Bil Brajson, Kod kuće ( kratka istorija privatnog života )

I.

U jesen 1850, u londonskom Hajd parku nikla je krajnje neobična građevina: džinovski gvozdeni staklenik koji je prekrio gotovo osam hektara zemlje i u čijoj je prozračnoj i ogromnoj unutrašnjosti bilo dovoljno prostora za četiri katedrale Svetog Pavla. Za vreme svog kratkotrajnog postojanja, bila je to najveća zgrada na zemlji. Zvanično poznata kao Palata Velike izložbe industrijskih dostignuća svih nacija, bila je neosporno veličanstvena, ali tim pre što je nastala tako iznenadno, što je bila sačinjena od toliko stakla, što se tako uzvišeno i neočekivano našla tu Daglas Džerold, kolumnista nedeljnog časopisa Panč, nadenuo joj je ime Kristalna palata, i svi su ga prihvatili.

  Za njenu izgradnju bilo je potrebno samo pet meseci. Pravo je čudo što je uopšte bila podignuta. Manje od godinu dana pre toga, nije postojala čak ni kao ideja. Izložba za koju je smišljena bila je san državnog službenika po imenu Henri Kol, koji je pažnju istorije zaslužio još kao izumitelj božićne čestitke (čija je namena bila da podstakne ljude da koriste novo uvedenu poštansku uslugu od jednog penija) Godine 1849, Kol je posetio Parisku izložbu – relativno provincijalan događaj,ograničen na

 

Pogled na unutrašnjost prozračne Kristalne palate
na Velikoj izložbi 1851 Njena kapija
još stoji u Kenzington Gardenu

francuske proizvođače – i žarko poželeo da nešto slično pokuša u engleskoj, samo grandioznije ubedio je mnoge ugledne ljude, uključujući princa Alberta, da se zagreju za ideju o Velikoj izložbi, i 11 januara 1850 oni su održali svoj prvi sastanak sa željom da otvaranje bude 1 maja sledeće godine. Tako su imali nešto manje od šesnaest meseci da projektuju i podignu najveću građevinu koja je ikada bila zamišljena, privuku i postave na desetine hiljada eksponata sa svih strana sveta, opreme restorane i toalete, uposle osoblje, urede osiguranje i policijsku zaštitu, odštampaju prospekte i milion drugih stvari, u zemlji koja nije bila ni najmanje uverena da uopšte želi tako skup i zahtevan poduhvat. Bila je to očigledno neostvariva ambicija i, u sledećih nekoliko meseci, oni očevidno nisu uspevali da je ostvare. Na otvorenom konkursu pristiglo je 245 projekata za izložbenu halu. Svi su odbačeni kao neizvodljivi.

Suočen s katastrofom, komitet je uradio ono što komiteti ponekad rade u očajničkim situacijama: angažovao je drugi komitet sa boljim nazivom Komitet za izgradnju Kraljevske komisije za Veliku izložbu industrijskih dostignuća svih država sastojao se od četvorice ljudi – Metjua Digbija Vajata, Ovena Džonsa, Čarlsa Vajlda i velikog inženjera Ajzambada Kingdoma Brunela – a imao je jedan jedini nalog, da smisli projekt dostojan najveće izložbe svih vremena, koja treba da počne za deset meseci. U okviru ograničenog i smanjenog budžeta od četvorice članova komiteta, samo je mlađani Vajat imao arhitektonsko obrazovanje, ali ni on još ništa zapravo nije sagradio: u toj fazi svoje karijere, izdržavao se pisanjem. Vajld je bio inženjer koji je gotovo isključivo imao iskustva sa brodovima i mostovima, Džons se bavio uređivanjem enterijera. Samo je Brunel imao iskustva na krupnim projektima. Nesumnjivo je bio genije, ali krajnje problematičan, pošto je iznalaženje preseka između njegovih uzvišenih vizija i ostvarive realnosti zahtevalo vremenske i novčane infuzije.

Građevina koju su njih četvorica sada smislili bila je čudo, u lošem smislu ogromna, niska, mračna šupetina u kojoj vlada pomrčina, ispunjena duhom i veseljem koliko i kakva klanica, izgledala je kao nešto što su na brzinu projektovala četiri čoveka radeći svaki za sebe. Troškovi jedva da su se mogli izračunati, ali to se i tako nije uopšte moglo sagraditi. Izgradnja bi zahtevala trideset miliona cigala, a nije postojala nikakva garancija da se taj broj uopšte mogao pribaviti, a kamoli ugraditi na vreme. Celu građevinu trebalo je da prekriva ono što je smislio Brunel, gvozdena kupola prečnika šezdeset metara – nesumnjivo upečatljiva, premda prilično čudna za jednu prizemnu zgradu. Niko nikada nije podigao nešto toliko glomazno i gvozdeno, a Brunel naravno nije mogao da počne da je sklapa i diže dok ispod nje ne bude nečega i sve je to trebalo izvesti i dovršiti za deset meseci, za projekt koji je bio predviđen da potraje manje od pola godine. Ko će potom sve to da sruši i šta će biti s tom impozantnom kupolom i milionima cigala niko nije smeo ni da se zapita.

Usred krize koja je bila u punom zamahu stupio je smireni Džozef Pakston, glavni baštovan palate Čatsvort, doma Vojvode od Devonšira (koji se, po neobičnom engleskom običaju, nalazio u Derbiširu). Pakston je bio pravo čudo. Rođen je 1803 godine u siromašnoj porodici u Bedfordširu; kad je navršio četrnaest godina poslali su ga da peče zanat baštovana, ali istakao se za šest godina koliko je vodio eksperimentalni botanički vrt za novo i prestižno Gradinarstveno društvo (koje je ubrzo postalo Kraljevstvo gradinarstveno društvo) u zapadnom Londonu – bio je to neverovatno odgovoran posao za nekoga ko je zapravo još bio običan mladić. On je tamo jednog dana razgovarao sa Vojvodom od Devonšira koji je bio vlasnik obližnje palate Čizik i pozamašnog dela ostatka Britanskih ostrva – oko osamsto kvadratnih kilometara rodne zemlje između sedam veličanstvenih palata. Vojvodi se Pakston smesta veoma dopao, izgleda ne zbog toga što je ovaj iskazivao neku naročitu genijalnost, već zato što je govorio jasno i glasno Vojvoda je bio tvrd na ušima i veoma je cenio kada neko razumljivo govori. Podstaknut time, pozvao je Pakstona da bude glavni baštovan u Čatsvort Pakston je to prihvatio.  Imao je tada dvadeset jednu godinu.

 Bio je to verovatno najneočekivaniji i najmudriji potez koji je neki aristokrata ikada povukao.
 Pakston se latio posla sa toliko energije i predanosti da je to naprosto izazivalo oduševljenje.
Projektovao je i ugradio slavnu Carsku fontanu, iz koje je mlaz vode mogao da šikne devedeset metara u vazduh – bio je to podvig hidroinženjeringa koji je i dan-danas prevaziđen samo jednom u
Evropi; sagradio je najveći veštački stenjak u zemlji; projektovao je novo selo na imanju; postao najveći svetski stručnjak za dalije; osvajao nagrade za najbolje dinje, smokve, breskve i nektarine
u zemlji; i napravio je ogroman tropski staklenik, poznat pod imenom Velika pećnica, koji je prekrivao četiri hiljade kvadratnih metara zemlje i bio toliko prostran da je kraljica Viktorija,
prilikom jedne posete 1843 godine, mogla tuda da prođe u kočiji sa zapregom. Tako je dobro upravljao imanjima da je vojvodi umanjio dugovanja za milion funti. S vojvodinim blagoslovom,
pokrenuo je i vodio dva časopisa o baštovanstvu i nacionalne dnevne novine, Dejli njuz, koje je kratko vreme uređivao Čarls Dikens . Pisao je knjige o baštovanstvu, investirao tako mudro u
deonice železničkih kompanija da su ga tri među njima pozvale da im bude u upravnom odboru, a u Birkenhedu blizu Liverpula projektovao je i izgradio prvi opštinski park na svetu To je toliko
oduševilo Amerikanca Fredrika Loua olmsteda da je svoj projekt Central parka u Njujorku zasnovao na Pakstonovom Godine 1849, glavni botaničar iz Kjua poslao je Pakstonu redak i oboleo ljiljan, zapitavši ga može li da ga nekako spase. Pakston je projektovao specijalni staklenik i – nimalo se nećete iznenaditi kad to čujete – biljka je za tri meseca procvetala. Kada je saznao da se članovi komiteta Velike izložbe muče oko projekta hale, palo mu je na pamet da bi nešto nalik na njegove
staklenike moglo da upali dok je predsedavao sastanku jednog komiteta Midlendske železnice, načrčkao je grubi crtež na parčetu papira za upijanje mastila i dovršio tehničke crteže spremne za
reviziju za samo dve nedelje. Taj projekt je zapravo prekršio sva pravila konkursa. Bio je dostavljen posle krajnjeg roka i, pored sveg tog stakla i gvožđa, predviđao je mnogo zapaljivih materijala
– ponajpre, ogromne površine drvenih podova – što je bilo strogo zabranjeno. Arhitektonski konsultanti su ukazali, sasvim osnovano, na to da Pakston nije obrazovani arhitekta i da se nikada ranije nije okušao u nečem toliko velikom Ali opet, naravno, nije ni bilo ko drugi. Zbog toga niko nije mogao s punim ubeđenjem da tvrdi da će to biti izvodljivo. Mnogi su se brinuli da će u građevini vladati neizdrživa vrućina kad je ispuni vrelo sunce i gomila posetilaca. Drugi su strepeli da će se visoke šipke zastakljenja širiti na letnjoj toploti i da će se staklena okna tiho izvaliti i stropoštati u vrevu ljudi. Najviše su bili zabrinuti zbog mogućnosti da zdanje tako krhkog izgleda jednostavno ne odnese oluja.

Dakle, rizici su bili znatni i svi su ih bili svesni, ali opet, posle samo nekoliko dana oklevanja ispunjenog strepnjom, članovi komiteta odobrili su Pakstonov plan. Ništa – ali baš ništa – ne govori više toga o viktorijanskoj Britaniji i o tome koliko je ona bila kadra za briljantna rešenja, od činjenice da je podizanje najsmelije i najosobenije građevine veka bilo povereno jednom baštovanu. Za Pakstonovu Kristalnu palatu uopšte nisu bile potrebne cigle – štaviše, ni malter, ni cement, ni temelji ona je samo sklopljena I postavljena na tlo kao šator. To nije bilo samo genijalno rešenje za monumentalni izazov, već i radikalno odstupanje od svega što je ikada ranije pokušano.

Glavna vrlina prozračne Pakstonove palate bila je činjenica da se ona mogla prefabrikovati od standardnih delova u njenom srcu nalazila se jedna jedina komponenta – gvozdeni podupirač širine devedeset centimetara i dužine sedam metara koji se mogao vezivati sa odgovarajućim podupiračima u ram za kačenje stakla za zgradu – gotovo devedeset tri hiljade kvadratnih metara tog materijala, trećine stakla koje se u Britaniji obično proizvede za godinu dana. Projektovana je specijalna pokretna platforma koja se kretala duž nosača krova tako da su radnici mogli da ugrađuju 18 000 staklenih ploča nedeljno – takva stopa produktivnosti bila je, a i danas je, čudesno efikasna da bi savladao ogromnu količinu oluka koji su bili neophodni – sve u svemu preko trideset kilometara , Pakston je projektovao mašinu kojom je upravljala mala ekipa ljudi i koja je mogla da okači šeststo metara oluka dnevno – za tu količinu je ranije bio potreban rad tri stotine ljudi u jednom danu
u svakom smislu, taj projekt je bio pravo čudo.

Pakston je imao mnogo sreće sa pogodnim trenutkom za sve to, jer je upravo u vreme Velike izložbe staklo najednom postalo raspoloživo kao nikada pre. Staklo je oduvek bilo rizičan material. Teško ga je bilo dobro izraditi niti ga je bilo naročito lako praviti, zbog čega je otkad postoji uglavnom bilo stvar luksuza. Na svu sreću, dva nedavna tehnološka otkrića to su izmenila. Najpre, Francuzi su izumeli pločno staklo – koje je dobilo takvo ime zato što se istopljeno staklo razlivalo po stolovima poznatim kao ploče. To je isto tako prvi put omogućilo izradu uistinu velikih staklenih okana, te time i pojavu izloga. Međutim, pločno staklo je moralo da se deset dana hladi posle valjanja, što je značilo da je svaki sto najčešće van upotrebe, i da svaka ploča zahteva mnogo brušenja I poliranja. Zbog toga je to staklo, naravno, bilo skupo. Godine 1838, došlo je do izuma jeftinije varijante – valjčastog stakla. Ono je imalo gotovo sve vrline pločnog stakla, ali se brže hladilo i trebalo mu je manje poliranja, pa se moglo proizvoditi mnogo jeftinije. Najednom se poveliko staklo moglo proizvoditi ekonomično u neograničenim količinama.

 Uz to je išlo i ukidanje dva stara nameta: poreza na prozore i poreza na staklo (koji je, strogo govoreći, bio akcizna dažbina).Porez na prozore potiče iz 1696 i bio je toliko visok da su ljudi
izbegavali da ugrađuju prozore u zgrade gde god su to mogli. Zazidani otvori nalik prozorima koji danas postoje na tako brojnim starim zgradama u Britaniji nekada su se obično farbali tako da
izgledaju kao prozori (Ponekad je živa šteta što i sada nije tako ). Porez je ogorčeno kritikovan kao „porez na vazduh i svetlo“ i zbog njega su mnoge sluge i drugi ljudi malih primanja bili osuđeni da
žive u prostorijama koje se nisu mogle vetriti.

Druga dažbina, uvedena 1746, nije bila zasnovana na broju prozora već na težini stakla u njima, pa su se stakla pravila tanka i slaba u čitavom džordžijanskom periodu, a prozorski ramovi morali su da budu robusni kako bi to nadoknadili dobro poznata okna sa metom takođe su u to vreme postala redovna pojava ona su bila posledica načina pravljenja stakla koji je dovodio do proizvodnje takozvanog krunskog stakla (ime je dobilo po tome što je pomalo konveksno, ili u obliku krune). Centar mete je bio mesto na staklenoj ploči gde je bio pričvršćen duvačev pontil –alatka za duvanje. Pošto je taj deo stakla bio manjkav, na njega se nije plaćao porez, pa je bio primamljiv za štedljivce okna sa metom postala su popularna u jeftinim svratištima i radnjama, kao i na zadnjim zidovima privatnih kuća gde kvalitet nije bio važan. Namet na staklo bio je ukinut 1845, nešto pre nego što je
navršio dvesta godina, a usledilo je i ukidanje poreza na prozore, zgodno i na sreću, 1851 godine. Baš u trenutku kada je Pakstonu trebalo više stakla nego bilo kome ikada pre, cena mu je smanjena
za više od polovine. To je, zajedno sa tehnološkim promenama i nezavisno pojačanom proizvodnjom, bio impuls koji je omogućio postojanje Kristalne palate.

