Anton Čehov i prvakinja Hudožestvenog teatra Olga Kniper dopisivali su se pet godina i za to vreme razmenili preko 800 pisama.
Lopasnja, 16. jun 1899.
Divna glumice, šta to znači? Gde ste? Vi tako uporno ćutite da se mi ovde ubismo od nagađanja i već pomišljamo da ste nas zaboravili i da ste se na Kavkazu udali. Ako je to tačno, za koga ste se udali. Da niste možda odlučili da napustite scenu? Pisac je zaboravljen - o, kako je to grozno, kako okrutno, kako verolomno! Bio sam u Petrogradu, slikao sam se kod dva fotografa. Samo što se nisam smrzao tamo. U Jaltu neću ići pre početka jula.
S Vašim dopuštenjem, čvrsto Vam stežem ruku i želim svako dobro
Vaš A. Čehov
Mchet, 22. jun 1899.
Dragi pišče, molim Vas da ne mislite da samo odgovaram na Vaše pismo. Odavno bih se javila, ali bila sam u tako jadnom stanju da mi nije bilo do pisanja. Tek je drugi dan kako polako dolazim k sebi, počinjem da osećam i pomalo shvatam prirodu. Jutros sam ustala u šest časova i krenula u tumaranje po brdima. Prvi put sam ponela sa sobom "Ujka Vanju", ali uglavnom sam sedela s knjigom u krilu i uživala u predivnom jutru i zanosnom pogledu na okolne planine i naselje Mchet koje leži u slivu Kure i Aragve. Osećala sam se bodro, zdravo i srećno. Zatim sam sišla na poštu po novine i pisma, našla Vaše pisamce i strašno se obradovala, čak i glasno nasmejala. Mislila sam da je pisac Čehov zaboravio glumicu Kniper - znači, ponekad pomislite na mene? Hvala Vam. Kako provodite vreme u Melihovu - je li još hladno? Kako je Marija Pavlovna? Slika li, ili lenčari? Kažite joj da je srdačno ljubim i da ću joj pisati. Laju li Brom i Hana? Javiću Vam se kad krenem odavde. Vi putovanje morem ne volite? Pozdravite majku, sestru i Mariju Fjodorovnu. Stežem Vam ruku Olga Kniper
_________________________________________
Moskva, 29. avgust 1899.
Tek je četvrti dan kako ste otputovali, a ja sam već poželela da Vam pišem - brzo, zar ne? Posebno juče, osetila sam potrebu da razmenim misli s Vama - bila sam u neobičnom raspoloženju: moje omiljeno subotnje veče, zvonjava koja tako umirujuće deluje na mene /fuj, reći ćete, sentimentalna Nemica, zar ne?/ Dok sam sedela kod Vaših i slušala zvonjavu u Strasnom manastiru mislila sam na Vas, ali uveče nisam mogla da Vam se javim: posle probe došao mi je Vladimir Ivanovič i dugo se zadržao. Kad smo se rastali, bila sam tako tužna, bilo mi je tako teško da bih, da nije bilo Višnjevskog, koji me je pratio, ridala celim putem. I sve dok nisam zaspala, u mislima sam bila s Vama. Jeste li dobro putovali? Da Vam nije bilo hladno? Jesu li Vam saputnici bili dosadni, podnošljivi ili simpatični? Eto, koliko sm Vam pitanja postavila, hoću li dobiti odgovor? Je li Vam korpa sa hranom dobro došla? Jeste li probali bombone?
OLGINA MOLBA DOJADILA sam Vam, pišče, zar ne? Ako hoćete, napišite mi toplo pisamce, a ako nećete - bolje da mi uopšte ne pišete. Pozdravine Sredine. Posećujete li ih? Ručavate li svakog dana? Vodite računa, hranite se uredno. Spavajte mirno, ostajte zdravo.
Jalta, 3.septembar 1899.
Mila glumice, odgovoravam na sva vaša pitanja. Putovao sam dobro. Saputnici su mi ustupili donji ležaj, a potom su se razmestili tako d asmo u kupeu ostali samo nas dvojica: jedan mladi Jermenin i ja. Nekoliko puta na dan pio asm čaj, svaki ptu po tri čaše, s limunom, temeljno, bez žurbe. Pojeo sam sve što je bilo u korpi, ali petljati se s korpom i trčati na stanicu po ključalu vodu - to je neozbiljno, to podriv aprestiž Hudožestvenog teatra. Do Krusak je bilo hladno, zatim je počelo da otopljava i u Sevastopolju ejbilo eć sasvim toplo. U Jalti sam odseo u sopstvenoj kući, i sad živim u njoj, Mustafa me verno služi. Kod Sredinih sam bio već dva puta: Vaša fotografija ih je raznežila, bombone su pojeli. Narzan ne pijem? Šta još ima? U vrt ne zalazim, uglavnom sedim u kući i mislim na vas. I dok sam prolazio kraj Bahčisaraja mislio sam na vas i prisećao se našeg putovanja. Mila, neobična glumice, divna ženo, kad biste samo znali koliko sam se obradovao vašem pismu. Klanjam vam se nisko, nisko, tako nisko da čelom dodirujem dno svog bunara čija je dubina već osam hvati. U Jalti je vreme divno, samo što u nezgodan čas, evo već dva dana, pada kiša, blatnjavo je, pa moram da nosim kaljače. Usled velike vlage po zidovima puze stonoge, po vrtu skaču žabe i mali krokodili. Zeleni puzavac u saksiji za cveće, kojeg ste mi Vi poklonili i kojeg sam ja srećno dovezao, da astoji u vrtu i greje se na suncu.
_________________________________________
Moskva, 10.septembar 1899.
Juče je bilo tačno godinu dana kako smo se upozanli, mili pišče - sećate li se, u klubu, na improvizovanoj probi "Galeba". Kako sam drhtala kad su mi rekli da će večernjoj probi prisustvovati "lično autor"! Shvatate li vi to? A sada, evo, sedim i pišem tom "autoru" bez straha i treme, štaviše, radujem se i srećna sam zbog toga. Prorađivali smo trreći i četvrti čin "Ujka Vanje". Danas je i sutra je generalna "Groznog", a zatiam ćemo prionuti na "Ujka Vanj".Moskvin tvrdi da ja ne mogu da igram Jelenu pošto nenam odvratnog muža, pa mi ulog aneće biti proživljena. Odlučial sam da se potrudim.Pretpostavljam da ćete mi Vi pomoći, tim pre što je to u itneresu Vaše drame, mili pišče, zar ne? Jesu li Vam prekjuče uši bile crvene? Bili smo en famille u Boljšom teatru i gledali "Uspavnau lepoticu". kakva divna, zanosna muzika puan nežnosti! Na kraju više nisam htela da gledam na scenu, na noge u pokretu i nezgrapne fizionomije - odlučila sam da se u potpunosti prepustim toj zanosnoj harmoniji! Pod nsažnim utiskom od muzike Čajkovskog, Nikolaša je počeo da priča o Vama, pričao je puno, lepo, toplo i dirljivo, i uživala sam slušajući ga. Baš se radujemš to će vas ubuduće hraniti Vaše dame, znala sam da pisac ne ručava svakog dana.
Jalta, 7.oktobar 1899.
Mila, divna, izuzetna glumice, šaljem Vam kutiju za zlatni nakit i brilijante. Uzmite je! U poslednjem pismu žalite se da Vam ne pišem, međutim, ja Vam se baš često javljam, doduše nes vakog dana, pa ipak češće nego Vi meni. Ostajte zdravo, budite veseli, srećni, spavajte mirno i neka Vas Bog čuva.
_________________________________________
Moskva, 27. oktobar 1899.
JUČE smo igrali "Ujka Vanju", publika je bila oduševljena, o tome ne treba trošiti reči. Cele noći nisam oka sklopila i danas neprestano plačem. Igrala sam neviđeno loše - zašto? Neke stvari su mi jasne, a neke nisu. Po glavi mi se vrzmaju tolike misli da teško mogu da budem jasna. Kažu da sam na generalnoj probi igrala dobro, ali ja sada ne verujem u to. Mislim da je stvar u sledećem: naterali su me da zaboravim moju Jelenu, koja se rediteljima učinila dosadna i koju ja nisam pokazala do kraja. Predstavili su mi je sasvim drukčijom, tvrdeći da je to u interesu drame. Ja sam se dugo mučila, ali do kraja nisam mogla da prihvatim taj lik. Čudno! Posle "Galeba" patila sam fizički, a sada, posle "Ujka Vanje" patim moralno. Ne mogu da Vam opišem koliko mi je teško što sam baš u Vašoj drami igrala loše! Naravno, novine i publika će me napadati, ali to nije ništa u poređenju s onim što preživljavam pri pomisli na to kako sam upropastila Jelenu Andrejevnu, tj. Vas i samu sebe. Napišite mi bar nekoliko redaka utehe.
Jalta, 1. novembar 1899.
