Čini se da na ovaj način Pynchon odmah rasvetljava neke od ključeva koji će čitaocu pomoći da otvori njegov roman, no uglavnom se ovaj epigraf tiče problema i promena o kojima se raspravljalo tokom duge postmoderne rasprave koju možemo pronaći u većini postmodernih romana počevši od 50-ih. Razlog je taj što Inherent Vice nudi ogromnu kartu mesta koja se mogu otkriti u tradiciji i usponu postmodernog romana, zbog njegovih geografskih, društveno-političkih i književnih vrednosti koje se stavljaju u igru.
Ovde je pre svega cilj identifikovati matricu i razvojni proces detektivske fikcije, teme koju Pynchon razjašnjava, kao što ćemo primetiti u ovom radu, kroz svoja postmoderna sredstva poput metanaracije i parodije. Od svog objavljivanja, Inherent Vice (2009.) definisan je kao noir, detektivska priča, u razdoblju u kojem se ovaj književni žanr široko koristi u celom svetu, u književnosti, u kinematografiji i TV serijama, o čemu se govori u nekim novijim člancima u časopisima, poput onog koji je napisao Charles Scruggs 2. Iako to možda nije pogrešna definicija, potrebno je uzeti u obzir istoriju detektivske fikcije i kako su se njezini modeli menjali s vremenom i kako su ih menjali postmoderni pisci, uključujući Thomasa Pynchona, posebno u nekim od njegovih bivših romana kao što su The Crying of Lot 49 (1966.) ili Gravity's Rainbow (1973.).
Iako ide dalje od toga, u osnovi model Inherent Vice detektivske fikcije može se pratiti do kalifornijske tvrde škole, ne samo zbog radnje romana, već i zbog sličnosti između glumaca (detektiva) i zapleta. Daleko od racionalnih i utešnih vrednosti prvih britanskih detektivskih romana Arthura Conana Doylea ili Agathe Christie, tvrdi kalifornijski pisci poput Raymonda Chandlera i Dashiella Hammetta,uveli su novu vrstu otkrivanja, smeštenu u kalifornijske pustoši i bili mnogo realističniji, s noćnim klubovima, alkoholom i gangsterima. Chandlerovi i Hammettovi detektivi, Philip Marlowe i Sam Spade, obični su ljudi (ne poput neobičnog Sherlocka Holmesa) “s mamurlukom sledećeg jutra, čeljusti koja stvarno boli”. Tvrdi detektiv “pre svega je čovek koji prihvata i podnosi apsurd”3. S druge strane, u Inherent Vice nalazimo odjek inovativnosti i subverzivnosti koju opisuje antidetektivski roman. Postmoderni pisci kao što su Jorge Louis Borges, Vladimir Nabokov, Robert Coover i Thomas Pynchon radikalno su promenili kriterije i lajtmotive detekcije.
Stoga je naglasak na rešenju bio automatizovani princip tvrde formule prema kojoj se oblikovao antidetektivski roman, reagujući svojim suprotnim konstruktivnim principom, odnosno suspenzijom rešenja4.
Uzimajući u obzir tri glavna koraka detektivske priče (detektiv, otkrivanje i rešenje), možemo ustvrditi da je rešenje uslov sine qua non, a to će biti najvažniji objekt promene u antidetektivskoj fikciji. Kao što William Spanos sugeriše u svom briljantnom članku The Detective and the Boundary5, anti-detektivski roman propitkivaće i izazvati očekivanja pozitivističkih čitaova, stvarajući teskobu i teror kroz promenu rešenja.
Pre svega, taj je izbor rezultat jedne druge potrebe, onog postmodernog pisca. U tom kontekstu detekcija i roman potrage izgledaju kao način da se analizira postmoderno stanje, tačnije, u Pynchonovom slučaju, da se analizira evolucija vrednosti Los Angelesa kao postmodernog grada par excellence, kao što Edward Soja predlaže u svom eseju “Taking Los Angeles Apart”
Ovaj kratki predgovor verovatno je suvišan, ali i posebno potreban jer pisanjem Inherent Vice Thomas Pynchon pokazuje svoju potpunu svest o svim tim promenama u noiru, ne samo u književnoj tradiciji, već i u kriminalističkoj istoriji moderne Amerike.
Pišući svoj važan esej Osuđeni detektiv Stefano Tani oslikao je sudbinu antidetektiva. U The Crying of Lot 49, Edipa pada usred ničega, u labirint nerešenja, kao i Beckettov Watt. Suočavanje s prazninom haosa prava je uloga antidetektiva, a Larry Doc Sportello u Inherent Vice prvi je detektiv koji je potpuno svestan da se nalazi u ovoj zbrci. Dakle, ako Inherent Vice smatramo romanom potragom, možda bi potraga bila: Šta se dogodilo tokom šezdesetih u Los Angelesu? Šta bi hipi detektiv mogao otkriti kroz magloviti kaos postmodernog grada
Polazeći od ovih pitanja, Inherent Vice ne može biti ništa drugo nego pastiš, parodično ponovno pisanje jedne epohe iz perspektive pisca koji je direktno iskusio postmoderno razdoblje i kalifornijsku kontrakulturu. Zapravo, Pynchon je živeo u Venice Bayu tokom šezdesetih, zajedno s narodnim tekstopiscima i pesnicima poput Richarda Farine, kojemu je posvećena Gravity’s Rainbow. Los Angeles, poput Borgesova Alepha, nemoguće je opisati zbog njegove široke razvijenosti, globalizacije i procesa gentrifikacije. Kao što je rekao Mike Davis, “Los Angeles, grad bez granica, koji je pojeo pustinju, sasekao Joshuu i May Pole, i sanjao da postane beskonačan”7. Inherent Vice može voditi dijalog s esejima Mikea Davisa i Edwarda Soje, koji analiziraju razvoj geografskog prostora Los Angelesa s nekim razmatranjima koja se mogu pronaći u metropoli koju opisuje Pynchon. Uticaj neobuzdanog kasnog kapitalizma vidljiv je u svim njegovim oblicima, posebno u reorganizaciji urbanih i prigradskih prostora, stvarajući društvene fenomene poput segregacije (Los Angeles je najsegregiraniji američki grad), izolacije i klasne podele, pa zato najvažniju ulogu u radnji igraju špekulacije nekretninama i zemljištem. To je i motivacija za širenje gangsterskih susedstava i podele na one koji žive uz more (hipiji, surferi, skitnice) i one koji žive na ravnici (profesionalci, vlada, boosteri). Politička situacija terora zbog Vijetnamskog rata, gvozdena ruka Richarda Nixona protiv protestanata i širenje kulture droge postaju pozadina romana temeljenog na haosu i paranoji. Granica između onoga što je stvarno i onoga što nije postaje vrlo tanka; šta je čista paranoja i šta se događa. To je ono s čime se Doc Sportello (detektiv zaisnik o drogama) mora nositi, a to je ujedno i njegova granica, “ovaj svetlucavi mozaik sumnje. Nešto poput onoga što su Saunchosovi kolege iz pomorskog osiguranja voleli nazivati inherentnim porokom”8.
Snovi kontrakulture također su osuđeni na kraj, jer detektiv zna da su osuđeni na propast suočavajući se s postmodernim mozaikom sumnje. Doc Sportello ne može učiniti ništa osim promatrati manifestaciju granice detekcije i biti preplavljen gustom mrežom događaja. Gledaće Philipa Marlowea i Sama Spadea kroz objektiv zavisti i nostalgije. Pynchon stvara mnogo zapleta i podzapleta, te velik broj poveznica među brojnim likovima, posebno u prošlosti (koja je i danas najkorištenije vreme u detektivskim romanima). Njima je pridodano nekoliko izleta koje su napravili Sportello i drugi likovi zbog zlouporabe droga, acid paranoje: tako da velika količina mentalne projekcije završi kao paralelna radnja Psihodelija čini detekciju vrlo teškom za provedbu, a čitaocu će biti teško obratiti pažnju: jasno je da se Pynchon želi ponovno igrati s njim, pričajući priču za pričom, domino efektom da se priseti duha ranih sedamdesetih.
Ako su u The Crying of Lot 49 ili Gravity’s Rainbow paranoja i parodija bile samo Pynchonovo narativno oruđe, precizno nametnuto odozgo, u Inherent Vice misterij, paranoja i parodijske situacije zapravo su deo sveta u kojem žive Doc i drugi likovi. Oni se s takvim situacijama suočavaju horizontalno, a ne vertikalno. Likovi stoga prirodno apsorbuju te književne tehnike: po mom mišljenju ovo je jedna od motivacija (uz autobiografsko tkivo romana) koja Inherent Vice čini najrealističnijom fikcijom koju je Pynchon ikada napisao. Klasična umešnost njegovog pisanja (za razliku od V. ili Gravity’s Rainbow) samo je ogledalo prikazanog doba. Rekao bih prilično nostalgično ogledalo.
Ako je tekom četrdesetih noir Raymonda Chandlera anticipirao osećaj razočaranja i poraza koji će generacija kontrakulture doživeti dvadeset godina kasnije, nije slučajnost da je Pynchon odabrao noir (uglavnom preživeo kao žanr) da nastavi priču iz šezdesetih. Kao što je već spomenuto, Pynchon je svestan noir tradicije, ne samo književne, već mu je poznata i hroničarska tradicija. To odzvanja i kroz roman. Kada L.A.P.D. detektiv poručnik Bjornsen govori o ubistvima porodice Manson, spominje i najstarije poznate kalifornijske zločine: ubistva Elisabeth Short9 i Thomasa H. Incea.
“Sve se pretvorilo u bolesnu fascinaciju,” zaključio je Bigfoot, “a u međuvremenu celo područje ubistava stoji na ušima - doviđenja Black Dahlia, počivaj u miru, Tom Ince, da, videli smo poslednju od onih dobrih starih misterija ubistava iz L.A.-a, bojim se.”
U ovoj fazi potrebno je postaviti hitno pitanje: kako se Inherent Vice nalazi u istoriji noira i detektivske fikcije? Pre svega, moramo uzeti u obzir dva datuma: onaj u kojem se radnja odvija i onaj u kojem Pynchon živi dok piše ovaj roman. U prvom slučaju, 1970. predstavlja prekretnicu u evoluciji noira kao žanra, zahvaljujući doprinosu pisaca kao što su James Ellroy, Walter Mosley, Sara Paretsky i mnogi drugi, koji u svoje zaplete uvode neke elemente zavere i političkih građanskih ratova. Kako je primetio Paolo Simonetti11, produkcija noira tih godina pridonela je izvanrednom obrazovanju Thomasa Pynchona kao pisca i njegovom pristupu žanru tokom njegove adolescencije. U predgovoru Slow Learner (izdanje iz 1984.), njegovoj ranoj zbirci kratkih priča, Pynchon tvrdi da je čitao “puno špijunske fikcije, romana intriga”12.
Druga ključna godina je 2009., godina u kojoj je objavljen Inherent Vice, a to je bujna godina što se tiče svetske noir produkcije. Među glavnim likovima ovog vremena ima mnogo skandinavskih noira pisaca (većinom su švedski), kao što su Henning Mankell, David Lagercrantz i Camilla Lackberg. Kao što Simonetti sugeriše, nije puka slučajnost da se u razdoblju u kojem detektivska fikcija uglavnom govori švedski, Pynchon odlučuje reći zbogom tradicionalnom žanru misterija nazvavši svoj lik policajca Christianom Bjornsenom. Na prvi pogled mogao bi se zvati jedan od švedskih policajaca popularnih savremenih romana, poput Mankellova načelnika Wallandera, takođe s obzirom na njegovu sumnjivu moralnost. Vrlo je verovatno da je Pynchon za Bjornsen odabrao nadimak “renesansni detektiv”, aludirajući na renesansi žanr misterija, policajac u novom noir ruhu. Zapravo, u Inherent Vice, Bigfoot, kao suigrač u romanu, za Pynchona predstavlja prelaz iz tvrde tradicije u nove misteriozne granice. Ali što je s ulogom glavnog lika, Doca Sportella, u ovom odlomku? Ovo bi moglo biti teže opisati.
Doc se seli u Los Angeles, ali njegov grad – koliko karikiran koliko i realan – razlikuje se od mračnog i opskurnog grada u kojem žive Chandlerov Marlowe ili Hammettov Spade. Njihov je afinitet, međutim, prilično vidljiv oštrom oku.
Budući da su PI osuđeni na propast, čoveče," Doc nastavlja svoju raniju misao, "mogao si to videti godinama, u filmovima, u podzemnoj železnici. Jednom su postojali svi ti sjajni stari istražioci — Philip Marlowe, Sam Spade, šamus nad šamovima Johnny Staccato, uvek pametniji i profesionalniji od policajaca, uvek na kraju reše zločin dok policajci slede pogrešne tragove i staju im na put13.
Kroz ove retke knjige Pynchon naglašava sličnosti između tih privatnih očiju (PI), ali pre svega analizira kakva je sudbina post hard-boiled noira, što Stefano Tani definiše “padom kvalitete” za što se noir “tako pretvara u kič ili, u najboljem slučaju, u samoparodiju”14.
Doc – ili Pynchon u ovom slučaju – pati od sudbine detekcije: nema zemlje za pametne ili visoko moralne PI-ove kao što su Philip Marlowe ili Sam Spade. Detektiv je osuđen na propast, sjeban. Ovaj koncept je također izražen u sledećem i poslednjem Pynchonovu romanu Bleeding Edge (2013), kroz Erniejeva razmišljanja:
Šta se dogodilo privatnim očima, dragi kriminalci? Izgubljen u svoj toj propagandi nakon šezdesetih”15.