Završena zgrada bila je dugačka tačno 555,3 metra odnosno 1 851 stopu (u čast godine), široka 122,4 metra i visoka 33 metra duž centralne kičme – dovoljno prostrana da se u nju smesti avenija brestova koja je izazivala toliko divljenja i koja bi inače morala da bude raskrčena. Zbog veličine, građevina je zahtevala mnogo materijala: 293 655 staklenih okana, 33 000 gvozdenih podupirača i desetine hiljada stopa drvenog poda, a opet, zahvaljujući Pakstonovim metodima konačni troškovi iznosili su sasvim prihvatljivih 80 000 funti od početka pa do kraja, radovi su trajali nešto kraće od trideset pet nedelja Izgradnja katedrale svetog Pavla trajala je trideset pet godina. Tri kilometra dalje gradio se novi Parlament već čitavu deceniju i još nije bio ni blizu završetka. Jedan novinar Panča predložio je, donekle u šali, da vlada angažuje Pakstona da projektuje
Kristalni parlament. Pojavila se uzrečica za svaki problem koji se pokazao nerešivim: „Pitajte Pakstona “.

Kristalna palata je istovremeno bila i najveća i najsvetlija, najprozračnija građevina na svetu danas smo navikli da nailazimo na staklo u izobilju, ali nekome ko je živeo oko 1851 godine zamisao
da šeta kroz kubike i kubike prozračnog svetla unutar zgrade bila je zapanjujuća – vrtoglava čak. Prvo što je posetilac pri dolasku izdaleka video od Izložbene hale, svetlucave i providne, zaista ne
možemo ni da zamislimo. Sigurno je to bio prizor tanan i nestalan, čudesno neverovatan koliko i mehur sapunice. Svakome ko bi ušao u Hajd park, prvi pogled na Kristalnu palatu koja je lebdela nad
krošnjama i iskrila se na suncu, sigurno je bio trenutak velelepnosti od koje bi mu zaklecala kolena.

dalje : Kod kuće II I III deo

Doris Lessing, Ispod moje kože

Krajem 1949. iznenada se sve pokrenulo. Gottfied je dobio britansko državljanstvo, ja također. Ne preterujem kad govorim o tome kako sam se osećala kad sam udajom izgubila svoju britansku nacionalnost, i kad sam se morala ponovno prijaviti da je dobijem. Ovo se ne može izraziti rečima, suzama ili – čime drugim? Ovakvi procesi odvijaju se potpuno izvan pogleda i izvan razumevanja. U vezi sa svojim britanskim pasošem imala sam osećaj kojem bi aplaudirao i najgluplji patriot. Zakon se u međuvremenu promenio. Postupak za razvod je počeo. Pošto je Gottfried bio dobro poznat u pravnim krugovima, to je bila formalnost, i odvijalo se brzo, mada su sudovi bili pretrpani ratnim razvodima. Ja sam ostavila njega, ili on mene, zaboravila sam, ali ostali smo sve vreme živeti zajedno. Ništa poželjnije od toga. Imala bih starateljstvo nad detetom do njegove petnaeste godine, a nakon toga Gottfried; oba roditelja imala bi pravo na posete, a Gottried bi plaćao mj+esečno malu sumu za izdržavanje – on je insistirao na ovome, iz nekih pravnih razloga. Zaključili smo, pošto ćemo živj+eti u istom gradu, Londonu, i oboje ćemo zarađivati, da novac neće predstavljati problem. I danas mi se sviđaju razlozi za ovaj razvod. Tih dana u naprednim krugovima uzimalo se zdravo za gotovo da dobra volja treba upravljati razvodima, što je u svakom slučaju bila formalnost koju je zahtevao zakon, a što je – treba li to uopšte reći – budalaština. Kad danas vidim ove pohlepne i osvetoljubive razvode koje feministkinje zahtevaju, a sve u ime progresa, mislim da je naša generacija bila simpatičnija.

U međuvremenu, oboje smo imali novca tek za trošak do Engleske. Gottfried je stvorio jednu finu naprednu pravnu firmu doslovce iz ničega, ali zauzvrat nije nikad dobio ništa osim ljubaznih reči. Ja sam zarađivala male sume novca za kratke priče i kao daktilografkinja za parlament.  
Jedan izdavač iz Johannesburga otkupio je knjigu Pevaju trave (The Grass is Singing). Kad je Juliet O'Hara iz londonskog Curtis Browna videla ugovor, pobesnela je, rekavši da bi ovaj izdavač trebalo da bude proglašen kriminalcem, i poslala mu je telegram u tom smislu. Kao prvo, izdavač bi dobio pedeset procenata od prodaje. Njegovo mišljenje bilo je, kako sam čula, da je ovo rizična knjiga i da on za to treba biti nagrađen. U svakom slučaju, nije se potrudio da je objavi, i odustao je od toga po primitku Julietinog telegrama. Nikad nisam dobila nikakvu najavu o bilo kakvom napretku. Juliet je knjigu gotovo istog trena prodala Michaelu Josephu.
Ja bih prva otišla u Englesku, sa detetom, a kad Gottfried dođe, dobio bi dobar posao i pomogao mi novčano.
Još nije bilo lako dobiti mesto na brodu, posebno ne iz Rodezije.
Jedan Gottfriedov prijatelj iz Johannesburga došao je u posetu, nekoliko puta. Bio je bogat. Savetovao nam je da se odreknemo ove male kuće kako bismo uštedeli novac od najamnine, a ja da dođem u njegovu kuću, dok ne budemo u stanju da dogovorimo mesto na brodu. Gottfied je trebalo da boravi kod prijatelja. Tako smo i uradili. Napokon, napustila sam Salisbury - zbogom, zbogom. Izvlačila sam se – i odjednom sam se našla u Johannesburgu, u velikoj kući, u istom bogatom predgrađu gde sam boravila 1937., sa psima čuvarima, s rešetkama na prozorima, noćnim stražarima, bogatstvom. Ali, ovi su bili komunisti, a ono je bilo Komora Rudnika. Nije bilo razlike u načinu života.
Nacionalisti su bili na vlasti, a neki bivši komunisti su se uspaničili; spaljivali su knjige i vrlo pazili kako će se sretati. Atmosfera je, blago rečeno, bila drugačija od onog preobilja poverenja od pre samo dve godine.
Jednog dana možda ću i napisati knjižicu pod naslovom Bogataši koje sam poznavala. Porodica kod koje sam sada bila imaće glavnu ulogu. On, muž, pravio je scene oko nekoliko penija više plaćenih za kilo paradajza, dok se žena smejala. On je insistirao da se kolima ide kilometrima daleko do pijace gde je povrće malo jeftinije. Ona je bila cockney, iz pozorišta Unity u Londonu, čuvenom po svojim političkim pogledima i levo orijentisanim komadima u doba kad je Hladni rat bio najžešći. Mnogi čuveni glumci i glumice školovali su se u pozorištu Unity, koji je kasnije izgubio sjaj, zato što je '50-ih i '60-ih socijalizam bio ponovo u modi i teatar Unity u tome nije bio usamljen. Sada je nemoguće opisati nekoga kao cockney. Ta elegantna pametna cockney devojka, gde li je? Nekad je bila u knjigama i pozorišnim komadima (Pigmalion je jedan od njih), prepoznatljiva od prve reči. Ako je živa, više je ne smatraju reprezentativnom. Ova cockney devojka, u ovoj kući, sada bogata žena, ludela je od dosade baš kao i žena u drugoj kući. Ona je također bila prilično izluđena od ljubomore, zbog mene. Čula sam je – a ona je htela da čujem – kako telefonira svojim prijateljima i ponavlja ove reči, vičući: «A ona je ovde, u ovoj kući.» Polako mi je postalo jasno da ona misli na mene. Nije mi ni padalo na pamet da se zaljubim u njenog muža. Kao prvo, bila sam previše uznemirena. Je li on bio zaljubljen u mene? Ako jeste, to se nije moglo opisati nikako drugačije nego nežnost. Vrata su lupala, telefoni vrištali, muž i žena vikali jedno na drugo. Rekla sam da ću istog časa otići, oni su rekli besmislica, moram ostati, ali nastavili su da viču. Nije bilo nikakvih vesti o kakvom čamcu što stiže u Cape Town. Sredila sam karte za Južnu železnicu, ali pre nego sam otišla iz ovog mrskog grada, evo dva događaja.
Prvi je kada me neki student medicine odveo jedne subotnje večeri na kliniku koja je pružala besplatne medicinske usluge u crnačkom predgrađu. Svakog petka i subote ova velika, gola, bedno nameštena prostorija bila je puna žrtava u borbi noževima. Sela sam na stolicu u uglu i satima gledala kako posrćući ulaze crnci, ili su ih donosili na nosilima, svaki rasporen nožem i izboden, sav u krvi. Ovo su bile plemenske svađe. Neke su rane bila zastrašujuće. Nekoliko njih je umrlo. Četiri decenije kasnije srela sam mladog doktora, belca, iz Johannesburga, koji mi reče da vikende  provodi na klinici za crnce koji dolaze ili ih donose sa ranama od noža, pijane ili, češće, pomahnitale od droge. Krv je tekla, rekao je, rekama. Opisala sam šta sam ja videla 1949. Ništa se nije promenilo, osim što je sad i droga tu; onda je bio samo alkohol.

Druga stvar koju pamtim jeste ručak u moju čast – ali ne mogu se setiti ko ga je priredio, znam samo da su za stolom bili književna i politička «imena» koja su tada pripadala levici. Uys Krige, pesnik, bio je tamo, i urednici časopisa koji su štampali moje kratke priče. Bio je i Solly Sachs, sindikalist, i nekoliko ostalih sindikalista. Kratko vreme u Južnoj Africi – nacionalisti su tome stali ukraj – bilo je sindikalista koji su udružili siromašne radnice belkinje i Indijke i obojene, kako bi im poboljšali uslove rada. Nemoguće – pomislili biste, ali snaga ličnosti ovih ljudi to je napravila. O čemu smo raspravljali za ručkom? Ne moram se prisećati: svi smo raspravljali, sve vreme, o tome kako nacionalisti dolaze na vlast i šta će to značiti za Južnu Afriku, i o tome da komunisti dolaze na vlast u Kini.
Kasnije, u Engleskoj, dobila sam pismo od jednog od tih sindikalista, koje je išlo ovako:
«Drugarice! Ja sam svoj život utrošio na služenje napaćenom ljudskom rodu, uzdižući život prezrenih na svetu. U svako doba moje oči su uprte u sjajni horizont prema kojem maršira celo čovečanstvo. Mogu reći da sebe nikad nisam štedeo, da je sve što sam ikad radio  ili mislio bilo namenjeno opštem dobru i …»
Ovako je išlo pismo nekih šesnaest strana, a na samom kraju shvatila sam da je to bio predlog da podelimo život ili bar postelju. Bila sam iznenađena jer za tim ručkom nisam čak ni sedela do tog čoveka. Kasnije, međutim, skupila sam priličnu kolekciju sličnih pisama: takav je bio duh vremena. To je, ipak, bio stil svojstven samo određenim nacijama: teško se može zamisliti Anglosaksonac koji bi se upustio u nešto ovakvo. Dva Poljaka, tri Jugoslavena, dva Afrikanera i revolucionar iz Čilea; njihova pisma nisu se razlikovala.

U slučaju da se krug istorije ponovi, imam nekoliko korisnih saveta za žene. Poslednja stvar koju treba da uradite jeste nešto tako okrutno kao: O, ja se tebi sviđam, je li? U redu, hajde da se nađemo i vidimo o čemu se radi. Ne. Treba da napišete barem isti broj strana sa sličnim uzvišenim osećanjima, završavajući sa «Uvek ćemo biti zajedno u borbi.»
Ovaj savet biće koristan u nekoj paralelnoj situaciji. Dobijete pismo na mnogo strana (pisci uvek imaju mnogo vremena) koje ide ovako: «Kozmičke perspektive večnosti prizivaju me tebi i osećam da se moramo sresti i podeliti misli o…» Odgovor treba da bude: «Ti i ja uvek ćemo biti zajedno na jednom višem planu, čemu potreba za susretom uživo?»
Pronašla sam najjeftiniju kuću za izdavanje u Cape Townu. Opisala sam je u knjizi U potrazi za engleskim (In Pursuit of the English) – u biografiji napisanoj na komički način, i zašto ne? – ali u stvari bilo je to deprimirajuće vreme, koje se razvlačilo i otezalo. Čamac je dangubio blizu obale. Agent je govorio Da, a onda Ne. Čekao je mito, ali meni to nikad nije palo na pamet.  Šest sedmica bila je visoka cena da se plati poštenje. Kuća u kojoj sam odsela, izgrađena od drveta, činilo se da pokriva čitavo jutro zemlje, i bila je pretrpana ne samo domaćim svetom, rodbinom Holanđanke koja ju je držala koristeći je kao nadomestak za njihove vlastite domove, nego i engleskim ratnim nevestama. Dva bračna para na putu prema Velikoj kikiriki katastrofi u Istočnoj Africi. Jedan od mladih muževa umreće tamo godinu dana kasnije od malarije. (Ovo je bila šema koja je koštala mnogo miliona funti i u hipu je propala, ostavljajući za sobom uzorke napredne farmerske tehnologije da hrđaju na rubu polja koja su se hitro punila korovom i mladim drvećem. Izgleda da se niko nije potrudio da upita domaći svet za savet.) U međuvremenu, sve četvero bili su puni ideala. Engleske ratne neveste bile su hrabre i uznemirene. Neke su godinama čekale da dobiju mesto na čamcu, a sad je trebalo da sretnu svoje muževe ili zaručnike, koje su zadnji put srele u Britaniji u vreme rata. Neke su imale malu decu. Dvaput za ovih šest sedmica neke Engleskinje su stigle sa čamaca, dok su druge ostale na beskrajnom putu železnicom u Severnu Rodeziju, Južnu Rodeziju  i Nyasaland. Tek tada sam u stvari shvatila koliko sam sretna zato što sam morala da odrastem u Africi, a ne u nekoj od domaćih zemalja. Ove  su mi žene izgledale kao neznalice, bezazlene, ograničene. Osećala sam se zaštitnički prema njima, kao da su deca. Ali, glavna stvar bila je njihova klasa. Čak i ovde, na ovom mestu za koje biste pomislili da je dobar izgovor za zbližavanje, oficirske gospođe i žene ostalih činova držale su se odvojeno, baš kao kod Kiplinga. Žene srednje klase, i jedna ili dve supruge članova Donjeg doma, sedele su okupljene u defanzivnoj grupi na jednom kraju verande, spustivši svoj visoki naredbodavni glas za decibel kad bi neljubazno davale komentare o deci iz nižih klasa. Ljudi su ih posmatrali čudeći se – ni prvi ni poslednji put suočeni s ovim fenomenom kako to one vide sebe, kako mogu biti toliko arogantne. Nijedna od njih nije bila u stanju da održi konverzaciju ni pet minuta s radničkom klasom ili s nižom srednjom klasom (oprostite, ali ovo je Britanija), s ljudima koji su produkti jedne, nažalost, sada mrtve kulture – ubijene televizijom – radničkih univerziteta, socijalističkih, liberalnih, komunističkih i pacifističkih studija, letnih škola, literarnih kružoka, koji su dolazili na časove i kurseve u Salisbury i Bulawayo. Ipak one su se odnosile superiorno prema ovim ljudima. Ja sam to gledala i klela se: «Ja neću, ja neću» - misleći kako neću sebi dopustiti da postanem igrač u ovoj klasnoj igri. Za koju godinu našla sam se zaključana u njoj. Za koju godinu napisaću jedan književni prikaz za John O'London's Weekly, gde ću bezazleno primetiti da Engleska počiva na klasama kao i Indija – da bih bila zasuta pismima u kojima se kaže da u Engleskoj nema klasnog sistema, a sva pisma napisali su ljudi iz srednje klase. Za koju godinu naći ću se kako sedim u jednoj londonskoj sudnici u vreme velikog Fordovog štrajka, gledajući jednu budalu od suca kako se podsmehuje i izruguje jednom od vođa štrajka zbog njegovog akcenta i njegove gramatike, namerno ga ponižavajući. Dok ovo pišem, podmukli vicevi na račun našeg trenutnog premijera, koji dolazi iz radničke klase, i njegove žene, i njihova seljačkog ukusa, uveseljavaju naše novine. Da, da, nismo mi jedina zemlja snobova, ali ima li ijedna druga zemlja koja je izmislila tu sramnu igricu koja se zove ne pripada boljim krugovima i pripada, i da joj to bude zabavno? Da joj to bude zabavno decenijama? Jedna Engleska - ali nema koristi, očigledno se tu ne da ništa uraditi.

