Adolfo Bioy Casares, U spomen na Paulinu

 

Oduvek sam voleo Paulinu. U jednom od mojih prvih sećanja, nalazim se s Paulinom u tamnoj lovorovoj senici, u vrtu s dva kamena lava. Paulina reče: Sviđa mi se plavo, sviđa mi se grožđe, sviđa mi se led, sviđaju mi se ruže, sviđaju mi se beli konji. Shvatio sam da je moja sreća započela jer sam voleo isto što i Paulina te sam se s njom mogao poistovetiti. Tako smo čudesno slični da je na margini jedne knjige o konačnom sjedinjenju duša s dušom sveta, moja prijateljica napisala: Naše su se već sjedinile. To naše tada je značilo moja i njena.

Kako bih sam sebi objasnio tu sličnost, zaključio sam da sam Paulinina predana i daleka skica. Sećam se da sam u beležnicu zabeležio: Svaka je pesma skica Poezije i u svakoj je stvari Božja slika. Pomislio sam takođe: Spašen sam u onome u čemu sam sličan Paulini. Video sam (i dan-danas vidim) da je identifikacija s Paulinom najbolja mogućnost moga bića, da je poput utočišta u kojem ću se osloboditi svojih urođenih nedostataka – nespretnosti, nemara i taštine.

Život je bio slatka navika koja nas je vodila prema iščekivanju nečeg normalnog i pouzdanog – našeg budućeg braka. Paulinini roditelji, neosetljivi na moj prerano stečeni, a zatim i izgubljeni, književni ugled, obećali su nam dati dozvolu tek kad doktoriram. Nas smo dvoje mnogo puta zamišljali sređenu budućnost – dovoljno vremena za rad, za putovanja i za ljubav. To smo tako živopisno zamišljali da smo sami sebe uverili kako već živimo zajedno.

Razgovor o ženidbi nije nas ponukao da se ponašamo kao zaručnici. Čitavo detinjstvo proveli smo zajedno i među nama je postojalo dečije sramežljivo prijateljstvo. Nisam se usudio izjaviti ljubav i svečano joj reći: volim te. Ali, kako sam je samo voleo; kojom li sam začudnom i zdušnom ljubavlju gledao na njenu sjajnu savršenost!

Paulini je bilo drago kad bih primao goste. Sve bi pripremila, dvorila bi uzvanike i uživljavala se, potajice, u ulogu domaćice. Priznajem, ti mi se sastanci nisu baš dopadali. U tome nije bio iznimka ni onaj na kojem smo Juliu Monteru omogućili susret s književnicima.

Montero me je prvi put posetio dan ranije. Razlog tome bio je pozamašan rukopis i despotsko uveravanje kako neobjavljeno delo računa na vreme bližnjega. Ubrzo nakon posete zaboravio sam tu čupavu i zamalo crnu glavu. Što se tiče priče koju mi je pročitao – zamolio me je da mu sasvim iskreno velim je li efekat njegove ogorčenosti previše jak – možda je bio naglašen jer je ukazivao da imitira posve drugacije pisce. Glavna ideja bila je: ako određena melodija izbije iz odnosa između violine i pokreta viloniste, iz određenog odnosa pokreta i materije izbiće duša svakog lika. Junak priče izrađuje stroj za stvaranje duša (neku vrstu sanduka s daskama i konopčićima). Junak kasnije umire. Sledi bdenje i ukop mrtvaca; no on je na tajanstven način još uvek živ u sanduku. Prema kraju, u zadnjem odlomku, zajedno sa stereoskopom i tronošcem s galenitom, pojavljuje se sanduk u sobi u kojoj je umrla jedna gospođica.

Nakon što sam ga uspeo udaljiti od njegovog problematičnog uveravanja, Montero je pokazao čudesnu znatiželju upoznati književnike.

– Navratite sutra popodne – rekoh mu. Predstaviću vam neke.

Opisavši sebe neotesancem, prihvatio je poziv. Možda sam se zbog njegovog odlaska razveselio pa sam sišao s njim do uličnih vrata. Kad smo izašli iz lifta, Montero je otkrio vrt koji se nalazi u dvorištu. Ponekad na slabašnoj svetlosti predvečerja, promatrajući ga kroz staklena vrata što ga dele od hodnika, taj maleni vrt odaje čudesnu sliku šume na kraju jezera. Noću ga projektori s ljubičastim i narančastim svetlom pretvaraju u grozomorni karamelasti raj. Montero ga je video noću.

– Biću iskren – reče, podignuvši rezignirano pogled s vrta – ovo je najzanimljivije od svega što sam u kući video.

Sledećeg dana Paulina je došla rano; u pet sati poslepodne već je imala sve pripremljeno za doček gostiju. Pokazao sam joj kinesku figuricu od zelenog kamena koju sam to jutro nabavio u jednom kineskom antikvarijatu. Reč je bila o divljem konju s podignutom grivom i nogama u zraku. Prodavač me je uveravao da figurica simbolizuje strast.

Paulina je konjića stavila na jednu policu biblioteke i uzviknula: Prekrasan je kao prva strast u životu! Kad sam joj rekao da joj ga poklanjam, svom mi je silinom svila ruke oko vrata i poljubila me.

Čaj smo pili u malenoj blagovaonici pokraj kuhinje. Rekao sam joj da su mi ponudili stipendiju za dvogodišnji studij u Londonu. Odmah smo poverovali u mogućnost skorašnje ženidbe, u putovanje, u naš život u Engleskoj (činio nam se tako brzo ostvariv kao i ženidba). Razmatrali smo puno toga – detalje za što isplativije domaćinstvo, slatka odricanja kojima ćemo se podvrgnuti; raspored sati za studij, šetnje, odmor i, možda, posao; sve ono što će Paulina raditi dok sam ja na predavanjima; odeću i knjige koje ćemo poneti sa sobom. Nakon kratkog planiranja složili smo se da bih morao otkazati stipendiju. No,nedelju pre mojih ispita bilo je jasno da Paulinini roditelji žele odgoditi našu ženidbu.

Uzvanici su počeli stizati. Bio sam sretan. Dok bih razgovarao s nekim od njih, razmišljao sam samo o jednome – kako ga se rešiti. Činilo mi se nemogućim predložiti određenu temu koja bi zanimala sagovornika. Kad sam se želeo nečega setiti, pamćenje me nije služilo, ili je bilo daleko... Nemiran, isprazan, bezvoljan hodao sam od grupe do grupe priželjkujući da ljudi čim pre odu, da ostanemo sami, da stigne, ah, taj kratki trenutak i Paulinu otpratim do njene kuće.

Moja je zaručnica pored prozora razgovarala s Monterom. Kad sam je pogledao, podignula je pogled i nagnula svoje savršeno lice prema meni. Osetio sam da u Paulininoj nežnosti postoji čvrsto utočište u kojem smo sami. Koliko li sam samo priželjkivao da joj kažem kako je volim! Te sam noći čvrsto odlučio prekinuti apsurdnu dečačku suzdržanost i početi joj govoriti o ljubavi. Sad bih joj mogao (uzdahnuo sam!) saopstiti svoje misli. U njenom pogledu zatitrala je plemenita, radosna i iznenađujuća zahvalnost.

Paulina me je upitala u kojoj se pesmi muškarac toliko udalji od žene da je ne pozdravi kad je sretne na nebu. Znao sam da je reč o Browningovoj pesmi, maglovito sam se prisetio i stihova. Ostatak večeri tražio sam je u Oxfordovom izdanju. Ako mi već nije dopušteno biti s Paulinom, tražiti nešto za nju bilo je poželjnije negoli razgovarati s drugim ljudima. No, bio sam neobično smeten i pitao sam se je li činjenica što ne mogu pronaći pesmu možda predznak nečega. Pogledao sam prema prozoru. Pijanista Luis Alberto Morgan verovatno je primetio moj nemir jer mi reče:

– Paulina pokazuje kuću Monteru.

Slegnuo sam ramenima jedva skrivajući nelagodu i ponovno odglumio zanimanje za Browningovu knjigu. Video sam ispod oka da Morgan ulazi u moju sobu. Pomislio sam: pozvaće je. Učas se vratio s Paulinom i Monterom.

Neko je, napokon, otišao; za njim su, ležerno i polagano, odlazili i drugi. Tako smo u jednom trenutku ostali sami Paulina, ja i Montero. Zatim je, kako sam se toga i pribojavao, Paulina uzviknula:

– Jako je kasno. Odlazim.

Montero je brzo reagovao:

– Dopustiš li mi, otpratio bih te do kuće.

– I ja bih te otpratio – rekoh.

Obratio sam se Paulini, ali sam gledao Montera. Nadao sam se da ću mu očima preneti svu svoju mržnju.

Stigavši u prizemlje, otkrio sam da Paulina nije uzela kineskog konjića. Rekoh joj:

– Zaboravila si moj poklon.

Otišao sam u stan i vratio se s kipićem. Zatekao sam ih naslonjene na staklenim vratima kako gledaju vrt. Primio sam Paulinu za nadlakticu ne dopustivši da joj se Montero s druge strane približi. U razgovoru se uopste nisam osvrtao na Montera.

Nije se naljutio. Kad smo se rastali od Pauline, insistirao je da me otprati do kuće. Putem je govorio o književnosti, verovatno iskreno i sa žarom. Rekoh sebi: On je književnik; ja sam umoran čovek, lakomisleno zaokupljen jednom ženom. Uočio sam nesklad između njegove fizičke snage i književne nemoći. Pomislio sam: jedna ga ljuštura štiti; do njega ne dopire ono što sagovornik oseća. S mržnjom sam promatrao njegove lukave oči, gusti brk i jaki vrat.

Tu nedelju nisam video Paulinu. Puno sam učio. Nazvao sam je nakon poslednjeg ispita. Čestitala mi je jako gorljivo, što baš i nije zvučalo prirodno, i rekla da će navratiti predveče u kuću.

Odspavao sam siestu, polako se okupao i čekao Paulinu listajući knjigu o Müllerovom i Lessingovom Faustu. Ugledavši je, uzviknuo sam:

– Promenila si se!

– Da – odgovorila je. – Kako se poznamo! Ne trebam ništa reći da bi znao šta osećam.

U ekstazi blaženstva, pogledali smo se u oči.

– Hvala – odgovorio sam.

Ništa me nije tako diralo kao Paulinino uverenje da nam se duše duboko podudaraju. S punim sam se poverenjem prepuštao tom laskanju. Ne znam kad sam se (sumnjičavo) zapitao skrivaju li Paulinine reči možda još koje značenje. Pre negoli sam razmotrio takvu mogućnost, Paulina je započela svoje smušeno objašnjenje. Ubrzo sam čuo:

– Već smo prve večeri bili ludo zaljubljeni.

Pitao sam se ko je to bio zaljubljen. Paulina je nastavila:

– Jako je ljubazan. Ne protivi se našem prijateljstvu, no ipak sam se zarekla da te neću viđati neko vreme.

I dalje sam čekao neko nemoguće objašnjenje koje bi me umirilo. Nisam znao šali li se Paulina, ili govori ozbiljno. Nisam znao kakav je izraz poprimilo moje lice. Nisam znao kako razdorna može biti strepnja. Paulina je nastavila:

– Idem. Julio me čeka. Nije došao gore da nam ne bi smetao.

– Ko? – upitah.

Potom sam se – kao da se ništa nije dogodilo – uplašio kako će Paulina otkriti da sam lažac i da naše duše nisu tako srodne. Paulina posve mirno odgovori:

– Julio Montero.

Odgovor me nije iznenadio; te me strašne večeri, bez daljnjega, ništa nije tako dirnulo kao te dve reči. Prvi sam se put osećao tako udaljen od Pauline. Upitah je gotovo s prezirom:

– Venčaćete se?

Ne sećam se šta mi je odgovorila. Mislim da me je pozvala na venčanje.

Zatim sam ostao sam. Sve je bilo apsurdno. Nije postojala osoba koja bi bila manje spojiva s Paulinom (i sa mnom) od Montera. Ili sam se varao? Ako je Paulina zavolela tog čoveka, možda mi i nije bila slična. Nije mi bilo dovoljno samo jedno nekanje; otkrio sam da sam više puta naslućivao strašnu istinu.

Bio sam jako tužan, ali ne verujem da sam osećao ljubomoru. Legao sam potrbuške u krevet. Ispruživši ruku, napipao sam knjigu koju sam malopre čitao. Odgurnuo sam je s gađenjem daleko od sebe.

Izašao sam da prošetam. Na jednom uglu ugledao sam vrtuljak. Te mi se večeri nastavak života činio nemogućim.

