramo prihvatiti kako postoji Velika Četvorka.Isprva Scotland Yard se podsmehivao, ali naposletku su ipak morali priznati da je gospodin Poirot u mnogim stvarima imao pravo. Ne, ne mogu se oteti utisku da gospodin Poirot —hm—malo preteruje.

Umesto odgovora, Poirot mu je izneo deset neoborivih tvrdnji. Mene je zamolio da ih ni sada ne obelodanjujem, pa ih neću spominjati. Ne mogu reći da je govorio o neverovatnim potonućima podmornica koja su se zbila određenog meseca i o nekoliko nesreća te prisilnih spuštanja aviona. Prema Poirota sve su to bila dela Velike Četvorke i potvrda činjenice da je ta banda imala različite naučne tajne za koje svet uopšte nije znao.

Nakon toga, usledilo je pitanje koje sam i očekivao od francuskog premijera.

—Kažete da je treći član organizacije neka Francuskinja. Znate li nešto o njenom imenu?

—Reč je o poznatom imenu, monsieur. Časnom imenu. Broj Tri nije niko drugi do poznata Madame Olivier.Na spomen te poznate svetske naučnice, naslednice Curiejevih, gospodin Desjardeaux je poskočio u stolici a lice mu je postalo ljubičasto od uzbuđenja.

- Madame Olivier! Nemoguće! Apsurdno! To što ste rekli prava je uvreda!

Poirot je lagano kimnuo glavom, ali nije odgovorio. Desjardeaux je nekoliko trenutaka zapanjeno gledao. Smirio se, pogledao ministra unutarnjih poslova i značajno se lupio na čelu.

—Gospodin Poirot je veliki čovek — rekao je —Ne, čak i veliki čovek —ponekad pati od nekih svojih manija, zar ne? Pa u visokim krugovima traga za svojim omiljenim urotama. Nije to ništa nepoznato. Slažete se, zar ne, gospodine Crowther?

Ministar unutarnjih poslova sedeo je bez reči nekoliko minuta a onda je progovorio polako i nekako tegobno.

—Ne znam, ne znam, iskreno govoreći —progovorio je napokon.—uvek sam, pa i danas u gospodina Poirota imao najveće moguće poverenje, ali —ne, zaista je potrebno truda da se u to poveruje.

—Tužan taj Li Chang Yen— nastavio je gospodin Desjardeaux.

—Je li ko ikad čuo za njega?

—Ja jesam— neočekivano se začuo glas gospodina Inglesa.

Francuz ga je začuđeno pogledao i nepokretno se zapiljio u njega, kao nikad dosad podsećajući na kip kineskog idola. —Gospodin Ingles je naš najveći autoritet kad je reč o unutarnjim zbivanjima u Kini.

—I vi ste čuli za tog Li Chang Yena?

—Sve dok jednog dana nisam sreo gospodina Poirota mislio sam da sam jedini čovek u Engleskoj koji je ikad čuo za LiChang Yena. Ne budite sigurni,gospodine Desjardeaux, samo je jedan čovek danas važan u Kini —Li Chang Yen. Njegov je um možda, i kažem samo možda, u ovom trenutku najbolji um na svetu.

Gospodin Desjardeaux je zapanjen sedeo bez reči, no, ubrzo se ipak pribrao.

-Možda ipak ima nešto u tome što govorite, gospodine Poirot—rekao je hladno.—Ali, kad je reč o Madame Olivier, nema nikakve sumnje da grešite. Ona je istinska kći Francuske, potpuno predana nauci.

Poirot je slegnuo ramenima i nije odgovarao.

Tišina je potrajala nekoliko trenutaka, a onda je moj mali prijatelj ustao s ponositim izrazom lica i držanja koje se čudno podudara s njegovom strogom ličnošću.

—Gospodo, to je sve što imam reći —upozoriti vas. Mislio sam da mi nećete poverovati. Ne, barem ćete biti oprezni. Moje će vam reči ostati u sećanju i svaki novi događaj će vas poljuljati vaš u nepoverljivost. Morao sam progovoriti sada —možda kasnije više ne bih mogao. —Mislite—?— pitao je Crowther,uprkos svemu impresioniran zloslutnošću u Poirotovu glasu.

—Hoću reći, gospodine, da moj život, otkako sam uspeo otkriti identitet Broja Četiri, više nije vriedan pišljiva boba. Nastojaće me uništiti po svaku cenu —a njega bez razloga ne zovu 'Uništavatelj'. Gospodo, dopustite da vas pozdravim.Vama, gospodine Crowthere, predajem ovaj ključ i zapečaćenu omotnicu. Skupio sam sve svoje beleške o tom slučaju,kao i neka razmišljanja o tome kako se najbolje suprotstaviti tom zlu što svakog trena može uzdrmati svet, te sve spremio u sef. U slučaju moje smrti ovlašćujem vas, gospodine Crowthere, da preuzmite te papire i koristite se njima kako znate i umete. A sada, gospodo, još jedan put želim vam ugodan dan.

Desjardeaux se jedva vidljivo hladno naklonio, dok je Rowther skočio i pružio ruku.

—Uverili ste me, gospodine Poirot. Premda cela stvar zvuči fantastično,verujem potpuno u istinitost svega što ste nam govorili.

Ingleski je otišao s nama.

—Nisam razočaran razgovorom —rekao je Poirot dok smo hodali jedan uz drugoga.—Nisam niti očekivao da ću uveriti gospodina Desjardeauxa, ali barem sam osigurao da, ako umrem, sa mnom nestane sve što sam doznao. A ponekog sam i uverio.

—Kao što znate, ja sam uz vas— rekao je Ingleski.—Kad smo već kod toga,otputovatću u Kinu čim budem mogao.

—Je li vam to mudro?

—Ne— rekao je suho Ingleski. —Ali nužno jest. Čovek mora učiniti što može.

—Ah, vi ste hrabar i odvažan čovek! —uzviknuo je Poirot.— Da nismo na ulici, zagrlio bih vas.Pomislio sam da je Inglesu ipak laknulo.

—Pretpostavljam da u Kini neću biti izvrgnut većim opasnostima nego što ste vi ovde uLondonu —zamrmljao je.

—To je verobvatno točno —priznao je Poirot.—Nadam se da im neće uspeti masakrirati i Hastingsa, doista se nadam. To bi me strašno uzrujalo.

Prekinuo sam ovaj veseli razgovor i dodao kako uopšte nemam nameru dopustiti da me masakriraju. Uskoro smo se rastali s Inglesom. Neko smo vreme hodali bez reči, u tišini koj u je ipak prekinuo Poirot potpuno neočekivanom primedbom.

—Mislim—i to zaista mislim —da ću morati angažovati i svog brata.

—Vašeg brata —uzviknuo sam zapanjen.—Nisam uopšte znao da imate brata.

—Iznenađujete me, Hastingse. Zar vi ne znate da svi slavni detektivi imaju braću koja bi mogla postati još slavnija od njih samih, da nije njihov konstitucionalne indolencije.

Poirot se zna služiti čudnim gestama zbog kojih je gotovo nemoguće odrediti da li se podruguje ili misli ozbiljno. U ovom je trenutku taj pokret bio očit.