Tri sedmice provedene u onoj iznajmljenoj kući naučile su me kako će male biti moje mogućnosti, s tako malo novca i s malim detetom. Ovde sam bila u glamuroznom, prelepom i – kako sam čula – 'boemskom' Cape Townu, ali ja sam jedva nalazila vremena da izađem iz te kuće i stanem u red u brodarskoj agenciji. Otkako se dete rodilo, moj je muž bio dobar otac, imala sam prijatelje koji su se utrkivali za zadovoljstvo da čuvaju bebu, a moja je majka mislila da nije dovoljno iskorištena. Imali smo i slugu. A sad sam bila potpuno sama. Nikad, međutim, nisam osetila da sam napravila grešku. To je, pretpostavljam, stvar temperamenta. Uvek sam osećala da je glupo reći: Jao, zašto sam to uradila? Ali nikad nisam vodila avanturistički život o kojem sam sanjala – nisam istraživala divlju Afriku ili pustinju Gobi, nikad nisam slobodno švrljala Mediteranom ili uživala u kafanskom životu Pariza. Sve je bilo određeno činjenicom da imam malo dete. Imala sam nameru da živim od pisanja, i živela sam, ali jedno vreme to je bio siromaški život, tek deset godina nakon što sam došla u London zarađivala sam ne više od prosečne radničke plate. Nikad mi nije palo na pamet da žalim zbog toga, jer svi koje sam poznavala bili su siromašni. Danas mladi pisci najpre govore o avansima i sigurnosti; ali mi smo svi mislili drugačije, možda zbog rata. Želeli smo da pišemo, da uspemo pod svojim uslovima, da sačuvamo svoju nezavisnost i svoju privatnost. Nijedan pisac danas to ne može učiniti, jer naše ličnosti, naša  istorija, naši životi pripadaju javnoj mašineriji.

Dugo mi je trebalo, vrlo dugo, da vidim nešto sasvim očigledno. Dete – ta košulja od kostrijeti, taj 'teret', kako su moju situaciju videli drugi ljudi – spasilo me je. (Zbog toga ja tako volim prvi roman Margaret Drabble, Mlinski točak.) Da sam u London došla sam, evo šta bi se dogodilo. U to vreme je Soho bio privlačno, da ne kažem zavodljivo mesto. Ja bih vrlo skoro pronašla put do tamo. Po teći put postala bih nova devojka u gradu. Ova posebna podkultura nije bila dobra prema ženama. Devojke su bivale požderane kao čokoladne bombone – ili popijene kao džin i tonik. U knjizi Daniela Farsona Soho pedesetih žene jedva da se pojavljuju. Fotografije Nine Hammet, nekadašnje lepotice i ozbiljnog umetnika - ostarele, pijane, nametljive, kako moli za piće ili milostinju - sve govore. U ranim šezdesetim Elizabeth Smart, koju je Daniel Farson opisao kao građanku Sohoa, došla je jednom da ruča sa mnom. Pila je i naricala i naricala i pila od podne do sedam uvečer i bila divljački duhovita u vezi sa svojim životom i životom žena uopšte. Nju ne bih opisala kao oglas za joie de vivre u Sohou. Od stanovnika Sohoa sigurno je jedino Francis Bacon uspeo. Daniel Farson se iz toga izvukao. Bilo je tu mnogo talenata, ali uglavnom su pili i u razgovoru trošili svoj dar: svet bi mogao biti izgubljen zbog jednog jedinog  trača. (Gubio se i zbog mnogo manjih stvari.) Sadašnji ekvivalent, Groucho Club, higijenska boemija, isto tako jede talente, ali konverzacija u starim klubovima bila je bolja. U tome je bila privlačnost mesta kao Mandrake, Gorgoyle, French Pub, Colony. Na svako od tih mesta – po jednom – odveo me John Somerfield, pisac, koji je rekao da treba da vidim kako živi druga polovina. Ja sam ih smatrala prljavim, ali prepoznala sam atmosferu i njenu privlačnost. Svi su bili ekscentrici i neprilagođeni, čudaci i osobenjaci, i bili su stvorili svet kojem su sami davali ton. Boemski, u stvari. Baš kao i mi u Salisburyju, u Južnoj Rodeziji. Kako ne bih razumela  da se ljudi tamo mogu izgubiti? I ja bih se izgubila, prilično sam sigurna u to. Lako mogu videti sebe kako ponovo previše pijem, kao što sam činila od 1942., i konac moga prvog braka. A onda bih se zaljubila u jednog od ovih pesnika i slikara. Ne zato što su bili sjajni nego zato što su bili izgubljene duše. Neodoljivo. Ali ovo nisu bili muškarci da se zaljubiš u njih. Ne ako nemaš talenta za patnju.

Verovali ili ne, ja još nisam shvatala da sam predodređena za suze. Ne, Soho bi mogao lako da me upropasti, i bila sam spašena zato što sam imala odgovornost, a to je dete. To je bila teška odgovornost. On je bio dete vrlo dobre naravi i društveno, ali nije voleo da spava. Budio se u pet, a odlazio na spavanje u devet ili deset uveče, i nikad nije spavao preko dana. Ovako je bilo do njegove devete ili desete godine. To je značilo da se i ja budim u pet. U to vreme uzimalo se zdravo za gotovo da se majke bude i ustaju kad i njihova deca, ali danas žene mogu ostaviti svoju decu da se sama o sebi brinu sve dok one ne ustanu. To nekad traje satima. «To je moje pravo.» Autre temps et autre meres također.1

Peter je uživao – osamnaest sati na dan – u toj velikoj iznajmljenoj kući; izgledala je kao komplet Brobdingnagian kofera, s velikom baštom punom stabala voća i mnogo druge dece. Što se mene tiče, ja sam pazila i čekala. Dobar deo svoga života provela sam čekajući. Žene rade tako, više nego muškarci. Evo onog famoznog pitanja ženske pasivnosti, ali to je često odbrambeni mehanizam. A možda je odbrambeno i to kad gledaš ispred sebe i planiraš, a svi su tvoji planovi zasnovani na iluzijama. Nisam očekivala da će mi biti lako u Londonu, ali verovala sam da će Gottfried biti tu negde, otac maloga dečaka i moj dobar prijatelj. Nisam očekivala da ću dete odgajati sama, što se dogodilo. Da sam to znala, bila bih, u najmanju ruku, zabrinuta. Ali uopšte nisam bila uplašena, sedeći na toj verandi, gledajući svu tu dečicu kako se igraju među drevnim stablima voćaka. Bila su to ratna deca, ali priča o rovovima ne bi zasenila njihovo detinjstvo. Dan za danom sedela sam, gledajući tu decu, slušajući  ratne neveste smeštene na jednom kraju verande, kako govore o svojoj budućnosti u Africi, a ja sam poredila njihova očekivanja s onim što sam znala da će otkriti. I pitala sam se kako Gottfried napreduje sa svojim planovima da živi u Londonu. Je li već čuo šta obećavajuće od poslodavaca kojima je pisao, spominjući bivše poštovane Lessinge koji su nekada živeli i radili u Londonu?

Evo šta se u stvari desilo Gottfriedu Lessingu. Kratko nakon što sam stigla u London on je došao. Doroti Schwartz odlučila je da okuša sreću u Londonu. Imala je stan, i Gottfried je koristio jednu sobu u njemu. Bio je ubeđen da je s najtežim periodom u njegovom životu gotovo i da će odmah dobiti posao u Londonu. Nije bilo odgovora na njegove prijave za posao. Nastavio je raditi za Društvo za kulturne veze sa SSSR-om i čekao. Taško je zamisliti vreme u kojem je bilo teže jednom Nemcu i komunisti da nađe posao u respektabilnoj firmi. Vic je u tome da, deset godina kasnije, ništa nije bilo tako šik kao zaposliti Nemca, čak crvenog, zato što je komunizam ponovo ušao u modu, i još jednom, kao i uvek kad su se strasti stišavale, ljudi su sebe nazivali komunistima – zarad uzbudljivosti same stvari, zarad zabave što se kopa nos pred Mamom i Tatom. Takvi ljudi nikad nisu isposlovali partijske knjižice. Mnogi 'komunisti' nisu imali pojma šta je komunizam. Sećam se ručka s jednim prominentnim filmadžijom, koji je proklamirao vrline komunizma i Sovjetski Savez, nazivao sebe komunistom, a mene je pitao je li istina da komunist mora biti ateist. Kad sam rekla da postoji nešto što se zove dijalektički materijalizam, on je rekao kako ljudi ne treba da brinu za svoje materijalno blagostanje. Ova vrsta ignorancije bila je tipična za takve pomodne komuniste.
Gottfried je bio obeshrabren, depresivan. Dobio je žuticu, nije mogao raditi. Sve ovo vreme naš odnos je bio odličan. Često je viđao dete, pogotovo kad sam ja slomila rame nakon dolaska. Dobio je vizu za posetu svojoj sestri i njenom mužu – «vječitom studentu» - koji su sada radili u Kulturbundu u komunističkom Berlinu. Kad se vratio, bio je zanesen; vratio se sav njegov optimizam. Rekao je da će otići da živi tamo, i želeo je da mu se pridružim. Ovo me uplašilo: nikada, ni jedan jedini put, nismo govorili da ćemo ostati u braku ili da ćemo živeti zajedno. Rekao je: «Oni tamo žive jako dobro. Imaju dobre stanove i kola i šofere.» I rugao im se što tako preteranu pažnju posvećuju sigurnosti. «Oni su ludi,» rekao je, «misle da špijuna ima i pod njihovim krevetima, i nisu mi dozvolili da išta pričam u kolima zato što bi šofer mogao čuti.» Kad im se nasmijao, oni su rekli da je predugo bio na Zapadu i da ne može razumeti.
Sada se formalno prijavio vladi Istočne Nemačke da mu dozvoli povratak kao njihovom građaninu. Ništa se nije dogodilo. On se ponovno prijavio. Muk. Nije to mogao razumeti. «Naravno da imaju toliko problema, to se mora uzeti u obzir.»
To je bio trenutak kad se pojavljuje Moidi Jokl, koja je imala neverovatan uticaj na moj život, na nekoliko različitih načina, ali ovde ću se ograničiti samo na njen uticaj na Gottfrieda. Ona je pre rata bila vrlo poznata u Beču. Ta vrlo mlada žena – devojka – stvorila je radio program jedinstven za to vreme. Pričala je, pevala, šalila se, ludirala, predstavlja se na način koji joj je obezbedio vrlo široku publiku: dobro su se slagali ta nova stvar, radio, i njen temperament. Bila je, naravno, komunistkinja. Bila je prijateljica s nemačkim komunistima, koji su tada živeli od danas do sutra, skrivajući se, u begu, ili u Sovjetskom Savezu, izvesno «mrtvaci na dopustu», koji su dobili vlast u Istočnoj Nemačkoj. Ona je otišla da živi u Istočnoj Nemačkoj. Onda je došlo Staljinovo čišćenje Jevreja širom Sovjetskog Saveza i satelitskih komunističkih zemalja, koje su oni nazivali «Crnim godinama». Bila je izbačena iz Istočne Nemačke zajedno sa desetak drugih Jevreja. Mladi policajac koji ju je doveo do granice sav u suzama joj je rekao: «Ako oni izbacuju ljude kao što ste vi, onda nešto sigurno ne valja.» Možda je on bio jedan od onih  koji su plesali kada je trideset godina kasnije Zid pao. Ona je sada bila jedna od prvih izbeglica iz komunizma, u Londonu, ali bilo je izbeglica odasvud. Živeli su kako su znali, sam Bog zna kako su se održavali u životu; ponekad  ih je bilo deset i više u jednoj sobi, ili su spavali na sofama u stanovima svojih prijatelja, seleći se kad potroše gostoprimstvo, a zarađivali  su za život kao prevodioci, krojači, frizeri, šta god su mogli pronaći. Svi evropski gradovi bili su puni ljudi kao Moidi. Kad sam joj rekla za Gottfrieda, dok je on čekao službeni odgovor na svoju službenu prijavu, ona se samo nasmejala, rekavši da on ne razume prvu stvar o komunizmu. On treba da u Berlin ode s privremenom vizom za posetioce, a onda da povuče konce. Ima li on rođaka na važnim položajima? Prenela sam ovu informaciju Gottfriedu. On je bio odbojan i besan od prezira: to što je bio siromašan, što je bio bez stvarnog posla, što je bio uplašen i nesiguran - sve je to od njega napravilo još većeg komunistu, još užeg, sumnjičavijeg, paranoičnijeg. Rekao je da nije zainteresovan da sluša antisovjetsku propagandu – to je bila fraza koja se tad koristila čak i za najblažu kritiku komunizma. Nastavio je da čeka. Moidi je rekla: «Ako hoće da me vidi, reći ću mu kako u stvari izgleda komunizam.» Najpre je odbio, ali vreme je prolazilo, a on je čekao poštara. Ja sam priredila večeru. Ovaj susret bio je čak i veće brušenje nego večera za frojdovce i članove sovjetske trgovačke delegacije.

