»Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode!
koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim?
Do sedam puta?
»Reče njemu Isus: Ne velim ti do sedam puta,
nego do sedam puta sedamdeset.«
(Mat., gl. XVIII, 21-22)
»A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna
u oku svojemu ne osećaš?«
(Mat., gl. VII, 3)
»Koji je među vama bez grieha, neka najprie
kamen baci na nju.«
(Iv., gl. VIII, 7)
»Nema učenika nad učitelja svojega,
nego i sasvijem kad se izuči,
biće svaki kao i učitelj njegov.«
(Luk., gl. VI, 40)
PRVI DEO
I
Ma koliko nastojali ljudi, kad ih se nekoliko stotina hiljada skupi na jednom, nevelikom mestu, da iznakaze tu zemlju na kojoj se stišću; ma kako sabijali kamenje u zemlju da ne bi ništa raslo na njoj; ma kako plevili svaku travku što probije; ma kako dimili kamenim ugljenom i petrolejem; ma kako obrezivali drveće i ma kako isterivali sve životinje i ptice - proleće je bilo proleće čak i u gradu. Sunce je grejalo, trava oživljavala i rasla i zelenela se svuda gde je god nisu sastrugali, ne samo na tratinama po ulicama nego i između kamenih ploča, a breze, topole, krkavine, širile su svoje lepljivo i mirisavo lišće, lipe napinjale pupoljke da pucaju; čavke, vrapci i golubovi na proletni su način gradili već gnezda, a uza zidove zujale muve ogrejane suncem. Vesele su bile i biljke, i ptice, i kukci, i deca. Ali ljudi - veliki, odrasli ljudi - nisu prestajali da varaju i muče sami sebe i jedan drugoga. Ljudi su držali da nije sveto i važno to proletno jutro, ni ta krasota sveta božjega stvorena za dobro svim bićima - krasota koja pozivlje za mir, slogu i ljubav - nego je sveto i važno ono što su izmislili oni sami da bi vladali jedan nad drugim.
Tako se u kancelariji gubernijskog zatvora držalo da nije sveto i važno što je svim životinjama i ljudima dana miloća i radost proletna, nego se držalo svetim i važnim što je jučerašnjeg dana bio stigao pod brojem, s pečatom i natpisom, spis o tom da bi se danas, 28. aprila, u devet sati ujutro, dovela tri uznika što se nalaze u istražnom zatvoru - dve žene i jedan muškarac. Jedna od tih žena, kao najvažnija prestupnica, imala se dovesti odvojeno. Na osnovu, dakle, te odredbe ušao je 28. aprila, u osam sati ujutro, nadstražar u mračni, smradni hodnik ženskog odela. Za njim je ušla u hodnik žena izmučena lica, kuštrave sede kose, u jakni, s gajtanima na rukavima i potpasana pasom s modrim rubom. To je bila stražarica.
- Vi biste Maslovu? - zapita ona prilazeći s dnevnim stražarom jednim vratima od ćelije, koja se otvaraju na hodnik.
Stražar zveckajući gvožđem otključa bravu, otvori vrata ćelije iz koje provali još smradniji smrad nego što je u hodniku i viknu:
- Maslova, pred sud! - i opet pritvori vrata očekujući. Čak i u zatvorskom je dvorištu bio svež vazduh koji oživljava, vetar ga je doneo u grad. A u hodniku je bio kužni smrad koji te tišti, prožet zadahom izmetina, katrana i gnjileži što odmah navodi na setu i tugu svakog čoveka koji tek dolazi. To je iskusila i stražarica, koja je došla iz dvorišta, premda je bila navikla na loš vazduh. Kad je ulazila u hodnik, obuze je odjednom umornost i pospanost.
U ćeliji se čulo komešanje: ženski glasovi i koraci bosih nogu.
- Ded brže, miči se tamo, Maslova, velim ti! - zavikne nadstražar kroz vrata ćelije.
Za koja dva časa izađe na vrata čvrstim korakom, brzo se okrene i stane uz nadstražara nevisoka i vrlo prsata mlada žena u sivoj haljini navučenoj na belu jaknu i belu suknju. Na nogama su ženi bile platnene čarape, povrh čarapa uznička obuća, a glava povezana belim rupcem ispod kojega su, očito namerno, bile ispuštene vitice kuštrave crne kose. Na svem joj je licu bila ona osobita bledilo kakvo je na licu ljudima koji su proveli dugo vremena u zatvoru, a podseća na krompir kad proklija u podrumu. Takve su joj iste bile i male široke ruke i beli puni vrat koji je virio iz velike ogrlice na haljini. Na tom su licu iznenađivale, osobito na zagasitoj bledoći toga lica, vrlo crne, sjajne, ponešto podbuhle ali vrlo žive oči, od kojih je jedno oko pomalo škiljilo. Držala se veoma uspravno, isprsivši pune grudi. Kad je izašla u hodnik, malo zabaci glavu, pogleda nadstražaru ravno u oči i stade, pripravna da izvrši sve što zaištu od nje. Nadstražar htede već da zaključa vrata, ali se uto promoli odande bledo, oštro, namreškano lice gologlave sede starice. Starica poče da govori nešto Maslovoj; ali nadstražar tresne vrata starici o glavu, i glava nestade. U ćeliji zakikota ženski glas. Maslova se nasmeši također i okrene se prozorčiću s rešetkama na vratima. Starica se s one strane pritisla uz prozorčić i progovorila promuklim glasom:
- Najviše pazi da ne iskazuješ ništa izlišno, ostaj pri jednome, i gotovo!
- Ta svejedno je, gore neće biti - reče Maslova i strese glavom.
- Zna se da je svejedno, a nisu dva - reći će nadstražar sa starešinskim uverenjem o svojoj oštroumnosti. - Za mnom, marš!
Nestade staričina oka što se videlo u prozorčiću, a Maslova iziđe nasred hodnika i brzim koracima pođe za nadstražarom. Siđoše niz kamene stepenice, prođoše pored muških ćelija, smradnijih i još bučnijih nego što su ženske, iz kojih su ih svuda pratile oči u prozorčićima na vratima, i uđoše u kancelariju gde su već stajala dva stražara s puškama. Pisar, koji je onde sedeo, dade jednom vojniku spis prožet duvanskim dimom, pokaže zatvorenicu i reče: »Primi!« Vojnik, nižnjenovgorodski seljak, crvena, rohava lica, turi spis za zavratak na kabanici i smeškajući se podmigne drugaru, Čuvašu širokih jagodica, na zatvorenicu. Vojnici siđu sa zatvorenicom niza stepenice i pođu ka glavnom izlazu.
Na vratima glavnog izlaza otvore se vratašca, vojnici i zatvorenica prekorače preko praga u vratašcima, izađu izvan zidina i pođu gradom po sredini popločanih ulica. Kočijaši, trgovci, kuvarice, radnici, činovnici postajkivali su i radoznalo promatrali zatvorenicu; neki su mahali glavom i mislili: »Evo dokle dovodi loše vladanje koje nije kao naše.« Deca su u stravi gledala razbojnicu, mirilo ih je tek to što za njom idu vojnici, i ona sad ne može ništa više da uradi. Neki seljanin, koji je prodavao ugalj i napio se u gostionici čaja, pristupi joj, prekrsti se i dade joj kopejku. Zatvorenica se zacrvenji, sagne glavu i izgovori nešto.