Godinama sam je se sećao i, kako sam više voleo bolne trenutke prekida (jer sam ih s Paulinom prošao) od osamljenosti što je usledila, prisećao sam ih se, analizirao ih potanko i ponovno ih proživljavao. Nadao sam se u tom teskobnom mudrovanju otkriti neka nova tumačenja činjenica. Tako sam, npr. u Paulininom glasu, dok je izgovarala ime svog ljubljenog, otkrio nežnost koja me je, u početku, čak ganula. Pomislio sam da me devojka sažaleva, da me je dirnula svojom dobrotom kao što me ranije dirnula svojom ljubavlju. Zatim sam, uzimajući sve u obzir, zaključio da ta nežnost nije bila namenjena meni već spomenutom čoveku.

Prihvatio sam stipendiju i potiho pripremao putovanje. Uprkos tome, vest se brzo pročula. Poslednje večeri pre putovanja, Paulina me je posetila.

Mislio sam – udaljio sam je od sebe, ali kad sam je ugledao ponovno sam se zaljubio. Shvatio sam – nije to trebala reći – da je došla kriomice. Primio sam je za ruke, drhteći od zahvalnosti. Paulina izjavi:

– Uvek ću te voleti. Na neki ću te način uvek voleti više od drugih.

Možda je pomislila da je izgovorila nešto izdajničko. Znala je da nisam sumnjao u njenu odanost Monteru, ali kao da se oneraspoložila zbog izgovorenih reči koje prodiru do srca – ako ne mog, onda nekog imaginarnog svedoka – svojom izdajničkom nakanom pa je brzo dodala:

– Jasno, ono što osećam prema tebi nešto je drugo. U Julia sam zaljubljena.

Sve ostalo, reče, nije bitno. Prošlost je bila pusti krajolik u kojem je čekala Montera. Naše ljubavi, ili prijateljstva, nije se ni setila.

Posle smo malo razgovarali. Bio sam ljut pa sam odglumio da mi se žuri. Otpratio sam je do lifta. Čim smo otvorili vrata iznenada je počela padati kiša praćena grmljavinom.

– Potražiću taksi – rekoh.

Paulina mi uzbuđenim glasom povika:

– Adiós, dragi!

Potrčala je na drugu stranu ulice i nestala u daljini. Vratio sam se tužan. Kad sam podigao pogled ugledao sam jednog šćućurenog čoveka u vrtu. Licem i rukama bio je zalepljen za staklena vrata. Bio je to Montero.

Zrake ljubičastog i narančastog svetla ukrštavale su se na zelenoj pozadini šumice. Monterovo lice, pritisnuto na mokro staklo, činilo se belkasto i iskrivljeno.

Razmišljao sam o akvarijima, o ribama u akvarijima. Zatim pomislih pakosno kako Monterovo lice podseća na neke monstrume: na ribe deformisane usled pritiska vode, na one koje žive na dnu mora.

Sledećeg jutra ukrcao sam se na brod. Za putovanja gotovo da i nisam izlazio iz kabine. Puno sam čitao i pisao.

Želeo sam zaboraviti Paulinu. U dve godine boravka u Engleskoj, trudio sam se ne misliti na nju koliko god je to bilo moguće: u susretima s Argentincima i kratkim vestima o Buenos Airesu što su ih objavljivale novine. Istina, sanjao sam je; u snu je bila tako uverljiva i stvarna da sam se pitao može li se moja duša opirati uskraćivanjima koje sam joj nametnuo za nesanih noći. Uporno sam izbegavao pomisao na nju. Do kraja prve godine uspeo sam je izbaciti iz svojih noći i gotovo je zaboraviti.

Istog popodneva kad sam se vratio iz Evrope, ponovno sam počeo misliti na Paulinu. Sa strepnjom sam razmišljao kako će uspomene u kući biti vrlo žive. Kad sam ušao u svoju sobu, osećao sam se čudno, zadržao sam se kratko prisećajući se prošlosti – svih radosti i zebnji kroz koje sam prolazio. Zatim sam otkrio nešto neverovatno. Nisu me ganule tajnovite uspomene naše ljubavi, koje su se često manifestovale u najintimnijem kutku sećanja; ganulo me emfatično svetlo što je dopiralo kroz prozor – svetlo Buenos Airesa.

Negde oko četiri sata poslepodne skočio sam do prodavaonice kupiti kafu. U pekarnici me je prepoznao vlasnik, pozdravio me posebno srdačnošću naglasivši da ga već dugo – najmanje šest meseci – nisam počastio svojim dolaskom. Nakon iskazane ljubaznosti, zamolio sam ga, tiho i rezignirano, pola kilograma hleba. Kao i uvek, upitao me je:

– Crnog ili belog?

Odgovorih mu, kao i uvek:

– Belog.

Vratio sam se kući. Dan je bio vedar poput stakla. I jako hladan. Dok sam pripremao kavu mislio sam na Paulinu. U predvečerje bismo obično popili šolju crne kafe.

Kao u nekom snu, nakon mirne i podnošljive ravnodušnosti, obuzela me neka povišena osećajnost, ludilo izazvano Paulininom pojavom. Ugledavši je, pao sam na kolena, zabio lice među njene ruke, oplakujući prvi put svu bol uzrokovanu njenim gubitkom.

Njen dolazak zbio se ovako: na vratima su se čula tri kucanja. Pitao sam se ko bi mogao biti taj nezvani gost i pomislio da će mi se zbog njega ohladiti kafa. Rastresen, otvorio sam vrata.

Zatim mi Paulina naredi – ne znam je li proteklo puno ili malo vremena – neka je sledim. Shvatio sam da popravlja, uvažavajući neke činjenice, ranije pogreške našeg ponašanja. Čini mi se (osim što sam ponavljao iste pogreške, nisam bio ni precizan prema toj večeri) da ih je popravljala preteranom revnošću. Kad me je zamolila da je primim za ruku, (»Ruku!«, reče »Sad!«) prepustio sam se sreći. Gledali smo se u oči i naše su se duše, poput dve reke, sjedinile. Kiša je vani šuštala po krovu i zidovima. Tu sam kišu protumačio kao jedan čitav svet što ponovno izbija – kao paničnu ekspanziju naše ljubavi.

Osećaji me nisu omeli u razmišljanju da je Montero zatrovao Paulinino obraćanje. Dok je govorila, na trenutke sam imao čudan utisak da slušam svog suparnika. Prepoznao sam karakterističan i dosadan način izražavanja; prepoznao sam naivne i jalove pokušaje pronalaženja tačnog izraza, prepoznao sam, iako tek u naznakama, nesumnjivu vulgarnost.

Jedva sam smogao snage i pribrao se. Promatrao sam lice, osmeh, oči. To je bila Paulina, prisna i savršena. U tome mi je nisu promenili.

Zatim mi se, dok sam je promatrao u zamagljenoj polusjeni ogledala, okruženu girlandama, krunama i crnim anđelima, učinila drukčijom. Kao da sam otkrio neku drugu verziju Pauline; kao da sam je video u sasvim drugom svetlu. Dugovao sam zahvalnost rastanku jer mi je prekinuo naviku da je viđam, ali i zato što mi ju je vratio još divnijom.

Paulina reče:

– Idem. Julio me čeka.

U njenom glasu otkrio sam neku čudnu mešavinu omalovažavanja i teskobe koja me je dekoncentrisala. Pomislio sam tužno: u nekom drugom vremenu Paulina ne bi nikoga izdala. Kad sam podignuo pogled, već je bila otišla.

Nakon kratkog kolebanja, nazvao sam je. Učinio sam to još jednom, spustio sam se u prizemlje, istrčao sam na ulicu. Nisam je pronašao. Na povratku sam osetio hladnoću. Rekoh sebi: »Osvežilo je. Bio je to običan pljusak«. Ulica je bila suva.

Kad sam se vratio kući video sam da je već bilo devet sati. Nije mi se dalo izaći iz kuće da bih nešto vani pojeo, sprečila me pomisao kako bih mogao sresti neko poznato lice. Pripremio sam si kafu. Popio sam dve, tri šolje i odgrizao komadić kruha.

Nisam imao pojma kada ćemo se ponovno videti. Hteo sam razgovarati s Paulinom. Hteo sam je zamoliti da mi objasni neke dvoumice (dvoumice koje su me mučile, a koje bi ona bez poteškoća mogla objasniti). Ubrzo me je prestravila moja nezahvalnost. Sudbina mi je namenila svu moguću sreću, a ja nisam bio zadovoljan. To je predvečerje bilo kulminacija naših života. Paulina je to tako shvatila. I ja sam to tako shvatio. Stoga skoro i nismo govorili. (Govoriti, postavljati pitanja, značilo bi, na neki način, ukazati na našu različitost.)

Činilo mi se nemogućim čekati sledeći dan da vidim Paulinu. S velikim sam olakšanjem odlučio da ću iste noći otići u Monterovu kuću. Brzo sam odustao, ne mogu otići pre nego obavestim Paulinu. Odlučio sam potražiti jednog prijatelja – najprimerenijim mi se činio Luis Alberto Morgana – i zamoliti ga da mi ispriča sve što zna o Paulininom životu za vreme mog izbivanja.

Zatim sam razmišljao kako bi bilo najbolje leći i odspavati. Nakon odmora sve ću jasnije videti. S druge strane, nisam bio spreman da mi govore besmislice o Paulini. Čim sam legao, imao sam utisak kao da sam sâm u klopki (možda sam se setio besanih noći kad čovek ostaje u krevetu ne želeći sam sebi priznati da je budan). Ugasio sam svetlo.

Neću više mudrovati o Paulininom ponašanju. Nisam znao dovoljno da bih mogao razumeti situaciju. Kad je već ne mogu izbaciti iz glave i prestati o njoj razmišljati, prepustiću se uspomeni na tu veče.

Paulinino bih lice voleo čak i onda kad bih u njenim postupcima otkrio nešto čudno i neprijateljsko, nešto što bi me trebalo od nje udaljiti. Lice joj je bilo kao i uvek – čisto i prekrasno. Lice koje me je volelo pre mrske Monterove pojave. Rekoh sebi: Lica odaju neku sličnost koju možda duše s njima ne dele.

Ili je sve bila varka? Bio sam slepo zaljubljen u projekciju vlastitih sklonosti i vlastitih odbacivanja. Nikad nisam upoznao Paulinu?

Izbrao sam jedan prizor te večeri – Paulinu pred tamnom i glatkom dubinom ogledala. Pokušao sam je prizvati. Čim sam je nazreo, trenutačno mi je sinulo: sumnjao sam zato što sam zaboravljao Paulinu. Želeo sam svoje misli posvetiti njenoj slici. Mašta i sećanje jesu hirovite sposobnosti: prizvao sam raspletenu kosu, nabor na haljini, nejasnu kružeću senu, ali moja se ljubljena raspršila.

Brojne slike, pokrenute neizrecivom energijom, smenjivale su se su pred mojim zatvorenim očima. Ubrzo sam nešto otkrio. U jednom uglu ogledala, desno od Pauline, pojavio se, kao na tamnom rubu nekog ponora, konjić od zelenog kamena.

Taj me prizor nije začudio; tek nakon nekoliko trenutaka setio sam se da se kipić ne nalazi u kući. Poklonio sam ga Paulini pre dve godine.

Pomislih kako se radi o dobrom redosledu starih uspomena (najstarija je o konjiću, najnovija o Paulini). Pitanje je bilo razjašnjeno, bio sam miran i spreman za spavanje. Tada sam sramežljivo i, prema onome što će kasnije uslediti, patetično zaključio: »Ukoliko uskoro ne zaspem«, razmišljao sam, »sutra ću biti iznuren i neću se svideti Paulini.«

Ubrzo sam otkrio da moje sećanje na kipić u ogledalu spavaće sobe nije imalo smisla. Nikad ga tamo nisam stavio. Jedino mesto na kojem sam ga u kući viđao bilo je u drugoj sobi (na polici ili u Paulininim i mojim rukama). Bio sam užasnut i hteo sam ponovno pogledati te uspomene. Ogledalo se ponovno pojavilo, obrubljeno anđelima, drvenim girlandama, s Paulinom u sredini i kipićem na desnoj strani. Nisam bio siguran hoće li se u ogledalu odraziti soba. Možda hoće, ali nejasno i zbijeno. Nasuprot tome, konjić se sasvim jasno propinjao na polici biblioteke. U biblioteci se nalazio celi fundus. Na svetlosti s bočne strane, kružilo je neko novo lice koje u prvi tren nisam prepoznao. Ubrzo mi je splasnulo zanimanje jer sam primetio da sam to bio ja.

Video sam Paulinino lice, video sam ga u celosti (ne deo po deo) kao da je – svom svojom lepotom i tugom – za mene bilo projicirano.

Ne znam kad sam zaspao. Znam samo da san nije bio jako inventivan. U njemu su se nastavljale, bezosećajno, moje maštarije i uverljivo se reproducirali poslepodnevni prizori.