JA shvatam Vaše raspoloženje, mila glumice, potpuno ga razumem, pa ipak da sam na Vašem mestu ne bih se toliko sekirao. Ni uloga Jelene, ni sama drama ne zaslužuju da zbog njih izgubite toliko krvi i nerava. Dramu sam davno napisao, već je zastarela, i u njoj ima mnogo svakojakih nedostataka: čim većina izvođača nije mogla da nađe pravi ton, tu je, naravno, krivica do drame. To je prvo. Drugo, jednom zauvek morate prestati da mislite na uspeh i neuspeh. Neka Vas se to ne tiče. Vaše je da radite savesno, mirno, iz dana u dan, da budete spremni na greške, koje su neizbežne, kao i na neuspehe, jednom rečju, da se držite svoje glumačke linije, a drugi neka računaju koliko puta Vas je publika izazvala pred zavesu. Pisati ili igrati i istovremeno biti nezadovoljan - to je normalna i za početnike veoma korisna stvar! Maša piše da je u Moskvi rđavo vreme i da ne dolazim, a ja bih tako rado otišao iz Jalte, gde mi je moje usamljeništvo dozlogrdilo. Ja sam Johan bez žene, Johan koji nije naučnik i nije krepostan!
_________________________________________
Moskva, 23. novembar 1899.
ZNAČI, niste digli ruke od mene, moj dragi, mili pišče! Kako sam se obradovala kad sam ugledala Vaš rukopis! Obuzelo me je neko prijatno, spokojno raspoloženje. Ah, pišče, pišče, nemojte me zaboraviti, tako Vam Boga, i volite me makar malo, meni je to potrebno. Na moja pisma uopšte ne odgovarate, zašto? Samo ste mi na poslednje, očajničko pismo odgovorili, razumeli ste me. Želite li još jedno takvo pismo, samo druge vrste? Dobro, neću, neću.
VEĆINA PATI Jalta, 2. januar 1900.
ČESTITAM Vam Novu godinu i želim Vam puno, puno sreće. Budite srećni, bogati, zdravi i veseli. Ne čestitam Vam na uspehu "Usamljenika". Još maštam o tome da ćete ipak doći u Jaltu, da ću "Usamljenike" videti na sceni i da ću Vam onda čestitati srdačno, kao što je red. Pisao sam Mejerholdu i ubeđivao ga da igrajući nervoznog čoveka ne bude previše žustar. Jer, ogromna većina ljudi je nervozna, većina pati, manjina oseća oštar bol, ali gde - na ulici ili u kući - viđate ljude koji jure, skaču, hvataju se za glavu? Patnju treba izražavati onako kako se ona ispoljava u životu, ne nogama i rukama, već tonom, pogledom; ne gestikulacijom, već gracijom. Tanane duševne pokrete, svojstvene intelektualcima, treba izražavati tananim sredstvima. Reći ćete: scenski uslovi. Nikakvi uslovi ne dopuštaju laž. E, pa ostajte zdravo, mila, neobična glumice. Uželeo sam Vas se.
_________________________________________
Moskva, 19-28. januar 1900.
UPRAVO sam se vratila od Marije Pavlovne - ona mi je saopštila da ćete se oženiti popovom kćerkom. Čestitam, mili pišče, ipak niste izdržali! Neka Vam Bog da sreće u ljubavi. Dakle, kupili ste joj i delić mora? A meni samo ostaje da dođem da uživam u porodičnoj sreći i da je malkice narušim. Jer, nas dvoje smo se dogovorili - sećate li se doline Kokoza?
Priča se da ćemo u drugoj polovini maja posetiti Jaltu - to bi bilo divno.
Stalno Vam pišem, ali pisma ne šaljem, zašto?!... Ne mogu da Vam pišem onako kako bih htela. Namučila sam se ove zime i umorila, ne mogu da sredim misli, a i malo ih je nešto. Nestrpljivo očekujem dan kada ćemo se sastati.
Za vreme praznika pročitala sam “Damu sa kučencetom” i zamislila se. A razmišljate li Vi o drami? Bez Čehovljeve drame mi ne možemo otvoriti sezonu, shvatate li, pišče?
Kako to da Vam još nisam čestitala na izboru za akademika! Jeste li zadovoljni ili ravnodušni?
Vaša Olga Kniper, glumica
Jalta, 10. februar 1900.
MILA glumice, zima je veoma duga, nije mi bilo dobro, niko mi nije pisao skoro mesec dana - i zaključio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da odem u inostranstvo, gde nije tako dosadno. Međutim, sada je otoplilo, bolje mi je, pa sam odlučio da u inostranstvo pođem tek krajem leta, na izložbu.
A zašto ste Vi sumorni? Vi živite, radite, nadate se, pijete, smejete se kad Vam Vaš ujak čita - šta biste još hteli?! Sa mnom je druga priča. Ja sam odvojen od tla, ne živim punim životom, ne pijem, mada volim da gucnem, volim galamu, a ne čujem je, rečju, ja se sad osećam kao presađeno drvo koje se koleba: da li da se prihvati ili da počne da se suši? Ako ponekad i dozvolim sebi da se u pismu požalim na dosadu, ja za to imam nekog osnova, a Vi?
Hvala Vam na dobrim željama povodom moje ženidbe. Rekao sam svojoj verenici da nameravate da dođete u Jaltu kako biste je malo varali. Ona je na to zapretila da me, kada “ta pokvarena žena” dođe u Jaltu, neće ispuštati iz svog zagrljaja. Ja sam primetio da je tako dug zagrljaj po ovoj vrućini nehigijenski, ona se uvredila i zamislila, kao da želi da otkrije u kakvoj sam sredini usvojio taj način izražavanja, a zatim je izjavila da je pozorište veliko zlo i da moja namera da više ne pišem drame zaslužuje svaku pohvalu i zamolila me je da je poljubim. Na to sam ja odgovorio da meni, kao akademiku, ne priliči da se često ljubim. Ona se rasplakala i ja sam otišao.
Vaš Antonio Academicus
PISAC SUMORAN
OD sedamdeset ruža koje sam jesenas posadio u vrtu, nisu se primile samo tri. Ljiljani, perunike, tulipani, tuberoze, zumbuli - sve to prosto šiklja iz zemlje. Vrba je već ozelenela; oko one klupe u uglu odavno je izrasla bujna trava. Cveta badem, po čitavom vrtu postavio sam klupe, ne paradne sa gvozdenim nogama, već drvene, koje ću obojiti zelenom bojom. Preko potočića sam sagradio tri mostića. Sadim palme. Sve u svemu, novina ima tako mnogo da nećete prepoznati ni kuću, ni vrt, ni ulicu. Samo se domaćin nije izmenio, to je onaj isti sumorni i predani obožavalac talenata koji živi kod Nikitskih vrata. Od jesenas nisam slušao ni muziku, ni pevanje, nisam vidio nijednu interesantnu ženu, pa kako onda čovek da ne bude sumoran?
_________________________________________
Moskva, 1. maj 1900.
EVO i prvog maja, mili moj pišče! Hladnoća, kiša i prozaičnost u duši. Sramota me što Vam do sada nisam napisala ni retka. Nikako da se saživim sa svojim stanom, uglavnom skitam i ne znam šta da radim sa sobom i drugima. Čeznem za jugom, čeznem za toplinom, čeznem za suncem u duši - epikurejske navike, zar ne? Uopšte, raspustila sam se malčice, čak mnogo, nastojim da život učinim lakšim - a to je ružno. Jalta je proletela kao san. Tako se rado prisećam onih divnih dana koje sam provela kod Vas pre nego što sam počela da igram. Šteta samo što ste se razboleli. A šta Vi sada radite, pišete? Šta se zbiva u Vašoj duši, šta u Vašoj glavi, šta smišljate u svom prijatnom kabinetu? Je li Vam bilo drago što smo Vas posetili? Napišite mi lepo, iskreno pismo, ne izvlačite se frazama, kao što često činite. Kažite mi kako se osećate? Dojadila sam Vam, gnjavim Vas, zar ne? Pišite o čemu god hoćete, što god Vam padne na pamet. Ko Vas najčešće posećuje? - O, ženo, opet pitanje! Addio, Academicus, čeprkajte po svom vrtu, gajite cveće ako u Vašoj okolini nema žena.” Do novog susreta Čehova i Olge Kniper došlo je u julu, u Jalti. Ovog puta glumica je odsela u piščevoj kući, što je doprinelo da se njihova veza učvrsti i produbi. Početkom avgusta Olga Kniper je napustila Jaltu i Čehov je ispratio do Sevastopolja.
_________________________________________
Moskva, 10. avgust 1900.
EVO me u Moskvi, mili moj, dobri moj! Sedim za pisaćim stolom, sređujem utiske, posmatram tvoj portret, posmatram ga dugo i razmišljam. I saznanje da me voliš čini me strašno srećnom. Kako provodiš dane? Dosađuju li ti gosti? Kako ti je kabinet? Brišu li ti prašinu? Čiste li ti kapute i žute cipele? Jesu li ždralovi dobro? Vidiš koliko pitanja - hoćeš li mi odgovoriti? A najvažnije pitanje sačuvala sam za kraj: kad ćeš doći? Jer, verujem da ćeš doći. Bilo bi previše surovo da se sada rastanemo za čitavu zimu. Vreme je toplo, suvo. Već maštam o tome kako ću te čekati, zamišljam tvoje lice, tvoj osmeh, čujem tvoje prve reči. U Moskvi mi ne daju mira. Mnogi misle da smo se već venčali.
Tvoja Olga”
_________________________________________
U PAPERJU Jalta, 14. avgust 1900.
PREMILA moja, ne znam kad ću krenuti u Moskvu - ne znam, zato što, možeš misliti, pišem dramu. Zapravo ne dramu, nego nekakvu zbrku sa mnogo lica - lako se može desiti da zabasam i prekinem pisanje. Žute cipele, za koje pitaš, nisu čišćene otkako sam te ispratio. Ni mene niko ne čisti. Hodam sav prašnjav, u perju i paperju. Ostaj mi zdravo, mila Nemice, ne ljuti se na mene i ne varaj me. Ljubim te puno.
