Dan Brown, Da Vinčijev kod, poglavlje 12, 13, 14, 15,

 

    Poglavlje 12 

  Robert Langdon je zbunjeno koračao ka kraju Velike galerije. Iznova i iznova mu se u sećanju vrtela Sofina telefonska poruka. Na kraju hodnika, osvetljeni znači sa međunarodno prepoznatljivim figurama – nalepnicama za toalete, vodili su u labirint pregradaka.
  Pronašavši vrata muškog toaleta, Langdon uđe i pritisnu prekidač za svetlo.
  Prostorija je bila prazna.
  Prišavši lavabou, ispljuska se hladnom vodom po licu i pokuša da se razbudi. Oštra fluorescentna svetla odbljeskavala su od golih pločica, a čitava prostorija imala je miris amonijaka. Dok se brisao ručnikom, vrata toaleta iza njega se uz škripu otvoriše. Okrene se.
  Sofi Nevo ušla je u prostoriju, zelenih očiju ispunjenih strahom. "Hvala bogu da ste došli. Nemamo mnogo vremena."
  Langdon je stajao pored lavaboa, zureći u neverici u šifranta Sudske policije, Sofi Nevo. Samo nekoliko minuta ranije, Langdon je slušao njenu telefonsku poruku i mislio kako je šifrantkinja verovatno luda. Ipak, što je više slušao, više je osećao da Sofi Nevo govori iskreno. Nemojte reagovati na ovu poruku. Samo mirno slušajte. Trenutno ste u opasnosti. Pažljivo pratite moja upute. Ispunjen nesigurnošću, Langdon je odlučio da učini upravo onako kako mu je Sofi savetovala. Rekao je Fašu da se telefonska poruka odnosila na povređenog prijatelja kod kuće. Potom je zatražio da ode do toaleta na kraju Velike galerije.
  Sofi je sada stajala ispred njega, još uvek pokušavajući da dođe do daha. Pod fluorescentnim svetlom Langdon sa iznenađenjem otkri da se iza njenog strogog izgleda kriju neočekivano blage crte lica. Jedino joj je pogled bio oštar, a takva je jukstapozicija u njegovom sećanju prizivala prizore višeslojnog Renoarovog portreta... zamagljenog ali jasnog, sa smelošću koja je zadržavala svoj pokrov misterije. "Želela sam da vas upozorim, gospodine Langdon..." poče Sofi, još uvek žudno hvatajući vazduh, "da se nalazite sous surveillance cachée. Pod prismotrom." Dok je govorila, njen engleski sa akcentom odzvanjao je od zidova, pa joj je glas dobijao izvesnu šupljinu.
  "Ali... zašto?" upita Langdon. Sofi mu je već objasnila preko telefona, ali je potvrdu želeo sa njenih usana.
  "Zato što ste", reče ona, koraknuvši ka njemu, "vi Fašov glavni osumnjičeni za ovaj zločin."
  Langdon beše pripremljen na te reči, pa ipak su mu sada zvučale još besmislenije. Prema onome što je Sofi rekla, Langdon nije bio pozvan u Luvr te noći kao simbolog, nego kao osumnjičeni, i trenutno je bio, ne znajući, meta jedne od omiljenih metoda ispitivanja Sudske policije - surveillance cachée - vešte obmane pri kojoj bi policija mirno pozvala osumnjičenog na mesto zločina i ispitala ga u nadi da će postati nervozan i greškom se odati.
  "Pogledajte u levi džep sakoa", reče Sofi. "Pronaći ćete dokaz da vas drže na oku."
  Langdon oseti kako oprez u njemu raste. Da pogledam u džep? Zvučalo je kao neki jeftin trik.
  "Samo pogledajte."
  Zbunjen, Langdon posegnu u levi džep svog sakoa od tvida - onaj koji nikada nije upotrebljavao. Pipajući, nije pronašao ništa. Šta si zaboga očekivao? Počeo je da se pita da li je, možda, Sofi ipak luda. Tada mu se prsti očešaše o nešto. Malo i čvrsto. Hvatajući sićušni predmet prstima, Langdon ga izvuče i zaprepašteno pogleda. Bio je to metalni disk u obliku dugmeta, veličine baterije za ručni sat. Nikada ga pre nije video."Šta..."
  "GPS uređaj", objasni Sofi. "Javlja svoju lokaciju satelitu globalnog sistema za pozicioniranje koji nadgleda Sudska policija. Koristimo ih za praćenje. Precizan je do u pola metra bilo gde na kugli zemaljskoj. Imaju vas na elektronskom povocu. Agent koji je došao po vas u hotel ubacio vam ga je u džep pre nego što ste izašli iz sobe."
  Langdon se u mislima vrati u hotelsku sobu... tuširanje na brzinu, oblačenje, agent Sudske policije koji mu ljubazno pridržava sako dok napuštaju sobu. Vani je sveže, gospodine Langdon, rekao je agent. Proleće u Parizu nije sasvim onakvo kakvim ga vaša pesma predstavlja Langdon mu je zahvalio i ogrnuo sako.
  Pogled Sofinih maslinastih očiju bio je pronicljiv. "Nisam vam ranije rekla za 'bubicu' jer nisam htela da proverite džep pred Fašom. On ne sme znati da ste je pronašli."
  Langdon nije imao predstavu šta da kaže na to.
  "Obeležili su vas zato što su mislili da biste mogli pobeći." Ona zastade. "Zapravo, nadali su se da ćete pobeći; to bi samo potvrdilo vašu krivicu."
  "Zašto bih bežao!" uzviknu Langdon. "Nevin sam!"
  "Faš ne misli tako."
  Ljutito, Langdon odmaršira do korpe za otpatke u nameri da baci bubicu za praćenje.
  "Ne!" Sofi ga zgrabi za ruku i zaustavi ga. "Ostavite je u džepu. Ako je bacite, signal će prestati da se kreće i znaće da ste je pronašli. Jedini razlog što vas je Faš pustio samog jeste taj što zna gde ste. Ako pomisli da ste otkrili..." Sofi nije završila rečenicu. Umesto toga, istrgnu mali disk iz Langdonove ruke i ubaci ga natrag u džep njegovog sakoa od tvida. "Bubica ostaje uz vas. Barem za sada."
  Langdon beše izgubljen. "Do đavola, na osnovu čega Faš veruje da sam ja ubio Žaka Sonijera!"
  "Ima prilično uverljive razloge." Sofino lice beše smrknuto. "Postoji dokaz koji još niste videli. Faš ga je dobro sakrio od vas."
  Langdon je mogao jedino da zuri u nju.
  "Sećate li se tri reda teksta koji je Sonijer ispisao na podu?"
  Langdon klimnu. Te brojke i reci su mu se urezali u sećanje.
  Sofin glas se pretvori u šapat. "Na žalost, to što ste videli nije cela poruka. Postojao je i četvrti red koji je Faš fotografisao i potom obrisao pre nego što ste vi stigli."
  Iako je znao da se rastvorljivo mastilo vodenog markera veoma lako može izbrisati, nije mogao ni da pretpostavi zašto bi Faš to učinio.
  "Poslednji red", reče Sofi, "bilo je nešto što Faš nije želio da vidite." Ona zastade. "Barem dok ne završi sa vama." Sofi izvadi iz džepa svog džempera kompjuterski odštampanu fotografiju i poče da je ispravlja. "Faš je snimke sa mesta zločina poslao večeras u Odeljenje za kriptologiju u nadi da ćemo otkriti što Sonijerova poruka znači. Ovo je fotografija kompletne poruke." Pružila je stranicu Langdonu.
  Zbunjen, Langdon pogleda snimak. Fotografija je u krupnom planu prikazivala svetleću poruku na parketu poda. Poslednji red poruke pogodio je Langdona poput udarca u stomak.
  13-3-2-21-1-1-8-5 O,
  rana davi, Al' demon zlo čini!
  P.S. Pronađi Roberta Langdona
  

  Poglavlje 13 

        Nekoliko sekundi Langdon je u čudu zurio u fotografiju Sonijerovog post-skriptuma. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Izgledalo mu je da se pod pomiče pod nogama. Sonijer je ostavio postskriptum sa mojim imenom? Ni u najluđim snovima Langdon se tome ne bi nadao.
  "Da li sada razumete", upita Sofi, dok joj se u očima čitala žurba, "zašto je Faš naredio da vas večeras dovedu ovamo, i zašto ste vi glavni osumnjičeni?"
  Jedino što je Langdon tog trenutka razumeo jeste razlog Fašovog samozadovoljstva kada je Langdon pretpostavio da bi Sonijer optužio svog ubicu po imenu.
  Pronađi Roberta Langdona.
  "Zašto bi Sonijer napisao tako nešto?" upita Langdon, dok mu se zbunjenost pretvarala u gnjev. "Zašto bih ja ubio Žaka Sonijera?"
  "Faš tek treba da otkrije motiv, ali snimao je čitav razgovor sa vama večeras nadajući se da biste mu ga vi mogli otkriti."
  Langdon zausti, ali ipak ne reče ništa.
  "Nosi minijaturni mikrofon", objasni Sofi. "On je povezan sa predajnikom u njegovom džepu koji šalje signal u komandni centar."
  "To nije moguće", promuca Langdon. "Ja imam alibi. Posle predavanja sam otišao pravo u hotel. Možete proveriti na recepciji."
  "Faš je već proverio. Njegov izveštaj kaže da ste zatražili ključ od recepcionera u deset i trideset. Na nesreću, ubistvo se dogodilo nešto malo pre jedanaest. Lako ste mogli neopaženo izaći iz sobe."
  "To je ludost! Faš nema nikakvih dokaza!"
  Sofine oči se razrogačiše kao da govore: Nema dokaza?
  "Gospodine Langdon, vaše ime je ispisano na podu pored leša, a Sonijerov planer pokazuje da ste bili sa njim nekako baš u vreme ubojstva." Ona zastade. "Faš ima više nego dovoljno dokaza da vas privede radi ispitivanja."
  Langdon iznenada pomisli da mu treba advokat. "Ja to nisam napravio."
  Sofi uzdahnu. "Ovo nije američka televizija, gospodine Langdon. U Francuskoj, zakoni štite policiju, a ne kriminalce. Na nesreću, u ovom slučaju, treba uzeti u obzir i medije. Jacques Sonijer je bio veoma istaknuta i omiljena ličnost u Parizu, i njegovo ubistvo će biti glavna vest ujutro. Faš će se naći pod stalnim pritiskom da da izjavu, a mnogo bolje će izgledati ako bude imao osumnjičenog u pritvoru. Bili krivi ili ne, Sudska policija će vas sasvim sigurno zadržati dok ne razjasne šta se zapravo dogodilo."
  Langdon se osećao popni životinje u kavezu. "Zašto mi sve ovo govorile?"
  "Zato što, gospodine Langdon, ja verujem da ste nevini." Sofi za trenutak odvrati pogled, a potom ga ponovno pogleda u oči. "I zato što sam delom ja kriva što ste u nevolji."
  "Molim? Vaša je krivica što je Sonijer pokušao da mi smesti?"
  "Sonijer nije pokušao da vam smjesti. To je greška. Poruka sa poda namenjena je meni."
  Langdonu je trebao minut da to svari. "Molim?"
  "Ta poruka nije namenjena policiji. Napisao ju je za mene. Sve je napravio na brzinu i jednostavno nije shvatio kako će to izgledati policiji." Ona zastade. "Numerička šifra je besmislena. Sonijer ju je napisao kako bi bio siguran da će se u istragu uključiti kriptografi, i kako bih ja odmah znala šta mu se dogodilo."
  Langdonu su stvari postajale sve manje jasne. Da li je ili ne Sofi Nevo sišla sa uma bilo je ovog trenutka otvoreno pitanje, ali je sada barem razumeo zašto je pokušavala da mu pomogne. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Očigledno je verovala da joj je kustos ostavio šifrirani postskriputum da bi pronašla Langdona. "Ali zašto mislite da je poruka namenjena vam
 a?" "Skica po Vitruviju", odgovori jednostavno. "Taj crtež je oduvek bio moje omiljeno Da Vincijevo delo. Večeras ga je Sonijer upotrebio da privuče moju pažnju."
  "Čekajte. Kažete da je kustos znao koje je vaše omiljeno umetničko delo?"
  Ona klimnu glavom. "Oprostite. Sve ovo vam govorim bez reda. Žak Sonijer i ja..."
  Sofin glas utihnu i Langdon primeti u njemu iznenadnu tugu, bolnu prošlost, kako promiče ispod površine. Sofi i Žak Sonijer su očigledno bili u nekoj posebnoj vezi. Langdon je promatrao lepu ženu pred sobom, u potpunosti svestan činjenice da su stariji ljudi u Francuskoj često imali mlade ljubavnice. Ipak, Sofi Nevo nekako nije ličila na "metresu".
  "Pre deset godina smo se razišli", reče Sofi, sada šapatom. "Od tada jedva da smo progovorili. Noćas, kada je Kriptologija primila vest da je ubijen i kada sam videla snimke njegovog tela i tekst na podu, shvatila sam da je pokušavao da mi pošalje poruku."
  "Zbog Skice po Vitruviju."
  "Da. I zbog slova P.S."
  "Postskriptum?"
  Ona odmahnu glavom. "P.S. su moji inicijali."
  "Ali vi se zovete Sofi Nevo."
  Ona skrenu pogled. "P.S. je nadimak koji mi je dao kada sam živela sa njim." Ona pocrvene. "To je skraćeno od Princeza Sofi."
  Langdon ne odgovori. "Smešno, znam", reče ona. "Ali to se događalo pre mnogo godina. Kada sam bila mala."
  "Poznavali ste ga kada ste bili dete?"
  "Jako dobro", reče ona, dok su joj se oči punile suzama. "Jacques Sonijer mi je bio deda"

 
  Poglavlje 14
  

 Gde je Langdon?" upita Faš, izbacujući poslednji dim cigarete dok je ulazio u komandni centar.
  "Još uvek u toaletu, gospodine." Poručnik Kole je očekivao to pitanje.