Osećajući uperene poglede, ona je neopazice, i ne okrećući glave, virkala ispod oka na one što je gledaju, i nju je veselila ta pažnja koju je svraćala na se. Veselio ju je i čisti, kad se uporedi s uzama, proletni uzduh, ali su je bolele noge kad je stupala, jer su bile odvikle od hodanja i bile obuvene u nezgrapne uzničke cokule, te je gledala pod noge i nastojala da stupa što god može lakše. Kad je prolazila kraj brašnare, pred kojom su gegajući se hodali golubovi i niko ih nije dirao, zatvorenica se nogom gotovo okrznula o jednoga goluba; golub uzleti i trepćući krilima proleti zatvorenici tik uz uho da ju je prekrio vetar. Ona se nasmeši i zatim teško uzdahne kad se setila svoga položaja.
II
Život uznice Maslove bio je vrlo običan život. Maslova je bila kći neudate kmetice koja je živela kod svoje matere, kravarice, na imanju dve gospođice sestara. Ta je neudata žena rađala svake godine, i kako se to obično radi po selima, decu su krstili, a zatim mati nije dojila tu decu koja su se neželjeno javljala, koja nisu potrebna i smetaju poslu, i deca su brzo umirala od gladi.
Tako je pomrlo petero dece. Sve su ih krstili, onda ih nisu hranili, pa su umirala. Šesto dete, koje je stekla od prolaznika Ciganina, bila je devojčica, i udes bi joj bio onakav isti, ali se dogodilo da je jedna od dve stare gospođice svratila u obor da izgrdi kravarice što skorup zaudara na kravu. U oboru je ležala dojilja s krasnim, zdravim novorođenčetom. Stara gospođica izgrdi sve zbog skorupa i zato što su rodilju pustili u obor i htede već da ode, ali uto spazi detešce, ražali se i ponudi se da mu kumuje. Krstila je, dakle, devojčicu, a zatim je, žaleći svoje kumče, davala materi mleka i novaca, i devojčica ostade na životu. Stare su je gospođice i zvale »spašenom«.
Devojčici su bile tri godine kad joj se mati razbolela i umrla. Baki kravarici bila je unučica na teret, a onda stare gospođice uzeše devojčicu k sebi. Crnooka je devojčica odrasla neobično živa i mila, i stare su gospođice uživale u njoj.
Stare su gospođice bile dve: mlađa, koja je bila dobrodušnija. Sofja Ivanovna, a ona je i krstila devojčicu, i starija, stroža, Marja Ivanovna. Sofja Ivanovna je gizdala devojčicu, učila je čitati i htela da je obrazuje, Marja Ivanovna je govorila da od devojčice treba načiniti sluškinju, dobru sobaricu, i zato je mnogo iziskivala, kažnjavala je, a kad bi se ozlovoljila, čak je i tukla devojčicu. Tako su ta dva uticaja stvorila od devojčice, kad je odrasla, napola sobaricu, napola odgojenu devojku. Tako su je i zvali srednjim imenom -
ni Katja, ni Katjenjka, nego Katjuša. Šila je, spremala sobe, čistila kredom ikone, pekla, mlela, donosila kafu, radila sitnu rubeninu, a ponekad sedela s gospođicama i čitala im.
Prosili su je, ali nije ni za koga htela da pođe, osećajući da će joj život s tim ljudima, radnicima, što je prose, biti težak, jer je bila razmažena slastima gospodskoga života.
Tako je živela do šesnaeste godine. Kad je navršila šesnaestu godinu, doputovao gospođicama njihov nećak, student, bogataš i knez, i Katjuša se, ne smejući da to prizna ni njemu, a čak ni sebi, zaljubila u njega. Zatim se nakon dve godina taj isti nećak svratio k tetkama na putu u rat, proboravio kod njih četiri dana i uoči svog odlaska zaveo Katjušu, tutnuo joj poslednji dan u ruku novčanicu od sto rubalja i otputovao. Pet meseci nakon njegova odlaska razabrala je pouzdano da je trudna.
Otad joj je omrzlo sve i samo je mislila o tom kako bi se izbavila iz one sramote što je očekuje i počela ne samo da preko volje i loše služi gospođicama nego odjednom prasnula, a i sama nije znala kako se to dogodilo; nagovorila gospođicama prostaštva za koja se kasnije kajala i sama i zaiskala da je otpuste.
I gospođice, nezadovoljne s njom, otpustiše je. Od njih je otišla za sobaricu k policijskomu pristavu, ali tamo je mogla da proživi samo tri meseca, jer je policijski pristav, starac od pedeset godina, stao da navaljuje na nju, a kad je jednom počeo osobito da prianja, buknula ona, okrstila ga glupanom i starim đavolom i tako ga gurnula u prsa da je pao. Oterali je zbog prostaštva. Nije joj pristajalo da stupi u službu, brzo će roditi, i ona se nastani kod seoske udovice, babice, koja je trgovala pićem. Porod je bio lak. Ali babica, koja je babičila bolesnoj ženi u selu, zarazi Katjušu babinjom groznicom, pa dete, dečaka, otpraviše u nahodište gde je odmah umrlo nakon dolaska, kako je pripovedala starica koja ga je odvezla.
Kad se Katjuša nastanila kod babice, imala je u svemu 127 rubalja; 27 zarađenih rubalja i 100 rubalja što joj je dao njen zavodnik. A kad je odlazila od nje, bilo joj je ostalo svega šest rubalja. Nije znala čuvati novce, trošila je i za sebe, i davala svima ko god zamoli. Babica joj je naplatila za življenje - za hranu i za čaj - za dva meseca 40 rubalja, 25 rubalja je otišlo da se otpravi dete. 40 rubalja izmolila je babica da kupi kravu, dvadesetak se rubalja rasulo tako -za haljine, za darove, tako da Katjuša, kad je ozdravila, nije imala novaca, te je valjalo tražiti mesto. Mesto je našla kod šumara. Šumar je bio oženjen čovek, ali je isto onako, kao i policijski pristav, već od prvog dana počeo da navaljuje na Katjušu. Bio joj je mrzak i nastojala je da ga se kloni. Ali on je bio iskusniji i lukaviji nego ona, a što je glavno, bio je gospodar koji ju je mogao slati kamo hoće, pa je uvrebao časak i dočepao je se. Žena mu to doznala, pa kad je jednom zatekla muža sama u sobi s Katjušom, poletela da je tuče. Katjuša se nije dala, te se zapodela tučnjava zbog koje su je isterali iz kuće, a nisu joj platili što je zaradila. Onda Katjuša ode u grad i nastani se onde kod tetke. Tetak je bio knjigovođa i nekad je živeo dobro, ali je sad bio izgubio mušterije, pijančevao je i zapijao sve što mu dopadne ruku.
A tetka je držala malu praonicu, time hranila sebe i decu i uzdržavala propalicu muža.