Moidi je bila velika, živopisna, raskošna, ekstrovertna, podrugljiva, zabavna žena, koja je izgledala kao Ciganka – stil koristan kad si u novčanoj stisci. Pripadala je onoj vrsti žena koja bi se Gottfriedu najmanje dopala. On je sedeo tu, elegantan kao i uvek, izgledao je kao diplomata, sve je kod njega bilo na svom mestu. Ništa nije jeo, dok je Moidi jela s uživanjem i pričala mu kakav je u stvari komunizam, a on je otežući govorio o zloupotrebi, o antisovjetskoj propagandi, plaćenicima, trkaćim psima, šakalima i sve u tom smislu. Kad mu je Moidi rekla da on baš ništa ne razume u vezi s komunizmom, on je rekao da on i previše razumije i nju i njenu sortu. Moidi se valjala od smeha. On je nastavio rekavši da sam ja zaražena klasno-imperijalističko-kapitalističkom ideologijom. Bio je vrlo, vrlo ljut. Nikad ga nisam videla takvoga, i uistinu me uplašio. Ali, sudeći po rezultatima, sastanak je bio uspešan, jer samo nekoliko dana kasnije rekao je da se prijavio za vizu radi posete sestri, a onda bi «video šta se može uraditi.» Nikad više nije spomenuo Moidi. Rekao je, kad on bude u Berlinu, Peter bi mogao doći da ga poseti za praznike. Ja sam rekla da bi bilo vrlo loše ako bi započeo nešto što ne može nastaviti: Moidi je rekla da je on lud ako misli da može nastaviti svoje kontakte sa Zapadom, jer kazna je bila smrt ili nešto još gore. Ljudi koji su dolazili sa Zapada ili su tamo imali kontakte uvek su bili pod sumnjom. Prenela sam njene poruke Gottfriedu; on je uzvratio uvredama.
Kad smo ga ja, dete i Dorothy Schwartz ispratili na stanicu, bio je hladan, mrazan, siv dan, a on je već izgledao kao tuđinac, odbojan, u svojoj karakul šubari. Dobio je posao u Kulturbundu. 'Vic' je bio u tome da su - pošto je Hitler poubijao komuniste - svi oni koji su ostali dobili dobre poslove. I ne samo komunisti: ljudi koji su poznavali komunističku hijerarhiju u Berlinu, kako se ispostavilo, bili su iznenađeni da čuju kako su oni u tim ranim danima bili otvoreni i fleksibilni. Jedan nemački biznismen koji je radio u Londonu, a koji je tamo otišao na poslovni put, bio je pozvan na sastanak sa izabranom grupom osoba na visokim položajima koji su ga pozvali da dođe i radi na obnovi Nemačke. Rekao je da nije komunista, da ga ne zanima politika; oni su rekli da to nema veze, da oni žele sposobne ljude. Ali to je bilo pre Staljinovih probljesaka ludila, pre nego što se Istočna Nemačka učvrstila i postala mrtvački sanduk za zapadnjake. Uskoro je Gottfried pisao i zamolio Petera da dođe preko leta. Ovo je bila najstrašnija stvar koju sam ikad uradila, ali nisam videla razloga da ne verujem Gottfriedu. Detetu je bilo četiri godine. Otišao je na dva meseca, bio s rođacima, vrlo lepo se proveo, i vratio se zaboravivši engleski, brbljajući na nemačkom. Također je naučio da jede s levom rukom položenom pored tanjira na stolu i da kucne petama i nakloni se kad mu se obraćaju.

Za nekoliko sedmica nestalo je malog nemačkog dečaka i vratio se mali Englez. Gottfried je po njemu poslao pismo u kojem kaže kako Peter treba da leta provodi tamo. A onda – ništa, muk. Dečak je imao dobrog, dragog i bliskog oca, kojeg je posetio i našao ga s drugom porodicom; a sad njegovog oca više nije bilo. Pisala sam u Nemačku, slala poruke po ljudima koji su išli tamo. Ništa. Pisala sam i rekla da je dete tužno, da pita za njega, da na spavanje ide u suzama. Zar nije mogao čak ni pismo da napiše? Ali ništa. Onda sam otišla u Berlin i pokušala da stupim u kontakt s Gottfriedom. Ali on se nije javljao na telefon niti je odgovarao na poruke. Ovo je bilo pre nego što je podignut Zid. Ja sam već imala izdavača u Istočnoj Nemačkoj. Zamolila sam ga da urgira za mene. On je to učinio. Ne znam kako da urgira. Bila sam previše ljuta da bih brinula o tome je li opasno. Otišla sam u jedan od novih i odvratnih stambenih blokova, i našla sam Gottfrieda; tamo je bila njegova sestra Irene, u elegantnom, novom, ali nevelikom stanu, punom čistog novog nameštaja u stilu koji se tada zvao švedski. Oboje njih izgledalo je kao da se rat nikad nije desio, kao da još žive život koji je Hitler prekinuo. Bili su elegantni, svetski, sa onim poluciničnim šaljivim načinom kojim se često koriste bogati i uspešni. Oni svakako nisu bili bogati. Oboje su naglasili da preko vikenda odlaze «u narod» da rade na gradilištima, ili nešto slično. Rekla sam Gottfriedu da je detetu dao obećanje koje nije održao. Gottfried je bio živahan i arogantan, kao da se nije desilo ništa važno. Mora da je bio jako uplašen, tada nisam ni imala pojma koliko je bio uplašen. Dao mi je nešto novaca, jedva dovoljno da se kupi igračka. Rekla sam da me ne zanima novac, od njega tražim da održi kontakt sa svojim sinom. Ovo je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu. Shvatila sam da moja poseta njemu neće promeniti baš ništa.

I to je bilo to. Uskoro je Gottfried dobio položaj jednak predsedniku Ministarstva trgovine, jednu mnogo više političku poziciju nego kod nas. Ljudi koji su se vraćali iz Istočne Nemačke pričali su mi da se do Gottfrieda mora doći kroz sobe pune podređenih službenika. Slao mi je vazdušaste srdačne poruke. Neki ljudi koji su «znali stanje» rekli su da on naravno ne može održavati kontakt sa Zapadom, cena je smrt, posebno za one koji rat nisu proveli u Sovjetskom Savezu nego su bili izbeglice. Drugi koji su «znali stanje» rekli su da će Partija, u stalnoj brizi za humanističke vrednosti, razumeti njegovu potrebu da održi kontakt sa sinom. Videće se… Meni nije bilo stalo da ga ikad više vidim – i nisam, ali bilo je vrlo važno jer se radilo o njegovom sinu. Do tada sam se isključila, moja unutrašnja vrata su se zalupila, ja «nisam htela da znam» - najtačniji opis moga tadašnjeg mentalnog stanja.
U međuvremenu, Gottfried se oženio sa Ilse Dadoo. Dadoo, Indijac, bio je od onih ljudi koji su, u toj značajnoj i kratkotrajnoj klimi pre nego što su nacisti preuzeli vlast, organizovali – kao Solly Sachs – bedno plaćene radnike, Indijce, obojene i bele, sve skupa. Rodila se devojčica iz Ileseinog braka sa Dadooom. Ona je rekla da neće odgajati svoje polu-Indijče u fašističkoj Južnoj Africi i otišla kući. Tamo je srela Gottfrieda. Venčali su se, smatram, verovatno zbog njihovog zajedničkog afričkog iskustva. Mora da su se oboje osećali kao vrlo egzotične ribe u ovim sivim vodama. Gottfried je bio krasan očuh Ileseinom detetu, kao što je bio i krasan otac. A sad nešto što je prilično teško objasniti, to jest ako se koristi uobičajeni način gledanja na stvari, ne računajući komunističku paranoju.

 Gottfried je bio degradiran i prisiljen da provede godinu dana u komunističkoj školi za prevaspitavanje. Što bi njemu to trebalo? Kako je uopšte bilo moguće da bude veći komunist nego što je bio? Ali, bio je zaražen zapadnjačkim mislima, i trebalo mu je intenzivno ispiranje mozga. Nije se vratio u trgovinu, barem ne direktno. Poslali su ga u Indoneziju, de facto kao diplomatu, mada Istočna Nemačka nije bila priznata kao nezavisna država, i tamo je predstavljao trgovinu. Imao je mnogo uticaja na lokalnu politiku. Tamo se razboleo: klima i hrana nisu pogodovale njegovoj jetri. Vratio se u Istočnu Nemačku. Onda je poslat u Tanzaniju. Bio je dobro poznata figura u Istočnoj Africi, i imao je više nego lokalni uticaj. Ovo dvoje, Gottfried i njegova žena, bili su u dobrom položaju. Njihovo znanje o Africi malo je ko imao u to vreme u komunističkoj Nemačkoj. Precizno, njihov položaj bio je nesiguran, ali ih je istovremeno učinio dragocenim. U Evropi je neznanje o Južnoj Africi bilo sveopšte. Kad sam došla u Britaniju, i još nekoliko godina posle, nama i drugima koji su pokušali reći da Južna Afrika i Južna Rodezija nisu sretne zemlje pune smeha i zadovoljnih crnaca, rečeno je da ne preterujemo i da smo u zabludi. U pedesetim godinama, kad sam lobirala prominentne članove Laburističke partije u vezi s Južnom Rodezijom, o kojoj se tad mislilo kao o dobrom i pravednom mestu naprosto zato što je bila britanska – a to od strane nekolicine ljudi koji su uopšte bili čuli za nju – ovi političari bukvalno nisu znali ni gde se nalazi, verujući da je ona deo Južne Afrike ili Severne Rodezije.

Postoji živ pogled na Gottfrieda i Ilse u Dar es Salaamu. Jedan moj prijatelj, Gotfriedov također, prominentni afrički političar – jedne je noći svratio, na onaj neformalni afrički način. Čekao je dugo, čuo uplašene glasove, onda se Gotfried pojavio na vratima, očigledno uplašen, dok je njegova žena kao stražar stajala iza njega, gestikulirajući mu da pazi. Kad se moj prijatelj, još stojeći na vratima, narugao Gottfriedu što je tako oprezan, Gottfried je također počeo da gestikulira, pokazujući da je stan ozvučen, dok je glasno uzvraćao šalu, a njegova žena je glasno ružila posetioca – zbog mikrofona – o tome kako je tako nepažljiv, tako bezobziran. «Ali ovo je Afrika», protestovao je moj prijatelj, «ovo je Afrika.»
U međuvremenu, Istočna Nemačka je savetovala razne afričke zemlje kako da najbolje uspostave zatvore, tajnu službu, torture, dojavljivače, po komunističkom modelu. Somalija je bila jedna od njih. Uganda još jedna.
Kasnije je Gottfried postao ambasador u Kampali. Tamo je otišao sa svojom trećom ženom, Margot. Ilse je bila umrla, razočarana u komunizam. Verovatno je ova treća žena bila prva koju je uistinu voleo. Njene slike podsećaju me na njegovu veselu udovicu iz Beča. Izgleda kao topla, ljubazna, prijatna žena. Nije bila intelektualka, pogotovo ne političar. Partija nije želela da se on njome oženi; rekli su mu da nađe ženu koja bi se sad mogla nazvati politički ispravnom. Morao je da se svađa s Partijom – a to mora da mu je teško palo.

Sovjetska «linija» bila je da se podrži kasapin Amin. Podržavali su ga sve dok nije pobegao. To znači, Istočna Nemačka morala je da ga podržava. Kad je Amin pobegao, Tanzanijci su ušli i uspostavili novi red. Sve su ambasade otišle nekoliko dana pre, u konvoju, na cestu otvorenu prema Keniji. Svi osim iračkog ambasadora i Istočnih Nemaca – Gottfrieda, njegove žene i dvoje iz osoblja. Noć pre nego su Tanzanijci umarširali, Gottfried je telefonirao iračkom amabasadoru, svom ličnom prijatelju, kazavši: «Hoćemo li sutra zajedno na otvoreni put za Keniju?» On je rekao: «Jesi li ti lud, jesi li pomahnitao, rečeno nam je da ostanemo u kućama, zaključamo vrata i držimo glave nisko.» Sledećeg jutra Gottfried je u kola smestio svoju ženu zajedno sa ono dvoje iz osoblja, i provezao se pravo pored trga gde su bile tanzanijske trupe, pijane i brze na oružju. Pucali su na sve što se miče. Ispaljivali su bacače plamena na automobile. Ova informacija je došla od Tonyja Aberfana iz Guardiana, koji je bio u Kampali, i od istočnoafričkih prijatelja koji su napravili istragu. Istočnonemački komunisti stavili su jednu nadgrobnu ploču u Berlinu sa četiri imena na njoj preko «groba» u kojem verovatno nema ništa.

