Agata Kristi, Velika četvorka (dvanaesto poglavlje, Klopka s mamcem)

DVANAESTO POGLAVLJE  

Sredina JANUARA —tipičan engleski zimski dan u Londonu, vlažan, hladan i prljav. Poirot i ja smo sedeli u naslonjačima primaknutim tik uz kamin. Osetio sam da me prijatelj gleda zagonetnim smeškom u značenju kojeg nikako nisam uspeo da dokučim.

—Kad bih samo znao na šta mislite - rekao sam veselim glasom.— Razmišljao sam o tome kako ste mi, prijatelju dragi,sredinom leta, kad ste došli, rekli da kanite u ovoj zemlji ostati tek nekoliko meseci.

—Jesam li to zaista rekao?—upitao sam zbunjenim glasom. —Ne sećam se.

Poirot se široko nasmešio.—

- Jeste, mon ami, jeste. Otad ste promenili planove, zar ne? —Hm—da, jesam. Promenio sam ih.

-A zašto?

—Ma dođavola, Poirot, ne mislite valjda da ću vas ostaviti samoga protiv jedne ovakve stvari kao što je 'Velika Četvorka'?

Poirot je mirno i blago kimnuo glavom.

—Baš kao što sam se i nadao. Vi ste pouzdan prijatelj, Hastingse. Ostajete da biste mi pomogli. A vaša supruga — mala Pepeljuga, kako je zovete —šta ona kaže na sve to?

—Nisam ulazio u pojedinosti, naravno, ali ona me razume. Od svih ljudi, ona bi zadnja poželela da prijatelju okrenem leđa.

—Da, da. I ona je lojalan prijatelj. No sve će se ovo moći i jako odužiti.

Kimnuo sam pomalo obeshrabren.

—Već je prošlo šest meseci —nastavio sam—i dokle smo stigli? Znate, Poirot, nikako se ne mogu oteti misliti da bismo morali —mislim učiniti nešto.

—Uvek ste tako energični, Hastings!A šta biste to vi želeli da učinim i preduzmem?

Bilo je u tome dosta poze, ali nisam se dao smesti.

—Morali bismo preći u napad —poticao sam ga.—Šta smo, zapravo, radili celo ovo vreme?

—Više nego što mislite, prijatelju dragi. Konačno zar nismo utvrdili identitet Broja Dva i Broja Tri, te podosta naučili i saznali o načinima i metodama delovanja Broja Četiri.

    Donekle sam se razvedrio. Iz Poirotova stajališta sve i nije zvučalo tako loše. — Oh! Kako da ne, Hastingse, mnogo smo učinili. Istina je da još ne mogu optužiti Rylanda i Madame Olivier —ko bi mi poverovao? Sećate se kako sam u jednom trenutku poverovao da sam Rylanda sterao u ugao? Pa ipak, svoje sam sumnje izložio u određenim krugovima—najvišima —Lord Aldington, čovek koji je zatražio moju pomoć u aferi s ukradenim planovima za gradnju podmornice, potpuno je obavešten o svemu šta znam o Velikoj Četvorki —i premda bi ostali mogli sumnjati, on mi veruje. Ryland, gospođo Olivier i Li Chang mogu ići svaki za svojim poslom, ali pomno se prati svaki njihov pokret.

- A Broj Četiri? —upitao sam. —Kao što sam upravo rekao—počinjem shvatati i upoznavati njegove metode. Možda ćete se nasmati, Hastingse—ali probati se u nečiju ličnost, znati tačno šta će u određenom trenutku učiniti pod određenim okolnostima —to je početni korak na putu do uspeha. Vodimo dvoboj i dok mi on neprestano otkriva pojedinosti o svom mentalitetu, ja se trudim da o meni i mom mentalitetu dozna što manje ili, baš ništa. On je na svetlu, ja sam u seni. Tvrdim vam, Hastingse, svakim me danom boje sve više i više baš zato što namerno ništa ne preduzimam.

- Ostavljaju nas na miru— dodao sam. Nisu vas više pokušavali ubiti i nepostavljaju vam nikakve klopke.

—Ne - rekao je Poirot zamišljeno.-U celini mi, zapravo, iznenađuje. Posebno zato što postoji nekoliko očitih načina da se krene na nas, a za koje sam siguran da su ih morali domisliti. Verovatno shvatate šta mislim?

- Neka paklena naprava? - stavio sam sve na tu kocku.

Poirot je oštro pucnuo jezikom izražavajući nestrpljenje.- Ma ne! Izazivam vašu maštu a ne uspevate se zamisliti ništa suptilnije od bombe u kaminu. E, pa dobro, nestalo mi je šibica pa ću malo prošetati uprkos vremenu. Oprostite, prijatelju, jeste li pročitali nekom zgodom 'Budućnost Argentinac', 'Ogledalo društva', 'Uzgoj stoke', 'Trag u rumenilu','Sport u Stenjaku'?

Nasmejao sam se i priznao da mi jedino 'Trag u rumenilu' trenutno zaokuplja pažnju. Ražalošćen, Poirot je stresao glavom.

-Ali, složite onda barem sve ostale knjige na police! Nikad, nikad neću doživeti da vas vidim kako prihvatate neki nered. Mon Dieu, a čemu onda zapravo služe police za knjige?

    Smerno sam se ispričao, a nakon što je vratio spomenute knjige, svaku na svoje mesto, Poirot je izašao i ostavio me da nesmetano uzivam u knjizi koju sam odabrao. Moram priznati da sam dremao kad me probudio kucanje na vratima.

- Brzojav za vas, kapetane - rekla je gospođa Pearson.

      Bez posebnog zanimanja otvorio sam narančastu omotnicu.

Skamenjen sam seo.

    Brzojav mi je poslao Bronsen, upravitelj mog ranca u Juţžnoj Americi.Javljao mi je sledeće:

    Gospođa Hastlngs nestala juče. Strahujem da ju je otela neka banda koja se naziva 'Velika Četvorka'. Brzo javite upute. Izvestio sam policiju ali još nema nikakvih znakova. Bronsen.

    Mahnuo sam gospođi Pearson da izađe i zaprepašten ostao sedeći, i iznova čitajući brzojav. Pepeljuga -oteta! U rukama zloglasne Velike Četvorke! Bože, šta da učinim?

    Poirot! Moram naći Poirota. Savetovao bi me. Nekako bi ih matirao. Vratiće se za nekoliko minuta. Moram ga strpljivo čekati. Ali Pepeljuga- u rukama Velike Četvorke!

    Ponovo kucanje na vratima.Još jedanput je provirila gospođa Pearson.

- Poruka za vas, kapetane -doneo ju je neki bezbožnik Kinez. Čeka u predvorju.

Zgrabio sam poruku. Bila je jezgrovita.

   Ako želite ikad ponovo videti svoju suprugu, pođite smesta za donositeljem ove poruke. Ne ostavljajte nikakvih poruka svem prijatelju, jer će ona stradati.

    Poruka je potpisana sa velikim brojem 4.

Šta sam mogao učiniti? Šta biste vi učinili na mom mestu?

Nisam imao vremena razmišljati. Bio sam svestan samo jedne jedine stvari—Pepeljuga je u rukama tih đavola. Moram se pokoriti —ne usuđujem se riskirati ni da joj dlaka padne s glave. Moram poći s Kinezom i slediti ga gde god krenuo. da, klopka koja je značila neizbežan pritvor, a moć čak i smrt, ali kao mamac je posluţžila meni najdraža osoba na svetu, pa se ni sam usuđivao oklevati ni trena.

     Najviše me ljutilo to što ni reči nisam mogao ostaviti Poirotu. Kad bi jedanput krenuo za mojim tragom, možda bi sve dobro svršilo! Smem li da rzikujem?Premda me očito u tom trenutku niko nije nadzirao, ipak sam oklevao. Kinez je lako mogao ući usobu i uveriti se da se doslovno držim naredbe. Zašto ne dolazi? Njegova odsutnost učinila me još sumnjičavim. Toliko sam se puta uverio u svemoć Velike Četvorke da sam im počeo pripisivati nadljudsku moć. Štos e mene tiče čak je i mala musava sluškinja mogla biti agent Velike Četvorke.

Ne, nisam se usudio rizikovati. Ali, nešto sam ipak mogao učiniti —ostaviti brzojav. Tako će Poirot znati da je Pepeljuga nestalai ko je odgovoran za njen nestanak.

Sve mi je to preletelo glavom gotovo nezamislivom brzinom. Nabio sam šešir i spustio se niz stepenice gde me čekao vodič. Nije prošla ni minuta.

Poruku je doneo visok Kinez bezizraţžajna lica, pomalo nemarno odeven.Poklonio se i progovorio. Engleski mu je bio savršen, ali je pevuckavim govorio tonom.- Vi ste kapetan Hastings?

—Da—rekao sam.

—Dajte mi poruku, molim vas.

Predvideo sam taj zahtev i bez reči pružio komad papira. Ne, to nije bilo sve.

—Danas dobili brzojav, ne? Došao je nedavno? Iz Južne Amerike, ne?

Ponovno sam shvatio savršenstvo njihova obavestajnog sistema—ili možda je to bio samo promišljeno nagađanje. Bronsen mi je morao brzo javiti. Pričekaće do isporuke brzojava i zatim odlučno krenuti.

Nikakva smisla nije imalo negirati nešto što je očito tačno.

—Da—rekao sam.—Primio sam brzojav.

—Donesite ga, ne? Odmah ga donesite. Stisnuo sam zube,ali što sam mogao učiniti?

Ustrčao sam uz stepenice. Pomislio sam da se poverim gospođi Pearson, barem kad je reč o nestanku Pepeljuge. Stajala je na odmorištu , ali oklijevao sam ugledavši iza nje malu sluškinju. Ako je ona špijun —pred očima su mi zaplesale reči u poruci. —... ona će stradati... —Bez reči sam ušao u dnevnu sobu.

   Uzeo sam brzojav, a onda iznenada došao na jednu pomisao. Ne bih li mogaoo staviti neki znak koji mojim neprijateljima ne bi značio baš ni šta, a koji bi Poirot držao važnim, Pohitao sam do police i četiri knjige bacio na pod. Uopšte nisam strahovao da bi to moglo promaknuti Poirotu. Smesta će mu upasti u oči —kao obzirom na lekciju koju mi je tek očitao, sigurno će zaključiti da je po sredi nešto neuobičajeno. Stavio sam još jednu lopatu uglja na Vatru i uspeo prosuti četiri komada po rešetki kamina. Učinio sam sve što sam mogao —za ime boga, valjda će Poirot ispravno odgonetnuti te znakove.Pojurio sam niz stepenice. Kinez je uzeo brzojav, spremio u džep pročitavši ga i znakom glave pokazao da ga sledim.

   Poveo me na dug iscrpljujući put. Krenuli smo autobusom, pa velik deo puta tramvajem i uvek smo kretali prema istoku. Prošli smo kroz neke čudne četvrti o kojima nisam niti sanjao d apostoje. Došli smo do luke i shvatio sam da me vodi u samo središte Kineske četvrti.

    Uprkos svemu, prolazili su me trnci. No, vodič nije posustajao, zaokrećući i okrećući se kroz neke grozne ulice i prolaze, sve dok se nije zaustavio pred nekom zapuštenom kućom i četiri puta zakucao na vrata.

  Smesta je otvorio drugi Kinez i stao u stranu da nas propusti. Kad su za nama zalupila vrata, napustio sam i zadnju nadu. zaista sam pao neprijatelju u ruke.

Predao me drugom Kinezu. Odveo me niz neke klimave stube u podrum prepun bala i posuda iz kojih se širio prodoran miris, kao da je poticao od istočnjačkih začina. Osećao sam kao da me svega pokrila i prekrila neka atmosfera Istoka,tegobna, lukava, puna nekog zla...

Vodič je iznenada otkoturao u stranu dve bačve i ugledao sam niski tunelasti otvor u zidu. Pokretom ruke pokazao mi je da nastavim. Tunel se odužio a bio je toliko nizak da se nisam mogao uspraviti. Međutim, konačno se tunel proširio u prolaz i posle nekoliko minuta smo našli u još jednom podrumu.

Kinez je učinio još nekoliko koraka i četiri puta pokucao na zid. Otvorio se deo zida i pojavila su se vrata. Prošao sam i na vlastito zaprepaštenje našao se u nekakvoj palači iz Hiljadu i jedne noći. Duga, niska podzemna prostorija ukrašena orijentalnom svilom, blješ tavo osvetljena i prepuna miomirisa parfema i začina. Okolo je stajalo pet, šest svilom prekrivenih divana a po podu su bili rasprostrti prekrasno izrađeni kineski tepisi, Ugao sobe bio je zakriven zastorima. Iza njih začuo se glas.

—Doveli ste časnog nam gosta?

—Ekselencijo, došao je —odgovorio je vodič.

—Nek' uđe naš gost-začuo se glas.

U tom je trenutku neka nevidljiva ruka rastvorila zastore i ugledao sam golem divan prepun jastuka na kojem je sedeo visok suvonjav istočnjak u predivnoj izvezenoj odori. Po dužini njegovog noktiju videlo se da je pravi moćnik.