Bacio sam pogled na sat. Bilo je pet sati. Ustaću rano i, makar svojom odlukom naljutio Paulinu, poći ću do njene kuće. Ta odluka nije ublažila moju teskobu.

Ustao sam u sedam i trideset, okupao se i zatim se polako obukao.

Nije mi bilo poznato gde Paulina stanuje. Kućepazitelj mi je posudio telefonski imenik. U njem nisam pronašao Monterovo ime niti njegovu adresu. Tražio sam Paulinino ime. Ni to nije pomoglo. Doznao sam da je na Monterovoj staroj adresi živela neka druga osoba. Pomislio sam da bih mogao pitati Paulinine roditelje za adresu.

Nisam ih dugo video (prekinuo sam kontakt s njima kad sam doznao za Paulininu ljubav prema Monteru). Sada bih im, za ispriku, trebao izneti svu svoju patnju. No, za to mi je nedostajalo snage.

Odlučio sam porazgovarati s Albertom Morganom. U njegovoj se kući ne mogu pojaviti pre jedanaest sati. Lutao sam ulicama, ne videvši ništa. Jedino se sećam da je na trgu Independencia jedna žena, s cipelama u jednoj i knjigom u drugoj ruci, šetala bosonoga po vlažnoj travi.

Morgan me je primio ležeći u krevetu i pridržavajući ogromnu šolju obema rukama. Uočio sam belu tekućinu po kojoj plivaju komadići hleba.

– Gde stanuje Montero? – upitah ga.

Mleko je već popio. Sada je s dna šolje vadio komadiće hleba.

– Montero je uhapsen – odgovori.

Nisam mogao skriti iznenađenje. Morgan nastavi:

– Kako? Zar ne znaš?

Pomislio je, očito, da mi je samo taj detalj bio nepoznat, ali je, iz čistog užitka govorenja, stao izgovarati sve što se zbilo. Činilo mi se da ću se onesvestiti: survati se naglo u provaliju. Zatim je odjeknuo ceremonijalan glas, neumoljiv i jasan, glas koji je iznosio nerazumljive činjenice s monstruoznim uverenjem da su bile prisne.

Morgan mi je ispripovedio sledeće: sumnjajući da će me Paulina posetiti, Montero se skrio u vrt. Kad je ugledao Paulinu da izlazi iz kuće, sledio ju je; tražio je objašnjenje na ulici. Kad su se sreli, ugurao ju je u unajmljeni automobil. Celu su noć hodali po Costaneri i jezerima, a onda ju je, u zoru, u jednom od hotela Tigre, usmrtio jednim jedinim hicem. To se nije dogodilo prošle noći; dogodilo se one noći pred moje putovanje u Evropu; dogodilo se pre dve godine.

U najstrašnijim nam se životnim trenucima zna dogoditi da zapadnemo u neku vrstu zaštićujuće neodgovornosti i umesto razmišljanja o onome što nam se dogodilo, paznju posvećujemo nevažnim stvarima. U tom sam trenutku upitao Morgana:

– Sećaš li se poslednjeg druženja u kući pre mog odlaska?

Morgan se je setio. Nastavio sam:

– Šta je radio Montero u trenutku kad si opazio da sam zauzet i kad si otišao potražiti Paulinu?

– Ništa – odgovori Morgan živahno. – Ništa. Osim, najednom se setio, što se gledao u ogledalo.

Vratio sam se kući. Na ulazu sam sreo kućepazitelja. Hineći ravnodušnost, upitao sam ga:

– Znate li da je umrla gospođica Paulina?

– Kako ne bih znao! – odgovori. – Sve su novine izvještavale o ubistvu, ja sam licno obavestio policiju.

Čovek me je radoznalo promatrao.

– Nešto vam se dogodilo? – reče približavajući mi se. – Želite li da vas otpratim?

Zahvalio sam mu i pobegao gore. Jedva se sećam da sam ugurao ključ i da sam, s druge strane vrata, pokupio nekoliko pisama, a zatim sam se, zatvorenih očiju, potrbuške ispružio na krevet.

Nakon toga, zatekao sam se pred ogledalom i razmišljao: »Istina je da me je Paulina sinoć posetila. Umrla je znajući da je brak s Monterom bila pogreška – jedna strašna pogreška – i da smo nas dvoje bili jedina istina. Vratila se iz smrti kako bi upotpunila svoju sudbinu, našu sudbinu«. Setio sam se jedne rečenice koju je Paulina, pre više godina, napisala na nekoj knjizi: Naše su se duše sjedinile. Razmišljao sam dalje: »Sinoć, napokon. U trenutku kad sam je primio za ruku«. Zatim rekoh sebi: »Nedostojan sam je: sumnjao sam, bio sam ljubomoran. Došla je iz smrti da bi me volela«.

Paulina mi je oprostila. Nikad se nismo toliko voleli. Nikad nismo bili tako bliski.

U ljubavnoj opijenosti, pobedonosnoj i tužnoj, sve sam pretresao i zapitao se – bolje reći, moj se mozak, vođen jednostavnom navikom predlaganja alternativa, zapitao – postoji li neko drugo objašnjenje za sinoćnju posetu. Tada mi, poput munje, sinu istina.

Sada bih želeo obelodaniti da se ponovno varam. Na žalost, moje užasno objašnjenje, kao što to obično biva kad ispliva istina, razjašnjava činjenice koje su se činile tajanstvenima. One su, pak, same po sebi, nepobitne.

Naša uboga ljubav nije Paulinu dovukla iz groba. Nije bilo Paulinine utvare. Ja sam prigrlio monstruoznu utvaru – ljubomoru svoga suparnika.

Ključ onoga što se zbilo leži u Paulininoj poseti uoči mog putovanja. Montero ju je sledio i čekao u vrtu. Celu ju je noć optuživao i, budući da nije verovao njenim objašnjenjima – kako bi takav čovek uopste mogao razumeti Paulininu čestitost? – u zoru ju je ubio.

Zamišljao sam ga u zatvoru kako mozga oko te posete i tumači sve kao strašnu i nesmiljenu ljubomoru.

Slika što je u kuću ušla, ono što se posle tamo dogodilo, bila je projekcija užasne Monterove mašte. Nisam to tada znao jer sam bio tako ganut i sretan, jedino sam želeo čuti i videti Paulinu. Premda je, nema sumnje, bilo više indicija. Na primer – kiša. Za vreme posete prave Pauline – uoči mog putovanja – nisam čuo kišu. Montero, koji je bio u vrtu, osetio ju je direktno na vlastitoj koži. Zamišljajući nas zajedno, verovao je da smo je i mi čuli. Zato sam sinoć čuo kišu. Posle sam otkrio da je ulica bila suva.

Druga indicija jest kipić. Samo sam ga jedan dan imao u kući: onaj dan kad sam imao goste. Monteru je ostao kao simbol mesta. Zbog toga se sinoć pojavio.

U ogledalu se nisam prepoznao jer me Montero nije jasno zamislio. Kao što nije jasno zamislio ni spavaću sobu. Nije poznavao ni Paulinu. Slika koju je Montero projicirao, nije sličila na Paulinu. Osim toga, govorila je kao on.

Snivati tu tlapnju Monteru je bila tortura. Moja je puno stvarnija. Uverenje da se Paulina nije vratila jer je bila razočarana u ljubav. Uverenje da nikad nisam bio njena ljubav. Uverenje da Monteru nisu bili nepoznati aspekti njenog života koje sam samo indirektno poznavao. Uverenje da nisam – primivši je za ruku u zamišljenom trenutku sjedinjenja naših duša – udovoljio Paulininoj molbi koju mi ona nikad nije uputila, a koju je moj suparnik čuo mnogo puta.1)

 Sa španskog  prevela:

Marija Roščić Paro

izvor 

Ribeiro Couto, Zločin studenta Batiste

 

Iz zbirke: O crime do estudante Batista,

São Paulo 1945.

Beše baš tužan položaj, u kojem se nalazio. Senator Messias de Freitas obećao mu nameštenje u ministarstvu poljoprivrede, ali je odonda prošla čitava godina, a od obećanja ništa. Florencio Batista napisao je senatoru pismo puno teskobe i objasnio, kako mu je otac bolestan i kako mu više ne može slati novac za uzdržavanje, i sada mu je nameštenje jedini spas. A odgovor, što ga je dobio, bio je pravo razočaranje:

»Strpite se malko, mladiću. Vlada upravo radi na reformi šumarstva, i tom prilikom naći ćete svoje ime na listi imenovanih. Nemojte se truditi da pišete, jer ja ionako o tome vodim brigu. A kako je u zadnje vreme vašem ocu, mome dragom prijatelju iz mladosti?«

Tim odgovorom behu Batisti vezane ruke, nije mogao više navaljivati. Valjalo mu je čekati, da se provede reforma u šumarstvu... A jadni stari Batista, bolesnik, neka sestrama otkida od usta, da bi sin mogao završiti studij.

Svakog je meseca Batista primao dve stotine milreisa. Ali kakve korist od toga! Nije to dostajalo ni za stan i hranu. A Batista je imao veliku manu: knjige. Pred vratima kakve knjižare nije mogao odoleti nekim žutim svescima sa zavodljivim naslovima. Beše on kao kakav kockar pred zelenom tkaninom. Najpre je samo stajao pred izlogom, susprežući želju. Znao je, da za to nema novaca. Kako će se sutra nagoditi s praljom? Plašljiv je stajao gledajući i priželjkujući ona nova broširana izdanja, što sadržavaju romane, pesme, lepotu, koju su stvorili divni i daleki ljudi, možda već i nestali.

A onda bi ulazio. Samo da pogleda neki svezak, da prolista drugi... I odjednom ne bi više mogao odoleti: eto, pred njim je najposle knjiga stihova, koju već odavno toliko želi, knjiga male vrednosti možda, ali koju je njegov porok tražio. I novac bi počeo da beži, nestajalo ga. Vraćao se student kući natovaren knjigama. Radostan bi s njima seo za postelju, duboko bi disao i kroz prozor gledao nebesku plavet, drvorede na ulici, daleke planine. Kako li je život bio divan!

Čitavu svoju prvu godinu u Rio de Janeiru nije uspio naći nikakvog posla. Nije imao nikoga,tko bi ga preporučio. Privlačila su ga vrata trgovačkih kuća, žute metalne ploče s imenima čuvenih firma, ali su ga se direktori udostojavali jedva i pogledati, otpravljali ga kretnjom ruke, kratko: nemaju u kancelariji potrebe za personalom. U štamparijama su na red već čekali mnogi da se zaposle kao korektori,gotovo svi siromašni studenti kao i on, i svi iz provincije, kao i on. U internatima je bilo još teže: tamo su davali stan i hranu mladim profesorima, a ni kao profesor nisi onamo mogao lako uskočiti, jer je trebalo preporuka, kojih on nije imao. Valjalo mu se dakle pružiti, koliki je pokrivač, skučiti se i ograničiti na one dve stotine milreisa, što mu ih je otac uz tešku žrtvu slao.

Našao je dve instrukcije, dva učenika u Botafogu. Pomoću njih nekoliko je sedmica kasnije našao još trojicu. Odmah je pomislio da se odrekne onih dvesta milreisa, da ocu skine teret s vrata. Ali zar je sto i pedeset milreisa nešto? A njemu su potrebne tolike knjige... Nije voleo da ide čitati u Narodnu biblioteku niti se zadovoljavao posuđenim knjigama. Hteo je da ima knjige za sebe, svoje knjige, da na njima olovkom beleži svoje emocije i primedbe da ih ponovno čita, kad mu se prohte, da živi zajedno s njima, da se nikada ne odvaja od tih malih svetova. Ah! spavati s knjigama kraj uzglavlja, probuditi se noću i pružiti ruku za kakvim delom Machada de Assisa!1

Gotovo svakog dana Batista je puštao, da ga ponese napast za novim knjigama. Ono zajedničko življenje s nepoznatim junacima, osećanje i proživljavanje njihova života beše njegov užitak, njegova sreća. Nije pružao otpora, upropaštavao se.

Ali je sad položaj bio žalostan, mučan: umro mu je otac, kako mu je to javljeno telegramom — telegramom smušenim, što ga je na brzinu napisao neki telegrafski službenik. U prvi čas Florencio Batista nije pravo osećao taj gubitak. Teško je i bilo, tako na daljinu, verovati, da se njegov dobri otac, njegov stari, koji je po cio dan švrljao po kući i kašljucao, sada nalazi pod zemljom, u crnuoj odeći, i da onde trune.

Trgnuo se i stresao tek pri pomisli na bedu, u kojoj je ostala porodica. Otac je ostavio dve kućice za tri neudate kćeri i staru sestru, koja ih je odgojila. Peti deonik te jadne ostavine u provinciji beše sin u daljini, koji je imao da s tom bedom nastavi svoj dugi i mučni studij. Od čega će svi oni živeti?