 
  Faš zagunđa. "Vidim da mu se ne žuri." Kapetan je promatrao GPS tačku preko Koleovog ramena, i Kole je gotovo mogao čuti kako se točkici okreću. Faš se opirao porivu da ode i proveri Langdona. U idealnim uslovima, subjektu praćenja se omogućavalo maksimalno vreme i sloboda, kako bi se uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Langdon se mora vratiti vlastitom voljom. Ipak, prošlo je već gotovo deset minuta.
  Suviše vremena. "Ima li šanse da nas je otkrio?" upita Faš.
  Kole odmahnu glavom. "Još uvek vidimo male pokrete u toaletu, bubica je očito još uvek na njemu. Možda mu nije dobro? Da nas je razotkrio otarasio bi se bubice i pokušao da pobegne."
  Faš pogleda na sat. "Dobro."
  Ipak je bio zabrinut. Čitavo veče je Kole osećao da je kapetan neuobičajeno napet. Uvek smiren i postojan pod pritiskom, Faš kao da je te noći dopustio emocijama da se umešaju.
  Ne čudi me, mislio je Kole. Fašu je očajnički potrebno ovo hapšenje.Nedavno su Vlada i mediji otvoreno kritikovali Fašovu agresivnu taktiku, njegove sukobe sa stranim ambasadama i preveliki budžet za najnoviju tehnologiju. Noćašnje hapšenje Amerikanca u velikom stilu zasigurno bi ućutkao one koji su ga kritikovali, pomažući mu tako da osigura svoj položaj za nekoliko narednih godina, sve dok ne bude mogao da se povuče sa pozamašnom penzijom. Bog zna da mu je penzija potrebna, mislio je Kole. Fašova predanost tehnologiji naudila mu je kako poslovno tako i privatno. Pričalo se da je pre nekoliko godina Faš investirao čitavu svoju ušteđevinu u neku tehnološku novotariju i da je izgubio i košulju sa leđa. A Faš je čovek koji nosi samo najjeftinije košulje.
  Noćas je još uvek bilo vremena. Neobično uplitanje Sofi Nevo, iako nesretno, samo ga je okrznulo. Ona je otišla, a Faš je još uvek imao karte u ruci. Tek je trebalo da obavesti Langdona da je njegovo ime bilo napisano na podu pored žrtve. P.S. Pronađi Roberta Langdona. Reakcija Amerikanca na taj mali dokaz zaista će mnogo otkriti.
  "Kapetane?" zvao ga je jedan od agenata Sudske policije sa drugog kraja kancelarije. "Mislim da je bolje da preuzmete ovaj poziv." Pružao mu je slušalicu, zabrinutog izraza. "ko je to?" upita Faš. Agent se namršti.
  "Direktor Odeljenja kriptografije."
  "I?" "Radi se o Sofi Nevo, gospodine. Nešto nije u redu."

 
  Poglavlje 15

Bilo je vreme.
  Sajlas se osećao jakim dok je izlazio iz crnog Audija, a noćni povetarac se igrao njegovom širokom odorom. Vetrovi promene osjete se u vazduhu. Znao je da će zadatak koji ga je čekao zahtevati više umešnosti nego snage, i stoga pištolj beše ostavio u kolima. Hekler Koh USP 40 sa trinaest metaka dobio je od Učitelja.
  Oružju smrti nije mesto u Božjoj kući.
  Trg Sen-Sulpis ispred velike crkve bio je prazan u ovo doba, a jedine vidljive duše na drugom kraju trga bile su dve maloletne prostitutke koje su se nudile zakasnelim turistima. Njihova privlačna tela izazivala su poznatu žudnju u Sajlasovim bedrima. Butine mu se instinktivno zgrčiše i bodljikavi pojas od kostreti bolno mu se useče u meso.
  Pohota istog trenutka ispari. Već godinama se Sajlas predano odricao seksualnih uživanja. Bio je to Put. Znao je da mnogo toga žrtvuje za Opus Dei, ali je mnogo više dobio za uzvrat. Zavet na celibat i odricanje od ličnih dobara teško da su bili žrtva. Imajući u vidu siromaštvo iz kojeg je potekao i seksualne užase koje je izdržao u zatvoru, celibat je bio dobrodošla promena.
  Sada, vrativši se u Francusku po prvi put od kako su ga uhvatili i otpremili u zatvor u Andori, Sajlas je osećao kako ga domovina iskušava, izvlačeći nasilna sećanja iz njegove duše koja se beše iskupila. Ponovno si rođen, podseti samoga sebe. Njegova današnja služba Bogu zahtevala je greh ubistva, žrtva koju će morati zauvek da zadrži u sebi.
  Mera tvoje vere je mera bola koji možeš da izdržiš, rekao mu je Učitelj. Sajlasu bol nije bio stran i gorio je od nestrpljenja da se dokaže pred Učiteljem, onim koji ga je uverio da se upravlja prema nalozima više sile.
  "Hago la obra de Dios", prošapta Sajlas, krećući se ka ulazu u crkvu.
  Zastajući u senci masivnih vrata, on duboko uzdahnu. Sve do tog trenutka nije u potpunosti shvatao štoa se sprema da uradi i šta ga čeka unutra.
  Ključni kamen. On će nas dovesti do našeg konačnog cilja.
  Podiže avetinjski bledu šaku i zalupa tri puta po vratima.
  Nekoliko trenutaka kasnije, zasuni na ogromnom drvenom portalu počeše da se pomiču.

                   

nastavci : Romani u nastavcima 

  
 

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 10.11

  

  Poglavlje 10 

 Sajlas je sedeo za upravljačem crnog Audija koji mu Učitelj beše osigurao, i promatrao veličanstvenu crkvu Sen-Sulpis. Osvetljena sa donje strane reflektorskim snopovima, dva crkvena zvonika izdizala su se nad dugim telom crkve poput neustrašivih stražara. Sa obe strane se po jedan senoviti red glatkog potpornog zida pružao poput rebara neke predivne zveri.
  Nevernici su iskoristili Božju kuću kao skrovište za ključni kamen. Ponovno je bratstvo potvrdilo svoju legendarnu reputaciju obmanjivača i prevaranata. Sajlas nije mogao da dočeka da pronađe ključni kamen i preda ga Učitelju, kako bi mogli da povrate ono što je bratstvo još davno ukralo od vernih.
  Koliko će to moćnim učiniti Opus Dei!
  Parkiravši Audi na napuštenom trgu Sen-Sulpis, Sajlas uzdahnu, podstičući samog sebe da razbistri um zbog predstojećeg zadatka. Široka leđa još uvek su ga bolela od samomučenja koje je ranije tog dana podnio, pa ipak je bol bio beznačajan u usporedbi sa njegovom patnjom pre nego što ga je Opus Dei spasio.
  Ipak, sećanja su mu proganjala dušu.
  Oslobodi se mržnje, Sajlas je naređivao sebi. Oprosti onima koji su se ogriešili o tebe.
  Podižući pogled ka kamenim tornjevima crkve Sen-Sulpis, Sajlas se borio protiv one poznate podmukle struje... one sile koja je njegov um vukla unatrag kroz vreme, ponovno ga vraćajući u zatvor koji je u mladosti bio njegov svet. Sećanja na čistilište došla su kao i uvek, poput bure koja napada njegova čula... zaudaranje kupusa koji truli, zadah smrti, ljudske mokraće i fekalija. Krici beznađa naspram urlajućeg vetra sa Pirineja i tihi jecaji zaboravljenih ljudi.
  Andora, mislio je, osećajući kako mu se mišići zatežu.
  Bilo je sasvim neverovatno, ali upravo u tom ogolelom i zaboravljenom kutku između Španije i Francuske, drhteći u svojoj kamenoj ćeliji, Sajlas je bio spašen.
  Tada to nije shvaćao.
  Svetlost je došla dugo nakon grmljavine.
  Tada se nije zvao Sajlas, mada je zaboravio ime koje su mu roditelji nadenuli. Otišao je od kuće sa sedam godina. Otac pijanica, krupni lučki radnik, gnevan zbog rođenja albino sina, redovno je tukao majku, kriveći je za sramotni izgled dečaka. Kada bi pokušao da je brani, i sam bi dobio gadne batine.
  Jedne večeri izbila je užasna svađa, i majka se više nikada nije podigla. Dečak je stajao iznad njenog beživotnog tela i osećao nepodnošljivo nadiranje krivice jer je dopustio da se to dogodi.
  Ja sam kriv za ovo!
  Kao da je nekakav demon kontrolisao njegovo telo, otišao je do kuhinje i zgrabio mesarski nož. Kao hipnotizovan, kretao se ka spavaćoj sobi gde je otac pijan spavao na krevetu. Bez reci, dečak mu je zabio nož u leđa. Otac je vrisnuo od bola i pokušao da se prevrne, ali sin ponovno zarije nož, ubadajući ga sve dok krkljanje ne utihnu.
  Pobegao je od kuće, ali ulice Marseja bile su jednako neprijateljske. Zbog svoje neobične pojave nije se uklapao među druge mlade begunce od kuće, i bio je primoran da živi sam u podrumu oronule fabrike, hraneći se ukradenim voćem i sirovom ribom sa dokova. Jedino društvo pravili su mu isparani časopisi koje je pronalazio na smetlištu, a koje je sam naučio da čita. S vremenom je ojačao. Kada je napunio dvanaest godina, jedna lutalica – devojka dvaput starija od njega - ismevala ga je na ulicama i pokušala da mu ukrade hranu. Prebio ju je skoro na smrt. Kada su ga vlasti mukom odvojile od nje, dali su mu ultimatum - da napusti Marsej ili da ide u maloletnički zatvor. Dečak se preselio niže niz obalu, u Tulon. Vremenom su se pogledi puni sažaljenja koje su mu ljudi u prolazu upućivali pretvorili u poglede pune straha.
  Dečak je izrastao u snažnog mladića. Mogao je da čuje kako se došaptavaju kada bi prolazili pored njega. Duh, govorili bi, očiju širom raširenih od straha dok su zurili u njegovu belu kožu. Duh sa očima đavola!
  I osećao se kao duh... providan... koji luta od jedne do druge luke.
  Izgledalo je da ljudi gledaju pravo kroz njega.
  Kad mu je bilo osamnaest, u jednom lučkom gradu, dok je pokušavao da ukrade sanduk dimljene šunke sa nekog teretnjaka, uhvatila su ga dva člana posade.
  Dva mornara koja počeše da ga tuku zaudarala su na pivo, baš kao njegov otac. Sećanja na strah i mržnju izronila su na površinu poput čudovišta iz dubina. Jednom mornaru je golim rukama slomio vrat, a drugog je spasio dolazak policije. Dva meseca kasnije, okovan, stigao je u zatvor u Andori. Bel si kao duh, ismevali su ga zatvorenici dok su ga stražari sprovodili, golog i smrznutog. Mira el espectro! Možda će duh proći pravo kroz ove zidove!
  Dvanaest godina su mu telo i duša venuli, sve dok nije postao proziran.
  Ja sam duh.
  Ja nemam težinu.
  Yo soy un espectro... palido coma una fantasma... caminando este mundo a solas.