—Sedite, molim vas, kapetane Hastingse —rekao je i mahnuo mi rukom. -Ispunili ste moj zahtev da smesta dođete i drago mi je da je tako.

—ko ste vi?— upitao sam. - Li Chang Yen?

—Ne, nisam, već sam najpokorniji od svih gospodarevih slugu, Ispunjavam njegove ţželje i to je sve-kao što to čine i drugi mu sluge u ostalim zemljama —na primer, u Južnoj Americi.

Prišao sam korak bliže.

—Gde je? Šta ste joj to učinili?

—Na sigurnom je mestu -na kojem je niko neće naći. Pa ipak, niko je još nije niti taknuo. Ponavljam -još nije!

Hladni trnci prošli su mi niz kičmu dok sam gledao toga nasmejanog đavola.

—Št želite? —viknuo sam.—Novac?

—Dragi moj kapetane Hastingse. Uopšte nas ne zanima vaša mala ušteđevina, uveravam vas, Ne —oprostite -vrlo inteligentan predlog. Mislim da vaš kolega ne bi predloţžio tako nešto.

- Pretpostavljam—rekao sam zadihano —da me želite uhvatiti u svoju mrežu. Pa,uspeli ste. Došao sam ovamo otvorinih očiju. Sa mnom činite štoa hoćete,ali nju pustite,oslobodite. Ona ništa ne zna i uopšte vam ne može biti od koristi. Iskoristili ste da se dokopate mene—uhvatili ste me, nema sumnje, i sad je to rešeno.

Nasmešeni je istočnjak gladio glatku bradu, podmuklo me promatrajući kroz stisnute oči.

—Suviše žurite —rekao je, odnosno zapreo poput mačka. —'Baš sve još nije rešeno. Zapravo 'dokopati se vas', kako kažete, baš i nije naša prava namera. ne,preko vas nadamo se da ćemo se dokopati vašeg prijatelja, gospodina Herculea Poirota.

—Bojim se da vam to neće poći za rukom —rekao sam kratko se nasmejavši.

—Dakle, evo što predlažem —nastavio je istočnjak, ne prekidajući svoje reči kao da nije ni čuo šta sam rekao. —Poslaćete pismo gospodinu Herculeu Poirotu, pismo koje će ga nagnati da pohita amo i pridruži vam se.

—Tako nešto neću učiniti —ljutito sam uzvratio.

—Posledice odbijanja biće neprihvatljive.

—Dođavola i vaše posledice.

—Alternativa bi mogla značiti smrt.

Neugodan osećaj prostrujao mi je kičmom, ali rešio sam da se držim hrabro.

—Preteći mi i prisiljavajući me nećete nigde dospeti. Te vaše pretnje ostavite za svoje kineske kukavice.

—Moje su pretnje vrlo stvarne, kapetane Hastingse. Ponovo vas pitam:hoćete li napisati pismo?

—Neću, a osim toga nećete se usuditi ubiti me. Odmah biste policiju imali za vratom.Moj je sagovornik kratko pljesnuo rukama. Odnekud su se pojavila dva kineska dvorjanina i zgrabilame za obe ruke. Nešto im je gospodar brzo govorio na kineskom a onda su me odvukli u ugao velike prostorije. Jedan se od njih sagnuo i onda se, bez ikakva upozorenja,otvorio pod ispod mojih nogu. Da me drugi nije pridržao za ruku, pao bih u razjapljeni otvor. Bio je crn poput tinte a mogao sam čuti huk vode.

—Reka—oglasio se moj ispitivač sa svoga mesta na divanu.- Dobro promislite, kapetane Hastingse. Ako opet odbijete, otići ćete naglavačke u večnost i dočekati smrt u toj dubokoj tamnoj vodi. Po poslednji vas put pitam, hoćete li napisati pismo?

Nisam hrabriji od prosečnog čoveka. Spreman sam priznati da sam se nasmrt prestrašio i uspaničio. Taj je kineski đavo dzaista mislio ozbiljno. Bio sam siguran u to. Značilo bi to konačno zbogom dobrom starom setu. No, uprkos svemu, glas mi je malo zadrhtao dok sam odgovarao.-Ne, poslednji vam put to kažem. Dođavola i na vaše pismo. Zapravo nesvesno sam zatvorio oči i izrekao kratku molitvu.

                                                

Nastavci: Romani u nastavcima 

Žak Ransijer, Rembo, Glasovi tela ( 1 deo)

Rembo: Pesme 

Žak Ransijer 

         Počnimo sa tri dobro poznate Remboove formulacije. Prva sažima jedan program: „Polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima“ („Alhemija reči”, 144).1 Druga, očigledno, okončava ovaj program, bez obzira da li se ispunio ili ne: „Prodaju se Tela, glasovi, i ogromno, neosporno bogatstvo; ono što se nikada neće prodati“ („Rasprodaja”, 177). Između njih, treća formulacija postavlja pitanje:

Šta znače moje reči?
Raspršuje ih i rasteruje [ta čarolija].
O doba, o zamkovi.2
(150)

     Šta bismo onda mogli da razumemo od Remboovog govora, kako bismo mogli da definišemo njegov „genij“, koji određuje njegovu liniju bekstva? Kako treba da mislimo o smislu njegove pesme između projekta novog jezika, reči dostupne svim čulima – i njegove likvidacije – neću reći neuspeha – jer prodavci još nisu sve rasprodali, a trgovci još uvek ne moraju da se odreknu svojih provizija?

     Postoje dva glavna načina izbegavanja mišljenja o njegovoj liniji bekstva. Prvi, biografski metod, izjednačavanje je sa bekstvom pojedinca, o kome znamo da je bio odbeglo dete. Drugi metod koristi zamrznuti kadar: begunac je istovremeno vidovnjak. Reč „vidovnjak“ označava vizionara ili proroka, kao figuru 19. veka, koju su još uvek poštovali u vreme nadrealizma, ali koja je danas retko na ceni. Ali ona takođe označava i ljubitelja slika, iluminatora, tvorca onih painted plates 3 koje prema Verlenu sačinjavaju Iluminacije. Interpretator onda može da dopusti da se govori o proroku, samo da bi se zaustavio i razmotrio dizajn vidljiv na „oslikanim pločama“. Za svaku iluminaciju on će tražiti prevod, koji je pesnik „zadržao“ za sebe, kada je rekao: „Jedino ja imam ključ od te divlje parade“ (162).

    Ko god pokušava da pronađe ključ od teksta, obično pronalazi telo. Pronalaženje tela ispod slova i unutar samih slova nazvano je egzegezom, kada su hrišćanski mislioci po prvi put prepoznali u pričama Starog zaveta mnoštvo figura koje su se pojavile kao otelotvorenje Reči. U našem sekularnom dobu to se zove demistifikacijom, ili prosto, čitanjem.

Telo pesme 

  Krajem 1961. godine, žurnal koji se zvao Bizzare, objavio je pod inicijalima R. F. tekst naslovljen „A-t-on LU Rimbaud?“ [Jesmo li ČITALI Remboa?]. U njemu je autor, Rober Forison, čitao sonet „Samoglasnici“, tako što je imenovao telo koje je igra samoglasnika nagoveštavala, delujući proizvoljno onima koji se nisu ozbiljnije interesovali za reči. Ako bi „usne“ trebalo da budu „lepe“ (77), a omega „Očiju [Njenih] silnih modri zraci“ (77), to bi zahtevalo da značenje pesme identifikujemo sa telom žene, kojoj su „njene oči“ pripadale. To je, naravno, već rečeno u naslovu pesme, za one koji su bili spremni da primete: VOYELLES, VOIS-ELLE [Vidi je]. Da bismo nju videli, morali bismo da A izvrnemo naopačke, kako bismo shvatili da ono očigledno predstavlja ženski pol; E bismo morali da polegnemo na stranu, kako bismo se divili ponosnim oblinama snežnih dojki; I bismo takođe morali da položimo na stranu kako bismo u njemu prepoznali obris lepih usana; U bismo morali da okrenemo naopačke da u njemu vidimo glavu prekrivenu dugačkom kosom. Tako dolazimo do O, vrhovne trube, modre omege njenih očiju, i shvatamo veličanstveni napor koji neki On ulaže kako bi izazvao u telu polegnutom među slovima intenzivnu senzaciju sedmog neba, izraženog u ljubičastim zracima koji sijaju iz njenih očiju. Kako je ovaj čitalac video „Elle“(Nju) u „Voyelles“, mogao je da uštogljenim profesorima književnosti i rečitim filozofima pokaže šta stvarno znači „pročitati“ pesmu. Ukratko, potvrdio je istovremeno izreku detektivskih priča („Tragajte za ženom“) i Hipijinu izreku, izreku demistifikatora: „Lepota je lepa žena.“ Lepa pesma predstavlja lepo žensko telo.

      Profesori književnosti i proučavaoci Remboa reagovali su na ovo čitanje sa nelagodom, pomešanih emocija. Sve u svemu, uvek smo srećni kada je u pesmi telo, čak i ako nije onakvo kakvo pristojnost nalaže. Iščezavanje tela samog teksta putem otkrivanja njegovog „vidljivog“ značenja u potpunosti odgovara onome što inače razumemo pod pojmom „čitanja“. Jesmo li čitali Remboa? Jesmo li u njemu našli L čitanja [lecture], L krila [ailes] inspiracije i NJU [ELLE], kao prisustvo ženskog tela. Jesmo li našli nju [L-Elle] u koju čitalac beskrajno zuri, a koja je samo odraz njegovog čitanja?

      Ali Rembo radi nešto drugo. On ne čita pesme Remboa. On ih piše. Pre svega, on je ve unapred napisao „čitaočevu“ interpretaciju. I već je unapred o odlučio o ženi o kojoj je reč. Ona nije Bugroova Venera, čije bujne oblike Forison razotkriva, kako bi zasnovao svoju interpretaciju. Ona je jedna Nina, kojoj je pesnik već predložio, u bleštavim stihovima, da se ispruži kako bi joj se obratio, usnama na usne, jezikom na jezik:

      Kad, obamrla sva,
Zatvoriš oči, ti ćeš hteti
Da te ponesem ja...
[...]
Šaptaću ja na usne tvoje,
Stiskaću telo to,
Kao da nosim dete, što je
Klonulo, pospano.
Ta plava krv, sjaj kože bele,
Biće nam vino, zanos naš;
Šaptaću ti reči smele,
Gle – reči koje znaš!
(49)
Problem je što Nina ne poznaje ovaj jezik. Na ovaj jezik-koji-će-tek-doći iz postojećeg jezika, ona odgovara čuvenim pitanjem: „A moja kancelarija?“4 Kancelarija, to je njeno radno mesto na koje kao ozbiljna zaposlena devojka podseća svog ljubavnika sanjalicu. Ali to je takođe mesto vođenja zapisnika [ecritures] koje pesnika vraća njegovom pisanju. „Šta sprečava Ninu“ nije samo šala. Njena opomena lebdi nad prvim delom pesme, sprečavajući je da bude napisana kao druga strana svog čitanja, sprečavajući tela i stihove da legnu zajedno, na zahtev glasa. Dve stvari nedostaju iz ove operacije: jezik i žena. „Danas kada se one tako malo slažu sa nama“ (150), piše Rembo na drugom mestu. Moramo shvatiti ovu deklaraciju nesloge ili „ne-saglasnosti“ ozbiljno. Ona je nesumnjivo upisana u konfiguraciju tog vremena: koju su sensimonisti odredili tako što su označili prazno mesto žene u paru/ čovečanstvu budućnosti: prazno mesto one koja se još ne može klasifikovati, koja se još nije spoznala i oglasila. Ali ono što još nije rečeno, i što sprečava govor novog čovečanstva da stupi u poredak činjenja, može biti napisano u formi pesme. I Rembo ga rado piše u suštinskoj slici: upravo u slici očiju ili ženskih zenica koje, daleko od izraza blaženstva zadovoljene želje, naprotiv, označavaju nesigurnost o sopstvenoj prirodi. Pogledajmo zato pesmu „Milosrdne sestre“, u kojoj se suspenduje identifikacija (žena/milosrdna sestra) kao jedan od toposa pesništva 19. veka:

      Ali Ženo, hrpo utrobe, sućuti,
Ti nisi nikad ta sestra nikad bolu ljuti
[…]
Usnula slepice ogromnih zenica,
Naši zagrljaji pitanja su samo;
(76)

      Veličina zenica pripada usnuloj slepoj ženi. Između neizrecive hrpe utrobe i slike milosrdne sestre, Njene oči su upravo slepa tačka: tačka oslepljivanja, nečitljivosti koja razdvaja telo pesme od tela njenog „subjekta“. Usnula slepa žena je prava „enigma“ pesme, kao pogled koji nedostaje iz harmoničnog usaglašavanja teksta i vizije.