—Kako se zove vaš brat? —upitao sam nastojeći se prilagoditi tojnovosti.

—Achille Poirot —odgovorio je Poirot posve ozbiljnim glasom. —Živi nedaleko od grada Banje, u BelgijI.

- A čim se bavi? —zapitao sam znatiželjno, zanemarujući pritom čuđenje spram ličnosti i sklonosti preminule Madame Poirot, kao i njezinaog ukusa kad je reč o klasičnim imenima.

—Ne bavi se ničim. Kao što to ja kažem, on je jednostavno indolentan. Ne, njegove su sposobnosti gotovo poput mojih —a to mnogo govori.

—Je li nalik vama?

—Podosta. Ali, ni privatno nije tako zgodan. I nema brkove.

—Stariji ili mlađi od vas?

—Rođeni smo istoga dana.

—Blizanac—poviknuo sam.

—Točno, Hastings. Uvek s postojanom preciznošću ispravno zaključujete. Ne, evo nas pred kućom.Smjesta ćemo se pozabaviti tim sitnim slučajem grofičine ogrlice.

Ne, grofičinoj je ogrlici bilo suđeno da malo sačeka. Čekao nas je posve drugačiji slučaj.

Naša stanodavka, gospođa Pearson, odmah nas je objavila kako je zvala neka medicinska sestra i da čeka Poirota.

Našli smo je kako sedi u velikom naslonjaču okrenuta prozoru. Srednjovječna žena,ugodnog lica u tamnoplavoj haljini. Malo je oklevala, ali Poirot ju je brzo oslobodio nelagode i počela je svoju priču.

—Vidite gospodinePoirot, nikad pre nisam naišla na nešto takvo. Iz Sestrinstva Lark su mi poslali da posetim nekog pacijenta u Hertforshireu. Nekog staroga gospodina, gospodina Tempietona. Vrlo lepa kuća, vrlo ugodni ljudi.Supruga, gospođa Templeton, mnogo je mlađa, a on ima sina iz prvog braka koji živi s njima. Ne znam da li se mladić i njegova pomajka uvek slažu. Ne biste za njega mogli reći da je normalan—ne baš ni 'zaostao', ali očito ograničenog intelekta. Ne, odmah mi se ta bolest gospodina Tempietona učinila tajnovitom. Ponekad se činilo da je s njima sve uredu, a onda bi iznenada dobio gastritične napadaje s boloveima i povraćanjem. Ne, činilo se da lekar nije posebno zabrinut, a nije bilo moje da se mešam. Ali, nikako se nisam mogala osloboditi toga. Ja onda — zaustavila se i pocrvenela.

- Nešto se zbilo što je u vas pobudilo sumnje? —upitao je Poirot.

-Da.

Ne, činilo se da se još ne može opustiti.

—Ustanovila sam da i posluga govorka o tome. ..,

—O bolesti gospodina Tempietona?:

—A, ne! O -o onoj drugoj stvari.

—Gospođi Templeton?

-Da.

—Možda o gospođi Templeton i lekaru?

Poirot je tu imao nepogrešiv instinkt. Sestra ga je zahvalno pogledala i nastavila.Posluga jest govorkala. A onda sam ih jednog dana i sama videla zajedno —u vrtu. —U tome je sve ostalo. Naša je stranka pala u takvu agoniju zaprepaštenog stida da je niko ni slučajno ne bi pitao šta je tačno videla u vrtu. Sigurno je videla dovoljno da sama shvati očemu se radi.

—Napadi su postajali sve jači. Dr.Treves je rekao da je sve to potpuno prirodno i očekivano, te da gospodin Templeton neće još dugo. Ne, nisam nikad videla tako nešto —nikad u svojoj dugoj praksi medicinske sestre. Imala sam utisak da je to pre neki oblik

Zastala je oklevajući.

—Trovanja arsenom?—rekao je Poirot kao da joj je nastojao pomoći

Klimnula je glavom.

—A onda je i pacijent, mislim, rekao nešto čudno. 'Oni će me,njih četvero.Ipak će me oni.'

—Da?—ubrzo se opet javio Poirot.

—To su doslovno njegove reči, gospodine Poirot. U tom je trenutku patio od strašnih bolova i,naravno, jedva je znao šta govori. —'Oni će me, njih četvero' ponavljao je Poirot zamišljeno.-Šta je mogao misliti pod tim 'njih četvero'? Šta vi mislite? —Ne bih vam znala reći, gospodine Poirot. Moţžda je mislio na svoju suprugu i sina te lekara i moţžda gospodičnu Clark, prijateljicu gospođe Tempieton. To ih je četvero, zer ne. Možda je mislio da su se urotili protiv njega.

—Da, da, to bi moglo —rekao je Poirot pomalo odsutnim glasom.

—A što je s hranom? Zar niste mogli preduzeti nikakve mere opreza?

—Uvek činim što mogu. Ne, naravno, ponekad gospođa Tempieton insistira da mu sama odnese jelo, a ponekad pak nisam na dužnosti.

—Tačno. A jeste li toliko uvereni da biste otišli na policiju?

Na licu joj se mogao videti užas od pomisli na to.

—Evo što sam preduzela, gospodine Poirot. I gospodin Tempieton je jednog dana imao posebno jak napad nakon što je pojeo tanjir supe Uzela sam malo supe s dna i evo donela sam uzorak. Danas sam dobila slobodan dan kako bih posetila bolesnu majku, jer se gospodin Tempieton oseća dovoljno dobro da ostane bez moje pomoći.Izvukla je malu bočicu s tamnom tekućinom i pružila je Poirotu.

—Odlično, mademoiselle. Smesta ćemo dati na analizu. Ako navratite za,recimo, sat vremena mislim da ćemo moći rešiti vaše sumnje na jedan ili, pak drugi način.

Nakon što je od naše gošće uzeo ime i osnovne podatke, Poirot ju je ispratio do vrata. Napisao je kratku belešku i poslao je u laboratorij zajedno s bočicom supe.Dok je čekao rezultate,Poirot se zabavljao proveravajući podatke o našoj gošći. Moram priznati da me donekle iznenadilo.

—Ne, ne, prijatelju dragi—rekao je.—Nije loše biti oprezan. Ne zaboravite da nam je Velika Četvorka za petama.

Međutim, ubrzo je dobio potvrdu da medicinska sestra pod imenom Mable Palmer jest zaposlena u Institutu Lark, te da je poslana da neguje spomenutog bolesnika.

—Zasad je sve u najboljem redu—rekao je namignuvši mi. —A, evo dolazi i sestra Palmer, a tu je i izveštaj iz laboratorije.

—I jesu li našli arsen? —upitala je bez daha. Poirot je odmahnuo glavom i ponovo smotao izveštaj.

-Ne. Oboje smo se više nego iznenadili.

—Ni traga arsenu—nastavio je Poirot.

—Ne, ima antimona, pa zato odmah krećemo u Hertfordshire. Dao Bog da već nismo zakasnili.

Zaključili smo kako bi bilo najjednostavnije da se Poirot otvoreno predstavi kao detektiv, ali da kao tobožnji razlog posete navede razgovor s gospođom Tempieton o nekoj njezinoj bivšoj sluškinji ime koje je dobio od sestre Palmer, a za koju se zanima zbog na vodne upletenosti u pljačku dragulja.

