Agata Kristi, Velika četvorka ( Sedmo poglavlje- kradljivci radija )

SEDMO POGLAVLJE,

KRADLJIVCI RADIJA  

 https://www.academia.edu/9070690/Agata_Kristi

        Noć nakon što je oslobođen Halliday je prospavao u susednoj hotelskoj sobi i celu sam noć slušao kako stenje i nešto se buni. Zatočeništvo u vili nesumnjivo mu je slomilo živce, pa ni ujutro nismo uspeli iz njega ništa  izvući. Jedino je ponavljao već znanu nam rečenicu o neograničenoj moći Velike Četvorke, kao i uverenost u njihovu osvetu ako progovori. 

      Posle ručka otputovao je u Englesku, svoju supruzi, dok smo Poirot i ja ostali u Parizu. Zahtevao sam da nešto odlučno preduzmemo pa me je Poirotov muk doista razljutio. 

    — Za boga miloga, Poirot—poticao sam ga — krenimo za njima. 

      - Pohvalno, mon ami, pohvalno! Da krenemo—kamo i za kim? Molim vas, budite precizni.

      — Naravno, za Velikom Četvorkom. 

      —Cela va sans dire. Ali kako biste krenuli, otdakle ? 

     — Od policije—pokušao sam iako neodlučan. Poirot se nasmejao. 

      —Optužili bi nas da sanjamo. Nemamo ništa od čega bismo mogli početi — ali baš ništa. Moramo čekati. 

     — Čekati na šta? 

      — Čekati da oni učine prvi korak. Pazite, svi vi Englezi shvaćtate i divite se lekutija. Ako jedan čovek ne krene, onda to mora njegov protivnik; a dopuštajući mu da prvi krene u napad, možete nešto i saznati o svom protivniku. E, to je trenutno naša uloga — dopustiti drugoj strani da krene u napad. 

   —Mislite da hoće? — upitao sam sumnjičavo. 

      — Uopšte ne sumnjam. Kao prvo, pokušali su me izvući iz Engleske, zar ne? Nij im uspelo. U slučaju Dartmoor upleli smo se i spasili žrtvu vešala. A juče smo se opet upleli u njihove planove. Ni slučajno neće stati na tome. 

        Dok sam razmišljao o tome šta je rekao, začulo se kucanje na vratima. Ne čekajući odgovor, neki je čovek stupio u sobu i zatvorio vrata za sobom. Visok,vitak čovek lagano savijenog nosa i žućkastog tena. Nosio je kaput zakopčan do grla i mekani šešir navučen duboko na oči.

       —  Oprostite, gospodo, zbog ne baš pristojnog ulaska —rekao je blagim glasom—ali došao sam neobičnim poslom. 

      Osmehujući se prišao je stolu i seo. Spremao sam se skočiti, ali me Poirot zadržao kratkim pokretom ruke. 

    — Kao što ste rekli, monsieur, vaš dolazak nije baš bio najuljudniji. Budite ljubazni pa nam recite razlog vaše posete. 

     —Dragi moj Poirot, sve je vrlo jednostavno. Uznemirujete moje prijatelje. 

    —Kako ih uznemirujem? 

    —Dajte, dajte, M. Poirot. Ne pitate to valjda ozbiljno? Znate jednako dobro kao i ja. 

     —Zavisi, monsieur, ko su tivaši prijatelji. 

      Čovek je bez reči izvadio kutiju cigareta, otvorio je, uzeo četiri cigarete i gurnuo ih preko stola. Potom ih je pokupio, vratio u kutiju i kutiju spremio u džep. 

      —Aha!—rekao je Poirot—tako znači, je li? I šta to predlažu vaši prijatelji? 

     — Predlažu, monsieur, da svoj talenat —vrlo zavidan talent upotrebite za otkrivanje istinskih kriminalaca —vratite se vašim poznatim razonodama i rešavajte probleme koji muče londonske dame iz visokog društva. 

      —Nema šta, zaista mirnodopski radni raspored—uzvratio je Poirot.—A štoa ako se ne složim? 

      Gesta je bila vrlo rečita. 

      — Naravno, bilo bi nam zaista žao —rekao je.—Ražalostili bi se i svi prijatelji i obožavatelji veličanstvenog Herculea Poirota. Ali, bez obzira na to s koliko boli izrečena, žalost čoveka ne vraća iz mrtvih. 

     —Zaista ste vrlo delikatni—rekao je Poirot, kimajujući glavom. — A, pretpostavimo da—prihvatim? 

     —U tom samom slučaju ovlašten da vam ponudim — naknadu.

         Izvukao je novčarku i bacio na sto deset novčanica. Svaka po deset hiljada franaka. 

     —To je tek garancija naših dobrih namera —rekao je.—Biće vam isplaćena deset puta veća sloboda. 

      —Za boga miloga— viknuo sam i skočio —zar se usudite pomisliti. 

       —Sedite, Hejstings— rekao je Poirot poput nekog samodršca. Smirite tu svoju prekrasnu, poštenu ćud i sedite. A vama ću, monsieur, reći sledeće. Šta me sprečava da nazovem policiju i predam vas njima, dok moj prijatelj pazi da nam ne umaknete? 

    —Svakako to učinite, ako to držite shodnim —mirno je uzvratio naš posetilac. 

     —Oh, ma dajte, Poirot—uzviknuo sam.—Ne mogu to više da trpim. Nazovimo policiju i svršimo s tim. 

      Lagano ustajući pošao sam prema vratima i zastao leđima okrenut izlazu.

     —Čini se da bi tako bilo najbolje —promrmljao je Poirot, kao da raspravlja sam sa sobom.

    Ali ne verujete u očito, ha? —smešeći se upitao je naš posetilac.

     — Učinite to, Poirot — poticao sam ga. 

     —Na vašu odgovornost, mon ami. 

      Dok je Poirot podizao slušalicu, neznanac me iznenada zaskočio poput mačke. Ne, bio sam spreman covece. Za tren smo se dohvatili i počeli valjati po sobi. Iznenada sam osetio da se okliznuo i zateturao. Iskoristio sam prednost. Pao je podame. a onda, u trenutku kad sam osetio da mi je pobeda nadomak ruke, zbilo se nešto neverojatno. Osetio sam da letim glavom napred. Udario sam u zid i smotao se u isprepletenu gomilu udova. Za tren sam ustao, ali vrata su se već zatvorila za mojim protivnikom. Potrčao sam i snažno povukao kvaku, ali vrata su već bila zaključana s vanjske strane. Dograbio sam sluša licu od Poirota.

       —  Je li to predvorje ? Zaustavite čoveka koji izlazi. Visokog muškarca u zakopčanom ogrtaču is mekanim šeširom na glavi. Policija traga za njim.

       Za samo nekoliko minuta začuli smo buku u hodniku. 

      Ključ se okrenuo u bravi i vrata su se otvorila. Direktor se pojavio na vratima. 

    —Muškarac —jeste li ga uhvatili?—povikao sam. 

     —Ne, monsieur. Niko se nije spustio. 

    —Mora da ste se mimoišli. 

      —Nikog nismo sreli, monsieur. Neverovatno kako nam je mogao pobeći.

      —Morali ste nekog sresti, pretpostavljam— rekao je Poirot, blagim glasom.—Možda nekog od osoblja? 

     — Samo poslužitelja s pladnjem, monsieur. 

      —Ah!— rekao je Poirot glasom punim slutnje.—A, zato je nosio ogrtač zakopčan do grla —nastavio je Poirot kad se oslobodio uzbuđenih službenika hotela. 

       —Zaista mi je žao, Poirot —promrmljao sam priznajući poraz. 

    —Poverovao sam da ga čvrsto imam u rukama. 

     —Da, rekao bih da je to bio jedan od onih japanskih trikova. Nemojte se uzbuđivati, mon ami. Sve je išlo prema planu —njegovu planu. Upravo sam to i želeo.

      —Šta? —povikao sam, udarivš i šakom po  predmetu koji je ležao na podu. 

      Bila je to tanka novčarka od smeđe kože i očito je našem posetiocu ispala iz džepa dok smo se hrvali. U njoj su bila dva računa-potvrda na ime Felixa Laona i smotani komadić papira zbog kojeg mi je srce poskočilo. Na prepolovljenom listu papira bilo je olovko ispisano nekoliko reči, ali reči vrhunske važnosti. 

      —Idući sastanak veća održaće se u petak, u 11 sati, u Ulici des Echellesbroj 34 

     Ispod poruke stajao je veliki potpis "4" A danas je petak a sat na kaminu pokazivao je 1O:3O sati.

      —Bože, kakvu imamo priliku — rekao sam. 

      —Sudbina nam je zaista sklona. Moramo smesta krenuti. Koje li lude sreće. 

      —Tako znači, tužno barem znam zbog čega je došao — promrmljao je Poirot.—Sve mi je sad jasno. 

     —Šta vam je jasno? Dajte, Poirot, probudite se i krenimo napokon. 

     Poirot me je pogledao, lagano zatresao glavom i nasmešio se. 

      —'Hoćete li ući u predvorje moje kuće, reče pauk muhi'. Tako nekako ide vaša engleska dečija pesma, zar ne? Ne, ne —suptilni jesu—ali ne dovoljno suptilni za Herculea Poirota. 

    —Ma za ime Boga, šta zapravo pokušavate reći, Poirot? 

      —Prijatelju vrli, pitao sam se s kakvim je naumom došao naš jutarnji posetilac Je li se zaista nadao da me može podmititi? Ili, s druge strane, zastrašiti toliko da dignem ruke od ovog zadatka? Zašto je ipak došao? Tužan sam vidi celi plan— vrlo razrađen —vrlo lep—tobožnji razlog: podmititi me ili zastrašiti ja—neizbežna tuča koju uopšte nije nastojao izbeći i u kojoj mu ispada lisnica izazivajući nikakvo stanje i naposletku—klopka! Ulica des Echelles,jedanaest sati? Mislim da neće ići, mon ami! Hercule Poirot se ne da tako lako uhvatiti. 

     —Zaboga— uzdahnuo sam.

      Poirot je, onako za sebe, otpuhnuo nekoliko puta. 

    — Ne, nešto još ne razumem. 

    — A šta to? 

    — Vreme, Hejstings — vreme. Ako su me želeli navesti na krivi trag, neko doba noći sigurno bi bilo mnogo povoljnije. Zašto tako rano? Hoće li se možda nešto zbiti ovo prepodne? Nešto što bi želeli da Hercule Poirot dozna?

 

      Stresao je glavom. 

     — Videtćemo. Evo me sedim ovde, mon ami. Jutros se ne mičemo. Ovde čekamo šta će se zbiti.

     Tačno u pola dvanaest došao je poziv. Jedan petit bleu. Poirot je o tvorio omotnicu i žmi list. Poslala ga je Madame Olivier, svetski poznata naučnica koju smo juče posetili u vezi sa slučajem Halliday. Tražila je da smesta dođemo u Passy. 

     Odazvali smo se pozivu bez trena odgode. Madame Olivier nas je primila u istome malom salonu. Ponovo me dojmila čudesna snaga te žene, njezino izduženo lice sveštenice i plamteće oči — ta izvanredna naslednica Becquerela i Curieja. Smesta je prešla na stvar. 

     — Gospodo, jučer ste razgovarali sa mnom o nestanku gospodina Hallidaya. Sada sam saznala da ste se ponovo vratili u moju kuću i zatražili da vidite moju sekretaricu, Inez Veroneau. Otišla je s vama i više se nije vratila. 

     — Je li to sve, madame? 