PI kao što su Marlowe i Spade najbolji su primeri za Doca kao detektiva i za Pynchona kao pisca. Doc uvek pokušava zadržati taj moralni integritet, taj moralni kodeks svojstven prirodi tvrdog detektiva. Baš kao i Marlo-we, Doc pokazuje ciničan, tvrdoglav karakter: pokušava ostati ravnodušan na situacije (kao sa Shastom, devojkom u koju je bio zaljubljen) i na sve paranoje koje se ponavljaju poput beskonačnog bumeranga (“Uh-huh.” Doc je tipkao, “Ne halucinira””16). Slično Marloweovoj karakterizaciji, čini se da čak i neke osnovne rutinske aktivnosti kao što su jelo ili spavanje ne utiču na detektivovu rutinu: sve do čega je Doc stalo je njegov posao i njegova profesionalnost, koju brani pod svaku cenu ("Bigfoot, možemo li ovde barem pokušati biti profesionalni?"17), čak i ako zadrži samoprezirni i ironičan stav. U određenom smislu on uvek pokazuje malo poštovanja prema samoj misteriji: on je potpuno svestan inherentnog poroka detekcije, a to je “ovaj svetlucavi mozaik sumnje. Nešto poput onoga što su Saunchosovi kolege iz pomorskog osiguranja voleli nazivati inherentnim porokom”18.
Osim toga, sledeći svoj hipi stil života, Doc koristi marihuanu, kiselinu i druge droge, nastavljajući dugu tradiciju detektiva zaisnika o drogama, od Sherlocka Holmesa – koji je koristio kokain – do Marlowea, koji pokazuje, kao i mnogi tvrdi likovi, svoju zaisnost o alkoholu.
Odjek Chandlerovih romana, posebno The Long Goodbye i Fare-well, My Lovely, jasan je ne samo po pitanju lokacije (pre svega Venice Baya), već i po opskurnoj atmosferi koja leži ispod zamršene slagalice pripovedanja, opterećujući sled događaja. Doc ima sve akreditacije da bude detektiv osuđen na propast: često je bespomoćan i utučen i suočava se sa svim onim trikovima koje ne može dešifrovati. Ne može se koncentrisati na svoju glavnu metu jer mu stalno odvlači pažnju paranoja izazvana drogom, a njegove su dedukcije često pogrešne i sporo se pojavljuju. Uprkos svemu, na kraju romana Doc neće biti tako strašan kako smo očekivali. Na samom kraju, zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti, ali ne nužno zahvaljujući njemu, moći će rešiti misterije, unovčiće svoj ček za opkladu u Las Vegasu, a Coy Harlingen vratiće se kući sa svojom porodicom. Ukratko, Doc nije osuđen na propast kao postmoderni detektivi: za razliku od Edipe u The Crying of Lot 49, Doc neće pasti u prazno, a njegova će istraga biti uspešna, baš kao i Marloweina. Doc je na svoj način antijunak – ponekad nespretan, groteskan – koji nije u stanju uspostaviti red niti razrešiti sve enigme kroz haotične tragove. Zaključno, on je namerna parodijska verzija Philipa Marlowea i – s obzirom na kategorije koje je predložio Northrop Frye u svom eseju19 – od epskog junaka pretvara se u ironičnog junaka; hard-boiled modeli i dalje su prepoznatljivi, a Marloweova paradigma ostaje prepoznatljiva.
Zapravo, možemo pronaći Coya Harlingena i njegovu sumnjivu smrt; odnos između Doca i Bigfoota (s njegovom latentnom homoseksualnošću) tipičan je izraz dvosmislenosti, prijateljstva/mržnje između privatnih istražitelja i policijskih detektiva koja se može pratiti do Sherlocka i Lestradea; nestanak žene, Shaste Fay, Docove bivše devojke, koja se, baš kao Terry Lennox s Philipom Marloweom, noću ponovno pojavljuje ravno iz Docove prošlosti, tako da on misli da halucinira. S obzirom na ova razmatranja, potrebno je postaviti još jedno pitanje o istoriji detektivske fikcije u kojoj je Pynchon neosporni protagonist: kakvu raspravu autor pokreće pišući Inherent Vice? Ako je svjestan kako su njegove književne inovacije rekodirale žanr četrdeset godina pre, koja je uloga te svesti u pisanju romana?
Prvo što treba uzeti u obzir jest Pynchonova pažnja prema žanru. Iznad svega, čini se kao da odaje počast tvrdom zlatnom dobu, noseći njegove klišeje i rasklapajući ih kako bi nacrtao ličnu karikaturu i za okruženje i za likove.
S druge strane, on ide dalje od te paradigme – kao što je jasno u The Crying of Lot 49, u V. ili Gravity’s Rainbow, koji predstavljaju anti-detektivsku fikciju jer su izraz postmoderne fikcije i duboke rekonstrukcije romana potrage – dodajući sve više i više haotičnih elemenata, fragmentirajući radnju u nemoguće delove parodične slagalice; Pynchon prihvata sumnju, nepravilnost, pokazujući inherentni porok otkrivanja.
Stoga je pisanje Inherent Vice još jedan korak dalje, drugačiji pristup koji Pynchon pokazuje prema žanru: u ovoj fazi on ne deluje samo prema tradiciji i evoluciji žanra – baš kao u svojim romanima iz šezdesetih – već i na temelju vlastitog doprinosa tradiciji žanra. Ukratko, čini se da Pynchon gleda Pynchona, povremeno ga oponašajući u svojevrsnoj autoparodiji. S ove tačke gledišta, Inherent Vice nije samo post-Chandlerov roman nego i post-Pynchonov, a igra koju igra često je karikirana. Parodična paranoja širi se celim svemirom romana, menjajući individualnu i introspektivnu vrednost koju je paranoja imala u prethodnim Pynchonovim romanima.
U konačnici, možemo utvrditi da je osvrt na celokupnu tradiciju žanra način na koji Pynchon ide korak napred u svojoj književnoj produkciji. Inherent Vice vreme je razmišljanja (i iskupljenja) o tome šta pisanje noira implicira u dvadeset prvom stoleću.
15. 6. 2022.
Dan Brown, Da Vinčijev kod, poglavlje 6 i 7
Poglavlje 6
Jedva se provukavši ispod sigurnosne kapije, Robert Langdon je stajao tik unutar prolaza koji je vodio u Veliku galeriju. Netremice je zurio u grotlo dugog, dubokog kanjona. Na svakoj strani galerije izdizali su se goli zidovi visoki devet metara, isparavajući u tamu poviše njih. Crvenkasti sjaj osvetljenja presijavao se naviše, čineći da impresivna kolekcija Da Vincia, Ticijana i Karavađa, obešena o kablove koji su se spuštali sa tavanice, izgleda kao da neprirodno tinja. Mrtve prirode, religijske scene i pejzaži stajali su rame uz rame sa portretima plemstva i političara.
Iako su se u Velikoj galeriji nalazila najpoznatija dela italijanske umetnosti koja je Luvr posedovao, mnogi posetioci su smatrali da je najupečatljiviji prizor koji ovo krilo nudi zapravo čuveni parket na podu. Složen od dijagonalno poredanih hrastovih daščica u zadivljujućoj geometrijskoj intarziji, pod je stvarao privremenu optičku varku - multidimenzionalnu mrežu koja je posetiocima pružala osećaj da lebde kroz galeriju na površini koja se kreće sa njima.
Dok mu je pogled kružio po obrascu parketa, Langdonove oči se iznenada zaustaviše na neočekivanom predmetu na podu, svega nekoliko metara sa njegove leve strane, ograđenom policijskom trakom.
Okrete se ka Fašu. "Da li je to... Karavađo na podu?"
Faš klimnu a da čak i ne pogleda.
Slika je, pretpostavljao je Langdon, vredela preko dva miliona dolara, pa je ipak ležala na podu poput odbačenog postera. "Kog đavola traži na podu!"
Faš ga ljutito pogleda. Prizor ga očigledno nije potresao. "Ovo je mesto zločina, gospodine Langdon. Ništa nismo dirali. Platno je strgnuo sa zida sam kustos. Na taj način je aktivirao alarm."
Langdon se osvrte ka kapiji, pokušavajući sebi da predstavi šta se dogodilo.
"Kustos je napadnut u svojoj kancelariji, pobegao je u Veliku galeriju i aktivirao sigurnosnu kapiju tako što je strgnuo sliku sa zida. Kapija je istog trenutka pala, blokirajući pristup. To su jedina vrata koja vode u galeriju ili iz nje."
Langdon je bio zbunjen. "Znači da je kustos zapravo zarobio svog napadača unutar Velike galerije?"
Faš odmahnu glavom. "Sigurnosna kapija je razdvojila Sonijera od njegovog napadača. Ubica je bio sa druge strane, u hodniku, i pucao je u Sonijera kroz ovu kapiju." Faš pokaza na narančastu cedulju koja je visila na jednoj rešetki. "Ekipa kriminalističke tehnike pronašla je tragove metaka. Sonijer je umro ovde, sam."
Langdon se seti fotografije Sonijerovog tela. Rekli su da je to sam sebi napravio. Usmeri pogled ka ogromnom hodniku koji se pružao ispred njih. "Pa gde je onda njegovo telo?"
Faš ispravi svoju kopču za kravatu u obliku raspeća i poče da korača. "Kao što vam je verovatno poznato, Velika galerija je prilično dugačka."
Tačna dužina je, ukoliko se Langdon ispravno sećao, iznosila oko 450 metara, što je dužina tri spomenika Washingtonu položena jedan iza drugog. Jednako zapanjujuća bila je i širina hodnika, u koji se veoma lako moglo smestiti par putničkih vozova. Središnji deo hodnika bio je istačkan ponekom statuom ili velikom porculanskom vazom, koje su služile da na ukusan način razdvoje kolone koje su se kretale duž jednog i drugog zida.
Faš je ćutao, oštro koračajući desnom stranom hodnika, pogleda uprtog ispred sebe. Langdon je osećao da jurnjava pored svih tih remek-dela bez zastajanja predstavljala gotovo greh. Istina, ništa naročito se i nije moglo videti pod ovim svetlom, pomisli. Na nesreću, zamućeno grimizno svetlo prizivalo je sećanja na Langdonovo poslednje iskustvo pod sličnim osvetljenjem, u Vatikanskoj tajnoj arhivi. Ovo je bila druga uznemirujuća paralela koju je večeras uspostavio sa događajima u Rimu, kada je za dlaku izbegao smrt. Ponovno se seti Vitorije. Već mesecima je nije bilo u njegovim snovima. Langdon nije mogao da veruje da ga je od Rima delilo svega godinu dana; činilo se da su prošle decenije. Drugi život. Poslednje pismo od Vitorije dobio je u - razglednicu na kojoj je pisalo da ide na Javansko more kako bi nastavila svoje istraživanje iz primenjene fizike... nešto oko upotrebe satelita u praćenju migracija mantaraža. Langdon se nikada nije zavaravao da bi žena kakva je Vitorija Vetra mogla sa njim sretno živeti u studentskom gradu- međutim, njihov susret u Rimu je u njemu pokrenuo čežnju za koju nikada nije ni pomislio da bi ga mogla spopasti. Sklonost ka samačkom životu koju je gajio čitavog svog života i jednostavnim slobodama koje je takav život omogućavao nekako je bila uzdrmana... zamenjena neočekivanim osećajem praznine za koji se činilo da raste tokom prethodne godine.
Nastaviše oštro da koračaju, pa ipak Langdon još uvek nije vidio leš. "Jacques Sonijer je otišao ovoliko daleko?"
"Gospodin Sonijer je primio metak u stomak. Umirao je veoma sporo. Možda petnaest ili dvadeset minuta. Očigledno je bio čovek velike snage." Langdon se okrenu, zaprepašten. "Sigurnosti je bilo potrebno petnaest minuta da stigne?"
"Naravno da ne. Osiguranje Luvra je reagovalo istog momenta kada se oglasio alarm i otkrilo da je Velika galerija zapečaćena. Kroz kapiju, čuli su kako se neko kreće na drugom kraju hodnika, ali nisu mogli videti ko. Vikali su, ali niko nije odgovarao. Pretpostavljajući da to može biti samo kriminalac, sledili su procedura i pozvali Sudsku policiju. Zauzeli smo pozicije u roku od petnaest minuta. Kada smo stigli, podigli smo barikadu dovoljno da se provučemo ispod, i poslali tuce naoružanih agenata unutra. Pročešljali su galeriju čitavom dužinom kako bi uljeza saterali u tesnac."
"I?"
"I unutra nisu našli nikoga. Osim..." Pokaza dalje niz hodnik. "Njega."
Langdonov pogled pratio je Fašov ispruženi prst. Isprva mu se učini da Faš pokazuje na veliku mramornu skulpturu nasred hodnika. Međutim, iza skulpture, tridesetak metara niz hodnik, jedan jedini snop svetlosti na pokretnom stubu obasjavao je pod, stvarajući golo otok bele svetlosti u tamnogrimiznoj galeriji. U središtu svetlosnog snopa, poput insekta pod mikroskopom, leš kustosa ležao je nag na podu.
"Videli ste fotografiju", reče Faš, "stoga ovo ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje."
Langdona prođe duboka jeza dok su se približavali telu. Pred njim se nalazio jedan od najneobičnijih prizora koji je ikada video.
Bledi leš Jacquesa Sonijera na parketu izgledao je baš kao na fotografiji. Dok je stajao nad telom i žmirkao pod oštrim svetlom, Langdon se sa čuđenjem seti da je Sonijer proveo poslednje minute svog života nameštajući tijelo u ovako neobičan položaj.
Sonijer je bio u izuzetnoj formi za svoje godine... i svi mišići jasno mu se očitavali. Beše skinuo svaki delić odeće, uredno je složio na pod i legao na leđa u središtu širokog hodnika, savršeno u ravni sa uzdužnom osom prostorije. Ruke i noge su mu bile širom raširene, poput čoveka čije telo tegli i čereči neka nevidljiva sila.
Baš ispod Sonijerove grudne kosti, krvava mrlja označavala je mesto gde je metak ušao u telo. Rana je krvarila iznenađujuće malo, ostavljajući samo lokvicu potamnele krvi.
Kažiprst leve ruke također mu je bio krvav, jer ga je očigledno bio umočio u ranu kako bi učinio ono što je najviše uznemiravalo na čitavoj ovoj sumornoj samrtnoj postelji; koristeći ličnu krv kao mastilo a svoj vlastiti nagi stomak kao platno, Sonijer je nacrtao jednostavan simbol na svome telu - pet pravih linija koje se seku kako bi formirale petokraku zvezdu.
Pentagram.
