Šekspirove psovke

Ashley Montagu

Vilijam Šekspir je rođen nekih trideset godina nakon prvih promena koje su dovele do onoga što danas nazivamo Reformacijom. Sredovečni muškarci i žene Šekspirove mladosti pripadali su ranoj kulturi romaničke tradicije i dobar deo njihovih navika i manira obeležavao je to razdoblje. Zaista, dok su istrebljujući požari Reformacije brisali preostale manastire, mnogi poklonici romaničke vere su i dalje postojali, uprkos činjenici da je prisustvo katoličkog sveštenika u Engleskoj smatrano zločinom. Među predreformacijske navike koje su nesmanjenom žestinom nastavljane i u Šekspirovo doba – a dobar primer je pružala i sama kraljica – spadalo je i psovanje. Zemlji nije teško padala atmosfera zaklinjanja. Muškarci i žene su se nosili s psovanjem lako, kao što su lako podnosili težinu svoje garderobe. I pošto bilo šta što su ljudi radili ili govorili, ili što su bili u stanju da rade i govore Šekspiru, izgleda, nije moglo promaći, on je, za razliku od bilo kojeg pisca pre, ali i posle njega, koristio razne oblike psovki i bio je do tančina upoznat s njenim različitim upotrebama.

Preuzeta većinom od starijih muškaraca i žena, psovka iz Šekspirovih komada gotovo u celosti pripada predreformacijskom razdoblju. Što svakako ne znači da su ti oblici proklinjanja zastareli i u Šekspirovo doba. Većina kletvi i jeste pripadala Šekspirovom vremenu – sačinjavale su pomoćno oruđe kraljice, kraljičinog dvora i svetine. I ako su neke od njih ređe korišćene u trenutku kada je Šekspir pisao svoje komade, jer pripadaju romaničkom dobu kada su značile mnogo više onima koji su ih upotrebljavali, one ipak nisu bile toliko zastarele da publika nije mogla da ih razume.
Ovde neće biti navedene sve psovke u njegovim komadima, naprosto zato što su se mnogi isti oblici ponavljali u nekoliko različitih drama.

Kralj Džon (1594)
Kralj Filip: ...Kunem se rukom ovom [By this hand I swear]
Koja vlada zemljom pod ovim podnebljem,
Pravedno poneto oružje ne bacamo (II, 1)

By this hand I swear je bila uobičajena zakletva u srednjem veku. U istom komadu čitamo i čudesan pasaž koji ilustruje funkciju zaklinjanja kao fizičke kazne:

Kralj Džon II, 1 (1594)
Filip Kopilan: ...Govor mu je paljba topova, dim, plotuni;
Po ušima nas tuče; reč mu je jača
Od francuske pesnice. Neba mi,
Izdevetan tako ne bejah otkako
Bratovljevog oca nazvao sam tatom.

San letnje noći (1595)
Hermija: O Pakla! – da ti tuđe oko ljubav bira!
San letnje noći je od svih Šekspirovih komada, komedija u kojoj se najmanje kune i upečatljiv je uglavnom zbog izraza O Pakla! Koji se upotrebljava kao ekspletiv.

Komedija pometnji (1591-1592)
Dromio iz Sirakuze: Za ime Boga! [By my troth!] (III, 1)
Dromio iz Efesa: Može i reč k'o motka da se upotrebi;
A reč je samo dah, pa ako ti se tresne u brk, tad neće bar tvoj tur da onesvesne (III, 1)

Ranije u prvom činu, Antifol primećuje: „Stanite, u svom umu, Gospodine“ (I, 2).

Dromio iz Sirakuze: Ne, ona je nešto gore: đavolova mati: a dolazi ovamo u ruhu faćkalice; zato ovakve i govore: „ubio me Bog“, što će reći isto što i „Bog me osudio da budem faćkalica“. Pisano je da se one pojavljuju čoveku u svetlom ruhu lakokrilih anđela; a anđeli su svetlost božanska, a svetlost je od vatre i pali; ergo, laka roba pali. Ne približujte joj se. (IV, 3)

Kao što sam već bio naglasio, ovaj pasaž sadrži prve pisane zapise izraza God damn me. Ovde se damn pojavljuje u igri reči sa dam, drugim rečima, ženka za parenje. U narednoj sceni je u vidu vriska, Dromiu upućen izraz whoreson.
Antifol iz Efesa: Ti pasji sine, huljo bez truni osećanja. (IV, 4)