Dogodilo se to potkraj godine, kad su učenici Florencija Batiste bili pred školskim raspustom, pred prekidom instrukcija, koje behu njegova pomoć. Izgubio je novac, koji mu je stizao svakog meseca, izgubio je đake. Kako će i od čega živeti.

                                                                       *****

Počeo je njegov život pun teskobe. Počeo je provoditi štednju na sve strane: prestao je pušiti, nije kupovao cigarete ni šibice, otpalo je pranje rublja ... Po nekoliko je dana išao s tim ovratnikom,nije upotrebljavao plahte, štedio je košulje.

Mislio je da i bez veza nađe korektorsko mesto. Jedne večeri naoružao se hrabrošću i otišao u dnevnik »Diario do Brasil« da pita, treba li im korektor ili pomoćnik. Bilo šta... Neki gospodin, debeo,crven, znojav, zavrnutih rukava na košulji, dočekao ga osipajući:

— Šta momčiću? Imamo ih i previše.

I okrenu u smeh.

U pansionu beše međutim neki Clodomiro de Sousa, mršavko,koji je radio u listu »D'ario do Rio«. Znajući u kakvoj se nevolji nalazi Florencio, on mu obeća:

— Strpite se malo, Batista. Pribaviću vam mesto. Biste li hteli u reportere, a? Sekretar će za koji dan izbaciti Belisarija, lenčinu kojemu je zaduženje ministarstvo mornarice. A onda ćete vi uskoči.

Batista beše zadovoljan. Ali njegova beda, koju je skrivao s očajničkim sramom, došla je do mračne tačke. Još za prošli mesec ostao je dužan za pansion. A kako da plati ceo ovaj mesec? Znao je, da je dona Leocadia nesalomljiva. Odlučio je da s njom govori otvoreno:

— Dona Leocadia, moram s vama govoriti.

Ona je prišla, nasmešena, brišući ruke u pregaču.

— Evo me, doktore Batista

. Batista se ohrabrio:

— U teškom sam položaju. Ovaj mesec ne mogu vam platiti pansion.

Njoj se lice oteže u grimasu razočaranja. Pusti, da prođe jedan trenutak, a onda će polako:

— Zlo je to, doktore Batista. Baš zlo. I sama sam u dugovima. Pansion ništa ne donosi. I sami vidite, cena, što je postižem, ne pokriva ni troškove. Povrće, meso, sve je skupo...

Batistu zali val srama. Odvratno mu beše ono sitničarenje, ono iznošenje interesa, novca, bede.

— Šta da radim, dona Leocadia? Ako želite, ja ću se odseliti.

Nije ništa rekla. Batista prosledi:

— Želite li?

Mislio je, da će se ona tome odupreti. Ali je dona Leocadia imala iskustva. Kad bi koji njezin stanar i nahranik počeo da prtlja u plaćanju, više je volela da takav odmah ode, bez plaćanja. Ostane li, još gore, dug raste a na kraju opet isto. Zato je rekla blago, kao da ne želi svoje nametati:

— Učinite, kako znate, doktore.

Florencio je izašao da kupi novine i nađe sobu. Beše za njega mučan posao čitati sve one oglase. Otkako je došao u Rio, triput je menjao stan. Znao je anonimnu tugu oglasa: »Kod čestite porodice, u lepom kraju grada...« »Ozbiljna gospođa, udovica...« Znao je tugu i otužnost svega toga, tih intimnosti, koje se izlažu nasreću prvome prolazniku, tih života, što gube sram.

Našao je jeftinu sobu u ulici Pedro Americo, podno brežuljka: četrdeset milreisa na mesec, stajalo je u novinama. Otišao je da pogleda: beše to prljava kuća, s čoporom djece, što su nadizala graju, sa ženama, što su na dvorištu prale rublje u koritima...

Prozor je gledao u kamenolome na nekom bregu.

                                                     ***** 

 Clodomiro je baš izlazio, kadli ugleda, kako se Batista spremio za selidbu.

— Kako, kamo ćete?

— U ulicu Pedro Américo.

— Onda nas ostavljate?

Batista nije odgovorio. Clodomiro beše sav premazan hipokrizijom, njegova ljubaznost beše izveštačena, pa je krivo zvučala u uvu. Ono njegovo »Onda nas ostavljate?« beše nešto, što je čoveka upravo dražilo. Kao da je Clodomiru i ostalima iz pansiona mnogo stalo do toga, je li on među njima ili bilo ko drugi.

Ali se suzdržao, pozvao ga, da ga poseti u novom stanu, suhvo. uljudno...

— Onda, sluga sam. Javite se.

Clodomiro se seti:

— Eh, da, navratite u moju redakciju. Sekretar se još nije odlučio da izbaci Belisarija, ali je to pitanje dana. Mnogi gusari obilaze vrebajući mesto. Znate, tako vam je to u [tampi! I ni brige ih, što ne znaju jezika, svi hoće da uđu. Zbogom!

I uskoči u tramvaj, što je naišao.

Batista ode doni Leocadiji.

— Čim mognem, platit ću vam dug.

— Videćemo, doktore.

I pruži mu ruku, što je mirisala na luk.

                                                                     *****

Batista je zapao u nove tjeskobe. Sad se radilo o hrani. Soba je bila plaćena za jedan mesec. Ali je otišao i poslednji novčić. Njegovi učenici behu bogata deca. Da od njih zatraži štogod unapred, izgubio bi svako uvaženje.

Tada, prvi put u životu, Batista pogleda svoje knjige s bolnom pomisli da neke proda. Uskoro će reforma u ministarstvu poljoprivrede, rekao je senator Messias de Freitas. Čim bude imenovan, otići će u antikvarijat, da otkupi svoje jadne prijatelje.

Pogledao je po polici. Koju od njih? Koju da proda? Obuzelo ga neko duboko osećanje. Ne, nije bila iluzija: eto, rastaće se s jednim delom samog sebe. Oni svesci, kupljeni teškim i mučnim njegovim novcem, tako dragi njegovoj misli, tako milovani njegovim očima i rukama, zar mogu otići odande? Video je kako dječaci prodaju knjige u nekom antikvarijatu na Catetu, u koji je znao navratiti:

— Koliko vredi ovo? Hej, ali prijateljski! Kako li je on drukčiji! Njega to stoji muke.

Lepo je sunce sjalo u plavo jutro. Na kućicama na brežuljku dizao se dim iz dimnjaka, stene, što su se spuštale sve do ulice, kupale su se u suncu.

Valjalo se odlučiti. Morao je doručkovati, da bi mogao ići na sat, u kuću svojih učenika U gruboj kretnji zgrabi u bloku, četiri knjige s police. Nije ih hteo pogledati. Stavi ih pod mišku te iziđe iz kuće.

Antikvarijat se nalazio u blizini, u ulici Catete, malo dalje od ulice Correie Dutre, pokraj Fakulteta. Imao je jedna jedina, široka vrata, gde je do polovine dopiralo prljavo staklo, za kojim bijahu, zavrnute od sunca, izložene knjige za decu.

Ušao je. Dobro je znao usku prostoriju: uza zidove uzdizale se do vrha police pune knjiga, naslaganih nasumce, prašnih. Miris stareži, prošlosti, plesni. U sredini tezga, s drugim hrpama. I na podu hrpa do hrpe... Svuda stare knjige, na njihovim koricama u različitim bojama ili pak na hrptovima prilepljene ceduljice, vinjete— ispupčenja s oznakama i potpisima nekadašnjih vlasnika, tužni svedoci prošlog vremena. Za tezgom vlasnik knjižare viče na malog naučnika; to je nekakav trgovčić mulat, suh kao kostur, s naočalama na veliku nosu, sive bradice, s francuskom kapom na ćeli.

— Već sam ti sto puta rekao, da ne otpravljaš mušteriju, pre nego što me upitaš, imam li ili nemam ono, što traži!

Naučnik beše bedan dečačić, glupa izgleda. Zacelo ga je mučila zubobolja, jer se podbradio rupcem, kojemu je krajeve svezao na glavi i tako pokrio oteklinu na obrazu.

Batista zastade, da promotri starog neurastenika. Odluči da ga prekine:

— Dobar dan!

Stari trgovac nije odgovorio, nego je nastavio:

— Već si mi izišao na vrh glave! Nikad ništa od tebe! Dečak se najposle plačući opre:

— I vi uvek vičete, uvek hoćete svađu...

Starac ostade miran, u strahu da ne izgubi naučnika i njegovu pomoć. I okrenu se studentu:

— Dobar dan..

Batista spusti knjige na tezgu i istom tada razabra, koje su: Le Lys Rouge, Boule de Suif, Les Fleurs du Mal, D'un Pays Lointain ... I oseti kajanje. A starac upita:

— Šta je? Hoćete prodati?

Uze u ruke Boule de Suif, »Dundu«:

— Hm! Maupassant. Toga imamo dovoljno. A ovo?

Otvorio je Baudelairea i proverio:

— Poezija...

Nekako se nesigurno smijuljio, češkajući ironičnu bradicu. Upravo je čoveka dražilo, kako je starac uzimao knjige i pod naočalama čitao naslove, kao da ih njuši

— Četiri broširana sveska. Dobro. Gospodin zna: da su ukoričeni, vrijedili bi više... Dajem tri milreisa.

Batista se lecnu. Osjetio je, kako mu je krv navrla u obraze, kako mu gori lice.

— A znate li, gospodine, koliko sam platio za ta četiri sveska?

— Jah, šta ćemo? Knjige gube nakon upotrebe.

— Gube, šta?

— Gube.

I sleže ramenima. Batista je sav gorio, ali protisnu:

— Dajte novac.

Starac mirno otvori ladicu. Neko je vrijeme prstima prebirao po sitnišu. A onda savršeno mirno pruži ruku s novcem.

— Prebrojite, da vidite, je li u redu.

Batista stavi novac u džep i kao lud iziđe na ulicu punu života, buke i sunca. * Onako nije mogao dalje. Naoružavši se hrabrošću, zatraži od jednog učenika mali predujam. Osetio je, kako u njegovim očima gubi vrednost, pa je odlučio, bilo šta bilo, da više ne zatraži ni novčića.

Batista je platio pralju, a nešto mu je ostalo za jelo. Ali beše strašno, strašno... Zar je moguće, da se zavrnuo u onoj bedi, kao u romanima? Pre nekoliko dana čitao je u nekim novinama, kako u Brazilu niko ne gladuje. A šta je s njim? Svi, koji su mu dali obećanja, znali su, u kakvoj je nevolji, znali su, da mu mnogo toga nedostaje. A ipak se niko nije žurio. Sunce se rađalo svakog dana, život tekao ulicama kao i uvek, novac i dalje padao u ruke sretnima, s fatalnošću kakva mehanizma. Dakle, niko u Brazilu ne gladuje. Zar ne postoji unutrašnjost zemlje i u njoj rad na fazendama?

Bio je očajnik. Otkako mu je otac umro, živi u onom uzbuđenju, u onoj teskobi. Nije se pojavljivao na fakultetu, samo sasvim retko. Propasće mu ispiti. Imao je utisak, da svi znaju njegovu bedu i postao je plašljiv.

Razmišljao je... Već je pomislio da se vrati u Goiaz. Ali, zašto? Sestre su bile s tetkom. Otac je ostavio one de kućice. Porodica je stanovala u jednoj, a živela ubirući najamninu za drugu. Šta bi on tamo, čime bi se bavio? Moljakati, tražiti nameštenje kao ovde.

Bolje onda ostati. A osim toga, povratak bi značio poraz, slom. Gradić je spočitnuo starome Batisti, zavidno:

— Kakve li taštine: hoće školovati sina! Ispraznitće mu se vreća na pola puta. Gde će se siromah razmetati!

Ne... Nikad. Radije će oboleti od bede, otići u bolnicu, umreti anoniman, nego se vratiti poražen. Radije će završiti u ovome velikom gradu, divnom i ravnodušnom...

Odlučio se. Još će jednom otići u Senat. Govoriće sa senatorom Freitasom. Sve će mu reći. Neka vidi, u kakvom je položaju, i neka mu nađe štogod...

I ta namisao okrepi ga novom nadom.

                                                                     *****

Senat se nalazio u predelu Campo de Santana, na uglu ulice Areal: beše to niska zgrada s dugim redom prozora. U blizini su bili parkirani udobni automobili, sjajni, luksuzni. U hollu zgrade gurali se skromni ljudi, a po servilnosti na njihovim licima čitalo se, kako očekuju rešenje neke svoje molbe. Uspeo se stubištem do polovine i zastao neodlučan. Pokraj njega prođe uniformisani službenik.

— Hteo bih ugovoriti sa senatorom Freitasom.

— Evo ovde.

I pokaza mu dvoranu. On krenu onamo i uđe. Odmah vide oko stola okupljene besposlene ljude, koji zacelo svi odreda behu vratari. Razgovarali su sretni, smejali se.