Krvava zvezda, čije je središte predstavljao Sonijerov pupak, čitav leš je obavijala aurom izrazite morbidnosti. Fotografija koju je Langdon video bila je dovoljna da zaledi krv u njemu, ali sada, kada je vidieo prizor uživo, osećao je duboki nemir.
Sam sebi je to napravio.
Gospodine Langdon?" Fašove tamne oči ponovno se usredotoče na njega.
"To je pentagram", reče Langdon dok mu je glas šuplje odzvanjao u ogromnom prostoru. "Jedan od najstarijih simbola na zemlji. Koristio se i četiri hiljade godina pre naše ere."
"A šta on znači?"
Langdon je uvek oklevao kada bi mu postavili ovo pitanje. Reći nekome šta simbol "znači" bilo je kao reći nekome kako bi trebalo da doživi pesmu. Bela kapuljača Klu kluks klana prizivala je slike mržnje i rasizma u Sjedinjenim Državama, a ipak je isti kostim imao značenje duboke religiozne vere u Španiji.
"Simboli imaju različita značenja u različitim kontekstima", reče Langdon. "U osnovi, pentagram predstavlja paganski religiozni simbol."
Faš klimnu glavom. "Kult đavola."
"Ne", ispravi ga Langdon, istog trenutka shvativši da je morao bolje odabrati reči.
Danas je termin paganski postao gotovo sinonim za obožavanje đavola - što je ogromna zabluda. Koreni te reči zapravo su dosezali do latinskog paganus, što je termin koji se odnosio na stanovnike sela. "Pagani" su bukvalno predstavljali neindoktrinirano seosko stanovništvo koje se držalo starih, ruralnih religija obožavanja prirode. Zapravo, toliko je snažan bio strah Crkve od onih koji su živeli u ruralnim villes da je nekada bezopasna reč za "seljanina" - villain - dobila novo značenje zle duše.
"Pentagram", razjasni Langdon, "jeste prethrišćanski simbol povezan sa obožavanjem prirode. Drevni ljudi su zamišljali da je njihov svet podeljen na dve polovine - mušku i žensku. Njihovi bogovi i boginje radili su kako bi očuvali ravnotežu snaga. Jin i jang. Kada su se ženski i muški princip nalazili u ravnoteži, na svetu je vladala harmonija. Kada bi se ta ravnoteža poremetila, nastupao je haos."
Langdon pokaza na Sonijerov stomak. "Ovaj pentagram predstavlja žensku polovinu svih stvari na svetu - to je koncept koji istoričari religije nazivaju 'svetim ženskim principom' ili 'ženskim božanstvom'
Sonijer bi, bolje od drugih, ovo svakako znao."
"Sonijer je na svom stomaku nacrtao simbol boginje?"
Langdon je morao da prizna da to izgleda čudno. "U najužoj interpretaciji, pentagram predstavlja simbol Venere - boginje ženske seksualne lepote i ljubavi."
Faš je promatrao nagog čoveka, potom zagunđa.
"Svaka religija je zasnovana na božanskom poretku u prirodi. Boginja Venera i planeta Venera bile su jedno išlo. Boginja je imala svoje mesto na noćnom nebu i bila je poznata kao - Venera, Istočna zvezda, Ištar, Astarte - što su sve moćni ženski koncepti povezani sa Prirodom i Majkom Zemljom."
Faš je bio uznemireniji nego na početku - kao da mu se na neki način više dopadala ideja o obožavanju đavola.
Langdon odluči da mu ne priča o onome što je ljude najviše zaprepaštavalo kada je reč o pentagramu – o grafičkom poreklu njegove povezanosti sa Venerom. Kao mlad student astronomije, Langdon je bio zapanjen kada je otkrio da kretanje planete Venere iscrtava savršen pentagram na ekliptičnom nebu svakih osam godina. U antičko doba, ljudi su bili toliko zapanjeni kada su otkrili ovaj fenomen, da su Venera i njen pentagram postali simboli savršenstva, lepote i cikličnih svojstava seksualne ljubavi. U čast magije Venere, Grci su prema njenom osmogodišnjem ciklusu organizovali svoje Olimpijske igre. Danas malo ljudi zna da moderne Olimpijade još uvek slede obrazac Venerinog poluciklusa. Još su malobrojniji oni koji znaju da je petokraka zvezda umalo postala zvanični olimpijski simbol, da u poslednjem trenutku - pet krakova zvezde nisu zamenjeni sa pet krugova koji se međusobno presecaju kako bi na bolji način odrazili duh međusobne povezanosti i harmonije ovih igara.
"Gospodine Langdon", naglo reče Faš. "Očigledno je da se ovaj pentagram takođe mora odnositi i na đavola. Vaši američki horor filmovi to veoma jasno stavljaju do znanja."
Langdon se namršti. Hvala, Hollywoode. Petokraka zvezda je sada bukvalno bila kliše u filmovima o sotonskim serijskim ubicama, i nalazila se obično nažvrljana na zidu stana nekog sotoniste, zajedno sa drugim navodno demonskim simbolima. Langdona je uvek nerviralo kada bi video simbol u tom kontekstu; pravo poreklo pentagrama bilo je zapravo izrazito božansko.
"Uveravam vas da je", reče Langdon, "usprkos tome što vidite na filmovima, demonska interpretacija pentagrama istorijski netačna. Prvobitno značenje ženskog principa jeste ispravno značenje - međutim, simbolizam pentagrama iskrivljen je kroz vekove. U ovom slučaju, kroz krvoproliće."
"Nisam siguran da vas pratim."
Langdon baci pogled na raspeće koje je Faš nosio, ne znajući kako da sroči ono što je imao da kaže. "Crkva, gospodine. Simboli su veoma otporni, ali pentagram je promenjen od strane rane Rimske katoličke crkve. U okviru kampanje Vatikana da istrebi sve paganske religije i mase preobrati u hrišćanslvo, Crkva je blatila paganske bogove i boginje, a njihov božanski simbol preobraćen je u simbol zla."
"Nastavite."
"Ovo je veoma uobičajena aktivnost u vremenima prevrata", nastavi Langdon. "Sila koja dolazi na vlast će zadržati postojeće simbole i vremenom ih degradirati u pokušaju da izbriše njihovo značenje. U borbi između papinskih i hrišćanskih simbola, pagani su izgubili; Posejdonov trozubac pretvoren je u đavolje vile, šiljasti šešir mudrih žena postao je simbol veštice, dok je Venerin pentagram postao znak đavola." Langdon zastade. "Na žalost, vojska Sjedinjenih Država takođe je izopačila značenje pentagrama; sada je to naš najistaknutiji simbol rata. Slikamo ga po našim borbenim avionima i stavljamo na ramena naših generala." Toliko o boginji ljubavi i lepote.
"Zanimljivo." Faš pokaza glavom na leš raširenih ruku i nogu. "A položaj tela? Šta zaključujete na osnovu toga?"
Langdon sleže ramenima. "Položaj jednostavno dodatno ističe pentagram i žensko božanstvo."
Faš se namršti. "Molim?"
"Dupliranje. Ponavljanje simbola je najjednostavniji način da se njegovo značenje pojača. Jacques Sonijer se postavio u oblik petokrake zvezde." Ukoliko je jedan pentagram dobar, dva su još bolja.
Fašov pogled je sledio pet kraka koje su činili Sonijerove ruke, noge i glava, ponovno prelazeći rukom preko zalizane kose. "Zanimljiva analiza." Zastade. "A nagost" On zagunđa dok je izgovarao tu reč, zgađen nad prizorom ostarelog muškog tela. "Zašto je skinuo svu odeću?"
Prokleto dobro pitanje, pomisli Langdon. Upravo isto se i sam pitao od kako je prvi put video polaroidni snimak. Najbolja pretpostavka koju je imao bila je da je nago ljudsko obličje još jedno pozivanje na Veneru - kao simbol božanske prirode ljudske seksualnosti. Iako je moderna kultura izbrisala mnoge oblike povezanosti Venere sa muškim i ženskim telesnim sedinjavanjem, oštro etimološko oko još uvek je moglo da primeti ostatke originalnog značenja Venere u reči "venerično". Langdon odluči da ne zalazi u to.
"Gospodine Faš, očigledno ne mogu da vam kažem zašto je gospodin Sonijer nacrtao taj znak na sebi, niti zašto je zauzeo takav položaj, ali ono što mogu da vam kažem jeste to da bi čovjek poput Žaka Sonijera pentagram smatrao simbolom ženskog božanstva. Korelacija između ovog simbola i svetog ženskog principa povjesničarima umjetnosti i simbolozima veoma je poznata."
"U redu. A to što je ličnu krv upotrebio umesto mastila?"
"Očito je da nije imao ništa drugo čime bi pisao."
Faš zaćutia za trenutak. "Zapravo, mislim da je upotrebio krv da bi policija sledila određene forenzičke procedure."
"Molim?"
"Pogledajte mu levu ruku."
Langdon je pogledom pratio kustosove blede ruke, ali ništa ne primeti. Potom obiđe oko leša, sagnu se, i tek tada zapazi, na svoje iznenađenje, da je kustos u ruci imao veliki marker.
"Sonijer ga je držao kada smo ga pronašli", reče Faš, ostavljajući Langdona i odlazeći do pokretnog stola udaljenog nekoliko metara, zatrpanog oruđem koje se koristilo u istrazi, kablovima i raznom elektronskom opremom. "Kao što sam vam napomenuo", reče preturajući po stolu, "ništa nismo dirali. Da li vam je poznata ta vrsta markera?"
Langdon kleče kako bi pogledao nalepnicu na markeru.
Sonijer bi, bolje od drugih, ovo svakako znao."
"Sonijer je na svom stomaku nacrtao simbol boginje?"
Langdon je morao da prizna da to izgleda čudno. "U najužoj interpretaciji, pentagram predstavlja simbol Venere - boginje ženske seksualne lepote i ljubavi."
Faš je promatrao nagog čoveka, potom zagunđa.
"Svaka religija je zasnovana na božanskom poretku u prirodi. Boginja Venera i planeta Venera bile su jedno išlo. Boginja je imala svoje mesto na noćnom nebu i bila je poznata kao - Venera, Istočna zvezda, Ištar, Astarte - što su sve moćni ženski koncepti povezani sa Prirodom i Majkom Zemljom."
Faš je bio uznemireniji nego na početku - kao da mu se na neki način više dopadala ideja o obožavanju đavola.
Langdon odluči da mu ne priča o onome što je ljude najviše zaprepaštavalo kada je reč o pentagramu – o grafičkom poreklu njegove povezanosti sa Venerom. Kao mlad student astronomije, Langdon je bio zapanjen kada je otkrio da kretanje planete Venere iscrtava savršen pentagram na ekliptičnom nebu svakih osam godina. U antičko doba, ljudi su bili toliko zapanjeni kada su otkrili ovaj fenomen, da su Venera i njen pentagram postali simboli savršenstva, lepote i cikličnih svojstava seksualne ljubavi. U čast magije Venere, Grci su prema njenom osmogodišnjem ciklusu organizovali svoje Olimpijske igre. Danas malo ljudi zna da moderne Olimpijade još uvek slede obrazac Venerinog poluciklusa. Još su malobrojniji oni koji znaju da je petokraka zvezda umalo postala zvanični olimpijski simbol, da u poslednjem trenutku - pet krakova zvezde nisu zamenjeni sa pet krugova koji se međusobno presecaju kako bi na bolji način odrazili duh međusobne povezanosti i harmonije ovih igara.
"Gospodine Langdon", naglo reče Faš. "Očigledno je da se ovaj pentagram takođe mora odnositi i na đavola. Vaši američki horor filmovi to veoma jasno stavljaju do znanja."
Langdon se namršti. Hvala, Hollywoode. Petokraka zvezda je sada bukvalno bila kliše u filmovima o sotonskim serijskim ubicama, i nalazila se obično nažvrljana na zidu stana nekog sotoniste, zajedno sa drugim navodno demonskim simbolima. Langdona je uvek nerviralo kada bi video simbol u tom kontekstu; pravo poreklo pentagrama bilo je zapravo izrazito božansko.
"Uveravam vas da je", reče Langdon, "usprkos tome što vidite na filmovima, demonska interpretacija pentagrama istorijski netačna. Prvobitno značenje ženskog principa jeste ispravno značenje - međutim, simbolizam pentagrama iskrivljen je kroz vekove. U ovom slučaju, kroz krvoproliće."
"Nisam siguran da vas pratim."
Langdon baci pogled na raspeće koje je Faš nosio, ne znajući kako da sroči ono što je imao da kaže. "Crkva, gospodine. Simboli su veoma otporni, ali pentagram je promenjen od strane rane Rimske katoličke crkve. U okviru kampanje Vatikana da istrebi sve paganske religije i mase preobrati u hrišćanslvo, Crkva je blatila paganske bogove i boginje, a njihov božanski simbol preobraćen je u simbol zla."
"Nastavite."
"Ovo je veoma uobičajena aktivnost u vremenima prevrata", nastavi Langdon. "Sila koja dolazi na vlast će zadržati postojeće simbole i vremenom ih degradirati u pokušaju da izbriše njihovo značenje. U borbi između papinskih i hrišćanskih simbola, pagani su izgubili; Posejdonov trozubac pretvoren je u đavolje vile, šiljasti šešir mudrih žena postao je simbol veštice, dok je Venerin pentagram postao znak đavola." Langdon zastade. "Na žalost, vojska Sjedinjenih Država takođe je izopačila značenje pentagrama; sada je to naš najistaknutiji simbol rata. Slikamo ga po našim borbenim avionima i stavljamo na ramena naših generala." Toliko o boginji ljubavi i lepote.
"Zanimljivo." Faš pokaza glavom na leš raširenih ruku i nogu. "A položaj tela? Šta zaključujete na osnovu toga?"
Langdon sleže ramenima. "Položaj jednostavno dodatno ističe pentagram i žensko božanstvo."
Faš se namršti. "Molim?"
"Dupliranje. Ponavljanje simbola je najjednostavniji način da se njegovo značenje pojača. Jacques Sonijer se postavio u oblik petokrake zvezde." Ukoliko je jedan pentagram dobar, dva su još bolja.
Fašov pogled je sledio pet kraka koje su činili Sonijerove ruke, noge i glava, ponovno prelazeći rukom preko zalizane kose. "Zanimljiva analiza." Zastade. "A nagost" On zagunđa dok je izgovarao tu reč, zgađen nad prizorom ostarelog muškog tela. "Zašto je skinuo svu odeću?"