Gottfried, ako ništa drugo, nije bio glup. Zapleti koji su se smišljali da objasne ovo glupo ponašanje nadilaze Jamesa Bonda. Ljudi koji su dobro poznavali Istočnu Nemačku rekli su da se očigledno radi o produženoj ruci KGB-a: nekoliko diplomata sovjetskog bloka bilo je u to vreme ubijeno na misteriozan način. Gottfried je bio član KGB-a. Barem se tako govorkalo. Četiri godine ja ovo nisam «kupila» i uvek sam govorila da to nije verovatno. Ali, u stvari, nisam htela da znam. Onda mi je to potvrđeno. Ko mi je to potvrdio? Moj sin John Wisdom. On je imao bliske prijatelje u tajnoj policiji Južne Rodezije. (Ovi ljudi nastavili su da rade za crnačku vladu. To što je nešto takvo bilo moguće još je jedan mali simptom opšteg ludila našega doba.) John je hteo da otkrije nešto o Gottfriedu Lessingu, drugom mužu svoje majke, i zbog svojih kontakata s tajnom policijom Zimbabwea mogao je uspostaviti kontakt s nekim iz južnoafričke tajne policije. Taj čovek rekao je da je Gottfried bio član KGHB-a i da je njegov uticaj u Istočnoj Africi i mnogo šire bio sveobuhvatan. Istina ili laž? Ko zna, u toj blatnoj, prljavoj, mračnoj oblasti. Saradnici u Istočnoj Nemačkoj koji su ga dobro znali kažu da to nije moguće, jer on je bio dobar čovek, ni nalik čoveku kojeg bi uposlio KGB. Pričaju – sa emocijama – da su ljudi o njemu imali običaj reći: «Gottfried Lessing nije komunista, on je pravo ljudsko biće, ljubazan je i velikodušan i dobar prema ljudima u nevolji.»
On je svakako bio komunista drugo vremena, mnogo godina. Partija je za njega bila – kao što je bila za određenu vrstu ljudi – nekakav apsolut, Bog. Psiholozi kažu da postoji jedan broj ljudi koji, kad jednom usvoje izvesna verovanja, nisu sposobni da ih promene. Nikad to ne učine. I nikad neće. Njihov je um zacementiran, jednom zasvagda.
Ali, trenutak samo… čovek koji zna da je Partija uvek u pravu (čak i onda kad nije – to je tek minoran i privremen propust), čovek koji sluša Partiju kao svoju vlastitu savest – takav se čovek ne svađa s Partijom da bi se oženio ženom koja se smatra nepodobnom, koja se smatra pretnjom. Tako dolazimo do uistinu zastrašujuće mogućnosti; pretpostavimo da Gottfried nije više bio stopostotni komunist, pretpostavimo da je onaj cement napukao, pretpostavimo da je bio u situaciji da mora izvršiti naređenja koja mrzi? Ovo nije bilo baš nepoznato u komunističkom svetu…
Gottfried je ubijen 1979. Godine 1949. planirao je svoju budućnost kao novopečeni Englez. Godine 1949. sedela sam na ovoj verandi u Cape Townu, i radovala sam se što ću uskoro sresti Gottfrieda u Londonu. Šest sedmica sedila sam tamo, gledala, slušala, planirala… Šest je sedmica dugo vreme kad si mlad, nemaš još ni trideset.
Radovala sam se, nikad se i ne osvrnuvši za sobom. Čekala sam na svoju budućnost, na svoj stvarni život, da počnu. Za mnom su se vrata zalupila. Za mnom su se vrata zatvarala ceo moj život. Najgore – to jest od onog čega se sećam – bilo je kad su me poslali u internat pre moje sedme godine. Znala sam sve o mehanizmu zatvorenih vrata, prepoznajući ih ne po nekom glasnom udarcu nego po onom što se u meni odvijalo. Ako za sobom ostavljamo neku osobu, onda se vrata zatvore sama. Ah, pomislim, pa vrata su se sama zatvorila, zar ne? Zbog toga ne očekujem ništa, mada se možda ponašam kao što sam to činila uvek, manje ili više nadam se dobru. Ali koliko je stara ta osoba koja prilazi drugome s tolikim poverenjem, tolikom verom, tolikim optimizmom da ima ovde prijatelja, pravog, za celi život? Jednoga previše mladog da bi naučio ludost prevelikog očekivanja. «Ah, vrata su se zatvorila? Interesantno…» Nema ništa tako surovo kao ovaj proces nad kojim čovek nema kontrolu.
U ovoj knjizi predstavljena sam – predstavila sam samu sebe – kao produkt svih onih  Mcveagha, Flowera, Taylera, Batleya, Millera, Snewina i Cornisha, zvučnih i zadovoljnih Engleza, Škota, irskog komposta hranjenog Kentom, Essexom, Suffolkom, Norfolkom, Devonom i Somersetom. Ubačena sam na mesto, sitna stvarca na drvetu pokoljenja. Ali tako danas doživljavam sebe iz onog doba. S tim je gotovo, mislila sam, svršeno je, misleći na pipke porodice. Ja sam se branila samom sobom – tako sam osećala. Nisam htela da znam. Nisam bežala kući svojoj porodici, ja sam bežala od nje. Vrata su se zatvorila, i to je bilo to.
                                                                                                            S engleskog prevela:
                                                                                                            Ferida Duraković


*Doris Lessing, rođena je u Persiji (Iran) 1919. godine. Detinjstvo je provela u Severnoj Rodeziji (Zimbabwe), a prvi put došla u Englesku 1949. Godine 1950. objavila je svoj prvi roman The Grass is Singing (Pevaju trave) i doživela neverovatan uspeh širom Evrope i Amerike. Dobitnik najznačajnijih književnih nagrada u Engleskoj, Austriji, Nemačkoj. Autor niza romana, kratkih priča, drama, poezije… Ovaj, prvi deo autobiografije objavljen je 1994. u Londonu.

1 Autre temps et autre meres (franc.) – Druga vremena, druge  majke.

izvor

Šekspirove psovke

Ashley Montagu

Vilijam Šekspir je rođen nekih trideset godina nakon prvih promena koje su dovele do onoga što danas nazivamo Reformacijom. Sredovečni muškarci i žene Šekspirove mladosti pripadali su ranoj kulturi romaničke tradicije i dobar deo njihovih navika i manira obeležavao je to razdoblje. Zaista, dok su istrebljujući požari Reformacije brisali preostale manastire, mnogi poklonici romaničke vere su i dalje postojali, uprkos činjenici da je prisustvo katoličkog sveštenika u Engleskoj smatrano zločinom. Među predreformacijske navike koje su nesmanjenom žestinom nastavljane i u Šekspirovo doba – a dobar primer je pružala i sama kraljica – spadalo je i psovanje. Zemlji nije teško padala atmosfera zaklinjanja. Muškarci i žene su se nosili s psovanjem lako, kao što su lako podnosili težinu svoje garderobe. I pošto bilo šta što su ljudi radili ili govorili, ili što su bili u stanju da rade i govore Šekspiru, izgleda, nije moglo promaći, on je, za razliku od bilo kojeg pisca pre, ali i posle njega, koristio razne oblike psovki i bio je do tančina upoznat s njenim različitim upotrebama.

Preuzeta većinom od starijih muškaraca i žena, psovka iz Šekspirovih komada gotovo u celosti pripada predreformacijskom razdoblju. Što svakako ne znači da su ti oblici proklinjanja zastareli i u Šekspirovo doba. Većina kletvi i jeste pripadala Šekspirovom vremenu – sačinjavale su pomoćno oruđe kraljice, kraljičinog dvora i svetine. I ako su neke od njih ređe korišćene u trenutku kada je Šekspir pisao svoje komade, jer pripadaju romaničkom dobu kada su značile mnogo više onima koji su ih upotrebljavali, one ipak nisu bile toliko zastarele da publika nije mogla da ih razume.
Ovde neće biti navedene sve psovke u njegovim komadima, naprosto zato što su se mnogi isti oblici ponavljali u nekoliko različitih drama.

Kralj Džon (1594)
Kralj Filip: ...Kunem se rukom ovom [By this hand I swear]
Koja vlada zemljom pod ovim podnebljem,
Pravedno poneto oružje ne bacamo (II, 1)

By this hand I swear je bila uobičajena zakletva u srednjem veku. U istom komadu čitamo i čudesan pasaž koji ilustruje funkciju zaklinjanja kao fizičke kazne:

Kralj Džon II, 1 (1594)
Filip Kopilan: ...Govor mu je paljba topova, dim, plotuni;
Po ušima nas tuče; reč mu je jača
Od francuske pesnice. Neba mi,
Izdevetan tako ne bejah otkako
Bratovljevog oca nazvao sam tatom.

San letnje noći (1595)
Hermija: O Pakla! – da ti tuđe oko ljubav bira!
San letnje noći je od svih Šekspirovih komada, komedija u kojoj se najmanje kune i upečatljiv je uglavnom zbog izraza O Pakla! Koji se upotrebljava kao ekspletiv.

Komedija pometnji (1591-1592)
Dromio iz Sirakuze: Za ime Boga! [By my troth!] (III, 1)
Dromio iz Efesa: Može i reč k'o motka da se upotrebi;
A reč je samo dah, pa ako ti se tresne u brk, tad neće bar tvoj tur da onesvesne (III, 1)

Ranije u prvom činu, Antifol primećuje: „Stanite, u svom umu, Gospodine“ (I, 2).

Dromio iz Sirakuze: Ne, ona je nešto gore: đavolova mati: a dolazi ovamo u ruhu faćkalice; zato ovakve i govore: „ubio me Bog“, što će reći isto što i „Bog me osudio da budem faćkalica“. Pisano je da se one pojavljuju čoveku u svetlom ruhu lakokrilih anđela; a anđeli su svetlost božanska, a svetlost je od vatre i pali; ergo, laka roba pali. Ne približujte joj se. (IV, 3)

Kao što sam već bio naglasio, ovaj pasaž sadrži prve pisane zapise izraza God damn me. Ovde se damn pojavljuje u igri reči sa dam, drugim rečima, ženka za parenje. U narednoj sceni je u vidu vriska, Dromiu upućen izraz whoreson.
Antifol iz Efesa: Ti pasji sine, huljo bez truni osećanja. (IV, 4)

Whoreson nije bio uobičajeni srednjovekovni uvredljivi epitet, i izgleda da je postao popularan tek u ranom šesnaestom veku. Reč whore je u srednjem veku obično korišćena ne bi li opisala prostitutku. Danas je izgovara onaj koji nije vaspitan, a da ni naziv prostitutka nije ništa manje uvredljiv. U elizabetansko vreme je pasji sin – drugim rečima, sin raspusne ženke niskog morala – kao epitet mogao da se pronađe u delima gotovo svih elizabetanskih dramatruga. Upravo u narednom Šekspirovom komadu, postoji lep primer upotrebe reči whore.

Tit Andronik (1591-1592)
Aron (dadilji): Do vraga bludnice... (IV, 2)
Stih je interesantan najpre zbog prisustva ekspletiva ‘Zounds, iskrivljenog skraćenja zakletve God’s wounds. Postoji predanje da je prvi klevetnik koji je koristio ovu zakletvu bio Ser Džon Perot (1572? – 1592), rođeni sin Henrija VIII; ali kao što ćemo videti, ona je upotrebljavana mnogo pre Perotovog vremena, u čuvenoj srednjovekovnoj kletvi By Cokke‘s wounds, kao i u ovom i drugom obliku u komadu Prostaci (1510):
Božje rane, ko li ti dade taj savet? (189)

God’s wounds je bila omiljena kletva kraljice Elizabete, i kaže se da je njen iskrivljen oblik ‘Zounds najverovatnije potekao od dama iz njene pratnje, koje su ga takođe koristile u obliku zooterkins.
U sledećem pasažu, damned se koristi kao proklinjanje u svom savremenom obliku:
Tit: I zavaraj svoju tugu dokle nebo
Kletog vinovnika tog dela ne otkrije.

Iako je ovo najranija zabeleška upotrebe reči u tom značenju, nema sumnje da je ona odavno korišćena i pre Šekspira.
Mladi Lucije, u trenutku kada napušta Arona i saučesnike zavere, kaže:
A sad vas ostavljam –
(za sebe)
Krvave nitkove. (IV, 2)

O reči bloody se nadugo raspravljalo u Trinaestom poglavlju ove knjige. Ovde bismo mogli primetiti da je kod Šekspira često teško odrediti da li se reč koristi u svom doslovnom značenju ili u prekornom kolokvijalnom smislu. Na mnogo mesta je sasvim jasno da je on koristi u doslovnom značenju kao i kada u Titu Androniku Marko Andronik izjavljuje:
Šta, šta! Pohotljivi su sinovi Tamore
Vinovnici ovog krvavog, gnusnog dela [bloody deed]? (IV, 1)

Na mnogim drugim mestima, Šekspir bi se mogao tumačiti da upotrebljava reč u doslovnom kao i u kolokvijalnom značenju, a primer je i Bardolf iz Henrija IV (1598) kada kaže:
Lord Bardof: Jer u stvari tako krvavoj k’o ova
Pretpostavke, nade i verovatnoću
Pomoći ne treba u obzir uzeti. (2. deo, I, 3)

Izgleda da je Šekspir upotrebio bloody u dvostrukom značenju kao i u slučaju Mladog Lucija i „krvavih nitkova“. Jedini naizgled odlučan Šekspirov izbor upotrebe reči u kolokvijalnom značenju, bio bi u Henriju V (1599), Fluelin kaže:
Grizi, molim te; praziluk je dobar za tvoju
Sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost. (V, 1)

Mada je i tu sumnjiva stvar. Kada u četvrtom činu Tita Andronika klovn izjavljuje By’r lady, izraz u svakom slučaj ne predstavlja neki arhaizam, jer je naveliko korišćen – u najmanju ruku od strane dramatičara – tokom prve polovine sedamnaestog veka. Svakako nije zastareo sve do kraja osamnaestog veka, a čak je, tu i tamo u malim selima i zaseocima, korišćen i u devetnaestom veku.
Razmena između Lucija i Arona, u kojoj Šekspir otkriva tako oštre uvide povezane s psihologijom vere, odavno je već bila navođena, ali vredelo bi ponovo je citirati.

Lucije: Kome da se kunem? Ako ne veruješ ni u jednog boga,
što tražiš zakletvu?
Aron: Ako ne verujem? Zbilja ne verujem;
Ali zato što znam da si pobožan,
Da imaš ono što zovu savešću,
I što sam video da pažljivo vršiš
Obrede verske i sve običaje –
Tražim ti zakletvu. Jer zato što znam
Da budala smatra za boga svoj štap
I drži zakletvu tome bogu datu,
Tražim da se njime i kune. Stoga ćeš
Zakleti se onim bogom, ma ko bio,
Koga obožavaš i poštuješ ti... (V, 1)

Nenagrađeni ljubavni trud (1594)
Biron: To vam se zakleh već, moj kralju, ja (I, 1)
U ovom stihu, Šekspir priziva Besedu na gori, u kojoj Hrist kaže: „Ne kuni se krivo... Dakle, nek bude riječ vaša: da, da, ne, ne... (Matej, 5, 33-37)
Longavil: Zakleste se s nama... [Marry that did I.] (I, 1)

Marry, kao što smo već videli, predstavlja popularnu verziju Mary. U svojim različitim oblicima ovaj ekspletiv se često pojavljuje u Šekspirovim tekstovima.
Tikva: ... Ama de;
Imaš ti to u malom prstu, da čuknem, štono se kaže. (V, 1)

Izraz „ama de“, podseća na primedbu iz đačkog zadatka o Šekspiru. „Šekspir je bio“, napisao bi đak, „fin čovek koji je često govorio ‘ama de’, ali je bio previše dobro vaspitan da bi tu rečenicu i završio“. „Ama de“ je naravno savršeno nevina izjava, iako je vrlo često kombinovana s rečenicama koje su bile daleko od bilo kakve naivnosti, kao što je slučaj u Tikvinom primeru.