Tvoj Antonio
Moskva, 19. avgust 1900.
DANAS sam od tebe dobila jedno tužno pismo. Jutros sam krenula na probu i dok sam silazila niz stepenice, pitala sam se hoće li se u sandučetu zabeleti tvoje pismo - i srce mi je zaigralo kad sam ugledala koverat. Ali kako mi malo pišeš! Mada, znajući te, shvatam da drukčije i ne može biti. Šta znači rečenica: "Ne varaj me" - nadam se da je to samo šala? Kako te nije sramota? Mnogo se radujem što si prionuo na rad. Drama mora da bude izvanredna - shvataš - shvataš li? I predosećam da će biti interesantna. Kako bih volela da je što pre pročitamo udvoje! Da nam niko ne smeta. Bože, kako će mi srce lupati dok te budem čekala, rođeni moj, dragi moj! Srediću te od glave do pete, negovaću te i cipele ćemo očistiti, i perje i paperje skinuti, i dušu razvedriti. Ne nazivaj me Nemicom, čuješ li?
_________________________________________
Moskva, 20. septembar 1900.
ZAŠTO ne dolaziš, Antone? Ništa ne shvatam. Ne pišem zato što te očekujem, zato što silno želim da te vidim. Šta te sprečava da dođeš? Šta te muči? Ne znam šta da mislim, ozbiljno sam zabrinuta. Ili, možda, ne osećaš potrebu da me vidiš. Strašno me boli što si tako zatvoren. Ovih dana najradije bih plakala. Sa svih strana čujem da odlaziš u inostranstvo. Zar ne shvataš kako mi je neprijatno da to slušam i da odgovaram na mnogobrojna pitanja?
SJEDINITI SUDBINU ANTONE, mili moj, voljeni moj, dođi. Ili ne želiš da čuješ za mene, ili ti teško pada to što treba da sjediniš svoju sudbinu s mojom? Kaži mi sve otvoreno, među nama sve mora da bude čisto i jasno, nismo deca. Iznesi sve što ti leži na srcu, pitaj me šta god hoćeš, na sve ću ti odgovoriti. Pa ti me voliš, zar ne? Znači, treba da ti bude lepo sa mnom, kao što i ja treba da očekujem toplinu, a ne nerazumevanje. Kaži mi da li se slažeš sa mnom? Hajde, razmisli i odgovori. Tvoja Olga
Jalta, 27. septembar 1900.
"PREMILA moja Olga, divna moja glumice, čemu taj ton, to žalostivo, tmurno raspoloženje? Zar sam zaista toliko skrivio? Oprosti mi, moja mila, dobra, ne ljuti se, nisam toliko kriv koliko ti tvoja sumnjičavost kazuje. U Moskvu još nisam krenuo samo zato što sam bio bolestan, drugih razloga nije bilo, mila, dajem ti časnu reč. Časna reč! Ne veruješ?
Do desetog oktobra biće u Jalti, radiću, a zatim ću otići u Moskvu ili, u zavisnosti od zdravlja, u inostranstvo. U svakom slučaju, obavestiću te o tome. U Jalti još nema kiše. Jadno drveće, naročito ono u brdima, na ovoj strani, celog leta nije dobilo ni jednu jedinu kap vode i sada stoji požutelo; tako je i s ljudima: poneko čitavog života ne dobije ni jednu jedinu kap sreće. Očigledno, tako mora da bude. Ako je suditi po tvom pismu, ti želiš i očekuješ neko objašnjenje, neki dug razgovor - ozbiljnih lica i sa ozbiljnim posledicama - a ja ne znam šta da ti kažem, sem da ti ponovim ono što sam ti rekao već deset hiljada puta i što ću ti govoriti, verovatno, još dugo, tj. da te volim - i to je sve. A što sada nismo zajedno, krivica nije ni do tebe ni do mene, već do nečistih sila koje su meni usadile bacil, a tebi ljubav prema umetnosti."
_________________________________________
Moskva, 18. oktobar 1900.
"DOĐI, što pre, želim da te vidim.
Olga"
Lozovaja, 22. oktobar 1900.
"PLOVIM.
Čehov
DVADESET trećeg oktobra Čehov stiže u Moskvu i odseda u hotelu "Drezden". Narednih nedelja posvećuje se Olgi Kniper i Hudožestvenom teatru: čita "Tri sestre" glumcima, prisustvuje izvođenju "Ujka Vanje", "Galeba", Hauptmanovih "Usamljenika" i Ibsenovog "Doktora Štokmana". Jedanaestog decembra, iz zdravstvenih razloga, napušta Moskvu i odlazi u inostranstvo.
_________________________________________
Jalta, 8. decembar 1900.
TI pišeš: "Ah, sve mi je tako mutno, mutno"... To je dobro, mila glumice, veoma dobro! To znači da si filozofkinja, mudra žena. Izgleda da je otoplilo? Bilo kako bilo, 20. septembra krećem za Moskvu i tamo ću ostati do 1. oktobra. Bojim se da ćeš se razočarati kad me vidiš. Kosa mi strašno opada, tako naglo da ću za nedelju dana biti ćelavi dedica. To mi je, po svoj prilici, od berbernice. Samo što sam se podšišao, počeo sam da ćelavim. Piše li Gorki dramu, ili ne piše? Otkud u "Novostima dana" vest da naslov "Tri sestre" nije prikladan? Kakva glupost! Možda i nije prikladan, ali meni ne pada na pamet da ga menjam. Užasno se dosađujem. Shvataš li? Užasno. Jedem samo supu. Večeri su hladne, sedim u kući. Lepih devojaka nema. Novca je sve manje i manje, brada mi sedi... Piši mi opširnije tako da na pismu budu dve marke. Uostalom, tebi sada nije do pisanja: prvo, imaš puno posla, i drugo, počela si da se odvikavaš od mene. To je istina, zar ne? Ti si đavolski hladna kao što i priliči jednoj glumici. Ne ljuti se, premila, ja to onako, uzgred. Dušo moja, ljubim ti ručicu - i desnu i levu. Ostaj mi zdravo i ne budi sumorna, ne uobražavaj da ti je sve mutno. Do viđenja, Olja moja dobra, krokodilu duše moje!
Tvoj Anton
Nica, 14. decembar 1900.
"GLUMICE moja čudesna, anđele moj, Židovko moja, zdravo! Samo što sam stigao u Nicu, ručao sam i, evo, pre svega ostalog, pišem tebi. U glavi mi se vrti od zamornog puta, danas neću ništa pisati, učiniću to sutra, a danas mi samo dozvoli da te poljubim 10.000 puta, devojčice moja. Pada kiša, ali toplo je, neobično toplo. Cvetaju ruže i svakojako cveće, da čovek ne poveruje svojim očima. Mladići idu u letnjim odelima, nigde nijednog šešira. LJubim te u obe ručice, u svih deset prstiju, u čelo, i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta misliš, može li postojati takva ljubav? S moje strane - da, a s stvoje - ne. Grlim te, bez obzira na sve...
Tvoj Toto"
_________________________________________
9. januar 1901.
Laku noć, dragi moj Toto! Upravo sam došla iz Boljšog teatra i spremam se da legnem, a u krevetu ću čitati "Kramera". Hvala ti na poljupcima i lepim željama. Zašto misliš da ja ne mogu da volim petnaest godina? Ah, moj Toto, Toto! A ti više ne možeš da se odljubiš? I nije te stid da se zamlaćuješ time, veliki pišče zemlje ruske? Da se vucaraš s glumicom? Bez obzira na sve, šaljem ti jedan dug i vreo poljubac.
Tvoje pseto
Rim, 2. februar 1901.
"DOBRA moja devojčice, ja sam sad u Rimu. Danas je ovamo stiglo tvoje pismo, jedno jedino posle čitavih nedelju dana. Pretpostavljam da je tome kriva moja drama, koja je doživela neuspeh. Ni traga, ni glasa od nje - očigledno, nisam imao sreće.
Ah, kako je čudesna zemlja ova Italija! Nema u njoj nijednog kutka, nijednog pedlja, a da nije u najvećoj meri poučan. Dakle, u Rimu sam. Odavde ću otići u Napulj, gde ću se zadržati pet-šest dana (znači tvoje pismo zateći će me tamo, ako ga pošalješ), potom u Brindizi iz Brindizija morem do Jalte - razume se kraj ostrva Krfa. Vidiš, dušo, kako umem da putujem! Putovati ovako, od mesta od mesta, i posmatrati mnogo je prijatnije nego sedeti u kući i pisati, pa makar to bilo i za pozorište. Nas dvoje, tj. ja i ti, obići ćemo Švedsku i Norvešku. Hoćemo li? Imaćemo čega da se prisećamo pod starost.
Tvoj Antonij, starac"
Moskva, 12. februar 1901.
"JUČE smo završili sezonu predstavom "Tri sestre". Igrali smo ih ukupno sedam puta! Naravno, uvek pred punom salom, čak su i sva pomoćna sedišta bila popunjena. Juče je bilo baš bučno, Lilina i Andrejeva dobile su cveće, posle četvrtog čina pred zavesu je izašao ceo ansambl, odnekud su dovukli ogromnu korpetinu od uprave, pa su delili cveće svim glumcima. Publika je ludovala, mi smo kidale cvetove i bacale ih u salu. Uši su nam zujale od uzvika i aplauza. Međutim, ja sam u takvim trenucima uvek tužna. I sinoć mi se sve vreme plakalo i osećala sam se tako usamljena!"