Prokleto dobro pitanje, pomisli Langdon. Upravo isto se i sam pitao od kako je prvi put video polaroidni snimak. Najbolja pretpostavka koju je imao bila je da je nago ljudsko obličje još jedno pozivanje na Veneru - kao simbol božanske prirode ljudske seksualnosti. Iako je moderna kultura izbrisala mnoge oblike povezanosti Venere sa muškim i ženskim telesnim sedinjavanjem, oštro etimološko oko još uvek je moglo da primeti ostatke originalnog značenja Venere u reči "venerično". Langdon odluči da ne zalazi u to.
"Gospodine Faš, očigledno ne mogu da vam kažem zašto je gospodin Sonijer nacrtao taj znak na sebi, niti zašto je zauzeo takav položaj, ali ono što mogu da vam kažem jeste to da bi čovjek poput Žaka Sonijera pentagram smatrao simbolom ženskog božanstva. Korelacija između ovog simbola i svetog ženskog principa povjesničarima umjetnosti i simbolozima veoma je poznata."
"U redu. A to što je ličnu krv upotrebio umesto mastila?"
"Očito je da nije imao ništa drugo čime bi pisao."
Faš zaćutia za trenutak. "Zapravo, mislim da je upotrebio krv da bi policija sledila određene forenzičke procedure."
"Molim?"
"Pogledajte mu levu ruku."
Langdon je pogledom pratio kustosove blede ruke, ali ništa ne primeti. Potom obiđe oko leša, sagnu se, i tek tada zapazi, na svoje iznenađenje, da je kustos u ruci imao veliki marker.
"Sonijer ga je držao kada smo ga pronašli", reče Faš, ostavljajući Langdona i odlazeći do pokretnog stola udaljenog nekoliko metara, zatrpanog oruđem koje se koristilo u istrazi, kablovima i raznom elektronskom opremom. "Kao što sam vam napomenuo", reče preturajući po stolu, "ništa nismo dirali. Da li vam je poznata ta vrsta markera?"
Langdon kleče kako bi pogledao nalepnicu na markeru.
STYLO DE LUMIERE NOIRE.
Iznenađen, podiže pogled.
Crno-bela olovka ili penkala sa vodenim mastilom predstavljali su specijalizovani marker koji su prvobitno napravili muzeji, restauratori i policija koja se bavila falsifikatima kako bi stavljali nevidljive oznake na predmete. Marker je pisao nehrđajućim fluorescentnim mastilom sa alkoholnom osnovom, koje je bilo vidljivo isključivo pod takozvanim crnim svetlom. Danas, osoblje održavanja muzeja nosilo je ove markere prilikom svojih dnevnih obilazaka kako bi stavljali nevidljive oznake na okvire slika koje je trebalo restaurisati.
Kad se Langdon uspravi, Faš dođe do snopa svetlosti i ugasi ga. Galerija zaroni u iznenadni mrak.
Privremeno zaslepljen, Langdon oseti kako u njemu raste nesigurnost. Potom silueta Faša izroni iz tame, osvetljena jasnom purpurnom svetlošću. On priđe, noseći pokretni izvor svetlosti koji ga je obavijao ljubičastom izmaglicom.
"Kao što vam je možda poznato", reče Faš, dok su mu oči svetlile u ljubičastom odsjaju, "policija koristi osvetljenje crnim svetlom kako bi pregledala mesta zločina u potrazi za tragovima krvi i ostalim forenzičkim dokazima. Stoga možete zamisliti naše iznenađenje..." Naglo i bez upozorenja, on usmeri svetlo na leš.
Langdon pogleda naniže i odskoči u šoku.
Srce mu je tuklo dok je promatrao bizaran prizor na parketu koji je sada sijao pred njim. Poslednje kustosove reči purpurno su sijale. Dok je netremice gledao u svetlucavi tekst, Langdon oseti kako magla koja je obavijala čitavo to veče postaje gušća.
Langdon ponovno pročita poruku i pogleda Faša. "Šta, do đavola, to znači?"
Fašove oči su svetlile belo. "Upravo to je, gospodine, pitanje na koje vi treba da odgovorite."
Nedaleko odatle, u Sonijerovoj uredu, poručnik Kole koji se vratio u Luvr sedeo je nagnut nad audio-konzolom postavljenom na kustosovom ogromnom radnom stolu. Ako bi se izuzela jeziva lutka srednjovekovnog viteza nalik robotu koji je, kako mu se činilo, zurio u njega sa ugla Sonijerovog stola, Koleu je bilo udobno. On namesti svoje AKG slušalice i proveri nivo ulaza na sistemu za snimanje na hard disk. Sve je funkcionisalo kako treba. Mikrofoni su besprekorno radili, a zvuk je bio kristalno čist.
Le moment de vérité, pomisli.
Smešeći se, on sklopi oči i spremi se da uživa u ostatku razgovora iz Velike galerije koji se sada snimao.
Le moment de vérité, pomisli.
Smešeći se, on sklopi oči i spremi se da uživa u ostatku razgovora iz Velike galerije koji se sada snimao.
Poglavlje 7
Kao crkvena conservatrice d'affaires, sestra Sandrin bila je odgovorna za nadgledanje svih nereligijskih aspekata crkvenih delovanja - opšte održavanje, unajmljivanje osoblja i vodiča, osiguravanje zgrade nakon radnog vremena i naručivanje isporuka poput vina i hleba za pričest.
Večeras ju je, usnulu u svom malom krevetu, probudio rezak zvuk telefona. Umorno je podigla slušalicu.
"Soeur Sandrine, Eglise Saint-Sulpice."
"Zdravo, sestro", reče glas na francuskom.
Sestra Sandrin se uspravi u krevetu. Koliko je sati? Iako je prepoznala svog nadređenog, nikada je za petnaest godina nije probudio. Opat je bio izuzetno pobožan čovek koji je odmah nakon mise odlazio kući, na spavanje.
"Ispričavam se ukoliko sam vas probudio, sestro", reče opat, pospanim i nervoznim glasom. "Moram da vas zamolim za uslugu. Upravo sam primio poziv od uticajnog američkog biskupa. Možda ga znate? Manuel Aringarosa?"
"Glava sekte Opus Dei?"
Naravno da ga znam. Ko ga u Crkvi ne zna? Aringarosina konzervativna prelatura postala je moćna tokom poslednjih godina. Njihovo stupanje u milost ubrzano je 1982. godine, kada ih je papa Ivan Pavao II neočekivano proglasio za "ličnu papinu prelatura", zvanično podržavajući sve njihove aktivnosti. Sumnjivo je bilo to što se uspon Opus Dei sekte dogodio iste godine kada je ova bogata
organizacija navodno prebacila gotovo milion dolara na račun Vatikanskog instituta za religiozna dijela - poznatijeg pod nazivom Vatikanska banka - spašavajući ih na taj način sramotnog bankrota. Drugim postupkom koji je doveo do podozrivog podizanja obrva, papa je osnivača sekte Opus Dei stavio na uspinjaču koja je vodila ka statusu sveca, skraćujući tako period čekanja koji je često trajao čitav vek na svega dvadeset godina. Sestra Sandrin nije mogla a da ne misli kako je blagonaklonost koju je sekta Opus Dei dobijala u Rimu u najmanju ruku sumnjiva, ali sa Svetom stolicom se ne raspravlja.
"Biskup Aringarosa me je pozvao da zatraži uslugu", reče joj opat, nervoznim glasom. "Jedan od članova njegove organizacije večeras se nalazi u Parizu..."
Dok je slušala neobičan zahtev koji joj je upućen, sestra Sandrin je postajala sve zbunjenija. "Oprostite, hoćete da kažete da taj posetilac, ne može da pričeka do jutra?"
"Plašim se da ne. Avion mu poleće veoma rano. Uvek je sanjao da vidi Sen-Sulpis."
"Ali crkva je mnogo zanimljivija po danu. Sunčevi zraci koji prolaze kroz okulus, nijansirane sene na gnomonu, to je ono što crkvu Sen-Sulpis čini jedinstvenom."
"Sestro, ja se slažem sa vama, pa ipak, ukoliko biste ga pustili u crkvu večeras, smatrao bih to ličnom uslugom. Može da bude tamo u... recimo, jedan sat? To je za dvadeset minuta."
Sestra Sandrin se namršti. "Naravno. Biće mi zadovoljstvo."
Opat joj zahvali i spusti slušalicu.
Zbunjena, sestra Sandrin se još jedan trenutak zadrža u toplini svog kreveta, pokušavajući da rastera pospanost. Njeno šezdesetogodišnje telo nije se budilo brzo kao ranije, premda joj je večerašnji poziv sasvim sigurno razbudio čula. Opus Dei je oduvek činio da se oseća nelagodno. Pored toga što se prelatura pridržavala tajanstvenih rituala telesnog samomučenja, stavovi koje su imali prema ženama bili su u najmanju ruku srednjovekovni. Šokirala se kada je saznala da su članice organizacije Opus Dei primorane da spremaju sobe muških članova dok su ovi na misi, bez ikakve novčane nadoknade; da su žene spavale na podovima od tvrdog drveta dok su muškarci imali slamnate madrace; i da su žene morale da trpe dodatne oblike telesnog samokažnjavanja... a sve to kao iskupljenje zbog prvobitnog greha. Činilo se da je Evin zalogaj jabuke znanja bio dug koji su žene bile osuđene večno da otplaćuju. Na žalost, dok se najveći deo Katoličke crkve postepeno kretao u pravom smeru u pogledu prava žena, Opus Dei je pretio da ugrozi taj napredak. Ipak, sestra Sandrin je dobila naređenja.
Izbacivši noge iz kreveta, ona se polako uspravi, rashlađena dodirom hladnog kamena i golih tabana. Dok joj se hladnoća širila telom, ona iznenada postade veoma zabrinuta.
Ženska intuicija?
Sledbenik Boga, sestra Sandrin je naučila da pronađe mir u glasovima vlastite duše. Večeras, ti glasovi bili su nijemi poput prazne crkve oko nje.
6. 1. 2021.
Agata Kristi, Velika četvorka ( Četvrto poglavlje, Značenje ovčije noge )
ČETVRTO POGLAVLJE
ZNAČENJE OVČIJE NOGE
Inspektor je izvukao ključ iz džepa i otključao vrata Granite Bungalowa. Dan
je bio lep i suv pa nismo iza sebe ostavljali nikakvih tragova; pa ipak, pre nego što smo ušli u kuću obrisali smo noge o otirač.
Neka je žena izašla iz tame i nešto govorila inspektoru, a zatim se on okrenuo u stranu. Dobacio nam je nekoliko reči preko ramena.
—Dobro sve razgledajte, gospodine Poirot, i ne propustite ništa. Vratiću se za desetak minuta. E, da, ovde je Grantova čizma. Poneo sam je kako biste mogli
uporediti otiske.
Ušli smo u dnevnu sobu, a zvuk inspektorovih koraka ubrzo se izgubio. Inglesa su odmah privukle neke kineske figurice na stoliću u uglu i pošao je da ih razgleda. Činilo se da ga uopšte ne zanima šta radi Poirot. Ja sam ga, pak, pratio bez daha. Pod je bio pokriven tamnozelenim linoleumom, na kojem se idealno vide tragovi. Vrata udrugom kraju sobe vodila su u malu kuhinju. Od tamo druga su vodila u ostavu a tamo su bila i stražnja vrata kroz koja se ulazilo u kuću), te još jedna koja su vodila u spavaću sobu u kojoj je obitavao Robert Grant. Nakon što je sve pomno razgledao, Poirot je počeo sporo da komentariše.
—Ovde je ležalo telo; ta velika tamna mrlja i raštrkane mrlje označavaju mesto. Tragovi mekanih kućnih papuča i čizama 'broj 4O', kao što vidite; ali, sve je to zbrkano. Zatim dva para tragova vode do kuhinje i iz kuhinje; ko god da je ubica došao je iz tog smera. Imate čizmu, Hastingse? Dajte mi je.
Pažnju ju je upoređivao s tragovima.
—Oba otiska tragovi su istog čoveka, Roberta Granta. Ušao je ovuda, ubio starca i vratio se u kuhinju. Nagazio je u krv; pogledajte mrlje koje je za sobom ostavio dok je izlazio? Ništa se ne vidi u kuhinji—celo se selo tamo isprešetavalo. Zatim je otišao u svoju sobu —ne, prvo se vratio na mesto zločina —da uzme male figurice od žada? Ili je zaboravio nešto što nas je moglo navesti na njegov trag?
—Možda je starca ubio tek kad je ponovno ušao u sobu? — pokušao sam predloţžiti Poirotu.
—Mais non, gledate, a ne zapažate. Na jednom od krvavih tragova koji vode
napolje, vidi se i otisak u obrnutom smeru. Pitam se zašto se vratio —zbog malih figurica kojih se tek naknadno setio? Sve je to smešno- glupo.
—No, potpuno se nesmotreno odao.
—N'est-ce pas. Slušajte, Hastingse, to nema smisla. To je uvreda za moje male sive stanice. Pođimo u njegovu spavaonicu —ah, da; taj trag krvi na nadvoju i jedva primetni otisci—umrljani krvlju. Otisci stopala Roberta Granta, i samo njegovi, nedaleko od mrtvog tela— Robert Grant jedini je čovek koji se približio kući. Da, mora da je tako.
—A šta je sa staricom? —iznenada sam upitao.
—Ona je sama ostala u kući nakon što je Grant otišao po mleko. Možda ga je prvo ubila i potom izašla. Za njom ne bi ostali nikakvi tragovi ako nije bila napolju.
—Vrlo dobro, Hastings. Pitao sam se hoćete li to zaključiti. Već sam pomislio na to, ali odbacio sam tu mogućnost. Betsy Andrews je ovdašnja seljanka, do
bropoznata u okolini. Ne može imati nikakve veze s Velikom Četvorkom, a uz to stari je Whallev, svi to govore, bio snažan momak. To je učinio neki muškarac —
a ne žena.