Ona ponudi Maslovoj neka se u nje zaposli kao pralja. Ali gledajući teški život kod tetke, skanjivala se Maslova i tražila po služinskim zavodima mesto sluškinje. I mesto je našla kod gospođe uz koju su živela dva sina gimnazijalca. Nedelju dana pošto je bila stupila u službu, stariji brkati gimnazijalac šestog razreda prestade da uči i nije ostavljao Maslovu na miru, navaljivao je na nju. Mati okrivi za sve Maslovu i otpusti je. Novog mesta nije dobila, ali se dogodilo da je Maslova, kad je došla u služinski zavod, srela onde gospođu s prstenjem i s narukvicama na gojnim golim rukama. Kad je ta gospođa doznala prilike Maslove i da traži mesto, dade joj svoju adresu i pozva je k sebi. Maslova ode k njoj. Gospođa je dočeka ljubazno, pogosti je kolačima i slatkim vinom i pošalje nekud svoju sobaricu s pisamcem. Naveče uđe u sobu visok čovek duge prosjede kose i sede brade; taj starac sedne odmah uz Maslovu i uzme da je promatra i da se šali s njom, blistavih očiju, i da se smeška. Domaćica ga pozove u drugu sobu i Maslova je čula kako je govorila: »Sasvim je sveža, sa sela.« Onda pozove domaćica Maslovu i reče joj da je to pisac koji ima vrlo mnogo novaca i neće ništa požaliti ako mu se bude svidela. Svidela mu se, i pisac joj dao 25 rubalja i obećao da će se često sastajati s njom. Novci se vrlo brzo potrošili kad su se nanizali troškovi izdržavanja kod tetke, pa nova haljina, šešir i vrpce. Za nekoliko je dana pisac po drugi put poslao po nju. Otišla je. Dao joj je 25 rubalja i predložio da se preseli u zaseban stan.
Živeći u tom stanu, što joj je najmio pisac, zaljubi se Maslova u zgodnog trgovačkog pomoćnika koji je stanovao u istom dvorištu. Sama to reče piscu i preseli se u zaseban mali stan. A pomoćnik, koji joj je obećao da će je uzeti, ne kazujući ništa otputova u Nižnji Novgorod, očito ju je ostavio, i Maslova ostala sama. Htela je u prvi mah da sama živi u stanu, ali joj nisu dopustili. I policijski joj komesar reče da može stanovati tako samo ako dobije žutu cedulju i podvrgne se pregledima. Onda ona ode opet k tetki. Kad je tetka videla na njoj modnu haljinu, ogrtač i šešir, dočeka je s poštovanjem i nije se više usuđivala da joj nudi neka stupi u pralje, jer je držala da je ona sad stala na višu stepenicu u životu. Za Maslovu nije sad ni bilo više pitanja o tom bi li ili ne bi li u pralje. Sa žaljenjem je gledala sada taj robijaški život što ga u prvim sobama provode blede pralje mršavih ruku, od kojih su neke već sušičave, kako peru i glačaju u sapunskoj pari od trideset stupnjeva, kraj prozora otvorenih i leti i zimi - i strepila je od pomisli da je i ona gotovo bila stupila na tu robiju. I baš u to vreme, nadasve jadno za Maslovu, jer nije imala nikakva pokrovitelja, Maslovu je pronašla podvodačica koja je javnim kućama dobavljala devojke.
Maslova je pušila već odavno, ali u poslednje vreme, za svog odnosa s pomoćnikom i onda pošto ju je ostavio, sve se više i više priučavala da pije. Vino ju je privlačilo ne samo zato što joj se činilo tečnim, nego ju je najviše privlačilo i zato što joj je omogućavalo da zaboravi sve one nevolje što je proživela te joj davalo neusiljenost i uverenost o svojoj vriednosti, koje nije imala bez vina. Bez vina je vazda bila pokunjena i sramežljiva. Podvodačica pogosti tetku, a kad je napila Maslovu, ponudi joj da stupi u najbolji, najepši zavod u gradu, a isticala joj sve probitke i prednosti toga položaja. Maslovoj je bilo da bira: ili poniženje da bude sluškinja, a onda će zacelo biti muških napastovanja i tajnih časovitih preljuba, ili siguran, miran, uzakonjen položaj i javni, zakonom dopušteni i dobro plaćeni postojani preljub, i ona je odabrala ovo posednje. Osim toga mislila je time da se osveti i svome zavodniku, i pomoćniku, i svim ljudima koji su joj učinili nažao. Pri tom ju je zamamljivao također i bio jedan od razloga konačnoj njenoj odluci to što joj je podvodačica rekla da haljine može naručivati kakve bude želela - baršunaste, fajene, svilene, plesne s golim ramenima i rukama. A kad je Maslova zamislila sebe u svetložutoj svilenoj haljini, iskićenoj crnim baršunom - dekolteu, nije mogla da odoli nego predala putnicu. I te iste večeri najmi podvodačica izvoščika i odveze je u čuvenu javnu kuću Kitajeve.
Otada je za Maslovu počeo onaj život kroničnog kršenja božjih i čovečanskih zapovedi, što ga provode hiljade i hiljade žena ne samo po dopuštenju nego i pod pokroviteljstvom državne vlasti, koja je zabrinuta za dobro svojih građana, i za devet se od deset žena svršava bolnim bolestima, preranom iznemoglošću i smrću.
Ujutro i danju težak san posle noćne orgije. U tri, u četiri sata umorno ustajanje s prljave postelje, selterska voda za mamurluk, leno švrljanje po sobama u jutarnjim haljinama, bluzama, spavaćim haljinama, virkanje iza zavesa na prozore, malko rečkanje, zatim umivanje, mazanje, namirisivanje tela, kose, ogledavanje haljina, svađe zbog haljina s gazdaricom, ogledavanje u ogledalu, mazanje lica, obrva, slatka masna hrana, zatim oblačenje u jarku haljinu koja ogoljuje telo, zatim izlazak u iskićenu, sjajno rasvetljenu dvoranu - dolazak gostiju; muzika, igranje, slatkiši, vino, pušenje i preljubi s mladima, srednjima, gotovo decom i starcima koji propadaju, s neženjama, oženjenima, trgovcima, pomoćnicima, Armenima, Židovima, Tatarima, bogatima, siromašnima, zdravima, bolesnima, pijanima, treznima, surovima, nežnima, vojnicima, civilistima, studentima, gimnazijalcima - s ljudima svih staleža, godina i vrsta. I krikovi, i šale, i tučnjave, i muzika, i duvan i vino, vino i duvan, i muzika od večeri sve do svanuća. I tek ujutro oslobođenje i težak san. I tako svaki dan, celu sedmicu. A potkraj nedelje vožnja u državni institut - na policiju, gde državni službenici, činovnici, doktori, muškarci, nekad ozbiljno i strogo, a nekad s nestašnim veseljem, ništeći stid što ga je za obranu od zlodela dala priroda ne samo ljudima nego i životinjama - pregledavaju te žene i izdaju im patent za
nastavljanje tih istih zlodela što su ih one sa svojim saučesnicima izvršivale u toku sedmice. I opet takva ista sedmica dana. I tako svaki dan - i leti, i zimi, i na radne dane, i na blagdane.
Tako je Maslova proživela sedam godina. Za to je vreme promenila dve kuće i bila jedan put u bolnici. Sedme godine njena boravka u javnoj kući, a osme godine posle prvog pada, kad joj je bilo 26 godina, dogodilo joj se ono zbog čega su je strpali u zatvor i sada je dovodili pred sud nakon šest meseci proboravljenih u zatvoru s ubicama i kradljivcima.
III
Baš kad je Maslova, izmorena dugih hodom, došla sa svojom pratnjom k zgradi Okružnog suda, onaj je isti nećak njenih odgojiteljica, knez Dmitrij Ivanovič Nehljudov, koji ju je zaveo, ležao još na svojoj visokoj, mekoj postelji, na perima i s perinom, raskopčao ovratnik na holandskoj čistoj noćnoj košulji s uglačanim naborima na prsima i pušio cigaretu. Netremice gledao preda se i mislio što mu valja danas uraditi i šta je bilo juče.