      Pesma predstavlja ovu enigmu putem slike. Ali je takođe iskazuje kroz aliteracije koje se prostiru kroz muziku suglasnika L i R u l’aveugle irréveillée [usnula slepica] i njene prunelles [zenice]. Jer davanje boje samoglasnicima nije moguće bez komplementarnog postupka objašnjenog u „Alhemiji reči“: „Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika“ (144). Stih u kome se određuje boja samoglasnika (A crno, E belo, I rujno, U zeleno, O plavo, „Samoglasnici“) ima barem još dve specifičnosti. Pre svega, on je savršen heksametar, prema tome latinski stih pre nego francuski. Potom, od samog početka čini da se konflikt L i R primeti, čime će stvoriti vidljivo telo pesme, telo pisanja koje je možda konzistentnije od bilo koje Bugroove reprodukcije: „corsets velus, glaciers fiers, frissons d’ombelles, rire des lèvres belles et vibrements divins des mers virides” [kosmat pojas, koplja gordih santi, cveće zanjihano, smeh na usnama lepim, drhtanje kružno božanstvenih mora] putem kojih muzika soneta stiže do paroksizma „suprême clairon“ [vrhovne trube].

      Igra glasovnih tokova i njihovih kombinacija suštinska je za bilo koju pesmu, kao i za svakodnevni jezik. Ali Rembo je dovodi do ekstrema; čini je opsesivnom muzikom koja preuzima fluidnost svakog L-elle u izgovoru svakog R: ostinato trube i bubnja u stihovima „trois roulements de tambour” [tri udara bubnja], „grand soleil d’amour chargè“ [veliko sunce za ljubav zaduženo], „bronze des mitrailleuses” [bronza mitraljeza], do proze, „nous massacrerons les rèvolteslogiques” [istrebićemo logične pobune] i „fanfare atroce où je ne trèbuche pas” [svirepa svirko od koje ne posrćem]. Muzika inicijala njegovog imena, R Remboa, beskonačno se oglašavala trubom i udarima bubnja. To je takođe muzika koja je potpuno svesna sopstvenog majčinskog jezika, Vergilijevog latinskog, kome pripadaju Arma virumque cano, Tu Marcellus eris, ili Insonuere cavae gemitumque dedere cavernae. To je muzika Remboovog detinjstva koju je on već sa četrnaest godina savladao, u njegovim prvim sačuvanim pesmama, napisanim na latinskom, kao što je „Dečakov san“:

      Ver erat et morbo Romae languebat inerti Orbilius

      Zaustavimo se na trenutak na onome što je za nas prvi Remboov napisan stih. Barem dve njegove karakteristike su neverovatne. Prvo, tu su fanfare ako ne i kakofonija glasa R. Potom, tu je brutalnost uvođenja predmeta Ver erat: „Bilo je proleće.“ Dobar učenik, kakav je bio Rembo, mogao je pronaći u svom priručniku Gradus ad Parnassum metod kojim se proleće uvodi u pesmu cvrkutanjem ptica, žuborom potoka i pupljenjem grana. Umesto toga on brutalno nameće dosadni zvuk tri glasa Ver koji služe kao homonim, u vrtoglavom pesničkom skoku, za stih pesme [vers], za zelenu boju [vert] i za crva [ver] koji je u voću, crva zla o kome će nas „Alhemija reči“ obavestiti da nije ništa drugo do crv „sreće“.

      Ova prva reč pesnika Remboa ne bi nas toliko pogodila da nije takođe prva reč pesme čija je tema krunisanje pesnika. Jer to je san malog Orbilijusa: među labudovima i golubicama, Apolon mu se javlja, došavši na zlatnom oblaku. I bog će napisati na čelu deteta nebeskim plamenom, velikim slovima, ove reči: TU VATES ERIS: bićeš pesnik [vidovnjak], u formuli krunisanja u kojoj će svaki latinista čuti eho Tu Marcellus eris, proricanje veličine upućeno carskom nasledniku koga je smrt već odnela, prizivanje slavne budućnosti upućenog mrtvom detetu, na koga će sledeći deo pesme, jednako poznat, prosipati šake ljiljana (manibus date lilia plenis).5 Ove šake ljiljana srešćemo već u sledećoj Remboovoj pesmi "Dete i anđeo“: u njemu anđeo poziva dete na nebo. A preminulo dete će se, budući da je postalo nebesko dete (coeli alumnum), pojaviti sa anđeoskim krilima pred majkom, smešiće se sa neba na nju, koja se smešila na njega (Subridet subridenti) i u poslednjem stihu će pridružiti svoje božanske usne majčinim usnama:

      Illaque divinis connctit labra labellis

      Upravo se labra labellis, „usne na usne“ – na koje Ninin ljubavnik neće imati prava – fonetski preobražava u „smeh na usnama lepim“ iz „Samoglasnika“: preobražaj glasova jedne pesme ne u neko „telo“ već u glasove druge pesme. Pridev „lepe“ [belles] koji karakterizuje ove usne ne dodeljuje im neki određeni kvalitet. On zapravo samo transkribuje latinsko labellis. A njihov osmeh ne označava užitak neke žene. On referira na majku umrlog deteta, deteta koje iz smrti piše na mrtvom jezik kako bi spojilo svoje usne sa majčinim. Ovaj prevod latinskog na francuski ne prenosi nam „smisao“ „Samoglasnika“. Niti je ovde reč o interpretaciji „Samoglasnika“, već o određivanju glasa koji omogućava pesmi da se artikuliše, glasa koji stvara samog sebe iz poljupca mrtvih usana, iz „uspešne“ komunikacije usana sa usnama: komunikacije mrtvog deteta, mrtvog pesnika, sa majkom, koja predstavlja oštru suprotnost Nini, njenom odbijanju poziva lirskog subjekta koji želi da napravi govor od svog jezika, tako što će Ninu polegnuti na put za poeziju.

      „Lepa žena“ Hipije i Forisona, prelepa žena demistifikatora, javlja se zato vešto presečena na dvoje, čak i ako je ova podela predstavljena u jednom liku, liku enigme: neprobuđene žene ogromnih zenica. Telo pesme, njeno nepredstavljivo telo, jezička je buka oko pogleda za koji ne znamo šta vidi ili kakvu želju predstavlja: buka jezika detinjstva koji je takođe mrtav jezik oko tajne koju nam on [elle], tj. koju nam ona [ELLE], nikada neće otkriti.

      Nešto više možemo saznati o njoj [ELLE] čitajući „Posle potopa“. Tamo se konstatuje kako ona nije prijateljska Euharis, koja nam kaže da je proleće. Zapravo, proleće je nešto kao javna tajna. Pesnik to zna od svojih prvih stihova: Ver erat. Ona koja čuva tajnu nije prijatna muza koja rasipa blago pesničke Nojeve barke u „spokoju pašnjaka i stada“ (77). U pitanju je duga, ona koja stvara bore alhemičarima: „Kraljica, ta Veštica, što pali svoju žeravicu u zemljanom loncu“ i koja „nikada neće hteti da nam ispriča ono što ona zna, a što mi ne znamo“ (158).

      Čitaoci su, naravno, u iskušenju da ovu kraljicu identifikuju sa onom čije usne ljubi preminulo dete, sa onom koja zbog svog bola i bola svoje preostale dece nosi pravo ime, čiji se inicijali neporecivo kotrljaju u dobošu aleksandrinca: drugim rečima, sa majkom, gospođom Rembo. Oko ove kraljevske veštice, pesma se svakako može ujediniti u svojoj rasutosti, počinjući enigmom pogleda, „plavog pogleda – što laže“ (67) iz „Sedmogodišnjih pesnika“. Počinjući odavde „Samoglasnici“ mogu biti shvaćeni kao grb same pesme. Pronašli bismo u tom slučaju:

      – u slovu I, izvorište i odredište pesme: te „lepe usne“ koje su okružene pljuvačkom, krvlju, besom, pijanstvom i pokajanjem;

      – u slovu U, alhemijski program Reči koja tvrdi da postoji podjednako u proboju pijanog broda ka otvorenom moru („drhtanje kružno božanstvenih mora“, 77) i u radu strpljivog sveca ili starca („spokoj bora / koje alhemijom stiču starci“, 77);

      – u slovu E polove ovog putovanja: okvir primitivne scene – „cveće zanjihano“ koje je izgazila „isuviše uspravna“ majka „Sećanja“, koplja gordih santi, belinu afričkih šatora, belinu u koju su odevena tri Mudraca;

      – u slovu A i u dlakavom korsetu muva koje zuje oko okrutnog smrada, opsesivnu sliku drugog izvora pesme: suočeni sa enigmom pogleda i sa dodirom hladnih usana, to su crni simbolički insekti mračnog objekta želje, u kojima se meša smrad toaleta sa mirisima leta i kože devojaka, preko puta: „Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme zaljubljena u boražinu“, „prljavi oblak muha“, kojima su predati polje i zaborav iz „Pesme sa najviše kule“.

      Nismo, dakle, uspeli da pronađemo ključ za čitanje pesme koliko smo naznačili telo njenog govora, čulnu mrežu na osnovu koje je prvobitna nesaglasnost između pogleda i usana podeljena na teme i registre, u kojima se tela i glasovi udružuju i razdvajaju. „Samoglasnici“ mogu da nam daju korpus različitih govora Remboove pesme: konfiguraciju označitelja porodičnog romana u obliku pesničke mašine.

      Određujući Remboov korpus govora susrećemo se sa specifičnom interpretacijom njegovog pesništva kao porodičnog romana. Mislim ovde pre svega na kvalitetnu knjigu Pjera Mišona Rembo sin. Komentarišući ulogu latinskih stihova, koji deluju kao matrica njegovog pesništva, Mišon u njima vidi „vesele male poklone“, „rubove kopiranih fraza“, koje sin nudi majčinoj želji i u kojoj majka, iako ne zna latinski, može da prepozna ponor dublji od njenog, zapravo toliko dubok da sin njime na kraju proguta majku. U skladu sa time sada majka piše Remboove pesme, iako je progutana: majka koja kuca iz „mračnog ormara“, u koji ju je sin zaključao; veštica koja ne kaže šta zna, ali kuca dovoljno jako da slomi jezik pesme u sinovljevim stihovima, dovoljno jako da slomi „dvanaest stopa dugačku garnišnu“ aleksandrinca na kojoj je okačen ovaj porodični roman.

      Možemo posegnuti za ovakvom interpretacijom. I Pjer Mišon čini to sa uživanjem, uzdižući biografiju na visinu sopstvenog pojma: pisanja-života, ispisanog života, života u pisanju, ekvivalencije jednoga sa drugim. Ali posledice su riskantne – može biti da one nemaju previše veze sa detaljima pesama. Bilo bi, zapravo, dovoljno primetiti majčino kucanje koje pokreće muziku. Na osnovu ove interpretacije, proizvodi njenog kucanja, same pesme, gube na važnosti, a još više, pesnička umetnost ili politika koju ona može da izrazi. Ako majka piše u sinovljevom ormaru, pesma je možda osuđena na status fragmenata, otpadaka ili hrpa, poput „ruba crnog zraka“ (109) kao što se kaže u „Svetkovinama gladi“: vazduh kao pesma i atmosfera, ali takođe homonim inicijala Remboovog imena.6 Budući da je rub zraka ili crnog R jednako dobar kao i bilo koji drugi, dozvolili bismo da istinski gest pesme postane beznačajan.

      Legenda stoleća

      To je jedno rešenje: da se opiše mehanizam koji izaziva „kucanje“ i da se oko njega konstruiše identitet koji ne bi bio komentar Remboove poezije, već nova pesma. Ovo deluje kao razumna opcija, a ta pesma vredna pisanja. Nije li takvo razmišljanje isuviše fatalističko? Prema njemu bismo morali da prihvatimo da ljudi ne stvaraju „sami“ istoriju, što je ideja sakojom se ni Rembo ni mi ne bismo mogli složiti, i da je sve što su ikada činili (uključujući i Remboa) bilo ispisivanje „kucanja“ majke, sahranjene u njihovoj utrobi. Mi ćemo ipak stati na drugu stranu. Mi smatramo da Rembo kaže nešto vredno promišljanja, da njegovo pesništvo predstavlja pojavu jedinstvene misli, koja prevazilazi ispisivanje porodičnog romana. Događaj ove misli povezuje porodični roman i njegov školski latinski sa jednom drugom legendom i drukčijom muzikom, velikom muzikom devetnaestog stoleća: nauka maršira, a novi rad obasjava jutarnja svetlost; sujeverje je savladano, pojavljuju se nova ljubav, žena koja će se tek pokazati i svetlost na Istoku; budući grad i njegova veličanstvena tela, bratski horovi novog rada i nove ljubavi.

Ovo spajanje najavljeno je zvukom truba, kroz eksperiment i jezičku utopiju: izmišljanje poezije koja je uvek već jezik budućih harmonija; teorija glasova i tela, praksa koja je anticipirana i koja sama anticipira buduću saglasnost. Upravo to planira „Pismo vidovitog“, a podražava ga kretanje „Pijanog broda“. Mi, naravno, više ne čitamo ove tekstove očima nadrealista. Dok su oni u njima čitali slobodu budućnosti, mi u njima osećamo refren prošlog doba, topose proročanstva devetnaestog veka. To je možda zato što je ovaj vek završio svoj dugi hod u naše doba. Ali to je tako samo zato što su pojedinci, a Rembo pre svih, zapisali ovaj proces; zato što je Rembo uključio sve dimenzije i sve bitne pravce ovog veka u obliku pesme, zato što je on zapisao njegov kod.