Tikva se kune i „Duše mi“ i „Vraški vešto“ (IV, 1)
Biron se kune ekspeltivnom „nebesa“ (IV, 3), dok se kralj mlako kune sa „sveti Kupidone“.
Kralj: U ime svetog Kupidona dakle! Na bojište, vojnici! (IV, 3)
Ukroćena zloća (1596)
Gremio: „Ay, by gogs-wouns“, rekao je on... (III, 2)

Ovo je, kao što smo videli, iskrivljen oblik God’s wounds, prava prereformacijska verzija, kao i kada Petručo kaže „O dragi bože“ (IV, 1), Hortenzijo: „Gospode bože“ (IV, 3), drugim rečima, „Bože budi milostiv“.

Henri VI (1590-1592)
U ovom komadu, gde se najviše proklinje, Erl of Safoka iznosi duboki monolog o proklinjanju:
Kuga ih snašla! Zašto da ih kunem?
Kada bi kletve smrt donosile
K’o ječanje mandragorino, ja bih
Smislio reči čemerne i britke
Opore, zle i užasne za uhom
Da ih kroz zube sikćem stisnute,
Prožete takvom mržnjom ubitačnom
Kakve je kadra zavist koščata
U gnusnoj svojoj pećini da nađe.
Moj jezik bi se zaplit’o od mojih
Žestokih reči; oči bi mi iskrile
Vrcale kao kremen pod ocilom;
Moja bi kosa kao u ludaka
Nakostrešena bila; doista,
Izgledalo bi da moj svaki zglob
Proklinje i da anatemiše:
Pa i sad srce bremenito
Prepući će mi ako ih ne kunem.
Dabogda otrov pili! Crna žuč
Bila im hrana najukusnija!
Najslađi hlad pod čempresom našli!
Gledali samo pogubne aždaje
Ne osetili dodir nežniji
No što je oštri ujed škorpije!
Nek’ muzika im bude užasna
K’o što je zmijsko šistanje, uz pratnju
Jejina koje huču zlokobno!
Nek’ sve strahote pakla mračnoga... (II deo, III, 2)

U ovom komadu je izraz For God’s sake korišćen u njegovom današnjem značenju.
Gloster: Tako vam boga, sklonite odavde
Тu zasužnjenu zvocaru... (III deo, V, 5)

Kraljica Margareta se izražava na način koji bi mogao biti jednako doslovan kao i kolokvijalan:
Nitkovi! Krvavi kanibali! Kasapi! (III deo, V, 5)
Vesele žene Vinzdorske (1599-1600)

Falstaf (opominjući Pistola):
... a ti nikogoviću, ti bi da prikriješ tvoje dronjke,
tvoje mačje oči, tvoj krčmarski rečnik (red-lattice phrases), i tvoje
bezobrazne psovke pod okrilje časti! (II, 2)

Izraz „red-lattice phrases“ se odnosi na govor čiji stil je specifičan za krčme niže klase, upečatljive po svojim crvenim rešetkama na ulazu.
U trećoj sceni ovog čina, Francuz, Doktor Kajus, psuje: By gar! Gar je naravno iskrivljen oblik od Boga (God), koji je svojstven „Doktor Kajusovom piskavom engleskom“, kako je to Makoli (Macaulay) primetio.

Hamlet (1601-1602)
Hamlet zaklinje Nebo i zemlju! (I, 2) i Svetog Patrika (I, 5). Isto tako proklinje ’Sblood (II, 2) i ’Swounds, jedno i drugo skraćenice za Good’s blood i Good’s wounds. Polonije se zaklinje „Za boga svoga“ (II, 2), dok druga budala izjavljuje: „Vala, sada mogu da kažem! (Mass, I cannot tell) (V, 1). Nakon toga se Hamlet prepušta monologu koji nam ukazuje na nešto što govori o razlozima osobe koja se zaklinje:
Hamlet: ... O osveto!
Ali, da mene magarca! I jeste
Junaštvo, zbilja, veliko da ja,
Sin voljenoga oca ubijenog,
Ja, kog i zemlja a i pakao
Podbadaju na osvetu, da ja,
Oduške srcu dajem rečima
k’o drolja kakva, da se psovkama
i grdnjom služim k’o sudopera,
k’o uličarka! (II, 2)

Konačno, navedimo i Ofelijin monolog:
Ofelija: Zacelo, ah (Indeed, la)! Zašto bih se klela, završiću.
Vaj! To je stidnom svetoga mi spasa! (By Gis, and by Saint Charity)
Ali mladići to čine
Kad im se ode. O (By cock)! Neka sramota
Na glave padne njine!
„Obeća da me uzmeš – reče ona –
Kad me obarati pođe.
I bih te, sunca mi, uz’o – reče on –
Da k meni u postelju ne dođe. (V, 5)

La je skraćeni oblik od Lord. By Gis je By Jesus. By Saint Charity—u srednjem veku je Charity greškom smatrana kao svetitelj. By cock, je naravno, By God.

Ričard II (1592)
Jedini izraz, vredan pominjana u naše svrhe, u ovom komadu je Ričardova izjava: „Gnevom zapaljeni vitezovi“ (I, 1).

Ričard III (1593)
Ričmond: Gospodu čast i slava! Slava vašem
Oružju, pobednički prijatelji.
Izvojštili smo ovaj dan, i onaj
Krvavi pas je glavom platio. (V, 4)

Bloody se ovde upotrebljava u oba značenja.
Sve je dobro što se dobro svrši (1597)

Prvi vlastelinčić: To vam je mehur (pox) od sapunice, života mi mog! (III, 6)
Pox se ovde odnosi na sifilis, za koji se kaže da su ga u Evropu preko Haitija uneli mornari koji su se vratili s Kolumbovom prvom ekspedicijom, 1492. godine. Ova bolest je, međutim, bila poznata u Evropi i dva veka pre toga , ali izgleda da je poharala Evropu tokom šesnaestog veka. Reč pox se za sifilis upotrebljava, kako se čini, 1503, kada se opisuje kao „French pox“ .

Kralj Henri IV (1597)
Ovo je komad u kojem postoji niz varijacija klevetanja i psovki i nekoliko likova ponavljaju svoje omiljene kletve. Falstafova je svakako Zounds!, dok Gospođa žurka neprestano govori O Jesu, dok je specijalnost Dolisekadaše sklapanje stihova.
Princ: Šta, dođavola (what a pox have I to do),
ja imam s krčmaricom? (I deo, I, 2)

What a pox svakako nije originalan Šekspirov izraz, i u ovom obliku postoji verovatno više od pola veka, iako ovaj zapis čuvene kletve spada u najranije.
Falstaf: ... Prokleta mandragoro (...Thou whoreson mandrake) (II deo, I, 2)
Falstaf ovde upotrebljava „mandrake“ kao posprdni izraz zbog sličnosti u izgovoru, između korena mandragore i diminutiva imenice man „mannikin“.

Falstaf: Otišao u pakao, kao ona izelica! I
Neka da bog, da mu jezik gore gòri od njegovog!
Prokleti Ahitofel: pokvareni, da, da, vaistinu
lupež! Prevario je gospodina lažnim nadama, a sad traži jemstvo!
Prokleti ošišanci... (The whoreson smooth-pates) (II deo, I, 2)

U sledećem primeru se whoreson koristi kao prosto naglašavanje.
Falstaf: Čujem i to da je njegova visost opet
dobila napad stare, proklete paralize (whoreson apoplexy)
Vrhovni sudija: Pa neka joj bog pomogne! Molim vas da govorim s vama.
Falstaf: Ta paraliza je kako je shvatam, neka vrsta letargije,
vaše lordstvo, neka vrsta uspavanosti u krvi,
prokleto bridenje. (whoreson tingling) (II deo, I, 2)
Falstaf: ... ne mogu da nađem leka protiv ove sušice novčanika.
... neka vrenga nosi kostobolju (a pox to my gout) ili kostobolja vrengu
Jer mi ili jedno ili drugo muči palac na nozi. (II deo, I, 2)
Krčmarica: Podli nevaljalče (thou bastardly rogue) ... lupežu ličinaru! (II deo, II, 1)
Nazivati nekoga „kopilanu“ ili kroz prilog „kopilanski podli tipe“, najverovatnije je predstavljalo staru uvredu Šekspirovog vremena, iako su neki primeri upotrebe te reči uočljivi i pre šesnaestog veka. Tada je bilo uobičajeno pravilo koristiti priloge uz nastavak –ly koji se vremenom postepeno izostavlja.

Pozabavimo se sada egzibicijama Dolisekadaše. Oni koji su noću šetali do starog Kluba 43 u Gerard ulici, ili, još bolje, do 1917 godine, istom ulicom sve do Šefsberi avenije, svojevremeno su nesumnjivo primetili slične egzibicije iz uzavrelih usta dama koje u petparačkim spavaćicama nude svoje usluge u toj zoni. Ali, vratimo se gospođici Doroti.

Dolisekadaša: Na mene ćeš ispaliti! Prezirem te, krastonjo. Šta! Ti bedni,
Niski i nevaljali podvaljivaču, koji nemaš ni košulje na sebi!
Odlazi, buđavi lupežu, odlazi! Ja sam zalogaj za tvog gospodara?
Pištolj: Znam ja tebe, gospođo Doli.
Doli: Odlazi, lupeška secikeso, prljavi džeparoše,
Odlazi! Ovoga mi vina, sjuriću ti nož u ta šugava
usta ako budeš izigravao drskog drumskog razbojnika
prema meni. Odlazi, zapenušani nevaljalče! Ti, dosadni
komedijašu, sa sabljom s branikom (you basket-hilt stale juggler)
ti! Otkad ste vi to, molim vas, gospodine, postali vojnik i dobili
ta dva širita na ramenu? Eh? (II deo, II, 4)

Od svih kletvi u ovom pasažu, ako i postoji jedan koji je originalno Šekspirov, svakako bi to bio you basket-hilt stale juggler, koji, ako se prevede na savremeni engleski znači „ofucani komedijašu koji se služi trikovima sa sabljom“. Ako je Šekspir, kojim slučajem, i izmislio psovku, on je svakako pratio njene već postojeće oblike u narodu.

Henri V (1599)
Vrhovni zapovednik: Dieu de batailles!... (III, 5)
Kralj Henri V se takođe zaklinje ovom kletvom, O God of battles (IV, 1). Zapovednik se kune i u đavola, O diable (IV, 5), dok se Dofen zaklinje sa By faith and honour (III, 5), Mort de ma vie (IV, 5), a Katarina uzdiše O bon Dieu (V, 2).

Fluelin, koji ne govori tako tečno engleski jezik, ipak vešto i sočno može na njemu psovati, kada prisustvuje sledećoj sceni.
Fluelin: ... nevaljali, šugavi (scabby), prosjački, vašljivi, hvalisavi nitkov...
...Bog te blagoslovio (God pless you), drevni Pištolje! Ti šugavi, vašljivi, nitkove, Bog te blagoslovio (God pless you)...
Praziluk je dobar za tvoju sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost
(green wound and your ploody coxcomb). (V, 1)

Trebalo bi samo da primetimo da su u ovom slučaju pridevi korišćeni na isti način na koji se danas koriste psovke.

Romeo i Julija (1595)
Dadilja: Ama, tako mi nevinosti (maidenhead) moje... (I, 3)
Himen (maidenhead), oduvek je vrednovan kao simbol nevinosti, te otuda i potiče njegova upotreba kao ekspletiva. By my maidenhead je veoma stara zakletva koja postoji još od devetog veka, ako ne i ranije.
Monah Lorenco: O, sveti Franjo! ... Sveta Marijo! (II, 3)
Naravno, misli se na svetog Franju asiškog i na Devicu Mariju.
Monah Lorenco: ...Božja je volja... (III, 3)
Kapulet: Nafore mi božje! (God’ bread) (III, 5)
God’ bread se naravno odnosi na Hristovo telo.
Mnogo vike ni oko čega (1598-1599)

Tu imamo veoma lep primer prefinjenog zaklinjanja:
Benedeto [obraćujući se Klaudiju]:
... Imao je naviku da se izražava jednostavno
i osmišljeno, kao svaki čestiti čovek i vojnik,
a sad nešto vaja i cifra svoje reči.
Govor mu je kao nekakav mnogo fantastičan banket,
prepun svakojakih čudnovatih jela. (II, 3)

Pod vajanjem i cifranjem reči, Šekspir u ovom pasažu misli na Benedeta koji govori da je Klaudije počeo da priča na euphuistical način.

Benedeto: Tako mi moga mača, ti me voliš, Beatriče! (IV, 1)
„Tako mi moga mača“ je jedna rana pred-reformatorska zakletva koja potiče od običaja zaklinjanja nekoga nad mačem. By my halidome je drugi oblik iste zakletve. Ovaj proces zaklinjanja nad mačem, zaslužuje nekoliko reči. Polupaganskog, poluvarvarskog porekla, ovaj ritual se polako ali sigurno širio hrišćanskom Evropom. Julijan Šarman (Julian Sharman) pretpostavlja da se to zaklinjanje pojavilo na sličan način kao što je sledeći. U stravi od izdvojene smrti, lišen bilo kakvog spoljnjeg sredstva verovanja, pogođeni ratnik je pronalazio pred svojim očima utehu u podizanju drške svog isukanog mača. Nad umirućim vojnikom je zašiljena i olovom obrađena oštrica bacala senku krsta, i u ovom surovom znamenju, jadne uzavrele usne su mogle da utisnu poslednje reči pokajanja. Mač je postao obrnuti simbol koji je odgovarao napuštanju nade u božansko iskupljenje i posredovanje. Ta toliko moćna zamisao je zarobila imaginaciju i nije mogla da je napusti čak ni u sigurnim vremenima koja bi usledila nakon vladavine krvoprolića i opasnosti .

Kako god bilo, izvesno je da se mač povezivao sa čašću—najpre stoga što se radilo o jedinom oružju kojim se običan čovek, jednako kao i vojnik, mogao služiti i svetiti se. Nad drškom mača se mogao zaklinjati pretendent na presto, i taj običaj je trajao u portretima Šekspirovog doba kada su se majstori mačevanja, vežbajući svoj poziv u Bir-gardenu, obavezivali da časno služe polažući zakletvu nad drškom svoga mača. U Britiš muzeju postoji rukopis koji, pored ostalih stvari, ostavlja dokaz o ovoj zakletvi, rečima koje slede: „Prvo ćeš se zakleti Bogom i Svetim duhom za pomoć, i vascelim hrišćanskim carstvom koje ti je Bog podario na izvornom kamenu, i krstom tog mača, koji za tebe predstavlja najbolnije smrtne patnje našeg Spasitelja“...