Sećajući se sinoćne večeri provedene kod Korčaginih, bogatog i odličnog sveta, čiju će kćer, kako svi misle, uzeti, on uzdahne, baci ispušenu cigaretu, htede da iz srebrnog cigarnika izvadi drugu, ali se predomisli pa spusti s kreveta glatke bele noge, nađe njima papuče, ogrne na puna ramena svilenu domaću haljinu te brzo i teško koračajući ode u sobu za odevanje do spavaće sobe, svu prožetu umetnim zadahom eliksira, kolonjske vodice, fiksatoara, parfema. Onde on osobitim praškom očisti zube plombirane na mnogim mestima, isplahne ih mirisavom vodicom, onda se stade od glave do pete prati i trljati različitim peškirima . Pošto je mirisavim sapunom oprao ruke, pomno očistio četkicama duge nokte, a u velikom mramornom umivaoniku umio lice i debeli vrat, ode još u treću sobu kraj spavaonice gde je bio pripravljen tuš. Kad je tako hladnom vodom oprao mišićavo belo telo, obloženo salom, i otro se dlakavim otiračem, navuče čisto uglačano rublje, obuje cipele sjajne kao zrcalo i sedne pred toaletno ogledalo da dvema četkama raščešlja kratku, crnu kovrčavu bradu i kuštravu kosu, koja mu se proredila na prednjem delu glave.
Sve stvari koje je upotrebljavao - toaletni pribor, rublje, odeća, obuća, ovratnici, pribadače, kopče - bile su najbolje i najskuplje vrste, nenapadne, priproste, valjane i skupocene.
Pošto je od desetak okovratnika i pribadača odabrao one koji su mu prvi dospeli pod ruku- nekad mu je to bilo novo i zanimljivo, sad mu je bilo baš svejedno - Nehljudov obuče odelo očišćeno i pripravljeno na stolici i izađe, ako i nije bio potpuno svež, a ono čist i mirisav, u dugu sobu u kojoj su juče tri momka olaštila parket, a u njoj stoji golem hrastov bife i isto tako velik rasklopni stol, koji se čini nekako svečan sa svojim široko raskrečenim izrezbarenim nožicama nalik na lavlje šape. Na tom stolu, koji je bio pokriven finim naškrobijenim stolnjakom s velikim monogramima, stajali su: srebrn kafeni sud s mirisavom kavom, isto takva šećernica, skorupnik s ukuhanim skorupom i košarica sa svežim pecivom, kolačićima i biskvitom. Uz pribor su ležala prispela pisma, novine i novi svezak »Revue des deux Mondes«. Nehljudov htede baš da se prihvati pisama, ali uto doplovi na vrata što vode u hodnik puna vremešna žena u crnini, s poculicom od čipaka, koja joj pokriva nešto poširu stazicu razdeljka na glavi. To je bila sobarica pokojne matere Nehljudovljeve, koja je nedavno umrla u tom istom stanu, Agrafena Petrovna; ona je sad ostala kod sina kao gazdarica.
Agrafena Petrovna je u različito veme provela desetak godina s Nehljudovljevom majkom u inostranstvu te je naoko i po manirama bila gospođa. Živela je u kući Nehljudovih od detinjstva i znala je Dmitrija Ivanoviča dok je još bio Mitjenjka.
- Dobro jutro, Dmitrije Ivanoviču.
- Zdravo, Agrafena Petrovna. Šta je novo? - zapita Nehljudov šaleći se.
- Pismo, ili od kneginje, ili obično od kneginjice. Odavno ga je donela sobarica, čeka kod mene - odgovori Agrafena Petrovna dajući pismo i značajno se smeškajući.
- Dobro, odmah - reče Nehljudov, uzme pismo, a kad je opazio smešak Agrafene Petrovne, namršti se.
Smešak Agrafene Petrovne značio je da je pismo od kneginjice Korčagine koju Nehljudov, po mišljenju Agrafene Petrovne, kani da uzme. I ta misao, iskazana smeškom Agrafene Petrovne, bila je neugodna Nehljudovu.
- Reći ću joj, dakle, neka pričeka. - I Agrafena Petrovna prihvati četkicu kojom se opahuje stol, a jer nije ležala na svom mestu, premetne je na pravo mesto i otplovi iz sobe. Nehljudov otvori mirisavo pismo što mu je dala Agrafena Petrovna i stade ga čitati:
»
Vršeći dužnost koju sam preuzela da budem Vaše pamćenje« - bilo je napisano jasnim, ali širokim rukopisom na listu sivog debelog papira, s hrapavim rubovima - »podsećam Vas da Vi danas, 28. aprila, morate da budete u porotnom sudu i zato se ne možete nikako s nama i s Kolosovim odvesti da gledate slike kako ste Vi, po prirođenoj Vam lakoumnosti, obećali juče; ( à moins que vous ne soyez disposé à payer à la cour d'assises les 300 roubles d'amende que vous refuses pour votre cheval- Ako, međutim, niste spremni da platite porotnom sudu trista rubalja globe, koje vam je žao dati za konja... )
- zato što niste stigli na vreme.
Setila sam se toga juče tek što ste bili otišli. Nemojte, dakle, zaboraviti.
Kn. M. Korčagina«
Na drugoj strani je bio dodatak:
»Maman vous fait dire que votre couvert vous attendra jusq'à la nuit. Venez absolument a quelle heure que cela soit.« ( Mama vam poručuje da će vas prostrt sto čekati do noći. Dođite svakako ma u koje vreme.)
M. K.«
Nehljudov se namršti. Pisamce je bilo nastavak one veštačke rabote što je već dva meseca izvodi s njim kneginjica Korčagina, a sastojalo se u tom da ga je nezametnim koncima sve više i više vezivala uza se. A, međutim, osim one obične neodlučnosti za ženidbu, kakva je u ljudi koji nisu u prvoj mladosti i nisu strasno zaljubljeni, bio je u Nehljudova još važan razlog zašto je ne bi mogao odmah zaprositi, sve da se i odluči na to. Nije tome bio razlog što je pre deset godina zaveo Katjušu i ostavio je - to je bio sasvim zaboravio i nije držao zapreku svojoj ženibi; razlog je bio što je baš bio u odnosu s udatom ženom,
pa ako je s njegove strane bio sad i raskinut taj odnos, ona još nije priznala da je raskinut. Nehljudov je bio vrlo bojažljiv sa ženama, ali baš je ta bojažljivost izazvala u one udate žene želju da ga pokori. Bila je to žena predstavnika plemstva u onom kotaru kamo je na izbore putovao Nehljudov. I ta mu je žena nametnula odnos koji se Nehljudovu činio svaki dan sve zamamnijim, a u isti mah i sve odvratnijim. Isprva nije Nehljudov mogao da odoli napasti, zatim, jer je osećao da joj je skrivio, nije mogao da raskine taj odnos bez njena pristanka. To je, dakle, bio razlog što je Nehljudov držao da nema prava, sve kad bi i hteo, da zaprosi Korčaginu.