—Pretpostavljam da Velika Četvorka nije mogla u stropu sakriti neku dijaboličnu napravu —nešto što bi se automatski spustilo, prerezalo starcu grkljan iponovno nestalo?
—Nešto poput Jakovljevih lestvi? Znam, Hastings da je vaša mašta višenego bujna—ali, molim vas, morate je držati unutar razumnih granica.
Dovukao sam se, posramljen. Poirot je nastavio pogledavati uokolo, pretražujući pogledom sobe i ormare uvek s istim izrazom očita nezadovoljstva na licu. Iznenada je uzviknuo. Pritrčao sam mu. Stajao je u smočnici u dramatičnoj pozi. U ruci je drţžao ovčju nogu!
—Dragi Poirot— povikao sam.
—Šta je sad to? Jeste li odjedanput poludeli?
— Promotrite, preklinjem vas, ovu ovcu. Ali pomno je promotrite!
Razgledao sam je što sam pomnije mogao, ali nisam opazio ništa neobično.Učinilo mi se da drži posve običnu ovčju nogu. To sam i rekao. Poirot me je ljutitopogledao.
—Ma, zar ne vidite ovo—i ovo—i ovo
—Na svako je 'ovo' kratkim udarcem prstom lupnuo u bezazleni zglob s kog bi otpadali komadići leda.
Poirot me pre nekoliko trenutaka optužio zbog ishitrene maštovitosti, ali sad je zaista otišao dalje nego što sam ja ikad učinio. Zar je zaista ozbiljno mislio da su ti komadići leda zapravo kristali nekog smrtonosnog otrova? To je jedini zaključak koji sam mogao izvući iz njegove uzbuđenosti.
—Smrznuto meso—objasnio sam blagim glasom.
—Znate, uvozno. Iz Novog Zelanda.
Nekoliko je trenutaka zurio u mene i onda se počeo čudno smejati.—Moj prijatelju, pa to je predivno! Moj sveznajući prijatelj Hastings; sve zna —ali baš sve! Kako se ono kaže —nema toga šta se on ne bi upustio. Takav je moj prijatelj Hastings,
Bacio je ovčju nogu na posudu i napustio smočnicu. Pogledao je kroz prozor.
—Dolazi naš prijatelj inspektor. Baš dobro. Ovde smo ionako razgledali svešto smo želeli da vidimo. Nekako je odsutno počeo lupkati prstima po stolu kao da nešto preračunava, a onda je odjedanput zapitao:
— Koji je danas dan, mon ami? Ah. Ponedjeljak, zar ne? To je loš dan u nedelji. Počiniti ubistvo u ponedjeljak —to je greška
Vraćajući se u dnevnu sobu, kucnuo je o prozor i pogledao na termometar.
—Prolepšanje i sedamdeset stepeni Fahrenhejta — pravi engleski letnji dan.
Ingles je još ispitivao kineske lovce.
— Ova vas istraga baš ne zanima suviše, mon-sieur?—rekao je Poirot.Ingles se lagano nasmejao.
—Znate, nije to moj posao. Za neke sam stvari stručnjak i sladokusac, ali ovo
tu nije jedna od tih stvari. Zato se držim po strani i nikom na putu.
Inspektor je žurno ušao ispričavajući se zbog tako duge odsutnosti. Ustrajao
je da nas ponovno provede po celoj kući, ali na kraju smo mu ipak uspeli da
izmaknemo.
—Zahvaljujem vam na tolikoj ljubaznosti, inspektore—rekao je Poirot dok smo izlazili na seosku ulicu.
—Želeo bih vas još samo nešto zamoliti.
—Možda biste, gospodine, želeli videti leš?
—Oh, zaboga, ne. Telo me uopšte ne zanima. Želeo bih videti Roberta Granta.
—Da biste ga videli, moraćete se sa mnom odvesti u Moreton, gospodine.
—Dobro, učiniću tako. No, moram ga videti i nasamo razgovarati s njim.
—Pa, nisam baš siguran, gospodine...
—Uveravam vas da ćete, ako stupim u vezu sa Scotland Yardom, dobiti odgovarajuće odobrenje.
—Naravno, čuo sam za vas, gospodine, i znam da ste nam povremeno činili usluge i pomagali nam. Ali, vaš zahtev je ipak neuobičajen
—Uprkos tome, naprosto moram —rekao je Poirot mirno.
—Reći ću vam izašto je to nužno —Grant nije ubojica.
—Šta? A ko je onda ubica?—Držim da je ubica neki mlađi čovek. Dovezao se do Granite Bungalowa u dvokolici i ostavio je ispred kuće. Ušao je u kuću, počinio ubistvo, izašao i ponovno se odvezao. Bio je gologlav, a na odeći su mu ostali tragovi krvavih mrlja.
—Ali, ali zaboga, celo ga je selo moglo videti.
—U određenim okolnostima i nije moralo.
—Ne, možda, ako se već bila spustila noć; no, ubistvo je učinjeno usred
bela dana.
Na Poirotovu se licu pojavio jedva vidljiv osmeh.
—E, i ta dvokolica s konjskom zapregom, gospodine—kako ste do toga došli? ko zna koliko je kola i raznih zaprega prošlo pokraj kuće. Nigde se ne mogu videti
neki posebni tragovi koji bi navodili na takav zaključak.
—Ne vide se tim očima u glavi, verovatno; ali vide se očima uma.
Inspektor je lagano dotaknuo svoje čelo, značajno mi namignuvši.
Premda potpuno zbunjen, verovao sam u Poirota. Daljnja rasprava završila je našim zajedničkim povratkom u Moreton. Inspektor nas je odveo do Granta, ali jedan je policajac ipak morao biti prisutan razgovoru, Poirot je odmah počeo.
—Grant, znam da niste počinili ovaj zločin. Opišite mi svojim rečima šta se tačno dogodilo.
Zatvorenik je bio srednje građe, ponešto grubih crta. Ako sam ikad video zatvorsku ptičicu...
—Tako mi Boga, nisam to učinio — počeo je jaukati. — Neko mi je podmetnuo te male staklene figurice. Podmetačina, ništa drugo do podmetačin. Otišao sam ravno u svoju sobu, čim sam ušao u kuću, kao što sam i rekao. Nisam ničega bio
svestan sve dok Betsy nije kriknula. Boga mi, nisam znao
Poirot je ustao.
—Ako mi ne možete reći istinu, onda nemamo o čemu više razgovarati.
—Ali, šefe —
—Vi jeste ušli u sobu — i vi jeste znali da je vaš gospodar mrtav; i baš ste se
spremali dignuti galamu kad ga je Betsy zaprepaštena ugledala.
Čovek je buljio u Poirota raširenih usta.
—Recite, zar nije tako? Dajem vam časnu reč, jedina vam je prilika da
kažete sve.
—Rizikovaú—iznenada je progovorio Grant.—Bilo je baš tako kako vi kažete. Ušao sam, odmah se uputio gospodaru—i ugledao sam ga na podu mrtvog, dok je krvi bilo po celoj sobi. A onda me uhvatila panika. Pomislio sam da bi se mogli setiti mog dosijea i sigurno bi rekli da sam to ja učinio. Jedino sam mislio
kako da nestanem—smesta—pre nego što ga pronađu.
—A figurice od žada?
Na trenutak je oklevao.
—Vidite—
—Uzeli ste ih povodeći se za nekim instinktom, zar ne? Čuli ste da je vaš
gospodar govorio kako su skupocene i tako ste pomislili zašto ne pokupiti sve. To razumem. No, sad mi odgovorite na sledeće pitanje. Jeste li uzeli figurice kad ste drugi put ušli u sobu?
—Nisam ponovno ulazio u sobu. Jednom mi je bilo posve dosta.
—Sigurno?
—Potpuno sam siguran.
—Dobro. E, sad, kad ste izašli iz zatvora?
—Pre dva meseca.
—Kako ste dobili ovaj posao?
— Preko jednog udruženja za pomoć bivšim zatvorenicima. Neki me tip
presreo kad sam izlazio.
—Kako je izgledao?
—Ne baš sveštenik, ali tako je nekako izgledao. Mekani crni klobuk i nekako sitna koraka. Jedan mu je srednji zub bio slomljen. Sa naočalama. Saunders se zvao. Rekao je kako se nada da sam se pokajao i da će mi naći neki dobar posao. Otišao sam starom Whallevu na njegovu preporuku.
Poirot je ponovno ustao.
—Zahvaljujem vam. Sad sve znam. Strpite sae.
Zastao je na vratima i dodao:
—Saunders vam je dao i par čizama, zar ne?
Grant se zaista zaprepastio.
—Da, dao mi je. Ali kako vi to znate?
—Moj je posao da znam—uzvratio je vrlo ozbiljan Poirot.
Progovorili smo još nekoliko reči s inspektorom i zatim smo nas trojica otišli
u The White Hart i razgovarali o jajima sa slaninom i o devonšajrskoj
jabukovači.
- Kakvih pojašnjenja? —upitao je Ingles uz osmeh.
—Da, slučaj je već dovoljno jasan; no, znate, imaću velikih teškoća da ga dokažem. Vhallev je ubijen prema nalogu Velike Četvorke, ali nije ga Grant ubio. Neki vrlo mudar čovjek našao je Grantu posao i sve pomno isplanirao kako bi ga na kraju ponudio kao žrtveno janje — što i nije bilo tako teško, imajući na umu Grantove uzničke dane. Dao mu je par čizama, jedan od dva para jednakih čizama. Drugi je zadržao. Sve je bilo tako jednostavno. Dok Grant izbiva iz kuće, a Betsy čavrlja po selu (što je ona veroatno radila svakog dana otkad zna za sebe), ubica dolazi i nosi drugi par čizama, ulazi u kuhinju, prolazi kroz dnevnu sobu, ruši starca udarcem i onda mu prereze grkljan. Potom se vraća, skida čizme, navlači druge i onda, noseći prvi par čizama, izlazi i dvokolicom odlazi niz ulicu.
Ingles se zagledao u Poirota
-No, tu ima jedan problem. Zašto ga niko nije video?
—E, tu sad na scenu stupa mudrost i umešnost Broja Četiri. Svako ga je video
—i niko ga nije video. Vidite, dovezao se u mesarskoj dvokolici.
Ispustio sam uzvik.
—Ovčija noga?
—Tačno, Hastings, ovčija noga. Svako se zaklinje kako nije video nikoga da
ulazi u Granite Bungalow tog jutra, ali ipak našao sam još zamrznutu ovčiju nogu u smočnici. Bio je ponedeljak, što znači da je meso dovezeno tog jutra; naime, da je dovezeno u subotu, preko nedelje bi se odmrznulo. Zato neko jeste bio u Bungalowu, i to čovek na kom poneka mrlja krvi ne bi privukla nikakvu pažnju
—Prokleto ingeniozno!—uzviknuo je Ingles odobravajući.
—Da, mudar je taj Broj Četiri.
—Mudar poput Hercules Poirota?—promrmljao sam.
Moj mi je prijatelj dobacio pogled pun neke ponosne pokude.
—Neka si podrugivanja, Hastinge, ne biste smeli dopustiti—rekao je s prenaglašenom dostojanstvenošću. — Zar nisam jednog nevina čoveka spasio vešala? Dovoljno za jedan dan.
5. 1. 2021.
Agata Kristi, Velika četvorka ( Treće poglavlje, Još ponešto o Li Chang Venu )
TREĆE POGLAVLJE
JOŠ PONEŠTO O LI CHANG VENU
Dan ili dva posle posete lažnog čuvara još sam se nadao da bi se mogao vratiti pa ni na trenutak nisam napuštao stan. Što se mene tiče, on nije imao ni
kakvaog razloga posumnjati da smo otkrili njegov identitet. Mislio sam da bi se mogao vratiti i pokušati odneti telo, ali Poirot se podsmehivao mojim razmišljanjima.
—Mon ami—rekao je— ako želiš, možeš čekati da ptičici staviš soli na rep, ali ja nisam spreman tratiti svoje vreme.
—Pa, u redu, Poirot—rekao sam— zašto je uopšte rizikovao došavši ovamo?
Ako se kasnije nameravao vratiti po telo, onda vidim nekog smisla u njegovom dolasku. U najmanju ruku maknuo bi dokaze; ovako se čini da nije ništa postigao.
Poirot je slegnuo ramenima na najtipičniji francuski način.
—Ali, na stvari ne gledate očima Broja Četiri, Hastingse —rekao je.—Govorite o dokazima, ali kakve mi dokaze imamo protiv njega? Tačno je da imamo telo, ali nemamo druge dokaze, čak ni da je čovek umoren — cianovodična kiselina, kad se udiše, ne ostavlja nikakoga traga. Uz to, ne možemo naći nikoga ko ga je video kako ulazi u stan dok nas nije bilo, a ništa nismo utvrdili ni o kretanju preminulog prijatelja, Maverlinga...
—Ne, Hastingse, Broj Četiri nije za sobom ostavio nikakav trag i svestan je toga. Njegovu bismo posetu mogli nazvati izvidničkim. Možda se želeo uveriti da je
Maverling mrtav, ali mislim verovatnije je da je došao videti Herculea Poirota i porazgovarati s protivnikom kojeg se jedino mora bojati.
Poirotovo razmišljanje činilo se tipično egocentričnim, ali nisam se želeo sporiti.
— A šta s istragom? —upitao sam.—Pretpostavljam da će te sve tamo objasniti i policiji potpuno opisati Broj Četiri.
—A sa kojom svrhom? Možemo li ponuditi i pre dočiti išta što bi moglo zadiviti pogrebnika i porotu vaših postojanih Britanaca? Ima li naš opis Broja Četiri ikakvu vrednost? Ne, ostavićemo im da to proglase 'smrću nesretnim slučajem' i možda će, premda se baš ne nadam tome, naš mudri ubica sam sebe potapšati po ramenu kako je uspeo već u prvoj rundi navesti Herculea Poirota na pogrešan trag.
Kao i obično, Poirot je imao pravo. Nikad više nismo videli čuvara iz klinike, a istraga - na kojoj sam ja svedočio dok se Poirot nije čak niti pojavio na sudu nije pobudila nikakvo zanimanje javnosti.