U predanjima Danske, zakletva nad drškom mača sačuvala je duh duboke svetosti. Šekspir je to verovatno dobro znao, jer Hamlet zaklinje Horacija „ne govori nikad o onome što si video, zakuni se nad mačem“ (I, 5).
U komadu Mnogo vike ni oko čega, Dogberi se zaklinje „Bog mi je život“ (IV, 2), dok Don Pedro uzvikuje „Tako mi duše“ (V,1), „Tako mi svetlosti“ (V, 1).

Julije Cezar (1599)
U ovom komadu nema ni jedne psovke i zaklinjanja.

Troil i Kresida (1602)
Pandar: ... Božjim kapcima, čini dobrim nečije srce (I, 2)
By God’s lid, odnosno God’s eyelid, predstavlja ranu srednjovekovnu zakletvu. Prva scena drugog čina, ovoga komada, otvara se sa predivnim nadmetanjem u proklinjanju između Ajanta i Tersita.
Ajant: Zar ti sine kurjačice, ne čuješ... (Thou bitch-wolf’s son...
Ovo je preteča modernog američkog izraza, son of a bitch.

Tersit: Grčka je kuga umorila meleze, gospodaru volovskog mozga!
Ajant: Progovori jednom, ubuđali kvašče, ili ću te celog izmesiti s testom...
Tersit: Voleo bih da te svrbi od glave do pete, pa da te ja češem; pretvorio bih te u najodvratniju krastu u Grčkoj...
Ajant: Valjušku jedan! (cobloaf)... kučkin izrode!
Cobloaf je hlepčić, valjušak okruglog oblika. Jedinstven je ovde kao ekspeltiv.
I tako u dobroj razmeni udaraca i reči, sa udarcima i s rečima, nastavlja se naredni pasaž:

Tersit: Kako je Tersite? Šta, izgubljen u lavirintu svoga besa?
Dokle će taj slon Ajant da sprovodi svoje? Tuče me a ja ga grdim: čudna mi zadovoljenja. Voleo bih da je obratno: da ja njega tučem, a on da grdi mene. Tako mi boga, naučiću da prizivam đavola, jer sam rešio da vidim neki rezultat od mojih zlobnih proklinjanja... (II, 3)

U ovom govoru Tersit prepoznaje preovladavajuće uvredljivu funkciju zaklinjanja i želi da dvoboj bude stvarni. Izvlačeći se iz lavirinta svog besa, priziva ’Sfoot—by God’s foot—„da nauči da kune i priziva đavola“; drugim rečima, da uvošti konačne predstave koje bi odgovarale njegovom pljuvačkom zanosu. Mali znank u tom pravcu je živopisna psovka koju potov izgovara: „spaljeni đavo ga odneo“.
U istoj sceni Hektor se kune u sve žive bogove.
Mera za meru (1604)
Ovde nailazilo na dva divna poetska stiha, koje izgovara Anđelo, a koje savršeno izražavaju hrišćanski pogled na ponašanje klevetnika.

Anđelo: Drzniku onom što s niskom strašću
Utiskuje lik Božji u novac
Krivotvoreni: jer svi krivotvornici
S lakoćom istom pravi život nište... (II, 4)

Kralj Lir (1605)
Ti, kurvin sine (Thou whoreson zed) (II, 2)
Drugim rečima, „ti kurvino seme“ (seed).
Zanimljiva je razmena izmežu Lira i Kenta.
Lir: Jupiterom se ne kunem...
Kent: Junonom se kunem, ja... (II, 4)

Lir proklinje svoju ćerku, onu istu—za koju kaže—da
Mračno me je gledala;
Jezikom svojim me je poput zmije
U samo srce ujela – Nek’ sva se
Nebeska zajažena osveta
Sruči na njenu glavu nezahvalnu!
Zarazni dasi, vi joj mlade kosti
Osakatite!...
Vi hitre munje, plam oslepljujući
U prezrive joj oči hitnite!
Okružite lepotu njenu, pare
Što moćno sunce ih isisava
Iz močvara, na nju se sručite
I gordost njenu utamanite! (II, 4)

Edgar se, prerušen u ludaka, prepušta sledećem govoru:
Edgar: Čuvaj se nečastivog. Slušaj roditelje;
Pošteno drži reč; ne psuj; ne kurvaj se sa
Ženom koja se obrekla drugome; nemoj mekušno
Srce da navodiš na sujetno gizdanje – Tomu je zima.
Ludak može da ponudi ovakvo upozorenje!

U istoj sceni Edgar nastavlja da govori o „poslušnom i uslužnom, ponosnom u srcu i umu čoveku“ koji „proklinje toliko kletvi koliko izgovori reči, i razbija ih u medeno nebesko lice“.
Makbet (1606)
Makbet (obraća se sluzi):
U čađ te đavo tutnuo dabogda, tikvane s licem skorupovim!...
Ištipaj lice, pa crvenilom
Prevuci strah svoj. Kakvi, blesane,
Vojnici? Smrt ti dušu ponela!
Tvoji k’o krpa bledi obrazi
Podbadaju mi strah! Vojnici? Kakvi? (V, 3)
Otkrivamo odjek ovakvog govora u dvadesetovekovnom govoru jednog narednika, koji ga zaključuje ovim rečima: „Drvene pritke premazane bojom preko vaših sjebanih lica!“
Perikle (1608)
Kerimon: ... O svi svemoćni boogovi! (III, 2)
Antonije i Kleopatra (1607)
Ovde su zakletve prirodno klasičnog repertoara, prigodne vremenu, prostoru i likovima.
Karmijan: O sakloni Izido! (III, 3)
Izida je egipatska boginja, majka Horusa, i mesecom personifikovana, sestra i majka Ozirisa, sunca.
(Sveštenici) su nosili bogate mitre mesečevog oblika,
Ukazujući da je Izis bila njegova nositeljka
Kao što je Oziris označavao sunce. (Spenser, Faerie Queene, 1596)
Skarus: Bogovi i Boginje!
Celokupan njihov sinod! (III, 10)
Ovo bi mogao biti sveobuhvatni ekspeltiv.
Antonije se zaklinje Jovom koji grmi kao munje! I bogovima i đavolima! (III, 13)
Bura (1611)
Sebastijan: Vrenga te ućutkala (a pox o’your throat), ti lajavo, bogohulno, nemilosrdno pseto!
Vođ palube: Radite vi onda.
Antonije: Na vešala pseto! Na vešala, kurvin sine,
drski larmadžijo! Manje se plašimo davljenja od tebe! (I, 1)
Potom sledi čuveni primer kojim se divljak pobunjuje protiv svog gospodara.
Kaliban: Učili ste me govoru, a moja
Korist je od toga što umem da kunem.
Crvena kuga ubila vas sve
Što ste me govoru vašem naučili! (I, 2)
Simbelin (1610)
Kloten: Je li ikada čovek bio tako nesrećan? Da mi kugla bude odbijena kad je dodirnula malu loptu? Bio sam se kladio u sto funti: i još me je taj prokleti blesavko prekorio što psujem: kao da sam ja svoje psovke pozajmio od njega, pa ih ne čogu trošiti kako hoću.
Prvi plemić: Pa šta je tim dobio? Razbili ste mu glavu svojom kuglom.
Drugi plemić (za sebe): Da je njegov mozak kao mozak onoga što mu je razbio glavu, iscurio bi sav.
Kloten: Kad je plemić naklonjen psovanju, nije pristojno da mu neko od prisutnih potkresava psovke, a? (II, 2)
Najgore Klotenove psovke su „prokleti lupež“ i „da istruli kao južnjačka žaba“.
U ovome komadu se Posthum kune u Jova i Jakimo u Jupitera, i kraljica je ganuta te ih brani:
Ja molim vaše veličanstvo da joj ne govori oštro.
Ona je gospođa odveć osetljiva na prekore; za nju
Reči su udarci, a udarci smrt. (III, 5)
„Reči su udarci“. Evo još jednom je prepoznata uvredljiva funkcija psovanja.
Simbelin sama zaklinje Nebesa (IV, 3) dok Imogena kaže Sveta nebesa! (III, 6) i ’Ods pittkins i O bogovi i boginje! (IV, 2). ’Ods pittkins je korumpirani oblik od God’s pity.
Timon Atinjanin (1607)
Flavije: O vi bogovi! (I, 2)
Koriolan (1610)
Valerija: O moja reči... o moja zakletvo... (I, 3)
Treći Rimljanin: O nosila ga čuma! (I, 5)
Koriolan se kune u Jupitera (I, 9) i O Bogovi (IV, 1) kao i Vi Bogovi (V, 3).
Volumnija: O, kad ne bi Bogovi imali drugo šta da rade osim
Da moje kletve ispunjavaju!
Kada bih mogla da ih susrećem barem jednom dnevno, to bi s moga srca svalilo breme preteško. (IV, 2)
Ovde je prepoznata katarzična funkcija psovanja.
Otelo (1611)
Jago: Bože blagoslovi znamenje! (I, 1)
Jago: I Janusa (I, 2)
Otelo: O smrt i svako pakleno prokletstvo (III, 3)
Otelo: O krvi, krvi, krvi! (III, 3)
Otelo: Prokleta da je ta grešna bludnica! O nek’ je kleta! (III, 3)
Bjanka: More, jurio te đavo i njegova mama! (IV, 1)
Henri VIII (1613)
Omiljena kletva Henrija VIII je bila By God’ wounds ali Šekspir čini da se on kune O moj živote (I, 2).
An Bolejn se zaklinje O Božje li volje i O moj zavete i nevinosti (II, 3).
Nakon ovog pregleda majstorstva Šekspirove umetnosti psovanja i proklinjanja, preostaju neke činjenice. Na prvom mestu, čini se da je Šekspir slušao i zapisivao gotovo sve što je bilo u opticaju u njegovo vreme a odnosilo se na psovanje. Na drugom mestu, jasno je da je on temeljno razumeo prirodu psovanja i njegove funkcije. Na trećem mestu, gotovo sve proklinjanje i psovanje, na koje nailazimo u Šekspirovim komadima, suštinski pripada pred-reformacijskom periodu, uz nekoliko njemu savremenih zakletvi i ličnih invencija uvedenih s pravom merom. Pošto svi komadi reflektuju neki raniji period u odnosu na onaj u kojem je pisao, Šekspir nije oklevao da se služi, u njegovo vreme već zastarelim ili uskoro zastarelim, romaničkim zavetima. Publika njegovog vremena je bila sasvim u stanju da ih razume kao i da ne propusti ništa od njihovog značenja.
Sloboda s kojom tako veliki broj Šekspirovih likova psuje, raznovrsnost i živost njegovih zakletvi, nisu proizilazili iz njegove imunosti pred cenzorima koji su gledali predstave, jer ni Šekspir nije mogao da izbegne tešku ruku cenzora svojih kolega pozorišnih pisaca. Proklinjanje i psovanje u Šekspirovim komadima naprosto svedoče koliko je čvrsta bila njegova navika da se igra sa svim klasama engleske publike. Pod zaštitom na koju se srećno odnosi sve ono što potiče od klasika, Šekspirovi komadi su ostajali na sceni dugi niz godina u necenzurisanom obliku. Moderni dramatruzi i dalje imaju problema ukoliko na scenu postavljaju komade s „lošim jezikom“, koji je uporediv s jezikom iz Šekspirovih predstava. Način na koji su govorili njegovi likovi, isti je kao i način govora naroda u njegovo doba. Izvesno je da su se ljudi tada slobodnije i otvorenije zaklinjali i nisu im bile strane kletve ranijih vremena na koje su podsećani. Patvorena i licemerna skromnost naših vremena zabranjuje takvu verodostojnost predstavljanja na sceni—nasleđenu nakon devetnaestog veka kada su vrednosti venule i oprez se toliko razvijao da su se deca rađala ali nikad i začinjala, noge od klavira štitile u pantalonama, samo „udovi“ postojali i kada je svako smatrao da treba da postane čuvar komšijinog morala.

Na osnovu slobode i raskoši zaklinjanja iz Šekspirovih komada, kao i iz drugih izvora, poznata nam je navika rasprostranjenosti psovanja u elizabetanskoj Engleskoj. Nije se radilo o novom procvatu verbalnog proleća elizabetanske renesanse, već nastavak dugotrajne navike. Primetili smo i ranije da je u trinaestom, četrnaestom i petnaestom veku ona bila rasprostranjena u svim slojevima stanovništva, primetili smo, takođe, i one koji su se bunili i vikali protiv takve prakse. S nekim primedbama koje su je pojavile u šesnaestom veku već smo se izborili. Tokom druge polovine šesnaestog veka izgleda da su postojali neki koji su žurili da štampaju svoje prigovore, ali je s razvojem puritanizma bujica, kraćih i dužih štampanih protesta.




prevod sa engleskog Sanja Milutinović Bojanić

izvor

Mark Twen ,Tajanstveni stranac,

 (Twen je novelu napisao pod  uticajem intenzivnog druženja sa Nikolom Teslom)


Bilo je to 1590. godine, u zimu. Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; još je trajao Srednji vek i izgledalo je da će tako zauvek ostati. Neki su je čak stavljali vekove i vekove unazad I govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu još uvek doba Predanog verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako primljeno i svi smo bili na to gordi. Toga se dobro sećam iako sam bio još dečak; a sećam se i koliko mi je to pričinjavalo zadovoljstva.

Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a naše selo bilo je usred tog sna, jer se nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povučenosti brdske i šumske samoće, gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da naruše njegove snove, i bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po čijoj su površini lelujale siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se šumovite padine do podnožja vrleti; sa vrha te vrleti mrštio se jedan ogroman zamak sa dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo, pružala su se razbacana šumovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a između nje i onih brda pružala se prostrana ravnica išarana kućicama koje su se ugnezdile među voćnjacima i senovitim drvećem.

Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, čije su sluge uvek održavale zamak u savršenom redu iako niprinc ni njegova porodica nisu dolazili u zamak češće do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otišli, ostavljali bi za sobom neku tišinu koja je ličila na duboki san posle orgijanja.

 Za nas dečake, Ezeldorf je bio raj. U školi nas nisu suviše gonili da bubamo. Učili su nas uglavnom da budemo dobri hrišćani; da iznad svega poštujemo Bogorodicu, crkvu i svece. Ostalo nismo morali ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni dopušteno. Znanje nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju mu je Bog dodelio, a Bog ne bi otrpeo nečije nezadovoljstvo njegovim uređenjem. Imali smo dva sveštenika. Jedan od njih, otec Adolf, bio je veoma predan i radan svetilʹnik, koga su svi mnogo poštovali.