Na stolu je baš ležalo pismo od muža te žene. Kad je Nehljudov ugledao taj rukopis i žig, pocrveni i odmah oseti da mu je porasla snaga, što je uvek osećao kad mu se približavala opasnost. Ali se uludo uzrujavao: muž, predstavnik plemstva u onom istom kotaru gde su bila glavna imanja Nehljudovljeva, javljao je Nehljudovu da je za kraj aprila sazvana izvanredna zemska skupština, i on moli Nehljudova neka svakako dođe, donner un coup d'épaule ( da bude oslonac ) narednim važnim pitanjima na zemskoj skupštini o školama i prilaznim putevima, jer da se očekuje jako protivljenje reakcionarne stranke.
Predstavnik je bio liberalan čovek i on se zajedno s nekim istomišljenicima borio protiv reakcije, koja je nastala za Aleksandra III, te ga je svega zaokupila ta borba i ništa nije znao o svom nesretnom porodičnom životu.
Nehljudov se seti svih bolnih časova koje je proživeo s tim čovekom: seti se kako je jednom mislio da je muž saznao i pripravljao se na dvoboj s njim, u kojem je kanio pucati u vazduh ; seti se onog strašnog prizora s njom kad je istrčala u park do ribnjaka da se utopi, a on trčao i tražio je. »Ne mogu sada da putujem i ne mogu ništa da preduzimam dok mi ona ne odgovori« - pomisli Nehljudov. Ima sedmica dana kako joj je napisao odlučno pismo u kojem je priznavao da je kriv i pripravan je da na koji mu drago način iskupi svoju krivicu, ali je ipak držao, za njeno vlastito dobro, da je njihovim odnosima zauvek kraj. Na taj je list očekivao, dakle, odgovor i nije ga dobijao. To što nije bilo odgovora, donekle je bio dobar znak. Da ona ne pristaje na raskid, odavno bi bila napisala, ili bi čak i sama doputovala kako je to radila pre. Nehljudov je čuo da je onde bio sad neki oficir koji joj se udvarao, i to ga je morilo ljubomorom, a u isti ga mah radovalo nadom da će se osloboditi laži koja ga muči.
Drugo je pismo bilo od vlasteoskog upravitelja. Upravitelj piše kako bi svakako trebalo da dođe sam on, Nehljudov, da utvrdi svoje nasledno pravo, a osim toga da odluči kako bi se nastavilo gospodarenje: onako kako se vodilo za pokojnice, ili, opet, kao što je on predlagao pokojnoj kneginji i sada predlaže mladomu knezu - da se poveća inventar i da sami obrađuju svu zemlju koja se deli seljacima. Upravitelj piše da će takvo iskorišćavanje biti kudikamo probitačnije. Uz to se upravitelj ispričava što je ponešto zakasnio da prvog u mesecu pošalje 3.000 rubalja, kako je morao po rasporedu. Te će novce poslati narednom poštom. A zakasnio je da pošalje zato što nikako nije mogao da skupi od seljaka, koji su u svojoj nesavesnosti doterali dotle da se morao obratiti vlasti da ih prisili. To je pismo bilo Nehljudovu i ugodno i neugodno. Ugodno mu je bilo što ima vlast nad velikom svojinom, a neugodno je bilo to što je za prve svoje mladosti bio oduševljen sledbenik Herberta Spencera, i posebno je njega, velikog posednika, potresla zasada u »Social Statics« da pravednost ne dopušta privatnu svojinu zemlje. Iskreno i odrešito, kako to mladost ume, ne samo da je govorio tada da zemlja ne može biti predmet lične svojine nego je i na univerzitetu pisao delo o tom, pa je zaista i predao u to vreme seljacima mali deo svoje zemlje (koja nije pripadala njegovoj majci, nego njemu lično, po očinskoj baštini), jer nije želeo da u opreci sa svojim uverenjem poseduje zemlju. Sada, kad je po nasledstvu postao veliki posednik, morao je da uradi jedno od ovoga: ili da se odrekne svojine kao što je učinio pre deset godina sa dvesta desetina očinske zemlje, ili da ćutljivim sporazumom prizna da su mu sve prijašnje misli bile pogrešne i lažne.
Prvo nije mogao da uradi jer osim zemlje nije imao nikakvih sredstava za opstanak. Nije, međutim, hteo da služi već je bio prihvatio raskošne navike u životu, od kojih je mislio da ne može više odustati. A i čemu kad u njega nije više bilo ni onog snažnog uverenja, ni one odlučnosti, ni onog častoljublja i želje da bi zadivio, što su bili u njega za mladosti.
A drugo - da se odrekne onih jasnih i neoborivih dokaza o nezakonitosti posedovanja zemlje, što ih je tada crpio iz »Socijalne statike« Spencerove, a sjajnu im je potvrdu našao kasnije, posle mnogo godina, u delima Henryja Georgea - nije nikako mogao. I zato mu je bilo neugodno upraviteljevo pismo.
IV
Kad je ispio kafu, Nehljudov ode u kabinet da iz pozivnice dozna u koliko sati treba da bude u sudu i da napiše kneginjici odgovor. Da dođe do kabineta morao je proći kroz radionicu. U radionici je stajao stalak s izvrnutom započetom slikom i bile porazvešane studije. Pogled na tu sliku kojom se mučio dve godine, i na studije, i na celu radionicu- podsećali su ga na ono što ga je posebno snažno zaokupilo u poslednje vreme - kako je nemoćan da dalje napreduje u slikarstvu. Tumačio je taj osećaj svojim tanano razvijenim estetskim osećanjem, ali mu je ipak vrlo neugodno bilo to saznanje.
Pre sedam godina je istupio iz službe jer je bio odlučio da je njegov poziv slikarstvo te je s visine umetničkog rada ponešto prezirno gledao svaki drugi rad. Sada se pokazalo da nije imao pravo. I zato mu je bio neugodan svaki spomen o tome. Teškim je osećanjem pogledao sve te raskošne uređaje u radionici i neraspoložen ušao u kabinet. Kabinet mu je bio vrlo velika, visoka soba sa svakojakim ukrasima, uređajima i udobnostima.
U ladici, u golemom stolu, u odeljenju za ručne stvari našao je Nehljudov odmah pozivnicu na kojoj je bilo napisano da u sudu mora biti u jedanaest sati te seo i počeo kneginjici pisati da joj zahvaljuje na pozivu i da će nastojati da dođe na ručak. Ali kad je napisao jedno pismo, razdere ga: bilo je odviše intimno; napisao je drugo - bilo je hladno, gotovo uvredljivo. Opet ga razdere i pritisne na puce na zidu. Na vrata uđe vremešan lakaj, mrka lika, obrijan, sa zaliscima, sa sivom pregačom od katuna.
- Molim pošaljite po izvoščika.
- Na zapovest.
- I recite - onde očekuje ona od Korčaginih - da zahvaljujem, nastojaću da dođem.
- Na zapovest.
»Neuljudno je, ali ne mogu da pišem. Svakako ću se danas sastati s njom« - pomisli Nehljudov i ode da se obuče.
Kad se obukao i izišao na vanjske stepenice, već ga je čekala poznata kočija s gumenim točkovima.
- A juče, tek što ste se bili odvezli od kneza Korčagina - reći će izvoščik napola okrećući svoj krepki, opaljeni vrat u beloj ogrlici na košulji - i ja došao, vratar veli: Baš su otišli.«
»I kočijaši znaju za moje odnose s Korčaginima« - pomisli Nehljudov i nerešeno pitanje koje ga je neprestano zaokupljalo poslednje vreme: treba li ili ne treba da uzme Korčaginu - pojavi se pred njim i on, kao i u većini pitanja koja su u to vreme iskrsavala pred njim, nije nikako mogao da ga reši ni ovako, ni onako.