Kako je zbog planiranog puta u Južnu Ameriku Poirot posvršavao sve svoje poslove, u ovom trenutku nije radio ni na jednom slučaju. No, premda je većinu vremena provodio u stanu, nisam gotovo ništa uspeo izvući iz njega. Sedeo je zavaljen u naslonjači izbegavao je sve pokušaje da zapodenem razgovor.
A onda jednog jutra, nedelju dana nakon ubistva, upitao me bi li s njime želeo poći nekome u posetu. Bilo mi je drago zato što sam osećao da greši pokušavajući sve sam i želeo sam s njim raspravljati o slučaju. Ali, pokazalo se da uopšte nije razgovorljiv. Čak i kad bih ga zapitao gde idemo, nije odgovarao.
Poirot voli biti tajnovit. Zadržavao je sve za sebe do zadnjeg trenutka. Nakon što smo, promenivši jedan autobus i dva voza, dospeli u jedno od najdepresivnijih londonskih južnih predgrađa, ipak mi je objasnio o čemu je reč.
-Posetićemo, Hastingse, čoveka koji od svih Engleza najviše zna o kineskom podzemlju.
- Zaista. A ko je to?
- Čovek za kog nikad niste čuli - neki gospodin John Ingles. On je penzionisani državni službenik osrednje inteligencije. U kući punoj malih kineskih figurica s kojima dosađuje prijateljima i znancima. Pa ipak, uveravaju me ljudi koji bi trebali znati, da je taj John Ingles jedini čovek sposoban da mi da informacije koje me zanimaju.
Za nekoliko trenutaka počeli smo se uspinjati stepenicama do "The Laurelsa"(Lovori), kako se nazivala kuća gospodina Inglesa.
Nigde nisam opazio nikakav lovorov grm, pa sam zaključio da je kuća tako nazvana po uobičajenim opskurnim nazivima svojstvenim predgrađima.
Vrata nam je otvorio kineski sluga nepomična lica i uveo nas svojem gospodaru. Gospodin Ingles bio je čovek široke građe, ponešto žut u licu i duboko usađenih očiju koje su održavale neku čudnu zamišljenost. Ustao je da nas pozdravi, odlažući pri tom otvoreno pismo koje je držao u ruci. Vratio mu se nakon pozdrava.
—Sedite, izvolite. Hasley mi je rekao da želite neke informacije i da bih vam mogao pomoći.
—Tako je, monsieur. Želio bih vas pitati znate li išta o čoveku po imenu Li Chang Yen?
—Čudno —zaista čudno. Kako ste čuli za tog čoveka?
—Znači, poznajete ga?—
Sreo sam ga jednom prilikom. I znam ponešto o njemu - premda ne onoliko koliko bih želeo. Ali, iznenađen sam da je još neko u Engleskoj uopšte čuo za njega. Donekle reč je o velikom čoveku, znate — ali nije u tome bit. Dosta je valjanih razloga za zaključak da se on krije iza svega.
—Iza čega?
—Svega. Iza nemira širom sveta, previranja među radništvom koja se događaju u svim zemljama i revolucija koje su nastale u nekima. Ima ljudi —a ne radi se samo o zastrašivanju — i to ljudi koji znaju što govore kad tvrde kako se iza svega krije sila koja ponajpre teži razjediniti civilizaciju. Mnogo je znakova, znate, da su u Rusiji Lenjin i Trocki bili samo lutke kojima je svaki pokret diktirao neki drugi um. Nemam nikakve pouzdanae dokaze koji bi bio prihvatljiv, ali uveren sam da je to bio um Li Chang Yena.
—Oh, ma pustite to—usprotivio sam se.—Nije li to ipak malo ishitreno?Kako bi neki Kinez mogao imati toliko uticaja u Rusiji?
Poirot me je ljutito pogledao.
—Vama je, Hastings—rekao je -ishitreno sve što nije plod vaše mašte; za mene
— slažem se s ovim gospodinom. Ali, molim vas, nastavite, monsieur.
—Ne usudim se niti nagađati šta ţželi postići svim tim - nastavio je gospodin Ingles. - Ali, pretpostavljam da je obolio od iste bolesti kao i veliki umovi - od Akbara i Aleksandra pa do Napoleona - od žudnje za moći i ličnom nadmoći. Sve do naših dana za osvajanja su bile nužne oružane snage, ali u ovom nemirnom veku čovek poput Li Chang Yena može posegnuti i za drugim sredstvima. Imam dokaze da je toliko bogat da može novcem podmićivati i propagirati šta želi, a ima i naznaka da kontroliše neku naučnu silu o kakvoj svet nije niti sanjao.
Poirot je pratio Ingesove reči s najvećom mogućom pažnjom.
—A u Kini?—upitao je.
—I tamo deluje? Gospodin Ingles žustro je kimnuo.
—I tamo—rekao je.—Premda ne mogu predočiti nikakve dokaze koje bi prihvatio i sud, ipak to mogu potvrditi pozivajući se na znane mi činjenice. Lično poznajem svakog čoveka koji nešto znači danas u Kini, i mogu vam reći sledeće: ljudi za koje se u javnosti drži da su ključni zapravo su figure vrlo neznatne ili nikakve važnosti. Reč je o lutkama koje plešu na potez ruke nekog gospodara, a ta ruka je Li Chang Yen. Li je um koji danas kontroliše Istok. Mi ne razumemo Istok—nikada ga nećemo razumeti; no, Li Chang Yen je spiritus movens u tom delu sveta. Nikad ne izlazi u javnost— o, ne, uopšte ne izlazi; nikad ne napušta svoju palaču u Pekingu. No, Li povlači konce— tako je, povlači konce — a zatim se određene stvari događaju negde drugde.
—I niko mu se ne može suprostaviti? — upitao je Poirot.
Gospodin Ingles se nagnuo napred.
- U posljednje četiri godine četiri su čoveka pokušala —rekao je polagano;
—čvrsti ljudi, pošteni i vrlo umni. Svaki je za neko vreme mogao omesti njegove planove.
Zastao je.
—I?—upitao sam.
—E pa, mrtvi su. Jedan je u članku spomenuo ime Li Chang Yena u vezi s neredima u Pekingu i za dva dana izboden je nožem na ulici. Ubicu nikad ni
su uhvatili. I ostala su trojica učinila sličan greh. U govoru, članku ili razgovoru svaki je od njih Li Chang Vena nekako povezao s neredima ili revolucijom i u roku nedelje dana nakon takve indiskrecije nađen je mrtav. Jedan je otrovan; drugi je umro od kolere —izolovan slučaj, ne deo epidemije; treći je nađen mrtav u vlastitom krevetu. Uzrok smrti poslednjeg nikad nije utvrđen, ali jedan mi je lekar koji je video telo, rekao da je bio spržen i zgrčen kao da je bio izložen neverovatno snažnom električnom udaru.
—A Li Chang Yen—upitao je Poirot.—Naravno, nikakvi tragovi ne vode do njega— ali, ipak ima nekih znakova, zar ne?
Gospodin Ingles je slegnuo ramenima.
—O, znakova— da, nema sumnje. A jednom sam naišao i na čoveka spremnog da progovori, jednog odličnog mladog kineskog hemičara, inače štićenika Li ChangYena. Taj me je hemičar posetio jednog dana i, ugledavši ga, shvatio sam da je na rubu nervnog sloma. Maglovito mi je govorio o pokusima na kojima je s mandarinima radio u Levoj palači — o eksperimentima na kulijima pri kojima se izredalo najodvratnije neuvažavanje ljudskog života i patnje. Živci su mu potpuno popustili i bio je u najgorem stanju ustrašenosti. Odveo sam ga do kreveta u najgornjoj sobi moje kuće, nameravajući ga ispitivati sutradan —ali, naravno, bila je to vrlo glupa greška.
—Kako su ga se dokopali?—zapitao je Poirot
—To nisam nikad doznao. Probudio sam se iznenada te noći, a kuću mi je već zahvatio plamen. Srećom, izvukao sam živu glavu. Istraga je pokazala da je na
gornjem spratu buknuo požar strahovite jakosti i ostaci mog mladog prijatelja hemičara nađeni su potpuno pougljenjeni. Po brzini govora shvatio sam da se gospodin Ingles sav predao hobiju, ali očito i sam je shvatio da je malo preterao, pa se nasmejao kao da se ispričava.
—Ali, naravno—rekao je—nemam nikakve dokaze i vi ćete mi, kao i drugi, jednostavno reći da imam bubu u glavi.
—Baš suprotno —tiho je uzvratio Poirot—potpuno verujemo u vašu priču. I mi smo, zapravo, podosta zainteresirani za Li Chang Yena.
—Zaista me čudi da uopšte znate za njega. Nisam znao da je iko u Engleskoj čuo za nj. Zanimalo bi me da čujem kako ste saznali za Lija —ako nisam suviše indiskretan.
—Ne, ni najmanje, monsieur. Neki je čovek potražio utočište u mom domu. Zaista je bio pretrpeo strahovit šok, ali uspeo nam je reći dovoljno da u nas pobudi zanimanje za Li Chang Yenom. Opisao je četiri osobe —Veliku Četvorku —organizaciju o kojoj dosad niko nije niti sanjao. Broj Jedan je Li Chang Yen, Broj Dva nepoznati Amerikanac, Broj Tri jednako nepoznata Francuskinja, a Broj Četiri može se nazvati izvršnim organom organizacije — Uništavateljem. Čovek koji nam je to saopštio naţžalost je mrtav. Recite mi, monsieur, jeste li uopšte čuli za tu frazu? Velika Četvorka.
—Ne u vezi s Li Chang Yenom. Ne, ne bih to mogao reći. No, čuo sam i čitaoo tome, eto baš nedavno— i to u vrlo neuobičajenom kontekstu. Ah, da tamo je.
Ustao je i zaputio se preko sobe do blještavog ormarića s drvorezom — prekrasna stvar, čak i za mene. Vratio se s pismom u ruci.
Evo ga. Pismo pomorca kog sam nekom prigodom sreo u Shangaiju. Častan stari pokvarenjak—rekao bih, već sav pekmezav od pića. Shvatio sam sve to kao alkoholičarska naklapanja.
Počeo je glasno čitati:
Dragi gospodine,
Možda me se više i ne sećate, ali jedanput ste mi pomogli u Shanghaiju. Pomozite mi opet. Potreban mi je novac da bih napustio zemlju. Ovde sam, nadam se, dobro skriven ali mogli bi me se dokopati svakog trenutka. Mislim, Velika Četvorka. Pitanje je života ili smrti. Imam dosta novca, ali ga se ne usudim uzeti strahujući da me ne otkriju. Pošaljite mi nekoliko stotina u novčanicama. Vratiću vam, kunem se. Sluga vaš, gospodine.
Jonathan Whallev.
—Datirano iz Granite Bungalowa, Hoppaton, Dartmoor. Bojim se kako sam pomislio da je sve to vrlo prizeman način da mi se uzme nekoliko stotina funti, inače toliko mi potrebnih. Ako vam može koristiti. —
Pružio je pismo.
—Je vous remercie, monsieur. Krećem u Hoppaton a l'heure meme.
—Vidi, vidi—ovo je vrlo zanimljivo. A da pođem i ja? Imate nešto protiv?
—Bilo bi mi zaista drago da nam se pridružite, ali moramo krenuti odmah. Kako se čini nećemo za dana stići do Dartmoora.
John Ingles nas je zadržao još nekoliko minuta i ubrzo smo bili u vozu koji je iz stanice Paddington kretao u West Countrv, Hoppaton je bio malo selo zbijeno na ravnom delu kotline uz neku pustopoljinu. Do njega se vozilo petnaestak kilometara od Moretonhampsteda. Bilo je oko osam sati kad smo stigli ali u julu još je dan.
Ušli smo u usku seosku ulicu i stali da nekog starog seljaka zapitamo gde da krenemo.
—Granite Bungalow—rekao je starac zamišljeno— znači tražite Granite Bungalow? Ha?
Uveravali smo ga da zaista to tražimo. Starac je pokazao na malu sivu kuću na kraju ulice.
—Tamo je bungalow. Želite li videti inspektora?
- Kakvog inspektora?—oštro je zapitao Poirot.- Šta mislite pod tim?
—Zar niste čuli za ubistvo, ha? Zastrašujuća stvar, čini se. Kažu, lokve krvi.
—Mon Dieu—promrmljao je Poirot.—Moram smesta videti tog vašeg inspektora.
Već nakon pet minuta nasamo smo se našli s inspektorom Meadowsom. U početku se držao pomalo kruto, ali magično ime inspektora Jappa iz Scotland Yardau činilo ga je mnogo razgovorljivim.
— Da, gospodine, ubijen je jutros. Šokantno. Nazvali su u Moreton i smesta sam došao. Odmah mi se sve učinilo tajnovitim. Starac —a bilo mu je oko sedamdesetak, znate; a kako čujem volio je i popiti — ležao je na podu dnevne sobe. Na glavi mu se videla oteklina, a grkljan mu je bio prerezan od uha do uha. Kao što možete zamisliti, krvi po celoj sobi. Njegova nam je kuvarica, Betsy Andrews, rekla da je njezin gospodar imao nekoliko malih kineskih figurica od žada. Rekao joj je da su vrlo vredne, ali sve su nestale. Zato je sve naravno, nalikovalo na napad i pljačku; ali takvom su se rešenju zagonetke mogle staviti različite primedbe. Uz starca su u kući bile još dve osobe; Betsy Andrews, ovdašnja seljakinja iz Hoppatona i jedan sluga, vrlo grub čovek, Robert Grant. On je bio otišao naobližnju farmu po mleko, kao što to čini svakog dana, a Betsy da popriča sa susedom. Izbivala je samo dvadesetak minuta—otprilike od deset do pola jedanaest— i mora da je zločin učinjen u to doba. Grant se prvi vratio kući. Ušao je na stražnja vrata koja su bila otvorena —niko i tako ovde ne zaključava vrata —barem ne preko dana—stavio je mleko u smočnicu i zaputio se u svoju sobu da pročita novine i popuši cigaretu. Nije niti slutio da se dogodilo nešto neobično—barem tako kaže. A tada dolazi Betsy, ulazi u dnevnu sobu i krikne da bi i mrtve dignula iz groba. Sve je to jasno. Neko je ušao dok je ono dvoje izbivalo iz kuće i ubio sirotog starca. No, nisam se mogao oteti doj
mu da je reč o vrlo hladnokrvnom čoveku. Morao je doći i proći niz seosku ulicu i zatim se ušuljati kroz nečije straţžnje dvorište. Granite Bungalow je sa svih strana okružen kućama, kao što uostalom možete videti. Kako to da ga baš niko nije video?