_________________________________________
Jalta, 7. marta 1901.
"ŽIV sam i rekao bih zdrav, mada još grozno kašljem. Radim u bašti gde voćke već cvetaju, vreme je čudesno kao i tvoja pisma koja sada pristižu iz inostranstva. Poslednja su iz Napulja. Ah, kako si divna i pametna, dušo! Svako pismo čitam po tri puta - to je najmanje. Dakle, radim u vrtu, u kabinetu mi je dosadno: ne radi mi se ništa, čitam korekturu i radujem se što mi prolazi vreme. U Jaltu idem rekto, ne privlači me, ali zato Jaltani sede kod mene dugo, tako da me svakog puta izdaje snaga, pa dajem sebi reč da ću otići u inostranstvo ili naći ženu koja će ih terati iz kuće. Čim dobijem razvod iz Jekaterinoslavske gubernije, ponovo ću se oženiti. Dozvolite mi da vas zaprosim. Iz inostranstva sam ti doneo veoma lep parfem. Dođi za Uskrs da ga uzmeš. Dođi obavezno, dobra, mila, divna glumice, ako ne dođeš, duboko ćeš me uvrediti, život ćeš mi zatrovati. Već sam počeo da te čekam, brojim dane i sate."
Petrograd, 22. mart 1901.
Petrograd, 22. mart 1901.
ZAVRŠAVAM noću, posle predstave. Tvoje pismo, mili moj, dali su mi ispred pozorišta! U Moskvu nipošto ne smeš da dolaziš. Ja ću doći k tebi i paziću te, voleću te i uredićemo stvari tako da svima bude dobro, i toplo, i prijatno - slažeš li se? Zadržaću se kratko u Moskvi, videću se sa svojima, pogledaću šta je sa stanom i spustiću se do tebe. Strašno sam te se uželela, moj starče. Dakle, dolazim, dolazim!!! Raduješ li se? Smeškaš li se?
OLGA Kniper je u Jalti boravila od 30. marta do 14. aprila i odsela je kod Čehova. Došla je s nadom da će se njihovi odnosi konačno razjasniti, u Moskvu se vratila razočarana.
_________________________________________
Moskva, 17. april 1901.
"EVO me u Moskvi, mili moj Antone! Ne mogu da se oslobodim utiska da smo se rastali bez potrebe, s obzirom na to da sam još slobodna. To smo učinili iz pristojnosti, zar ne? Šta ti misliš? Kad sam rekla da odlazim s Mašom, ti nijednom rečju nisi pomenuo da ostanem, ili da ne želiš da se rastanemo. Prešao si ćutke preko toga. Zaključila sam da ne želiš da budem s tobom kad je Maša odsutna. Je li moguće da je to bio razlog? Ne, mislim da nije. Glava me je zabolela od razmatranja svakojakih mogućnosti. Mada mi je jasno da ti govorim o onome što me je sve vreme mučilo. Sećaš li se kako sam bila nesnosna poslednjeg dana? Ti si mislio da sam ljuta na tebe. Ja sam sada vrlo uzbuđena i želim mnogo toga da ti kažem, da ti kažem sve što osećam, ali tako da ti to shvatiš, da ne protumačiš na svoj način. A šta ti misliš? Da li je bolje da čovek ćuti o onome što želi da kaže ili, naprotiv, treba da kaže sve što ima? Znam da si ti protiv svih `ozbiljnih` objašnjavanja, ali ja ne želim da se objašnjavam s tobom, već da porazgovaram kao sa bliskom osobom. Strašno mi je teško kad pomislim na svoj poslednji boravak u Jalti, bez obzira na to što smo se mnogo ludirali. U duši mi je ostao neki talog, utisak nečeg nedorečenog, nejasnog. Tebi je možda neprijatno što pišem o tome? Kaži mi otvoreno, ja ne želim da te bilo čime nerviram. Toliko sam čekala proleće, toliko sam čekala da negde budemo zajedno, da bar nekoliko meseci živimo jedno za drugo, da se zbližimo, i eto: opet sam se `pogostila` u Jalti i opet sam otišla. Zar tebi sve to ne izgleda čudno? Tebi, lično? Eto, napisala sam sve ovo i već se kajem, čini mi se da i ti sam sve to odlično osećaš i shvataš. A sada ću te poljubiti, mili moj - mogu li?"
Jalta, 22.april 1901.
Jalta, 22.april 1901.
"MILA, divna Knipšice moja, nisam te zadržavao zato što mi je u Jalti odvratno i zato što sam imao na umu da ćemo se uskoro videti na slobodi. Bilo kako bilo, bez razloga se ljutiš na mene, dušo moja. Nikakvih skrivenih misli nisam imao, govorim ti sve što mislim. Početkom maja, prvih dana, doći ću u Moskvu, venčaćemo se, ako bude moguće, i krenuti niz Volgu, ili ćemo prvo ploviti niz Volgu, a zatim se venčati - kako ti misliš da je najbolje. Ići ćemo tamo kud ti kažeš. Zatim ću svu zimu, ili bar veći deo, provesti u Moskvi, u stanu s tobom. Samo da ne budem loše volje, da budem zdrav. Kašalj mi oduzima svu snagu, apatično gledam na budućnost i pišem bez imalo volje. O budućnosti razmišljaj ti, budi moja gospodarica. Kako ti kažeš tako ću se i ponašati, inače nećemo živeti, već uzimati život supenim kašikama na svaka dva sata. Ako mi daš reč da niko živi u Moskvi neće znati za naše venčanje, dok se sve ne završi, spreman sam da se venčam s tobom čim stignem. Ne znam zašto, užasno se plašim venčanja i čestitanja, i šampanjca koji treba držati u ruci i pri tom se neodređeno osmehivati. Najbolje bi bilo da iz crkve ne idemo kući, nego pravo u Zvenigrad. Razmisli, razmisli, dušo. Tebe bije glas da si pametna."
____________________________________________________
VENČANJE
ČEHOV je u Moskvu stigao 11. maja, a dve nedelje kasnije u crkvi Vaznesenja održano je skromno venčanje. Pored mladenaca, prisutni su bili samo svedoci - kumovi V. L. Kniper i A. I. Zaljca, brat i ujak Olge Kniper, te F. I. Zejfert i D. V. Aleksejev, studenti. Posle venčanja, mladenci su posetili majku Olge Kniper i zatim otputovali u Ufimsku guberniju. Prvog juna stigli su u Aksjonovo, gde se nalazio sanatorijum za tuberkulozne bolesnike i gde je Čehov, na preporuku lekara, pio kumis (ukiseljeno kobilje mleko). Mesec dana kasnije napustili su Aksjonovo i krenuli put Jalte u koju su stigli osmog jula. Dvadesetog avgusta Olga Kniper se vratila u Moskvu.
___________________________________________________
Jalta, 25. avgust 1901.
DANAS je, duško moj, ravno tri meseca kako smo se venčali. Bio sam srećan, hvala ti, radosti moja, ljubim te hiljadu puta. Jesi li unajmila stan na Spiridonovki? Zasebna kuća? Šta to znači? Umoran sam strašno, gosti mi ne daju mira. Juče me je bolela glava, a danas sam dobro, samo što sam malaksao. Grlim te puno.
Tvoj muž i prijatelj na veke vekova Anton
Kada ćemo se videti?
Moskva, 30. avgust 1901.
Ti svoje pismo završavaš pitanjem - kada ćemo se videti? A ja svoje pismo počinjem tim istim pitanjem. Danas mi je dušu razdirala ljubomora i u mislima sam bila svirepa prema svima koji te okružuju. Osetila sam bezumnu želju da sve ostavim, pa da te odvedem nekud daleko, gde ću jedino ja biti u tvojoj blizini, shvataš? Da li je to ružno, Antone? Zašto te gosti gnjave? To mi se ne dopada. A mene u tvojoj kući verovatno niko i ne pominje? Maša je sada verovatno i zdrava, i dobro raspoložena. A ja ću uvek biti između tebe i nje. I čini mi se da se ona nikada neće navići na mene kao tvoju ženu, a time će postići da ohladnim prema njoj, ja to osećam. Evo, već se kajem što ti o svemu ovome pišem, ali duša mi je nekako tužna i uznemirena. Kuća još nije završena. Mama je danas bila tamo i nadigla galamu zbog nerada. Prvog septembra sve će biti čisto i oprano, pa ću polako početi da se useljavam. Piši mi, dušo moja. LJubim te strasno hiljadu puta, mili moj, stalno mislim na tebe i volim te.
Tvoje pseto
_________________________________________
Jalta, 3. septembar 1901.