Analizirati njegovo „zapisivanje“ devetnaestog veka nema ničega zajedničkog sa klasičnom potragom za uticajima. Tašte rasprave o toj temi nastavljaju se u beskonačnost. Neki tvrde da je on morao pročitati ovo ili ono (Furijea, Anfantana ili Elifasa Levija, na primer) u Šarlevilskoj biblioteci ili kod njegovog prijatelja u Bretanji, koji se bavio okultizmom. Drugi uzalud tragaju po istorijskim katalozima biblioteka i pitaju se kako je samo imao vremena da pročita svu tu društvenu teoriju i priručnike okultne nauke, čije tragove žele da pronađu u njegovim pesmama. Ali da ponovim, nije tu reč o čitanju, već o pisanju. Rembo ne čita teorije svog stoleća; on zapisuje stoleće koje ih objedinjuje. I šta god oni koji sebe smatraju obrazovanima kažu, za zapisivanje jednog stoleća nije potrebno opširno pripremno istraživanje – već prosto pažljiv pogled koji prelazi preko određenog niza tekstova koji se nikada ne nalaze na istoj polici. Da biste zapisali devetnaesti vek, morate na primer da nabasate na:

– neka Flamarionova predavanja i jedan ili dva toma Figjea;

– nekoliko brojeva Pitoresknog magazina (Magasin Pittoresque) i Tur du Monda (Tour du Monde);

– nekoliko Skribovih vodvilja i nekoliko libreta od istog autora ili njegovih kolega;

– jedan ili dva opisa Svetske izložbe;

– pregršt onih pamfleta koje su masovno objavljivali učenici Sen-Simona, Furijea, Balanša, Azaisa, Vronskog, i koje su pisali svi oni izumitelji nove religije ljubavi, društva i rada

– pamflete u kojima su nerazdvojno pomešani obnovljeni jezik, gradovi budućnosti, emancipacija žena, promovisanje đubriva, efikasnih šporeta, izgradnje sporednih puteva, radničkih stanova, odbrana buduće androginosti i beskonačnosti među zvezdama.

Na ovaj korpus je dovoljno primeniti nekoliko modela čitanja: iz udžbenika, molitvenika, pesama ili bajki. Sa time, pažljiv um može da čitavo stoleće izloži u pesmi. To apsolutno ne znači: da prepriča njegove teorije ili ispeva njegove nade. To znači da isprati granične linije kojima su povezani njegovi označitelji i razbacani amblemi, na primer:

– žena i železnica;

– Kristalna palata i muzika radničke klase;

– plesni paviljon i Orijent;

– Mihailo i Kristina i poplava varvara;

– Dama s kamelijama i novo hrišćanstvo;

Sve ove veze, izabrane među mnogim drugima, možemo da pronađemo u Remboovim pesmama, ili pre, možemo da vidimo da one jesu pesme. Možemo onda da prevaziđemo interpretativne rasprave koje tradicionalno suprotstavljaju dva kampa, koje ću ovde nazvati Identifikatori i Fatazmatori. Prvi se trude da prepoznaju mesta i scene opisane u pesmama. Na primer, oni lociraju Splendid-Hotel iz pesme „Posle potopa“ – neki ga smeštaju preko puta Pariske opere, drugi u Skarboro ili negde drugde. Drugi tvrde da Rembo nikada nije išao u Skarboro i da se uostalom ništa i ne može videti na oslikanim pločama sem slobodne igre pesničke fantazije. Konačno, pojaviće se i treća grupa koja će pokušati da pomiri realnost i fantaziju tako što će svedočiti da su sve te vizije, halucinacije, izazvane opijumom i hašišem.

Očigledno je da nijedan od ovih pristupa ne može da objasni šta Remboovi fragmenti znače. Uzmimo na primer seriju „Gradovi“ iz Iluminacija. U njima nam se nudi putovanje kroz stoleće u prostoru vizije, čiji nivoi su pomešani i iščašeni. U gradu iz ovog fragmenta postoje mnogi gradovi ili fragmenti „gradova 19. veka“: industrijska metropola, Novi Vavilon, opasan predgrađima; grad budućnosti Šarla Furijea sa galerijama i prolazima; fantazmagorija Svetskih sajmova i Kristalnih palata; pozornice za orkestre i šetališta luna-parkova, grad u kome se proizvode spektakli o čitavom univerzumu, postavljeni u njegovim pozorištima, na festivalima, sa scenskim kulisama šuma, planina, vodopada, pustinja, Orijenta, Pola. Osim toga, već postoji grad ispisan kao fantazmagorija od strane pesnika i pušača opijuma, grad Bodlera, Poa i Tomasa de Kvinsija.

Jer Remboove „halucinacije“ imaju jedinstvena svojstva. Čak i kada priznaje da su neke od njih posledica hašiša i „metoda“ „Prepodneva pijanstva“ kojim „otrov“ remeti čula kako bi omogućio pojavu novog jezika, ove „stvarne“ halucinacije su neobično verne Bodlerovim opisima efekata droge i adaptacijama Tomasa de Kvinsija. Krajolici Iluminacija na više mesta podsećaju na one u Veštačkim rajevima, na snolike gradove u kojima se „ponosne zgrade šire poput kulisa“, sa „muzejima koji su ispunjeni lepim formama i opojnim bojama“, „bibliotekama u kojima su naučna dela i snovi muza sačuvani“, sa njihovim „koncertnim instrumentima koji govore jednim glasom“ i koji su poput dara za vizionare – i samo za njih – glasom zasnovanim na „radu i patnji čitavog čovečanstva“. Nekoliko rečenica iz Veštačkih rajeva mogle bi da sažmu način na koji su alhemija reči i transformacija gradova sakupljene u jednu viziju:

Čipkasti predeli, vidici koji se gube, perspektive gradova, izbeljenih mrtvačkim tamnilom oluje, ili ozarenih jarkim ognjem sunca na zahodu – dubina prostora, alegorija dubine vremen – igra, pokret ili svečano kazivanje glumaca ako ste otišli u pozorište – prva rečenica koju ugledate ako vam je pogled pao na knjigu – najzad sve, opštost bića iskrsava pred vama u novoj slavi o kojoj dotad niste ni sanjali. Gramatika, čak i ta suva gramatika, pretvara se u nekakvu čaroliju. Reči vaskrsavaju u obličju koje ima meso i kosti, javlja se imenica u svoj svojoj suštastvenoj dostojanstvenosti, pridev, ogrnut prozračnošću i bojom lazura, kao i glagol, anđeo pokreta koji daje zamah rečenici (Bodler, Veštački rajevi, 208).7

Grad uživalaca hašiša i opijuma već je ispisan, već je identifikovan sa prostorom hodočašća između grada i predgrađa, koji je takođe prostor jedinstvenog događaja u Remboovim „Radnicima“: šetnje u koju, toplog februarskog dana, kreću „verena siročad“ (167), pesnik i njegova „draga slika“ (167), njegova žena, u pamučnoj suknji iz 18. veka, sa kapom i trakama. Može biti da je ova Henrika u kariranoj suknji Verlen, kao što bi neki želeli da misle, ili slobodna tvorevina pesnikove mašte, kao što tvrde drugi. Ali na kraju, već je Bodler ovu verenu siročad Novog Vavilona i njegovih predgrađa, odveo u legendu 19. veka pod imenom Tomasa de Kvinsija i njegove prostituisane i devičanske Ane, iste one Ane koja se javlja kao sestra u bajkama i koja posmatra sa najviše kule u Remboovim „Svetkovinama gladi“, samo da bi se sa nje spustila i pobegla na selo u stenovitom krajoliku.

Ovde, još jednom, nije reč o biografskom ključu. Reč je o kodu stoleća. To je jedan od događaja koji kodiraju ovo stoleće: susret siročadi na ulicama Novog Vavilona. Dečak siroče: sin porodice koji beži od pravila svojih tutora, on je prolaznik, pesnik, eksperimentator budućnosti. Devojčica siroče: ćerka naroda, devičanska i prostituisana žena, koja će kod Remboa da se identifikuje sa samim gradom: devičanskim i mučeničkim gradom, prostituisane prošlosti, nosiocem budućnosti, kao „bludni Pariz“ iz pesme „Pariska orgija“. O Parizu će nakon Krvave nedelje, koju je posmatrao jasnim pogledom, reći:

Kad si prolećni trak dobrote i nade

U zeni, klonuvši, sačuvati znao

(72)

Rembo ne opisuje nijedan konkretni urbani krajolik, niti prepričava neku društvenu teoriju. On radi nešto drugo: on ispisuje svoje stoleće. On fiksira njegove kodove i simbole. On proverava njegove koordinate i među njima uspostavlja sve moguće veze unutar istog prostora. Čini ga očiglednim, ali istovremeno i nerazumljivim. Ali ovako postupa nameravajući da uradi nešto drugo. On, zapravo, hoće da prevaziđe svoje stoleće. Namerava da mu da ono što mu nedostaje kako bi dovršio projekat izgradnje novog veličanstvenog tela, zajednice sakupljenih energija („Obnovljeni glasovi; bratsko buđenje svih horskih i orkestarskih snaga i njihova trenutna primena“, 177).

Izmišljanje novog jezika za novo telo zajednice deluje, pre svega, kao zadatak pronalazača. Ali je to takođe zadatak vidovnjaka, sina Boga, povezanog sa onim što „Teskoba“ naziva „postepenom obnovom prvobitne nesputanosti“ (175), povratkom koji su crkven oci na grčkom nazivali apocatastasis: obnavljanje celovitosti tela koje je postojalo pre Pada.

Ukratko, povezivanje porodičnog romana sa pesmom stoleća i njenim novim jezikom, individualnog spasenja i kolektivnog spasenja, podrazumeva veoma precizne uslove. Rembo je ubrzo shvatio da to označava dve stvari u jednoj. Novi jezik praktično ima dva imena: jedno, koje ne stvara probleme, jeste alhemija; drugo, beskrajno problematičnije, jeste novo hrišćanstvo.

Alhemija reči: možemo je relativno lako osmisliti. U pitanju je pretvaranje reči u zlato: iznošenje reči ovog stoleća na svetlost sunca, u onom trenutku kada je uklonjena „plavet, koja je crno“ (148). Slikoviti plan blistave svetlosti, filozofski plan neopaganskog humanizma, kojim se, na impresionistički način, u samo srce predmeta postavlja svetlost, kako bi predmeti zasijali svetlošću ljudskih relacija. Iza projekta koji će označiti kraj Remboovog i početak našeg stoleća, prepoznajemo klasičnu opremu koju će pronalazači ovog stoleća iznova proizvoditi koristeći materijale koje su nasledili iz prethodnog stoleća: malo kabale, malo tajne mudrosti antičkih hijeroglifa, malo opšte gramatike i primitivnih korena jezika, povezivanje vrlina univerzalnog jezika sa moćima jezika misterijskih kultova.

Ali Rembo zna da novi jezici zahtevaju nešto više od nereda alhemije: nešto istovremeno veće i ograničenije. On zna, kako nam kaže, gde se nalazi – bez obzira da li želi ili ne želi da tu ostane – na Zapadu. I on trezveno lokalizuje Zapad: „Sećanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišćanstva“ (133). Uprkos svim iluminatorima i čitavoj neopaganskoj mašineriji, kojom možemo da podižemo buku, i koja se tokom pola veka pripremala da podigne buku, Rembo zna da ova epoha ima samo jedno stvarno ime, ono koje joj je dao Sen-Simon: novo hrišćanstvo; a to ne znači novo širenje bratske ljubavi, već daleko radikalnije, novo vaskrsnuće tela.

_________________________

1 Svi navodi dati su u prevodu Nikole Bertolina prema izdanju Sabranih dela, Beograd: Nolit, 1991, ukoliko nije drukčije napomenuto. (Prim. prev.)

2 Izmenjen Bertolinov prevod. (Prim. prev.)

3 Sintagma je na engleskom u originalnom tekstu. (Prim. prev.)

4 Izmenjen prevod N. Bertolina. (Prim. prev.)

5 Reč je o sceni iz Vergilijeve biografije koju nam prenosi Svetonije, a prema kojoj je pesnik čitao svoj nedovršeni spev, Eneidu, Oktavijanu Avgustu, njegovoj sestri Oktaviji, koja je bila majka ubijenog Marcelusa, i njegovoj ženi Liviji, koja je najverovatnije bila odgovorna za ovo ubistvo. U spevu Eneja u podzemnom svetu saznaje da će imati brojne slavne potomke, između ostalih i Marcelusa, nakon čega se Oktavija onesvesti od potresenosti. Reč je dakle o predviđanju veličine Enejinog potomka, koji je u trenutku pisanja speva već preminuo. (Prim. prev.) 6 Na francuskom slovo R se izgovara air. (Prim. prev)

7 Citat je dat prema izdanju Š. Bodler, Pariski splin, Veštački rajevi, Fanfarlo, Razni ogledi, prev. Borislav Radović i dr. Ljubljana: Mladinska knjiga, 1979.