     — Ne, monsieur, nije to sve. Prošle je noći provaljeno u laboratoriju i ukradeno je nekoliko vrlo vrednih dokumenata i memoranduma. Provalnicisu se pokušali dokopati nečega još vrednijega, ali na sreću nisu uspeli otvoriti veliki sef. 

     - Madame, stvari ovako stoje. Vaša bivša sekretarica, Madame Veroneau, zapravo je grofica Rossakoff, vrlo umešan i spretan lopov, i ona je odgovorna za nestanak gospodina Hallidaya. Koliko je dugo radila kod vas? 

    — Pet meseci, monsieur. Vaše me reči zapanjuju. 

      — Pa ipak, sve je to istina. Ti dokumenti — je li ih bilo lako pronaći? Ili su se kradljivci oslanjali na nekog od vaših saradnika? 

      — Pomalo zvuči čudno, ali lopovi su tačno znali gde da traže to što su tražili. Mislite da je Inez ?

     — Da, uopšte ne sumnjam  da su postupili prema njezinim uputama. Ali koje to vredne stvari lopovi nisu uspeli naći? Dragulje?

      Lagano se nasmešiv i, Madame Olivier je stresla glavom. 

     — Nešto mnogo dragocenije, monsieur. Pogledala je oko sebe, nagnula se i vrlo tiho rekla: — Radij, monsieur. 

    — Radij? — Da, monsieur. Upravo sam u završnoj fazi s eksperimentima. Posedujem malu količinu radija - ne, još mi je dodatna količina posuđena zarad. Premda malena ta količina ipak čini veliki deo svetskih zaliha i vredna je milione franaka. 

     — A gde se nalazi? 

    — U olovnoj kutiji u velikom sefu — namerno je sef načinjen tako da ostavlja utisak kao da je posredi neki stari i ofucani model, a zapravo je reč o zaista vrhunskom napravljenu sefu. Zato verovatno nisam usjela otvoriti. 

    — Koliko će dugo taj radij biti kod vas? 

      — Još samo dva dana, monsieur. Tada završavam svoje pokuse. 

      Poirotu su zasjale oči. 

      — I inez Veroneau zna to? Dobro — to znači da će se naši prijatelji vratiti. Nikom ni reči o meni, madam. No budite mirni — sačuvaću vam vaš radij. Imate li ključ vrata koja iz laboratorija vode u vrt? 

     — Da, monsieur. Evo ga. Kod sebe držim duplikat. A tu je i ključ od vrtnih vrata koja vode do prolaza između ove i susedne vile. 

     — Zahvaljujem vam, madame. Noćas kao i obično pođite na počinak, ne bojte se i sve prepustite meni. Ali, nikome ni jedne jedine reči — čak ni svojoj dvojici pomoćnika — gospodični Claude i gospodinu Henriju, tako se zovu, zar ne?— posebno njima ni reči. 

    Poirot je napustio vilup rezadovoljno trljajući ruke. 

     — I šta ćemo sad? — upitao sam. 

    — Sada, Hastings, spremamo se napustiti Pariz i krenuti u Englesku.  

 -    Šta? 

 — Spakovaćemo se, jesti i odvesti na Gare du Nord. 

 — A radij? 

    — Rekao sam da se spremamo napustiti grad i zaputiti u Englesku — nisam rekao da ćemo i stići. Razmislite malo, Hastings. S dosta se sigurnosti možemo reći da nas  prate i nadziru. Naši i prijatelji moraju poverovati da se vraćamo u Englesku, a sigurno nam neće poverovati sve dok nas ne vide da ulazimo u voz da odlazimo.

     — Hoćete reći da ćemo ponovo iskočititi u poslednji tren? 

    — Ne, Hejstings. Neprijatelje nam jedino može zadovoljiti naš bona fide odlazak. 

     — Ali voz ne staje do Calaisa? 

    — Staće, ako se plati za to. 

     — Ma nemojte, Poirot — ne možete valjda platiti da stane ekspresni voz— odbiće. 

     — Dragi prijatelju, zar nikad niste primetili malu ručku — signal d'arret — kazna za nedopuštenu upotrebu, čini mi se, sto franaka? 

     — Oh, povući ćete ručku? 

    — Odnosno moj prijatelj Pierre Combeau će to učiniti. I onda, dok on bude raspravljao sa čuvarom i izvodio svoju veliku predstavu na očiglednih brojnih putnika, vi i ja ćemo tiho nestati. 

     Tako smo i izveli. Poirotov plan. Pierre Combeau, stari Poirotov pajdaš, koji je očito dobro znao sve trikove mog prijatelja, savršeno se uklopio u plan. Uže je povučeno upravo kad smo napuštali Pariz. Combeau je "napravio scenu" u skladu s najboljom francuskom tradicijom, pa smo Poirot i ja mogli napustiti voz ne pobudivši bilo kakav interes. Prvo smo se dobro prerušili. Poirot je za to poneo opremu u svojem kovčežiću. Dvoje skitnica u prljavim plavim košuljama pojavili su se  na ulici. Večerali smo u nekom neuglednom svratištu i zatim se zaputili natrag u Pariz.

   Bilo je gotovo jedanaest sati kad smo se po novo našli u susedstvu vile Madame Olivier. Pogledali smo niz put, pa uz put i skliznuli u prolaz. Činilo se da nigde nema ama baš nikoga. U jednu smo stvar mogli biti podosta sigurni— niko nas nije pratio. 

     — Ne očekujem da su već stigli — prošaptao je Poirot. — Možda neće doći sve do sutra uveče, ali savršeno su svesni činjenice da će radij biti ovde još samo dve noći. 

      Vrlo smo oprezno okrenuli ključ u bravi vrtnih vrata. Bešumno su se otvorila i ušli smo u vrt. 

     A onda, posve iznenada, osetili smo udarac. Za minutu bili smo opkoljeni, svezani i začepljenih usta. Očekivalo nas je barem desetero ljudi. Otpor je bio uzaludan. Podigli su nas i odneli kao dva bespomoćna smotuljka. Na moje veliko zaprepaštenje poneli su nas prema kući, a ne od kuće. Ključem su otvorili vrata laboratorija i uneli nas. Jedan je muškarac stajao ispred velikog sefa. Vrata su se širom otvorila. Niz kičmu mi je prostrujao neki neugodan osećaj. Hoće li nas ubaciti u sef i ostaviti da se polako gušimo ? 

     Međutim, začudio sam se kad sam video da iz sefa neke stepenice vode u prostoriju. Gurnuli su nas kroz uski prolaz i našli smo se u velikoj podzemnoj komori.Tamo je stajala visoka, impozantna žena s crnom baršunomstom maskom na licu. Njene autoritativne geste pokazivale su da potpuno vlada situacijom. Muškarci su nas bacili na pod i ostavili — isto s tajnovitom osobom pod krinkom. Nisam uopšte sumnjao o kome je reč. Bila je to neznana Francuškinja— Broj tri u Velikoj Četvorki. 

     Kleknula je pokraj nas i skinula nam poveze s usta, ali ostali smo svezani. Ustala je, okrenula se licem prema nama i iznenadnom, oštrom kretnjom skinula masku.

    Bila je to Madame Olivie. 

      - Gospodine Poirot — rekla je tiho, rugajući mi se.— Veličanstveni, predivno ja, jedinstveni gospodine Poirot. Odlučili ste ne osvrtati se — pomislili ste da se možete nositi s NAMA. I sad ste tu gde jeste.

      Iz nje je govorila neka hladna zloća zbog koje sam se naprosto sledio do kosti. Ta se hladhoća toliko razlikovala od vatre koja je plamtela u njenim očima. Bila je luda — luda — poludela od ludila genija!

    Poirot nije ništa rekao. Otvorenih usta zgranuto je gledao unju. 

     — E pa — rekla je nežno — ovo je kraj. Ne smemo dopustiti da nas neko omete u planovima. Imate li kakvu poslednju želju? 

      Nikad pre, a ni posle, nisam osetio da mi je smrt tako blizu. Poirot je bio veličanstven. Nije niti pobledeo, ni okom trepnuo — jednostavno se zagledao u nju s nesmanjenim zanimanjem. 

    — Neizmerno me zanima vaša psiha, madame — rekao je tiho. — Šteta što mi je preostalo tako malo vremena da se pozabavim njome . Da, želio bih nešto zatraţžiti. Verujem da se osuđeniku na smrt uvek dopušta da popuši poslednju cigaretu. Cigarete su mi u kutiji. Ako dopustite. — Pogledao je na konopac kojim je bio svezan. 

     — Oh, da! — nasmejala se. — Želeli biste da vam odvežem ruke, zar ne? Vi ste lukavi, gospodine Poirot, svesna sam toga. Neću vam odvezati ruke — ali, daću vam cigaretu. 

     Kleknula je, izvukla mu iz džepa kutiju i stavila mu cigaretu među usnice. 

     — A, sad još šibicu — rekla je ustajući. 

    — Nije potrebno, madame. 

     Nešto me zapanjilo u Poirotovu glasu. I ona je na trenutak zbunjeno zastala. 

    — Ne mičite se, preklinjem vas madame. Požalićete ako to učinite. Jesu li vam poznata svojstva otrova kurare? Južnoamerički ga Indijanci koriste kao otrov za strelice. Samo ogrebotina znači smrt. Neka pleme na koriste male duvalice — i ja imam malu pduhalicu konstruisanu tako da izgleda kao cigareta. Samo dunem... Ah  počinjete. Ne mičite se, madame. Mehanizam ove cigarete ne bi mogao biti ingeniozniji. Dune se — i mala strelica nalik na riblju kost poleti kroz VAZDUH — i nađe svoj cilj. Vi ne želite umreti, madame. Preklinjem vas stoga da oslobodite moga prijatelja Hastingsa. Ne mogu se koristiti rukama, ali mogu okretati glavu — stoga — i dalje vas drim na oku, madame. Preklinjem vas da ne načinite krivi korak. 

     Polagano, dok su joj ruke tresle a gnev i mržnja izobličavali lice, sagnula se i učinila što joj je Poirot na redio. Oslobodila me. Poirot mi je davao upute. 

     — Vašim ćete konopcem sada svezati damu, Hejstings. E, baš tako. Je li čvrsto svezana? Molim vas, sad mene oslobodite. Na svu sreću otpustila je skutonoše . Uz malo sreće mogli bismo bez poteškoća izaći iz ove kuće. 

     Još samo tren i Poirot je stao uz mene. Naklonio se dami. 

     — Herculea Poirota zaista nije lako ubiti, madame. Laka vam noć. 

       Zbog povezivanja preko usta nije mogla odgovoriti, ali ustrašio me ubilački bes u njenom pogledu. Iskreno sam se nadao da joj više nikad nećemo pasti u ruke. 

     Za tri minute već smo napustili vilu i brzo krenuli preko vrta. Na puteljku nije bilo nikoga i uskoro smo napustili susedstvo Madame Olivier.

    A zatim je provalio iz Poirota. 

     — Zaslužio sam svaku reč koju je ta žena izgovorila na moj račun. Trostruki sam imbecil i bedna životinja, i barem tridesetšestoruki idiot. Ponosan sam na sebe da nisam dopustio da me uhvate u klopku. A osim toga sve to nije niti zamišljeno kao klopka — osim tačno onako kako sam upao u nju. Znali su da ću shvatiti o čemu je reč — računali su s tim da ću shvatiti. To objašnjava sve — lakoću s kojom su se predali. Hallidava — sve. Madame Olivier je bila spiritus movens — Vera Rossakoff samo pomoćnica. Madame Olivier je trebala Hallidayeve ideje — ne, samo je njezin genij mogao popuniti praznine na koje on nije našao odgovore. Da, Hejstings, sada znamo ko je Broj Tri - žena, verovatno najveća naučnica na svetu! Pomislite samo! Um Istoka i nauka Zapada — i još dvoje identiteta kojih još nismo utvrdili. Ne, moramo učiniti. Sutra se vraćamo u London i krećemo na posao. 