— Senator Freitas...

Pogledaše ga.

— Imate li posetnicu?

Nije imao. Rekoše mu, da napiše ime na neki papir. Napisa ga. Ostao je tako stojeći i gledajući. U susednoj dvorani stajalo je poprsje Pinheira Machada. Čovek, koji je odnio papirić s njegovim imenom, vrati se.

— Pričekajte, gospodine, tamo unutra.

— Gde?

— U onoj dvorani do ove.

Prođe dvoranom, u kojoj beše ono poprsje, zatim uđe u drugu, gde je vladala polutama, što je delovalo odmereno i strogo, i gde se nalazilo starinsko posoblje, a po zidovima čitava galerija portreta — portreta ljudi iz doba Carstva, iz vremena Republike... Osećao je neko mistično poštovanje.

Prekoputa njemu neka devojka rumenkasta lica sve je gledala oko sebe nekako familijarno i vedro. Iz pokrajnje sobe u dvoranu stupi debeljuškast starac, tamnoput, teška hoda: smešio se prema devojci. Batista se seti, da je već video ono lice, u novinama. Beše to neki senator. Priđe debeljko devojci, stisnu joj ruku, i tako počeše potiho razgovarati. Devojka ustade zadovoljna te se oprosti:

— Onda, najlepša hvala, doktore. Svako dobro.

A on joj preporuči:

— Ne brinite.

I nestade onamo, odakle se i pojavio, težak, golem, noseći trbuh pred sobom...

Za koji časak pojavi se senator Freitas.

— Eh, momče, kako je?

Pređe pogledom po studentovu crnom ruhu pa se umudri:

— Bio sam dobar prijatelj s vašim ocem. Dobar čovek. Potpun karakter. Gvozdena volja. Mogao je daleko doterati u našoj saveznoj državi. Nije hteo! Kazivaše, da mu nedostaje temperamenta. Beše on... Znate li, momče, šta je on bio? Čistunac i naivčina, eto. Međutim...

Batista je postao nestrpljiv na tu pustu ljubaznost. Uvek je taj čovek takav, blagorečiv, kao da je brižan, mogao bi sate i sate tako rastezati, sipati hvale.

— Doktore, ja sam u očajnu položaju. Bili ste dobar prijatelj moga oca. Znate, da je otac želeo, da studiram. A ja evo nemam ni za stan ni za hranu. Očeva smrt lišila me pomoći, koju mi je svakog meseca slao. Reforma, koju očekujete, evo se otegla. Šta da radim?

— Još je juče ministar...

—... U takvim sam prilikama, te bih, želieo, da mi štogod nađete, da mi pribavite bilo šta, apsolutno bilo što. Ja sam na izmaku svojih snaga. Dajem instrukcije, ali od toga ništa. I knjige sam već prodao, a knjige najviše volim u životu — i naglasi — više nego samog sebe.

Stari političar pogleda onu sanjarsku dečačku energiju te se nasmeši tom izlivu srca. I kako je voleo da bude duhovit, da iznosi anegdote, da pripoveda, čak i pred jednom boli, on iskoristi zgodu, koja mu se nadala:

— Onda, mladiću, volite knjige više nego samog sebe? Hm, gle ti te preteranosti...

I potapšavši ga po ramenu:

— Divno doba života! Koliko vam je godina?

— Dvadeset i jedna.

Opet se nasmeši.

— U toj dobi, momče, i ja sam bio kadar gladovati, da bih kupio kakvu knjigu... Verujte mi.

Batista pogleda političara s izrazom, u kom se čitala muka i bes. A političar nastavlja polako, zadovoljan što je našao predmet, na kom je mogao rastezati svoju prozu, kojoj pročišćavanje grla beše jedina, ali hronična zapreka;

— Verujete. Čujte, jednom, u Recifeu — do treće godine studirao sam u Recifeu, a onda sam prešao u São Paulo — jednom, u Recifeu, nisam primio svoju mesečnu pošiljku sve do petog u mesecu. Do petog...? Čekajte .. Tako, do petog ili šestog. Svejedno. Imao sam u džepu samo dvadeset milreisa. I dođe mi neki kolega te mi kaza; »Čuj, Freitas, imam jedan Corpus Juris, daću ti ga jeftino.«

Dok je senator pripovedao, Batista je krišom gledao portrete na zidovima. Zatim je gledao stari nameštaj u dvorani. Kad je opet svratio pažnju na senatorovo pripovedanje, senator je završavao tapšajući ga po ramenu:

— Eto, mladiću, takav bijah u vašoj dobi ...

Priđe služnik i predade mu posetnicu: senator Freitas polako stavi na nos naočale i pročita na glas:

»José de Sousa, ulica Dias da Cruz 328, Rio, četvrt Meyer.«

A onda će, obraćajući se služniku:

— Ko je to?

— Ne znam, ekselenoijo — odgovori službenik.

— A kako izgleda?

— Ne znam, kartu je predao Claudinu.

— Dobro je. Reci mu, neka malo pričeka.

Zatim se okrene studentu:

— U vašoj dobi, jest, ništa iznad knjiga. Dobrih knjiga,dabome!

Batista beše sav smušen. Bolela ga je glava, kao od nekog udarca, ili od neke fiksne ideje. Na časove je hteo da dokrajči onu brbljavu beskorisnost, ono ljubazno presipanje iz šupljeg u prazno, da obračuna s onim ljigavcem, koji neprestano izmiče i nosi se besposlenjačkom željom da razgovara. Osetio je pravi stid, što se mora vratiti na svoju nevolju i opet moliti.

— Gospodine senatore, moje su sestre sada sirote. Moram im pomoći. Želim raditi. Ako mi ne možete pribaviti nameštenje u državnoj službi, pribavite mi učenika. Ili pak kakvo mesto u trgovini.

Senator Messias de Freitas ostade ćuteći; ozbiljno je razmišljao. Uhvativši se za podbradak glatkom rukom, na kojoj se isticahu njegovani nokti, prozbori važno i polako:

— Vaš slučaj zaista zaslužuje moju pažnju. Čekao sam samo tu reformu. Vaše je ime već uneseno. Sve je samo pitanje vremena, kako sam vam rekao. Ali kad je vaš položaj takav, onda nam valja odmah na posao.

Nakon izvesne pauze senator se domisli:

— Znate li, da je na Železnici otvoren konkurs? Batista zadrža iznenadni pokret i krotko odgovori:

— Sve je to zavisno o slučaju. I sigurno će dugo trajati. Ako možete štogod učiniti za mene, treba to biti sada. Kasnije nema koristi.

Političar i opet uze razmišljati.

— Ovaj... čekajte... čekajte ... Znate li pisati na stroju?

— Ne znam, gospodine, ali ću naučiti.

— Govoriću sa Silveirom, predsednikom senata. Valjda će se naći neko mestance za vas tamo u prepisu. Možda... Da, zaista! Dobra ideja! Samo ne znam, hoće li Silveira moći odmah da donese imenovanje. Uvek ima mnogo molba, treba spretnosti i strpljenja. Pusti da prođe nekoliko časaka, a onda podiže glas, ustajući:

— Gde stanujete?

Batista mu kaza adresu, a on zapisa u beležnicu. I pruži ruku:

— Vrlo dobro, mladiću, već ću vas pozvati.

A onda, kao da mu je nešto sinulo u glavi, učini neodređenu kretnju i ponudi potiho:

— Ako vam treba novaca... znate, nisam bogat, ali vam mogu pomoći. Prihvatate li?

Dobro je znao, da je senator Freitas bogat. Znao je i to, kako je došao do bogatstva... Pomisli na svoju bedu, na drage knjige, koje je prodao, i na one, koje mora prodati... U njemu se odigrala kratka borba, sustezao se da primi, a beda ga nagonila protiv skrupula. Senator Freitas gledaše. Ali kad je Batista hteo kazati da, kaza ne, a da ni sam nije znao zašto. I zahvali. A senator ponovi, polako:

— Hajde, recite, treba li vam. Ako vam treba...

Ponizilo ga ono »ako vam treba«. Pa zar nije belodano?

— Hvala, još imam za koji dan.

I oprosti se, a stari će mu na polasku:

— Znate, gde smo sada, zar ne? Copacabana. Ulicu i broj imate u telefonskoj knjizi. Dođite kadgod na večeru.

Batista prođe dvoranom, u kojoj je stajalo poprsje, zatim prođe drugom, siđe stubištem, kojim su jedni ulazili, a drugi silazili... Na vratima ču poznat glas:

— Potegli ste svoju preporuku, a?

Bijaše Clodomiro de Sousa, išao je u svom reporterskom poslu na sednicu senata.

                                                                   *****

Starac iz antikvarijata postao je krvnik Florencija Batiste. Svakog dana nosio mu je student tri-četiri sveska. Nije imao drugog izlaza. A beše mu to, kao da gubi krv na žilu, što je razrezana. Pokušao je i s novinama »Diario do Rio«. Otišao je onamo jedne večeri. Clodomiro, u odsutnosti sekretara, koji je otišao na večeru, držaše skupštinu usred dvorane, a ostali momci sedeli za svojim stolovima ili pak na njima, smiejali se i nizali doskočice.

— Uvek sam bio protiv njega! Predsednik Republike najveći je neprijatelj zemlje!

— Hajde, Clodomiro, ne budi životinja!

— Životinja si ti. U što se ti razumeš? Reporter, skitnica.

Novi smeh.

— A šta si ti?

Neki momak, koji je zasigurno zamenjivao sekretara, koji je jedini radio i nastojao da održi autoritet, javi se naredbom:

— Hajde, momci, za poslom. Gospodine Gomes, vidim na vašem stolu dve omotnice, jednu za agenciju »Americana«, a drugu od »Havasa«. Stavite naslov na te telegrame, jer iz štamparije traže materij al. Clodomiro, koga je onaj prekinuo, opazi u taj čas Batistu kako stoji na vratima redakcije, kao da se skanjuje.

— Veliki čoveče! Priđite! Naša je kuća!

Njih se dvojica rukovaše. U jednom uglu, gde ga je Clodomiro povukao, Batista objasni:

— Potrebno mi je kakvo mesto, ma i najneznatnije. Svako, i najniže, dobro bi mi došlo.

Clodomiro se pravio važan:

— Nije to lako, dragoviću. Kad biste hteli neko vreme u praksu, bez plate... Možda bi nekako išlo. Znate, gotovo svi tako počinju.

Batista vide u tome neko rešenje.

— Posle mesec dana već možete zarađivati. A ovako, ne, nije lako. Eto, gledajte...

I pokaza mu po dvorani:

— ... Vidite li? Sve je to personal. A ima ih još, ima ih još dva puta toliko. Baš mnoštvo.

Uđe neki gospodin, dostojanstven, proseda brka, s naočalama u okviru od kornjačevine, sa šeširom na glavi. U redakciji nastade tišina kao u crkvi. Priđe stolu na dnu dvorane, velikuom stolu pokrivenom knjigama i papirima. Stavi šešir na sto, obesi ogrtač o čavao na zidu i sede za stol. Clodomiro mu priđe:

— Dobar veče, gospodine Nunes.

— Dobar veče — nehajno će onaj, dok je pogledom već preletao po velikim naslovima neke vesti.

Clodomiro poče tiho razgovarati sa sekretarom , te krišom pokazaše na Batistu. Nakon nekog vremena sekretar, koji je i dalje rastresenim i umornim pogledom preletao po otiscima iz štamparije, okrenu se prema uglu i ravnodušno pogleda studenta. Pogled mu se opet vrati na papire na stolu. Batistu obuze teskoba.

Clodomiro mu dade znak, da priđe.

— Ovo je Florencio Batista, student prava, koji bi hteo u novinare.

Batista se bojažljivo smeškao. Sekretar je upeo da pokaže ljubazno lice, ali je očito bio zauzet drugim mislima...

— Niste nikad radili u novinama? — upita studenta.

— Ni u Goiazu? — nadoveza odjednom, kao da se dosetio.

I okrenu u smeh. Batista tada ču prigušen smeh u horu.

Pogleda: sva se redakcija smejala sledeći sekretarov smeh. Ne razumevajući, odgovori:

— Ne, gospodine, ni u Goiazu.

Sad je sekretar pustio maha sehu. Nalaktivši se na stol, uze brisati oči ispod naočala. Činilo se, da je u redakciji oživelo veselje na šefovo dobro raspoloženje, kao da onaj smeh otklanja neku opasnost.

Odjednom se Nunes prestade smejati te udari šakom po stolu:

— Gospodine Gomes! Hodite ovamo!

Niko se ne mače, kao da je ono, makar i neočekivano, nešto sasvim obično.

Gomes ustade i priđe, sa zavrnutim rukavima na košulji, mršav, s razdeljkom posred zalizane kose, što se sjala. Kad se približio, sekretaru podviknu, podnoseći mu otiske pod nos:

— Kakav je ovo naslov?