Agata Kristi, Velika četvorka (jedanaesto poglavlje, Šahovski problem )

 

JEDANAESTO POGLAVLJE, 

                              Poirot i ja smo često večerali u malom restoranu u Sohou. Jedne smo večeri opazili prijatelja za susednim stolom. Kad je video da ima mjesta za našim stolom, inspektor Japp je došao i pridružio nam se. Već je dosta vremena prošlo od našeg zadnjeg susreta.

 — Ne dolazite nam više u posete —predbacio mu je Poirot.—Nismo se sreli još od slučaja Žutog jasmina, već gotovo mesec dana.  

 - Bio sam gore na severu —i to je jedini razlog. Šta je novo kod vas?Velika Četvorka još se razmahuje - ha? 

Ponovo mu predbacujući, Poirot je podignuo prst. 

 —Ah! Rugate mi se—ali Velika Četvorka —oni zista postoje. 

—Oh! U to ne dvojim—ali oni nisu, kao što vi to smatrate, na vrhu sveta.

 —Prijatelju dragi, potpuno ste u krivu. Najveća sila zla u današnjem svetu zove se 'Velika Četvorka'. Čemu teže —niko to ne zna, ali takva kriminalna organizacija nikad dosad nije postojala. Najveći um u Kini na njenom je čelu, američki milioneri fancuska naučnica kao članovi, a četvrti — 

 Japp ga je prekinuo. 

—Znam—znam. Uvek vam se to mota po glavi. Već prerasta pomalo u maniju, gospo'n Poirot. Za promenu, razgovarajmo o nečem drugom. Zanima li vas šah? 

—Igram ga. 

—Jeste li juče primetili  nešto čudno? Partija dvojice svetskih poznatih igrača i jedan od njih umire za stolom? 

 —Načuo sam nešto. Dr. Savaronoff, ruski šampion, bio je prvi učesnik, a drugi —koji je podlegao srčanoj klijenuti —izvanredan mladi Amerikanac GilmourWilson. 

—Tačno. Pre nekoliko godina Savaronoff je pobedio Rubinsteina i postao ruski šampion. Govorilo se da će Wilson biti drugi Capablanca. 

 —Vrlo čudan događaj —zaključio je Poirot. —Ako se ne varam, to vas lično ozanima? 

Japp se nasmejao, ali u smeehu se osećala neka nelagoda. 

 —Pogodili ste, gospo'n Poirot. U nedoumici sam. Wilson je bio savršenog zdravlja—ni traga srčanim tegobama. Njegova je smrt neobjašnjiva . 

 -  Sumnjate da ga je dr. Savaronoff maknuo s puta?—rekao sam.

—Ni slučajno —uzvratio je Japp suho. —Mislim da čak ni Rus ne bi ubio čoveka samo da ne doživi poraz u partiji šaha —a uz to, koliko mogu dokučiti, krivac je negde posve drugo. Za doktora se tvrdi da je vrhunski igrač —govori se da je samo Lasker bolji od njega. 

    Poirot je zamišljeno kimnuo glavom. 

 

- A na šta onda tačno ciljate? —zapitao je.—Zašto bi netko otrovao Wilsona? Pretpostavljam, naravno, da sumnjate da je otrovano. 

—Prirodno. Kad srce otkaže, to znači da je srce prestalo kucati—zapravo,to je tako jednostavno. U ovom trenutku to nam i lekar govori, premda privatno nagoveštava kako nije zadovoljan s objašnjenjem. 

 —Za kad je određena autopsija? 

 —Za večeras. Wilson je umro potpuno iznenadno. Na  njemu se nije opažalo ništa neobično i zapravo je micao figuru kad se odjedanput srušio ničice —mrtav! 

— Malo je otrova s takvim efektom —usprotivio se Poirot. 

—Znam. Autopsija će nam, nadam se, pomoći. Ali zaš to bi iko želeo Wilsona maknuti s puta -to bih hteo znati? Bezopasan, jednostavan mladić. Upravo je došao iz Amerike i, prema svemu sudeći, nije imao neprijatelja. 

 —Čini se neverovatnim —dobacio sam. 

—Uopšte ne -rekao je Poirot smešeći se. —Vidim da Japp ima neku svoju teoriju. 

—Imam, gospo'n Poirot. Ne verujem da je otrov bio namenjen Wilsonu -bio je namenjen drugom. 

— Savaronoffu? 

—Da. Savaronoff se ogrešio o boljševike početkom revolucije. Čak se govorilo da je ubijen. Zapravo uspeo je pobeći i tri se godine krio po divljinama Sibira, pretrpevši neverovatne patnje. Toliko je prepatio da je sad posve drugi  čovek.  Prijatelji i znanci tvrde da ga jedva prepoznaju. Kosa mu je pobelela i strahovito se postarao. Polu invalid je i retko izlazi; živi sam s nećakinjom, Sonjom Daviloff, i svojim ruskim slugom u jednom stanu prema Westminsteru. Možda i dalje sebe smatra progonjenim čovekom. Dugo se svim silama opirao i samoj pomisli o ovom šahovskom dvoboju. Nekoliko je puta jednostavno sve odbio, a pristao je tek kad su novinari digli graju zbog njegovog 'nesportskog odbijanja'. Gilmour Wilson je ustrajao u svojim izazovima na tipično jenkijevski tvrdoglav način i naposletku postigao što je hteo. I sada vas pitam, gospo'n Poirot, zašto nije pristao pre? Zato što nije želeo izazvati pažnju. Nije želeo da mu neko bude za petama. To je moje mišljenje Gilmoura Wilsona su ubili greškom. 

 Niko ne bi mogao privatno za sebe izvući dobitak iz Savaronffove smrti? 

— Pa, možda, pretpostavljam njegova nećakinja. Nedavno je stekao golem imetak. Ostavila mu ga je Madame Gospoja, supruga profitera u trgovini šećerom još pod starim reţžimom. Verujem da su nekad bili vrlo bliski, jer ona je odbila prihvatiti izveštaje o njegovoj smrti. 

—Gde se igrao dvoboj? 

—U Savaronoffovu stanu. Kako sam vam rekao on je nevažeći. 

—Mnogo je ljudi pratilo dvoboj?

 —Najmanje desetak—verojatno i više. Poirot je načinio vrlo izražajnugrimasu. 

—Siroti moj Jappu, zadatak vam baš nije lak. 

 —Kad budem pouzdano znao da je Wilson otrovan, onda mogu krenuti. 

—Jeste li pomišljali da bi u međuvremenu —ako pretpostavimo da imate pravo kad tvrdite da je Savaronoff trebao biti žrtva—ubica ponovo mogao pokušati? 

 —Naravno da jesam. Dva čoveka motre na Savaronoffov stan. 

 —To bi moglo biti korisno ako neko svrati s bombom pod rukom—rekao je Poirot suvo.

 - Počeli ste se zanimati, gospo'n Poirot —rekao je Japp, namignuvš i. — Želite svratiti do mrtvačnice i pogledati Wilsonovo telo pre nego ga dohvate lekari? ko zna —moda mu se nakrivila igla za kravatu, a to vama može biti važan trag za rešenje tajne

   —Dragi moj Jappu, celo me vreme večere svrbe prsti da vam namestim iglu za kravatu. Dopuštate? Ah! mnogo ugodnije za oko. Da, kako da ne, pođimo u mrtvačnicu. 

    Video sam da je svu svoju pažnju Poirot usmerio novom slučaju. Već dugo nije pokazivao nikakvo zanimanja za neki slučaj nepovezan s Velikom Četvoromkom, pa sam se zaista razveselio videvši da se vraća u staru formu.Što se mene tiče, osećao sam duboku bol dok sam gledao nepokretno telo i izobličeno lice tog bespomoćnog mladog Amerikanca koji je na tako čudan način završio život.

 Poirot je pomno razgledavao telo. Nigde nije bio nikakav znak, osim malog ožiljka na levoj ruci. 

 —A lekar kaže da je to opeklina, a ne posekotina —objasnio je Japp. 

    Poirot se fokusirao na predmete iz džepova mrtvog mladića koje je pred nama poslagao policajac u službi. Ništa posebno —rupčić, ključevi, svežanj beleški i neka beznačajna pisma. ne, jedan je predmet po strani zaokupio Poirota. 

    — Figura!— uzviknuo je.—Beli lovac. Je li i to bilo u džepu? 

  —Ne, držao ga je u šaci. Imali smo dosta teškoća da mu ga izvučemo iz prstiju. Nekom prilikom moraćemo ga vratiti dr. Savaronoffu. Pripada prekrasnom kompletu šahovskih figura od belokosti. 

 —Dopustite mi da mu ga vratim. Poslužiće mi kao izgovor za posetu. 

 —Aha!—povikao je Japp.—Ipak se želite uključiti u ovaj slučaj.

—Priznajem. Tako ste umešno pobudili moje zanimanje. 

— Odlično. Odvukao sam vas od vaših tegobnih misli. ja kapetan Hastings je, kako vidim, sretan zbog toga. 

-  Moglo bi se reći —rekao sam nasmejavši se. Poirot se ponovo okrenuo mrtvom telu.

—Možete li mi izneti još kakvu malu pojedinost o njemu?—upitao je. 

— Mislim da ne.—Čak ni da je bio levak?

—Vi ste čarobnjak, gospo'n Poirot. Kako ste znali? Doista je bio levak. Premda to nema nikakve veze sa slučajem.

—Baš nikakve —odmah se složio Poirot, shvativš i da se Japp naljutio. —Mala šala —ništa više. Volim se šaliti s vama...

     Nakon prijateljskog dogovora napustili smo gostionicu. Poirot je zastao i beznadno me pogledao.

—Uvek tragate za nekom romansom. Nepopravljivi ste. Baš bih želeo da vam se pokaže kako je Sonia Daviloff naša stara prijateljica i neprijateljica grofica Vera Rossakoff.

      Na spomen grofice lice mi se smračilo.

—Poirot, ma ne sumnjate valjda...

  — Ne, ne. Samo šala! Bez obzira na sve što Japp govori nije mi Velika Četvorka baš toliko na umu

  Vrata stana otvorio nam je sluga čudno nepomičnoga lica. Bilo je nemoguće poverovati da bi to bezizražajno lice moglo ikad odraziti neki osećaj.

     Poirot je pružio posetnicu kojoj je Japp napisao nekoliko reči da nas predstavi, a sluga nas je uveo u nisku, dugu sobu opremljenu raznim ukrasima i figuricama. Nekoliko prekrasnih ikona visilo je po zidovima, a na podu skup perzijski tepih. Na stolu je stajao samovar. 

     Razgledao sam jednu od ikona za koju sam ocenio da je posebno vredna, a kad sam se okrenuo, ugledao sam Poirota ispruženog potrbuške na podu. Bez obzira na svu lepotu tepiha, ipak mi se to činilo preteranim. 

 — Zar je to zaista toliko lep primerak? —upitao sam. 

—E? Oh! Tepih? Ne. nisam razgledavao tepih. Ne, ipak reč je o prekrasnom primerku, prelepom da bi neko u njega tek tako iz obesti zakucao veliki ekser, Ne, Hejstings —nastavio je kad sam mu se približio —nema više eksera. No ostala je rupa. 

    Zbog iznenadnog zvuka naglo sam  se okrenuo a Poirot je žustro skočio na noge. Na vratima je stajala devojka. Dok nas je pažljivo gledala, u očima joj se videla sumnjičavost.Srednje visine, predivnog, pomalo mrzovoljnog lica, tamnoplavih očiju i izrazito, crne kratko ošišane kose. Kad je progovorila glas joj je bio pun i zvučan,ne-engleski. 

— Bojim se da vas ujak neće moći primiti.Teški je nevažeći. 

 — Šteta zaista. Ne, možda biste vi mogli biti ljubazni da mi pomognete. Vi ste Mademoiselle Daviloff, zar ne? 

—Da, ja sam Sonia Daviloff. Šta biste želeli znati?

 —Raspitujem se o toj tužnoj stvari koja se zbila prošle noći — o smrti gospodina Gilmoura Wilsona. Šta mi možete reći o tome? 

 Oči su joj se naglo raširile. 

   —Umro je od klenuti srca —dok je igrao šah. 

 —Policija nije baš sigurna da je reč o klenuti srca, mademoiselle. 

  

—Znači istina je —iskoristila je. —Ivan je imao pravo. 

   —Ko je Ivan i zašto kažete da je imao pravo .

-  Ivan vam je o tvorio vrata—i već mi je rekao kako drži da Glimour Wilson nije umro prirodnom smrću —da je greškom otrovan. 

 —Greškom.

—Da, otrov je bio o namenjen mom ujaku. Gotovo je potpuno zaboravila prvotnu sumnjičavost i počela je žurno govoriti.

—Zašto to kažete, mademoiselle? Ko je želeo otrovati dr. Savaronoffa? 

Kimnula je glavom. 