Whoreson nije bio uobičajeni srednjovekovni uvredljivi epitet, i izgleda da je postao popularan tek u ranom šesnaestom veku. Reč whore je u srednjem veku obično korišćena ne bi li opisala prostitutku. Danas je izgovara onaj koji nije vaspitan, a da ni naziv prostitutka nije ništa manje uvredljiv. U elizabetansko vreme je pasji sin – drugim rečima, sin raspusne ženke niskog morala – kao epitet mogao da se pronađe u delima gotovo svih elizabetanskih dramatruga. Upravo u narednom Šekspirovom komadu, postoji lep primer upotrebe reči whore.

Tit Andronik (1591-1592)
Aron (dadilji): Do vraga bludnice... (IV, 2)
Stih je interesantan najpre zbog prisustva ekspletiva ‘Zounds, iskrivljenog skraćenja zakletve God’s wounds. Postoji predanje da je prvi klevetnik koji je koristio ovu zakletvu bio Ser Džon Perot (1572? – 1592), rođeni sin Henrija VIII; ali kao što ćemo videti, ona je upotrebljavana mnogo pre Perotovog vremena, u čuvenoj srednjovekovnoj kletvi By Cokke‘s wounds, kao i u ovom i drugom obliku u komadu Prostaci (1510):
Božje rane, ko li ti dade taj savet? (189)

God’s wounds je bila omiljena kletva kraljice Elizabete, i kaže se da je njen iskrivljen oblik ‘Zounds najverovatnije potekao od dama iz njene pratnje, koje su ga takođe koristile u obliku zooterkins.
U sledećem pasažu, damned se koristi kao proklinjanje u svom savremenom obliku:
Tit: I zavaraj svoju tugu dokle nebo
Kletog vinovnika tog dela ne otkrije.

Iako je ovo najranija zabeleška upotrebe reči u tom značenju, nema sumnje da je ona odavno korišćena i pre Šekspira.
Mladi Lucije, u trenutku kada napušta Arona i saučesnike zavere, kaže:
A sad vas ostavljam –
(za sebe)
Krvave nitkove. (IV, 2)

O reči bloody se nadugo raspravljalo u Trinaestom poglavlju ove knjige. Ovde bismo mogli primetiti da je kod Šekspira često teško odrediti da li se reč koristi u svom doslovnom značenju ili u prekornom kolokvijalnom smislu. Na mnogo mesta je sasvim jasno da je on koristi u doslovnom značenju kao i kada u Titu Androniku Marko Andronik izjavljuje:
Šta, šta! Pohotljivi su sinovi Tamore
Vinovnici ovog krvavog, gnusnog dela [bloody deed]? (IV, 1)

Na mnogim drugim mestima, Šekspir bi se mogao tumačiti da upotrebljava reč u doslovnom kao i u kolokvijalnom značenju, a primer je i Bardolf iz Henrija IV (1598) kada kaže:
Lord Bardof: Jer u stvari tako krvavoj k’o ova
Pretpostavke, nade i verovatnoću
Pomoći ne treba u obzir uzeti. (2. deo, I, 3)

Izgleda da je Šekspir upotrebio bloody u dvostrukom značenju kao i u slučaju Mladog Lucija i „krvavih nitkova“. Jedini naizgled odlučan Šekspirov izbor upotrebe reči u kolokvijalnom značenju, bio bi u Henriju V (1599), Fluelin kaže:
Grizi, molim te; praziluk je dobar za tvoju
Sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost. (V, 1)

Mada je i tu sumnjiva stvar. Kada u četvrtom činu Tita Andronika klovn izjavljuje By’r lady, izraz u svakom slučaj ne predstavlja neki arhaizam, jer je naveliko korišćen – u najmanju ruku od strane dramatičara – tokom prve polovine sedamnaestog veka. Svakako nije zastareo sve do kraja osamnaestog veka, a čak je, tu i tamo u malim selima i zaseocima, korišćen i u devetnaestom veku.
Razmena između Lucija i Arona, u kojoj Šekspir otkriva tako oštre uvide povezane s psihologijom vere, odavno je već bila navođena, ali vredelo bi ponovo je citirati.