Inspektor je zastao i sav je zasjao.
- Aha, shvatam što mislite reći — rekao je Poirot.
- Nastavićete?
- Hm, gospodine moj, nešto nije u redu, rekao sam sebi —nešto sam nanjušio. I počeo sam gledati uokolo. Eto, te figurice od žada. Bi li običan propalica ikad
pomislio da su vredne? Osim toga, pokušati tako nešto usred bela dana čista je ludost. Pretpostavimo da je starac počeo zvati upomoć?
—Pretpostavljam, inspektore, da je oteklina na glavi posledica udarca nanesena pre smrti?—rekao je Mr. Ingles.
—Tačno tako, gospodine. Prvo ga je, mislim ubica, tresnuo po glavi a zatim mu je prerezao grkljan. To je barem jasno. Ali kako je došao i otišao? U ovako malim mestima ljudi odmah opaze stranca. I sve mi se to odjedanput složilo— niko nije došao. Dobro sam se zagledao uokolo. Prošle je noći padala kiša i jasno
su se videli tragovi koji su vodili iz kuhinje i u kuhinju. U dnevnoj sobi videla su se samo dva para tragova (Betsy Andrews se zaustavila na vratima)- gospodin Whalley (nosio je meke kućne papuče) i otisci još jednog čoveka. Taj je drugi čovek stao na krvave mrlje i pošao sam za njegovim krvavim tragovima
—ispričavam se, gospodine.
—Ništa, ništa —rekao je Ingles uz jedva primetan osmeh—savršeno sam shvatio šta ste hteli reći.
- Pošao sam za tragom do kuhinje — ali ne dalje. Dakle, to je prvo. Drugo: na nadvoju vrata gospodina Granta spazio sam jedva vidljiv trag krvi. Treće —
to ima veze s čizmama gospodina Granta, koje je on inače skinuo. Uzeo sam ih i utvrdio da odgovaraju tragovima. I to je bilo to. Neko je iz kuće učinio zločin. Upozorio sam Granta i priveo ga; i zamislite što sam našao skriveno u njegovu port-manteau? Male figurice od žada i otpusnicu. Robert Grant se zvao i
Abraham Biggs, optužen zbog teškog zločina i provale te osuđen pre pet godina.
Pobedonosno, inspektor je načas zastao.
—I, gospodo, štoa mislite o tome?
- Mislim- rekao je Poirot-da je to, prema svemu sudeći, vrlo jasan slučaj- zapravo, iznenađujuće jasan. Taj Biggs, ili Grant -mora da je reč o vrlopriglupom i neškolovanom čoveku, zar ne?
—Pa, on je—grub, prost čovek. Nema pojma šta bi mogao značiti otisak stopala.—Očito čovek ne čita detektivske romane! Pa inspektore, čestitam vam. Sad možemo pogledati mesto zločina, zar ne?
—Smesta ću vas lično odvesti tamo. Želeo bih da vidite te otiske stopala.
—I ja bi ih želeo videti. Da, da, vrlo zanimljivo, vrlo ingeniozno.
Smesta smo krenuli. Gospodin Ingles i inspektor su požurili napred. Zadržao sam Poirota kako bih mu rekao nešto a da inspektor ne čuje,
—Šta mislite o svemu ovom, Poirot? Je li baš sve tako kako se čini
—To je pravo pitanje, mon ami. Whalley vrlo jasno u svom pismu tvrdi kako
mu je Velika Četvorka na tragu, a mi znamo, vi i ja, da Velika Četvorka nije tek krampus za decu. Pa ipak, čini se da sve upućuje na to da je taj Grant učinio zločin. Zašto je to učinio? Zbog figurica od žada? Ili je agent Velike Četvorke? Moram priznati da mi se ovo zadnje čini verovatnijim. Bez obzira na to
kako vredne bile te figurice, čovek njegovog društvenog porekla ne bi to baš mogao znati — ili barem ne toliko biti svestan te činjenice da počini zločin kako bi ih se dočepao. (To je, par example, inspektor morao zapaziti.) Grant je jednostavno mogao ukrasti taj žad i pobeći, a da ne ubije čoveka. E, da; bojim se da se naš prijatelj iz Devonshirea nije baš suviše služio svojim malim sivim stanicama. Merio je otiske stopala, ali nije promislio i posložio svoje ideje nekom nužnom metodom i prema nekom redu.
Agata Kristi, Velika četvorka ( nastavci : Romani u nastavcima )
9. 6. 2020.
Agata Kristi, Velika četvorka (Drugo poglavlje, Čovek iz azila )
Na sreću voz se zaustavio nedaleko od stanice. Otišli smo peške do obližnje garaţže, iznajmili automobil i za samo pola sata već hitali prema Londonu. Tek se tada Poirot udostojio zadovoljiti moju znatiželju.
—Zar ne vidite? Ma, zapravo nisam ni ja, ali sad mi je jasno. Hastings, pokušavalo me se maknuti s puta.
—Šta!
—Da. I to vrlo lukavo. I mesto i način odabrani su vrlo znalački i umešno. Bojali su me se.
—Ko to?
—Ona četiri genija koja su se združili kako bi zajedno delovali s onu stranu zakona. Kinez, Amerikanac, Francuskinja i još neko. Bog nam pomogao da stignemo na vreme, Hastings?
—Mislite da našem posetiocu preti neka opasnost?
—Siguran sam u to.
Po dolasku pozdravila nas je gospođa Pearson. Neobazirući se na njezino oduševljenje i zapanajenost što opet vidi Poirota, zatražili smo obavest. Bila je umirujuća. Niko nije zvao i naš se gost nije budio.
S uzdahom olakšanja zaputili smo se u sobe. Poirot je prošao kroz vanjsku i ušao u unutrašnju. A onda me pozvao čudno uznemirenim glasom.
—Hastings, on je mrtav.
Potrčao sam do njega. Čovek je ležao onako kako smo ga ostavili, ali mrtav i to već neko vreme. Potrčao sam po lekara. Znao sam da se Ridgeway još nije mogao vratiti. Odmah sam našao drugog lekara i vratio se s njim.
—Mrtav je, siroto momče. Neka propalica s kojom ste se sprijateljili, ha?
—Nešto slično — uzvratio je Poirot neodređenim tonom. Doktore, šta je uzrokovalo smrt?
—Teško je reći. Možda neka vrsta napada. Ima znakova gušenja. Nigde ne curi plin, zar ne?
—Ne, samo električna rasveta —ništa drugo.
— I oba su prozora bila otvorena. Rekao bih da je mrtav već dva sata. Vi ćete izvestiti nadležne osobe, je l' da?
Otišao je. Poirot je obavio nekoliko nužnih telefonskih razgovora. Donekle na moje iznenađenje, tek na kraju nazvao je i našega starog prijatelja inspektora Jappa i zamolio ga da navrati ako ikako može.
Tek što je to obavljeno, pojavila se gospođa Pearson razrogačenih očiju.
—Traži Vas neki gospodin iz Syluma. Da ga uvedem?
Kimnuli smo u znak pristanka i uskoro se pojavio krupan čovjek u odori.
—... jutro, gospodo—rekao je veselim glasom.—Imam razloga poverovati da ovde držite jednu od mojih ptičica. Pobegao je prošle noći.
—Bio je ovde—tiho je odgovorio Poirot.
—Nije vam valjda pobegao— upitao je čuvar pomalo zabrinuto.
—Mrtav je.
Na čuvarovu se licu nije pojavio izraz olakšanja nego zabrinutost.
—Ma što ne kažete. Pa, usudio bih se reći da je tako najbolje za sve strane.
—Je li bio - opasan?
— Mogući ubica, mislite? A ne. Zapravo, bezopasan. Vrlo akutna manijaproganjanja. Pun nekih tajnih društava iz Kine koja su ga ućutkala. Svi su oni isti.
Stresao sam se.
—Koliko je prošlo otkako je ućutkan —zapitao je Poirot.
—Pa, već dve godine.
—A tako—tiho je rekao Poirot.—Zar nitko nikad nije pomislio da je nesretnik možda pri zdravoj pameti?
Čuvar se grohotom nasmejao.
—Da je bio duševno zdrav, šta bi radio u ustanovi za mentalno poremećene? Znate, svi oni govore kako su normalni.
Poirot više nije rekao ni reči. Uveo je čoveka u sobu da vidi mrtvo telo,
Smesta mu je utvrdio identitet.
—To je on, nema sumnje—rekao je čuvar bez osećaja u glasu.
—Smešan neki čovečuljak, zar ne? E pa, gospodo, mogao bih poći i učinitišto treba u tim okolnostima. Truplo neće još dugo smetati. Ako slučajno dođe nasud, morat ćete se pojaviti, usudio bih se reći. Doviđenja, gospodine
Uz nespretan lagani naklon, otklatario se iz sobe. Za nekoliko minuta došao je Japp. Inspektor Scotland Yarda bio je živahan i otmen kao i obično.
—Evo me, gospo'n Poirot. Šta mogu učiniti za vas? Mislio sam da ste se danas otputili na neke koraljne otoke?
—Vrli moj Jappu, želeo bih znati jeste li ikad videli ovog čoveka.
Uveo je Jappa u spavaću sobu. Zbunjena lica inspektor je zurio u čoveka na krevetu.
—Da vidimo—čini mi se nekako poznatim — a i ponosim se svoji pamćenjem. Bože dragi, pa to je Maverling.
—Momak iz Tajne službe — ne jedan od naših. Pre pet godina otišao je u Rusiju. Nikad se više nije čulo za nj. Uvek se mislilo da su mu boljšeki došli glave.
—Sve se onda slaže —rekao je Poirot, kad je Japp otišao —osim što se čini da je umro prirodnom smrću.
Stajao je i s izrazom nezadovoljstva na licu gledao nepokretno telo. Nalet vetra rastvorio je zastore na prozorima. Poirot je naglo podignuo pogled.
—Pretpostavljam da ste vi otvorili prozore kad ste ga polegli na krevet Hastingse?
—Ne, nisam—uzvratio sam.—Koliko se sećam bili su zatvoreni. Poirot je naglo dignuo glavu.
—Zatvoreni— a sad su otvoreni. Što to može da znači?
—Neko je ušao tim putem —rekao sam.
—Moguće je i to —složio se Poirot, ali govorio je nekako odsutnim glasom i neuverljivo. Nakon minutu, dve rekao je:
—Nisam baš to imao na umu, Hastings. Da je samo jedan prozor otvoren, ne bi me to toliko intrigiralo. Ali, zanimljivo je da su oba prozora bila otvorena.
Požurio je u drugu sobu.— I prozor u dnevnom boravku je otvoren. A zatvorilismo ga. Ah!
Nagnuo se nad mrtvim neznancem i pomno mu zagledao krajeve usana. Iznenada je zaključio.
—Začepljena su mu bila usta, Hastings. Ućutkan i zatim otrovan.
—Nebesa!— uzviknuo sam šokiran. —
Pretpostavljam da ćemo sve doznati nakon obdukcije.
—Ništa nećemo doznati. Umro je zbog udisanja cianovodične kiseline. Prinesena mu je tačno pod nos. A zatim je ubica otišao — ali, prvo je otvorio sve pro
zore. Cianovodična kiselina jako hlapi, a ima karakterističan miris gorkih badema. Budući da se ne oseća nikakav miris i niko zapravo ne bi imao razloga posumnjati, lekari bi kao razlog smrti naveli prirodne uzroke. I tako znači, taj je čoek bio pripadnik Tajne službe, Hastingse, A pre pet godina nestao je u Rusiji.
—Posljednje dve godine proveo je u duševnoj bolnici —rekao sam.—Ali šta je s one prijašnje tri godine?
Poirot je odmahnuo glavom i onda me uhvatio pod ruku.
—Sat, Hastinge, pogledajte na sat. Pogledao sam na sobni sat. Stao je u četiri.
—Mon ami, neko je nešto petljao sa satom. Mogao je ići još tri dana bez navijanja. Znate, ovaj se sat navija svakih osam dana.
—Ali zašto su to učinili? Žele nas navesti na krivi trag, tako da pomislimo kako se zločin zbio u četiri sata?
—Ne, ne; promislite bolje, prijatelju dragi! Upotrebite male sive stanice. Vi ste Maverling. Možda ste nešto čuli —i potpuno ste svesni da vam je došao kraj.
Ostalo vam je samo dovoljno vremena da ostavite neki znak. Četiri sata, Hastings. Broj Četiri, Uništavatelj . Ah, koja zamisao!
Požurio je u drugu sobu i dograbio telefon. Zatražio je Hanwella.
—To je bolnica? Čujem da vam je neko danas pobegao? Šta kažete? Samo tren, molim vas. Hoćete li ponoviti? Ah, parfaitement.
Obesio je slušalicu i okrenuo se prema meni.
- Čuli ste, Hastingse? Niko danas nije pobegao.
- Ali čovek koji je ovdje bio -čuvar?
- Čudim se - jako se čudim.
- Mislite?--
- Broj Četiri
- Uništavatelj.
Zaprepašteno sam se zagledao u Poirota. Nakon minutu, dve kad mi se vratio glas, rekao sam:
- Kao prvo; sad ćemo ga prepoznati, ako ga opet bilo gde vidimo. On je čovek vrlo izražajnog izgleda.
- Je li, mon ami? Mislim da nemate pravo. On je krupan, prost i crvena lica, debelih brkova i gruba glasa. Kad ga ponovno sretnemo biće potpuno drukčiji a, kad je o ostalom reč, ima neupadljive oči, neupadljive uši i savršeno veštačko zubalo. Prepoznati nekoga nije tako lako kao što mislite. Sledeći put...
- Mislite da ćemo ga ponovno sresti? - prekinuo sam Poirota.
Poirotovo lice bilo je vrlo zabrinuto.