Gomes zamuca.

— Nemojte zamuckivati! Hajde!

— Ali je gospodin neki dan...

Clodomiro šapnu Batisti na uho:

— Nemojte se čuditi, takav je, odjednom okrene raspoloženje, ali je dobra srca.

Tresući naočalama, nakostrešenih brkova, nervozan, sekretar lista »Diario do Rio« zaključi:

— Neka ovo bude poslednji put!

Tišina je pratila Gomesa, koji se, krotak, vraćao prema svome stolu.

Ali suh i odmeren smeh opet prođe dvoranom — čuo se Nunesov isprekidani glas:

— Divan li je ovaj naš Gomes sa svojim razdeljkom i ulizanom kosom! I ne zna vam on drugo nego razdeliti kosu po sredini, baš po sredini, ni dlaku ovamo, ni dlaku onamo.

I opet se sva redakcija smejala.

A onda, sasvim zaboravljajući slučaj, upita:

— Zar me nisu zvali na telefon?

Clodomiro priđe te će mekušno:

— Jesu, pre sat vremena po prilici, onaj isti glas... ja sam bio na telefonu... Kaže, javiće se kasnije...

Na licu sekretara pokaza se zadovoljstvo. Premetao je po papirima. Zatim, pogledavši Batistu, koji je u blizini sedeo bez reči, uzviknu:

— Zbilja, tu je naš posetilac...

Otvori ladicu i ponudi mu cigaretu. Batista prihvati od straha, nije bio pušač.

Nunes mu se sada sasvim okrenu, s iznenadnim zanimanjem, te će mu ljubazno:

— Evo, vidite, mladiću, redakcija je puna. Može se dogoditi, da koje mesto ostane prazno. Javite se kadikad. A valjalo bi vam malo i prakticirati. Bez toga ne ide.

Batista se oprosti. Clodomiro, ispraćujući ga, šapnu mu u uho, kad bijahu na vratima:

— Izvrstan tip, zar nije? Dođite uvek uveče. U to je doba uvek u redakciji.

Silazeći niza stepenice Batista načas zastade, da stavi šešir na glavu, te ču, kako se odjednom razlegao šefov glas:

— Halo, gospodine Clodomiro! Šta je s onim člankom u obranu Prefekture? Sasvim ste pobenavili, otkad ste našli nameštenje u lučkom nadzorništvu!

                                                               *****

Kad je Batista ujutro pogledao kroz prozor i u kiši video onaj poznati krajolik s brežuljkom, one stene, pod kojima se ulica završavala u obliku kakva seoskog trga, oseti jad do dna duše. Kiša mu ranjavala bolesne živce. Kad god bi kišilo, uvek je voleo ostajati kod kuće, među knjigama.

Ali toga jutra valjalo mu izići, morao je ići na instrukcije, a uveče u redakciju »Diario do Rio«.

Pogleda svoje knjige. Već su mnoge otišle. Prodao je čitav jedan red s police. Ona praznina među knjigama beše kao mesto za porodičnim stolom, što je ostalo prazno, otkad je jedan član zauvek otišao. Gotovo se svakog dana pojavljivao u antikvarijatu. Stari je trgovac jednako grabežljivo prihvatao sveske, čitao naslove, listao knjige gledajući ispod naočala, ocenjujući koliko su uščuvane i odmeravajući im vrednost.. Istim metalnim glasom, prekidajući se svaki čas da bi viknuo na tupavog naučnika, kazivao bi rastreseno cenu, bednu cenu. Batista bi ovde-onde, ponižavajući se, tražio, da stari malko povisi. Jednom mu naivno kaza:

— Zar, gospodine, ne vidite, da vam svaki put prodajem malo duha?

Stari se smejao, tresla mu se siva ušiljena bradica, ispružena koščata ruka zaokruženim pokretom obuhvaćtala svu uzanu prostoriju: — Vidite, sve ovo... sve je to duh, mladiću.

Nekom će zgodom knjižar studentu:

— Zašto ne donesete poveću količinu? Vi usitnili, sve dve po dve knjige, i tri po tri. Ako želite prodati, odmah prodajte sve odjednom. Donesite, pa da napravimo posao.

I još toga kišnog jutra valjalo mu onamo. Već je neke knjige prodao u drugim antikvarijatima, u ulici Konstitucije i u ulici Generala Camare. Bijaše ista tuga žrtvovanja... Ne isplati se ići donde. Njegova sudbina imao je da bude onaj stari knjižar s kapicom, prljav i neurasteničan, s naočalama na šiljatom nosu.

Sišao je niza stube s velikim zamotom. Ovaj put nosio je više knjiga nego obično. Ravno petnaest. Trebalo mu je više novaca. Njegov šešir bijaše baš jadan, sama nečist i masnoća. Trebalo ga je dati na čišćenje. Osećao je, kako su oči njegovih učenika, kad bi odlazio, uprte u prljavu slamu.

Kad već bijaše na uličnim vratima, pred kojima su deca dizala graju i klizala se po lokvama, upravo je stigao listonoša. Vide mu u ruci pismo s crnim obrubom. Odjednom ga napade čama za rodnim krajem, zaporodicu ... jer je pismo bilo od kuće, sigurno.

— Pismo za Florencija Batistu? Ja sam.

Spusti zamotak na poslednju stepenicu. Pismo bijaše od najmlađe sestre.

Pisala mu sestra o siromaštvu, u kojem žive u Goiazu. Sve je tako skupo! Tetka još uvek radi, a devojke joj pomažu. Novac od iznajmljene kuće ne dobijaju već dva meseca. Nalaze se u nevolji, koju ne treba ni opisivati. S Laurinim zaručnikom ne zna se, što je, a Cristinin još nije dobio nameštenje na pošti. Tako će sve tri još dugo biti na teret tetki, koja toliko radi...

Batista tu zastade u čitanju. U grlu mu gvalja, steže ga jecaj. Pograbi zamotak te opet uziđe uza stube. Uđe u sobu. Stene, kojima je tekla voda s brežuljka, sjale se u pozadini kišne slike. Gore, između kućica, zelenjelo se raslinje. Preko trga vukao se fijaker, a kočijaš u ogorčenju vikao: »Gi-ho! Gi-ho!«

Batista pade licem preko postelje. Podugo je tako ostao, bez suza, s onim jecajem, što mu se isprečio u grlu i gušio ga.

Naposletku, bojažljivo, opet prinese pismo očima, da nastavi. Po krovu jednolično šobonjile kišne kapi, a vani curkom lilo.

Sestrica, u naivnosti što beše mučna, nastavljala da pripovieda pojedinosti. Lauri trebaju cipele, a i Cristini. Njoj, Luisi, ne trebaju. Nisu joj važne. Ne voli izlaziti. Ali starije dve moraju uzvratiti posete onima, koji su dolazili u kuću žalosti. Osim toga, iako crnina nije tako skupa, a ruho se šije u kući, ipak je izdatak  

 Moli ga zato, ako može, da pošalje nešto novaca. Ne treba da bude mnogo. Zna ona, da Florencio baš nema novaca, iako kruži glas, da se dobro namestio... Ako je istina, neka malo žrtvuje. Još nešto premda mu ne želi dosađivati, ipak ga moli nešto za sebe lično, trebale bi joj neke knjige, neki udžbenici. Zna Florencio: nije se odrekla sna da postane nastavnica, te je pomalo učila kod kuće, bez učitelja. I na kraju: pozdrav od tetke, od Laure i Cristine, i poljubac od tvoje sekice...

Jecaj mu provali iz grla, drugi navreše za njim. Ah, kakva li olakšanja! Sad je plakao, jako, s očitim olakšanjem, skrivajući lice u jastuk. Čežnja za dobrom sestricom, i za drugim dvema, za neumornom tetkom, za rodnim ognjištem, mučila ga kao kakva duboka rana. I plakaše, zaglušujući se ... Kiša mu se činila daleka.

Olakšan u svojoj boli, Batista naglo ustade. Poslaće novac sestrama. Ukrasće ga, bude li potrebno.

Odjednom mu se zavrže misao u glavi: da ga zatraži od senatora Freitasa?

Sede za stol i poče pisati: »Dragi...« Oklevaše oko prideva. A onda, pokajavši se, zgrabi papir, zgužva ga, rastrga u komadiće.

Ustao je i komadiće bacio kroz prozor. Beše, kao da su snežne pahulje osule po blatu na trgu. Ušetao se po sobi, u dugim je koracima išao tamo-amo. Iz sobe, što se nalazila postrance, doprije ženski glas, jasan:

— Tiše tamo! Šta štropoćeš! Neko je dete udaralo nogama po podu, beše kao da neko bubnja u daljini.

Zastao je pred knjigama. Odjednom mu nešto sinu, nađe kanda izlaz: prodaće sve te knjige... Začudio se, kad vide, da mu ta odluka ne zadaje nikakve boli. Pre bi rekao, da oseća, kako ga je ponela neka pomamna želja, nešto divlje gori u njemu i gura ga napred. Ustaknuo je šešir na glavu i brzo sišao niza stepenice. Na dva koraka od uličnih vrata stajala ručna kolica prazna. Onaj, koji ih je vukao, beše ušao u neki dućan. On ga potraži. Zamoli ga, da pribavi voštano platno, da bi pokrio knjige.

I opet se uspe u sobu. Uze slagati knjige na krevet, na pod, u groznici delatnosti. Dođe vozač:

— Mogu li nositi? Onda, s dopuštenjem. Iznese prvu gomilu, zatim drugu. Pojavi se dvoje radoznale dece:  

 Želite li, da pomognemo? Dođe i pazikuća da pronjuška, te će ljubazno:

— Selidba?

— Nije, samo ove knjige — mrzovoljno će Batista.

Dolje na ulici, knjige su se gomilale pod ceradom na kolicima. Požurio je čovjeka i ostao na prozoru, čekajući da sve bude natovareno.

Zatim krenu pred čovjekom i pred njegovim kolicima, a bijaše mu, kao da ide na čelu pogrebne povorke.

Kad su kolica stajala uz pločnik pred antikvarijatom, stari knjižar bijaše na vratima. Pogleda u čudu:

— Jesu li to vaše knjige?

— Jesu, gospodine.

— Ah!

Uđoše. Bijaše više od tri stotine svezaka. Zatrpali su tezgu, uzdigle se knjige na njoj poput kakva zida. Starac se jadao, trudeći se da ih poreda.

— Mali mi je izašao ima više od jednog sata. Otišao je da doručkuje, i još ga nema! Strahota Jednog ću ga dana za vrat pa na ulicu. Od tog zvekana nikakve koristi!

I namještajući naočale pozva se na studenta kao na svjedoka:

— Baš nikakve! Evo, i sami vidite.

Batisti bilo žao maloga. Kad se vrati, sigurno će izvući svoje, kao obično. I još više zamrzi starca.

Ovaj je međuto već prebirao po svescima, gledao ih jedan po jedan. Zastade da upita:

— Kakav je vaš prijedlog?

— Nemam prijedloga.

Knjižar bez riječi nastavi svoje pregledavanje. Ovdje-ondje protegnuo bi vrat i pokazao bradicu, iznad hrpa knjiga, da pogleda na ulicu:

— A toga tikvana nema, đavo ga odnio!

Batista se nalazio za tezgom, pokraj knjižara. Gorio je od nestrpljenja. Nije mu iz glave izlazila bijeda njegove obitelji. Oni sestrini retci: »Kruži glas, da si se dobro namjestio...« boljeli ga više: od svega. Ne smiju ni časka misliti, da je zao brat. Ah! i u Riju, u bijedi, bijaše žrtva intriga, provincijske zlobe, zavisti...

— Onda, mladiću, lijep poslić?

Starac se šuplje nasmeje i nastavi da procenjuje. A onda će  

 opet:

— Ali, gospodine... zar nemate tako... neku: granicu... ne možete, ovako, od oka...? Ne znate, koliko tražite...?

— Ne znam ništa — odgovori Batista okrećući mu leđa.

Na ulici promicali i štropotali tramvaji, automobili, kočije... Kiša padala, lila kao iz kabla. Na pločniku pred knjižarom brzo se pojavljivale spodobe prolaznika i brzo nestajale.

Batista oseti kako mu krv sve brže kola žilama. Ono sitničavo starčevo pregledavanje beše mu prava muka. U glavi mu gorelo, buktalo. Želeo je da izađe, da izloži lice onoj kiši, da diše dugo i duboko. Starac je završio pregled i na koncu sve zajedno odmeravao očima.

— Dobro... Doduše, ove robe manje-više uvek ima. Brošure...Dobro... Jedno s drugim...