 
  Jedne noći su duha probudili vrisci drugih zatvorenika. Nije znao kakva nevidljiva sila mrda pod na kojem je spavao, niti koja moćna ruka trese zidove njegove kamene ćelije, ali kad je skočio na noge veliki kamen se obruši upravo na mesto gde je dotle spavao. Podižući pogled da vidi odakle se survao kamen, on ugleda rupu u zidu koji je podrhtavao, a iza nje, prizor koji ne beše video preko deset godina. Mesec.
  Dok se zemlja još uvek tresla, duh se uspentrao kroz uzani tunel, izašao posrćući na čistinu, i survao se niz ogolelu planinsku padinu u šumu. Trčao je čitave noći, uvek nizbrdo, u deliriju od gladi i iscrpljenosti.
  Na ivici svesti, u zoru se našao na železničkim šinama što su presecale put kroz šumu. Sledeći ih, kretao se kao u snu. Ugledavši prazan teretni vagon, uspuzao se u njega tražeći sklonište i odmorište. Kada se probudio, voz se kretao. Koliko dugo? Koliko daleko? Bolje rastao u njegovoj utrobi. Da li umirem? Ponovno je zaspao. Sledeći put su ga probudili vika i udarci. Izbacili su ga iz teretnog vagona. Krvav, lutao je obodom malog sela, uzalud tražeći hranu. Naposletku, tela suviše slabog da bi napravilo ijedan korak više, legao je pored puta i kliznuo u nesvest.
  Svetlo se pojavilo polako, i duh se pitao koliko je dugo mrtav. Jedan dan? Tri dana? Nije bilo važno. Krevet mu je bio mekan poput oblaka, a vazduh oko njega mirisao je slatko od sveca. Isus je bio tamo, gledajući naniže u njega. Ovde sam, rekao je Isus. Ploča je pomaknuta u stranu i ponovno si rođen.
  Spavao je i budio se. Izmaglica mu je zaklanjala misli. Nikada nije verovao u raj, pa ipak gaje Isus pazio. Hrana se pojavljivala kraj njegovog uzglavlja i duh ju je jeo, gotovo sposoban da oseti kako se meso materijalizujena njegovim kostima. Ponovno je spavao. Kada se budio, Isus se još uvek smešio na njega, obraćajući mu se. Spašen si, sine moj. Blagoslovljeni su oni koji idu mojim putem.
  Ponovno je spavao.
  Vrisak bola trgao je duha iz sna. Telo mu je poskočilo iz kreveta, steturalo se niz hodnik ka povicima. Ušao je u kuhinju i video velikog čoveka kako tuče manjeg čoveka. Ne znajući zašto, duh je zgrabio velikog čoveka i zavitlao ga na zid. Ovaj je pobegao, a duh ostao da stoji nad telom mladića u svešteničkoj odori. Svešteniku beše gadno razbijen nos. Podižući ga tako krvavog, duh ga je odneo do kauča.
  "Hvala ti, prijatelju", reče sveštenik na čudnom francuskom. "Crkveni prilozi su lopovima veoma privlačni. U snu govoriš francuski. Govoriš li također i španski?"
  Duh odmahnu glavom.
  "Kako se zoveš?" nastavi on na nepravilnom francuskom.
  Duh se nije mogao setiti imena koje su mu roditelji dali. Sve što je slušao bili su podsmesi zatvorskih stražara.
  Sveštenika se nasmešio. "No hay problema. Ja sam Manuel Aringarosa. Misionar sam iz Madrida. Poslat sam ovde kako bih izgradio crkvu za Obra de Dios."
  "Gde se nalazim?" Glas mu je zvučao šuplje.
  "Ovijedo. Na severu Španije."
  "Kako sam dospeo ovamo?"
  "Neko te je ostavio na mom pragu. Bio si bolestan. Ja sam te nahranio. Ovde si već mnogo dana."
  Duh je proučavao svog mladog staratelja. Prošle su godine od kako mu je neko ukazao bilo kakvu ljubaznost. "Hvala vam, oče."
  Sveštenika dotače raskrvavljenu usnu. "Ne, ja sam zahvalan, prijatelju." Kada se duh ujutro probudio, njegov svet mu je izgledao jasnije. Podigao je pogled ka raspeću na zidu iznad kreveta. Iako mu se više nije obraćao, pružao mu je utehu. Uspravljajući se u krevetu, sa iznenađenjem vide isečak iz novina ostavljen na noćnom stolčiću. Članak je bio na francuskom, star nedelju dana.
  Kada je pročitao priču, ispunio ga je strah. Govorilo se o zemljotresu u planinama koji je uništio zatvor i oslobodio mnoge opasne kriminalce.
  Srce poče luđački da mu udara. Sveštenik zna ko sam! Osetio je nešto što nije već dugo vremena. Sram. Krivicu. Pratio ih je strah da će ga uhvatiti. Skoči iz kreveta. Kuda da pobegnem?
  "Dela apostolska", začu se glas sa vrata.
  Duh se okrenu, preplašen.
  Dok je ulazio u sobu, mladi sveštenik se smešio. Na nosu mu se nalazio čudan zavoj, a u ruci je držao staru Bibliju. "Našao sam ti jednu na francuskom. Obeležio sam ti poglavlje."
  Nesiguran, duh uze Bibliju i pogleda poglavlje koje sveštenik beše obeležio.
  Glava 16.
  Stihovi su govorili o zatvoreniku po imenu Sajlas koji je ležao nag i pretučen u svojoj ćeliji, pevajući u slavu Boga. Kada je došao do stiha 26, ukoči se od šoka. "..
  .A odjedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi."
  Podiže pogled ka svešteniku. Svećštenik se toplo smešio. "Od sada, prijatelju, ako nemaš drugo ime, zvaću te Sajlas."
  Duh klimnu odsutno. Sajlas. Dobio je telo. Zovem se Sajlas."
  Vreme je za doručak", nastavi sveštenik. "Biće ti potrebna snaga ukoliko ćeš mi pomagati da izgradim ovu crkvu."
 
 
  Šest hiljada metara iznad Mediterana, avion Alitalije na letu broj 1618 poskakivao je od turbulencije, što je putnike teralo na nervozno meškoljenje. Biskup Aringarosa jedva da je to primećivao. Misli su mu bile okrenute ka budućnosti sekte Opus Dei. Nestrpljiv da sazna kako se odvijaju planovi u Parizu, poželeo je da nazove Sajlasa. Ali nije mogao. Učitelj se pobrinuo za to.
  "To je zbog vaše lične sigurnosti", objasnio je Učitelj, govoreći engleski sa francuskim akcentom. "Znam dovoljno o elektronskoj komunikaciji, prisluškivanju i presretanju. Posledice bi mogle biti pogubne po vas." Aringarosa je znao da je u pravu. Učitelj se činio kao izuzetno oprezan čovek.
  Aringarosi nije otkrio svoj identitet, a ipak se pokazao kao čovek koga je vredelo slušati. Naposletku, nekako je dolazio do veoma poverljivih informacija. Imena četiri najviša člana bratstva!Toje jedan od podviga koji je uverio biskupa daje Učitelj zaista sposoban.
  "Biskupe", rekao mu je Učitelj, "sve sam sredio. Da bi moj plan uspio, morate dopustiti Sajlasu da odgovara samo meni tokom nekoliko dana. Vas dvojica nećete razgovarati. Komuniciraću sa njim preko poverljivih kanala."
  "Odnosićete se prema njemu sa poštovanjem?"
  "Čovek od vere zaslužuje najviše poštovanje."
  "Odlično. U tom slučaju, razumem. Sajlas i ja nećemo razgovarati dok se sve ne okonča."
  "To činim kako bih zaštitio vaš identitet, Sajlasov identitet i vlastiti ulog."
  "Vaš ulog?"
  "Biskupe, ukoliko vas vaša žudnja da budete u toku odvede u zatvor, nećete moći da mi platite moju cenu."
  Biskup se nasmeši. "Dobro rečeno. Naše su želje usuglašene. Neka vam je Bog u pomoći."
  Dvadeset miliona eura, mislio je biskup, gledajući sada kroz prozor aviona. Približno isto toliko u američkim dolarima. Sitnica u usporedbi sa nečim toliko moćnim.
  Ponovno je bio siguran da Sajlas i Učitelj neće podbaciti. Novac i vera bili su snažna motivacija.
 

Poglavlje  11

  Une plaisanterie numérique?" Bezu Faš bio je crven od besa, zureći u Sofi Nevo u neverici. Numerička šala? "Vaša profesionalna procena Sonijerove šifre jeste da je to neka vrsta matematičke pošalice?"
  Faš nije shvaćao drskost ove žene. Ne samo da je upala bez dopuštenja, nego je sada još i pokušavala da ga uveri da je Sonijer, u poslednjim trenucima svog života, bio inspiriran da napravi matematički štos?
  "Ova šifra", objasni Sofi na brzom francuskom, "jednostavna je do apsurda. Jacques Sonijer je morao znati da ćemo je odmah prozreti." Ona izvuče komadić papira iz džepa džempera i predade ga Fašu. "Ovo je rešenje."
  Faš pogleda karticu.
  1-1-2-3-5-8-13-21
  "To je to?" prasnu on. "Samo ste poredali brojeve od manjih ka većim!"
  Sofi je imala još i drskosti da mu uputi samozadovoljan osmjeh. "Upravo tako."
  Fašov glas se snizi do grlenog rezanja. "Agente Nevo, nemam predstavu što do đavola ovim nameravate da postignete, ali vam savetujem da to postignete što pre." On baci nestrpljiv pogled na Langdona, koji je stajao u blizini, telefona pritisnutog na uho. Očigledno je još uviek slušao telefonsku poruku iz ambasade Sjedinjenih Država. Na osnovu Langdonovog prebledelog lica, Faš je znao da su vesti loše.
  "Kapetane", reče Sofi, opasno prkosnim tonom, "sled brojeva koji imate u ruci slučajno predstavlja jednu od najpoznatijih matematičkih progresija u istoriji."
  Faš nije ni znao da je postojala neka poznata matematička progresija, ali je bio sasvim siguran da mu se Sofin ležeran ton ne sviđa.
  "Ovo je Fibonacijev niz", objasni ona, pokazujući glavom na komad papira u Fašovoj ruci. "Progresija u kojoj je svaki član jednak zbiru prethodna dva člana."
  Faš je proučavao brojeve. Svaki član je zaista bio zbir prethodna dva, pa ipak nije mogao ni da pretpostavi od kakve je važnosti sve to za Sonijerov slučaj.
  "Matematičar Leonardo Fibonaci došao je do ovog niza brojeva u trinaestom veku. Očigledno ne može biti slučajnost da svi brojevi koje je Sonijer napisao na podu pripadaju Fibonacijevom čuvenom nizu."
  Faš je nekoliko trenutaka zurio u mladu ženu. "Dobro, ukoliko to nije slučajnost, da li biste mi rekli zašlo je Sonijer lo napravio. Šta je želeo da kaže? Što to znači?'
  Ona slegnu ramenima. "Apsolutno ništa. U tome je poenta. To je jednostavna kriptografska šala. Kao da uzimate reči iz čuvene pesme i nasumice ih redate da biste videli da li će iko prepoznati što odabrane reci imaju zajedničko."
  Faš preteći koraknu ka njoj, tako da mu se lice našlo na samo nekoliko centimetara od njenog. "Iskreno se nadam da imate mnogo bolje objašnjenje od tog"
  Sofine nježne crte postadoše zapanjujuće oštre kad se nagnula ka njemu.
  "Kapetane, imajući na umu što riskirate večeras, mislila sam da ćete ceniti saznanje da se Žak Sonijer možda igra sa vama. Očigledno to nije slučaj. Obavestiću direktora Kriptografije da vam više nisu potrebne naše usluge."
  Rekavši to, ona se okrenu na petama i marširajući ode putem kojim je došla.
  Zaprepašten, Faš je promatrao kako nestaje u tami. Je li ona poludela? Sofi Nevo je upravo postavila novu definiciju le suicide professionnel.2
  Faš se okrenu ka Langdonu koji je još telefonirao, zabrinutiji nego maločas. Ambasada Sjedinjenih Država. Bezu Faš je prezirao mnoge stvari... ali malo ih je izazivalo veći gnjev od ambasade Sjedinjenih Država.
  _______________________
  2 Franc. profesionalno samoubistvo (prim. Praetorious).
  __________________________
  Faš i ambasador su ukrštali rogove redovno oko zajedničkih poslova države - njihovo najčešće bojno polje bilo je provođenje zakona prema Amerikancima u poseti. Gotovo svakodnevno je Sudska policija hapsila američke studente na razmeni zbog posedovanja droga, američke poslovne ljude zbog unajmljivanja maloletnih prostitutki, američke turiste zbog krađe ili uništavanja imovine. Po zakonu, Američka ambasada je mogla da interveniše i izruči okrivljene građane Sjedinjenim Državama, gde ne bi dobili više od nekoliko packi.
  I ambasada je bez izuzetka upravo to i radila.
  L'émasculation de la Police Judiciaire, tako je to Faš nazivao. Paris Match je u skorije vreme objavio strip koji je prikazivao Faša kao policijskog psa koji pokušava da ugrize američkog kriminalca, ali ne može da ga dohvati jer je vezan za Američku ambasadu.
  Ne večeras, Faš je rekao sam sebi. Suviše se toga rizikuje
  Kad je Robert Langdon prekinuo vezu, izgledao je bolesno.
  "Da li je sve u redu?" upita Faš.
  Langdon slabašno odmahnu glavom.
  Loše vesti od kuće, oseti Faš, primećujući, dok je uzimao telefon, da se Langdon preznojio.
  "Nesreća", promuca Langdon, gledajući Faša sa čudnim izrazom na licu."Prijatelj..." Oklevao je. "Moraću da otputujem kući odmah ujutro."
  Faš nije sumnjao da je šok na Langdonovom licu iskren, pa ipak je osetio još nešto, kao da udaljeni strah iznenada počinje da svetluca u očima Amerikanca. "Žao mi je što to čujem", reče Faš, pomno promatrajući Langdona. "Želite li da sednete?" Pokaza na jednu od klupa za posetioce galerije.
  Langdon odsutno klimnu glavom i načini nekoliko koraka ka klupi. Zastade, svakog trenutka sve zbunjeniji. "U stvari, mislim da bih da odem do toaleta."
  Faš se u sebi namršti zbog odlaganja. "Toalet. Naravno. Hajde da napravimo pauzu od nekoliko minuta." On pokaza niz dug hodnik u pravcu iz kojeg su došli. "Toaleti su tamo, u pravcu kustosove kancelarije."
  Langdon je oklevao, okrećući se u suprotnom smeru, ka drugom kraju hodnika Velike galerije. "Mislim da se tamo nalazi mnogo bliži toalet."
  Faš uvide da je Langdon u pravu. Bili su na dve trećine puta niz hodnik, i Velika galerija se završavala parom toaleta. "Da pođem sa vama?" Langdon odmahnu glavom, već zalazeći dublje u galeriju. "Nema potrebe. Želeo bih da budem sam nekoliko trenutaka."
  Faša nije oduševljavala pomisao da Langdon sam luta hodnikom, ali ga je tešilo to što je znao da je Velika galerija slepa ulica čiji se jedini izlaz nalazio na drugom kraju – kapija ispod koje su ušli. Iako su francuska protupožarna pravila nalagala nekoliko požarnih stepenica za slučaj opasnosti za ovako velik prostor, te su požarne stepenice bile automatski blokirane kada je Sonijer aktivirao sigurnosni sistem. Istina, taj sistem je sada poništen, što je otključalo požarne stepenice, ali to nije imalo značaja - vanjska vrata bi, ukoliko bi se otvorila, aktivirala protupožarni alarm. Pored toga, vani su čekali agenti Sudske policije. Langdon nije nikuda mogao bez Fašovog dopuštenja.
  "Moram da se vratim do kancelarije gospodina Sonijera za trenutak", reče Faš. "Molim vas da odmah dođete do mene, gospodine Langdon. O mnogo čemu moramo da razgovaramo."
  Langdon mahnu bez reči dok je nestajao u tami.
  Okrećući se, Faš ljutito odmaršira u suprotnom smeru. Kada je došao do kapije, provukao se ispod, izašao iz Velike galerije, odmakao niz hodnik i uleteo u komandni centar u Sonijerovoj uredu.
  "ko je dao odobrenje da se Sofi Nevo pusti u ovu zgradu!" urlao je Faš.
  Kole je odgovorio prvi. "Rekla je stražarima vani da je rešila šifru." Faš se osvrte oko sebe. "Je li otišla?"
  "Nije sa vama?"
  "Otišla je." Faš baci pogled na zamračeni hodnik. Očigledno, Sofi nije bila raspoložena da zastane i popriča sa drugim službenicima dok je napuštala zgradu.
  Za trenutak, Faš pomisli da radiom pozove čuvare na međuspratu i kaže im da zaustave Sofi i dovukli je natrag pre nego što stigne da napusti zgradu. Potom malo bolje razmisli. To je govorio samo njegov ponos... hteo je da njegova bude poslednja. Dovoljno mu je ometanja za noćas.
  Pozabavi se agentom Nevo kasnije, rekao je sam sebi, unapred se radujući što će je otpustiti.
  Potiskujući Sofi s uma, Faš se za trenutak zagleda u minijaturnog viteza na Sonijerovom radnom stolu. Potom se ponovno okrete ka Koleu. "Imate li ga?"
  Kole kratko klimnu i okrenu laptop ka Fašu. Crvena tačka se jasno videla na planu Muzeja, trepćući ravnomerno u prostoriji obeleženoj kao TOILETTES PUBLIQUES.
  "Dobro", reče Faš, paleći cigaretu i odlazeći u hodnik. "Moram da telefoniram. Pazite prokleto dobro da Langdon ne ode dalje od toaleta."
 