     — Nećete Madame Olivier prijaviti policiji. 

    - Ne bi mi poverovali. Ta je žena jedan od idola Francuske. A mi, pak, ništa ne možemo dokazati. Možemo biti sretni ako nas ne prijavi. 

     - Šta? 

   — Razmislite! Pronađe nas noću u prostoriji s ključevima u rukama za koje pod zakletvom izjavi da nam ih nikad nije dala. Iznenadi nas pred sefom, a mi joj stavimo povez preko usta, svežemo je i pobegnemo. Ne gajite lažne nade, Hastings. Nije čizma na desnoj nozi — tako vi to kažete, zar ne? 

                                Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima ) 

Agata Kristi, Velika četvorka ( Šesto poglavlje, Žena na stepenicama )

 

ŠESTO POGLAVLJE  

     I to je sve što smo mogli doznati od gospođe Halliday. Pođurili smo u London i sutradan se zaputili na Kontinent. 

       Uz pomalo pokajnički osmeh, Poirot je primetio: 

 — Zbog te Velike Četvorke sav se uznemirim, mon ami. Počinjem hodati gore-dole, pa levo, pa desno — kao naš stari prijatelj lisičar u ljudskom liku'.

 — Možda ga sretnete u Parizu - rekao sam, znajući da misli na nekoga Girauda, jednog od najcenjenijih detektiva Suretea koga je sreo jednom prilikom. 

    Poirotu se pojavila grimasa na licu.

 — Iskreno se nadam da neću. Nisam mu se svidio. 

 —Zar to neće biti vrlo težak zadatak?- zapitao sam. 

— Mislim, otkriti što je nepoznati Englez radio jedne večeri pre dva meseca? 

 — Vrlo težak, mon ami. No, kao što dobro znate, teškoće uvek razgale srce Herculea Poirota.

   — Mislite da ga je otela Velika Četvorka? Poirot je kimnuo glavom. 

      Raspitujući se prošli smo sva poznata mesta i doznali smo malo toga šta bi se moglo dodati onome što nam je već rekla gospođa Halliday. Poirot je dugo razgovarao s profesorom Bourgoneauom, nastojeći doznati da li je Halliday išta govorio o planovima za tu veče. No, nismo doznali baš ništa. 

     

    Naš sledeći izvor informacija bila je znamenita Madame Olivier. Bio sam zaista uzbuđen dok smo se uspinjali stepenicama njene vile u Passvju. Uvek sam se divio ženama koje su toliko postigle u svetu nauke. 

      Valjda sam mislio da je za takav posao nužan i sposoban isključivo muški mozak. 

     Vrata je otvorio mladi sluga otprilike sedamnaestogodišnjak, koji me je —toliko mu je ponašanje bilo ritualno —pomalo podsetio na akolita. Poirot je unapred dogovorio naš susret, znajući da gospođa Olivier nikad nikog ne prima bez najave, jer je tokom dana toliko zaokupljena istraživačkim radom. 

    Uvedeni smo u mal i salon i domaćica nas je tamo pozdravila. Madame Olivier je vrlo visoka žena, a visinu su joj još više naglašavali dugi beli ogrtač i bela kapa poput onih u časnih sestara. Imala je izduženo bledo lice i prekrasne tamne oči koje su gorile gotovo fanatičnom svetlošću. Više se činila poput drevne sveštenice nego savremene Francuskinje. Na jednom joj se obrazu video velik ožiljak. Prisetio sam se da joj je suprug i njezin saradnik poginuo u eksploziji u laboratoriju pre tri godine, a da je tom prilikom i sama zadobila teške opekline. Otada se zatvorila i s nesagorivom energijom bacila na naučna istraživanja. Primila nas je s hladnom ljubaznošću. 

     — Mnogo me je puta ispitivala policija, gospodo. Ne verujem da vam baš mogu pomoći, jer ni njima nisam pomogla. 

— Madame, moguće je da vam neću postavljati ista pitanja. Za početak, o čemu ste razgovarali vas dvoje, vi i gospodin Halliday? 

 Zapanjila se. 

—Pa, naravno o njegovu radu. Njegovu radu—a i o mom.  

—  Je li spominjao teorije koje je nedavno izložio u referatu pred Britanskim znanstvenim udruženjem?     

     — Naravno da je ul. Uglavnom smo o tome i razgovarali.

    — Ideje su mu pomalo fantastične, zar ne? — neoprezno je zapitao Poirota. 

    — Tako su drtali neki ljudi. Ne slatem se s njima. 

    — Smatrate ih izvedivim? 

    — Savršeno izvedivim. I moja su istraživanja donekle slična, premda nisu imala istu svrhu. Istražujem gama zrake koje ispušta tvar obično poznata kao Radijum C, a koja je proizvod zračenja radija. Baveći se time naišla sam na neke vrlo zanimljive magnetske fenomene. Zapravo, razvila sam teoriju o stvarnoj prirodi sile koju nazivamo magnetizmom. Ali, još nie vreme da to obznanim svetu. Eksperimenti i gledišta gospo dina Hallidaia bili su mi posebno  zanimljivi. 

Poirot je kimnuo glavom. A onda me je iznenadio novim pitanjem. 

— Madam, gde ste razgovarali o tim temama? Ovde? 

— Ne, monsieur. U laboratoriju. 

— Mogu li ga videti?

 — Kako da ne. 

     Povela nas je prema vratima kroz koja je ušla. Vodila su u uzan prolaz. Prošli smo kroz još dvoja vrata i našli se u velikoj laboratoriji prepunom staklenih strojeva sudai stotinu malih uređaja za koje nisam znao ni kako se zovu. U sobi su bile dve osobe zaokupljene nekim pokusom. Madame Olivier je predstavila.

 — Mademoiselle Claude, jedna od mojih po moćnica. 

Visoka mlada devojka ozbiljna lica lagano se naklonila. 

— gospodin Henri, stari i provereni prijatelj. 

Mlad čovek, nižeg rasta i tamnokos, nespretno se naklonio

    

     Poaro se zagledao negde pokraj njega. Osim onih kroz koja smo ušli, bila su još dvoja vrata. Jedna su, gospođa nam je objasnila, vodila u vrt a druga u omanju prostoriju koja je takođe služila za pokuse, Poirot je sve razgledao i zatim rekao kako je spreman za povratak u salon.     

      — Madam, jeste li razgovarali s gospodinom Hallidavim nasamo?     

      — Da, gospodine. Za razgovor moja su dva saradnika bila u susednoj, manjoj prostoriji.     

      — Je li mogao neko prisluškivati vaš razgovor — njih dvoje ili iko drugi?     

      Gospođa Olivije se zamislila, a potom stresla glavom.     

      — Ne mislim da je iko to mogao. Gotovo sam sigurna da nije. Sva su vrata bila zatvorena.     

      — Je li se iko mogao sakriti u sobi? 

   — Tamo u uglu je veliki ormar — ali to je apsurdna pomisao. ; 

      — Pas tout a fait, gospođo. I još nešto: je li g. Hallidai uopšte spominjao neke svoje planove za tu večer? ; 

      — Ne, nije rekao ni reči, monsieur. 

      — Hvala vam, madame, i ispričavam se što sam vas uznemiravao. Ne treba nas ispratiti — sami ćemo izaći.  

      Izašli smo u predvorje. Neka je dama ulazila kroz prednja vrata. Brzo je ustrčala uz stepenice i imao sam utisak da je reč o Francuskinji u dubokoj žalosti.  

      — Vrlo neobična žena — Dobacio je Poirot dok smo odlazili. 

       — Madame Olivier? Da, ona —  

      — Mais non, ne Madame O livier. Cela vasansdi. 

      —   Nema puno genija poput nje na ovom svetu. Ne, govorio sam o ovoj drugoj dami — dami na stepenicama.  

      — Nisam joj video lice — rekao sam gledajući u jednu tačku. — A ne znam kako ste to vi mogli. Nije nas uopšte pogledala.

    —   Baš sam zbog toga i rekao da je neobična — uzvratio je mirno Poirot. — Tena ulazi u vlastitu kuću — naime, pretpostavljam da je to njezin dom jer je otključala vrata — i ustrči ravno uz stepenice da i ne pogle da ko su dva posetioca u hodniku. Doista vrlo neo bična vrsta tene — zapravo, dosta neprirodno. Mille tonnerres! Šta je sad to? 

      Snažno me povukao — u zadnji tren. Drvo je palo napločnik tik uz nas. Poirot se zagledao u stablo, sav blied i uznemiren. 

    — Za dlaku! Ali, nespretno ipak — jer nisam niti pretpostavljao - jedva da sam mogao i pretpostaviti. Da, da nije mog brzog oka,mojega mačjeg oka, Herkul Poirot je zdrobljen mogao nestati s ovog svijeta — koje li strašne nesreće za svijet. A i vi, mon ami — premda to ne bi bila nacionalna katastrofa takvih razmjera. 

   — Hvala — rekao sam hladno. — I što ćemo sad učiniti? 

   — Učiniti? — viknuo je Poirot. — Razmislit ćemo. Da, sada i ovdje, vjetbatćemo naše male sive stani ce. Taj gospodin Halidej — je li on doista bio u Parizu? Da, prema profesoru Bourgoneauu koji ga zna, koji je video i razgovarao s njim. 

   — Za boga miloga što pokušavate reći? — poviknuo sam. 

— Pazite, to je petak ujutro. Poslednji put viđen je u jedanaest navečer, upetak. Ali, je lidoista on viđen?

 — Noćni službenik — 

— Noćni službenik — koji pre nikad ni je video Hallidaia. Neki čovek ulazi, dovoljno podseća na Hallidaia — toliko moramo verovati u veštinu Broja Četiripita za pisma, odlazi gore, spakuje kovčežić i nestane sledećeg jutra. Niko te večeri nije video Hallidaia ne, zato što je već bio u rukama svojih neprijatelja. Je li Madame Olivier zaista primila Hallidaia? Da, jer premda ga nikad pre nije videla, s obzirom na temu o kojoj su razgovarali a koja je njezina specijalnost, ne bi joj se moglo podvaliti. Ušao je ovamo, obavio razgovor i otišao. A šta se onda dogodilo? 

Uhvativši me za ruku, Poirot me počeo gotovo vući natrag prema vili.

                

      — Sada, mon ami, zamislite da je danas dan poslie Halidajeva nestanka i da tražimo otiske stopala. Vi ste zaljubljenik u tragove, zar ne? Pogledajte — evo ih, muškarčevi, Halidajevi... Okreće se udesno kao i mi, brzo hoda— Ah! drugi tragovi iza njega — vrlo brzo — mali tragovi, neke žene. Vidite, sustite ga - vitka mlada žena, glave prekrivene udovičkim velom. ' Oprostite, monsieur, Madame Olivierteli da vas odvedem natrag'. On se zaustavi, okrene ne. E sad, a gde ga može odvesti ta mlada žena? Zar ga slučajno sreće baš na mestu gde se širi uski prolaz koji deli dva vrta? Povede ga niz prolaz. 'Ovim je putem kraće, monsieur. Na desno je vrt vile Madame Olivier, na levo vrt neke druge vile — i baš iz tog vrta, pazite, palo je drvo — tako blizu nas. Vrata oba vrta gledaju na prolaz. I tu je klopka. Istrče ljudi, svladaju ga i odnose u nepoznatu vilu. 