Već je bilo kasno kad smo došli u, kako se kuća zvala Elmstead. Pustili smo da sestra Palmer stigne dvadesetak minuta pre nas, da ne bismo pobudili sumnje kako smo došli zajedno.

Primila nas je gospođa Templeton, visoka tamnoputa ţžena, spretnih gipkih pokreta i nemirnih očiju. Opazio sam kako je, kad je Poirot rekao da je detektiv, nakratko glasno uzdahnula kao da se zapanjila, ali na pitanja o sluškinji spremno je odgovarala. Da bi je iskušao, Poirot je počeo dugu priču o nekom trovanju u kojem se kao mogući krivac javlja i supruga. Dok je govorio nije skidao pogled s njena lica. Premda je pokušavala na sve moguće načine, gospođa Templeton je jedva prikrivala sve veću uzrujanost. Iznenada, uz neku nesuvislu ispriku, izjurila je iz sobe.

Nismo dugo ostali sami. Ušao je čovek širokih ramena mladih riđih brkova sa cvikerom na nosu.

—Dr. Treves—predstavio se.

—Gospođa Templeton me je zamolila da je ispričam. Znate, u vrlo je lošem stanju. Živčana napetost. Brine se za supruga i za sve te stvari. Prepisao sam joj mirovanje i brom. nNe, gospođa se nada da će te ostati na ručku na kojem ću vam ja biti domaćin. I ovde smo čuli za vas,gospodine Poirot, pa želimo iskoristiti vašu posetu. A, evo ga dolazi i Micky.

U sobu je ušao mladić nesigurna, teturava hoda. Lice mu je bilo okruglo, a položaj obrva stvarao je utisak kao da se stalno čudi. Neobično se smešio dok se rukovao. Nema sumnje da je pred nama stajao 'zaostali' sin.

Uskoro smo svi pošli na večeru. Dr. Treves je napustio sobu—mislim, da otvori neko vino —i iznenada mladić je na zapanjujući način promenio izgled. Nagnuo se i zagledao u Poirota.

—Došli ste zbog oca —rekao je kimajući glavom.- Ja znam da jeste. Mnogo toga ja znam —ali ntko tako ne misli. Majka će biti sretna kad otac umre i kad se bude mogla udati za dr. Trevesa. Znate, nije mi to prava majka. Ne volim je. Ona želi da otac umre.

Sve je to bilo grozno. Na sreću lekar se vratio pre nego što je Poirot mogao odgovoriti. Morali smo nastaviti usiljeni razgovor. A onda iznenada Poirot se srušio u stolac bolno jeknuvši. Lice mu se izobličilo od boli.- Šta je s vama, dragi gospodine? —viknuo je lekar

- Iznenadni grč. Naviknut sam na to. Ne, ne,ne treba mi nikakva pomoć,doktore. Smem li prileći u nekoj gornjoj sobi?

Odmah su udovoljili njegovom zahtevu. Otpravio sam ga do sobe na gornjem spratu, gde se srušio na krevet uz bolan jauk.

Nekoliko trenutaka i ja sam mu verovao, ali brzo sam shvatio da Poirot - kako je voleo govoriti - 'igra svoju ulogu u komediji' i da namerava ostati sam uz bolesnikovu sobu na gornjem spratu.Zato se nisam iznenadio kad je, istog trenutka kad smo ostali sami, Poirot naglo skočio.

-Brzo,Hastingse, prozor.Izvana je bršljan. Možemo se spustiti pre nego što posumnjaju.

- Spustiti se?- Da, moramo odmah nestati iz ove kuće. Videli ste ga za večerom?

-Lekara?

-Ne, mladog Templetona. Ta njegova igra s hlebom. Sećate se šta nam je Flossie Monro rekla pre nego što je umrla ? Da Claud Darrell ima običaj drobiti hleb po stolu i onda kupiti mrvice. Hastingse, ovo je velika urota a taj mladić tupa izgleda nije nitko drugi do naš stari neprijatelj-Broj Četiri! Pohitajmo!

Nismo gubili vreme na prepirke. Premda se sve činilo neverovatnim, nije bilo mudro oklevati. Brzo smo spuznuli niz bršljan, nastojeći nedizati nikakvu buku te pohitali ravno prema železničkoj stanici u obližnjem gradiću. U zadnji smo tren uhvatili poslednji voz, onaj u 8,34, kojim smo stigli u grad oko jedanaest sati naveče.

—Urota—rekao je Poirot zamišljeno. —Pitam se samo koliko je osoba uključeno u tu igru? Mislim da je porodica Templeton zapravo skupina agenata Velike Četvorke. Jesu li nas jednostavno želeli namamiti u tu kuću? Ili je posredi nešto mnogo suptilnije? Jesu li tamo smerali izigravati tu komediju i pojačavati moje zanimanje sve dok ne pripreme -ali, što? Pitam se, pitam.

Ostao je duboko zamišljen. Kad smo ulazili u našu kuću, zadržao me na vratima dnevne sobe.

—Oprez, Hastingse. Vrlo sam sumnjičav. Ući ću prvi.

To je učinio i, na moje prigušeno veselje, iz opreza starom je kaljačom pritisnuo prekidač na zidu. Zatim je obišao celu sobu, krećući spoput nekočudnog mačka —oprezno, paŽljivo i pomno motreći da ga nešto ne iznenadi. Promatrao sam ga stojeći pokorno uza zid, gde me je postavio.

—Činise da je sve u redu, Poirot—rekao sam nestrpljivo.

—Da, čini se da je tako, mon ami, čini se da je tako. Ne, moramo biti sigurni.

—Besmislica!—rekao sam.—Upalit ću kamin i zapalit lulu, pa šta bude. Ipak sam i ja vas jedanput uhvatio. Sinoć ste uzeli šibice, a niste ih kao obično vratili na stalak—a zbog toga mene uvek psujete. Ispružio sam ruku. Čuo sam Poirotov krik upozorenja - video sam kako se bacio na mene - moja je ruka dotaknula kutijusa šibicama.I tada - bljesak plavičastog plamena - prasak koji je zaparao uši —i tama.

—Došao sam svesti i ugledao pred sobom poznati lik starog prijatelja dr.Ridgewaya. Izraz olakšanja pojavio mu se na licu.

-Budite mirni. -rekao je umirujućim glasom.-Sve je u redu. Znate, dogodila se nesreća.

- Poirot?—prošaptao sam. - U mojem ste stanu. Sve je u redu.Jeza mi je obuzela srce. Izbegavanje odgovora na direktno pitanje pobudila je u meni još veći strah.

- Poirot? - ponovio sam. -

Što je s Poirotom? Video je da nema gde i da bi svako daljnje izbegavanje odgovora bilo je besmisleno.

-Nekim ste se čudom spasili

- Poirot - on nije! Kriknuo sam.- Nije valjda mrtav? Nije valjda mrtav? Ridgeway je pognuo glavu, dok mu se svaki osećaj jasno ocrtavao na licu.

Poslednjim atomima snage uspravio sam se na ležaju.