                                                                                   

nastavci: Romani u nastavcima 

Dan Brown, Da Vinčijev kod, Poglavlje 8 i 9

Poglavlje 8

  Langdon nije mogao da odvoji pogled od svetlećeg purpurnog teksta napisanog na parketu. Poslednja poruka Jacquesa Sonijera bila je najneverovatnija poslednja poruka koju je Langdon mogao da zamisli. Glasila je:
 

 13-3-2-21-1-1-8-5 O,
  Krakonijski đavole!
  Oh, lažni sveće!1
 

 Iako nije imao nikakvu predstavu o tome što poruka znači, Langdon je sada razumeo zašto je Faš instinktivno pomislio da pentagram stoji u nekakvoj vezi sa obožavanjem đavola.
  O, Krakonijski đavole!
  Đavola je Sonijer izričito spomenuo. Jednako neobičan bio je i niz brojeva. "Jednim delom sliči na numeričku šifru." 

"Da", potvrdi Faš. "Naši šifranti već rade na tome. Verujemo da ovi brojevi mogu ukazati na ubicu. Možda telefonski broj ili neka vrsta socijalne identifikacije. Da li za vas imaju ikakvo simboličko značenje?"
  Langdon ponovno pogleda brojke, osećajući da bi mu bili potrebni sati da iz njih izvuče nekakvo simboličko značenje. Ako je Sonijer uopšte tako nešto i imao na umu. Langdonu se činilo da su brojevi potpuno nasumično odabrani. Navikao je na simboličke progresije koje su izgledale kao da imaju nekog smisla, ali sve što se ovde nalazilo - pentagram, tekst, brojevi - izgledalo je nepovezano čak i na najosnovnijem nivou.
  "Ranije ste pretpostavljali", reče Faš, "da su svi Sonijerovi postupci imali za cilj da se nešto saopšti... obožavanje boginje ili nešto u tom smislu? Kako se ova poruka tu uklapa?" 1 knjiški prevod je glasio: O, rana davi, Al' demon zlo čini! Originalno: O, Draconian devil! Oh, lame saint! Postavio sam prevod originala. (prim. Praetorious)
  Langdon je znao da je pitanje retoričko. Sonijerov bizarni amanet se očigledno nikako nije uklapao u Langdonov scenarij obožavanja boginje.
  O, Krakonijski đavole? Oh, lažni sveće?
  Faš reče: "Ovaj tekst izgleda kao neka vrsta optužbe. Slažete li se?" Langdon pokuša sebi da predoči kustosove poslednje minute koje je proveo sam, zatočen u Velikoj galeriju, znajući da će umreti. Činilo se logičnim.
  "Imalo bi smisla da je optužio svog ubicu, pretpostavljam."
  "Moj zadatak je, naravno, da otkrijem ime te osobe. Da vas pitam nešto, gospodine Langdon. Šta je po vama, pored brojeva, neobično u vezi sa ovom porukom?"
  Najneobičnije? Čovek koji umire zabarikadirao se u galeriji, nacrtao pentagram na sebi i napisao misterioznu optužbu na podu. Šta u tom scenariju nije bilo neobično?
  "Reč 'Drakinijan'?" natuknu Langdon, nudeći prvu stvar koja mu je pala na pamet. Langdon je bio prilično siguran da pomisao na Draka – bespštednog B.C. političara iz 17. st. – nije uobičajena misao za umirućeg čoveka. "'Drakonijski džavo' se čini kao neobičan izbor reči."
  "Drakonijski?" Fašov glas sada je sadržao notu nestrpljivosti. "Reči koje je Sonijer odabrao teško da su od primarnog značaja ovde."
  Langdon nije bio siguran koji je to značaj Faš imao na umu, ali je počinjao da veruje da bi se Faš i demon slagali sasvim dobro.
  "Sonijer je bio Francuz", odseče Faš. "Živeo je u Parizu. Ipak, za poslednje reči je odabrao..."
  "Engleski", reče Langdon, tek sada uviđajući na šta kapetan cilja.
  Faš klimnu. "Précisément. Šta mislite, zašto?"
  Langdon je znao da je Sonijer besprekorno govorio engleski, pa ipak nije shvatao zašto baš engleski. Slegnu ramenima.
  Faš ponovno pokaza na pentagram nacrtan na Sonijerovom stomaku. "Nema nikakve veze sa obožavanjem đavola? Još uvek ste sigurni?"
  Langdon više ni u šta nije bio siguran. "Čini se da se simbologija i tekst ne poklapaju. Žao mi je što nisam od veće pomoći."
  "Možda će ovo razjasniti stvari." Faš se odmaknu od tela i ponovno podiže crno svetlo, puštajući da snop svetlosti ovaj put obasja širu površinu. "A sada?"
  Na Langdonovo zaprepaštenje, oko kustosovog tela zasjao je primitivni krug. Sonijer je očigledno bio legao i ocrtao svoje telo sa nekoliko dugih lukova, upisujući se unutar kruga.
  Iste sekunde, značenje postade jasno.
  "Skica po Vitruviju", promuca Langdon. Sonijer je od sebe načinio repliku najpoznatijeg crteža Leonarda da Vincija u prirodnoj veličini.
  Da Vincijeva Skica po Vitruviju, koja se do današnjeg dana smatra anatomski najpreciznijim crtežom, postala je moderna kulturna ikona koja se pojavljuje na posterima, podlogama za miša i majicama širom sveta. Slavni crtež sastoji se od savršenog kruga unutar kojeg je ucrtan nag čovek... širom raširenih ruku i nogu.
  Da Vinči. Langdon oseti kako ga od zadivljenosti prolaze žmarci. Jasnoća Sonijerove namere nije se mogla poreći. U poslednjim trenucima života kustos je skinuo svu odeću sa sebe i postavio telo tako da predstavlja jasnu repliku Skice po Vitruviju Leonarda da Vincija.
  Krug je bio ključni kamen koji je nedostajao. Ženski simbol zaštite, krug oko nagog tela čoveka dopunio je poruku koju je Leonardo da Vinci imao na umu - harmonija ženskog i muškog principa. Međutim, pitanje koje se sada postavljalo bilo je zašto je Sonijer imitirao poznati crtež.
  "Gospodine Langdon", reče Faš, "čovek poput vas sigurno zna da je Leonardo da Vinci naginjao mračnim veštinama."
  Langdona iznenadi koliko Faš zna o Da Vinciju. To poznavanje je, u velikoj meri, objašnjavalo zašto je kapetan sumnjao na obožavanje đavola. Da Vinci je za istoričare oduvek predstavljao delikatnu temu, naročito u hrišćanskoj tradiciji. Usprkos svojoj genijalnosti, ovaj vizionar je bio neskriveni homoseksualac i obožavalac božanskog poretka u Prirodi, zahvaljujući čemu je stalno iznova činio greh prema Bogu. Štaviše, jezive ekscentričnosti umetnik davale su mu izrazito demonsku auru: Da Vinci je ekshumirao leševe kako bi proučavao anatomiju ljudskog tela; vodio je tajanstvene dnevnike pisane nerazumljivim obrnutim rukopisom; verovao je da poseduje moć alhemičara da pretvori olovo u zlato, pa čak i prevari samog Boga tako što će napraviti eliksir za odlaganje smrti; a njegovi su pronalasci uključivali i jeziva, dotle nezamisliva oružja za rat i mučenje.
  Nerazumevanje stvara nepoverenje, pomisli Langdon.
  Čak je i znatan broj Da Vincijevih veličanstvenih dela koja su spadala u hrišćansku umetnost samo pojačao reputaciju duhovnog licemerja umetnika. Prihvatajući stotine unosnih narudžbi Vatikana, Da Vinči je slikao hrišćanske teme ne kao izraz vlastitog verovanja, nego kao komercijalni poduhvat - sredstvo da se financira luksuzan način života. Na nesreću, Da Vinci je bio šaljivdžija koji se često zabavljao tako što je ispotiha grizao ruku koja ga je hranila. U mnoge svoje hrišćanske slike ubacio je skrivenu simboliku koja je bila sve samo ne hrišćanska - omaž ličnim  verovanjima i suptilno izražavanje prezira i podsmeha upućenog Crkvi. Langdon je čak, jednom prilikom, u Nacionalnoj galeriji održao predavanje pod nazivom: "Tajni život Leonarda: Paganska simbolika u hrišćanskoj umetnosti."
  "Razumem vašu zabrinutost", reče Langdon, "ali Da Vinci se nikada nije bavio crnom magijom. Bio je izuzetno duhovan čovek, iako u stalnom sukobu sa Crkvom." Dok je ovo govorio, javi mu se čudna misao. Ponovno baci pogled na poruku na podu. O, Krakonijski đavole? Oh, lažni sveće?
  "Da?" upita Faš.
  Langdon pažljivo odmeri reči. "Upravo mi je palo na pamet da je Sonijer delio mnoge duhovne ideologije sa Da Vincijem, uključujući i brigu o tome da će Crkva ukloniti žensko božanstvo iz moderne religije. Možda je, podražavajući čuveni Da Vincijev crtež, Sonijer jednostavno izražavao zajedničko nezadovoljstvo zbog sotonizovanje boginje od strane Crkve."
  Fašov se pogled smrkne. "Mislite da Sonijer Crkvu naziva ranom koja davi i demonom koji čini zlo?"
  Langdon je morao da prizna da je tumačenje nategnuto - s druge strane, ipak se činilo da pentagram donekle potvrđuje tu ideju. "Sve što pokušavam da kažem jeste da je gospodin Sonijer posvetio svoj život proučavanju istoriju  boginje, a niko nije više radio na brisanju te istorije od Katoličke crkve. Čini se logičnim da je Sonijer oproštajno izrazio svoje razočarenje."
  "Razočarenje?" upita Faš, sada otvoreno neprijateljski. "Ova poruka više zvuči kao gnev nego kao razočarenje, ne čini li vam se?"
  Langdonovo strpljenje je dostiglo krajnje granice.
  "Kapetane, pitali ste šta, po mom mišljenju, Sonijer pokušava ovde da kaže, i upravo to sam vam objasnio." 