HVALA ti, radosti moja, majka se veoma obradovala tvom pismu; pročitala ga je i zatim dala meni da joj ga pročitam naglas, i dugo te je hvalila. To što pišeš o svojoj ljubomori možda je i osnovano, ali ti si tako pametna i tvoje srce je tako dobro da sve što pišeš o svojoj navodnoj ljubomori nekako odudara od tvoje ličnosti. Ti pišeš da se Maša nikada neće navići na tebe itd., itd. To su sve besmislice! Ti sve preuveličavaš, razmišljaš o svakojakim glupostima, i bojim se da ćeš se zaista svađati s Mašom. Evo šta ću ti reći: strpi se i ne pričaj godinu dana, samo godinu, a posle će ti sve biti jasnije. Što god ti se pričinjavalo, što god ti smetalo, ti ćuti, i samo ćuti. U tom neprotivljenju u prvo vreme, kriju se sve ugodnosti za oženjene i udate osobe. Poslušaj me, dušo, budi pametna! Doći ću čim mi javiš, u svakom slučaju to će biti pre 15. septembra. Ti vidi šta ćeš i kako ćeš, a ja nemam nameru da se dugo zlopatim. U Moskvi ću živeti do decembra, dok me ne proteraš. LJubim i grlim svoju staricu. Neka te Bog čuva. Još malo - pa ćemo se videti. Piši, piši, dušo, piši! Osim tebe, ja više nikoga neću voleti, nijednu ženu.
ČEHOV je u Moskvu stigao 17. septembra. Narednih dana prisustvovao je probama "Triju sestara" i radio s glumcima. Krajem septembra završio je korekturu osme knjige sabranih dela. U oktobru je prisustvovao probi Hauptmanovog "Mihaila Kramera", koji mu se, prema svedočenju Stanislavskog, neobično dopao. Krajem oktobra napustio je Moskvu i vratio se u Jaltu. Olga Kniper ostala je u Moskvi.
_________________________________________
Moskva, 3. novembar 1901.
Šaljem ti puno poljubaca za pismo, za divno, ljubavno pismo, duško moj voljeni! Radujem se što si dobro stigao, živi lepo, ne tuguj, ne budi sumoran, ne zaboravi da imaš mene. Ovde mi je dosadno i bojim se da ću se povući u sebe i postati hladna. Ništa me ne interesuje. Dođe mi da ostavim sve (osim tebe), pa da nešto učim, da se nečem potpuno predam. Ne volim da stagniram. I u pozorištu mi je dosadno pošto nema posla, tj. nema za mene. Možda krivo i plitko sudim. Možda. Osećam da kao glumica imam puno nedostataka, volela bih da preradim stare uloge. Ne verujem mnogo u sebe. Trenutno sam u takvom stanju da mi se čini da nisam dobra glumica, da sve igram loše, nevešto, i da samo izigravam pravu glumicu. Ti si već nezadovoljan što filozofiram?
Jalta, 6. novembar 1901.
RADOSTI moja, juče sam bio kod Tolstoja. Zatekao sam ga u postelji. Malo se povredio pa sad leži. Zdravlje mu je bolje nego što je bilo, ali to su samo topli dani nežnog oktobra, a zima je uprkos svemu, blizu, blizu. Videlo se da se obradovao mom dolasku. Ne znam zašto, meni je ovog puta bilo posebno drago što ga vidim. Izgleda prijatno, dobro, mada starački - tačnije starkeljasto, sluša sa zadovoljstvom i priča rado. Krim mu se još dopada. Piši, ženo moja, piši, ovde mi je dosadno, dosadno, i osećam se kao da sam oženjen već dvadeset godina i da smo se prvi put rastali. U januaru ću sigurno doći. Umotaću se toplije i doći, a u Moskvi ću sedeti u sobi. Ostaj zdravo, Nemice moja dobra, divna, pitoma moja. Neobično te volim i cenim.
Moskva, 6. novembar 1901.
Antone, rođeni moj, maločas sam stajala pred tvojim portretom i dugo ga posmatrala, zatim sam sela da ti pišem i briznula u plač. Volela bih da sam pored tebe, prebacujem sebi što nisam napustila scenu. Ni sama ne shvatam šta se to u meni dešava i to me nervira. Nejasna sam sama sebi. Teško mi je kad pomislim da si ti tamo sam, da tuguješ, da se dosađuješ, dok se ja ovde bavim nekim efemernim stvarima, umesto da se potpuno prepustim svojim osećanjima. Šta me spračava?! A kako bih volela, Antone, da imam jednog malog polunemčića!
KRIVICA KAKO nam puno pruža život, a kako mi prolazimo kraj svega! Najstrašnije mi je kad shvatim da sam kao čovek potpuno beznačajna. To je užasno. Volela bih da se pripijem uz tebe, da mi bude toplo, da me voliš. Isplakala bih se na tvojim grudima, to bi bile slatke suze. Mili moj, volim te i voleću te uvek. Ne mogu da ti kažem sve što mi je na srcu. Spavaj mirno, dragi moj. Ne osuđuj me zbog toga što smo rastavljeni - mojom krivicom.
KRIVICA KAKO nam puno pruža život, a kako mi prolazimo kraj svega! Najstrašnije mi je kad shvatim da sam kao čovek potpuno beznačajna. To je užasno. Volela bih da se pripijem uz tebe, da mi bude toplo, da me voliš. Isplakala bih se na tvojim grudima, to bi bile slatke suze. Mili moj, volim te i voleću te uvek. Ne mogu da ti kažem sve što mi je na srcu. Spavaj mirno, dragi moj. Ne osuđuj me zbog toga što smo rastavljeni - mojom krivicom.
_________________________________________
Jalta, 4. decembar 1901.
ZDRAVO, supružnice moja, dušo! Moja pisma ti se ne dopadaju, ja to znam i cenim tvoj ukus. Šta mogu, mila, kad sam sve vreme bio loše volje! Oprosti mi, ne ljuti se na svog apsurdnog muža. Juče sam bio neraspoložen zbog tvog pisma: javila si da ne dolaziš za Božić. Ne znam šta da radim sa sobom. Jedni doktori kažu da mogu u Moskvu, drugi vele da to ne dolazi u obzir, a da ostanem ovde - ne mogu. Ne mogu, pa ne mogu! Danas idem u Oleize do Gorkog. Možda ću posetiti i Tolstoja.
Moskva, 4. decembar 1901.
Moskva, 4. decembar 1901.
Jesu li još koji put bio kod Tolstoja? Zašto malo podrobnije ne opišeš kako je protekao vaš susret? Znam samo da si bio tamo. To mi je malo, mada sam se već navikla na tvoja lakonska pisma. Uskoro ćeš mi, po svoj prilici, pisati na dopisnici, a zatim samo dve reči: Živ sam, ili nešto u tom stilu. Bolje me izgrdi, kaži da si nezadovoljan svojim životom, da ja treba da živim s tobom, inače, kog će ti vraga takva apsurdna žena?! Ja ću se složiti s tobom. Svakako, postupila sam lakomisleno. Nadala sam se da će ti zdravstveno stanje dozvoliti da makar deo zime provedeš u Moskvi, ali ništa od toga, Antone moj! Kaži mi šta da radim. Ako ostanem bez ikakvog posla, brzo ću ti dojaditi. Hodaću iz ugla u ugao i stalno zanovetati. Ja sam se potpuno odvikla od dokonog života i nisam više tako mlada da bih za sekund upropastila ono što sam teškom mukom postigla.
Jalta, 11. decembra 1901.
Jalta, 11. decembra 1901.
MILA moja, dobra, dušo, glumice, ne ljuti se! Danas mi je mnogo lakše. Krv sam iskašljavao samo jutros, i to vrlo malo, pa ipak moram da ležim, ništa ne jedem i nerviram se, pošto ne mogu da radim. Daće Bog, sve će se dobro završiti. Za praznik te ne očekujem, a i ne treba da dolaziš ovamo, duško moj. Radi svoj posao, biće dana i za zajednički život. Moskva, 14. decembra 1901. Mili, dragi moj - bio si bolestan, a ja nisam bila kraj tebe! Srce mi se kidalo kad sam danas pročitala tvoje kratko pismo. Rastanak je još podnošljiv kad znam da si dobro, ali ovako - to je užasno! Spremna sam da odmah sve ostavim i poletim k tebi. Moram da budem kraj tebe, moram da ti obezbedim lep, ugodan i spokojan život. I ja ću to učiniti, mili moj. Teško mi je, užasno teško kad pomislim kako tamo sam ležiš i tuguješ... Danas sam se sita isplakala. Antone, ti si anđeo, znaš li to? Ja znam šta želiš, o čemu maštaš, a ti ćutiš, trpiš i voliš. Ja nisam dostojna tebe. U glavi mi je sve zbrkano. Znaš, duško, ubeđena sam da si nazebao kad si išao da posetiš Gorkog. Priznaj, Ti ne vodiš računa da ti bude toplo i udobno. O svemu tome moraću ja da mislim, moraćeš da se potpuno prepustiš meni i onda će ti biti lepo. Antone, ne proklinji me mnogo. Nećeš mi prebacivati što sam se umešala u tvoj život, zar ne? Ah, Antone, kako bih volela da sad mogu da klečim pred tobom i da ti pričam mnogo i vatreno, o čemu - ne znam ni sama
Jalta, 29. decembra 1901.
Jalta, 29. decembra 1901.
BAŠ si luda, dušo! Za sve ovo vreme, otkako sam oženjen, nijednom ti nisam prebacio zbog pozorišta, naprotiv, radovao sam se što imaš posao, što imaš svoj životni cilj, što ne besposličiš kao tvoj muž. O svojoj bolesti ti ne pišem zato što sam već ozdravio. Temperatura mi je normalna, jedem po pet jaja na dan, pijem mleko, a da ti ne pričam o ručku koji je, otkako je Maša ovde, postao ukusan. Radi, dušo, i ne brini, i što je najvažnije - ne budi sumorna. Grlim te i, nažalost, ništa više.
_________________________________________
Jalta, 17. mart 1902.
