Bubašvabe
Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.
Njegovu perjanu rizu su ved na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je bilo žao što je majka sa takvom lakoćom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela –mislio sam –a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt–mislio sam –sve je kod njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je ved sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu.
U toj retko posećivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepčući, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim, šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujući sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domaće haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam ved odavno da te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujudi gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ unaokolo o ocu?”
Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmirkajući očima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od tebe; hoću da znam istinu.”
Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajući moj pogled, pobegoše u kut oka. „Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina –i sam se sećaš...” Zbunio sam se. Doista, sedao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala noćnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajući ni jelo ni piće, sa pečatima groznice na licu, s grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležeći, napete kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju jurio u ugao sobe i već dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomoć ocu bledom od užasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Već tada ne bih međutim znao reći da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada već nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba.
Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabinih ceremonijala.
Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veća –moj otac se pretvarao u bubašvabu.
Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubašvabskim putevima –prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao reći da li još živi negde u nekoj pukotini poda, da li je noću trčao kroz sobe, umešan u bubašvabske poslove, ili je možda bio među onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala?
–Pa ipak –rekao sam zbunjen –siguran sam da je taj kondor on. –Majka me pogleda ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi –već sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter –pa znaš da ponekad dolazi noću kući, da bi pre svanudća otputovao dalje.”
Bura
Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Očevidno i suviše dugo nije čišćeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.
Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noći falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.
Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili noćna prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava.
Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, istekle kroz noć. Njihove crne, svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po noćima je vrveo taj taman žagor posuđa i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih čabrica.
Tutnjeći danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižući se u nebo stubovima koji su se raspadali.
I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, huleći blatom preko cele noći, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.
Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani, stigli modni tabori vetra i stali iznad noći. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je da silazi u modnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri nodi...
* * *
–Danas nedeš idi u školu –rekla je ujutru majka –strašan je vetar napolju. –U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Peć je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze.
Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da de pući, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i drščući od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom.
Nije se videla. Poznavali su je po kudama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga.
Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držeći se ugla neke kude, usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom delom pod njenim modnim preletima.
Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnuću, prerastali susedne kuće i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši duže da zadrže modni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kuće dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale.
Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proročanstava, i vikale, vikale.
Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašćeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.
Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vradala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.
Naišla je noć.Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada ved više nije posećivao kuće i krovove, ali je iznad zgrada podigao višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se još više, uobličavajući sam bezoblični kraj svojim nadahnućem.
Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne nodi. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajući mu povratak
–Ceo dan ništa nije jeo –jadikovala je majka. Stariji pomoćnik Teodor primio se da krene u noć i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji.
Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao da spreči da ih vetar odnese.
Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u nod. Tek što su pomoćnik i moj brat sa podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, noć ih je progutala odmah na pragu kuće. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom.
Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vraćali pepeo i čađ. Stajali smo pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja, dozivi i časkanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomoć oca zalutalog u buri, čas opet da brat i Teodor bezbrižno časkaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha.
Ušli su zadihani u trem zatvarajući s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje.
Haotično su pričali o noći, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune noći cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane.
Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajući. A možda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i noć okruživali su našu kuću samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršćivalo ubeđenje da je cela ta bura bila nodćna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podražavala tragične beskraje, kosmičko beskućništvo i samoću vetra.
Sada su se sve češće otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povedavale, lažno preterivale beskraj noći. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.
Na tim stepenicama je sedeo stariji pomoćnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opušta se kao ogromna pluda, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kući pomažući Adeli. Adela je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držeći ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresući se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao šta hoće, a ona je padala u sve veći gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da de se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da de se raspasti, podeliti, razbeći na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubašvabske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i raspadajući se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su ležala drva za ogrev i, psujući i kašljući, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama, lupajući po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala na jelovu klupu, hramljudći na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj, balansirajući na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujući se sve više, pocrni, sklupča se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadid pepela, skruši u prah i ništa.
Svi smo stajali bespomoćni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.
Adela je ponovo zazvonila avanom tucajući cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomoćnik Teodor, osluškujući tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.
Noć velike sezone
Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima –kao šesti, mali prst na ruci –izrasta ponekad trinaesti, lažni mesec.
Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.
Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-kočanje prazne i ne za jelo –dane bele, začuđene i nepotrebne.
Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljeći i složeni u šipak.
Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznoći, pre no što budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja.
Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Leži tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica, diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišući ove naše priče, nižući te događaje o svom ocu na iskorišćenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da dće one jednoga dana neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da će ući u veliko šuštanje njenih stranica, koje de je progutati.
Ono o čemu ćemo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.
Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu seriju dana, u novu okolinu Božje godine.
Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta.
Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp.
Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.
Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasićavao modni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujući se još i umnožavajući svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoćom stenjući unosili na medveđim plećima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomoćnici su istovarili te nove zalihe zasićujućih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastudi uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u dubinama jesenje nodi i do gluve pratnje najtamnijih basova.
Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osećao da će doći vreme i da će jesenji vetar, pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada će oni popustiti i ništa neće biti u stanju da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim de jurnuti na ceo grad.
Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je procvetavao groznicom, kude su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom.
U sporednim uličicama, tihim ćorsokacima, koji su se već pružali u večernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i besmisleno. Prislanjali su male mehuriće na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečećeći pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da će kao jesenja jata ptica preletati preko grada –fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš kružića, točkića i štapića.
I dok su dečije igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdedi sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobličnim pegama, i išli dalje, sad već bez crta, bez očiju, gubeći usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao dutljivi alarm sunčeva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala noć –velika noć, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbušena gnezda: dućani –veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun osobenjačkog ceremonijala.
Ta velika, talasava jesenja noć, još veća usled senki, raširena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica, keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šećera, drečavo tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noći.
Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u žagoru hiljada usta –rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, isečena daskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.
Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak –glave –čegrtaljke, ljudi –klepetuše.
Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom dućanu i osluškivao.
Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli, koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekodi i za očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj noćnoj tišini kao da se izduživalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu nodi.
Osluškivao je i čuo. Sa sve većim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomoćnike. Ali ti tamni i riđi anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.
Gde su bili pomoćnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti kude sa kćerkama ljudi. Stojeći nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini radnje, unutrašnjim sluhom je osećao šta se dešavalo u unutrašnjosti kuće, u zadnjim komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuda se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomoćnika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama na dole, stepenicama na gore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.
Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepčući velikim trepavicama. Pomoćnici su se kikotali, čučeći pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu noć, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala
svoje šareno, našminkano lice sa treptavim očima. Tražila je pomoćnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su žurili u pomć, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.
–Jakube, trguj! Jakube, prodaji! –vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičući krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod modnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajući se hučno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog štapa.
Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama. Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove.
Zidovi radnje su nestali pod moćnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u modnim masivima. Otvarale su se široke doline među gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuća.
A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo.
Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine modnom rečju grmeo na idolo-poklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je osedao za leđima u unutrašnjosti kuće. Pomoćnici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držeći se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke noge u svilenim čarapama.
Dok je moj otac, zaprepašćen odvratnošću greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistična strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo moguće zahtevati razumevanje za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajući brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.
Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod, amorfna gomila, rulja bez lika i
individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala, razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je –sam bez ozbiljnih trgovačkih namera –svojim šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti.
Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noći.
Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.
Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu –dan čudan, dan bez zore i večeri.
Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su po dva ribara, bacajući mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova.
Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujući nešto podignutim rukama.
I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom, lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, moćnih nogu i oskubenih šija, podsedale su na rđavo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.
Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vradale u šarenim elipsama.
Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajući ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraćalo, odrođeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši.
Izđikljalo glupo rastom, besmisleno povećano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih vrsta, starinarnica ptičjeg raja.
Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.
Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadžbinu.
Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle.
Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo.
Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjući gestovima, nisu ga čuli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazduhu. Još pre no što bi pale na zemlju, već bi postale bezoblična masa perja.
U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod ved je ležao mrtav, razbacan po stenama.
Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu smešnost njene jevftine anatomije.
Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podsećale na grbave, ćelave, krepale kamile. Trede su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki izgled života.
Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano već bojio bojama običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa noćnog dekora –moj otac je video pomodćnike kad su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajući ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.
KRAJ