"Da se radi o osudi Crkve?" Fašova vilica se stegnu dok je cedio reči kroz stisnute zube. "Gospodine Langdon, u svom poslu sam se nagledao mnogih ubistava, i dajte da vam nešto kažem. Kada jedan čovek ubije drugog čoveka, ne verujem da su njegove poslednje misli okrenute ispisivanju nejasnog duhovnog stava koji niko neće razumeti. Verujem da tada misli samo na jednu stvar." Fašov prigušeni glas sekao je vazduh. "La vengeance. Verujem da je Sonijer ostavio ovu poruku kako bi nam rekao ko ga je ubio."
  Langdon je zurio. "Ali to uopšte nema smisla."
  "Nema?"
  "Nema", odvrati on, umoran i iznerviran. "Rekli ste mi da je Sonijera u njegovoj kancelariji napao neko koga je, kako izgleda, pustio unutra."
  "Da."
  "Stoga je logičan zaključak da je kustos poznavao svog napadača."
  Faš klimnu. "Nastavite."
  "Dakle, ako je Sonijer poznavao osobu koja ga je ubila, kakva je to optužba?" On pokaza na pod. "Numeričke šifre? Rane koje dave?
  Demoni koji čine zlo? Pentragrami na stomaku? Suviše šifrovano."
  Faš se namršti, kao da mu takva ideja ranije nije pala na pamet. "U pravu ste."
  "S obzirom na okolnosti", reče Langdon, "bilo bi očekivano da je Sonijer, ukoliko je želeo da nam poruči ko ga je ubio, napisao nečije ime."
  Dok je Langdon izgovarao ove reči, lukav osmeh razli se Fašovim licem po prvi put te noći. " Précisément", reče Faš. " Précisément."
 
 
 
  Pratim rad majstora, divio se poručnik Kole dok je stiskao slušalice i upijao Fašov glas koji je iz njih dopirao. Agent supérieur je znao da su upravo ovakvi trenuci uzdigli kapetana do samog vrha francuskih snaga reda.
  Faš će uraditi ono što se niko drugi ne bi usudio da uradi.
  U savremenoj policiji, delikatna umetnost cajolera bila je izgubljena veština - veština koja je zahtevala izuzetnu pribranost i postojanost pod pritiskom. Malo je ljudi posedovalo hladnokrvnost neophodnu za tu vrstu operacija, ali Faš je, činilo se, rođen za to. Njegovu suzdržanost i strpljenje imali su samo roboti.
  Snažna odlučnost kao da je jedina emocija koju je Faš te noći pokazivao. Činilo se da je ovo uhićenje za njega od ličnog značaja. Upute koja je Faš dao svojim agentima sat vremena ranije bila su neuobičajeno jezgrovita i samouverena. Znam koje ubio Jacquesa Sonijera, rekao je Faš. Znate šta treba da radite. Večeras nema grešaka.
  I nijedna greška još ne beše počinjena.
  Koleu nisu bili poznati dokazi koji su učvrstili Fašovo uverenje da je osumnjičeni zaista kriv, ali nije se usudio da dovodi u pitanje instinkte Bika. Fašova intuicija se ponekad činila gotovo natprirodnom. Bog mu šapuće na uho, tvrdio je jedan agent nakon naročito impresivne demonstracije Fašovog šestog čula. Kole je morao da prizna da je Faš, ukoliko je Bog postojao, svakako na njegovoj listi omiljenih ljudi. Kapetan je odlazio na misu i redovno se ispovedao - daleko češće od ostalih 'uglednika' koji su to činili o praznicima, zarad dobrih odnosa sa javnošću. Kada je, pre nekoliko godina, papa bio u poseti Parizu, Faš se svim silama potrudio i izborio je audijenciju. Fotografija Faša sa papom sada je visila u njegovoj kancelariji. Papinski Bik, agenti su u potaji nazvali fotografiju.
  Kole je mislio da je ironično što je jedno od retkih Fašovih javnih istupanja poslednjih godina bila njegova otvorena reakcija na skandal sa katoličkom pedofilijom. Te bi sveštenike trebalo obesiti dva puta! izjavio je Faš. Jednom zbog njihovih zločina prema deci. Drugi put zbog sramoćenja Katoličke crkve. Kole je imao čudan osećaj da je ovo drugo više razbesnelo Faša.
  Okrećući se monitoru laptopa, Kole se pobrinu za drugi deo svojih večerašnjih zaduženja - GPS sistem praćenja. Slika na ekranu prikazivala je detaljan plan krila Denon, strukturalnu shemu dobijenu od Odeljenja sigurnosti Luvra. Puštajući da mu se pogled kreće po labirintu galerija i hodnika, Kole otkrije ono što je tražio.
  Duboko u srcu Velike galerije treptala je sićušna crvena tačka.
  La marque.
  Faš je svoj noćašnji plen držao na veoma kratkoj uzdi. I bilo je to mudro od njega. Robert Langdon se pokazao kao veoma hladnokrvan tip.

Poglavlje 9 

  Kako bi osigurao da njegov razgovor sa gospodinom Langdonom prođe bez ometanja,  Faš beše isključio mobilni telefon. Na nesreću, bio je to skup model opremljen dvosmernim radio-uređajem koji je, suprotno njegovim naređenjima, sada koristio jedan od agenata kako bi stupio u kontakt sa njim.
  "Capitaine?" zapucketao je telefon poput voki-tokija.
  Faš oseti kako mu se zubi stežu od gneva. Nije mogao da se seti ničega dovoljno važnog zbog čega bi Kole prekinuo survelllance cachée– naročito u ovom kritičnom trenutku.
  On uputi Langdonu miran pogled izvinjenja. "Trenutak, molim." Izvukao je telefon iz pojasa i pritisnuo dugme za radio-prenos. "Oui?"
  "Capitaine, un agent du Département de Cryptographie est arrivé."
  Istog trenutka, Fašov gnev popusti. Šifrant? Usprkos loše odabranom trenutku, verovatno se radilo o dobroj vesti. Nakon što je pronašao Sonijerov šifrirani tekst na podu, Faš je fotografije čitavog mesta zločina prosledio Odeljenju kriptografije u nadi da će neko odatle moći da mu objasni šta je to, do đavola, Sonijer pokušavao da kaže. Ako je šifrant sada stigao, to je najverovatnije značilo da je neko dešifrovao Sonijerovu poruku.
  "Trenutno sam zauzet", odvrati Faš preko radija, svojim tonom jasno stavljajući do znanja da je mera prevršena. "Zamolite šifranta da pričeka na komandnom mestu. Razgovaraću sa njim čim završim."
  "Sa njom", ispravi ga glas. "To je agent Nevo."
  Svakim trenutkom ovaj razgovor je sve manje zabavljao Faša. Sofi Nevo je jedna od najvećih grešaka Sudske policije. Mlada Parižanka, déchiffreuse, koja je kriptografiju studirala u Engleskoj na Rojal Holoveju, bila je nametnuta Fašu pre dve godine u okviru pokušaja Ministarstva da uključi više žena u policijske redove. Stalna briga Ministarstva oko političke ispravnosti, smatrao je Faš, slabila je odeljenje. Ženama ne samo da je nedostajala fizička snaga neophodna za policijski posao, već je i samo njihovo prisustvo predstavljalo opasnu smetnju po muškarce. Kao što se Faš pribojavao, pokazalo se da je Sofi Nevo veća smetnja od drugih.
  Sa svoje trideset i dve godine, bila je toliko uporna i odlučna da se to graničilo sa tvrdoglavošću. Njeno predano zagovaranje britanske nove kriptografske metodologije konstantno je izluđivalo njene nadređene, veterane francuske kriptografije. Međutim, ono što je Faša najviše uznemiravalo bila je neizbežna, univerzalna istina po kojoj privlačna mlada žena u kancelariji punoj sredovečnih muškaraca uvek te iste odvlači od posla.
  Glas preko radija reče: "Agent Nevo je insistirala da odmah govori sa vama, kapetane. Pokušao sam da je zaustavim, ali ona je već na putu do galerije."
  "Ovo je nedopustivo! Veoma sam jasno stavio do znanja..." počeo je Faš u neverici.
 