ZNAČI, uskoro ćeš postati slavna glumica? Sara Bernar? I onda ćeš me oterati? Ili ćeš me voditi sa sobom kao kasira? Dušo moja, nema ničeg lepšeg nego sedeti na obali reke i loviti ribu ili šetati po zelenoj livadi.
Petrograd, 31. mart 1902.
Petrograd, 31. mart 1902.
Dva dana ti nisam pisala, Antone moj! Dogodilo mi se nešto neobično, slušaj: ispostavilo se da sam iz Jalte otputovala s mogućnošću da ti podarim malog Pamfila, a da o tome nisam imala pojma. Sve vreme bilo mi je loše, ali ja sam mislila da su u pitanju creva, i mada sam to priželjkivala, nisam ni slutila da sam u drugom stanju. Kad sam najzad shvatila, briznula sam u plač - bilo mi je žao nesuđenog Pamfila. Došla su dva doktora - pomoćnik čuvenog Ota, a zatim i sam Ot. Celog dana oko mene se tiskalo mnoštvo ljudi, žene su se isprepadale. Konstantin Sergejevič je čitavog dana sedeo kod Rajevske i tumarao po hodniku. Svi su bili zabrinuti zbog mene. Sinoć su me prebacili na ginekološku kliniku, u ponoć su me opili hloroformom. Operisao me je Ot, tako da možeš da budeš miran. Svi me obilaze, sa svih strana osećam ljubav i brigu. U pozorištu je uzbuna. Juče se u "Malograđanima" neočekivano pojavila Savicka. Odležaću tri-četiri dana, verovatno više neću igrati, ne znam kada će mi dozvoliti da putujem - to je nevolja. Ako zakasnim nekoliko dana - ne sekiraj se, sve je u redu, samo znači da se lekari ne usuđuju da me puste na tako dalek put, da se truckam. Još sam slaba, ali odlučila sam da ti sve otvoreno kažem. Ti si pametan i shvatićeš sve. I danas sam plakala, ali sve u svemu - držim se junački. Eto, šta me je snašlo, Antone! Je li ti žao Pamfila? Tvoj portret sam ponela sa sobom u bolnicu, obožavateljke su mi poslale cveće.
Ljubim te puno.
Ne sekiraj se, uskoro stižem. Poljubi Mašu i mamu.
Tvoje nesrećno pseto
6. april 1902.
Zabrinut... telegrafiši svakodnevno, preklinjem. Mila moja, rođena moja, opet sam od tebe dobio čudno pismo. Opet bacaš drvlje i kamenje na mene. Ko ti je rekao da ne mislim da se vraćam u Moskvu, da sam otišao i da se neću vraćati ove jeseni? Pa, ja sam ti pisao, pisao sam ti jasno, na ruskom jeziku, da ću svakako doći u septembru i da ću ostati sa tobom do decembra. Ti pišeš da sam u stanju da živim kraj tebe i da stalno ćutim, da si mi potrebna samo kao prijatna žena, a da ti sama živiš daleko od mene i potpuno usamljena... Dušo moja mila, dobra, pa ti si moja žena, shvati to najzad! Ti si mi najbliži i najdraži čovek, ja sam te neizmerno voleo i još te volim, a ti se izdaješ za "prijatnu" ženu, meni tuđu i potpuno usamljenu osobu... Uostalom, kako hoćeš!
_________________________________________
Moskva, 5. septembar 1902.
OPROSTI mi sva moja "čudna" pisma, preklinjem te. I ne pomišljaj da te neko može opanjkati kod mene. To je previše nisko. Nema čoveka koji bi mogao da mi usadi nepoverenje prema tebi. Ne smatraj me tako podlom. Pisala sam o onome što me je mučilo, ako nisam bila dovoljno jasna, to je zato što se osećam krivom, što osećam da ne živim kako treba. Nisam mogla da se pomirim s tvojim odlaskom i đavo bi ga znao šta mi se sve motalo po glavi. Preklinjem te, ne uzbuđuj se zbog mene, jer ja to ne zaslužujem. Dajem ti reč da ću biti vesela, nežna i prijatna.
Jalta, 12. septembar 1902.
"MILA moja dušo, pišeš da ti je 9. septembra bio rođendan. Zašto ja to nisam znao? Čestitam mojoj slavljenici i, naravno, izvinjavam se, pošto mi ne preostaje ništa drugo. U poslednjem pismu ti me, između ostalog, prekorevaš zbog toga što sam te obmanuo, što sam ostao u Jalti. Ali, zar sam mogao da dođem? Kašljao sam besomučno, zverski, sve me je bolelo, nervirao sam se i škripao kao stara kola nepodmazanih točkova. Pišeš da si, po Štrauhovom mišljenju, već ozdravila, međutim, ne voziš se fijakerom, svuda ideš pešice. Zašto je to tako? Ili si ozdravila, ali ne sasvim? Piši o svom zdravlju podrobnije - to sam te molio i molim uporno, na osnovu zakona po kojima žena mora da se pokorava mužu."
Moskva, 18. septembar 1902.
"Upravo sam se vratila iz LJubimovke. Dan pun utisaka. Jesenja priroda, bledunjavo sunce, prozračne šume. Sve je tužno, sve se grči, sve se gasi... Ponovo sam preživljavala svoj prvi dolazak u LJubimovku, svoja osećanja, čitav blaženi mesec. Najlepše trenutke doživela sam kad sam potpuno sama ušla u našu kućicu. Ušla sam u spavaću sobu - sve je na svome mestu kao dok sam tu boravila. Zašto mi je bilo tako teško, zašto sam se tako štrecnula, zašto me je nešto steglo u grlu? Kako je letos sve bilo divno! Bujno zelenilo, miris sena i lipovog cveta, crkveno pojanje, zvonjava zvona... Kako je sve bilo harmonično i kako mi je duša bila spokojna i zadovoljna? Hoće li se to ponoviti?! Setila sam se dva izvanredna i tako bliska umetnika - Čehova i Levitana. I razmišljala o njima s divljenjem. To su mi bili najlepši trenuci tog dana. Svuda si mi se ti priviđao, moj nežni, blagi i prefinjeni pesniče. Videla sam te s udicom u ruci, pa kako ležiš na terasi s novinama u ruci, i na klupici u bašti za vreme večernje službe, i u spavaćoj sobi na divanu. Ponovo sam preživela čitav juli. Ne podsmevaj se mojoj sentimentalnosti. A ako ti je baš smešno, smej se. Meni je bilo veoma lepo."
Jalta, 22. septembar 1902.
"DANAS sam od tebe dobio izvanredno pismo - opis tvog izleta u LJubimovku i pročitavši ga, obradovao sam se što imam tako dobru i divnu ženu. Juče mi je bio Altšuler. Pregledao me je prvi put ove jeseni. Osluškivao me je i kuckao. Našao je da mi se zdravlje znatno popravilo, da moja bolest, ako je suditi po promeni do koje je došlo proletos, prolazi; čak mi je dozvolio da idem u Moskvu - toliko mi je dobro!"
Čehov je u Moskvu stigao 14. oktobra i tu se zadržao šest nedelja. Išao je u pozorište, sretao se s prijateljima, pisao. Od Moskve i Olge rastao se 27. novembra.
_________________________________________
Jalta, 30. novembar 1902.
"Radosti moja, sinoć sam stigao u Jaltu. Ne tuguj, draga, radi, provodi se, spavaj što više. Od sveg srca želim ti da budeš vesela i zdrava! Moj poslednji boravak u Moskvi doprineo je da mi postaneš još draža. Volim te još više nego pre.
Moskva, 7. decembra 1902.
KAKO je glupo što si ti bez mene, a ja bez tebe, mada dobro podnosimo jedno drugo i mada bismo živeli čudesno, bez svađa, ljudski. Ja te volim, volim tvoju dušu, neku neuhvatljivu prefinjenost u čitavom tvom biću. Šta bih dala da sad možeš da budeš kraj mene! Održava me nada da ćemo jednog dana negde živeti zajedno i da ćemo živeti lepo. Razmišljaš li ti o tome? Kako sam se radovala dok sam čitala da si me za ovo vreme još više zavoleo!
Jalta, 15. decembar 1902.
ZA vreme praznika pisaću ti svakog dana, ne brini. I meni je lepo kad ti pišem. Ti si neobična, divna, čestita, pametna i izuzetna žena, nemaš nikakvih nedostataka - bar s moje tačke gledišta. Zapravo imaš: plahovita si i kad si loše volje, opasno je biti kraj tebe. Ali to su sitnice, to će vremenom proći. Nas dvoje imamo jedan zajednički nedostatak - kasno smo stupili u brak.
Moskva, 29. decembar 1902.
Kako čudesno pišeš, dragi moj. Maštam o tome kako ćemo zajedno živeti u nekoj kućici na obali reke, u zelenilu, na toplom, na suncu, u ljubavi! Ti ćeš me nežno gledati i osmehivati se svojim blagim osmehom i lepim, blistavim očima. I opet ćemo se odmoriti od rastanaka, od sujete, od ljudi. Kako se osećaš? Je li ti lakše? Svuda se raspitujem za letnjikovac. Sećaš li se Kljazme, LJubimovke, nedeljne službe u crkvi, smešnog vrtlara, senokosa na drugoj obali, mirisa lipe, splava, sunčevih zalazaka? Kada se setim kako smo tamo živeli, dušu mi ispuni milina. A kako si samo bio nežan! Ovo pismo dobićeš 1. januara 1903. godine. Srećna ti Nova godina, dragi moj! Šapćem ti na uho puno, puno lepih, nežnih, toplih reči. Tako sam željna nežnosti!