   — Ma, dajte, Poaro — poviknuo sam. — Hoćete mi reći da vi sve to tako vidite? 

 — Tako to vidim očima svog uma, mon ami. Tako, i samo tako se to moglo dogoditi. Hodite, idemo natrag u kuću. 

— Ponovo želite da vidite Madame Olivier? Poaro se značajno nasmešio.

— Ne, Hejstings. Želim videti lice dame sa stepenica. 

— A, prema vama, ko bi to mogao biti — neka rođakinja Madame Olivier? 

— Veroatnije sekretarica - i to tek nedavno zaposlena .

Vrata nam je otvorio onaj isti blagi akolit. 

— Možete li nam reći ime dame, daja u koroti, koja je upravo ušla? - upitao je Poirot. 

    — Madame Veroneau? Gospođine sekretarice? 

— Da, to je ta dama. Budite ljubazni pa je u moje ime zamolite za kratakrazgovor. 

— Žao mi je. Madame Veroneau mora da je ponovo izašla. 

                             

      — Mislim da nije - tiho je rekao Poirot. - Prenesite joj da je traži M. Herkul Poirot i da mi je jako važno je odmah vidim, jer upravo odlazim na prefekturu. 

    Teklič je ponovo nestao. Ne, dama se spustila s gornjeg sprata. Ušla je u salon. Okrenula se i podigla veo. Zaprepastio sam se kad sam prepoznao staru ljutitu protivnicu, groficu Rossakoff, rusku plemkinju koja je izvela jednu posebno veštu pljačku draguljarnice u Londonu. 

   — Čim sam vas spazila u predvorju, pomislila sam na najgore — rekla je s tugom u glasu. 

— Moja draga grofice Rossakoff — Kimnula je glavom. 

— Sada Inez Veroneau — promrmljala je. — Španjolka udana za Francuza. Šta želite od mene, gospodine Poaro? Vi ste grozan čovek. Isterali ste me iz Lon dona. Pretpostavljam da ćete sada našoj krasnoj Madame Olivier ispričati sve o meni i tako me oterati i iz Pariza. Mi jadni Rusi; znate, ja mi moramo živeti. 

— Stvari su mnogo ozbiljnije, madame — rekao je Poirot pozorno motreći svaki njezin pokret. — Predlažem da odemo u susednu vilu i oslobodimo g. Hallidava, ako je još živ. Kao što vidite, sve znam. 

     Iznenada je probledela. Ugrizla se za usnu. A zatim je progovorila sa svojstvenom joj odlučnošću.

     — Još je živ — ali nije u vili. Čujte, monsieur, da se nagodimo. Za mene sloboda— a vama g. Hallidai, živ i zdrav. 

    — Prihvactam — rekao je Poirot. — Kanio sam to isto predložiti. Kad smo već kod toga, madame, jeste li vi u službi Velike Četvorke? 

         Ponovo sam gledao kako nasmrt bledi, ali nismo dobili odgovor.

      Umesto toga upitala je: — Dopuštate li da telefonniram? — i otišavši do aparata zvala je neki broj. — Broj vile u kojoj je sada zatočen naš prijatelj — objasnila je. — Možete ga dati policiji — ne, dok tamo dođu, gnezdo će već biti prazno. Ah! Evo ga, uspelo mi je. Jesi li to ti, Andre? Ja sam, Inez. Mali Belgijanac sve zna. Pošaljite Hallidaia u hotel i nestanite. 

   

      Spustila je slušalicu i pristupila nam smešeći se.

     — Poći ćete s nama do hotela, madame.

     — Naravno, to sam i očekivala. 

       

     Pozvao sam taksi i zajedno smo krenuli prema hotelu. Na Poirotovom licu video sam da je zbunjen. Sve se činilo tako jednostavnim i lakim. Došli smo do hotela. Vratar nam je došao . 

    — Došao je neki gospodin. On je u vašim sobama. Čini se daje vrlo bolestan. S njim je došla i negovateljica, ali je u međuvremenu otišla. 

— Sve je u redu — rekao je Poirot. — To mi je prijatelj. 

     Otišli smo do soba. Na stolcu do prozora sedeo je mlad čovek, preplašen i oronuo kao da je na rubu potpune iscrpljenosti. Poirot mu je prišao. 

     — Jeste li vi Džon Halidej? 

       Čovek je kimnuo. 

      — Pokažite mi svoju levu ruku. Džon Halidej ima malo ispod levog lakta, 

          Čov ek je ispružio ruku. Madet je bio na pravom mestu. Poirot se poklonio grofici. Okrenula se i napustila sobu. 

    Čaša vinjaka vratila je Hallidaiu nešto živosti. 

    — Bože dragi! - promrmljao je, - Prošao sam pravi pakao — pakao... Ti su zlotvori oličenje samog đavola. Moja supruga, a gde je moja supruga? Šta li samo misli? Rekli su mi da će poverovati — da će poverovati — 

    — Ne, nije poverovala — čvrsto je uzvratio Poir t. - Ni na trenutak nije izgubila veru u vas. Čeka vas -ona i dete. — Hvala ti Bože zbog toga. Jedva da mogu poverovati da sam opet slobodan. 

    — Sad kad ste malo došli k sebi, monsieur, želeo bih ponovo čuti celu priču od početka.

        

      — Ja se — ne sećam ničega — rekao je Hallidai. - Šta? 

    — Jeste li čuli za Velikog Četvorku? 

— Nešto jesam — suvo je odvratio Poirota. — Ne znate vi što ja znam. Imaju neograničenu moć. Ako ne kažem ni reči, siguran sam — ako prozborim jednu ječ — ne samo ja, nego i moji najblitži neopisivo ćemo propatiti. Nema smisla da raspravljate sa mnom. Ja ne znam — ja se ne sećam ničega.

     I ustavši, izašao je iz sobe, 

      Na Poirotovu licu pojavila se zbunjenost. 

    — I tako je to, zer ne? — promrmljao je. — Velika Četvorka ponovo je izborila pobedu.  Šta to držite u ruci, Hastings? 

       Pružio sam mu papirić. 

     - Grofica je to našarala pre nego što je otišla - objasnio sam.

        Pročitao je. 

   - Doviđenja. IV

    —  Potpisala se svojim inicijalima - IV. Možda slučajno, ali to može značiti i Četvorka. Pitam se, ha ubode, pitam. 

 Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

Agata Kristi, Velika četvorka ( osmo poglavlje - Kuća neprijatelja )

OSMO POGLAVLJE- KUĆA NEPRIJATELJA  

 

     Nakon avanture u vili u Passvju vrlo žurno vratili smo se u Londonu. Poirota je dočekalo nekoliko pisama. Jedno je pročitao sa zagonetnim osmehom na licu i zatim mi ga pružio.

—Pročitajte ovo, mon ami.

Prvo sam pogledao potpis, "Abe Ryland" i prisetio se Poirotovih reči: —Najbogatiji čovek na svetu.

      Pismo gospodina Rylanda bilo je osorno i odlučno. Izrazio je svoje veliko nezadovoljstvo razlozima koje je Poirot spomenuo odbivši u poslednjem trenu ponudu za posao u Južnoj Americi. 

 -Zbog ovoga valja početi grozničavo razmišljati, zar ne?—rekao je Poirot. 

- Držim potpuno prirodnim njegovu ljutitost i čangrizavost. 

 -Ne, ne shvatate. Setite se Maverlingovih reči, reči čoveka koji je kod nas potražio pribežište —a onda pao umoren rukom svojih neprijatelja.'Broj Dva se predstavlja slovom S, preko kojeg idu dve crte—znakom za dolar; a takođe je dve pruge i zvezdom, Iz toga se može zaključiti da je reč o američkom držljaninu i da on predstavlja moć bogatstva.' Tim rečima dodajte i činjenicu da mi je Ryland ponudio golemu svotu novca kako bi me izvukao iz Engleske- i- i šta vam to govori, Hastingse? 

 - Mislite - rekao sam gledajući ga razrogačenih očiju —hoćete reći da sumnjate da je Abe Rylandy multimilioner, Broj Dva u Velikoj Četvorki. 

- Svojim ste sjajnim intelektom ipak dokučili moju misao, Hastings. Da, to mislim. Ton kojim ste izrekli reč multimilioner govori dovoljno, ali dopustite da vas upozorim na još jednu ​​činjenicu — četvorku vode ljudi na najvišem vrhu — a gospodin Ryland ne slovi za nevinašce u vođenju poslova. Sposoban čovek bez skrupula, čovek koji ne zna šta bi više sa svojim bogatstvom i sad žudi za neograničenom moći. 

    Nešto se neszmnjivo  ipak moralo prihvatiti kad je reč o Poirotovim gledištima. Upitao sam ga kad je doneo konačan zaključak. 

 — E, u tome je đavo. Nisam siguran. Ne mogu biti siguran. Mon ami, ne znam šta bih dao da mogu znati. Dopustite mi da barem zasad Abe Rylanda držim za Broj Dva. Tako smo se još više približili svom cilju. 

 — Upravo je stigao u London, kao što se vidi po ovome —rekao sam lupkajući prstom po pismu. —Hoćete li ga posetiti i lično mu se ispričati? 

 —Možda i hoću. 

    Nakon dva dana Poirot se vratio u naš stan vrlo uzbuđen. Naglo me uhvatio za obje ruke. 

—Prijatelju dragi,imamo zapanjujuću, jedinstvenu, neponovljivu priliku. Ali, opasno je, zaista pogubno. Neću od vas niti tražiti da pokušate. 

    Ako me pokušavao ustrašiti, krenuo je s krive strane, a to sam mu i rekao.Postupno se pribravši, izložio je svoj plan. 

    Ryland je, prema svemu sudeći, tragao za sekretarom, pristojnim Englezom ugodne vanjštine. Poirot mi je predložio da se prijavim. 

    Sam bih učinio, mon ami —objasnio mi je istovremeno se ispričavajući. — Ne, kao što vidite, ne mogu se odgovarajuće maskirati. Engleski govorim vrlo dobro—osim kad se uzbudim—ali ne toliko dobro da bih mogao zavarati i nečije uho; čak i kad bih žrtvovao brkove, ne sumnjam da bi me prepoznali kao Herculea Poirota. 

      Nisam ni ja sumnjao, pa sam izrazio spremnost i volju da odigram ulogu i uvučem se u Rylandov dom. 

 —Kladim se da me ionako neće primiti —dobacio sam.

— Oh, da. Hoće, hoće, kako da ne. Pripremitću vam takve preporuke da će polizati prste. Preporučiće vas čak i ministru unutarnjih poslova. 

    Činilo mi se da ipak ide predaleko, ali Poirot je rukom odmahnuo na moje prigovore. 

— O, da. hoće. Vodieo sam za njega istragu o jednom malom slučaju koji je mogao izazvati koban skandal. Sve je rešeno vrlo delikatno, uz najveću diskreciju i sada mi, kako vi to kažete, sedi na dlanu i poput ptičice kljucka mrvice.

     Prvo smo angažovali stručnjaka za 'šminku'. Bio je to čovečuljak, koji je poput ptice lagano-micao glavom, pomalo kao Poirot. Neko me je vreme promatrao bez reči i zatim se dao na posao. Zaprepastio sam se kad sam se posle pola sata pogledao u ogledalo. Posebno izrađene cipele učinile su me barem pet centimetara višim, a zbog kaputa, posebno krojeria izgledao sam viši, vitkiji, nekako izduženo.Vešto mi je promenio obrve i dao potpuno drugi izraz mo, licu; u ustima sam nosio posebne uloške; s lica mi je nestala preplanulost čoveka koji se upravno vratio s mora. Ostao sam bez brkova, a deo usta naglašeno mi je krasio zlatan zub. 