 
  Za trenutak je Robert Langdon mislio da  Faš preživljava moždani udar. Kapetanu je vilica usred rečenice prestala da se pomera, a oči mu se iskolačile. Činilo se da mu je užareni pogled uperen u nešto preko Langdonovog ramena. Pre nego što je stigao da se okrene i vidi o čemu se radi, Langdon začu zvonak ženski glas iza sebe.
  "Excusez-moi, messieurs."
  Okrene se i ugleda mladu ženu koja im je prilazila. Kretala se kroz hodnik prema njima dugim, lakim koracima... upečatljivo samouverenog držanja. Obučena ležerno u bež džemper do kolena i uske crne hlače, bila je privlačna i činilo se da ima oko trideset godina. Gusta kosa boje mahagonija padala joj je slobodno na ramena, uokvirujući toplinu njenog lica. Za razliku od slatkastih plavuša koje su krasile zidove spavaonica na Harwardu, ova žena je posedovala zdravu, prirodnu lepotu i jedinstvenost iz koje je zračilo primetno samopouzdanje.
  Na Langdonovo iznenađenje, žena mu priđe i učtivo pruži ruku. "Monsieur Langdon, ja sam agent Nevo iz Kriptografskog odeljenja Sudske policije." Reči su joj se bogato uvijale oko prigušenog anglo-francuskog akcenta. "Drago mi je što sam vas upoznala."
  Langdon prihvati njen meki dlan i oseti kako ga je istog trenutka obuhvatio njen snažan pogled. Oči su joj bile maslinasto- zelene - prodorne i jasne.
  Ključajući u sebi Faš duboko udahnu, očigledno se pripremajući da počne predbacivati.
  "Kapetane", reče ona, žurno se okrećući ka njemu, preduhitrivši ga, "molim vas da me oprostite zbog ometanja, ali..."
  "Ce n'est pas le moment!" prasnu Faš.
  "Pokušala sam da vas nazovem", nastavi Sofi na engleskom, iz obzira prema Langdonu. "Ali mobilni telefon vam je isključen."
  "Isključio sam ga sa razlogom", prosikta Faš. "Razgovaram sa gospodinom Langdonom."
  "Dešifrovala  sam numeričku šifru", reče ona mirno.
  Langdon oseti nalet uzbuđenja. Ona je dešifrovala poruku? Faš nije znao kako da reaguje. "Pre no što objasnim", reče Sofi, "imam hitnu poruku za gospodina Langdona."
  Fašov izraz lica poprimi izgled zabrinutosti koja se pojačavala. "Za gospodina Langdona?"
  Ona klimnu, okrećući se ponovno ka Langdonu. "Morate da se javite u Američku ambasadu, gospodine Langdon. Imaju poruku za vas iz Sjedinjenih Država."
  Langdon se iznenadi, a uzbuđenje zbog dešifrovane poruke poče da ustupa mesto iznenadnom naletu zabrinutosti. Poruka iz Sjedinjenih Država? Pokušavao je da zamisli ko bi to pokušavao da stupi u kontakt sa njim. Samo je nekoliko njegovih kolega znalo da je u Parizu.
  Fašova široka vilica se stegnu na ove vesti.
  "Američka ambasada?" upita sumnjičavo. "A kako bi oni znali da je gospodin Langdon ovde.
  Sofi slegnu ramenima. "Izgleda da su zvali hotel gospodina Langdona, i da im je recepcionar rekao da je otišao sa agentom Sudske policije."
  Faš je bio zbunjen. "I ambasada je stupila u kontakt sa odeljenjem kriptografije?"
  "Ne, gospodine", reče Sofi, odlučnim tonom. "Kada sam pozvala centralu Sudske policije u pokušaju da stupim u kontakt sa vama, oni su imali poruku za gospodina Langdona i zamolili su me da je prenesem ukoliko dođem do vas."
  Fašovo čelo se nabora u očiglednoj zbunjenosti. Otvori usta da progovori, ali se Sofi već beše okrenula ka Langdonu.
  "Gospodine Langdon", reče ona, vadeći komad papira iz džepa, "ovo je broj službe za poruke vaše ambasade. Tražili su da ih nazovete što je pre moguće." Predala mu je papir, gledajući ga uporno. "Dok ja budem objašnjavala šifru kapetanu Fašu, vi ih pozovite."
  Langdon pogleda ceduljicu. Bio je to broj telefona u Parizu, sa brojem lokala. "Hvala vam", reče on, sada zabrinut. "Gde da pronađem telefon?"
  Sofi poče da vadi mobilni telefon iz džepa svog džempera, ali je Faš zaustavi pokretom ruke. Sada je izgledao kao Vezuv pred erupciju. Ne skidajući pogled sa Sofi, on izvadi svoj telefon i pruži ga Langdonu. "Ovo je sigurna linija, gospodine Langdon. Možete se poslužiti."
  Langdona je zbunjivao Fašov gnev usmeren prema mladoj ženi. Osećajući se nelagodno, prihvatio je kapetanov telefon. Istog trenutka, Faš odvuče Sofi nekoliko koraka dalje i poče da joj drži lekciju prigušenim glasom. Kapetan mu se sve manje i manje sviđao. Odvraćajući pogled od neobičnog sukoba, Langdon uključi mobilni telefon. Gledajući u papirić koji mu je Sofi dala, Langdon ukuca broj.
  Poče da zvoni.
  Jedno zvono... dva zvona... tri zvona...
  Konačno se veza uspostavi.
  Langdon je očekivao telefonistu na centrali Ambasade, ali otkri da umesto toga sluša telefonsku sekretaricu. Začudo, glas na traci bio je poznat. Glas Sofi Nevo.
  "Bonjour, vous êtes bien chez Sophie Neveu", govorio je ženski glas, "Je suis absenle pour le moment, mais..." Zbunjen, Langdon se okrete ka Sofi. "Ispričavam se, gospođice Nevo, ali mislim da ste mi dali..."
  "Ne, to je pravi broj", brzo ga prekide Sofi, kao da je očekivala takvo pitanje. "Ambasada ima automatski sistem za poruke. Treba da ukucate pristupni broj kako biste čuli svoju."
  Langdon je zurio. "Ali..."
  "Na papiru koji sam vam dala je trocifrena šifra."
  Langdon otvori usta da razjasni čudnu zbrku, ali Sofi mu uputi ućutkujući pogled koji je trajao svega tren. Njene zelene oči su slale kristalno jasnu poruku.
  Ne postavljaj pitanja. Samo to uradi.
  Zbunjen, Langdon ukuca broj lokala sa papira: 454. Sofina izlazna poruka istog trenutka prestane, i Langdon začu elektronski glas koji je na francuskom objavio: "Imate jednu novu poruku."
  Očigledno, 454 je Sofina šifra za slušanje poruka kada nije kod kuće.
  Ja slušam poruke ove žene?
  Langdon je mogao da čuje kako se traka premotava. Konačno se zaustavi i stroj se pokrenu. Slušao je. Ponovno Sofin glas. "Gospodine Langdon", poruka je počinjala zastrašenim šapatom. "Nemojte reagovati na ovu poruku. Samo mirno slušajte. Trenutno ste u opasnosti. Pažljivo pratite moje upute.
                                                                 

nastavci: Romani u nastavcima 

Bodlerovo obožavateljsko pismo Wagneru

Bodler- Wagner 

Koliko god da je veliki umetnik 

naviknut na slavu, on ne može biti 

neosetljiv na iskreni kompliment, 

pogotovo kada je taj kompliment 

kao krik zahvalnosti. 

        Posle tišine ono što je najbliže izražavanju neizrecivog je muzika“, napisao je Oldos Haksli u svojoj zanosnoj meditaciji o moći muzike , dodajući: „Kada je neizrecivo trebalo da se izrazi, Šekspir je odložio pero i pozvao na muziku“. Niče je verovao da bi „bez muzike život bio greška“ — to je,  možda,  najekstremniji dodatak opsežnom kanonu velikih pisaca koji veličaju moć muzike.  

       Ali možda najiskrenije, najlepše, najdirljivije svedočanstvo o moći muzike nije došlo u formi oštrog eseja, već u pismu — tom najintimnijem i najneposrednijem paketu osećanja. 

       Vek pre nego što je Alber Kami posegnuo preko gvozdene zavese do Borisa Pasternaka za topli zagrljaj zahvalnosti , njegov sunarodnik Šarl Bodler (9. april 1821 – 31. avgust 1867) stigao je preko još jedne kulturne podele kako bi odao zahvalnost za transcendentni dar muzike .

Tridesetosmogodišnji Bodler, koji još nije slavljen kao jedan od najboljih pesnika-filozofa koji je ikada živeo, poslao je velikom nemačkom kompozitoru i dirigentu Rihardu Vagneru (22. maj 1813 – 13. februar 1883) pismo zahvalnosti, kasnije uključen u Osvajanje samoće: Izabrana pisma Šarla Bodlera ( javna biblioteka). To je dirljivo svedočanstvo i o moći muzike i o snazi velikodušnog gesta.

Bodler piše 17. februara 1860:

Dragi gospodine: Uvek sam zamišljao da, koliko god da je veliki umetnik naviknut na slavu, on ne može biti neosećajan na iskreni kompliment, posebno kada je taj kompliment kao krik zahvalnosti; i konačno da bi ovaj vapaj mogao dobiti jedinstvenu vrednost kada je došao od Francuza, što će reći od čoveka koji je malo sklon da bude entuzijastičan, a rođen je, štaviše, u zemlji u kojoj ljudi jedva da razumeju slikarstvo i poeziju ništa bolje je i sa muzikom. Pre svega, želim da vam kažem da vam dugujem najveće muzičko zadovoljstvo koje sam ikada doživeo. Došao sam u godine kada više nije zabava za pisanje pisama poznatim ličnostima, i trebalo bi dugo da oklevam pre nego što napišem da vam izrazim svoje divljenje, da nisam svakodnevno nailazio na besramne i smešne članke u kojima svako nastoji da kleveta vaš genije. Vi niste prvi čovek, gospodine, zbog koga sam patio i crvenio za svoju zemlju. Najzad me je ogorčenje nateralo da vam iskreno izrazim svoju zahvalnost; Rekao sam sebi: "Želim da se izdvojim od svih tih imbecila."

U osećanju koje podseća na sećanje Entonija Berdžesa o tome kako se zaljubio u muziku kao mali dečak — Berdžes je pisao o „psihodeličnom trenutku... trenutku prepoznavanja verbalno neizrecive duhovne stvarnosti“ — Bodler pripoveda kako ga je Vagner prvi put očarao:

Kada sam prvi put otišao u Italijansko pozorište da čujem vaša dela, bio sam prilično nepovoljno raspoložen i zaista, moram priznati, pun gadnih predrasuda, ali imam izgovor: tako sam često bio prevaren; čuo sam toliko muzike pretencioznih šarlatana. Ali vi ste me odmah osvojili. Ono što sam osetio je neopisivo, i ako budete ljubazni da se ne nasmejete, pokušaću da vam to protumačim. U početku mi se učinilo da poznajem ovu novu muziku, a kasnije, kada sam razmislio, shvatio sam otkud ova fatamorgana; činilo mi se da je ova muzika moja i prepoznao sam je na način na koji svaki čovek prepoznaje stvari koje mu je suđeno da voli. Bilo kome osim inteligentnom čoveku, ova izjava bi bila neizmerno smešna, posebno kada je reč o nekom ko, poput mene,ne poznaje muziku.

Bodler ponavlja čuvenu Tolstojevu teoriju umetnosti, u kojoj veliki ruski pisac tvrdi da je emocionalna „zaraznost“ jedini najznačajniji kriterijum velike umetnosti. Ali on je takođe daleko ispred svog vremena — reč „empatija“ je tek pola veka kasnije ušla u popularni leksikon i prvi put je upotrebljena da opiše imaginativni čin projektovanja sebe u umetničko delo, naseljavanja u njega, posedovanja dok je posednut njome na isti način na koji je Bodler radio Vagnerovu muziku.

Jezikom koji upadljivo podseća na to kako astronauti opisuju kosmičko strahopoštovanje pred „efektom pregleda“, Bodler artikuliše transcendentni efekat koji je Vagnerova muzika imala na njega:

Ono što me je najviše pogodilo je karakter veličine. Oslikava ono što je veličanstveno i podstiče na veličanstvenost. Kroz vaša dela ponovo sam pronašao svečanost veličanstvenih zvukova Prirode u njenim najvećim aspektima, kao i svečanost velikih ljudskih strasti. Čovek se odmah oseća zaneseno i dominantno.

Pišući generaciju pre nego što je Oskar Vajld izneo svoj nezaboravan argument zašto je „temperament prijemčivosti“ od suštinskog značaja za uživanje u umetnosti, Bodler svedoči o tome kako ova voljna prijemčivost, koju velika umetnost oslobađa u svojoj publici, otvara vrata percepcije:

Često sam iskusio osećaj prilično bizarne prirode, koji je bio ponos i radost razumevanja, dopuštanja da me prodre i napadnu - zaista senzualni užitak koji podseća na dizanje u vazduh ili bacanje na more. A muzika bi u isto vreme tu i tamo odjekivala ponosom života. Generalno, ove duboke harmonije su mi izgledale kao oni stimulansi koji ubrzavaju puls mašte... Svuda ima nečeg zanosnog i zanosnog, nečeg što teži da se uzdigne više, nečeg preteranog i superlativnog. Na primer, ako mogu da napravim analogije sa slikarstvom, pretpostavim da imam pred sobom ogromno prostranstvo tamnocrvene boje. Ako ova crvena označava strast, vidim kako postepeno prolazi kroz sve prelaze crvene i ružičaste do užarenog sjaja peći. Izgledalo bi teško, nemoguće čak, dostići bilo šta sjajnije; a ipak dolazi poslednji fitilj i prati beliju crtu na beloj pozadini. Ovo će označavati, ako hoćete, vrhunski izgovor duše u svom najvišem paroksizmu.

Bodler završava podsećanjem Vagnera na veliku i srceparajuću istinu umetničkog uvažavanja: da se većina toga dešava u senkama, u tetivama, u tišini privatnih iskustava, i da umetnici uvek vide samo delić kroz zahvalne reči nekolicine voljni da uzvrate poklon artikulišući ona neizreciva, ali transformativna iskustva koja im je umetnik priuštio.

Bodler piše:

Od dana kada sam čuo vašu muziku, govorio sam sebi beskrajno, a posebno u lošim vremenima, „Kad bih samo mogao da čujem malo Vagnera večeras!“ Bez sumnje ima i drugih ljudi koji su konstituisani kao ja... Još jednom, gospodine, zahvaljujem vam; vratili ste me sebi i onome što je veliko, u nekim nesrećnim trenucima.

Ch. Bodler

Ne ostavljam svoju adresu jer biste mogli pomisliti da želim nešto od vas.

Dan Brown, Da Vinčijev kod, poglavlje 6 i 7

 

Poglavlje 6

 
     Jedva se provukavši ispod sigurnosne kapije, Robert Langdon je stajao tik unutar prolaza koji je vodio u Veliku galeriju. Netremice je zurio u grotlo dugog, dubokog kanjona. Na svakoj strani galerije izdizali su se goli zidovi visoki devet metara, isparavajući u tamu poviše njih. Crvenkasti sjaj osvetljenja presijavao se naviše, čineći da impresivna kolekcija Da Vincia, Ticijana i Karavađa, obešena o kablove koji su se spuštali sa tavanice, izgleda kao da neprirodno tinja. Mrtve prirode, religijske scene i pejzaži stajali su rame uz rame sa portretima plemstva i političara.

 
   Iako su se u Velikoj galeriji nalazila najpoznatija dela italijanske umetnosti koja je Luvr posedovao, mnogi posetioci su smatrali da je najupečatljiviji prizor koji ovo krilo nudi zapravo čuveni parket na podu. Složen od dijagonalno poredanih hrastovih daščica u zadivljujućoj geometrijskoj intarziji, pod je stvarao privremenu optičku varku - multidimenzionalnu mrežu koja je posetiocima pružala osećaj da lebde kroz galeriju na površini koja se kreće sa njima.