Poirot je možda mrtav-rekao sam gotovo nečujno.

- Ne, njegov duh i dalje živi. Nastaviću njegovo delo! Smrt Velikoj Četvorki!

I tada sam se ponovo onesvestio.

 

nastavci : Romani u nastavcima 

Žak Ransijer, Rembo, Glasovi tela ( 2 deo)

 

Pakao spasenja 

      Pitanju religije kod Remboa teško možemo pristupiti bez nezadovoljstva. Ona fatalno priziva polemiku oko pesnikovog „preobraćenja“ i manevre onog fatalnog trija Izabel Rembo–Patern Berišon–Pol Klodel. Bez obzira šta bi naše mišljenje moglo biti, ostaje činjenica da nam sam pesnik kaže, „bogoslovlje je zaista ozbiljno“ (139). Pitanje preobraćenja je tačka u biografiji, ili hagiografiji, koja interesuje samo klerikalce i antiklerikalce. Ali pitanje novog hrišćanstva je zaista u samom srcu Boravka u paklu, odnosno, dela u kome je projekat alhemizovane reči i preobraženog života potvrđen i prodat. Bogoslovlje je ozbiljno. Na osnovu inventara novog jezika glorifikovanog tela znamo da je „govor na novom jeziku“ u Novom zavetu opisan kao „govorenje na jezicima“8 i da je reč o milosti: kao čudesnoj moć „hodanja po razljućenim vodama“ (139) koja se priziva u „Noći u paklu“; novi jezik je dar poput apostolske moći i pretpostavlja milosrđe, ali tako što ga postavlja na beskonačnu udaljenost od onoga što se uobičajeno misli pod ovim pojmom. Milosrđe je apsolutni dar onoga ko je sve već primio. On mora imati, kako se kaže ponovo u „Noći u paklu“, „čudesno srce“ (139): ne prosto veliku dobrotu srca, već čudesno srce kao dar koji samo Vaskrsli može da daruje.9 Ali postoji samo jedan Vaskrsli. Možemo uvek ponavljati „Propovedi na gori“, „Pasije“, „Poslednje večere“, misije apostola i „govore Atinjanima“. I devetnaesti vek je to činio neprestano, nakon što su mu sensimonisti odredili dramaturgiju. Recimo to na drugi način:ne možemo da pobegnemo spasenju koje se već odigralo, onome koje, budući da se odigralo, jeste istinski pakao: novi pakao, pakao parodije. Rembo bi, kao i sensimonistički apostoli, naravno, želeo da izbegne ovo ograničenje. On samog sebe uverava optimističnim deklaracijama: „To je zaista bio pakao; starinski, onaj čija je vrata otvorio sin čovečiji“ (153). Ali nažalost on to zaista nije bio. Rembo to zna: novi pakao je „ostvarivanje veronauke“ (138). I on se ne može izbeći tako što ćemo tvrditi da je reč o zameni identiteta i da nikad nismo ni bili hrišćani. „Noć u paklu“ ne poseže za jednostavnim opravdanjem „zle krvi“. „Pravi otrov“ je tiranija krštenja, obaveza spasenja, bez koga je milosrđe nedelotvorno i bez koga se troši na manje ili više skandalozne ili groteskne parodije ljubljenja gubavaca i iskupljujuću ljubav: patetična parodija „Paklenskog supruga“ u kojoj je anđeo milosrđa preobražen u damu s kamelijama, uzaludno posvećenu obožavanju svog „okrutnog idiota“.

      Tako da pesmu budućeg slavnog tela unapred već glođu čeljusti pakla, spasenja koje se uvek već unapred odigralo. Ruga mu se slavno telo Vaskrslog koji upravlja svim milosrđem i svom milošću. Teologija je ozbiljna i Rembo shvata ozbiljno religiozni diskurs svog stoleća, koji ne trpi rubove novog hrišćanstva, ili neku naivnu teoriju Zla, kakvu je Žozef de Mestr preneo Bodleru. Zlo je u spasenju koje leži pred svakim ko želi da prevaziđe ovo stoleće. Nije stvar prosto u prirodi koja se „odigrava“ i kojoj „nećemo ništa dodati“, prema malarmeovskom aksiomu koji nam dozvoljava da pesmu zasnujemo na ništavilu, koje joj je svojstveno. Milost se odigrala. Odigrao se preobražaj čulnosti. Uzalud ovaj preobražaj nazivaš obmanom i u njemu vidiš „otmičara snaga“ (89); on i dalje svako obećanje novog jezika, svaki pokušaj umnoženih glasova i pesme naroda čini lažnim. On povezuje pesmu, laž, jezik, spuštajući veliki čvor preko bilo kakvog izmišljanja poezije budućnosti. To je ono što Remboovom pesništvu daje jedinstveno mesto između Bodlera i Malarmea.

       Reći ćemo to na očigledan način, rizikujući da imitiramo shematske kontraste udžbenika za književnost. Za Bodlera, zlo još uvek može da procveta, zato što smo još uvek u ekonomiji greha. Zlo je debeli oblak koji pluta nebom pretvarajući snove o napretku u iluzije. Ali ovaj oblak dozvoljava suncu da se probije i osvetli smireno poetičnu i pagansku prirodu, prirodu jednaku samoj sebi, sastavljenu od živih stubova i boja, mirisa i zvukova koji odjekuju jedni u drugima. Izvorni greh može od pesnika da napravi lažova, ali ostavlja prirodu – a to je ono suštinsko – da bude knjiga. Sa Malarmeom, s druge strane, priroda zauzima svoje mesto bez uplitanja zla ili milosti. Papir je devičanski, tako da od kristalnog stalka za mastilo neviđenim činom penkale možemo da ispišemo zvezdanu stazu, znak čistog jezika, lišenog svojih svakodnevnih nesavršenstava. Pored uvek-već-prisutne prirode pesma nema drugu suprotnost do trgovine. Kada je Rembo u pitanju, on izbegava oba ova užitka. Za njega, pesma je bez povratka zarobljena u zlu jezika, u laži koju spasenje smešta u njegovo srce. U središtu čina kojim laž plavog pogleda majke može biti poništena pesmom naroda, on nalazi još jednu laž: pokvareni, prokleti Hristov poljubac, koji krade energiju, koji okončava svaku idilu, kao onu u „Mihailu i Kristini“, pokvareni poljubac prvih pričesti koji prethodi svakoj zajednici.