_________________________________________
Jalta, 1. januar 1903.
SREĆNA ti Nova godina, mila moja glumice, ženo moja! Želim ti sve što treba i što zaslužuješ, a pre svega, malog polunemca koji bi rovario po tvojim ormarima i razmazivao mastilo po mom stolu, na tvoje veliko zadovoljstvo.
Moskva, 15. januar 1903.
Moskva, 15. januar 1903.
Noćas dugo nisam mogla da zaspim, plakala sam i po glavi su mi se motale mračne misli. Živiš tako u gomili i čini ti se da je sve u redu, a onda odjednom vrlo jasno shvatiš svu besmislenost života. Odjednom sam se postidela što se nazivam tvojom ženom. Kakva sam ti ja žena? Ti si tamo sam, tuguješ, dosađuješ se... Znam da ne voliš kada pričam o tome, ali ja ne mogu da živim i da sve nosim u sebi. Ja moram da kažem šta mislim, ponekad i glupost, besmislicu da izvalim, ipak mi je lakše. Jalta, 20. januar 1903. Rođena moja, stalno mi pišeš kako te savest muči što nisi sa mnom u Jalti, nego živiš u Moskvi. Pa šta da se radi, draga moja? Prosudi valjano: kada bi čitavu zimu provodila sa mnom u Jalti, život bi ti bio upropašćen i ja bih osećao grižu savesti, što bi bilo još gore. Ja sam znao da se ženim glumicom, tj. kada sam se ženio, bilo mi je jasno da ćeš ti preko zime živeti u Moskvi. Ne osećam se ni zapostavljen, ni uvređen, naprotiv, čini mi se da sve teče normalno, ili tako kako mora, i zato me, duško, ne muči više pričom o griži savesti. U martu ćemo opet biti zajedno i više nećemo osećati ovu usamljenost. Smiri se, rođena moja, ne sekiraj se, nego čekaj i nadaj se. Nadaj se i ništa više.
Moskva, 4. februar 1903.
Moskva, 4. februar 1903.
SIGURNO sam te već rastužila. Ma koliko razbijala glavu, ma koliko se trudila da uvek budem staložena i uzdržana, ja to, duško, ne mogu. Ja moram da se istutnjim, i da se isplačem, i da se požalim - rečju, da olakšam dušu, i onda mi život izgleda lepši, svežiji i sve se nekako obnavlja. Uostalom, sve su to gluposti, glavno je da moram da te vidim. Spremna sam da negodujem i da vičem na sav glas. Šta da radim, da oteram pozorište do sto đavola! Nikako da uredim sebi život. Eto, ti si veliki čovek - živiš, trpiš, ćutiš, nisi kao ja. Ti sigurno snishodljivo gledaš na mene, zar ne? Ah, Antone...
Jalta, 11. februar 1903.
Jalta, 11. februar 1903.
"TI pišeš da zavidiš mom karakteru. Moram ti reći da me je priroda obdarila naprasitim karakterom, ja sam prgav, itd., itd., ali navikao sam da se obuzdavam, jer pristojnom čoveku ne priliči da histeriše. Nekada sam i ja pravio svakojake ispade. Pa, moj deda je, po uverenjima, bio tipičan proizvod kmetstva. Bez tebe mi je, rođena moja, dosadno! Osećam se kao usamljena danguba, satima sedim nepomično i nedostaje mi samo dugačka lula. Dramu ću početi 21. februara." Dvadeset četvrtog aprila Čehov je doputovao u Moskvu i odseo u Korovinovoj kući, na Petrovki. Narednog dana priključila mu se i Olga Kniper, koja se vratila sa gostovanja u Petrogradu. Dvadeset petog maja zajedno prelaze u letnjikovac u Narofominsku. Odatle odlaze u Zvenigrad i Novi Jerusalim s namerom da kupe neko imanje. U Narofominsku ostaju sve do 7. jula, kada kreću za Jaltu. Devetnaestog septembra Olga Kniper se vraća u Moskvu, Čehov ostaje u Jalti.
_________________________________________
Jalta, 20. septembar 1903.
"DANAS mi je lakše, ali još nisam sasvim dobro. Opšta slabost, odvratan osećaj u ustima, ne jede mi se. Tvoje odsustvo i te kako se oseća. Kad ne bih bio ljut na tebe zbog telegrama, rekao bih ti puno lepih reči, rekao bih ti koliko volim moju kobilicu. Piši mi o svemu što se odnosi na pozorište. Ja sam tako daleko od svega da počinjem da očajavam. Čini mi se da sam kao književnik već odživeo i svaka rečenica koju napišem, izgleda mi potpuno neprikladna i nepotrebna. To, onako, uzgred."
Moskva, 24. septembar 1903.
"Ne ljuti se, dragane, i ne piši pesimistička pisma. Ti si kao književnik još potreban, i te kako potreban, da bi se ljudi odmorili, da bi znali da na svetu ima poezije, istinske lepote, dubokih osećanja, da ima duša ispunjenih ljubavlju i da je život uzvišen i lep. A tvoj lirizam? Svaka tvoja rečenica je potrebna, pa i ti sam u budućnosti ćeš biti još potrebniji. O, kad bih imala govorničkog dara - koliko toga bih ti napričala! Odagnaj od sebe nepotrebne misli. Smiluj se na ljude i shvati da si im potreban. Ne udaljuj se, nego im iz svoje bogate duše daj sve što možeš. Piši i voli svaku svoju reč, svaku misao, svaku dušu koju odneguješ i znaj da je sve to neophodno ljudima. Takvog pisca kao što si ti nigde nema i zato ne smeš da se zatvaraš i povlačiš u sebe. LJudi tvoje drame očekuju kao manu s neba."
Jalta, 14. oktobar 1903.
ZAŠTO stalno gunđaš, bakice?! Altšulera sam pozvao zato što mi nije bilo dobro, dojadilo mi je da trčkaram u klozet. On mi je naložio da jedem po osam jaja na dan i struganu pršutu. A Maša s tim nema nikakve veze. Bez tebe sam kao bez ruku, kao na pustom ostrvu. Dakle, dramu sam poslao, dobićeš je verovatno kad i ovo pismo. Čim je pročitaš, pošalji mi telegram. Daćeš je zatim Nemiroviču i reći ćeš mu da mi i on pošalje telegram, da znam kako stoje stvari.
Sutra sedam da pišem pripovetku, bez žurbe. Ne mogu da verujem da sam završio dramu. Veruješ li da sam je dva puta načisto prepisao. Ostario ti je muž i ako nađeš kakvog udvarača, neću imati prava da se ljutim.
Moskva, 19. oktobar 1903.
DRAMU sam očekivala još prekjuče i sekirala sam se što je nema. Najzad, juče ujutru, dok sam još bila u krevetu, donesoše mi je. S kakvom strepnjom sam je uzela i otpakovala - ne možeš ni da zamisliš. Prekrstila sam se tri puta. Iz kreveta isam ustajala dok je nisam celu progutala. Gutala sam je pohlepno. U četvrtom činu briznula sam u plač. Četvrti čin je izvanredan. Čitava drama mi se izuzetno dopada. Otrcano se izražavam. Za tvoja dela potreban je lep,, prefinjen jezik. Razume se, ja nisam kvalifikvoana da sudim o tvojim dramama. Pročitala sma je i sve, apsolutno sve mi se dopada, kao da sam boravila u porodici Ranjevskih, kao da sam ih sve upoznala, sa svima patila i živela. Ni nalik na tvoje prethodne drame; i bez ikakve razvučenosti. Sve je lepršavo i graciozno. Četvrti čin je vrlo dramatičan. Pročitala sam i požurila u pozorište. Tamo je, na sreću, proba bila odložena. Vladimir Ivanović je odmah ščepao dramu. Dođoše Kačalov, Lužski, Moskvin i svi su mogli samo malo da "pridrže" dramu. Da si mogao da im vidiš glave pognute nad "Višnjikom". Naravno, svi su navalili da se na licu mesta čita. Zaključali su vrata, izvukli ključ i počeli. Slušali smo Lušski, Kačalov, Moskvin, Adešev, Višnjevski i ja, čitao je Vladimir Ivanovič. Samo što smo završili, kad stiže Konstantin Sergejevič i, ne pozdravivši se s nama, poseže za dramom koju sam ja držala. Zatim stiše Mozorov, kome smo dali dramu za to veče. Svi su slušali sa strahopoštovanjem, sa posebnim izrazom lica, čitanje su prekidali smeh ili uzvici odobravanja. Jutros dramu čita Konstantin Sergejevič, a sutra će biti pročitana pred celom trupom.
"DANAS mi je lakše, ali još nisam sasvim dobro. Opšta slabost, odvratan osećaj u ustima, ne jede mi se. Tvoje odsustvo i te kako se oseća. Kad ne bih bio ljut na tebe zbog telegrama, rekao bih ti puno lepih reči, rekao bih ti koliko volim moju kobilicu. Piši mi o svemu što se odnosi na pozorište. Ja sam tako daleko od svega da počinjem da očajavam. Čini mi se da sam kao književnik već odživeo i svaka rečenica koju napišem, izgleda mi potpuno neprikladna i nepotrebna. To, onako, uzgred."
Moskva, 24. septembar 1903.