—Ne znam. Uopšte nemam pojma. A moj mi ujak neće poverovati. Možda je to i razumljivo. Znate, jedva da me poznajem. Video me je još dok sam bila dete a onda tek kad sam došla živeti s njim ovde u Londonu. Ali, nešto posve pouzdano znam:nečeg se boji. Mnogo je tajnih udruženja u Rusiji i jednog sam dana slučajno čula nešto zbog čega sam počela verovati da ujak strahuje baš od jednog takvog društva. Recite mi, monsiuer, - prišla mu je korak bliže i počela govoriti ispod glasa - jeste li ikad čuli za udruženje koja se naziva 'Velika Četvorka'?

      Poirot je gotovo iskočio iz kože. Oči su mu se razrogačile od zapanjenosti.

   —Ma, šta vi-šta vi znate o Velikoj Četvorki, mademoiselle?

     —Znači, postoji takvo udruženje! Čula sam kako se spominje pa sam upitala ujaka. Nikad nisam videla tako zaplašenog čoveka. Sav je probledeo i počeo se tresti. Strahovao je od njih, monsieur, zaista je strahovao, siguran sam u to. A greškom su ubili tog Amerikanca, Vilsona.

    —Velika Četvorka —promrmljao je Poirot.

     - Uvek Velika Četvorka! Zaprepašćujuća podudarnost, mademoiselle, ali vaš je ujak i dalje u velikoj opasnosti. Moram ga spasiti. Molim vas da mi potanko ispričate događaje te fatalne noći. Pokažite mi šahovsku ploču, sto, kako su sedeli igrači—sve.

Pošla je u ugao sobe i privukla stolić. Gornja ploča stola bila je prekrasna, s urezanim kvadratićima srebrne i crne šahovnice 

 —Poslan je mom ujaku pre nekoliko nedelja, uz zahtev da na njemu odigra svoj sledeći meč. Stajao je u sredini sobe — ovako. 

----------------

ovde stala 

     Poirot je razgledao stol, po meni, nepotrebno pažljivo. Istragu i razgovor uopšte nije vodio na način koji bih smatrao zadovoljavajućim. Mnoga su mi se pitanja činila potpuno besmislenim, a za neka važna uopšte nije pokazivao nikakvo zanimanje. Zaključio sam da ga je neočekivano spominjanje Velike Četvorke potpuno izbacilo iz takta.

Nakon što je nekoliko trenutaka pregledao stolić i tačan položaj na kom se nalazio, Poirot je zatražio da vidi šahovske figure. Sonia Daviloff mu ih je donela u kutiji. Površno je pogledao nekoliko figura.

—Izvanredan šah —promrmljao je odsutno.

Još ni pitanja o osvežavajućim pićima ili pak ljudima koji su gledali dvoboj.

Značajno sam se nakašljao.

—Zar ne mislite, Poirot, da—Odmah me prekinuo .

—Ne mislite, prijatelju dragi, sve prepustiti meni. Mademoiselle, zar je zaista nemoguće videti vašeg npr.ujaka? Na licu joj se pojavio jedva primetan smešak.

—Primiće vas, primiti. Znate, moj je zadatak da prva razgovaram s nepoznatima.

Nestala je. Čuo sam žamor u susednoj sobi. Za nekoliko trenutaka pojavila se na vratima i rukom pokazala da se uđemo u susednu prostoriju. Čovek koji je ležao na kauču bio je impozantan. Visok, suhvonjav, gustih rasčupanih obrva i lica naboranaog zbog izgladnela i tegobna života. Dr. Savaronoff je bio vrlo izražajna osoba. Opazio sam čudan oblik glave, neobično izdužene. Veliki šahista, znao sam, mora imati i veliku glavu. Sad sam lako mogao shvatiti da je dr. Savaronoff bio drugi najveći šahist sveta. Poirot se naklonio.

—M. le Docteur, mogu li nasamo govoriti s vama

 a Svaronoff se okrenuo svojoj nećakinji.

—Ostavi nas nasamo, Sonia. Pokorno je nestala.

—I, gospodine, o čemu je reč?

—Dr. Savaronoff, nedavno ste dobili golemo bogatstvo. U slučaju da nenadano preminete, ko bi vas nasledio?

—Sastavio sam oporuku kojom sve ostavljam svojoj nećakinji. Sonji Daviloff. Ne želite valjda reći —

—Niš ta ne sugerišem, ali nećakinju niste videli još od vremena kad je bila dete. Svako bi se mogao predstaviti kao vaša nećakinja

- Ta je postavka Savaronoffa pogodila poput groma. Poirot je smesta nastavio.

—Ne, dosta o tome: upozoravam vas, i to je sve. Želeo bih da mi sada opišete partiju šaha koju ste igrali te večeri.

—Kako mislite -opisati je?

—Znate, ja ne igram šah, ali shvatio sam da postoje različiti načini uobičajenih otvaranja —gambit, zar to tako ne zovu?

Dr. Savaronoff se na tren nasmešio .

— Ah! Sad shvatam što hoćete. Wilson je počeo s Ruy Lopezom —jednim od najboljih otvaranja kojim se često počinje na turnirima ma i dvobojima.

—I koliko ste dugo već igrali kad se dogodila tragedija?

—Valjda smo bili na trećem ili četvrtom potezu kad je Wilson iznenada ničice pao preko stola, jednostavno srušio se mrtav.

Poirot je ustao i spremao se na odlazak. Ispalio je zadnje pitanje kao nešto posve beznačajno i usputno, ali mene nije mogao zavarati.

—Je li išta jeo ili pio?

—Viski sa sodom, čini mi se

  - Hvala, dr. Savaronoffu. Više vas neću uznemiravati.

Ivan je čekao u predvorju da nas isprati.

Poirot se zadržao na pragu.

—U ovom stanu ispod vas, znate li ko stanuje?

—Sir Charles Kingwell, član Parlamenta, gospodine. Kao namešten, međutim,stan je nedavno iznajmljen.

—Hvala.

Izaš li smo na zimskim suncem obasjanu ulicu.

—E pa, zaista, Poirot—planuo sam.—Mislim da se ovaj put niste baš proslavili. Vaša su pitanja bila posve neprimerena.

—Zaista tako mislite, Hastingse? -Poirot me je molećivo pogledao. —Da, bio sam bouleverse, A kakva biste vi postavljali pitanja?

Dobro sam razmislio i rekao o čemu razmišljam. Činilo mi se da me pozorno sluša. Moj je monolog trajao gotovo do kućnog praga.

—Izvrsno, vrlo promišljeno , Hastingse—rekao je

Poirot, dok je otključao vrata i stepenivcama pohitao ispred mene. —Ali uglavnom nepotrebno.

— Nepotrebno!—Ostao sam zapanjen.—Ako je čovek otrovan —

—Aha—jedva je dočekao Poirot, šakom udarivš i po poruci koja je ležala na stolu.

—Od Jappa.

Baš kao što sam se i nadao. Dobacio mi je papirić. Poruka je bila kratka. Nisu nađeni nikakvi tragovi otrova i ništa nije upućivalo na mogući uzrok smrti. —Vidite, Hastings - rekao je Poirot -naša bi pitanja zapravo bila posve suvišna.

—Sve ste to unapred nagađali i pretpostavljali?

—Predvidite verovatni rezultat pogodbe'—citirao je Poirot nedavni moj problem nad kojim sam proveo toliko vremena. —mon ami, kada uspevate, onda to ne zovete nagađanjem.

- Ne budite cepidlaka—rekao sam nestrpljivo.

—Znali ste unapred?

—Znao sam.

—Zašto?

Poirot je posegnuo u džep i izvukao —belog lovca. —Pa, zaboravili ste ga vratiti dr. Savaronoffu.-—rekao sam.- Nemate pravo,prijatelju. Taj je lovac još u mom levom džepu. Istog sam takvoga uzeo iz kutije koju mi je Mademoiselle Daviloff tako ljubazno dala da je pogledam. Množina od lovac su dva lovca.

A je prosiktao kao zmija. Jednostavno nisam znao šta da mislim.

—Ali, uzeli ste ga?

—Parbleu, želeo sam utvrditi jesu li potpuno jednaki.

Nakriviš i glavu Poirot ih je razgledavao.

- Priznam, čini se da jesu. Ne, dok se ne dokažu,činjenice nije uputno uzimati zdravo za gotovo. Preklinjem te, donesi mi moju malu vagu.Vrlo pažljivo vagao je dve figure i onda se pobedonosno okrenuo.

—Imao sam pravo. Vidite, znao sam. Nemoguće je prevariti Herculea Poirota.

Pohitao je na telefon - i nestrpljivo čekao. —Je li to Japp? Ah! Japp, to ste vi. Hercule Poirot. Motrite na slugu. Ivana.Nizašta ne smete dopustiti da vam izmakne. Da, da, tako kako kažem.

Brzo je spustio slušalicu i okrenuo se premameni.

—Zar ne vidite, Hastingse? Objasniću vam. Wilson nije otrovan, nego ubijen strujnim udarom. Tanki metal prolazi posred jedne od ovih figura. Sto je unapred pripremljen i postavljen tačno na određeno mesto u sobi. Kad je lovac stavljen na jedno od srebrenih polja, struja je prošla kroz Wilsonovo telo i na mestu ga ubila. Jedini je trag opeklina od struje na ruci—njegovoj levoj ruci, jer bio je levak. 'Specijalni stol'—neverojatno lukavo smišljen i napravljen mehanizam. Sto koji sam razgledao je duplikat, potpuno bezopasan. Zamenjeni su neposredno nakon ubIstva. Sve je obavljeno iz onog stanat niže, koji je, ako se sećate,iznajmljen potpuno namešten. Ne, barem jedan od učesnika bio je u Savaronoffovom stanu. Devojka je agent Velike Četvorke i radila je na tome da se dokopa Savaronoffljeva novca.

—A Ivan?

—Jako sumnjam— verujem da je Ivan Broj Četiri.

-Šta?

—Da. Taj je čovek veličanstven karakterni glumac. Može odigrati ulogu koju zaželi.Prisećao sam se naših prošlih avantura-čuvar u umobolnici,mladi mesarski pomoćnik, udvorni lekar —sve isti čovek, autoliko različitih obličja.

—Zadivljujuće —rekao sam naposletku.—Sve se tako slaže. Savaronoff je naslućivao urotu i zato se toliko i opirao dvoboju.

Poirot me je gledao ne progovorivš i ni reči. Odjedanpu tse okrenuo i uzšetao se gore-dole.

—Imate li možda neku knjigu o šahu, mon ami —iznenada je zapitao.

—Verujem da imam negde.

Proteklo je nešto vremena, ali ipak sam je našao i doneo Poirotu. Uvalio se u naslonjač i počeo čitati s najvećim zanimanjem.

Za četvrt sata zvonio je telefon. Podignuo sam slušalicu. Japp je bio s druge strane. Ivan je napustio stan, noseći veliki svežanj. Uskočio je u taksi koji ga je čekao i počela je potera. Očito je nastojao pobeći goniteljima. Napokon se činilo da je poverovao kako mu je to uspelo i potom se odvezao do velike prazne kuće na Hampsteadu. Kuća je opkoljena.

Sve sam to prenio Poirotu. Jedva da me je i pogledao i imao sam utisak da ni ne sluša šta sam govorio. Pružio je knjigu o šahu.

- Slušaj me, prijatelju. Evo, ovako ide Lopezovo otvaranje. 1 str-K4, P-K4; 2Kt-KB3. K-QB3; 3 B- Kt5. Sada se postavlja pitanje šta je za crnoga najbolji treći potez. Može birati između raznih mogućnosti odbrane. Treći potez beloga, 3 BKt5, ubio je Gilmoura Wilsona. Samo taj treći potez —govori li vam to išta?

Nisam imao pojma na šta misli pa sam mu to i rekao.

—Pretpostavimo, Hastingse, da ste, dok ste sedeli u ovom naslonjaču, čuli kako se otvaraju i zatvaraju glavna vrata. Šta biste pomislili?

—Pretpostavljam da bih pomislio da je neko izašao.

—Da—ali uvek se na stvari možemo gledati na dva načina. Neko je izašao —neko je ušao —dve potpuno različite stvari, Hastingse. Ali, ako je vaš a pretpostavka grešna, neka mala nelogičnost bi se već očitovala i pokazala vam da niste bili na pravom tragu.

—Ma, šta to sve zapravo znači,Poirot?

—To znači da sam bio trostruki imbecil. Brzo, brzo, hitajmo u stan u Westminsteru. Možda još pravo dobro stignemo.Pojurili smo taksijem. Poirot nije odgovarao na moja nervozna pitanja. Pojurili smo uz stepenice. Na zvonjavu i kucanje niko nije odgovorio, ali poažljivo slušajući čuo sam iznutra muklo jecanje.

Poslušitelj je imao ključ, ali je tek nakon kratkotrajnog natezanja pristao otvoriti.

Poirot se zapustio ravno u sobu. Osetili smo miris kloroforma.

Vezana je povezom preko usta na podu je ležala Sonia Daviloff. Veliki komad natopljene vate stajao joj je preko nosa i usta. Poirot joj je istrgnuo povez sa usta i počeo je osvešćivati. Ubrzo je stigao lekatr. Poirot mu je prepustio Šonju Daviloff i stao uz mene. Nigde nije bio dr. Savaronoffa.