    — Ime vam je Arthur Neville—rekao je Poirot.—Bog vas čuvao, prijatelju dragi— jer strahujem da odlazite na opasno mesto.

      Srce mi je lupalo dok sam se predstavljao y Hotelu Savov, tačno u vreme koje je odredio gospodin Ryland, te zatražio da me odvede do tog velikog čoveka. 

    Ostavili su me da pričekam nekoliko minuta i potom odveli do njegovog  apartmana.

     Ryland je sedeo za stolom. Ispred njega stajalo je otvoreno pismo na kojem sam samim krajičkom oka prepoznao rukopis ministra unutrašnjih poslova. Prvi sam video i sreo tog američkog milionera i, uprkos svemu, bio sam zadivljen. Visok i vitak, izražene brade i lagano povijena nosa. Ispod golemih obrva gledale su me hladne oči sivog sjaja. Imao je gustu sedu kosu, a dugu crnu cigaru (bez koje se, kako sam s vremenom ustanovio, nikad nije mogao videti) visila mu je nemarno u uglu usta.

    —Sed'te —promumljao je.

    Seo sam. Prstom je lupnuo po pismu na stolu. 

    —Sudeći prema ovom ovde komadu, kao roba posve ste u redu pa nema potrebe da dalje tragam, Recite, jeste li u toku i ovladali društvenim običajima? Rekao sam da držim kako u tom pogledu mogu zadovoljiti njegove zahteve. 

 —Hoću reć', ako pozovem puno tih vojvoda, grofova i barona u letnjikovac tamo dole, mogli biste ih razvrstati  oko stola za večeru? 

     —O, bez po muke—odgovorio sam smešeći se. Progovorili smo još nekoliko reči i — dobio sam posao. Gospodin Ryland je tražio sekretara  koji je mogao na potrebnojm nivou razgovarati sa visokim engleskim društvom, jer već je doveo američkog sekretara  i stenografa. 

     Posle dva dana otišao sam u Hatton Chase, sedište Vojvode od Loamshirea, koje je američki milioner iznajmio  na šest meseci. Moje dužnosti nisu mi stvarale nikakvih teškoća. U jednom sam razdoblju života bio sekretar vrlo aktivnog člana Parlamenta, pa mi ti poslovi nisu bili nepoznati. Gospodin je Ryland preko vikenda obično imao vrlo mnogo gostiju, ali sredina bi nedelje obično proticala mirno. Retko sam viđao gospodina Applebvja, Rylandovog američkog sekretara, inače naoko ugodnog, ni malog mladog Amerikanca, vrlo veštog u svojim poslovima. No, mnogo sam češće viđao i sretao stenografkinju, gospodičnu Martin. Ta lepuškasta dvadesetrogodišnja devojka, imala je kestenjastu kosu i smeđe oči koje su ponekad —kad ne bi kao obično smerno pognute glave gledala ispred sebe —izgledale vragolasto. Imao sam utisak da joj se poslodavac ne sviđa niti mu veruje, premda je pomno pazila da se to ne bi slučajno opazilo. Ne, u jednom mi se trenutku neočekivano poverila. 

     Naravno, pažljivo  sam proučavao i motrio na sve članove domaćinstva. Nekoliko se slugu tek nedavno pridružeilo domaćinstvu —jedan poslužitelj i nekoliko sluškinja. Glavni sluga, nadglednik i kuvar ostali su još od vojvode i nastavili su raditi. Poslužavateljice sam držao nevažnima i nezanimljivima. Ne, posebno sam motrio na Jamesa, jednog od poslužitelja; ne, bilo je jasno da je on samo pomoćni poslužitelj i ništa više. Njega je zapravo doveo glavni sluga. Mnogo sumnjičaviji bio sam prema Deavesu, Rylandovom sobaru, koga je doveo iz New Yorka. Premda je rodom bio Englez i osoba besprekornog ponašanja, ipak sam u njega pomalo sumnjao. 

   Već sam tri nedelje bio proveo na Hatton Chaseu a da zato vreme nisam opazio ni jedan jedini izgred koji bi bio dokaz naših teorija. Nije bilo nikakvih znakova ili tragova delatnosti Velike Četvorke. Gospodin Ryland zaista je bio čovek posebne snage, vrlo izrazita i jaka ličnost; ali, počeo sam polako verovati daje Poirot pogriešio povezujući ga s tom zastrašujućom organizacijom. Čak sam čuo kako je za večerom usput spominjao Poirota. 

    —Divan čovečuljak, tako barem govore. Ali, nije baš ustrajan. Kako znam? Ponudio sam mu posao i odbio je u poslednji trenutak. Ne želim više ništa imati s tim vašim monsieurom Herculeom Poirotom. 

     U takvim sam trenucima osećao kao dame obuzima neka lagana zebnja!Gospodična Martin ispričala mi je vrlo čudnu priču. Ryland je otišao u London na jedan dan i povoeo Applebvja. 

     Gospodična Martin i ja smo posle čaja šetali vrtom. Devojka mi se zaista sviđala —tako jednostavna i prirodna. Osjećao sam da je nešto muči i konačno je progovorila. 

   —Znate li, majore Neville - rekla je -  da zaista razmišljam da dam otkaz? 

    Malo sam se začudio, pa je žurno nastavila.  

    - Oh! Znam da je ovo, donekle, krasan posao. Verujem da bi me većina ljudi proglasila budalom da ga samo tako ostavim. Ne, ne podnosim poniženja. Ne mogu podneti psovke, kao da sam vojnik. Nijedan gospodin ne čini tako nešto.

    —Ryland vas je psovao? Kimnula je. 

   —Naravno, uvek je mrzovoljan i nervozan. To se moglo i očekivati. Sve to ide uz posao. Ali, potpuno gubiti kontrola i zna da pobesni —i to posve bez razloga.Učinilo mi se kao da bi me mogao ubiti! I to, kao što sam rekla, bez ikakvog stvarnog razloga. 

   — Šta se dogodilo —rekao sam stvarno zainteresovan. 

   — Kao što znate, ja otvaram sva pisma koja stižu zagospodina Rylanda. Neka odnosim gospodinu Applebvju, neka sama rešavam —ne, ja ih sve prva otvorim i pregledavam. E, dolaze i neka pisma na plavom papiru, u uglu označena sićušnom brojkom 4 — oprostite, jeste li nešto rekli? 

    Neuspevši zatomiti prigušeni uzvik, brzo sam kim nuo glavom i zamolio je da nastavi. 

 — Da, i kao što sam rekla, dolaze takva pisma, a strogo je naređeno da ih nikad ne otvaramo, već netaknuta predajemo gospodinu Rylandu. tako sam, naravno,uvek i činila. Ali, juče ujutro prispelo je neobično mnogo pisama i otvarala sam ih u strašnoj žurbi. Greškom sam otvorila i jedno od tih pisama. Čim sam opazila štoa sam učinila, odnela sam ga gospodinu Rylandu i objasnila. Na moje potpuno zaprepaštenje pobesneo je kao nikad do sada. Kažem vam, zaista sam se uplašila. 

    Pitam se šta je moglo biti u tom pismu, da se toliko uzrujao? 

    —Baš ništa —i to je najčudnije. Pročitala sam ga pre nego što sam postala svesna da sam pogrešila. Bilo je dosta kratko. Još ga se sećam od reči do reči i u njemu nije bilo ništa što bi moglo bilo koga uzrujati. 

  —Možete ponoviti, tako ste rekli? — poticao sam je. 

  —Da.—Načinila je kratku pauzu i onda polagano ponovila sve što je bilo u pismu, dok sam neprimetno beležio sledeće reči 

 Poštovani gospodine sada je, rekao bih, osnovno videti dobro. Ako insistirate da se uključi i kamenolom, sedamnaest hiljada čini se razumnim. Jedanaest posto provizije je previše, četiri posto je dovoljno. Iskreno Vaš, Arthur Leversham. 

      Gospodična Martin je nastavila: 

     — Očito reč je o nekom imanju kojeg gospodin Ryland kani kupiti. Ali zaista drţžim da je čovek, koji može tako pobesneti zbog sitnice, zapravo opasan. Šta mislite da bih trebala učinit, majore Neville? Imate mnogo više iskustva nego ja. 

    Umirivao sam devojku, govoreći joj kako gospodin Ryland pati od bolesti pogubne za njegov sloj — dispepsija. Naposletku je otišla dosta umirena.  Vidite  za mene se baš ne bi moglo reći . Kad je devojka otišla, ostao sam sam, izvadio malu beležnicu i ponovo pročitao pismo kako sam ga zabeiležio. Šta znači — šta znači to naoko bezopasno pismo? Odnosi li se na neki posao u koji se pustio gospodin Ryland; da li mu je dzaista toliko stalo da se ne saznaju nikakve pojedinosti sve dok se posao ne obavi? To je zvučalo kao razumno tumačenje. Ali, mislio sam na sićušnu brojku 4 kojom je označena omotnica i osetio da smo konačno na tragu. 

    Celu sam veče razmišljao o pismu, ali i veliki deo sutrašnjeg dana —i onda mi se odjednom sve razjasnilo. Sve je bilo tako jednostavno. Ključ se krio u broju 4. Pročitajte svaku četvrtu reč i pojaviće se potpuno druga poruka. 'Osnovno da vas vidim u kamenolomu sedamnaest jedanaest četiri'. 

    Brojke je bilo lako odgonetati. Sedamnaest je značilo 17. oktobra —znači, sutra; jedanaest je bilo vreme; a četiri potpis— ili se odnosio na tajnoviti broj Četiri —ili je, pak, značilo, da tako kažemo, zaštitni 'znak' Velike Četvorke. I kamenolom se moglo odgonetnuti. Na posedu, kilometar od dvorca, nalazio se napušteni kamenolom - mesto na osami, idealno za tajni susret. 

     Na trenutak sam pomislio da se sam pustim u avanturu. Kojeg li užitka da barem jedanput zasenim Poirota.

    Ne, naposletku samo odolio iskušenju. Ovo je bila velika stvar—nisam imao pravo sam se poigravati i možda čak proigrati priliku. Prvi put smo se zaiista maknuli do samih neprijateljskih položaja. Ovaj put moramo uspeti — a, premda sam to svim silama nastojao prikr ti, od nas dvojice Poirota se ipak s više opravdanja moglo nazvati Mozgom. 

    Hitno sam mu poslao pismo u kojem sam spomenuo sve činjenice i objasnio koliko je važno i hitno da čujemo razgovor u kamenolomu. Bude li želieo sve prepustiti meni, nema problema. Ipak, za svaki slučaj, dao sam mu iscrpne upute kako se od železničke stanice dolazi do kamenoloma, u slučaju  da oceni kako bi bilo mudro da bude prisutan. Lično sam odneo pismo do seoske pošte. Održavao sam vezu s Poirotom celo vreme, ali bili smo se složili da on za svaki slučaj ne pokušava stupiti u vezu sa mnom, jer je postojala mogućnost da neko otvara moju poštu. 

     Sledeće sam večeri blistao od uzbuđenja. Nismo imali goste, celu sam veče proveo radeći u kabinetu s gospodinom Rylandom. Predvideo sam takvu mogućnost, pa nisam niti računao da ću Poirota dočekati na železničkoj stanici. Međutim, verovao sam da će me Ryli otpustiti mnogo pre jedanaest sati uveče.