Podigao je glavu u brzu pokretu, kao da je račun sterao na . Nakrivila mu se kapica, a on je opet namesti i pokri ćelu, što beše zasjala. Pogleda zatim studenta, zacrta nešto u zraku i zaključi.:

— Sklopiću s vama posao, koji ne bih sklopio s drugim. Podižete ruke k nebu, a?

I nasmeja se blagonaklono. Izvuče vrpcu s ključima, otvori ladicu: u dnu beše sitniš, a spreda, u kutiji od cigara, bez poklopca, pod žutim kamenom bile su naslagane novčanice. Pažljivo je maknuo kamen ustranu i počeo brojiti novčanice od pet milreisa.

— Daću vam četrdeset milreisa, mladiću. To je kao vama.

Batista oseti kako mu puca glava i kako mu se mrak hvata pred očima. Sav zadrhta od nepravde, koja mu se nanosi, i mržnje, koja ga spopada. Starac, pognut, brojaše novčanice, slineći kažiprst.

— Jeste li zadovoljni, a?

Batista je tada osetio nešto, što beše izvan njegove volje, nešto, što je bilo beskrajno jače od njegove volje: njegove zgrčene šake pograbiše za vrat staroga knjižara, koji se uzalud trže. Šake su stiskale sve jače, i smešno beše starčevo batrganje. Spade mu kapica. Batista je imao pred nosom onu glatku glavu, tamnu i sjajnu, s lukom sive i kovrčave kose od uha do uha. Stiskao je, nenadano miran, zastrašen svojim činom. Zar će to ubiti knjižara? Treba li da ga ispusti? A ako ga ispusti? Zar starac neće vikati, zvati policiju, koja će ga strpati u zatvor? Ako ga ispusti i pobegne? Stari će ga sigurno prijaviti. Opet isto. Ah! Zašto je to učinio? Sve je to pretitrao u mislima i stezao sve jače, dok su se starčeve šake držale njegovih. Očajno je držao, što je zahvatio. Ostao je neko vreme tako. Pomisli na svršetak sestrina pisma: »Znaš, da se nisam odrekla sna da postanem nastavnica...« Nasmeši se pun ljubavi, blagosti. Njegova je mašta radila, odvojena od svega. Starac popusti u nogama, oslabi, Batistu probudi teret, koji se srozavao. Osećao je neku neodređenu gorčinu, odvratnost od svega, odvratnost od onog tela, one glave... Ispusti knjižara na pod, pažljivo, i tek tada vide se sa starim licem u lice: isplazio je jezik, iskolačio oči. Batista se pokaja. Odmah pomisli na policiju, na zatvor, na sramotu, koja će na glavu pasti njegovim sestrama! »Njihov je brat ubio čoveka u Rio de Janeiru. Na robiji je, izdržava kaznu.«

A sada, kamo će? Nebesa, šta da radi? Osluhnu ulicu. Svaki čas promicale spodobe prolaznika. Neka devojčica uđe u knjižaru, poskakujući, sva mokra od kiše:

— Imate li olovaka u boji?

Batista zadrhta, ali se svlada.

— Nemamo ih više.

I osećaše mrtvo telo, što mu je palo do nogu. Devojčica poskakujući izađe:

— Onda doviđenja.

Batista časak ostade kao oglupavio. Odjednom mu dođe ideja: u Goiaz, niko nije video, pobeći...

Spusti pogled. Dole ladica sa starčevim novcem. A mnogo je novaca u njoj...

Zatim, drhteći, uze brojati: pet, deset, dvadeset, četrdeset... Oklevaše... Onda, razmislivši časak, stavi u džep svojih četrdeset milreisa i zatvori ladicu. Stavi potom šešir na glavu, zavrnu ovratnik na ogrtaču te iziđe na kišu.

Iz zbirke: O crime do estudante Batista, São Paulo 1945.

Gustav Majrink, Časovničar

                                    

 

     Ovaj časovnik? Popraviti? Kako bi ponovo radio? - začuđeno je pitao starinar, podigao svoje naočare na čelo i gledao me pometeno - zašto uopšte želite da ponovo radi? Ta, ima samo jednu jedinu kazaljku i nema brojki na brojčaniku - dodao je posmatrajući ga zamišljeno pod bleštavim sjajem svetiljke - samo cvetna lica i glave životinja i demona umesto časova.

    Počeo je da broji i pogledao me je pitajući: - Četrnaest? Dan se deli na dvanaest delova! Nikada nisam video ovako čudnu napravu. Moj vam je savet: ostavite je takvom kakva je. Već je dovoljno teško podnositi i dvanaest časova dnevno. Sa ovog brojčanika pročitati tačno vreme? Ko bi se danas još trudio? Samo luda.

    Nisam hteo da mu kažem da sam ja celog svog života bio baš takva luda, da nikada nisam posedovao neki drugi časovnik i da sam, možda zato, vrlo često dolazio prerano kada je trebalo sačekati - te sam ćutao.

    Starinar je iz toga zaključio da ostajem veran svojoj želji da ga vidim kako ponovo radi, vrteo je glavom, uzeo nožić od slonovače i pažljivo otvorio poklopac ukrašen dragim kamenjem na čijem emajlu je bilo ugravirano neko mitsko biće koje je stajalo na dvokolici u koju su upregnuta četiri konja: 1 muškarac sa ženskim poprsjem, sa dve zmije umesto nogu, sa glavom petla i sa Suncem u desnoj, a bičem u levoj ruci.

    - Verovatno stari porodični primerak - nagađao je starinar. - Niste li upravo spomenuli da je noćas stao? U dva sata? Mala crvena glava vola sa dva roga valjda označava drugi čas.

    Nisam bio svestan toga da sam rekao nešto slično, ali sat je zaista stao prethodne noći u dva. Možda sam i govorio o tome, ipak: nisam mogao da se setim, još sam se osećao previše iznurenim - u isto vreme kada je sat prestao da radi, srce mi se bilo toliko snažno steglo da sam mislio da ću sigurno umreti. Dok mi je svest posrtala, još sam se grčevito držao za pomisao: samo da časovnik ne stane! U tom pomračenju iščezavajućih čula, mora da sam pobrkao pojam srca i sata. Možda oni koji umiru razmišljaju slično. Možda zato tako često časovnici staju u trenutku smrti svojih vlasnika? Mi ne poznajemo magične sile koje su katkad sadržane u nekoj misli.

    - Čudno - rekao je antikvar posle nekog vremena, približavajući svoje uveličavajuće staklo svetiljci, tako da je blistava žiža oštro pala na časovnik, i pokazao mi ugravirana slova na unutrašnjoj strani zlatnog poklopca. Čitao sam:

       „Summa Scientia Nihil Scire

     Krajnje neobično - ponovio je starinar - ovaj časovnik je delo „Ludaka”, napravljen je u našem gradu. Mislim da se ne varam. Postoji vrlo mali broj ovakvih primeraka. Nikada ne bih pomislio da zaista mogu da rade. Smatrao sam ih igračkama. A ovo je njegova mala bubica - da u svim svojim časovnicima napiše slogan: „Najviše znanje je ništa ne znati”. Nisam dobro razumeo na šta je mislio; ko je mogao biti taj „Ludak” o kome je govorio? Časovnik je bio vrlo star: nasledio sam ga od svog dede, ali ono što je starinar upravo rekao, zvučalo je kao da je „Ludak”, čija ga je ruka stvorila, i danas živ! I pre nego što sam uspeo da izgovorim pitanje, svojim unutrašnjim okom sam video - jasno i oštro, kao da prolazi kroz sobu - čoveka koji korača zimskim krajolikom, mršavog, visokog starca bez šešira, sa gustom snežno-belom kosom koja leprša na vetru, dok mu je glava čudno mala u odnosu na poveći trup, sa licem oštrih crta bez brade, crnih očiju koje gledaju prodorno i stoje blizu kao kod ptica grabljivica. Koračao je u dugačkom, ofucanom, izbledelom somotnom kaputu, kakve su nekada nosili nirnberški patriciji.

      - Tačno tako - promrmljao je starinar, klimajući pometeno glavom - baš tako,„Ludak”.

      Zašto je rekao: „baš tako”(?) - pomislio sam za sebe. To je slučajnost - odmah sam znao; to su prazne reči - ništa drugo. Ta uopšte nisam ni otvorio usta. To „baš tako” upotrebio je samo onako, kao što se to često radi kada se želi potvrditi upravo izgovorena rečenica; svakako nije povezano sa starcem koga sam video kao sliku sećanja, nije se odnosilo na „Ludaka”! Nekada davno, dok sam još kao dečak išao u školu, morao sam da prolazim pored jednog dugačkog golog zida ljudske visine koji je okruživao park sa brestovima, godinama, iz dana u dan; moje hodanje je vremenom postalo trčanje svaki put kada bi me put naneo tuda, jer me je uvek obuzimao neki neodređeni strah. Možda - danas više nisam siguran - zato što sam umišljao - ili čuo - da tu stanuje neki ludak, neki časovničar koji je tvrdio da su časovnici živa bića... ili sam se varao? Ako je to bilo sećanje na doživljaj iz mojih školskih dana, kako je moguće da je nešto što sam hiljadu puta osetio, do dana današnjeg ležalo snevajući u mom pamćenju, da bi tek sada toliko živo izbilo na površinu... Istina, dobrih četrdeset godina je od tada prošlo; ali, da li je to pružalo neko objašnjenje?

     - Možda sam to doživeo u višku vremena, onom koje moj časovnik pokazuje u odnosu na obične časovnike! - rekao sam razveseljen tom pomišlju.

     Starinar je podigao odsutno pogled piljeći u mene bez razumevanja.

     Nastavio sam da mozgam i došao do jedne izvesnosti: zid koji okružuje park, stoji i danas. Kome je još pa stalo do toga da ga sruši? Ta, ranije se govorilo o tome da su to zidine temelja jedne crkve koja bi trebalo da bude nekada kasnije izgrađena do kraja. Takvo nešto se ne uništava! Možda je i časovničar još uvek živ?! Sigurno bi on umeo da popravi ponovo časovnik do koga mi je toliko stalo. Kada bih samo znao kada i gde sam ga sreo? Nije moguće da je to bilo nedavno, jer sada je leto, a u sećanju - onom od malopre unutrašnjim okom sam video njegovu priliku u zimskom pejzažu! Preduboko utonuo u misli da bih mogao da pratim dugačku priču koju je, iznenada pričljiv, pripovedao starinar, samo sam, tu i tamo, čuo nekoliko isprekidanih rečenica. Dolazile su žuboreći, zatim bi utihnule, pa opet dolazile, kao talasi koji udaraju u greben; a između njih huk u ušima; kao huk krvi koji čuje čovek dok stari, kada ga, zaboravljajući na dnevnu buku, osluškuje; kao neprestano, preteće, daleko pištanje lešinara: „smrt”, koje se lagano približava dolazeći iz provalija vremena...

     Gotovo da nisam bio siguran: da li je on bio taj koji je, držeći časovnik u ruci, zborio ili su to bila usta onog bića u meni koje se povremeno budi u usamljenom srcu kada dotakne zaključanu škrinju koju zaboravljena sećanja tajno čuvaju od truljenja? Katkad ulovim samog sebe kako starinaru klimam glavom i tada znam: rekao je nešto što mi je bilo poznato, ali kada bih hteo da razmislim o tim rečima, to mi nije uspevalo, nisu klizile, kao što to izgovorene reči inače čine, u blisku prošlost iz koje bih mogao da ih vratim nazad i razumevanjem ih opipam - ne, odumirale su u beživotne oblike, uhu strane i neuhvatljive, čim bi im zvuk utihnuo; više nisam shvatao njihov smisao; zalutale su iz carstva vremena u carstvo prostora i okruživale me kao mrtve maske.

     - Kada bi samo ponovo proradilo! - rekao sam glasno u očajanju usred trgovčevog govora. Mislio sam pri tome na svoje srce, jer sam osetio da želi da zaboravi da kuca, a užasnula me je pomisao da bi kazaljka mog života mogla iznenada da se zaustavi na nekom fantastičnom cvetu, na licu neke životinje ili demona, kao kazaljka na brojčaniku sa četrnaest časova. Ostao bih večno proklet u isteklom vremenu.

     Starinar mi je vratio časovnik - izgleda da je pomislio da govorim o njemu.

      Dok sam koračao pustim noćnim ulicama, najpre pravo, a zatim uzduž i popreko po usnulim trgovima i pored kuća koje su snevale, vođen svetlošću fenjera, a ipak siguranu svoj put, nisam mogao a da ne pomislim da mi je starinar poverio gde stanuje bezimeni časovničar, gde mogu da ga pronađem i gde se nalazi zid koji okružuje brestov park. Zar nije rekao da jedino taj starac može da izleči moj sat? Kako bih to inače mogao da znam;mora da mi je opisao i put do njega i, iako ga ja nisam zapamtio - moje noge su ga izgleda dobro znale: izvele su me izvan grada na prazan put koji se, između livada koje su širile dah leta, protezao u beskonačnost.