—Šta je sad ovo? —zbunjeno sam upitao

- To znači da sam dedukujući između dva moguća zaključka izabrao pogrešan. Čuli ste kad sam rekao da bi se bilo ko mogao bez poteško ća predstaviti kao Sonia Daviloff zato što je ujak nije video toliko godina?

-Da?— Da, ali i potpuno suprotna postavka bi mogla stajati. Jednako lako bi se bilotko mogao predstaviti ujakom.

- Što?

—Savaronoff jest umro kad je buknula revolucija. Čovek koji je tvrdio da je pobegao uz toliko muka, čovek koji se toliko izmenio da su ga i vlastiti prijatelji jedva mogli prepoznati; čovek koji je uspeo izboriti pravo da postane naslednik golemog bogatstva.

—Da, ko je taj čovek?

- Broj Četiri. Nije stoga ni čudno da je pretrnuo kad mu je Sonia dala na znanje kako je slučajno čula jedan od njegovih privatnih razgovora o 'Velikoj Četvorci'. Ponovno mi je zamalo izmaknuo. Pretpostavio je da ću konačno krenuti pravim tragom, pa je Ivana poslao u nepotrebnu suludu trku i strku, uspavao devojku kloroformom i pobegao, verovatno dosad i prodao sve vrednosne papire iz ostavštine Madame Gospoja.

—br...pa ko ga je onda pokušao ubiti?

—Niko nije njega pokušao ubiti. Celo vreme Wilson je trebao biti žrtva.

—Ali zašto ?

—Prijatelju dragi, Savaronoff je drugi najveći šahista na svetu. Broj Četiri verovatno nije znao ni osnove šaha. Nesumnjivo nije mogao verodostojno odglumiti čak ni privid šahovskog dvoboja. Na sve je moguće načine pokušao izbeći dvoboj.Kad mu to nije uspelo, Wilsonu više nije bilo spasa. Po svaku je cenu morao sprečiti da se dozna kako veliki Savaronoff uopšte ne zna igrati šah. Wilson je voleo Lopezovo otvaranje i bilo je sigurno da će tako početi partiju. Broj Četiri je tako isplanirao i uredio stvari da smrt nastupi sa trećim potezom, pre nego što od otvaranja uđe u složenu i zamršenu fazu.

- Ali dragi moj Poirot -nisam odustajao - imamo li posla s ludakom? Sledim vaše misli, i priznajem da sigurno imate pravo, ali ubiti čoveka samo da bi se uloga odigrala do kraja! Mora da su postojali i neki jednostavniji izlazi? Mogao je reći da mu lekar zabranjuje da se izloži naporima dvoboja. Poirot je naborao čelo.

—Sigurnost, Hejstings—rekao je Poirot.—Bilo je i drugih načina, ali nijedan nije bio toliko uverljiv. Uz to, polazite od postavki da ubistvo valja izbegavati, zar ne? Um Broja Četiri ne funkcioniše tako. Stavljam se u njegov položaj; to je nešto vama potpuno neizvedi vo.Dokučujem njegove misli. Uživa u ulozi sveznadara na dvoboju i uopšte nesumnjam da je posećivao i promatrao šahovske turnire kako bi se pripremio za svoju ulogu. Sedi i sav zamišljen otpuhuje; stvara utisak da je zaokuplje npromišljanjem nekih veličanstvanih planova, a celo se vreme smeje u sebi. Svestan je da zna samo dva poteza i da je to sve što treba znati. Istovremeno, privlači ga misao da može predvideti vreme koje odgovara Broju Četiri... O, da, Hastingse, počinjem shvtati našeg prijatelja i njegovu psihologiju.

Slegnuo sam ramenima.

—Pa, pretpostavimo da imate pravo. Ne, ne mogu razumeti zašto bi se tko izlagao riziku koji se lako može izbeći.

—Riziku!—dreknuo je Poirot.—Gde je tu rizik?Bi li Jap pre rešio taj problem? Ne; da nije načinio malu grešku, Broj Četiri se nikad ne bi izložio nikakvom riziku.

- A šta je greška?- upitao sam, premda sam pretpostavljao odgovor.

— Mon ami, zanemario je male sive stanice Herculea Poirota. Poirot je imao mnogo vrlina, ali skromnost nije bila jedna od njih

                       

 

                            Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima ) 

Gustav Majrink, Časovničar

                                    

 

     Ovaj časovnik? Popraviti? Kako bi ponovo radio? - začuđeno je pitao starinar, podigao svoje naočare na čelo i gledao me pometeno - zašto uopšte želite da ponovo radi? Ta, ima samo jednu jedinu kazaljku i nema brojki na brojčaniku - dodao je posmatrajući ga zamišljeno pod bleštavim sjajem svetiljke - samo cvetna lica i glave životinja i demona umesto časova.

    Počeo je da broji i pogledao me je pitajući: - Četrnaest? Dan se deli na dvanaest delova! Nikada nisam video ovako čudnu napravu. Moj vam je savet: ostavite je takvom kakva je. Već je dovoljno teško podnositi i dvanaest časova dnevno. Sa ovog brojčanika pročitati tačno vreme? Ko bi se danas još trudio? Samo luda.

    Nisam hteo da mu kažem da sam ja celog svog života bio baš takva luda, da nikada nisam posedovao neki drugi časovnik i da sam, možda zato, vrlo često dolazio prerano kada je trebalo sačekati - te sam ćutao.

    Starinar je iz toga zaključio da ostajem veran svojoj želji da ga vidim kako ponovo radi, vrteo je glavom, uzeo nožić od slonovače i pažljivo otvorio poklopac ukrašen dragim kamenjem na čijem emajlu je bilo ugravirano neko mitsko biće koje je stajalo na dvokolici u koju su upregnuta četiri konja: 1 muškarac sa ženskim poprsjem, sa dve zmije umesto nogu, sa glavom petla i sa Suncem u desnoj, a bičem u levoj ruci.

    - Verovatno stari porodični primerak - nagađao je starinar. - Niste li upravo spomenuli da je noćas stao? U dva sata? Mala crvena glava vola sa dva roga valjda označava drugi čas.

    Nisam bio svestan toga da sam rekao nešto slično, ali sat je zaista stao prethodne noći u dva. Možda sam i govorio o tome, ipak: nisam mogao da se setim, još sam se osećao previše iznurenim - u isto vreme kada je sat prestao da radi, srce mi se bilo toliko snažno steglo da sam mislio da ću sigurno umreti. Dok mi je svest posrtala, još sam se grčevito držao za pomisao: samo da časovnik ne stane! U tom pomračenju iščezavajućih čula, mora da sam pobrkao pojam srca i sata. Možda oni koji umiru razmišljaju slično. Možda zato tako često časovnici staju u trenutku smrti svojih vlasnika? Mi ne poznajemo magične sile koje su katkad sadržane u nekoj misli.

    - Čudno - rekao je antikvar posle nekog vremena, približavajući svoje uveličavajuće staklo svetiljci, tako da je blistava žiža oštro pala na časovnik, i pokazao mi ugravirana slova na unutrašnjoj strani zlatnog poklopca. Čitao sam:

       „Summa Scientia Nihil Scire

     Krajnje neobično - ponovio je starinar - ovaj časovnik je delo „Ludaka”, napravljen je u našem gradu. Mislim da se ne varam. Postoji vrlo mali broj ovakvih primeraka. Nikada ne bih pomislio da zaista mogu da rade. Smatrao sam ih igračkama. A ovo je njegova mala bubica - da u svim svojim časovnicima napiše slogan: „Najviše znanje je ništa ne znati”. Nisam dobro razumeo na šta je mislio; ko je mogao biti taj „Ludak” o kome je govorio? Časovnik je bio vrlo star: nasledio sam ga od svog dede, ali ono što je starinar upravo rekao, zvučalo je kao da je „Ludak”, čija ga je ruka stvorila, i danas živ! I pre nego što sam uspeo da izgovorim pitanje, svojim unutrašnjim okom sam video - jasno i oštro, kao da prolazi kroz sobu - čoveka koji korača zimskim krajolikom, mršavog, visokog starca bez šešira, sa gustom snežno-belom kosom koja leprša na vetru, dok mu je glava čudno mala u odnosu na poveći trup, sa licem oštrih crta bez brade, crnih očiju koje gledaju prodorno i stoje blizu kao kod ptica grabljivica. Koračao je u dugačkom, ofucanom, izbledelom somotnom kaputu, kakve su nekada nosili nirnberški patriciji.

      - Tačno tako - promrmljao je starinar, klimajući pometeno glavom - baš tako,„Ludak”.

      Zašto je rekao: „baš tako”(?) - pomislio sam za sebe. To je slučajnost - odmah sam znao; to su prazne reči - ništa drugo. Ta uopšte nisam ni otvorio usta. To „baš tako” upotrebio je samo onako, kao što se to često radi kada se želi potvrditi upravo izgovorena rečenica; svakako nije povezano sa starcem koga sam video kao sliku sećanja, nije se odnosilo na „Ludaka”! Nekada davno, dok sam još kao dečak išao u školu, morao sam da prolazim pored jednog dugačkog golog zida ljudske visine koji je okruživao park sa brestovima, godinama, iz dana u dan; moje hodanje je vremenom postalo trčanje svaki put kada bi me put naneo tuda, jer me je uvek obuzimao neki neodređeni strah. Možda - danas više nisam siguran - zato što sam umišljao - ili čuo - da tu stanuje neki ludak, neki časovničar koji je tvrdio da su časovnici živa bića... ili sam se varao? Ako je to bilo sećanje na doživljaj iz mojih školskih dana, kako je moguće da je nešto što sam hiljadu puta osetio, do dana današnjeg ležalo snevajući u mom pamćenju, da bi tek sada toliko živo izbilo na površinu... Istina, dobrih četrdeset godina je od tada prošlo; ali, da li je to pružalo neko objašnjenje?

     - Možda sam to doživeo u višku vremena, onom koje moj časovnik pokazuje u odnosu na obične časovnike! - rekao sam razveseljen tom pomišlju.

     Starinar je podigao odsutno pogled piljeći u mene bez razumevanja.

     Nastavio sam da mozgam i došao do jedne izvesnosti: zid koji okružuje park, stoji i danas. Kome je još pa stalo do toga da ga sruši? Ta, ranije se govorilo o tome da su to zidine temelja jedne crkve koja bi trebalo da bude nekada kasnije izgrađena do kraja. Takvo nešto se ne uništava! Možda je i časovničar još uvek živ?! Sigurno bi on umeo da popravi ponovo časovnik do koga mi je toliko stalo. Kada bih samo znao kada i gde sam ga sreo? Nije moguće da je to bilo nedavno, jer sada je leto, a u sećanju - onom od malopre unutrašnjim okom sam video njegovu priliku u zimskom pejzažu! Preduboko utonuo u misli da bih mogao da pratim dugačku priču koju je, iznenada pričljiv, pripovedao starinar, samo sam, tu i tamo, čuo nekoliko isprekidanih rečenica. Dolazile su žuboreći, zatim bi utihnule, pa opet dolazile, kao talasi koji udaraju u greben; a između njih huk u ušima; kao huk krvi koji čuje čovek dok stari, kada ga, zaboravljajući na dnevnu buku, osluškuje; kao neprestano, preteće, daleko pištanje lešinara: „smrt”, koje se lagano približava dolazeći iz provalija vremena...

     Gotovo da nisam bio siguran: da li je on bio taj koji je, držeći časovnik u ruci, zborio ili su to bila usta onog bića u meni koje se povremeno budi u usamljenom srcu kada dotakne zaključanu škrinju koju zaboravljena sećanja tajno čuvaju od truljenja? Katkad ulovim samog sebe kako starinaru klimam glavom i tada znam: rekao je nešto što mi je bilo poznato, ali kada bih hteo da razmislim o tim rečima, to mi nije uspevalo, nisu klizile, kao što to izgovorene reči inače čine, u blisku prošlost iz koje bih mogao da ih vratim nazad i razumevanjem ih opipam - ne, odumirale su u beživotne oblike, uhu strane i neuhvatljive, čim bi im zvuk utihnuo; više nisam shvatao njihov smisao; zalutale su iz carstva vremena u carstvo prostora i okruživale me kao mrtve maske.

     - Kada bi samo ponovo proradilo! - rekao sam glasno u očajanju usred trgovčevog govora. Mislio sam pri tome na svoje srce, jer sam osetio da želi da zaboravi da kuca, a užasnula me je pomisao da bi kazaljka mog života mogla iznenada da se zaustavi na nekom fantastičnom cvetu, na licu neke životinje ili demona, kao kazaljka na brojčaniku sa četrnaest časova. Ostao bih večno proklet u isteklom vremenu.

     Starinar mi je vratio časovnik - izgleda da je pomislio da govorim o njemu.