   Tako je i bilo. Negde oko pola jedanaest gospodin Ryland je pogledao na sat i rekao kako mu je 'dosta'. Shvatio sam i tiho se povukao. Pošao sam na počinak, ali sam tiho sišao niz pomoćne stepenice i izašao u vrt. Za svaki slučaj ogrnuo sam tamnikaput da sakrijem belu košulju.

     Već sam odmaknuo niz vrt kad sam preko ramena pogledao prema kući.Gospodin Ryland upravo izlazi u vrt kroz prozor svog radnog kabineta. Pošao je na sastanak. Ubrzao sam korak, kako bih stigao pre njega. Do kamenoloma gotovo sam ostao bez daha. Činilo se da nema ţžive duše, pa sam se uvukao u gusto grmlje i čekao šta će se zbiti. 

   Nakon deset minuta, tačno u jedanaest sati, pojavio se gospodin Ryland sa šeširom nabijenim duboko na oči i neizbežnom cigarom u ustima. Na brzinu je pogledao uokolo i zaputio se niz jaruge kamenoloma. Začuo sam žamor glasova. Očito je taj drugi čovek — ili ljudi, ko god da su bili—došao pre Rylanda.  Oprezno sam ispuzao ispod grmlja i centimetar po centimetar,nastojao da ne izazovem neki šum, dovukao sam se do strme staze. Samo me stijena delila od ljudi koji su razgovarali. Osećajući se sigurnim u potpunoj tami, provirio sam iza kamena i odjednom mi se pred očima stvorila cev crnog, automatskog revolvera pretećeg izgleda!

   —Ruke uvis!—oštro je poviknuo gospodin Ryland. —Čekao sam vas.

   Sedeo je u seni stena da mu nisam mogao videti lice, ali i preteći ton u njegovom glasu bio je više nego neugodan. Oko vrata sam osetio hladan dodir čeličnog obruča i Ryland je spustio svoj automatik.

    —Tako je, George—promrmljao je. —Dovedi ga ovamo.

     Dok sam besneo u sebi, nevidljivi George (a sumnja sam da je to zapravo besprekorni Deaves) odveo me do stene, čvrsto me svezao i stavio mi povez preko usta.

     Ryland je ponovo progovorio, ali toliko hladnim i pretećim tonom da sam ga jedva prepoznao. 

    —Ovo je kraj za vas dvojicu. Prečesto stojite na putu Velikoj Četvorci. Jeste li ikad čuli za odrone zemlje? Jedan se ovde sručio pre dve godine. Noćas će se još jedan. Sve sam sredio kako valja. Ne, taj vaš prijatelj baš nije točan. 

     Zapljusnuo me val strave. Poirot! Još samo koji trenutaki ušetaće ravno u klopku. A ne mogu ga upozoriti. Mogao sam se samo uzdati u Boga da je cela stvar prepustio meni i ostao u Londonu. Da je kanio doći nedvojbeno da bi već bio ovde. 

      Kako je vreme proticalo, tako su mi se budile nade.

     A onda su se odjedanput raspršile. Čuo sam korake —oprezne, ali ipak korake. Počeo sam se batrgati u agoniji bespomoćnosti. Koraci su dolazili iz smera puteljka, na trenutak je nastupila tišina, a onda se pojavio Poirot; lagano nakrivljene glave, piljio je pokušavajući razaznati sene. 

     Ryland je kliknuo od zadovoljstva kad je podignuo svoj veliki automat i uzviknuo 'Ruke uvis!'. DEAves je skočio i zgrabio Poirota straga. Klopka se potpuno zatvorila. 

       - Zadovoljstvo je upoznati se s vama,gospodine Hercule Poirot— mrklo je rekao Amerikanac.

       Poirotova je prisebnost bila zaista veličanstvena. Nije mu ni mišić zaigrao na licu. Ne, video sam da pogledom traži nešto među senama. 

      —Moj prijatelj? Je li i on ovde? 

     —Šala, obojica ste u klopci—klopci Velike Četvorke.

   Nasmejao se. 

    —Klopci?—pitao je Poirot.

    —Pa zar nikad niste upali u nešto takvo? 

     —Svestan sam da postoji klopka—da—rekao je Poirot blagim glasom. —Ne, nemate pravo. Vi ste u klopci—ne moj prijatelj i ja. 

     —Šta? —Ryland je digao svoj automatik, ali u pogledu sam mu zapazio da je uznemiren. 

     —Ako opalite, počinićete ubistvo pred deset pari očiju i stoga završiti na vešalima. Ovo su mesto opkolili ljudi iz Škotske Yarda —i to već pre sat vremena. Šah -mat, gospodine Abe Rylande.

     Nekako je čudno zazviždao i, kao u nekoj čarobnoj priči, odjedanput su se sa svih strana su se počeli pojavljivati neki ljudi. Uhvatili su Rylanda i njegovog sobara i zatim ih razoružali.

      Kad smo napustili kamenolom, snaţžno me zagrlio.

     —Živi ste i —niste ozleđeni. Prekrasno. Često sam sebi prebacivao što sam vam dopustio da dođete ovamo. 

    —Sve je savršeno u redu —rekao sam, izvlačeći se ih njegovog zagrljaja. —Ali, nije mi baš sve posve jasno. Uleteli ste u ovu njihovu malu smicalicu, zar ne. 

     - Ne, samo sam čekao na to! Zato sam vam i dopustio da pođete ovamo. Vaše lažno ime, maska, šminka —sve to ni na trenutak ih nije trebalo navesti na krivi trag.

      —Šta? —povikao sam. —Nikad mi to niste rekli. 

    —Kao što sam vam često govorio, Hastings, imate divnu narav, toliko ste pošteni da, ako i sami niste zavedeni, ne možete ni nikoga drugog navesti na krivi trag! E, pa ovako, odmah su vas opazili, a na to sam i računao —jednostavna matematička verovatnost dostupna svakom ko se valjano služi svojim sivim stanicama—odnosno da će vas iskoristiti kao mamac. Uvukli su tu i djevojku —e,usput, pon ami, jedno psihološki zanimljivo pitanje, je li bila crvenokosa?

     —Ako mislite na gospodičnu Martinu —rekao sam hladno.—Njena kosa ima opasan odsjaj kestenjastog, ali 

    —Oni su satanisti ljudi! Čak su proučili i vašu psihu. O, da, moj prijatelju,gospodična Martin je takođe bila učesnik u uroti—i te kako je bila. Od reči do reči vam je ponovila sadržaj pisma, zajedno s pričom o gnevu gospodina Rylanda, sve ste zapisali, dugo se dvoumili nad tim—šifra je odlično smišljena, teška ali ne i preteška —rešili ste je i pozvali me. 

     —Ne, nisu bili svesni da sam čekao baš tako nešto. Smesta sam otišao do Jappa i sve dogovorio. I, kao što vidite, naposletku —uspeh! 

      Nisam baš bio oduševljen Poirotom, i to sam mu i rekao.Vratili smo se u London ranim jutarnjim mlekarskim vozom. Kojeg li neugodnog putovanja!

     Upravo sam izlazio iz kade i prepuštao se maštarijama o ukusnom doručku, kad sam u dnevnoj sobi začuo glas inspektora Jappa. Navukao sam ogrtač i požurio u sobu. 

     —U kakvu ste nas samo nevolju uvalili ovaj put—govorio je Japp. —Loše za vas, gospodine Poirot. Prvi put da ste, koliko znam,tako pogriješ ili. 

    Poirot se duboko zamislio. Japp je nastavio.

     - I tako smo počeli pričati o tim Crnim Rukama, posve ozbiljno —a zapravo vodili smo celo vreme poslužitelja. 

     —Poslužitelja? —zavapio sam.

     —Da, Jamesa, ili tako nekako. Čini se da se kladio s poslugom da će se moći prodati za starog gospodara vama umišljenicima, to ste vi, kapetane Hauboda—i da će vam prodati kojekakve priče o bandi Velike Četvorke. 

      —Nemoguće! —viknuo sam.

     —Ne verujete u to. Odveo sam gospodu ravno u Hatton Chase i tamo smo pravog Rylanda našli kako mirno spava u svom krevetu, a glavni sluga,kuvar i sam Bog zna ko još, zakleli su se da su znali za opkladu.

     Naprosto šala —ništa drugo do šala — i sobar je s njim.

     —A zašto se stalno držao u seni —promrmljao je Poirot. 

     Pogledali smo se nakon što je Japp otišao. —Hastings, mi znamo  ,konačno je progovorio Poirot.- Broj dva u Velikoj Četvorki je Abe Ryland. Maskirani poslužitelj samo je trebao zagarantovati odstupnicu u slučaju da se dogodi nešto nepredviđeno. A poslužitelj.. 

    - Da—uzdahnuo sam.

      —Broj Četiri - rekao je Poirot smrtno ozbiljnim glasom

                                        Agata Kristi, Velika četvorka; 

                                (Ostali nastavci : romani u nastavcima ) 

Knut Hamsun, GLAD ( VIII deo )

 https://kupdf.net/download/glad_5b0b3ccde2b6f5be6583268b_pdf

152

Utorak.

    Sunčani sjaj i tišina, prekrasan, vedar dan. Sneg  je okopnio; posvuda radost i život, vesela lica, osmesi  i smeh. Iz vodoskoka se dižu stubovi vode u obliku luka, zlatni od sunca, modri od modrog neba...

    O podne sam izašao iz kuće u Ulici Tomte, gde sam sada stanovao zahvaljujući onim krunama što mi ih dade urednik, i uputio se prema gradu. Bio sam u najboljem raspoloženju, klatio se najživljim ulicama, promatrajući ljude. Naveče oko sedam sati odšetao sam na Trg svetog Olafa i potajice zirkao u prozore kuće broj 2. Videću je za jedan sat! Za sve to vreme podilazio me nekakav blag i čudnovat strah. Šta će biti? Šta ću joj reći kad siđe? Dobar veče, gospođice? Ili da se samo osmehnem ? Odlučio sam da ću se zadovoljiti smiješkom. Razume se, duboko ću se nakloniti pred njom.

 Posramljen time što sam došao toliko prerano, odšuljao sam se dalje. Neko sam vreme šetao Ulicom Karla Johana i pazljivo  gledao na sat na univerzitetu. Kad je odbilo osam sati, opet sam pošao Univerzitetskom  ulicom. Usput se setim da ću možda nekoliko minuta zakasniti, zato sam išao što sam brže mogao. Noga me nije previše bolela a ni inače mi nije ništa nedostajalo.

     Postavih se kao straža kod vodoskoka i udahnuh bazduh. Dugo sam tako stajao i gledao u prozore kuće broj 2, no nje nije bilo. Mogu i čekati; nikud mi se ne žuri. Možda je spriječena. I dalje sam čekao. Na kraju krajeva, da se to sve nije meni samo prisnilo? Da nije onaj prvi susret bio samo plod moje mašte, kad sam još svake noći ležao u groznici? Ne znajući šta da počnem, počeo sam razmišljati o tome i nisam više bio siguran.

   – Hm! – huknu neko iza mene.

    Čuo sam šušanj, čuo lagane korake u blizini, ali se nisam okrenuo, već samo zurio preda se, u velike stube.

    – Dobar veče!- reče neko.

    Zaboravio sam se osmehnutu, štoviše nisam odmah ni šešir skinuo, nego sam se samo začudio što je vidim uza se.

     – Jeste li me dugo čekali? – upita me, zadahtana od brzog hoda.

   – Ne, nipošto. Došao sam pre nekoliko trenutaka – odvratim. – Uostalom, šta bi mi škodilo da sam i duže čekao? Mislio sam da ćete doći s druge strane.