U prilog ženidbi bilo je, prvo što ženidba, osim ugodnosti domaćeg ognjišta i uklanjanja neurednosti polnoga života, daje priliku za moralan život, kako je nazivao takav porodični život; drugo, i glavno, bilo je to što se Nehljudov nadao da će žena i deca dati smisao njegovuom životu, koji je sada bez sadržaja. A protiv ženidbe je bio, prvo, općšti strah da ne izgubi slobodu, kao u svih neženja koji nisu mladi, a drugo, nesvesni strah od tajanstvenog ženskoga bića.
A zasebno, u prilog ženidbi s Missi (Korčagina se zvala Marija i njoj su dali nadimak kao u svim porodicama određenoga sloja) - bilo je, prvo, što je od dobra roda te se u svemu, od odeće do načina kako govori, hoda, smeje se, odvajala od prostih ljudi; a nije se odvajala bilo čime isključivim, nego »pristojnošću« - nije znao drugog izraza za to svojstvo i vrlo je visoko cenio to svojstvo; drugo, još i to što je ona više od svih drugih cenila njega, dakle ga je, po njegovu poimanju, razumevala. I to, što ga je razumevala, to jest priznavala njegove visoke vrednosti, dokazivalo je Nehljudovu da je umna i da valjano sudi. A protiv ženidbe s Missom bilo je osobito, prvo što bi se, po svoj prilici, mogla naći
devojka koja bi imala još kudikamo više lepih svojstava nego Missi, i zato bila dostojnija njega, a drugo što je njoj 27 godina i zato je u nje bilo zacelo već i prijašnjih ljubavi - i ta je misao morila Nehljudova. Ponos mu se nije mirio s tim da nije ona, čak i u prošlosti, mogla da ne ljubi njega. Nije ona, dabome, mogla znati da će se sastati s njim, ali ga je veđala i puka misao da je ona pre mogla nekoga ljubiti.
Razloga je, dakle, bilo isto toliko »za« koliko i »protiv«, ti su razlozi, barem po svojoj snazi, bili jednaki, te se Nehljudov smejao sam sebi i nazivao sebe Buridanovim magarcem. A ipak je ostajao Buridanov magarac i nije znao kojoj bi se baglji sena okrenuo.
»Uostalom, dok ne dobijem odgovora od Marje Vasiljevne (žene predstavnika plemstva), dok to ne dokončam potpuno, ne mogu ništa preduzeti« - reče sebi. I ta misao da može i mora da zateže s odlukom bila mu je ugodna.
»Uostalom, o svemu tome ću razmisliti kasnije« - reče sebi kad mu se laka kočija bez ikakva štropota dovezla do asfaltirana ulaza u sud.
»Sad treba da savesno izvršim društvenu dužnost, kako ja uvek radim i držim da mora biti. Osim toga je često i zanimljivo« - reče u sebi i uđe pokraj vratara u sudski hodnik.
V
Po sudskim je hodnicima bila već jača vreva kad je Nehljudov ušao u sud.
Stražari su brzo hodali, čas i trkom trčali amo-tamo s nalozima i spisima ne dižući noge od poda nego stružući njima, zadihani. Istražitelji, advokati, suci, prolazili su amo-tamo, molitelji ili optuženici koji nisu zatvoreni nujno su švrljali pored zidova ili sjedili i čekali.
- Gde je Kotarski sud? - zapita Nehljudov jednog stražara.
- Koji vam treba? Ima građanski odeljak, ima i krivični sud.
- Ja sam porotnik.
- Krivični . Tako ste i morali kazati. Ovamo desno, zatim nalevo, i druga vrata
Nehljudov pođe prema uputi.
Pred tim vratima stajala su dva čoveka i čekala; jedan je bio visok, debeo trgovac, dobrodušan čovek koji se očito napio i najeo i bio dobre volje; drugi je bio trgovački nameštenik, židovskog porekla. Razgovarali su o ceni vune kad im je pristupio Nehljudov i zapitao da li je tu porotnička soba.
- Tu je, gospodine, tu je. I vi ste naš čovek, porotnik? - veselo namigujući zapita dobrodušno trgovac.
- No, pa da, zajedno ćemo poraditi - nastavi on kad mu je Nehljudov odgovorio da jest.
- Trgovac drugoga ceha Baklašov - reče pružajući meku, široku ruku koja se nije mogla stisnuti - treba da poradimo. S kim mi je čast?
Nehljudov s predstavi i ode u porotničku sobu.
U nevelikoj porotničkoj sobi bilo je desetak ljudi različitog soja. Svi su tek bili došli, i neki su sedeli, drugi hodali, promatrali jedan drugog i upoznavali se. Bio je jedan penzioner u uniformi, drugi u kaputima, u jakama, samo jedan u prsluku.
Na svima je bio - uza sve to što su mnogi bili otrgnuti od posla i što su govorili da im je to na teret - na svima je bio izražaj nekog zadovoljstva izazvanoga svešću da vrše važan društveni posao.
Porotnici, pošto su se neki upoznali, a neki tek nagađali ko je ko, razgovarali su se o vremenu, o ranom proleću, o narednim poslovima. Oni koji nisu bili poznati, brže se upoznali s Nehljudovom držeći to očito za posebnu čast. A Nehljudov je, kao i uvek među nepoznatim ljudima, primao to kao dužnost. Da je zapitan zašto drži sebe za višeg od većine ljudi, ne bi znao odgovoriti, jer sav njegov život nije pokazivao nikakvih posebnih odlika. A što je dobro izgovarao engleski, francuski i nemački, što je na njemu bilo rublja, odeća, okovratnik i kopče od prvih dobavljača te robe, nije moglo razumevao je i sam, nikako biti razlog da mu se prizna prednost. A ipak je on, bez sumnje, verovao u tu prednost svoju i primao znakove poštovanja, što su mu iskazivali kao nešto što mu pripada, a vređao se kad toga nije bilo. Baš u porotničkoj mu se sobi dogodilo da je osetio svu neugodnost osećaja kad mu se ne iskazuje poštovanje. Među porotnicima se našao i Nehljudovljev znanac. To je bio Petar Gerasimovič (Nehljudov nije nikada znao i čak se ponešto hvalio time što mu ne zna prezime), bivši učitelj deci njegove sestre. Taj je Petar Gerasimovič bio sad gimnazijski učitelj. Nehljudov ga nije podnosio zbog familijarnosti, samosvesnog kikotanja, uopšte zbog neotesanosti, kako je govorila Nehljudovljeva sestra.
- A, zapali ste i vi - gromkim kikotom dočeka Petar Gerasimovič Nehljudova. - Niste se izvukli?
- Nisam ni mislio da se izvlačim - oštro i potišteno odgovori Nehljudov.
- No, to je građanska odvažnost. Počekajte, kad ogladnite i kad vas ne budu puštali da spavate, onda ćete drugačije zapevati - još glasnije kikoćući izgovori Petar Gerasimovič.