     Obmotane uz moje pete, iza mene su gmizale crne zmije koje je bleštava mesečeva svetlost izmamila iz zemlje. Da li su one bile te koje su mi slale otrovne misli: nikada ga nećeš pronaći; umro je pre stotinu godina!

     Kako bih im pobegao, skrenuo sam oštro nalevo, na jednu sporednu stazu, a tu se već pojavila iz tla moja senka i progutala ih u sebe. Došla je da me vodi, shvatio sam, a to je za mene bila duboka uteha: videti je kako tako nepokolebljivo i bez posustajanja korača;nisam odvajao pogled od nje, radostan što ne moram da se obazirem na put. Postepeno me je ponovo obuzimao onaj neopisivo čudan osećaj koji sam imao kao dete dok sam sam sa sobom igrao ovu igru: čvrsto bih koračao napred zatvorenih očiju, ne mareći da li ću pastiih ne - to je kao da se telo odvaja od sveg zemaljskog straha - kao klicanje iz unutrašnjosti, kao ponovno pronalaženje besmrtnog Ja koje zna da mi se ništa ne može dogoditi! Tada jeod mene odustao nasledni neprijatelj koga svaki čovek u sebi nosi: trezveni, hladni razum,a sa njim i poslednja sumnja da onoga koga tražim, neću pronaći. Zatim, posle dugog hodanja, moja senka je pohitala ka širokom, prostranom jarku - koji se nalazio pored puta- utonula je dole i ostavila me samog; znao sam: sada sam na cilju. Zašto bi me inačena pustila!

                                                             *****

     Sa časovnikom u ruci, stajao sam u odaji onoga o kome sam znao da je jedini koji može ponovo da ga pokrene.

    Sedeo je za jednim malim stolom od javorovine i posmatrao nepomično kroz lupu,koja je trakom bila pričvršćena oko njegove glave pred njegovim okom, neku svetlucavu stvarčicu na svetlom izbrazdanom drvetu. Iza njega na belom zidu - u obliku kruga kao veliki brojčanik - bila je krasnopisom napisana rečenica: „Summa Scientia Nihil Scire”.

     Duboko sam izdahnuo: ovde sam spaen!... Magija tih reči odagnava sve omražene prisilne misli, sve zahteve za pravdanjem: kako si ušao unutra, kroz zid, kroz park?

     Na jednoj dasci prevučenoj crvenim somotom, nalaze se časovnici: sigurno preko stotinu - od plavog, od zelenog, od žutog emajla - ukrašeni draguljima, sa gravurama,rebrasti, glatki, sa biserima, neki pljosnati, neki sa stomacima kao jaja. Ne čujem ih: zriču pretiho, ali: vazduh koji lebdi iznad njih kao da je živ od neprimetnih zvukova koje proizvode. Možda tu besni oluja nekog patuljastog carstva.

     Na jednom postolju leži mala stena od glinenca 2 boje mesa, sa žilicama, a plavo cveće od poludragog kamena raste iz nje; tu, u sredini, kao da ne smera ništa zlo, čeka kostur sa kosom da ga poseče: „časovnik slatke smrti” iz romantičnog srednjeg veka. Dok kosi, on udara drškom svoje kose o fino stakleno zvono koje stoji pored njega: napola mehur sapunice, napola kao kapa neke velike pečurke iz bajke. Ispod je brojčanik kao ulazu pećinu iz koje pilje zupčanici.

     Sve do plafona sobe, levo i desno na zidovima, okačeni su časovnici: stari, saponosnim izrezbarenim licima, dragoceni i bogati, opušteno klate klatna i propovedaju dubokim basom svoj mirni tik-tak.

    U ćošku je jedan u staklenom kovčegu: Snežana koja se, uspravno stojeći, pravi da spava, dok tiho ritmično pomeranje kazaljke koja pokazuje minute odaje da neprekidno bdi nad vremenom. Dalje, nervozne rokoko damice, sa veštačkim mladežima kao ključaonicama,3 pretrpane su ukraščićima i sasvim bez daha pokušavaju da tako sitnim hodom jedna drugoj preotmu položaj i preduhitre sekunde. Pored su maleni paževi, koji se tu kikoću i požuruju ih: cik-cik, cik.

     Zatim dugi niz koji se šepuri u čeliku, srebru i zlatu - kao vitezovi u teškim oklopima; izgledaju kao da su opijeni i da dremaju, ali povremeno glasno hrknu i zazvekeću svojim lancima, kao da nameravaju da započnu bitku protiv samog boga Hronosa, čim se probude iz svog pijanstva.

     Na jednom pervazu struže drvoseča, sa pantalonama od mahagonija i svetlucavim bakarnim nosom, vreme na dva dela u piljevinu... Starčeve reči me trgoše iz razgledanja:

       - Svi su bili bolesni, ja sam ih ponovo izlečio.

    Potpuno sam zaboravio na njega, tako da sam isprva pomislio da je to bilo otkucavanje nekog sata.

     Lupa na traci oko njegove glave sada je bila podignuta i stajala mu je na sred čela - kao Šivino treće oko - a u njoj je tinjala iskra: odsjaj kandila sa tavanice.

     Klimnuo je glavom ka meni i čvrsto prikovao moj pogled svojim.

     - Da, bili su bolesni; mislili su da mogu da promene svoju sudbinu ako idu brže ili sporije. Izgubili su svoju sreću zato što su umislili da su oni gospodari vremena. Oslobodio sam ih tog ludila i ponovo vratio mir u njihove živote. Poneko uspe da pronađe, kao i ti, u mesečevim noćima, u snu, put iz grada do mene, donese mi svoj bolestan časovnik, kuka i moli da ga izlečim, ali sledećeg jutra već zaboravi sve - i moj lek.

    - Samo oni koji shvate smisao mog gesla - pokazao je preko ramena rečenicu nazidu - samo oni ostavljaju svoje časovnike da budu ovde pod mojim nadzorom.

     Nejasno sam naslutio: u toj čarobnoj rečenici je bila skrivena još jedna tajna. Želeo sam da pitam, ali starac je preteći podigao ruku:

    - Ne želeti znati! Živo znanje dolazi samo od sebe! Dvadeset tri slova ima rečenica;ona stoje kao brojke na brojčaniku velikog nevidljivog časovnika koji pokazuje jedan sat manje od časovnika smrtnika iz čijeg kruga nema bekstva; zato se rugaju „pametni” - gle!ludilo! - podsmevaju se, ne vide upozorenje: „ne dozvoli da te uhvati omča vreme!” - oni puštaju da ih vodi podmukla kazaljka „razum”, koja večito obećava nove časove i uvek iznova donosi samo stara razočaranja.

    Starac je ćutao. Dodao sam mu, uz nemu molbu, svoj časovnik. Uzeo ga je svojomlepom, belom, vitkom rukom i gotovo neprimetno se nasmešio kada ga je otvorio iprovirio u njega. Pažljivo je iglom opipavao mehanizam zupčanika spustivši opet lupu.Osećao sam: milostivo oko gledalo mi je u srce.

    Zamišljeno sam posmatrao njegovo mirno lice. Kako sam samo - kao dete - mogao toliko da ga se plašim, pitao sam se.

     Zatim me je obuzeo uznemirujući užas: on, onaj u koga polažem sve svoje nade i kome verujem, nije stvaran, sada će nestati! Ne, na sreću, samo je zatreperila svetlost uljane lampe, u pokušaju da obmane moje oči. I ponovo sam piljio u njega i mozgao: danas sam ga video prvi put!? To ne može biti! Ta, mi se znamo od...? Tada sećanje prostruja kroz mene kao svetleća munja; nikada kao školarac nisam prolazio pored nekog belog zida; nikada se nisam plašio ludog časovničara koji je navodno stanovao iza njega; prazna,meni neshvatljiva reč „lud”, bila je ono što me je od najranije mladosti plašilo, kada bi mi pretili da ću „to” postati ako se uskoro ne urazumim.

    Ali, ovaj starac - ispred mene - ko je to bio? Mislio sam da i to znam: predstava - predstava, a ne čovek! Šta bi inače mogao da bude! Predstava toga da se u meni - jedan pupoljak senke moje duše - tajno razvio; jedno seme pustilo je koren još dok sam, na samom početku svog života, ležao u jednom malom belom krevecu, dok me je za ruku držala stara dadilja i dok sam tonuo u san uz njene monotone reči... da, koje su to samo reči bile? Kako su samo glasile?...

     Gorčina mi je stegla grlo, pekla me je tuga: dakle, ipak je sve oko mene bio privid bez pokrića! Možda još samo minut i stajaću - kao mesečar koji se probudio - napolju, na mesečevoj svetlosti i moraću da se vratim kući, među opčinjene razumom i tako vredne žive-mrtve, u grad!

    - Još malo, još malo i prošlo je! - čuo sam časovničarov umirujući glas, ali to me nije utešilo; jer moja vera u njega istrgnuta je iz mojih grudi. Kako su glasile dadiljine reči?- moram, moram, moram ih se setiti... Lagano, lagano, pojavile su se preda mnom - slog po slog:

Ako ti se srce u grudima zaustavi,
njemu ga odnesi samo
jer časovnik svaki, u to ne sumnjamo,
on će da popravi.

- U tome je bila u pravu - rekao je časovničar opušteno, odložio je iglu iz ruke i u istom trenu su se raspršile moje mračne misli.

Ustao je i prislonio čvrsto časovnik uz moje uvo; čuo sam, radio je ravnomerno i tačno u ritmu pulsiranja moje krvi.

Želeo sam da mu se zahvalim - nisam pronašao reči i gušio sam se od radosti i -stida, zato što sam sumnjao u njega.

- Ne žalosti se! - tešio me je - nije bila tvoja krivica. Izvadio sam jedan mali zupčanik i ponovo ga vratio. Časovnici kao što je ovaj, vrlo su osetljivi, povremeno ne mogu da podnesu drugi čas! Evo! Uzmi ga opet, ali nemoj nikome odati da radi! Samo bi ti se rugali i pokušavali da ti naude. Pripadao ti je od mladosti i verovao si u časove koje pokazuje: četrnaest, umesto od jedan do ponoći; sedam umesto šest, nedelja umesto radnog dana, slike umesto mrtvih brojeva! Ostani mu veran i ubuduće, ali to ne govori nikome! Ništa nije gluplje nego biti sujetni mučenik! Njega nosi sakrivenog u srcu, a u džepu nosi neki od građanskih časovnika, odobrenih od strane države, sa valjanim crno-belim brojčanikom, tako da uvek možeš da za druge pogledaš koliko je sati. I ne dozvoli nikada da te otruje kužni dah „drugog časa”! Smrtonosan je, kao i njegovih jedanaestorica braće. Počinje purpurno, pun obećanja kao jutarnje rumenilo, ali ubrzo postaje crven kao vatreni požar i krv. Stari narodi Istoka nazivaju ga „čas vola”. Stoleća prolaze, a on mirno protiče: vo ore. I onda iznenada - preko noći - volovi postaju razjareni bivoli koji, gonjeni demonom sa glavom bika, u slepom besu stoke, gaze oranice; potom ponovo uče da oru; građanski časovnici idu svojim starim tokom - ali njihove kazaljke ne pokazuju put iz začaranog kruga čoveka - životinje. Skotni su svi njihovi časovi - svaki nekim drugim idealom - ali, ono što dolazi na svet je kopile.

      - Tvoj časovnik je stao u dva sata, u času uništenja; milostivo ga je zaobišao. Drugi tada umiru i onda lutaju u carstvu mrtvih; on je pronašao put do mene - onoga iz čijih je ruku proistekao. Tako ti se zahvaljuje! To je mogao samo zato što si ga celog života pazio s ljubavlju, ne srdeći se zbog toga što njegovo vreme nije zemaljsko.

     Otpratio me je do vrata, pružio mi je ruku u znak pozdrava i rekao:

      Malopre si još sumnjao u to da sam živ. Ali veruj mi: ja sam živ više nego ti! Sada ti je poznat put do mene. Uskoro ćemo se ponovo videti; možda mogu da te naučim kako se leče bolesni časovnici. Tada - pokazao je na slogan na svom zidu - tada će se možda ova rečenica u tebi zaokružiti u savršenstvo:

„Nihil Scire - Omnia Posse!”

„Ništa ne znati - moći sve!”

___________________

 

2 Feldspat (nem.) - česti sastojci vulkanskih stena, obično beli i crveni, cepaju se u dva pravca: uspravno ilikoso. - prim. prev.

3 Ključaonica ključića za navijanje - prim. prev.

 

 

                                                         O Časovničaru, Gustava Mejrinka

                                                        Između stvarnosti i magije, Gustav Majnrik 

                                                Arnold Kajserling , Metafizika Majnrikovog Časovničara