    – Otpratila sam majku do jedne porodice – ona večeras nije kod kuće.

    – Tako? – rekoh.

     I nehotice sam se ushodao. Na uglu ulice stajao je stražar i promatrao nas.

     – Naposletku, kamo mi to idemo? – upita ona i stane.

     – Kamo želite, kamo god želite.

     – Uh, ali to je tako dosadno, da to sama odredim.

Pauza.

    Zatim rekoh, tek toliko da nešto kažem: – Kako vidim, kod vas gore je mrak.

    – Jest, ah, jest! – odvratila je živahno. – Devojka ima izlaz. Ja sam sama kod kuće.

    Oboje smo stajali i gledali u prozore kuće broj 2, kao da je nikad pre nismo videli..

     – Ne bismo li mogli gore, k vama – upitam. – Ako želite, sesću posve do vrata.

     Ali sam odmah sav uzdrhtao od uzbuđenja i pokajao se što sam bio toliko drzak. Šta onda ako se razljuti i ode? Pa da je nikad više ne smem videti? Oh, jadnog li odela na meni! Očajnički sam čekao odgovor.

     – Uopšte nije potrebno da sedite  do vrata – odgovorila je. Rekla je to nežno, i rekla je baš ove rieči: Uopšte nije potrebno da sedite do vrata. 

    Popeli smo se gore.

   U hodniku, gde je bilo tamno, uzela me je za ruku i vodila me. Ne trebam biti tih, rekla je, smem i govoriti. Ušli smo. Dok je palila sveću – ne svetiljku, već upravo sveću – dakle dok je palila sveću, rekla je uz kratki osmeh:

     – Ali sad me ne smete gledati. Stidim se! Neću to više nikad učiniti.

    – Šta nećete više nikad učiniti?

     – Nikad više, ne... sačuvaj Bože... neću vas više poljubiti.

      – Ne? – upitao sam i na to smo se oboje nasmejali. Raskrilio sam ruke prema njoj, ali je ona uzmaknula u stranu i sakrila se za sto. Časak smo se promatrali, a svetlo je bilo između nas.

  – Pokušajte, hoćete li me uhvatiti... – reče.

     I ja je, uz glasan smeh, stadoh loviti. Dok je skakutala naokolo, odvezala je koprenu i skinula šešir; sjajne su joj oči počinule na meni i posmatrala me. Iznova sam potrčao prema njoj, ali sam se spotaknuo o sag i pao; bolesna me noga nije htela više nositi. Sav izvan sebe od zbunjenosti, ustao sam.

     – Bože, kako ste porumeneli! – rekla je. – Zbilja ste nespretni.

     – Jest, zbilja nespretan! – odgovorim.

     I opet sam je stao loviti.

     – Čini mi se da šepate.

     – Jest, i meni se čini da malo šepam, ali jako malo.

     – Poslednji put ste imali ranjeni prst, a sad vam je ranjena  noga; strašno, kakav ste zlosretnik.

     – Da, da, pre nekoliko dana prešla su mi kola preko noge.

    – Prešla kola? Opet pijan? Zaboga, mladi čoveče, kakav vi to život provodite! – Zagrozila mi se kažiprstom i ozbiljno se uspravila: – Dakle, sednimo! – rekla je potom.

   – Ne, ne kod vrata; vrlo ste čedni; ovde. Vi tamo, a ja tu, tako da... Uh! kako su dosadni čedni ljudi! Čovek mora sve sam napraviti i sve im kazati; ni u čemu ne bi pomogli. Na primer, mogli biste ruku nasloniti na sto; na takvo šta vi nikada ne biste nadošli, barem mi se tako čini. Ne umišljajte  ni najmanje da ste dosetljivi! Bili ste prilično drski kad ste bili pijani i kad ste me progonili duhovitom dosetkom: Gospođice, izgubili ste knjigu; gospođice, zbilja ste izgubili knjigu! Ha-ha-ha! Phi, bilo je ružno!

    Sedeo sam posve zbunjen. Srce mi je glasno udaralo, a krv mi toplo strujala žilama. Divna li osećaja ponovno sedeti u normalnoj kući i slušati kucanje sata i razgovarati s produhovljenom mladom devojkom umesto sam sa sobom!

    – Zašto ne govorite?

    – Kako ste slatki – rekoh. – Posve jednostavno, sedim tu i dopuštam vam da me savladate, potpuno svladate... ništa ne mogu... Vi ste tako jedinstveni da mi svaki put... Ponekad vam zasijaju oči kako još nikad nisam video, izgledaju kao cvetovi... Šta? Ne, ne, možda i ne kao cvetovi, nego... Tako sam strašno zaljubljen u vas, i to je tako glupo... Dobri Bože, naravno, ne koristi trag... Kako vam je ime? Sada mi zaista morate reći kako vam je ime...

    – Ne, kako je vama ime? Sad sam i opet zaboravila! Juče sam celi dan mislila na to da ću vas pitati. Jeste, to jest ne baš celi dan, nego...

    – Znate li kako sam vas nazvao? Zovem vas Ylajali. Kako vam se sviđa? Taj treperavi zvuk...

     – Ylajali?

      – Da...– To je na nekom stranom jeziku?

     – Hm. Nije. Zaista nije.

    – Jest, ali zvuči tako neobično...

     Nakon dužeg okolišanja rekosmo jedno drugome imena. Sela je do mene na sofu, odgurauvši nogom sto. Tada smo opet stali brbljati.

     – Večeras ste se i obrijali – rekla je. – Izgledate mnogo bolje nego onda... ili bar samo malo. Nemojte ništa uobražavati... Prošli put ste zbilja loše izgledali. Među ostalim imali ste na prstu prljavu krpu. I hteli ste u tom odelu otići sa mnom na čašu vina. Hvala!

    – Znači dakle da zbog moje vanjštine niste hteli ići sa mnom? – upitam.

     – Ne – odvrati ona i obori oči. – Ne, sam Bog zna da nije bilo zbog toga. Nisam ni pomišljala na to!

      – Čujte – rekoh. – Vi zasigurno živite u uverenju da ja živim i oblačim se ovako zato što me je volja, zar ne? Ali ja ne mogu, ja sam vam vrlo, vrlo siromašan.

     Gledala me.

     – Vi siromašni?

     -  Jeste, na žalost.

  Pauza.

– Pa, Bože dragi, to sam i ja – rekla je i dražesno potresla glavom.

    Opijala me svaka njena reč i slevala mi se kao kap vina ravno u srce. Očarala me njena navika da glavu nasloni malo na stranu dok sluša što ja govorim. Osećao sam kako mi njen dah udara u lice.

     – Znate li – rekoh – da... Ali ne smete se ljutiti... kad sam juče legao da spavam, pružio sam ovu ruku na desno, za vas... tako... kao da ste uza me... i tako sam zaspao.

    – Taaako? Moralo je biti prekrasno! – Pauza. – Ali tako nešta možete činiti samo kad ste daleko od mene, jer inače...

    – Mislite li da bih ja mogao i inače?

      – Ne, ne mislim.

    – Ipak! Od mene možete biti spremni na svašta – rekoh i ovih joj ruku oko pasa.

    – Znam ja to! – rekla je.

   Ljutilo me to, gotovo me vređalo što me smatrala spremnim na svašta. Svladah se i uzeh je za ruku. Ali ona ju je bez reči ustegnula i povukla se od mene. To mi je slomilo hrabrost, postideo sam se i zagledao prema prozoru. Bilo bi sasvim nešto drugo da sam je sastao onda kad sam još izgledao kao čovek, u svojim dobrim danima, kad sam još imao na čemu graditi. Osećao sam se vrlo potišten.

    – Vidite li! – rekla je. – Pogledajte samo: dovoljno je doveka samo malo namršti čelo pa da vas izbaci iz sedla. Zastideli ste se samo zato što sam se tek malčice odmaknula od vas... – I smejala se vragolasto, lukavo, čvrsto zatvorenih očiju, kao da ne može podneti da je neko gleda.

   – Bože svemogući! – viknem. – Sad ćete nešto videti! – i obim sam je rukama obuhvatio oko ramena. Bio sam gotovo uvređen. Je li ta devojka izgubila pamet! Smatra li me za neiskusnog derana?! Aa, ipak ću je, do đavola... Niko mi ne sme reći da sam pobegao. Ipak je to đavolja devojka! Ako baš treba...

     Sedela je mirno, još uvek zatvorenih očiju. Nismo progovorili ni reči. Čvrsto sam je privinuo uza se, požudno stisnuo njeno telo na svoje grudi, a ona nije rekla ništa. Čuo sam kucanje naših srdaca – odjekivalo je kao topot konja pod zemljom.

     Poljubio sam je.

    Nisam se više mogao svladati, govorio sam svakojake gluposti, kojima se ona smejala, šaptao joj u usta nadimke, gladio je po obrazu i celivao je mnogo, mnogo. Otkopčao sam nekoliko dugmadi  na njenim haljinama i zagledao joj se u grudi, okrugle grudi, kao dva slatka čuda što su sjala kroz platno.

     – Smem li videti? – rekoh, pa pokušam otkopčati dalje, da povećam otvor. Ali previše sam uzrujan, ne mogu otkopčati najdonje dugme, gde se haljina priljubila uz struk. – Smem li videti samo malo, malo... posve malo...

    Ovila mi je ruku oko vrata, lagano i nežno. Njen mi vrući dah udario ravno u lice iz crvenkastih, drhtavih njenih nosnica; drugom je rukom sama stala otkopčavati dugmad, jedan za drugim. Smejala se zbunjeno, u kratkim razmacima, i više je puta pogledala na me – vidim li da se boji? Razrešila je vrpce, otvorila steznik; u istom je času bila i ushićena i puna straha. Ali ja sam grubim rukama opipavao te vrpce i tu dugmad ..

   Da odvrati pažnju od onoga što se zbivalo, pogladila me levom rukom po ramenu i rekla:

     – Koliko tu imate poispadalih vlasi!

      – Da – odvratim, nastojeći da joj ustima dosegnem grudi. U tom je času ležala preda mnom posve otvorenih haljina. Najednom se seti da je pošla predaleko, zato se pokrije i malko ispravi. Da sakrije svoju zbunjenost, stala je ponovno govoriti o poispadalim vlasima na mojim ramenima.

     – Od čega vam ispada kosa?

     – Ne znam!

     – Oh, previše pijete, a možda i... Uh, ne mogu ni kazati! Morali biste se sramiti! Ne, to zaista nisam mislila o vama! Tako mladi, pa već gubite kosu!... Sada ćete mi pripovedati kako živite. Verujem da vodite strašan život. Samo čistu istinu, čujete li? Nikakvih izgovora! Ja ću već videti ako mi nešto zatajite. Dakle, pripovedajte!

– Jest, hoću, ali pre vas moram poljubiti u grudi, zar ne?

   – Šta još? Tako, a sad počnite, pripovedajte!

    – Ne, draga, slatka... smiem li najpre...

     – Hm. Ne, ne, ne sada... možda kasnije... Najprije želim čuti kakav ste čovek. Ah, verujem, vi strašno živite! Bolelo me što ona o meni misli najgore; bojao sam se da joj posve ne omrznem. Hteo sam se oprati u njenim očima, prikazati joj se još uvek dovoljno častan, pokazati joj da sedi pored čoveka koji je poput anđela. Gospode Bože, mogao bih na prste izbrojati koliko sam puta posrnuo.

     Pripovedao sam, pripovedao sve, pripovedao samu istinu. Nisam se opisivao gorim no što sam bio; ni na kraj pameti nije mi bilo da u njoj pobudim samilost; priznao sam joj da sam jedne večeri ukrao pet kruna.