»Taj protin sin odmah će mi početi govoriti - 'ti'« - pomisli Nehljudov, te izrazi na licu toliku tugu kakva bi bila prirodna tek onda kad bi ovog časa doznao za smrt svih srodnika; odstupi od njega i približi se grupi okupljenoj oko obrijanog, visokog, dostojanstvenog gospodina koji je živo pripovedao nešto. Taj je gospodin govorio o parnici koja se sad vodi u građanskom odelu, kao o stvari koju on dobro zna, spominjao suce i znamenite advokate po imenu i očinskom imenu. Pripovijedao je o onom začudnom preokretu, na koji je znao da navrati parnicu znameniti advokat, tako da će jedna stranka, stara gospođa, uza sve to što ima potpuno pravo morati ni za što da plati protivnoj stranci silne novce.
- Genijalan advokat! - govorio je on.
Slušali su ga s poštovanjem i neki su nastojali da umetnu svoje napomene, ali ih je on prekidao sve, kao da jedino on može da zna sve istinski. Uza sve to što je Nehljudov došao kasno, morao je dugo čekati. Rasprava nije mogla početi zbog jednog od članova suda koji još nije bio stigao.
VI
Predsednik je došao u sud rano. Bio je to visok, pun čovek velikih zalisaka, koji su mu sedeli. Bio je oženjen, ali je provodio vrlo razuzdan život isto kao i njegova žena. Nisu smetali jedno drugomu. Jutros je od Švajcarkinje, guvernante koja je letos živela u njihovoj kući, a sada s juga prolazi u Petrograd, dobio list da će ga između tri i šest sati čekati u gradu, u gostionici »Italija«. I zato je želeo da započne i ranije završi današnju raspravu, pa da do šest sati stigne i poseti tu riđastu Klaru Vasiljevnu s kojom je lanjskog leta na letovanju zapodeo roman.
Kad je ušao u kabinet, zatvori vrata, izvadi iz ormara u kojemu su spisi, s donje police, dva utega i izvede dvadeset kretnji gore, napred, na stranu i dole, a pri tom čučne malo tri puta, držeći utege nad glavom.
»Ništa te ne održava toliko koliko polevanje vodom i gimnastika« - pomisli on opipavajući levom rukom sa zlatnim prstenom na prstenjaku napeti biceps na desnici ruci. Preostajalo mu je još da razmahne oko sebe (te je dve kretnje izvodio uvek pre nego što će dugo sedeti na raspravi), ali uto se stresla vrata. Netko je hteo da ih otvori. Predsednik brže položi utege na mesto i otvori vrata.
- Oprostite! - reče.
U sobu uđe jedan od članova suda, sa zlatnim naočarima, nevisok, uzdignutih ramena i namrštena lica.
- Opet nema Matveja Nikitiča - reče većnik zlovoljno.
- Nema ga još - odgovori predsednik oblačeći mundir. - Vazda kasni.
- Začudo kako ga nije stid - reče većnik i srdit sedne vadeći cigarete.
Taj je većnik, vrlo uredan čovek, imao jutros neugodan sukob sa ženom zato što je žena pre vremena potrošila novce koje joj je dao za mesec dana. Molila je da joj da unapred, ali joj on reče da ne odustaje od svoga. Nastao skandal. Žena će reći: ako je tako, onda neće biti ni ručka - neka se i ne nada ručku kod kuće. Tako je i otišao u strahu da će ona izvršiti svoju pretnju, jer se od nje moglo sve očekivati. - »Eto, živi dakle lepim, moralnim životom« - mislio je gledajući sjajnog, zdravog, veselog i dobrodušnog predsednika koji je, široko razmaknutih laktova, lepim belim rukama zaglađivao guste i duge prosede zaliske s obe strane vezene ogrlice - »on je uvek zadovoljan i veseo, a ja se mučim.«
Uđe sekretar i donese nešto.
- Vrlo vam zahvaljujem - reče predsednik i zadimi cigaretu. - A koju bi parnicu da uzmemo prvo?
- Pa, ja mislim trovanje - kao nekako ravnodušno odgovori sekretar.
- Pa, dobro, neka bude trovanje - reče predsednik, pošto je smislio da je to takva parnica koja bi se mogla dovršiti do četiri sata, pa da onda ode.
- A Matveja Nikitiča nema?
- Još ga nema.
- A je li tu Breve?
- Tu je - odgovori sekretar.
- Kažite mu, dakle, ako ga budete videli, da ćemo otpočeti s trovanjem.
Breve je bio onaj zamenik državnog tužioca koji je trebao da zastupa optužbu u toj raspravi.
Kad je sekretar izišao u hodnik, sastade se s Breveom. Visoko uzdignutih ramena, u raskopčanom mundiru, s mapom pod pazuhom, koračao je brzo hodnikom, gotovo trkom, lupkajući petama i mašući slobodnom rukom tako da mu je dlan stajao okomito na pravac njegova hoda.
- Mihail Petrovič moli da zapitam jeste li gotovi? - zapita sekretar.
- Razume se, ja sam uvek gotov - odgovori tužiočev zamenik. - Koja je parnica prva?
- Trovanje.
- Pa krasno - odgovori tužiočev zamenik, ali to mu se nije nipošto činilo krasnim; nije bio spavao cele noći. Ispraćali su druga, mnogo su pili i kartali se do dva sata, a zatim otišli ženama u onu istu javnu kuću u kojoj je još pre šest meseci bila Maslova, tako da nije dospeo da pročita baš parnicu o trovanju te je sad hteo da je preleti. A sekretar je namerno, jer je znao da on nije čitao parnicu o trovanju, posavetovao predsednika neka to provede najpre. Sekretar je bio čovjek liberalnog, i čak radikalnog mišljenja. A Breve je bio konzervativan, i čak posebno odan pravoslavlju, kao i svi Nemci koji služe u Rusiji, pa ga sekretar nije voleo i zavideo mu je na mestu.
- No, a kako ćemo sa škopcima? - upita sekretar.
- Rekao sam da ne mogu - odgovori zamenik tužiočev -jer nema svedoka, tako ću i izjaviti sudu.
- Ta svejedno...
- Ne mogu - odgovori zamenik tužiočev i isto onako mašući rukom otrči u svoj kabinet.
Parnicu protiv škopaca odgađao je zbog odsutnosti svedoka koji nije nikako bio važan i potreban za parnicu, jedino zato, jer ako se ta parnica bude raspravljala pred sudom, gde je porota sastavljena od inteligentnih ljudi, mogla je da završi oslobođenjem okrivljenika. A po dogovoru s predsednikom trebalo je da se parnica prenese u sesiju u kotarskom gradu, gde će biti većinom seljaci i zato ima više nade optužbi.
Sve je življe bilo kretanje u hodniku. Najviše je sveta bilo pred dvoranom građanskog odela gde se je vodila ona parnica u kojoj je porotnicima govorio dostojanstveni gospodin, ljubitelj sudskih parnica. Kad se prekinula rasprava, iziđe iz te dvorane baš ona starica što joj je genijalni advokat znao da preotme sav imetak u korist poslovnom čoveku koji nije imao nikakva prava na taj imetak; to su znali i suci, a pogotovo tužitelj i njegov advokat; ali postupak što je on smislio bio je takav da su morali da oduzmu imetak starici i dadu ga poslovnom čoveku. Starica je bila debela žena u iskićenoj haljini i s mnogo
cveća na šeširu. Kad je izašla na vrata, zastade u hodniku i lamajući debelim kratkim rukama neprestano je ponavljala obraćajući se svomu advokatu: »Ta šta će to biti? Molim vas. Ta šta je to?« Advokat je gledao u cveće na njenu šeširu i nije je slušao nego nešto smišljao.