-To je dvoboj na smrt, mon aml Vi i ja s jedne strane, Velika Četvorka s druge. Prva je runda njihova; ali, nisu me uspeli maknuti s puta, pa ubuduće moraju računati na Hercuelea Poirota.
30. 5. 2020.
Agata Kristi, Velika četvorka ( Prvo poglavlje, Neočekivani gost )
PRVO POGLAVLJE
Neočekivani gost
Sretao sam i ljude koji uživaju u prelascima kanala; ljude koji jednostavno mirno sede u naslonjačima na palubi i, kad brod pristane u luci, pričekaju da baci vez, zatim pokupe svoje ~stvafi i iskrcaju se bez ikakve gužve. Meni to nikad -nije uspevalo. Od trenutka kad bih se ukrcao na brod uvek sam imao osećaj da je vreme prekratko za bilo šta. Pomicao bih kovčege s jednog na drugo mesto a kad bih silazio u salon na ručak, pohlepno bih proždirao hranu uz neugodan osećaj da bi brod mogao iznenada pristati dok sam još u potpalublju. Možda mi je to ostalo još iz rata, od onih kratkih dopusta kad se činilo toliko važnim izboriti mesto uz sam izlaz i naći se među prvima koji se iskrcavaju, kako ne bih potratio dragocene minute trodnevnog ili petodnevnog odmora.
Tog julskog jutra, dok sam stajao uz ogradu i promatrao kako se približavaju doverske bele stene, divio sam se ljudima koji su mirno sedeli u naslonjačima i ne bi čak niti podigli pogled kad bi se pred njima prvi put pojavio rodni kraj. Ali, ipak bili su drukčiji od mene. Nema sumnje da su mnogi od njih doputovali u Pariz preko vikenda, dok sam ja poslednjih godinu i po dana proveo na ranču u Argentini. Premda sam tamo uspieo i premda smo supruga i ja uživali u slobodnom i lagodnom životu u Južnoj Americi, ipak sam osetio kako mi je nešto stalo u grlu dok sam gledao kako se sve više primiče poznata obala.
Pre dva dana stigao sam u Francusku, obavio neke nužne poslovne transakcije i sada putujem u London. Trebao bih tamo provesti nekoliko meseci
—dovoljno vremena da potražim prijatelje, a posebno jednog starog prijatelja. Čovečuljka s jajolikom glavom i zelenim očima — Herculea Poirota. Nameravao sam ga potpuno iznenaditi. U poslednjem pismu iz Argentine nije mogao niti naslutiti da se spremam na put—zapravo, to sam odlučio u poslednji tren zbog nekih poslovnih teškoća — i mnogo sam divnih trenutaka proveo zamišljajući kako će se oduševiti i zaprepastiti kad me ugleda.
Znao sam da najverovatnije neće biti daleko od svojeg sedišta. Davno su prošla vremena kad su ga istrage koje je vodio odvlačile s jednog na drugi kraj Engleske. Pročuo se i proslavio i više nije dopuštao da ga samo jedna istraga ili slučaj potpuno zaokupe. Kako je vreme prolazilo sve je više i više težio da postanei da ga se smatra "savetodavnim istražiocem" —specijalistom kao što je lekar iz Ulice Harlev. Uvek se podsmevao uobičajenoj i opširnoj predstavi o psu tragaču koji se skriva iza predivnih krinki, kako bi ušao u trag kriminalcima, i koji je zastajkivao pokraj svakog otiska stopala kako bi ga izmerio.
—Ne, moj prijatelju Hastingsu—običavao je govoriti— to prepuštamo Giraudu i njegovim prijateljima. Hercule Poirot služi se vlastitim metodama. Red i metoda, i "male sive moždane ćelije'! Lagodno sedeći u svojim naslonjačima vidimo stvari koje ostali predviđaju i ne zaključujemo naprečac poput mlađahne ždrebadi.
Ne, gotovo nimalo nije trebalo strahovati da će se Hercule Poirot uputiti negde daleko, u neku zabit. Doputovavši u London, ostavio sam svoj prtljag u hotelu i odmah se odvezao na poznatu adresu. Koje li je to j bolne uspomene probudilo umeni! Jedva da sam pozdravio svoju staru stanodavku a već sam počeo preskakivati po dve stepenice i zakucao na Poirotova vrata.
—Pa, samo napred—iznutra se začuo poznati glas.
Ušao sam. Poirot je stajao licem okrenut vratima. U rukama je držao mali kovčežić koji je s treskom ispustio kad me ugledao.
—Mon ami, Hastings— uzviknuo je.— Mon ami, Hastings.
I onda, pojurivši napred, snažno me zagrlio. Razgovor nam je tekao nepovezano i nesređeno. Bujice, uţžurbana pitanja, nepotpuni odgovori, poruke moje supruge, objašnjenja o razlozima mojeg puta — sve je to naprosto hrlilo iz nas.
—Pretpostavljam da je netko u mojim bivšim sobama?—konačno sam izustio kad se Poirot malo sredio.
—Voleo bih da se mogu opet smestiti ovde.
Zapanjujućom brzinom promenio mu se izgled lica.
—Mon Dieu, ali koja chace epouvantable. Izvolite pogledati, prijatelju dragi
Prvi put sam zapravo opazio šta nas okružuje. Naslonjena na zid stajala je golema škrinja pretpovesno ukrašena. Uz nju su bili poredani brojni kovčezi,
uredno složeni po veličini; prvo veliki pa mali. Nesumnjivo se nametao jasan zaključak.
—Negde idete?
—Da.
—A gde?
—U Južnu Ameriku.
—Šta?
—Ma, koje li čudne farse, zar ne? U Rio idem i svakog dana govorim da ništa o tome neću niti natuknuti u pismima — ma, tog iznenađenja kad me ugleda moj vrli Hastings.
—Ali... kad polazite?
Poirot je pogledao na sat.
—Za sat vremena.
—Verujem da ste jednom prilikom rekli kako vas ništa više neće nagnati da krenete na dugo putovanje preko mora?
Poirot je samo sklopio oči i slegnuo ramenima.
—Ne govorite mi o tome, prijatelju dragi. Moj me lekar uverava da se od toga ne umire— i to je samo jedan jedini put; shvatate da se nikad —nikad neću vraćati.
Gurnuo me je u naslonjač.
—Dajte, reći ću vam kako se sve to zbilo. Znate li ko je najbogatiji čovek na svetu? Bogatiji čak i od Rockefellera? Abejjvjgnd.
—Američki kralj sapuna?
- Tačno. Pristupila mi je jedna od njegovih tajnica. Vrlo vaţžna, kako biste vi rekli, hokus-pokus događaji zbivaju se u vezi s nekom velikom kompanijom u Riju. Želeo je da na samom mestu istražim šta se to zbiva. Odbio sam. Rekao sam da mu mogu, ako mi se iznesu činjenice, ponuditi moje stručno mišljenje. No, odgovorio je da to ne može da učini. Činjenice mogu doznati jedino kad dođem u taj grad. U uobičajenim uslovima, to bi zapravo značilo kraj cele priče. Diktirati Herculeu Poirotu čista je drskost. Ali, ponuđena je svota bila toliko zapanjujuća da sam se prvi put u životu našao na iskušenju samo zbog novca. Koje li zarade —celo bogatstvo! I još me nešto privuklo —vi, prijatelju dragi! Poslednju godinu i po dana proveo sam kao pravi samotnjak. I tako sam pomislio —a zašto ne? Počelo me zamarati to što stalno rešavam budalaste probleme. Postao sam dovoljno slavan. Pa, zašto da ne uzmem taj novac, sredim se i nastanim negde blizu starog prijatelja.
Zaista me se dojmio taj simboličan izraz Poirotova poštovanja.
—I tako sam prihvatio—nastavio je.—Za sat vremena trebam stići na feribot. Jedna od onih malih ironija u životu, zar nije tako? No, priznatću vam, Hastings—da ponuđena svota nije bila tako golema, možda bih se i predomišljao jer sam nedavno pokrenuo vlastitu malu istragu. Recite mi što se obično krije pod frazom 'Velika Četvorka'.
—Pretpostavljam da koren vuče još iz Versajske konferencije, a zatim postoji 'Velika Četvorka' i u svetu filma a pojam, se koristi i za neke manje važne
stvari.
—A tako—rekao je Poirot pomalo zamišljen. —Naišao sam na tu frazu,
znate, pod okolnostima u kojima se ne bi moglo primeniti ni jedno od tih objašnjenja. Čini se da se odnosi na bandu međunarodnih kriminalaca ili nešto slično; jedino...
—Jedino šta? —zapitao sam kad sam osetio da okleva.
—Jedino što imam osećaj da je reč o događaju velikih razmera. To je tek tako neki osećaj, ništa više. Oh, moram se spakovati. Vreme leti.
—Ne idite—pokušao sam ga nagovoriti. —Otkažite svoj aranžman- i krenite istim brodom kojim i ja putujem
—Ah, zar je moguće da ne shvatate? Dao sam reč, shvatite —reč Herculea Poirota. Ništa me, osim Pitanja života i smrti, više ne može zadržati.
—A nije verovatno da će se nešto tako zbiti —promrmljao sam pokajnički. —Osim ako se minutu do dvanaest 'vrata ne otvore i uđe neočekivani gost'.
Posegnuo sam za starom izrekom sa smehom u glasu, a onda, u nastaloj tišini, obojica smo se uskomešala čuvši glas iz susedne sobe.
—Šta je sad to? —poviknuo sam.
—Ma foi!—uzvratio je Poirot.
—Zvuči i jako podsjeća na vašeg'neočekivanog gosta' u spavaćoj sobi.
—Ali, kako bi iko mogao uči? Jedina vrata vode kroz ovu sobu.
—Sećanje vas odlično služi, Hastings. A sada počnimo dedukovati.
—Prozor! Ali, onda je provalnik? Jako se strmo uspinjao—rekao bih da je to gotovo nemoguće.
Ustao sam i pošao prema vratima, ali sam zastao na zvuk micanja kvake.
Vrata su se polagno otvarala. U vratnicama se pojavio čoek. Od glave dopete prekriven blatom i prašinom; mršava i iscrpljena lica. Na trenutak se zagledao u nas, nagnuo ustranu i pao. Poirot je skočio da ga pridrži i obratio mi se.
—Vinjak, brzo.
Na brzinu sam nasuo malo vinjaka u čašu i pružio je došljaku. Poirot je pomogao čoveku da popije gutljaj-dva i zatim smo ga zajedno podignuli i odneli do kauča. Za nekoliko minuta otvorio je oči i prazna pogleda počeo razgledati uokolo.
—Šta želite, monsieur? —upitao je Poirot. Čovek je pomaknuo usne i progovorio čudnim, mehaničkim glasom.
—G. Hercule Poirot, Ulica Farraway broj 14.
—Da, da. To sam ja.
Nalikovao je čoveku koji se iznenada prenuo iz sna. Poirot mi je mahnuo da ne govorim. Čovek je nastavio. Govorio je jasnim, visokim glasom i nešto mi je u njegovom glasu nagovestilo da citira neki pisani izveštaj ili neko predavanje.
—Li Chang Yena valja smatrati predstavnikom uma Velike Četvorke. On je snaga koja kontroliše i mtivira. Zato sam ga označio i imenovao Brojem Jedan. Broj Dva se retko spominje imenom. Njega se predstavlja slovom "S" s dve okomite poprečne crte —znakom za dolar; takođe i s dve crte i zvezdom. Moglo bi se zaključiti da je reč o američkom građaninu i da predstavlja moć bogatstva. Nema nikakve sumnje da je Broj Tri žena i francuska državljanka. Možda je ona jedna od sirena demimondea, ali ništa se pouzdano ne zna. Broj Četiri.
Glas mu je na tren utihnuo, a onda se slomio. Poirot se nagnuo prema njemu.
—Da—žustro je dodao —Broj Četiri?
Oči su mu se usredotočile na došljakovo lice. Činilo se kao da neznanca obuzima neki beskrajan, sveprisutan strah; lice mu se zgrčilo i izobličilo.
—Uništavač—zahroptao je došljak. A onda, u grču, ponovno se onesvestio.
—Mon Dieu!—prošaptao je Poirot. —Znači, imao sam pravo. Imao sam pravo.—Mislite...?Prekinuo me.
—Odnesite ga na krevet u spavaćoj sobi. Nemam ni trenutka vremena, moram uhvatiti voz. Ne mogu reći da to baš ţželim. Oh, samo kad bih ga mogao propustiti čiste savesti! No, dao sam reč. Dođite, Hastings!
Ostavljajući našeg tajnovitog posetioca na brigu gospođe Pearson, odvezli smo se i jedva stigli na stanicu na vreme. Poirot je na trenutke ćutao, a zatim postajao brbljiv. Povremeno bi nepomičan sedeo zagledan kroz prozor poput čoveka koji se prepustio nekim snovima i očito nije čuo ni jednu reč od onoga što sam mu govorio. A potom, iznenada živahno i sav u pokretu zasipao bi me nalozima i zapovedima i uveravao kako je nužno da stalno održavamo veze radio telegramima.
Kada smo prošli Woking, zapali smo u dugu ćutnju. Prema voznom redu voz, naravno, nije trebao stati sve do Southamptona; no, eto, zbog saobraćajnog znaka ipak smo se tu zaustavili.
—Ah! Sacre mille tonnerres!—viknuo je iznenada Poirot.
—Bože, koja li sam budala bio. Konačno mi je postalo jasno. Blagoslovljeni bili sveci koji zaustaviše voz. Iskočite, Hastings, iskočite kad vam kažem.
U hipu je otvorio vrata odjeljka i iskočio na prugu.
—Bacite kovčege i skočite.
Poslušao sam ga. U pravi trenutak. Kad sam doskočio, tad je voz ponovno krenuo.
—A sada, Poirot—rekao sam s određenom ljutnjom u glasu—bilo bi lepo da mi kažete šta se to dešava.
—Ugledao sam svetlo, prijatelju dragi.
—To mi doista govori sve—rekao sam.
—Trebalo bi da je tako—rekao je Poirot—ali strahujem, jako strahujem da baš nije tako. Ako možete poneti ove dve škrinje, ja ću nekako ostale kovčege.
Agata Kristi, Velika četvorka ( nastavci : Romani u nastavcima )
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...