 
Dok mu je pogled kružio po obrascu parketa, Langdonove oči se iznenada zaustaviše na neočekivanom predmetu na podu, svega nekoliko metara sa njegove leve strane, ograđenom policijskom trakom.

 
Okrete se ka Fašu. "Da li je to... Karavađo na podu?"

 
Faš klimnu a da čak i ne pogleda.

 
Slika je, pretpostavljao je Langdon, vredela preko dva miliona dolara, pa je ipak ležala na podu poput odbačenog postera. "Kog đavola traži na podu!"

 
Faš ga ljutito pogleda. Prizor ga očigledno nije potresao. "Ovo je mesto zločina, gospodine Langdon. Ništa nismo dirali. Platno je strgnuo sa zida sam kustos. Na taj način je aktivirao alarm."

 
Langdon se osvrte ka kapiji, pokušavajući sebi da predstavi šta se dogodilo.

  "Kustos je napadnut u svojoj kancelariji, pobegao je u Veliku galeriju i aktivirao sigurnosnu kapiju tako što je strgnuo sliku sa zida. Kapija je istog trenutka pala, blokirajući pristup. To su jedina vrata koja vode u galeriju ili iz nje."
  Langdon je bio zbunjen. "Znači da je kustos zapravo zarobio svog napadača unutar Velike galerije?"
  Faš odmahnu glavom. "Sigurnosna kapija je razdvojila Sonijera od njegovog napadača. Ubica je bio sa druge strane, u hodniku, i pucao je u Sonijera kroz ovu kapiju." Faš pokaza na narančastu cedulju koja je visila na jednoj rešetki. "Ekipa kriminalističke tehnike pronašla je tragove metaka. Sonijer je umro ovde, sam."
  Langdon se seti fotografije Sonijerovog tela. Rekli su da je to sam sebi napravio. Usmeri pogled ka ogromnom hodniku koji se pružao ispred njih. "Pa gde je onda njegovo telo?"
  Faš ispravi svoju kopču za kravatu u obliku raspeća i poče da korača. "Kao što vam je verovatno poznato, Velika galerija je prilično dugačka."
  Tačna dužina je, ukoliko se Langdon ispravno sećao, iznosila oko 450 metara, što je dužina tri spomenika Washingtonu položena jedan iza drugog. Jednako zapanjujuća bila je i širina hodnika, u koji se veoma lako moglo smestiti par putničkih vozova. Središnji deo hodnika bio je istačkan ponekom statuom ili velikom porculanskom vazom, koje su služile da na ukusan način razdvoje kolone koje su se kretale duž jednog i drugog zida.
  Faš je ćutao, oštro koračajući desnom stranom hodnika, pogleda uprtog ispred sebe. Langdon je osećao da jurnjava pored svih tih remek-dela bez zastajanja predstavljala gotovo greh. Istina, ništa naročito se i nije moglo videti pod ovim svetlom, pomisli. Na nesreću, zamućeno grimizno svetlo prizivalo je sećanja na Langdonovo poslednje iskustvo pod sličnim osvetljenjem, u Vatikanskoj tajnoj arhivi. Ovo je bila druga uznemirujuća paralela koju je večeras uspostavio sa događajima u Rimu, kada je za dlaku izbegao smrt. Ponovno se seti Vitorije. Već mesecima je nije bilo u njegovim snovima. Langdon nije mogao da veruje da ga je od Rima delilo svega godinu dana; činilo se da su prošle decenije. Drugi život. Poslednje pismo od Vitorije dobio je u - razglednicu na kojoj je pisalo da ide na Javansko more kako bi nastavila svoje istraživanje iz primenjene fizike... nešto oko upotrebe satelita u praćenju migracija mantaraža. Langdon se nikada nije zavaravao da bi žena kakva je Vitorija Vetra mogla sa njim sretno živeti u studentskom gradu- međutim, njihov susret u Rimu je u njemu pokrenuo čežnju za koju nikada nije ni pomislio da bi ga mogla spopasti. Sklonost ka samačkom životu koju je gajio čitavog svog života i jednostavnim slobodama koje je takav život omogućavao nekako je bila uzdrmana... zamenjena neočekivanim osećajem praznine za koji se činilo da raste tokom prethodne godine.
  Nastaviše oštro da koračaju, pa ipak Langdon još uvek nije vidio leš. "Jacques Sonijer je otišao ovoliko daleko?"
  "Gospodin Sonijer je primio metak u stomak. Umirao je veoma sporo. Možda petnaest ili dvadeset minuta. Očigledno je bio čovek velike snage." Langdon se okrenu, zaprepašten. "Sigurnosti je bilo potrebno petnaest minuta da stigne?"
  "Naravno da ne. Osiguranje Luvra je reagovalo istog momenta kada se oglasio alarm i otkrilo da je Velika galerija zapečaćena. Kroz kapiju, čuli su kako se neko kreće na drugom kraju hodnika, ali nisu mogli videti ko. Vikali su, ali niko nije odgovarao. Pretpostavljajući da to može biti samo kriminalac, sledili su procedura i pozvali Sudsku policiju. Zauzeli smo pozicije u roku od petnaest minuta. Kada smo stigli, podigli smo barikadu dovoljno da se provučemo ispod, i poslali tuce naoružanih agenata unutra. Pročešljali su galeriju čitavom dužinom kako bi uljeza saterali u tesnac."
  "I?"
  "I unutra nisu našli nikoga. Osim..." Pokaza dalje niz hodnik. "Njega."
  Langdonov pogled pratio je Fašov ispruženi prst. Isprva mu se učini da Faš pokazuje na veliku mramornu skulpturu nasred hodnika. Međutim, iza skulpture, tridesetak metara niz hodnik, jedan jedini snop svetlosti na pokretnom stubu obasjavao je pod, stvarajući golo otok bele svetlosti u tamnogrimiznoj galeriji. U središtu svetlosnog snopa, poput insekta pod mikroskopom, leš kustosa ležao je nag na podu.
  "Videli ste fotografiju", reče Faš, "stoga ovo ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje."
  Langdona prođe duboka jeza dok su se približavali telu. Pred njim se nalazio jedan od najneobičnijih prizora koji je ikada video.
  Bledi leš Jacquesa Sonijera na parketu izgledao je baš kao na fotografiji. Dok je stajao nad telom i žmirkao pod oštrim svetlom, Langdon se sa čuđenjem seti da je Sonijer proveo poslednje minute svog života nameštajući tijelo u ovako neobičan položaj.
  Sonijer je bio u izuzetnoj formi za svoje godine... i svi mišići jasno mu se očitavali. Beše skinuo svaki delić odeće, uredno je složio na pod i legao na leđa u središtu širokog hodnika, savršeno u ravni sa uzdužnom osom prostorije. Ruke i noge su mu bile širom raširene, poput čoveka čije telo tegli i čereči neka nevidljiva sila.
  Baš ispod Sonijerove grudne kosti, krvava mrlja označavala je mesto gde je metak ušao u telo. Rana je krvarila iznenađujuće malo, ostavljajući samo lokvicu potamnele krvi.
  Kažiprst leve ruke također mu je bio krvav, jer ga je očigledno bio umočio u ranu kako bi učinio ono što je najviše uznemiravalo na čitavoj ovoj sumornoj samrtnoj postelji; koristeći ličnu  krv kao mastilo a svoj vlastiti nagi stomak kao platno, Sonijer je nacrtao jednostavan simbol na svome telu - pet pravih linija koje se seku kako bi formirale petokraku zvezdu.
  Pentagram.
  Krvava zvezda, čije je središte predstavljao Sonijerov pupak, čitav leš je obavijala aurom izrazite morbidnosti. Fotografija koju je Langdon video bila je dovoljna da zaledi krv u njemu, ali sada, kada je vidieo prizor uživo, osećao je duboki nemir.
  Sam sebi je to napravio.
  Gospodine Langdon?" Fašove tamne oči ponovno se usredotoče na njega.
  "To je pentagram", reče Langdon dok mu je glas šuplje odzvanjao u ogromnom prostoru. "Jedan od najstarijih simbola na zemlji. Koristio se i četiri hiljade godina pre naše ere."
  "A šta on znači?"
  Langdon je uvek oklevao kada bi mu postavili ovo pitanje. Reći nekome šta simbol "znači" bilo je kao reći nekome kako bi trebalo da doživi pesmu. Bela kapuljača Klu kluks klana prizivala je slike mržnje i rasizma u Sjedinjenim Državama, a ipak je isti kostim imao značenje duboke religiozne vere u Španiji. 
  "Simboli imaju različita značenja u različitim kontekstima", reče Langdon. "U osnovi, pentagram predstavlja paganski religiozni simbol."
  Faš klimnu glavom. "Kult đavola."
  "Ne", ispravi ga Langdon, istog trenutka shvativši da je morao bolje odabrati reči.
  Danas je termin paganski postao gotovo sinonim za obožavanje đavola - što je ogromna zabluda. Koreni te reči zapravo su dosezali do latinskog paganus, što je termin koji se odnosio na stanovnike sela. "Pagani" su bukvalno predstavljali neindoktrinirano seosko stanovništvo koje se držalo starih, ruralnih religija obožavanja prirode. Zapravo, toliko je snažan bio strah Crkve od onih koji su živeli u ruralnim villes da je nekada bezopasna reč za "seljanina" - villain - dobila novo značenje zle duše.
  "Pentagram", razjasni Langdon, "jeste prethrišćanski simbol povezan sa obožavanjem prirode. Drevni ljudi su zamišljali da je njihov svet podeljen na dve polovine - mušku i žensku. Njihovi bogovi i boginje radili su kako bi očuvali ravnotežu snaga. Jin i jang. Kada su se ženski i muški princip nalazili u ravnoteži, na svetu je vladala harmonija. Kada bi se ta ravnoteža poremetila, nastupao je haos."       