Možda je u nečemu bilo i boljih sveštenika od oca Adolfa, ali pastva u našem kraju nikada nije tako ozbiljno i mnogo poštovala nekog drugog župnika. To je bilo zato što se on uopšte nije plašio nečastivog. Od svih hrišćana koje sam poznavao on je jedini za koga se to zaista može reći. Ljudi su zbog toga mnogo strahovali od njega, pošto su verovali da u njemu ima nečeg natprirodnog, inače ne bi bio tako smeo i samopouzdan. Svi gorko osuđuju đavola, ali to čine s nekim poštovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je postupao sasvim drugačije; nazivao ga je svim mogućim pogrdnim imenima koja bi mu padala na pamet i svako ko bi ga čuo, uz drhtao bi; često bi čak prezirao i potcenjujući govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili I brzo se udaljavali od njega bojeći se da se ne desi nešto užasno.

U stvari, otac Adolf se nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, čak je o tome otvoreno pričao. A postojao je bar jedan dokaz da je govorio istinu, pošto se tom prilikom svađao sa neprijateljem i odvažno bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.

    Ali onaj koga smo svi mi najviše voleli i sažaljevali bio jedrugi sveštenik, otac Peter. Neki su ga optuživali da je okolo u razgovoru pričao da je Bog sušta dobrota i da će naći put da spase svu svoju ljudsku siročad. Bilo je strašno reći takvu stvar, ali nije bilo nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi da kaže tako nešto, pošto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuživali da je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga čuje i da  o tome posvedoči, nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako nešto izmisle. Otac Petar je imao jednog veoma moćnog neprijatelja – zvezdočatca koji je živeo u staroj, trošnoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu noć proučavao zvezde. Svi su znali da je on u stanju da predskaže ratove i glad, premda to nije bilo tako teško, jer je rata ili gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomoću zvezda da pročita u jednoj svojoj debeloj knjizi život bilo koga čoveka, a uz to je mogao da nađe ono što bi neko izgubio, pa su ga svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopoštovanjem. Čak je i otac Adolf, koji je izazivao nečastivog, ispoljavao mnogo poštovanja prema zvezdočatcu dok bi ovaj prolazio kroz selo u visokoj, šiljatoj kapi i dugačkom, širokom i lepršavom ogrtaču ukrašenom zvezdama, noseći debelu knjigu i štap poznat po čarobnoj moći. Govorilo se da je i sam biskup ponekad slušao astrologa, jer je taj zvezdočatac, pored toga što je proučavao zvezde i proricao, znao da se prikaže veoma pobožnim, što je na biskupa, naravno, ostavljalo snažan utisak.

    Otec Peter uopšte nije cenio astrologa. On ga je otvoreno žigosao kao šarlatana – kao varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moći, van onih koje ima svaki običan pa i priglup čovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaželi propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla priča o strašnim rečima oca Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Pričalo se da je otac Peter to kazao svojoj nećaki Marget, iako jeMarget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog starog ujaka spase od siromaštva i sramote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na neodređeno vreme udaljio sa dužnosti oca Petera, iako nije išao tako daleko da ga isključi iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter već dve godine nije vršio svoju dužnost, a naš drugi sveštenik, otac Adolf, preuzeo je I njegove vernike.

Za starog sveštenika i Margret bile su to teške godine. Do tada su oni među nama bili omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se na njih spustila senka biskupove srdžbe. Mnoge prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su postali hladni i uzdržijivi. Kada ih je ta nesreća zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodišnja devojka, a uz to je bila i najpametnija glavica u selu. Davala je časove sviranja na harfi i sopstvenom marljivošću zarađivala je za haljine i džeparac. Ali sada učenici jedan za drugim počeše da je napuštaju; seoska mladež je više nije pozivala na igranke i na zabave; mladići su prestali da dolaze njenoj kući, svi sem Vhelma Majdliaiga – a nije možda trebalo ni on da ih posećuje; ona i njen ujak bili su tužni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoćenosti i iz njihovog života iščezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je išlo od zla na gore. Odeća im se pohabala i bilo im je sve teže I teže da nađu hleba. I sada je konačno dolazio i sam kraj. Solomon Isaks im je već ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajući kao pokriće njihovn kuću i obavestio ih je da će im sledeće gdana kuća otići na doboš ukoliko novac ne bude vraćen.

II POGLAVLJE 

      Nas trojica dečaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo još od kolevke, voleli smo se od samog početka, i ta ljubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioničara prve seoske krčme „Zlatni jelen", koja je imala lep vrt sa senovitim drvećem sve do obale reke i čamce koji su se mogli unajmiti za vožnju po reci; a treći sam bio ja – Teodor Fišer, sin crkvenog orguljaša, koji je uz to bio i vođa seoskih svirača. Učitelj sviranja na violini, kompozitor, opštinski ubirač poreza, crkvenjak i na druge načine koristan građanin, koga su svi poštovali. Brda i šume smo znali isto tako dobro kao što su ih i ptice znale, pošto smo po njima skitali kad god smo bili besposleni – ili bar onda kada se nismo kupali, pecali, vozili se u čamcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.

      A bilo nam je dozvoljeno i ono što je malo kome bilo dopušteno – mogli smo da ulazimo u vrt zamka. I to zato što nas je voleo najstariji sluga u zamku – Feliks Brant; često smo odlazili noću tamo da nam on priča o starim vremenima i čudnim doživljajima, da pušimo s njim (to nas je on naučio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i učestvovao u opsadi Beča; kada su pobedili i oterali Turke, među zaplenjenom robom našli su i vreće kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili šta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one koji nisu znali šta je to. Ako bi naišla oluja, on bi nas zadržao svu noć; dok bi napolju grmelo I sevalo, pričao bi nam o duhovima i o svim mogućim strahotama, o bitkama i o ubistvima, o mučenjimai o sličnim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i prijatno; a on je uglavnom pričao ono što je sam doživeo i iskusio. U svoje vreme on je video mnogo duhova, veštica i čarobnjaka; jednom je u ponoć, po strašnoj oluji u planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru, a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a nekoliko puta i velikog slepog miša koji siše krv sa vrata ljudima dok spavaju i laganim mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.

      On nas je hrabrio da se ne plašimo natprirodnih pojava kao što su sablasti i govorio nam je da one ne čine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato što su usamljene i očajne pa traže pažniu i saosećanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo čak silazili s njim noću u ukletu odaju tamnica u podrumima zamka. Duh se samo jedanput pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; bešumno je lebdeo kroz vazduh, pa je onda iščezao; Feliks nas je toliko bio naučio da se ne plašimo da skoro nismo ni zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, noću, i gore, probudi ga dodirom svoje ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo traži saosećanja i pažnje. A od svega je bilo najčudnije to što je on video anđele – prave anđele sa neba – I razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obučeni, a izgledali su, razgovarali i postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su anđeli da nije bilo divnih čudesa koja su činili a koja smrtnik ne može da čini, da nisu iznenada iščezavali dok s njima razgovarate, što je takođe nešto što nijedan smrtnik ne bi mogao. I rekao je da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.

      Posle takvih pričanja jedne majske noći, ujutro smo ustali, obilno doručkovali s njim, pa smo onda pošli, prešli preko mosta i krenuli ulevo u brda do šumovitog vrha brežuljka, našeg omiljenog mesta; tamo smo se ispružili na travu u hladovini da se odmorimo, da pušimo i da prepričavamo ta čuda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na nas ostavila tako snažan utisak. Ali nismo mogli da pušimo jer smo u brzini zaboravili kremen i kresivo.

     Uskoro, iz šumarka došeta do nas jedan mladić, sede i poče prijateljski da priča kao da nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, pošto je on bio tuđinac, a nismo bili navikli na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro ruho, i bio je lep, a imao je prijatno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladići. Želeli smo da se s njim sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to počeli. Pomislih na lulu, pitajući seda li će on shvatiti kao pažnju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da nemamo vatre, i stoga sam bio razočaran i ražalošćen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa reče: »Vatre? Oh, to je lako; ja ću je stvoriti.«

     Bio sam toliko zaprepašćen da sam zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni reči. On uze lulu padunu u nju, duvan se zažari i krugovi plavog dima se zalelujaše. Mi skočismo na noge, spremni da zaždimo, što je bilo sasvim prirodno; čak smo i otrčali nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajući nam reč da nam neće naneti nikakvog zla i da on samo želi da se s nama sprijatelji, kako bi imao društva. I tako mi zastadosmo i stajali smo začuđeni i radoznali, želeli da se vratimo, ali odveć uplašeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada smo videli da se lula nije raznela i da se ništa strašno nije desilo, poverenje nam se malo pomalo vraćalo, a naša radoznalost po stajala je jača od straha, pa smo pošli natrag, ali polako, spremni da strugnemo i na najmanji znak opasnosti.

      On se mnogo trudio da nas umiri i bio je u tome veoma vešt; nismo mogli više da sumnjamo i da se plašimo kada je neko tako iskren, jednostavan i ljubazan i kad tako čarobno govori, kao što je on to činio; zaista nismo, jer on nas je pridobio za sebe i ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrižni, i razgovorni I srećni što smo nasli toga novog prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, upitali smo ga kako je naučio da izvede ono čudo, a on je odgovorio da to uopšte nije učio i da mu to dolazi samo od sebe – kao i neke druge stvari - druge neobične stvari.

 »Koje?«
»Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko ih je.«
»Hoćeš li da nam pokažeš kako to radiš?«
»Hajde, molimo te!« rekoše ostali.
 »Nećete opet da bežite?«
»Ne – zaista nećemo. Molim te pokaži nam. Hoćeš li?«
»Da, učiniću to veoma rado; ali, upamtite – ne smete zaboraviti na svoje obećanje.«

      Rekli smo da to nećemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zapanjeni i očarani, ali više se nismo plašili; veoma smo se radovali što smo tu i molili smo ga da nastavi i da nam još nešto pokaže. On je to i učinio. Rekao je da poželimo ma koje voće, bez obzira da li ga ima u ovo godišnje doba. Svi istovremeno graknusmo:


  »Pomorandžu!«
  »Jabuku!«
  »Grožđa!«
  »U džepu vam je«, odgovori on, i zaista je tako i bilo. To voće bilo je odlično i pojeli smo ga zaželevši da ga je više iako niko od nas to ne reče.
    »Naći ćete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronašli«, reče on »kao i sve ostalo što vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kažete šta ste zaželeli; dok sam ja s vama, treba samo nešto da poželite i to što želite odmah ćete i naći.«

      I to što je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desilo nešto tako čarobno i zanimljivo. Hleb, kolači, slatkiši, orasi – što god je ko zaželeo to je i našao. On sam nije ništa jeo, samo je sedeo i ćaskao, izvodeći čudo za čudom da bi nas zabavljao. Od ilovače je napravio sićušnu vevericu koja ustrča na drvo pa stade da se breca na nas. Onda napravi psetance koje nije bilo mnogo veće od miša i koje zareža na vevericu gore na drvetu; to kučence je obigravalo oko stabla lajući uzbuđeno, živo, kao pravi, pravcati pas. Gonilo je zastrašenu vevericu sa drveta na drvo i pratilo je sve dok se oboje ne izgubiše ušumi. Od ilovače je pravio ptice i puštao ih, a one su odletale cvrkućući.

      Ja se najzad odvažih i upitah ga da nam kaže ko je on.
    »Anđeo«, reče on sasvim jednostavno, pa pusti još jednu pticu, pljesnu rukama i ona odlete.

     Kada je on to kazao, nas obuze strahopoštovanje, i sada smo se opet plašili; on reče da ne treba  uzrujavamo, pošto nema razloga da se bojimo jednog anđela, a on nas ionako voli. Onda je nastavio da priča, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je govorio napravio je mnogo sićušnih muškaraca i žena, veličine prsta na ruci, koji su smesta počeli vredno da rade, pa su u travi raščistili i poravnali prostor od nekoliko metara u kvadrat nakome su vešto počeli da grade jedan vrlo lep majušni zamak; žene su mešale malter i nosile su ga po skalarna u vedrima na glavi, kako su to oduvek naše radnice činile, a muškarci su zidali, stavljajući opeku za opekom – pet stotina tih sićušnih ljudi živo su trčkarali tamo amo, vredno radeći i brišući znoj s lica; sve su to činili sasvim prirodno kao pravi Ijudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina sićušnih stvorova kako malo pomalo i korak za korakom podižu zamak i daju mu oblik i izgled, ubrzo smo zaboravili svoj prvobitni osećaj i strahopoštovanje i ponovo smo se osećali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi možemo da napravimo nekoliko ljudi, što nam on odobri i reče Sepiju dana pravi nekoliko topova za bedeme, Nikolasu da načini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu I kacigama, a meni da napravim konjanike sa konjima; određujući nam te zadatke, oslovljavao nas je po imenu, ne rekavši nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori – »Satana« – i prihvati na iver jednu majušnu ženu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa reče: »Baš je glupa što ne gleda gde staje.«

     Njegovo ime nas zgromi, iz ruku nam ispada ono što smo pravili i sve se razbi u paramparčad – top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasoneja i upita nas šta nam je. Ja promucah: „..ništa, samo to je nekako čudno ime za jednog anđela." On upita zašto.

     »Zato što je to – to je – pa, znaš, to njegovo ime.«
      »Da, tako je – on je moj stric.«

       On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca počeše snažno da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je našeg ratnika i ostalo ovlaš ih dodiruiući i onda nam ih predade gotove, pa reče: »Zar se ne sećate? – i on je jednom bio anđeo.

      « Da – to je istina«, reče Sepi; »toga se nisam setio.«
       »Pre Pada i on je bio nevin.«
        »Da«, reče Nikolas, »bio je bez greha.«
       »Dobra smo mi porodica«, reče Satana; »nema je bolje. On je jedini clan naše porodice koji je ikada zgrešio.«

      Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je poznata ona jeza koja vas prožima i od koje drhtite dok gledate nešto tako čudesno I čarobno i divno, da vas obuzima i strah i radost što ste živi i što to možete da gledate; i izvesno znate kako nepomično zurite u to, kako vam se usne suše i dah zastaje, ali ni za ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne želje da mu postavim jedno pitanje – bilo mi je na vrh jezika i s teškom mukom sam se obuzdavao – ali me je bilo stid da pitam; bilo bi to možda grubo. Sataina spuisti na zemlju jednog vola koga je pravio, osmehnu mi se, pa reče:

     »Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio I kad bi bilo tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog vremena kad sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam njegov drugi miljenik među anđelčićima naše krvi i loze- kako bi se to reklo jezikom  ljudi - da , od tog doba pa sve do njegovog pada, osam hiljada godina, po Vašem računanju vremena.

       „Osam - hiljada!“

Da, tako je.“ Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na nešto o čemu je Sepi razmišljao. „Pa da, naravno,