      Dok sam koračao pustim noćnim ulicama, najpre pravo, a zatim uzduž i popreko po usnulim trgovima i pored kuća koje su snevale, vođen svetlošću fenjera, a ipak siguranu svoj put, nisam mogao a da ne pomislim da mi je starinar poverio gde stanuje bezimeni časovničar, gde mogu da ga pronađem i gde se nalazi zid koji okružuje brestov park. Zar nije rekao da jedino taj starac može da izleči moj sat? Kako bih to inače mogao da znam;mora da mi je opisao i put do njega i, iako ga ja nisam zapamtio - moje noge su ga izgleda dobro znale: izvele su me izvan grada na prazan put koji se, između livada koje su širile dah leta, protezao u beskonačnost.

     Obmotane uz moje pete, iza mene su gmizale crne zmije koje je bleštava mesečeva svetlost izmamila iz zemlje. Da li su one bile te koje su mi slale otrovne misli: nikada ga nećeš pronaći; umro je pre stotinu godina!

     Kako bih im pobegao, skrenuo sam oštro nalevo, na jednu sporednu stazu, a tu se već pojavila iz tla moja senka i progutala ih u sebe. Došla je da me vodi, shvatio sam, a to je za mene bila duboka uteha: videti je kako tako nepokolebljivo i bez posustajanja korača;nisam odvajao pogled od nje, radostan što ne moram da se obazirem na put. Postepeno me je ponovo obuzimao onaj neopisivo čudan osećaj koji sam imao kao dete dok sam sam sa sobom igrao ovu igru: čvrsto bih koračao napred zatvorenih očiju, ne mareći da li ću pastiih ne - to je kao da se telo odvaja od sveg zemaljskog straha - kao klicanje iz unutrašnjosti, kao ponovno pronalaženje besmrtnog Ja koje zna da mi se ništa ne može dogoditi! Tada jeod mene odustao nasledni neprijatelj koga svaki čovek u sebi nosi: trezveni, hladni razum,a sa njim i poslednja sumnja da onoga koga tražim, neću pronaći. Zatim, posle dugog hodanja, moja senka je pohitala ka širokom, prostranom jarku - koji se nalazio pored puta- utonula je dole i ostavila me samog; znao sam: sada sam na cilju. Zašto bi me inačena pustila!

                                                             *****

     Sa časovnikom u ruci, stajao sam u odaji onoga o kome sam znao da je jedini koji može ponovo da ga pokrene.

    Sedeo je za jednim malim stolom od javorovine i posmatrao nepomično kroz lupu,koja je trakom bila pričvršćena oko njegove glave pred njegovim okom, neku svetlucavu stvarčicu na svetlom izbrazdanom drvetu. Iza njega na belom zidu - u obliku kruga kao veliki brojčanik - bila je krasnopisom napisana rečenica: „Summa Scientia Nihil Scire”.

     Duboko sam izdahnuo: ovde sam spaen!... Magija tih reči odagnava sve omražene prisilne misli, sve zahteve za pravdanjem: kako si ušao unutra, kroz zid, kroz park?

     Na jednoj dasci prevučenoj crvenim somotom, nalaze se časovnici: sigurno preko stotinu - od plavog, od zelenog, od žutog emajla - ukrašeni draguljima, sa gravurama,rebrasti, glatki, sa biserima, neki pljosnati, neki sa stomacima kao jaja. Ne čujem ih: zriču pretiho, ali: vazduh koji lebdi iznad njih kao da je živ od neprimetnih zvukova koje proizvode. Možda tu besni oluja nekog patuljastog carstva.

     Na jednom postolju leži mala stena od glinenca 2 boje mesa, sa žilicama, a plavo cveće od poludragog kamena raste iz nje; tu, u sredini, kao da ne smera ništa zlo, čeka kostur sa kosom da ga poseče: „časovnik slatke smrti” iz romantičnog srednjeg veka. Dok kosi, on udara drškom svoje kose o fino stakleno zvono koje stoji pored njega: napola mehur sapunice, napola kao kapa neke velike pečurke iz bajke. Ispod je brojčanik kao ulazu pećinu iz koje pilje zupčanici.

     Sve do plafona sobe, levo i desno na zidovima, okačeni su časovnici: stari, saponosnim izrezbarenim licima, dragoceni i bogati, opušteno klate klatna i propovedaju dubokim basom svoj mirni tik-tak.

    U ćošku je jedan u staklenom kovčegu: Snežana koja se, uspravno stojeći, pravi da spava, dok tiho ritmično pomeranje kazaljke koja pokazuje minute odaje da neprekidno bdi nad vremenom. Dalje, nervozne rokoko damice, sa veštačkim mladežima kao ključaonicama,3 pretrpane su ukraščićima i sasvim bez daha pokušavaju da tako sitnim hodom jedna drugoj preotmu položaj i preduhitre sekunde. Pored su maleni paževi, koji se tu kikoću i požuruju ih: cik-cik, cik.

     Zatim dugi niz koji se šepuri u čeliku, srebru i zlatu - kao vitezovi u teškim oklopima; izgledaju kao da su opijeni i da dremaju, ali povremeno glasno hrknu i zazvekeću svojim lancima, kao da nameravaju da započnu bitku protiv samog boga Hronosa, čim se probude iz svog pijanstva.

     Na jednom pervazu struže drvoseča, sa pantalonama od mahagonija i svetlucavim bakarnim nosom, vreme na dva dela u piljevinu... Starčeve reči me trgoše iz razgledanja:

       - Svi su bili bolesni, ja sam ih ponovo izlečio.

    Potpuno sam zaboravio na njega, tako da sam isprva pomislio da je to bilo otkucavanje nekog sata.

     Lupa na traci oko njegove glave sada je bila podignuta i stajala mu je na sred čela - kao Šivino treće oko - a u njoj je tinjala iskra: odsjaj kandila sa tavanice.

     Klimnuo je glavom ka meni i čvrsto prikovao moj pogled svojim.

     - Da, bili su bolesni; mislili su da mogu da promene svoju sudbinu ako idu brže ili sporije. Izgubili su svoju sreću zato što su umislili da su oni gospodari vremena. Oslobodio sam ih tog ludila i ponovo vratio mir u njihove živote. Poneko uspe da pronađe, kao i ti, u mesečevim noćima, u snu, put iz grada do mene, donese mi svoj bolestan časovnik, kuka i moli da ga izlečim, ali sledećeg jutra već zaboravi sve - i moj lek.

    - Samo oni koji shvate smisao mog gesla - pokazao je preko ramena rečenicu nazidu - samo oni ostavljaju svoje časovnike da budu ovde pod mojim nadzorom.

     Nejasno sam naslutio: u toj čarobnoj rečenici je bila skrivena još jedna tajna. Želeo sam da pitam, ali starac je preteći podigao ruku:

    - Ne želeti znati! Živo znanje dolazi samo od sebe! Dvadeset tri slova ima rečenica;ona stoje kao brojke na brojčaniku velikog nevidljivog časovnika koji pokazuje jedan sat manje od časovnika smrtnika iz čijeg kruga nema bekstva; zato se rugaju „pametni” - gle!ludilo! - podsmevaju se, ne vide upozorenje: „ne dozvoli da te uhvati omča vreme!” - oni puštaju da ih vodi podmukla kazaljka „razum”, koja večito obećava nove časove i uvek iznova donosi samo stara razočaranja.

    Starac je ćutao. Dodao sam mu, uz nemu molbu, svoj časovnik. Uzeo ga je svojomlepom, belom, vitkom rukom i gotovo neprimetno se nasmešio kada ga je otvorio iprovirio u njega. Pažljivo je iglom opipavao mehanizam zupčanika spustivši opet lupu.Osećao sam: milostivo oko gledalo mi je u srce.

    Zamišljeno sam posmatrao njegovo mirno lice. Kako sam samo - kao dete - mogao toliko da ga se plašim, pitao sam se.

     Zatim me je obuzeo uznemirujući užas: on, onaj u koga polažem sve svoje nade i kome verujem, nije stvaran, sada će nestati! Ne, na sreću, samo je zatreperila svetlost uljane lampe, u pokušaju da obmane moje oči. I ponovo sam piljio u njega i mozgao: danas sam ga video prvi put!? To ne može biti! Ta, mi se znamo od...? Tada sećanje prostruja kroz mene kao svetleća munja; nikada kao školarac nisam prolazio pored nekog belog zida; nikada se nisam plašio ludog časovničara koji je navodno stanovao iza njega; prazna,meni neshvatljiva reč „lud”, bila je ono što me je od najranije mladosti plašilo, kada bi mi pretili da ću „to” postati ako se uskoro ne urazumim.

    Ali, ovaj starac - ispred mene - ko je to bio? Mislio sam da i to znam: predstava - predstava, a ne čovek! Šta bi inače mogao da bude! Predstava toga da se u meni - jedan pupoljak senke moje duše - tajno razvio; jedno seme pustilo je koren još dok sam, na samom početku svog života, ležao u jednom malom belom krevecu, dok me je za ruku držala stara dadilja i dok sam tonuo u san uz njene monotone reči... da, koje su to samo reči bile? Kako su samo glasile?...

     Gorčina mi je stegla grlo, pekla me je tuga: dakle, ipak je sve oko mene bio privid bez pokrića! Možda još samo minut i stajaću - kao mesečar koji se probudio - napolju, na mesečevoj svetlosti i moraću da se vratim kući, među opčinjene razumom i tako vredne žive-mrtve, u grad!

    - Još malo, još malo i prošlo je! - čuo sam časovničarov umirujući glas, ali to me nije utešilo; jer moja vera u njega istrgnuta je iz mojih grudi. Kako su glasile dadiljine reči?- moram, moram, moram ih se setiti... Lagano, lagano, pojavile su se preda mnom - slog po slog:

Ako ti se srce u grudima zaustavi,
njemu ga odnesi samo
jer časovnik svaki, u to ne sumnjamo,
on će da popravi.

- U tome je bila u pravu - rekao je časovničar opušteno, odložio je iglu iz ruke i u istom trenu su se raspršile moje mračne misli.

Ustao je i prislonio čvrsto časovnik uz moje uvo; čuo sam, radio je ravnomerno i tačno u ritmu pulsiranja moje krvi.

Želeo sam da mu se zahvalim - nisam pronašao reči i gušio sam se od radosti i -stida, zato što sam sumnjao u njega.

- Ne žalosti se! - tešio me je - nije bila tvoja krivica. Izvadio sam jedan mali zupčanik i ponovo ga vratio. Časovnici kao što je ovaj, vrlo su osetljivi, povremeno ne mogu da podnesu drugi čas! Evo! Uzmi ga opet, ali nemoj nikome odati da radi! Samo bi ti se rugali i pokušavali da ti naude. Pripadao ti je od mladosti i verovao si u časove koje pokazuje: četrnaest, umesto od jedan do ponoći; sedam umesto šest, nedelja umesto radnog dana, slike umesto mrtvih brojeva! Ostani mu veran i ubuduće, ali to ne govori nikome! Ništa nije gluplje nego biti sujetni mučenik! Njega nosi sakrivenog u srcu, a u džepu nosi neki od građanskih časovnika, odobrenih od strane države, sa valjanim crno-belim brojčanikom, tako da uvek možeš da za druge pogledaš koliko je sati. I ne dozvoli nikada da te otruje kužni dah „drugog časa”! Smrtonosan je, kao i njegovih jedanaestorica braće. Počinje purpurno, pun obećanja kao jutarnje rumenilo, ali ubrzo postaje crven kao vatreni požar i krv. Stari narodi Istoka nazivaju ga „čas vola”. Stoleća prolaze, a on mirno protiče: vo ore. I onda iznenada - preko noći - volovi postaju razjareni bivoli koji, gonjeni demonom sa glavom bika, u slepom besu stoke, gaze oranice; potom ponovo uče da oru; građanski časovnici idu svojim starim tokom - ali njihove kazaljke ne pokazuju put iz začaranog kruga čoveka - životinje. Skotni su svi njihovi časovi - svaki nekim drugim idealom - ali, ono što dolazi na svet je kopile.

      - Tvoj časovnik je stao u dva sata, u času uništenja; milostivo ga je zaobišao. Drugi tada umiru i onda lutaju u carstvu mrtvih; on je pronašao put do mene - onoga iz čijih je ruku proistekao. Tako ti se zahvaljuje! To je mogao samo zato što si ga celog života pazio s ljubavlju, ne srdeći se zbog toga što njegovo vreme nije zemaljsko.

     Otpratio me je do vrata, pružio mi je ruku u znak pozdrava i rekao:

      Malopre si još sumnjao u to da sam živ. Ali veruj mi: ja sam živ više nego ti! Sada ti je poznat put do mene. Uskoro ćemo se ponovo videti; možda mogu da te naučim kako se leče bolesni časovnici. Tada - pokazao je na slogan na svom zidu - tada će se možda ova rečenica u tebi zaokružiti u savršenstvo:

„Nihil Scire - Omnia Posse!”

„Ništa ne znati - moći sve!”

___________________

 

2 Feldspat (nem.) - česti sastojci vulkanskih stena, obično beli i crveni, cepaju se u dva pravca: uspravno ilikoso. - prim. prev.

3 Ključaonica ključića za navijanje - prim. prev.

 

 

                                                         O Časovničaru, Gustava Mejrinka

                                                        Između stvarnosti i magije, Gustav Majnrik 

                                                Arnold Kajserling , Metafizika Majnrikovog Časovničara