     Langdon pokaza na Sonijerov stomak. "Ovaj pentagram predstavlja žensku polovinu svih stvari na svetu - to je koncept koji istoričari religije nazivaju 'svetim ženskim principom' ili 'ženskim božanstvom'
  Sonijer bi, bolje od drugih, ovo svakako znao."
  "Sonijer je na svom stomaku nacrtao simbol boginje?"
  Langdon je morao da prizna da to izgleda čudno. "U najužoj interpretaciji, pentagram predstavlja simbol Venere - boginje ženske seksualne lepote i ljubavi."
  Faš je promatrao nagog čoveka, potom zagunđa.
  "Svaka religija je zasnovana na božanskom poretku u prirodi. Boginja Venera i planeta Venera bile su jedno išlo. Boginja je imala svoje mesto na noćnom nebu i bila je poznata kao - Venera, Istočna zvezda, Ištar, Astarte - što su sve moćni ženski koncepti povezani sa Prirodom i Majkom Zemljom."
  Faš je bio uznemireniji nego na početku - kao da mu se na neki način više dopadala ideja o obožavanju đavola.
  Langdon odluči da mu ne priča o onome što je ljude najviše zaprepaštavalo kada je reč o pentagramu – o grafičkom poreklu njegove povezanosti sa Venerom. Kao mlad student astronomije, Langdon je bio zapanjen kada je otkrio da kretanje planete Venere iscrtava savršen pentagram na ekliptičnom nebu svakih osam godina. U antičko doba, ljudi su bili toliko zapanjeni kada su otkrili ovaj fenomen, da su Venera i njen pentagram postali simboli savršenstva, lepote i cikličnih svojstava seksualne ljubavi. U čast magije Venere, Grci su prema njenom osmogodišnjem ciklusu organizovali svoje Olimpijske igre. Danas malo ljudi zna da moderne Olimpijade još uvek slede obrazac Venerinog poluciklusa. Još su malobrojniji oni koji znaju da je petokraka zvezda umalo postala zvanični olimpijski simbol, da u poslednjem trenutku - pet krakova zvezde nisu zamenjeni sa pet krugova koji se međusobno presecaju kako bi na bolji način odrazili duh međusobne povezanosti i harmonije ovih igara.
  "Gospodine Langdon", naglo reče Faš. "Očigledno je da se ovaj pentagram takođe mora odnositi i na đavola. Vaši američki horor filmovi to veoma jasno stavljaju do znanja."
  Langdon se namršti. Hvala, Hollywoode. Petokraka zvezda je sada bukvalno bila kliše u filmovima o sotonskim serijskim ubicama, i nalazila se obično nažvrljana na zidu stana nekog sotoniste, zajedno sa drugim navodno demonskim simbolima. Langdona je uvek nerviralo kada bi video simbol u tom kontekstu; pravo poreklo pentagrama bilo je zapravo izrazito božansko.
  "Uveravam vas da je", reče Langdon, "usprkos tome što vidite na filmovima, demonska interpretacija pentagrama istorijski netačna. Prvobitno značenje ženskog principa jeste ispravno značenje - međutim, simbolizam pentagrama iskrivljen je kroz vekove. U ovom slučaju, kroz krvoproliće."
  "Nisam siguran da vas pratim."
  Langdon baci pogled na raspeće koje je Faš nosio, ne znajući kako da sroči ono što je imao da kaže. "Crkva, gospodine. Simboli su veoma otporni, ali pentagram je promenjen od strane rane Rimske katoličke crkve. U okviru kampanje Vatikana da istrebi sve paganske religije i mase preobrati u hrišćanslvo, Crkva je blatila paganske bogove i boginje, a njihov božanski simbol preobraćen je u simbol zla."
  "Nastavite."
  "Ovo je veoma uobičajena aktivnost u vremenima prevrata", nastavi Langdon. "Sila koja dolazi na vlast će zadržati postojeće simbole i vremenom ih degradirati u pokušaju da izbriše njihovo značenje. U borbi između papinskih i hrišćanskih simbola, pagani su izgubili; Posejdonov trozubac pretvoren je u đavolje vile, šiljasti šešir mudrih žena postao je simbol veštice, dok je Venerin pentagram postao znak đavola." Langdon zastade. "Na žalost, vojska Sjedinjenih Država takođe je izopačila značenje pentagrama; sada je to naš najistaknutiji simbol rata. Slikamo ga po našim borbenim avionima i stavljamo na ramena naših generala." Toliko o boginji ljubavi i lepote.
  "Zanimljivo." Faš pokaza glavom na leš raširenih ruku i nogu. "A položaj tela? Šta zaključujete na osnovu toga?"
  Langdon sleže ramenima. "Položaj jednostavno dodatno ističe pentagram i žensko božanstvo."
  Faš se namršti. "Molim?"
  "Dupliranje. Ponavljanje simbola je najjednostavniji način da se njegovo značenje pojača. Jacques Sonijer se postavio u oblik petokrake zvezde." Ukoliko je jedan pentagram dobar, dva su još bolja.
  Fašov pogled je sledio pet kraka koje su činili Sonijerove ruke, noge i glava, ponovno prelazeći rukom preko zalizane kose. "Zanimljiva analiza." Zastade. "A nagost" On zagunđa dok je izgovarao tu reč, zgađen nad prizorom ostarelog muškog tela. "Zašto je skinuo svu odeću?"
  Prokleto dobro pitanje, pomisli Langdon. Upravo isto se i sam pitao od kako je prvi put video polaroidni snimak. Najbolja pretpostavka koju je imao bila je da je nago ljudsko obličje još jedno pozivanje na Veneru - kao simbol božanske prirode ljudske seksualnosti. Iako je moderna kultura izbrisala mnoge oblike povezanosti Venere sa muškim i ženskim telesnim sedinjavanjem, oštro etimološko oko još uvek je moglo da primeti ostatke originalnog značenja Venere u reči "venerično". Langdon odluči da ne zalazi u to.
  "Gospodine Faš, očigledno ne mogu da vam kažem zašto je gospodin Sonijer nacrtao taj znak na sebi, niti zašto je zauzeo takav položaj, ali ono što mogu da vam kažem jeste to da bi čovjek poput Žaka Sonijera pentagram smatrao simbolom ženskog božanstva. Korelacija između ovog simbola i svetog ženskog principa povjesničarima umjetnosti i simbolozima veoma je poznata."
  "U redu. A to što je ličnu  krv upotrebio umesto mastila?"
  "Očito je da nije imao ništa drugo čime bi pisao."
  Faš zaćutia za trenutak. "Zapravo, mislim da je upotrebio krv da bi policija sledila određene forenzičke procedure."
  "Molim?"
  "Pogledajte mu levu ruku."
  Langdon je pogledom pratio kustosove blede ruke, ali ništa ne primeti. Potom obiđe oko leša, sagnu se, i tek tada zapazi, na svoje iznenađenje, da je kustos u ruci imao veliki marker.
  "Sonijer ga je držao kada smo ga pronašli", reče Faš, ostavljajući Langdona i odlazeći do pokretnog stola udaljenog nekoliko metara, zatrpanog oruđem koje se koristilo u istrazi, kablovima i raznom elektronskom opremom. "Kao što sam vam napomenuo", reče preturajući po stolu, "ništa nismo dirali. Da li vam je poznata ta vrsta markera?"
  Langdon kleče kako bi pogledao nalepnicu na markeru.

 
  STYLO DE LUMIERE NOIRE.

 
  Iznenađen, podiže pogled.
  Crno-bela olovka ili penkala sa vodenim mastilom predstavljali su specijalizovani marker koji su prvobitno napravili muzeji, restauratori i policija koja se bavila falsifikatima kako bi stavljali nevidljive oznake na predmete. Marker je pisao nehrđajućim fluorescentnim mastilom sa alkoholnom osnovom, koje je bilo vidljivo isključivo pod takozvanim crnim svetlom. Danas, osoblje održavanja muzeja nosilo je ove markere prilikom svojih dnevnih obilazaka kako bi stavljali nevidljive oznake na okvire slika koje je trebalo restaurisati.
  Kad se Langdon uspravi, Faš dođe do snopa svetlosti i ugasi ga. Galerija zaroni u iznenadni mrak.
  Privremeno zaslepljen, Langdon oseti kako u njemu raste nesigurnost. Potom silueta Faša izroni iz tame, osvetljena jasnom purpurnom svetlošću. On priđe, noseći pokretni izvor svetlosti koji ga je obavijao ljubičastom izmaglicom.
  "Kao što vam je možda poznato", reče Faš, dok su mu oči svetlile u ljubičastom odsjaju, "policija koristi osvetljenje crnim svetlom kako bi pregledala mesta zločina u potrazi za tragovima krvi i ostalim forenzičkim dokazima. Stoga možete zamisliti naše iznenađenje..." Naglo i bez upozorenja, on usmeri svetlo na leš.
  Langdon pogleda naniže i odskoči u šoku.
  Srce mu je tuklo dok je promatrao bizaran prizor na parketu koji je sada sijao pred njim. Poslednje kustosove reči purpurno su sijale. Dok je netremice gledao u svetlucavi tekst, Langdon oseti kako magla koja je obavijala čitavo to veče postaje gušća.
  Langdon ponovno pročita poruku i pogleda Faša. "Šta, do đavola, to znači?"
  Fašove oči su svetlile belo. "Upravo to je, gospodine, pitanje na koje vi treba da odgovorite." 

      Nedaleko odatle, u Sonijerovoj uredu, poručnik Kole koji se vratio u Luvr sedeo je nagnut nad audio-konzolom postavljenom na kustosovom ogromnom radnom stolu. Ako bi se izuzela jeziva lutka srednjovekovnog viteza nalik robotu koji je, kako mu se činilo, zurio u njega sa ugla Sonijerovog stola, Koleu je bilo udobno. On namesti svoje AKG slušalice i proveri nivo ulaza na sistemu za snimanje na hard disk. Sve je funkcionisalo kako treba. Mikrofoni su besprekorno radili, a zvuk je bio kristalno čist.
  Le moment de vérité, pomisli.
  Smešeći se, on sklopi oči i spremi se da uživa u ostatku razgovora iz Velike galerije koji se sada snimao.

Poglavlje 7 

Ogroman stan u crkvi Sen-Sulpis nalazio se na drugom spratu same crkve, sa leve strane horskog balkona. Dvosobni stan sa kamenim podom i najnužnijim nameštajem bio je dom sestre Sandrin Bijel već duže od decenije. Ukoliko bi neko pitao, njeno formalno prebivalište nalazilo se u obližnjem manastiru, ali sestra je više volela tišinu crkve. Sa krevetom, telefonom i rešoom, smeštaj koji je imala na spratu crkve bio je prilično komforan.
  Kao crkvena conservatrice d'affaires, sestra Sandrin bila je odgovorna za nadgledanje svih nereligijskih aspekata crkvenih delovanja - opšte održavanje, unajmljivanje osoblja i vodiča, osiguravanje zgrade nakon radnog vremena i naručivanje isporuka poput vina i hleba za pričest.
  Večeras ju je, usnulu u svom malom krevetu, probudio rezak zvuk telefona. Umorno je podigla slušalicu.
  "Soeur Sandrine, Eglise Saint-Sulpice."
  "Zdravo, sestro", reče glas na francuskom.
  Sestra Sandrin se uspravi u krevetu. Koliko je sati? Iako je prepoznala svog nadređenog, nikada je za petnaest godina nije probudio. Opat je bio izuzetno pobožan čovek koji je odmah nakon mise odlazio kući, na spavanje.
  "Ispričavam se ukoliko sam vas probudio, sestro", reče opat, pospanim i nervoznim glasom. "Moram da vas zamolim za uslugu. Upravo sam primio poziv od uticajnog američkog biskupa. Možda ga znate? Manuel Aringarosa?"
  "Glava sekte Opus Dei?"
  Naravno da ga znam. Ko ga u Crkvi ne zna? Aringarosina konzervativna prelatura postala je moćna tokom poslednjih godina. Njihovo stupanje u milost ubrzano je 1982. godine, kada ih je papa Ivan Pavao II neočekivano proglasio za "ličnu papinu prelatura", zvanično podržavajući sve njihove aktivnosti. Sumnjivo je bilo to što se uspon Opus Dei sekte dogodio iste godine kada je ova bogata
  organizacija navodno prebacila gotovo milion dolara na račun Vatikanskog instituta za religiozna dijela - poznatijeg pod nazivom Vatikanska banka - spašavajući ih na taj način sramotnog bankrota. Drugim postupkom koji je doveo do podozrivog podizanja obrva, papa je osnivača sekte Opus Dei stavio na uspinjaču koja je vodila ka statusu sveca, skraćujući tako period čekanja koji je često trajao čitav vek na svega dvadeset godina. Sestra Sandrin nije mogla a da ne misli kako je blagonaklonost koju je sekta Opus Dei dobijala u Rimu u najmanju ruku sumnjiva, ali sa Svetom stolicom se ne raspravlja.
  "Biskup Aringarosa me je pozvao da zatraži uslugu", reče joj opat, nervoznim glasom. "Jedan od članova njegove organizacije večeras se nalazi u Parizu..."
  Dok je slušala neobičan zahtev koji joj je upućen, sestra Sandrin je postajala sve zbunjenija. "Oprostite, hoćete da kažete da taj posetilac, ne može da pričeka do jutra?"
  "Plašim se da ne. Avion mu poleće veoma rano. Uvek je sanjao da vidi Sen-Sulpis."
  "Ali crkva je mnogo zanimljivija po danu. Sunčevi zraci koji prolaze kroz okulus, nijansirane sene na gnomonu, to je ono što crkvu Sen-Sulpis čini jedinstvenom."
  "Sestro, ja se slažem sa vama, pa ipak, ukoliko biste ga pustili u crkvu večeras, smatrao bih to ličnom  uslugom. Može da bude tamo u... recimo, jedan sat? To je za dvadeset minuta."
  Sestra Sandrin se namršti. "Naravno. Biće mi zadovoljstvo."
  Opat joj zahvali i spusti slušalicu.
  Zbunjena, sestra Sandrin se još jedan trenutak zadrža u toplini svog kreveta, pokušavajući da rastera pospanost. Njeno šezdesetogodišnje telo nije se budilo brzo kao ranije, premda joj je večerašnji poziv sasvim sigurno razbudio čula. Opus Dei je oduvek činio da se oseća nelagodno. Pored toga što se prelatura pridržavala tajanstvenih rituala telesnog samomučenja, stavovi koje su imali prema ženama bili su u najmanju ruku srednjovekovni. Šokirala se kada je saznala da su članice organizacije Opus Dei primorane da spremaju sobe muških članova dok su ovi na misi, bez ikakve novčane nadoknade; da su žene spavale na podovima od tvrdog drveta dok su muškarci imali slamnate madrace; i da su žene morale da trpe dodatne oblike telesnog samokažnjavanja... a sve to kao iskupljenje zbog prvobitnog greha. Činilo se da je Evin zalogaj jabuke znanja bio dug koji su žene bile osuđene večno da otplaćuju. Na žalost, dok se najveći deo Katoličke crkve postepeno kretao u pravom smeru u pogledu prava žena, Opus Dei je pretio da ugrozi taj napredak. Ipak, sestra Sandrin je dobila naređenja.
  Izbacivši noge iz kreveta, ona se polako uspravi, rashlađena dodirom hladnog kamena i golih tabana. Dok joj se hladnoća širila telom, ona iznenada postade veoma zabrinuta.
  Ženska intuicija?
  Sledbenik Boga, sestra Sandrin je naučila da pronađe mir u glasovima vlastite duše. Večeras, ti glasovi bili su nijemi poput prazne crkve oko nje.

                                                             

nastavcima : Romani u nastavcima