       Rembo, možda, nije umro kao hrišćanin. Ali je odlično shvatao šta su kategorije hrišćanstva podrazumevale, kakav prostor su ostavile snu pesme i jeziku budućnosti

Pesma mračne nesreće

      Tako se ono što sam nazvao jezičkim telom pesme komplikuje. To telo je na početku naznačeno dvostrukom igrom usana i pogleda:stegnutim Nininim usnama i usnama poljupca mrtvog deteta; pogledom neprobuđene žene i lažnim plavim pogledom majke. Sada bi trebalo da uključimo i druge usne i druge oči: usne uprljane Hristovim pokvarenim poljupcem, koji je srećniji ljubavnik od Nine, zato što je mogao da „ispuni grlo“ njegove mlade ljubavnice „gađenjem“; ali takođe još jedno oko, kao od jednookog Kiklopa, oko koje „kaplje na obraze“ dece sa kojom sedmogodišnji pesnici vole da se druže, dece,

Koja, bolešljiva [sa očima što im kaplju na obraze],10
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sraćkalicu
– I zbore s ljupkošću kretena na licu!
(67)

       Znamo da je samo sa ovim poznanicima – ovom antiporodicom – mali pesnik predao sebe „neprimerenom sažaljenju“ koje provocira majčino gađenje i teror, i njegovu potragu za nežnošću kojom otkriva njen „plav pogled – što laže“ (67). Ovde možemo iskoristiti snažnu intuiciju Iva Bonfoaa koji kontrast između lažljivog plavog pogleda i oka koje kaplje na obraz vidi kao matricu čitave Remboove poetike.11 Ovo nepredstavljivo oko (šta je uopšte oko koje kaplje?), koje se može ispisati samo u suprotnosti prema majčinom pogledu, u osnovi je princip čitavog niza operacija u pesmi ili označitelja porodičnog romana koji pesma pokreće. Ove operacije vezuju čvor između detinjeg latinskog i pesme naroda, ali ga takođe i razvezuju. Odbacujući laž plavog pogleda i pokvarenog poljupca, one poriču preobražaj dečijeg bola u zajedničku pesmu. Ne poriču pokret ovog preobražaja, ali ga prate i uvlače se u njega drugom pesmom: pesmom neočekivanog tona, sa ostinatom leve ruke, pesmom „mračne nesreće“.

      Možemo da ukažemo na niz označitelja u pesmi „Sedmogodišnji pesnici“ koji opisuju gorku „dvoličnost“ (67) deteta koje se topi od pokornosti: leto [ètè], iznenađenje [étonnement],tupost [stupiditè], paženje [langue tirèe], nužnik, zima [hiver],šugavo rastinje [galeux espaliers], kreteni, neprimereno sažaljenje [pities immondes], ljudi u radnim kombinezonima [hommes en blouse], predgrađa [faubourgs], udarci bubnja [roulements de tambour], zvezdana stabla [bois sidéral] i veo [voile] kao poslednja reč. Susret dva subjekta ispod znaka odvratnog sažaljenja povezuje čitav ovaj lanac. Prvi subjekt je mali pesnik zaključan u toaletu: mestu odbijanja i meditacije; mestu identiteta ekstrema, čiste misli i odbačenosti; konačno, mestu iskušenja, jer u njemu Muž, Hrist, poseže za malim pričešćenim devojčicama, zato što je ovo, takođe, mesto pretvaranja uzvišene i čiste božije ljubavi u ekskrement, još od vremena pustinjskih otaca, topos asketske i mističke prakse i književnosti.

      Drugi subjekt je sa druge strane zida ili baštenske ograde, to su deca čije oko curi na njihov obraz, a ona koja predstavlja njihov proboj: „žustra kćer“ komšije, skače na malog pesnika, a on grize njenu zadnjicu, odnoseći kao kompenzaciju za udarce koje je primio „u sobu . . . miris kože njene“ (68).

     To je susret koji će melodiji pesme dati muziku i ton: neizbalansiranu rezonancu sasvim različitu od Verlenovog ideala: nije više reč o dodavanju ili oduzimanju slogova, već o upisivanju, unutar jezika pesme, stranih tonova mračne nesreće i čak nečistog bola, što je ideja koju a contrario možemo pronaći u „Zloj krvi“, gde se kaže: „Ali časovnik valjda neće doći dotle da otkucava samo čas čistog bola!“ (136). Nesklad, jedinstveni ton ovog lanca mračne nesreće, povezuje tvrdoglavost misli sa razmatranjem onoga što nije predstavljeno u pesmi bola i slave, što nije razrešeno ni politički ni religijski – idiotsko ili pobunjeničko sažaljenje ovog susreta izraženo je jednim pojmom: prosjačkim detinjstvom („Životi“). Sažaljenje je, naravno, kao naricanje za divnim milosrđem, dokaz sopstvene nemogućnosti. Ali u isto vreme ono prati izlomljenu liniju još nečuvene pesme, mešavine himne i naricaljke. Pesma, zahvaljujući sažaljenju, postaje muzika ovog nesklada – muzika ovog prosjačenja – koja se suočava i radi na velikim himnama i velikim proročanstvima.

     U izvesnom smislu, čitava Remboova poezija može da se shvati kao proces rastvaranja pojedinačne pesme, njegove pesme iz detinjstva, „Kovač“ (ako možemo da se usudimo da tako kažemo). „Kovač“ je pesma stoleća, pesma naroda, radnika, siromaštva i revolucije; pesma u Igoovoj tradiciji, sa velikom pompom i poznatim opkoračenjima i preokretima. To je porodična pesma naroda, pesma velike nade i velikog bola koji prizivaju novi jezik, koji im nedostaje. Remboov plan, plan vidovnjaka je, ukratko, da ponovo napiše „Kovača“ na novom jeziku, da izmisli jezik sopstvene budućnosti.

     Ali ono u čemu uspeva je nešto sasvim različito. Umesto prevođenja igoovske pesme na jezik budućnosti, on će razoriti, muzikom mračne nesreće, sopstvenu pesmu, Remboovu pesmu. Razaranje „Kovača“ se u Iluminacijama prosto zove, kao što i treba, „Radnici“: pesma toplog februarskog jutra i neočekivanog Juga koji priziva „besmislene uspomene nas ubogih“ (167) ili „našu mladu bedu“(167), dvoje verene siročadi. Jug takođe podseća subjekta pesme na „žalosne događaje iz mog detinjstva, na moje letnje očajavanje, na užasnu količinu snage i znanja koju je udes uvek udaljavao od mene“ (167).

       Ova „užasna količinu snage i znanja“ udaljena sudbinom nudi formulaciju koja je interesantnija od prigovora upućenih sporom napredovanju nauke. Negativni odnos prema nauci proizilazi pre iz udaljavanja ili ponovnog utvrđivanja, nego iz nestrpljenja. Ponovno utvrđivanje moći nauke potiče od tvrdoglavosti mišljenja koje želi da prebroji neprebrojivo, da u pesmu unese kapanje oka na obraz, da učini oslušljivim nemoguće oglašavanje prosjačkog detinjstva, kao što nas to „Izreke“ pozivaju:

– Drugarice, prosjakinjo, čudovišno dete! Kako ti je to svejedno, te nesrećnice i te smicalice, i
moje zabune. Drži se uz nas svojim nemogućim glasom, tim glasom! Jedinim utešiteljem ovog
niskog očajanja. (166)

      Ovaj savez sa idiotizmom, tvrdoglavost uparivanja sa prosjakinjom nemogućeg glasa, razjašnjen je u inventaru kojim započinje „Alhemija reči“: idiotske slike, zastarela književnost,crkvena latinština, vilinske priče, priglupi refreni, naivni ritmovi i ostale stvari, uključujući, na Forisonovu sreću, i „erotske knjige bez pravopisa“ (144). Šta je ovaj otpad, ako ne skup alata kojima se Rembo služi u „Poslednjim stihovima“, odnosno, u onoj „vrsti romansi“ koje koriste formu i rečnik „idiotskih pesama“ da ispričaju tamne priče porodične istorije i paklenih parova, radničkih rajeva, i pesnikovog plana da kao kradljivac vatre ponovo otkrije beskonačnost? Moramo razumeti razliku između ovih idiotskih pesama – pesama koje peva idiot ili koji su pevane idiotu – i „dobre pesme“ koja kaže pesniku:

Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
[...]
Taj svet je porok sam;
Ta zar se čudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mračne nesreće tvoje.
(105–106)

      Ne dovodi se u pitanje spaljivanje ove „mračne nesreće“ koju „Majski barjaci“, naspram toga, predlažu da oslobode. Ne dovodi se u pitanje pijenje u komediji gladi, i zadovoljavanje gladi u pesmi koja se obraća Ani i magarcu; gladi za ovim idiotskim i podjednako nejestivim stvarima koje pesma „Svetkovine gladi“ nabraja: zemljom, kamenjem, stenama,ugljem, gvožđem; šljunkom od kog siromah živi, starim crkvenim kamenom, oblucima koji su deca potopa: oblucima Palčića, koji beži sa svojom sestrom Anom, rubovima crnog zraka, u svakom smislu: karbonizovanim rubovima imena, delovima izgubljenih refrena, fragmentima nemogućeg daha buduće pesme, ne zaboravljajući da vrpcu spasa baci svim budućim demistifikatorima krvavog pudinga [boudin noir, što zvuči kao bouts d’air noir, što Bertolino prevodi kao „rubovi crnog zraka“ – Prim. prev.].

       Ovi rubovi crnog zraka koji pesma kalcifikuje u utopiju nove pesme predstavljaju Remboove izume, u muzičkom smislu reči: izume ritmova i harmonija, obrazovanih narodnih pesama, primerene za melodijsko merenje distance između pesme naroda – pesme iskupljene tuge – i idiotizma refrena ili dečije rime: skoro opiljaka melodije – kao forme rimovanja – opiljcima jezika, koji pokušava da zarobi sunce, odnosno, večnost, kako bi trijadu more–večnost–sunce zahvatio u svedenom obliku: vazduh–duša–oblutak. To je možda trenutak u kome je „gotovo skiknuo“ (131), iz Boravka u paklu. Ostalo je na Identifikatorima da ovaj vrisak prepoznaju kao Verlenov pucanj. Čini mi se interesantnijim da ga povežem sa trubom slavne pesme zajednice. Ili, ako se već insistira da se uvede Verlen, treba da ga uvedemo kao pesnika. Poslednji vrisak Remboove trube može onda da bude poslednja nota izvesnog verlenizma, poezije galantnih proslava i nemih romansi: uistinu bliska i beskonačno udaljena od idiotske romanse gladi; poezija „tako radosnog, tako lakog“ trika, vazduha koji je postao beskrajno labilan, beskonačno tečan, spreman da bude ključala voda koja se preliva preko ruba kako bi se pomešala sa vodama Kidrona (aluzija na „Glad“ u Boravku u paklu – Prim. prev.).

 

Četiri subjekta pesme

      Možda sada možemo da iscrtamo kartografiju koja objedinjuje Poslednje stihove, Boravak u paklu i Iluminacije. Boravak u paklu nam daje jezgro Remboovog programa, njegovu političku teologiju i njegovu novu hristologiju; Poslednji stihovi prestavljaju beležnicu izuma ili proučavanja, pokušaja melodija i metoda koji odgovaraju pesmi mračne nesreće: nešto nalik na novi priručnik Uspon ka Parnasu i njegovu parodiju, Remboov hor kojim se na izvestan način okončava utopija pesme naroda, koju je pola veka ranije započelo Vilemovo horsko društvo [Bokion-Vilem bio je muzičar koji je osnovao instituciju orpheona, radničkih pevačkih društava u Francuskoj 19. veka, prim. prev.]. Što se tiče Iluminacija, one nam daju drugi deo programa, otkrivenog na početku „Alhemije reči“: prikaz svih mogućih krajolika i svih mogućih drama, njihovu Nojevu barku i njihovu enciklopediju. Ovi fragmenti nisu samo halucinacije ili fantazije, već i enciklopedija članaka, opisa ovog inventara predstavljivog, kojim se daje paralela inventaru melodija – i modusa predstavljanja. Pored novog Uspona ka Parnasu, to je drugo oruđe šegrtovanja pesnika: novi Šompre, Rečnik bajki, smešten u doba Perola i Ofenbaha: enciklopedija bajki za decu ovog stoleća, ali za decu koja su neobična, onu decu koju nam predstavlja programska pesma Iluminacija, „Posle potopa“, pesma koja koristi Nojevu barku poetike:

    U velikoj staklenoj kući, još uvek mokroj, deca u crnini pogledaše čudesne slike. (157)

       Enciklopedija je napravljena za ovu decu u žaljenju: žaljenju za onim što Veštica zna ali neće da kaže. Napravljena je za decu prosjake: malog sveca sa nemogućim glasom. Enciklopedija slika identična je sa njegovom tugom. To je tuga, ili pre, rasprodaja, prelepih slika. Rasprodaja nije neuspeh. Odnosno, nije pitanje neuspeha, već nedostataka. Ono što enciklopediji nedostaje je njen subjekt. Detinjstvo koje gleda predivne slike, detinjstvo koje namerava da preuzme enciklopediju predstavljivog, podeljeno je na četiri subjekta, nabrojanih u fragmentima naslovljenim precizno „Detinjstvo“:

Ja sam svetac, u molitvi na doksatu – kao što bezazlene životinje pasu sve do mora Palestine.
Ja sam učenjak u tamnom naslonjaču. Granje i kiša bacaju se na prozor biblioteke.
Ja sam pešak na velikom drumu kroz patuljaste šume; huka brana pokriva moje korake. Dugo imam pred očima melanholičnu zlatnu ceđ od
smiraja. Bio bih zaista dete ostavljeno na molu koje se otisnulo na debelo more, mali sluga što ide duž
drvoreda dotičući nebo čelom. (159–160)

     Subjekt pesme može biti pronalazač, učenjak u svojoj biblioteci, onaj čiji se komfor samo uvećava kako kiša pada na prozorsko okno: smireni vlasnik materijala enciklopedije i ključa svake divlje parade. Pronalazač je bio tako moderna figura u 19. veku, alhemičar nove ljubavi, novog jezika i novog rada.

      Ovaj učenjak „sa ozbiljnim borama“ je, ukratko, san napuštenog deteta – deteta koje bi želelo da bude malo napuštenije nego što zaista jeste (mogao bih biti dete ostavljeno, veoma bih želeo da budem ...). Dete možda sanja da je istovremeno stari izumitelj svih drama i svih spektakla i dete koje žali – istinski žali, istinsko siroče – posmatrajući svoje „čudesne slike“: dete koje je sam svoj sin, sin starog čoveka čiji je ono otac.