    Sedela je i slušala otvorenih usta, bleda, prestrašena, a iz očiju joj je izbijala smrtna zabuna. Hteo sam popraviti taj žalosni utisak, oprati ga, zato sam se uspravio i rekao:

     – No, sad je to prošlo! Ni reči više o tome. Sad sam se izvukao...

     Usprkos tome ona se još uvek plašila. – Sačuvaj me Bože! – rekla je i ućutala. To je ponovila nekoliko puta u kratkim razmacima, i opet je svakog puta ućutala. – Sačuvaj me Bože!

    Stao sam se šaliti, škakljati je i privlačiti na prsa. Ona je opet zakopčala haljine, a to me je ljutilo, jest, to me je vređalo. Zašto ona opet zakopčava haljine? Jesam li možda manje vredan u njenim očima, sada kad joj je jasno da nisam kriv što mi ispada kosa? Zar bi joj možda bilo milije da sam razuzdanac?... Samo nikakvih gluposti. Sada je trenutak koji se mora iskoristiti. Polegnuo sam je, jednostavno sam je polegnuo na sofu.

     Branila se – uostalom jako slabo – i gledala me u čudu. 

    - Ne... šta hoćete? – upitala me.

    – Šta hoću?

    Pitala je šta hoću? Hteo sam iskoristiti priliku, bez okolišanja iskoristiti priliku. Nije moj način da obilazim tek izdaleka, nije mi takva narav. Ne valja se plašiti, a od jednog se nabora na čelu neću dati oterati! Ne, ne, zaista ne! Neobavljena se posla nikad nisam vraćao s ovakvih pustolovina.

    Dakle...

   – Ne!... ne, ali...

     Ipak odvratim da mi je baš to namera!

    – Ne! Čujete li? – uzviknula je. Zatim je istisnula reči koje su me pozledile: – Nisam sigurna da vi niste ludi!

     Nehotice sam stao i zapitao:

      – Vi to govorite ozbiljno?

    – Pa da... zaboga, vi tako čudnovato izgledate! I onog poslepodneva kad ste me sledili... onda dakle niste bili pijani?– Ne, baš onda nisam bio ni gladan, jer sam čas pre jeo...

     – To gore.

    – Zar bi vam bilo milije da sam bio pijan?

     – Jest... hu! Ja vas se bojim. Ali za ime božje, pustite me već jednom!

    Bi li je pustio? Ne, pustiti je ne mogu. Samo nikakvog budalastog brbljanja na sofi, kasno uveče. Gore s flanelom! Doći s tako glupim izgovaranjima u ovom času! Kao da ne znam da je to samo sramežljivost. Morao bih zbilja gledati jako zelen! Tako, samo mirno ležati! Nikakvih besmislica! Neka živi kralj i domovina!...

    Ona se branila, zbilja hrabro, branila se više no što se brani žena u sramežljivosti. Kao iz neopreza, srušio sam svieću, tako da se ugasila. Ona se borila iz svih snaga, jednom je dapače tiho vrisnula.

   – Ne, to ne, to ne! Ako hoćete, možete me poljubiti u grudi. Dragi, dobri...

    Odmah sam je pustio. Reči su joj zvučale tako uplašeno, tako bespomoćno da su me pogodile i u najtanju žilicu. Mislila je da mi pruža zamenu ako mi dopusti da je poljubim u grudi! Kako je to lepo, lepo i bezazleno. Mogao sam joj pasti do nogu i klečati pred njom.

    – Ali, draga, mala! – govorio sam sasvim zbunjeno; ne razumem... ja to ne shvatam... kakva je to igra... Ustala je i drhtavim rukama upalila sveću; ja sam se naslonio i nisam učinio ništa. Šta će biti sada? Zaista, bilo mi je teško.

     Pogledala je na zid, na sat, i zalomila rukama.

     – Uh, sad će doći devojka! – rekla je, i to je bilo prvo što je progovorila.

    Razumeo sam što to znači, te sam ustao. Ona je uzela ogrtač, kao da će ga obući, ali se predomislila, ostavila ga i pošla prema kaminu. Bila je bleda i postajala sve nemirnija. Da ne bi izgledalo kao da mi pokazuje vrata, prihvatih:

    – Zar je vaš otac bio vojnik? – i spremih se za odlazak.

     – Jest, bio je vojnik. Odakle to znate?

     – Ne znam, samo pitam. 

       - Čudno!

      – Ah da! Gdekada pogađam slutnjom. Ha, ha, i to je osobina moje ludosti, to...

     Brzo me je pogledala, ali nije ništa odvratila. Osećao sam da je moja prisutnost muči, zatim sam hteo sve svršiti po kratkom postupku. Pošao sam prema vratima. Zar mi neće dati ni poljubac? Zar ni ruke? Stajao sam i čekao.

    – Zar idete? – zapitala je, ostavši još uvek mirno stojeći kraj kamina.

     Nisam odgovorio ništa. Smerno i smeteno stajao sam i gledao je, ne govoreći ni reči. Zašto me nije ostavila na miru, kad od toga nije smelo ništa biti? Šta sam ja u ovome trenutku? Činilo se kao da je ni najmanje ne boli što odlazim. Ona je za me izgubljena, i ja sam još samo nešto tražio da joj kažem na rastanku, jednu tešku i duboku reč koja bi je pogodila, a možda joj i imponovala. I posve suprotno od svoje čvrste odluke – da budem uvređen, hladan i ponosan, nemiran i povređen – stao sam joj govoriti besmislice; reč koja bi je smrvila nije dolazila, pokazao sam se potpuno siromašan na mislima.

     Zašto mi ne kaže kratko i jasno neka odem? – upitah. Jest, jest, zašto? Nema baš nikakva povoda da se boji. Umesto da mi kaže da će devojka doskora doći kući, mogla je kazati ovako: Sad idite, jer moram poći po majku, a ne treba mi na ulici vaša pratnja. Ne misli li ona tako? A ipak, ona misli upravo tako; to mi je bilo jasno od prvog trenutka. Meni ne treba mnogo da me se dovede na pravi trag; osvedočio me već sam način na koji je posegnula za ogrtačem, a kasnije ga opet ostavila. Nije ni  tako glupo...

   – Ta zaboga, oprostite mi! Reč mi je tek tako izmakla! – poviknula je. No još je stajala mirno i nije mi se približila.

   Bio sam tvrd, te nastavih. Brbljao sam dalje, premda sam znao da joj dosađujem, da nijedna moja reč nije pogodila. Pa ipak je nisam pustio. Može čovek imati čudnovatu narav ako i nije posve lud, mislim. Ima naravi koje se hrane sitnicama a umim od teških reči. Zatim sam joj dao razumeti da sam i ja takva narav. Siromaštvo je u meni istančalo posebne sposobnosti koje su mi neugodne, jest, mogu joj dokazati, upravo neugodne, na žalost. Ali ipak, i to ima svoje dobre strane, pomaže mi u određenim situacijama. Neinteligentan siromah vidi uvek bolje od inteligentnog bogataša. Siromah se ogledava na svakom koraku, nepoverljivo prisluškuje svaku reč. Svaki njegov korak zadaje mislima i osećajima njegovim jednu zadaću, jedan posao. On je istančanog sluha i pun osećaja, iskusan čovek sa zapaljenim ranama na srcu...

    I dugo sam još pripovedao o zapaljenim ranama na svom srcu. No što sam duže pripovedao, to je ona bivala nemirnija; nekoliko je puta progovorila očajno – Bože moj! – lomeći kod toga rukama. Video sam vrlo dobro da je mučim; nisam je hteo mučiti, a ipak sam to činio. Naposletku pomislim da sam joj u grubim crtama ispripovedio sve što sam joj imao reći; dirnuo me njezin zdvojni pogled, pa sam viknuo:

    – Idem! Idem! Zar ne vidite da mi je ruka već na kvaci? Zbogom! Zbogom, velim vam! Ipak biste mi mogli nešto odgovoriti, pošto sam vas dvaput pozdravio. Evo, posve sam spreman da se udaljim. O, ne molim vas da vas opet smem videti, jer vam ne bi bilo ugodno, ali recite mi: zašto me niste pustili na miru? Šta sam vam učinio? Pa nisam vam presekao put, je li? Zašto ste se odjedanput okrenuli od mene, kao da me više ne poznajete? Potpuno ste me uništili, i sada sam jadniji no što sam ikada bio. Gospode Bože, nisam ja lud, a i vi ćete, ako malo promislite, videti da mi ne nedostaje ništa. Dođite i dajte mi ruku! Ili dopustite da ja priđem do vas! Smem li? Neću vam učiniti ništa, hteo bih tek na trenutak kleknuti pred vama, evo, klečati trenutak pred vama na podu, samo trenutak, smem li? Ne, ne, neću jer vidim da se bojite, neću, čujete li? Bože moj, čemu se toliko čudite? Stojim mirno i ne mičem se. Pa samo bih na časak kleknuo na tepih, evo, upravo na ovom crvenom polju do vaših nogu. No vi se bojite. Čitam vam iz očiju da vas hvata strah, zato sam i miran. Nisam učinio nijednog koraka a da vas pre nisam zamolio za dopuštenje; nije li tako?

    Stajao sam baš tako nepomičan kao sada, pokazao na mesto na koje bih hteo kleknuti, eno tamo, na crvenoj ruži na tepihu. Nisam ni prstom pokazao na to mesto, čuvam se toga, samo da vas ne uplašim, samo tako kimnem i gledam – tako! Vi vrlo dobro znate koju ja to ružu mislim, ali mi nećete dopustiti da onde kleknem, jer se bojite moje blizine. Ne znam kako ste se mogli zabuniti i nazvati me ludim! Nije li istina? Više ne mislite tako? Jednom leti – tome je već davno tada sam bio lud, naporno sam radio i mnogo mislio, pa sam zaboravljao o podne poći jesti. Tako se događalo iz dana u dan, morao sam misliti na to, a uvek sam zaboravio. Neka se živ ne maknem s ovoga mesta ako nije istina! Mogli ste videti kakvu mi nepravdu nanosite. Nije to bilo od nevolje, jer sam imao veresiju kod Ingebreta i Gravesena, često sam u džepu imao mnogo novaca, a ipak sebi ništa nisam priuštio, samo zato što sam zaboravljao. Razumete li me? Ne kažete ništa, ne odgovarate ništa i ne mičete se od kamina, već stojite i čekate da se udaljim...

   Brzim koracima došla je do mene i pružila mi ruku. Pogledala je nepoverljivo. Čini li to laka srca? Ili to čini samo zato da me se reši? Ovila mi je ruke oko vrata, a na očima su joj sjale suze. Samo sam stajao i posmatrao je. Pružila mi je usta; nisam mogao pravo verovati; ona se zasigurno žrtvuje – misli da je to jedino sredstvo da se sve to svrši.

    Rekla je nešto što je zvučalo kao: – Ja vas ipak volim! – Te je reči progovorila vrlo tiho i nerazgovetno, možda ih nisam pravo ni čuo, možda i nije izgovorila baš te reči. Ali mi se strastveno bacila na grudi, u istom me je času obema rukama zagrlila oko vrata, podignula se na prstima da me dosegne, i tako je ostala možda čitavu jednu minutu.

    Bojao sam se da se ona ne prisiljava na te nežnosti, te rekoh samo to:

    – Kako ste sad lepi!

     Ništa više nisam rekao. Snažno sam je zagrlio, a onda se odmaknuo od nje, gurnuo vrata i natraške izašao.

     Ona je ostala u sobi.

                                                                           

nastavci: romani u nastavcima