Na vrata dvorane građanskog odela iziđe brzo za staricom sijajući plastronom široko otvorenog prsluka i samozadovoljnim licem, onaj isti znameniti advokat koji je izradio da je starica sa cvećem ostala bez ičega, a poslovni čovek koji mu je dao deset hiljada rubalja dobio više od sto hiljada rubalja. Sve se oči uperile u advokata, a on je to osećao i svom vanjštinom svojom kao da je govorio: »Ne treba nikakvih iskaza odanosti«, i brzo
je prošao pored sviju.
VII
Na kraju došao i Matvej Nikitič, te u porotničku sobu uđe sudski pristav, mršav, dugovrat čovek nakriva hoda a i iskrivljene donje usne. Sudski pristav bio je čestit čovek univerzitetskog obrazovanja, ali nije mogao da se održi ni
na kom mestu jer je mnogo pio. Pre tri meseca pribavila mu je to mesto neka grofica, zaštitnica njegove žene, i on se dosad držao na njemu i radovao se tomu.
- Dakle, gospodo, jeste li se svi okupili? - zapita on natičući na nos pince-nez i gledajući kroza nj.
- Čini se, svi - odgovori veseli trgovac.
- Proverićemo, dakle - reče sudski pristav te izvadi iz džepa listinu i uzme prozivati gledajući prozivane čas preko pince-neza, čas kroz njega.
- Državni savetnik I. M. Nikiforov.
- Ja sam - odgovori dostojanstveni gospodin koji zna sve sudske parnice.
- Pukovnik u penziji Ivan Semjonovič Ivanov.
- Tu je - oglasi se mršavi čovek u penzionerskom mundiru.
- Trgovac drugog ceha Petar Baklašov.
- Evo ga - odgovori dobrodušni trgovac smešeći se celim ustima. - Gotovi smo!
- Gardijski poručnik, knez Dmitrij Nehljudov.
- Ja sam - odgovori Nehljudov.
Sudski se pristav pokloni posebno uljudno i prijazno gledajući preko pince-neza kao da tim izdvaja njega između drugih.
- Kapetan Jurij Dmitrijevič Dančenko, trgovac Grigorij Jefimovič Kulešov, itd., itd.
Svi su, osim dvojice, bili na okupu.
- Izvolite sad, gospodo, u sudnicu - reče sudski pristav uljudnom kretnjom pokazujući na vrata.
Svi krenuše i propuštajući jedan drugoga na vratima, iziđoše u hodnik a iz hodnika u sudnicu.
Sudnica je bila velika, duga soba. Jedan joj je kraj zapremao podij na koji su vodile tri stepenice. Na podiju je u sredini stajao sto pokriven zelenim suknom s tamnijim zelenim resama. Iza stola su stajala tri naslanjača s jako visokim hrastovim izrezbarenim naslonima, a iza naslanjača visio je u zlatnu okviru portret u jarkim bojama, general (car) u sav rast, u uniformi i s lentom, a iskoraknuo nogom i uhvatio se za sablju. U desnom je uglu visio ćivot s likom Kristovim pod trnovim vencem i stajao analoj,a s desne je strane stajao i pult tužiočev. S leve strane, prema pultu, bio je u pozadini sekretarov stolić, a bliže publici izrezana hrastova rešetka i za njom još prazna optuženička klupa. S
desne su strane na podiju stajale u dva reda stolice, također s visokim naslonima, za porotnike, dole stolovi za advokate. Sve je to bilo u prednjem delu dvorane koju je rešetka polovila. A stražnji je deo bio sav zapremljen klupama koje su se penjale sve jedna više druge i redale se do stražnjega zida. U stražnjem delu sudnice, u prednjim klupama, sedele su četiri žene, verojatno neke tvorničke radnice ili sobarice, i dva muškarca, takođe radnici, očito zapanjeni veličanstvenim uređenjem sudnice, pa su zato plašljivo šaputali.
Odmah iza porotnika iziđe na sredinu svojim hodom u stranu sudski pristav i zavikne gromkim glasom kao da je njime hteo da zaplaši prisutne:
- Dolazi sud!
Svi ustadoše, a na podij u sudnici uđoše suci: predsednik onako jakih mišica i krasnih zalisaka, zatim mrki većnik sa zlatnim naočarima, koji se sad još jače namrštio jer je baš pred raspravom bio sa ženinim bratom, sudskim kandidatom, i taj mu je saopštio da je bio kod sestre, a sestra mu kazala da neće biti ručka.
- Moraćemo, dakle, otići u krčmu - rekao on smejući se.
- Nije ništa smešno - odgovori mrki sudski većnik i namršti se još jače.
I, na kraju, treći sudac, onaj isti Matvej Nikitič koji vazda kasni - taj je sudac bio bradat čovek, krupnih, otomboljenih, dobrih očiju. Taj je sudac bolovao od želučanog katara te je po doktorovu savetu otpočeo od današnjeg jutra novu dijetu, i ta ga je nova dijeta zadržala danas kod kuće još duže nego obično. Sada, kad je uzlazio na podij, bio je ozbiljna izraza, jer mu je bila navada da svim mogućim sredstvima odgoneta zagonetke koje je zadavao sam sebi. Sada je zagonetnuo: ako se broj koraka od vrata iz kabine do naslanjača bude delio sa tri bez ostatka, to će ga nova dijeta izlečiti od katara, a ako se ne bude delio, neće. Koraka je bilo 26, ali on zakorači još mali koračić i upravo s 27 korakom pristupi naslonjaču.
Likovi predsednika i sudaca, koji su na podij izišli u uniformama, s ogrlicama izvezenima zlatom, bili su vrlo dostojanstveni. Osećali su to i sami, i sva trojica, kao da su zbunjeni od svoje veličanstvenosti, žurno i skromno oboriše oči i sedoše na svoje izrezbarene naslanjače za sto pokriven zelenim suknom, na kojem su se isticali: trostrana prizma s orlom, staklene vaze u kojima se u trgovinama drže slatkiši, stajala je tintarnica i ležala pera, čist papir i tek zašiljene olovke različitih veličina. Zajedno sa sucima ušao je i tužiočev zamenik. I on je isto onako žurno, s mapom pod pazuhom, i isto onako mašući rukom otišao na svoje mesto kod prozora i odmah se zadubio u čitanje i pregledavanje spisa iskorištavajući svaki trenutak da bi se pripravio za parnicu. Taj je tužilac optuživao tek četvrti put. Bio je vrlo častoljubiv i čvrsto je odlučio da stvori sebi karijeru, pa je zato smatrao za potrebno da okrivljenici budu osuđeni u svim parnicama u kojim on nastupa kao tužilac. Suštinu parnice o trovanju znao je u opštim crtama i sastavio je već plan za svoj govor, ali mu je još trebalo nekih podataka i njih je on sad žurno ispisivao iz spisa.
Sekretar je sedeo na suprotnom kraju na podiju, spremio sve one spise koji bi mogli ustrebati da budu pročitani te pregledavao zaplenjeni članak koji je nabavio i čitao juče. Hteo je da o tom članku razgovara s bradatim sucem, koji je bio njegova mišljenja, i pre razgovora je hteo da se upozna s člankom.
s ruskog preveo
Iso Velikanović
Lav Nikolajevič Tolstoj, Uskrsnuće