       Jednostavno govoreći, napušteno dete i učeni starac se preklapaju. Prvi je pešak na glavnoj ulici, koji u nedostatku Vavilonske biblioteke prelistava rukopise iz drugih biblioteka, tavana i izloga knjižara, koji su samo nesavršene kopije odsutne biblioteke; onaj koji putuje po gradovima i putevima da sakupi drame i prizore, da u pesmu nagomila sva mesta i krajolike, i sve spektakle koji sačinjavaju stoleće, a posebno one koji su koncentrisani u kamenoj pesmi velikih gradova, pesmi osvetljenoj letnjom noći uglja. Ovaj putnik gomila sva ta mesta i meša ih iz početka sa slikama legendi raznih vekova i likova iz rečnika bajki, postavljajući splavove popularnih gradskih orkestara na talase mora iz koga se rađaju Venere, nad kojima se čuje Rolanov rog. Prostor njegovog stoleća hrani se vremenom svojih legendi, dok je sa druge strane marš parade gradskog napretka presretnut polarnim ledom i plesom divljaka:

Pritrčavaju udruženja divovskih pevača čija odela i kraljevske zastavice blešte poput svetlosti vrhunaca. Na platformama usred ponora Rolandi trube svoju neustrašivost. Po brvnima povrh provalija i po krovovima krčmama barjaci od nebeskog žara kače se na katarke. Sronjavanje apoteoze dopire na visoravni gde se anđeoske kentaurke miču među lavinama. Iznad razine najviših slemena širi se more uzburkano večitim rađanjem Venere, prekriveno zvečanjem bisera i dragocenih školjki, posuto orfeonskim brodovljem – more koje se ponekad zamrači uz smrtonosni blesak. Na obroncima muču žetve cveća velikog poput našeg oružja i naših pehara. Iz jaruga se u povorkama penju vile. Mab u haljinama mrke i opalne boje. Tamo gore, s nogama u slapovima i u kupinama, jeleni sisaju Dijanu. Jecaju Bakhantkinje iz predgrađa, a mesec izgarajući zavija. Venera ulazi u špilje kovača i pustinjaka. Skupovi kula pevaju ideje naroda. Iz zamkova izgrađenih od kostiju dopire neznana muzika. Razvijaju se sve legende, a u varošima nasrću zanosi. Survava se olujni raj. Divljaci neprekidno plešu svoju svetkovinu noći. I tako siđoh da provedem jedan sat u živosti bagdadskog bulevara, gde su družine pod gustim lahorom opevale radost novog rada i kretale se ne mogavši da izbegnu basnoslovne utvare planina na kojima se moralo opet doći k sebi. (169–170)

     Bila bi onda putnikova privilegija da obuhvati celinu ovog grada-univerzuma, koji je istovremeno prepričavanje legendi prošlih vekova, jedinstvo antičke mitologije sa fanfarama novog rada. Ali vizija je ispričana samo kao parada, čiji smo ključ izgubili:

      Koje će mi to ruke dobre, koji čas lepi vratiti taj predeo, uz kojega dolazi svaka moja usnulost
i svako moje i najmanje uznemirenje? (170)

        Već izvrnuti redosled priloga (bilo bi možda primerenije da su „dobre ruke“ i „lepi čas“) udaljava odgovor na putnikovo pitanje. Može li možda svetac znati odgovor ili posedovati ključ, ključ milosrđa, bez sumnje? Svetac koji se moli na terasi poput bezazlenih životinja koje posmatraju prema moru Palestine – poznajemo ga dobro, isuviše dobro, bez sumnje. Na platnima slikara i pobožnih images d’Epinal [popularne francuske litografije konvencionalnih predmeta – Prim. prev.] često smo viđali učenjake u pustoj zemlji ili u sobi bez prozorskih okana. Njegova biblioteka je oštećena. Tek jedan ili dva zida prekrivaju police, ako ih uopšte ima, taman dovoljno da jednu policu popuni primercima Svetog pisma i jednog dana na nju okači kardinalski plašt. Sam svetac je podeljen: u jednoj ruci drži olovku, a u drugoj krst. Obučen u monašku garderobu, pored sebe drži crveni šešir sa trakom [kardinalski šešir – Prim. prev.]; sa njom se pred njegovim nogama igra miroljubivi lav sa licem psa. To nije Sveti Jeronim sa image d’Epinal koji će nam darovati „čas lepi“. On neće ponovo omogućiti spasenje, koje se već desilo. Sve što može jeste da ostavi trag u viziji. Ovaj trag sveca, askete, mistika, upisan je u formi oksimorona mističke misli koja zaseca viziju: satensko ugljevlje, paklovi koji se obrušavaju sa ledenim olujama, zapaljeni mesec, slamanje ledenica o zvezde, plamene kiše sa vetrom koji vitla dijamante zemaljskog srca, spaljene zbog nas („Varvar“), ukratko, sve metafore i oksimoroni kojima se izjednačavaju led i vatra, biće i nebiće, uzdizanje i unižavanje, i koje nam govore o nemogućnosti iskazivanja čiste ljubavi.

      „Lepi čas“ ne pripada budućnosti. I pesniku ništa drugo ne preostaje nego da ponovo prođe kroz sve likove, da sve vrati detetu i njegovoj borbi sa zorom, koja je prenesena na svakog od likova, sve do samog kraja mola, koji nema kraj, sve do „kraja sveta, ovim napredovanjem“. Nered vizije zato nije znak halucinacija ili puke igre mašte. U pitanju je njena fragmentacija na „vrtešci“ ova četiri lika, četiri subjekta. Nema sumnje da ovu vrtešku možemo nazvati genijalnom, ovaj pokret koji se nastavlja u zimskoj noći „od rta do rta, od burnog pola do zamka, od gomile do žala, od pogleda do pogleda“ (185). Tako je imenovana u poslednjoj pesmi Iluminacija. Međutim, da li je to i njihova poslednja reč? Znamo da su priređivači, a ne Rembo uredili ovu zbirku. Izbor da je zaključe sa „Genijem“ koji su oni često pravili, zasnovan je na simetriji sa gestom njegovog „Zbogom“, kojim se zaključuje Boravak u paklu. Ali sama simetrija je dvosmislena. Ton koji „Zbogom“ proizvodi nije jednoznačan. Obećanje divnih gradova i istine koju duša i telo poseduju istovremeno je sa sahranjivanjem „divne jedne slave umetnika i pripovedača“ (154). Apsolutna modernost, između proročanstva i odbacivanja iluzija, zauzima neodlučan položaj. „Genij“ je, sa druge strane, apsolutno pozitivan. U njemu se zauvek identifikuje pokret velike nade sa pokretom jedinstvenim za pesništvo. Kakvu god hipotezu da zastupamo o redosledu kompozicije Iluminacija i Boravka u paklu, „Genij“ ispravlja dvosmislenost pesme „Zbogom“. On identifikuje trezveno osvajanje budućnosti sa trajnom borbom poezije i sa naporom pročišćenog jezika.