"Ne ljuti se, dragane, i ne piši pesimistička pisma. Ti si kao književnik još potreban, i te kako potreban, da bi se ljudi odmorili, da bi znali da na svetu ima poezije, istinske lepote, dubokih osećanja, da ima duša ispunjenih ljubavlju i da je život uzvišen i lep. A tvoj lirizam? Svaka tvoja rečenica je potrebna, pa i ti sam u budućnosti ćeš biti još potrebniji. O, kad bih imala govorničkog dara - koliko toga bih ti napričala! Odagnaj od sebe nepotrebne misli. Smiluj se na ljude i shvati da si im potreban. Ne udaljuj se, nego im iz svoje bogate duše daj sve što možeš. Piši i voli svaku svoju reč, svaku misao, svaku dušu koju odneguješ i znaj da je sve to neophodno ljudima. Takvog pisca kao što si ti nigde nema i zato ne smeš da se zatvaraš i povlačiš u sebe. LJudi tvoje drame očekuju kao manu s neba."
Jalta, 14. oktobar 1903.
ZAŠTO stalno gunđaš, bakice?! Altšulera sam pozvao zato što mi nije bilo dobro, dojadilo mi je da trčkaram u klozet. On mi je naložio da jedem po osam jaja na dan i struganu pršutu. A Maša s tim nema nikakve veze. Bez tebe sam kao bez ruku, kao na pustom ostrvu. Dakle, dramu sam poslao, dobićeš je verovatno kad i ovo pismo. Čim je pročitaš, pošalji mi telegram. Daćeš je zatim Nemiroviču i reći ćeš mu da mi i on pošalje telegram, da znam kako stoje stvari.
Sutra sedam da pišem pripovetku, bez žurbe. Ne mogu da verujem da sam završio dramu. Veruješ li da sam je dva puta načisto prepisao. Ostario ti je muž i ako nađeš kakvog udvarača, neću imati prava da se ljutim.
Moskva, 19. oktobar 1903.
DRAMU sam očekivala još prekjuče i sekirala sam se što je nema. Najzad, juče ujutru, dok sam još bila u krevetu, donesoše mi je. S kakvom strepnjom sam je uzela i otpakovala - ne možeš ni da zamisliš. Prekrstila sam se tri puta. Iz kreveta isam ustajala dok je nisam celu progutala. Gutala sam je pohlepno. U četvrtom činu briznula sam u plač. Četvrti čin je izvanredan. Čitava drama mi se izuzetno dopada. Otrcano se izražavam. Za tvoja dela potreban je lep,, prefinjen jezik. Razume se, ja nisam kvalifikvoana da sudim o tvojim dramama. Pročitala sma je i sve, apsolutno sve mi se dopada, kao da sam boravila u porodici Ranjevskih, kao da sam ih sve upoznala, sa svima patila i živela. Ni nalik na tvoje prethodne drame; i bez ikakve razvučenosti. Sve je lepršavo i graciozno. Četvrti čin je vrlo dramatičan. Pročitala sam i požurila u pozorište. Tamo je, na sreću, proba bila odložena. Vladimir Ivanović je odmah ščepao dramu. Dođoše Kačalov, Lužski, Moskvin i svi su mogli samo malo da "pridrže" dramu. Da si mogao da im vidiš glave pognute nad "Višnjikom". Naravno, svi su navalili da se na licu mesta čita. Zaključali su vrata, izvukli ključ i počeli. Slušali smo Lušski, Kačalov, Moskvin, Adešev, Višnjevski i ja, čitao je Vladimir Ivanovič. Samo što smo završili, kad stiže Konstantin Sergejevič i, ne pozdravivši se s nama, poseže za dramom koju sam ja držala. Zatim stiše Mozorov, kome smo dali dramu za to veče. Svi su slušali sa strahopoštovanjem, sa posebnim izrazom lica, čitanje su prekidali smeh ili uzvici odobravanja. Jutros dramu čita Konstantin Sergejevič, a sutra će biti pročitana pred celom trupom.
_________________________________________
Jalta, 27. novembar 1903.
MILA moja gospodarice, stroga ženo, hraniću se isključivo sočivom, kad uđu Nemirovič i Višnjevski s poštovanjem ću ustajati, samo mi dozvoli da dođem. Pa to je nepodnošljivo - živeti u Jalti i od jaltske vode i odličnog vazduha svaki čas trčati u klozet. Krajnje je vreme da kao obrazovani ljudi shvatite da se u Jalti uvek osećam neuporedivo gore nego u Moskvi. More je ilo mirno, tiho, a sada besni, visoki talasi dižu se do samog neba, i dočekaćete da se vreme toliko iskvari da se više neće moći ni doputovati, ni otputovati.
Jalta, 3. mart 1904.
Mila moja, divna polovino, živ sam, zdrav kao bik i u dobrom raspoloženju, i trenutno ne mogu da se pomirim samo s jednom stvari - a to je moje monaško stanje. Imam jednu molbu, dušo moja. Kao što sam ti već govorio, ja sam lekar i prijatelj ženskih medicinskih tečajeva. Kad je najavljen "Višnjik", polaznice tečajeva obratile su mi se, kao lekaru, s molbom da za njihovo potporno udruženje organizujem jednu predstavu; strašno su siromašne, veliki broj je otpušten itd, itd. Obećao sam da ću porazgovarati s Upravom, razgovarao sam i dobio obećanje... Eleme, rođena moja, podseti sada Nemiroviča u Petrogradu.
BOLEST
U Moskvu je Čehov stigao 4. decembra. mada je bio bolestan, prisustvovao je gotovo svim probama "Višnjika" u Hudožestvenom teatru. Premijera je održana 17. janaura 1904. Čehov je u pozorište došao za vreme trećeg čina, posle kojeg se pojavio i na sceni. Tom prilikom priređena je i prigodna svečanost na kojoj su pročitani pozdravni telegrami pristigli iz svih krajeva Rusije. U pismima ih tih dana Čehov više puta naglašava da je ta proslava priređena pre vremena i da će 25. godišnjica njegovog književnog rada biti tek 1905. Petnaestog februara Čehov je napustio Moskvu i otputovao u Jaltu.
Petrograd, 2. april 1904.
"DRAGI moj, juče smo igrali "Višnjik" na "ura". Uspeh u sali, kod publike, ogroman je, mnogo veći nego u Moskvi. Igrali smo dobro, lepršavo, koncertno. Šta će reći štampa - ne znam, ali jučerašnja predstava bila je čudesna. Svi su oduševljeni i dramom, i izvođačima - to je opšte mišljenje. Svi su uzbuđeni. Ponavljam: senzacionalan, istinski uspeh. Srećna sam zbog tebe, dragi moj."
Jalta, 22. april 1904.
"Dušo moja, pišem ti poslednje pismo, a zatim ću ti, ako bude potrebno, slati samo telegrame. Juče sam bio bolestan, danas takođe, ali danas mi je, ipak, lakše; ne jedem ništa, osim jaja i supe. Pada kiša, vreme je odvratno, hladno. Bez obzira na bolest i kišu, danas sam bio kod zubara. U Moskvu ću stići ujutru, brzi voz je već počeo da saobraća. O, moj pokrivaču! O, moji teleći kotleti! Psetance, psetance, baš sam te se uželeo!
Tvoj A."
Čehov je u Moskvu stigao 3. maja i tu je skoro mesec dana proveo u postelji. Trećeg juna odlazi u Nemačku na lečenje. Posle kraćeg zadržavanja u Berlinu, Čehov i Olga Kniper stižu u Badenvajler i odsedaju u pansionu Remerbaden. Polovinom juna zdravstveno stanje Čehova osetno se popravilo. U pismima iz tih dana on ističe da je već ozdravio i da su mu ostale samo "astma i teška, verovatno neizlečiva lenjost". Neposredno pred smrt planira da ode u Italiju, na jezero Komo. Taj plan ubrzo smenjuje drugi - putovanje brodom od Trsta do Odese. IZNENADA, 29. juna Čehov je dobio srčani napad, koji se narednog dana ponovio. Posle kratkotrajnog poboljšanja, 2. jula, u ranu zoru, usledio je novi napad sa tragičnim ishodom.
SAHRANA
Čehovljevo putovanje od Badenvajlera do Moskve trajalo je nedelju dana. Sahranjen je na Novodevičkom groblju 9. jula 1904. godine. Čehova više nema, ali Olga Kniper nastavlja da mu piše
"Moskva, 19. avgust 1904.
Najzad mogu da ti se javim, dragi moj, mili, daleki, pa ipak, tako bliski, Antone moj! Gde si sad - ne znam. Danas sam stigla u Moskvu i posetila tvoj grob... Kako je na njemu lepo, kad bi samo znao! Posle usahlog juga, ovde mi sve izgleda bujno i aromatično, oseća se miris zemlje i zelenila, drveće nežno šumi. Ne mogu da se pomirim s činjenicom da više nisi živ. Imam tako puno, puno da ti pišem, da ti pričam o svemu onome što sam preživela poslednjih dana tvoje bolesti. Čudno je što ti pišem, ali ja to želim, bezumno želim. I dok ti pišem, čini mi se da si živ i da negde čekaš moje pismo. Duško moj, mili moj, nežni moj, dozvoli da ti kažem šta osećam, dozvoli da pomilujem tvoju meku, svilenkastu kosu, dozvoli da pogledam u tvoje dobre, blistave i blage oči. Volela bih da znam jesi li bio svestan da odlaziš iz ovog života! Čini mi se da si predosećao, možda nejasno, pa ipak si predosećao.