     Ali ovako nešto je Rembo odbio da sprovede u delo. Da bismo ga razumeli moramo ponovo da uporedimo njegov položaj sa Malarmeovim, jer ga nekoliko rečenica iz „Krize stiha“ sumira: „Govoriti ima veze sa realnošću samo komercijalno: u književnosti dovoljno je načiniti aluziju ili izdvojiti njihovu osobinu koju će sadržavati neka ideja. Pod tim uslovom uzleće pesma, poput olakšane radosti“ (Malarme, 56).12

     Za Malarmea, reči i stvari podeljene su prema suštinskoj razlici. Postoji komercijalna stvarnost i kvalitet koji se može ekstrahovati iz nje tako da reč može da otelotvori neku ideju, te da se nečiste plemenske reči mogu pročistiti i doći u pesmu: „One se pale od međusobnih odsjaja kao moguć vatreni trag po draguljima“ (57). Na ovaj način, pesma se može napisati kao proizvod čistog delovanja i može da skicira mesto koje joj nedostaje, zajednicu koja će jednog dana oglasiti samu sebe. Na ovaj način, veliki izum sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka postaje moguć, kao nova budućnost stoleća koje se gasi i koju on izmišlja sam za sebe, sahranjujući novo hrišćanstvo ispod glisanda paganskih harfi i popodneva jednog fauna. Ovaj novi izum budućnosti zove se avangarda.

     Rembo ne pripada avangardi. On ne veruje da se kvaliteti stvari mogu ekstrahovati, niti da se reči plemena mogu pročistiti. Prema njemu, same stvari i jezik trgovine nam ne dozvoljavaju da ih razdvojimo od stvari i jezika poezije. To je lekcija koju je strpljivo bacio u lice Teodoru de Banvilu u pesmi „Pesniku povodom cveća“. Rembo ne može da pristane na eliptičnu sintaksu koja unapred redukuje radost pesme. On takođe zna da pleme uvek sanja o Izraelu, kao i da se u 19. veku pleme zove narod. On zna da „inkorporiranje“ znači „inkarnaciju“ [otelotvorenje] kao i da plamen blista na dragom kamenju pre svega u književnosti mistika. On, ukratko, zna da ne postoji mesto za pesmu odvojeno od celine jezika, od jezika i jezičkih utopija koje ga ispunjavaju obećanjima spasenja.

     U tome se sastoji Remboova jedinstvenost. Pre njega poetika je postojala. Bodler je još uvek imao na raspolaganju veliki rečnik (rima i bajki) koji je omogućio samu novost „saglasja“. Posle njega Malarme će izumeti čistu delatnost pesme. Nova poezija, za Remboa, mora se identifikovati sa celinom jezika. Njegova sudbina nužno je povezana sa utopijom novog jezika i sa pomirenim telima. Rembo putuje kroz ovu utopiju i razara je tako što j prati drugom muzikom: govorom neprebrojanih, idiotskom romansom mračne nesreće. U naricanju nad novim jezikom slavnih tela on oblikuje idiom: ne dijalekat, već suprotnost dijalektu. Remboov idiom, identičan njegovom pesništvu paradoksalan je jezik, „partikularno zajednički“, izuzetno-uobičajen. Rembo čini da njegovi akcenti odjekuju između truba i doboša popularne pesme i dijalekta idiota. On izmišlja pesmu koja nema drugog mesta do celine jezika, koji se kreće putem idioma uvek propuštenog susreta, specifičnog tonu mračne nesreće.

 

Logične pobune

Rembo ne pripada avangardi. On se ne baca sa litice starih ekonomija spasenja u lice novim ekonomijama proizvodnje. Opstaje u rascepu između stare istorije – pesme naroda i spasenja tela – i nove, pesme poetičkih i političkih avangardi. On insistira da peva neskupivi deo ekonomije spasenja čija muzika beskrajno prodaje san slavnog tela.

      Jedinstvena pobuna u jeziku je rođena. Ovu pobunu (kao jedan od principa koji sam pokušao da izolujem) možemo imenovati izrazom koji proizilazi iz samih Iluminacija: „logična pobuna“. Kao što nam je poznato, tekst kaže „Istrebićemo logične pobune“ (184). To „mi“, čiji sleng prigušuje doboš, pripada „vojnicima dobre volje“, kolonijalnim armijama demokratije koje se zapućuju u močvare pune boleština. Naravno, u pozadini uvek čujemo i kraljevsko „mi“, kojim sam pesnik sebe čini istrebljivačem logičnih pobuna i okončava pobunu sopstvene pesme.

     Da bismo pesmi dodelili njeno mesto, a ovom masakru razumljivost, bilo bi primereno da od nje napravimo sliku iznad oltara gde bi se pridružila „Geniju“, pesmi slavnog pesničkog tela, i „Rasprodaji“, pesmi o rasprodaji neprocenjivih tela. „Demokratija“ je pesma istrebljivanja logičnih pobuna, dijalekta koji prigušuje doboš; to je pesma u kojoj je idiom pesme izgubljen. Ako je Iluminacijama potreban kraj, jedna pesma sama ne može da ih dovrši, već samo ovaj triptih, koji obnavlja utopiju pesničkog tela i kontrautopiju sopstvenog dovršetka

          Ali da bi se ovaj dovršetak učino razumljivim, mora se uokviriti deklaracijom dva principa, preuzetih iz dve „poetike“ od kojih je jedna delovala kao čista zabava. „Ozbiljna“ deklaracija je Malarmeova: „Govorenje ima veze sa realnošću stvari samo komercijalno“. Zabavna pripada mladom Rembou, savetujući Bavila:

Trguj! Putuj! Medijum budi!
(82)

      Trojstvo trgovca, kolonizatora i medijuma direktno odgovara „Rasprodaji“, „Demokratiji“ i „Geniju“. Prividno dečaštvo pesnika fiksira njegovu poetsku i ličnu sudbinu. Ali Rembo je jezik shvatio ozbiljno, kao što je i „realnost stvari“ shvatio ozbiljno. On sam je postao trgovac i kolonizator, jer nije mogao da postane „medijum“ ili „genij“, jer nije mogao da prihvati jezik poezije koja napušta svakodnevnu realnost trgovine u ime neobične stvarnosti spasenja i jedinstvenosti prosjačkog detinjstva. Proizveo je zlato kolonijalnom trgovinom jer nije hteo da vara u jezičkom zlatu. On je unapred rekao zbogom avangardama, vajarima pesama i vođama partija za slavnu budućnost, nakon što je odigrao svoju ulogu, pevajući pesmu mračne nesreće tako da je ona odjekivala u logičnim pobunama njegovih stihova i proze.

(S engleskog preveo Stevan Bradić)

izvor 

                                                        Žak Ransijer, Rembo, Glasovi tela ( 1 deo) 

 _________________________________

8 Glosolalia. (Prim. prev.)

9 O milosrđu, njegovoj moći koja prevazilazi jezik i znanje, njegovoj zavisnosti od Spasitelja, i odlikama srca koje mu je srazmerno, videti 1 Korinćanima 13:8, 1 Timotiju 1:5.

10 Bertolino: „Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju“. (Prim. prev.) 11 Iv Bonfoa, „Madam Rembo“, u: Etudes sur les “Poesies” de Rimbaud, Neufchatel: La Baconniere, 1979, str. 9–43. 12 Navod je dat prema prevodu Radivoja Konstantinovića, vidi: S. Malarme, „Kriza stiha“, u Letopis Matice srpske, 414, 1 (jul 1974). (Prim. prev.)