Lucije: Kome da se kunem? Ako ne veruješ ni u jednog boga,
što tražiš zakletvu?
Aron: Ako ne verujem? Zbilja ne verujem;
Ali zato što znam da si pobožan,
Da imaš ono što zovu savešću,
I što sam video da pažljivo vršiš
Obrede verske i sve običaje –
Tražim ti zakletvu. Jer zato što znam
Da budala smatra za boga svoj štap
I drži zakletvu tome bogu datu,
Tražim da se njime i kune. Stoga ćeš
Zakleti se onim bogom, ma ko bio,
Koga obožavaš i poštuješ ti... (V, 1)

Nenagrađeni ljubavni trud (1594)
Biron: To vam se zakleh već, moj kralju, ja (I, 1)
U ovom stihu, Šekspir priziva Besedu na gori, u kojoj Hrist kaže: „Ne kuni se krivo... Dakle, nek bude riječ vaša: da, da, ne, ne... (Matej, 5, 33-37)
Longavil: Zakleste se s nama... [Marry that did I.] (I, 1)

Marry, kao što smo već videli, predstavlja popularnu verziju Mary. U svojim različitim oblicima ovaj ekspletiv se često pojavljuje u Šekspirovim tekstovima.
Tikva: ... Ama de;
Imaš ti to u malom prstu, da čuknem, štono se kaže. (V, 1)

Izraz „ama de“, podseća na primedbu iz đačkog zadatka o Šekspiru. „Šekspir je bio“, napisao bi đak, „fin čovek koji je često govorio ‘ama de’, ali je bio previše dobro vaspitan da bi tu rečenicu i završio“. „Ama de“ je naravno savršeno nevina izjava, iako je vrlo često kombinovana s rečenicama koje su bile daleko od bilo kakve naivnosti, kao što je slučaj u Tikvinom primeru.

Tikva se kune i „Duše mi“ i „Vraški vešto“ (IV, 1)
Biron se kune ekspeltivnom „nebesa“ (IV, 3), dok se kralj mlako kune sa „sveti Kupidone“.
Kralj: U ime svetog Kupidona dakle! Na bojište, vojnici! (IV, 3)
Ukroćena zloća (1596)
Gremio: „Ay, by gogs-wouns“, rekao je on... (III, 2)

Ovo je, kao što smo videli, iskrivljen oblik God’s wounds, prava prereformacijska verzija, kao i kada Petručo kaže „O dragi bože“ (IV, 1), Hortenzijo: „Gospode bože“ (IV, 3), drugim rečima, „Bože budi milostiv“.

Henri VI (1590-1592)
U ovom komadu, gde se najviše proklinje, Erl of Safoka iznosi duboki monolog o proklinjanju:
Kuga ih snašla! Zašto da ih kunem?
Kada bi kletve smrt donosile
K’o ječanje mandragorino, ja bih
Smislio reči čemerne i britke
Opore, zle i užasne za uhom
Da ih kroz zube sikćem stisnute,
Prožete takvom mržnjom ubitačnom
Kakve je kadra zavist koščata
U gnusnoj svojoj pećini da nađe.
Moj jezik bi se zaplit’o od mojih
Žestokih reči; oči bi mi iskrile
Vrcale kao kremen pod ocilom;
Moja bi kosa kao u ludaka
Nakostrešena bila; doista,
Izgledalo bi da moj svaki zglob
Proklinje i da anatemiše:
Pa i sad srce bremenito
Prepući će mi ako ih ne kunem.
Dabogda otrov pili! Crna žuč
Bila im hrana najukusnija!
Najslađi hlad pod čempresom našli!
Gledali samo pogubne aždaje
Ne osetili dodir nežniji
No što je oštri ujed škorpije!
Nek’ muzika im bude užasna
K’o što je zmijsko šistanje, uz pratnju
Jejina koje huču zlokobno!
Nek’ sve strahote pakla mračnoga... (II deo, III, 2)

U ovom komadu je izraz For God’s sake korišćen u njegovom današnjem značenju.
Gloster: Tako vam boga, sklonite odavde
Тu zasužnjenu zvocaru... (III deo, V, 5)

Kraljica Margareta se izražava na način koji bi mogao biti jednako doslovan kao i kolokvijalan:
Nitkovi! Krvavi kanibali! Kasapi! (III deo, V, 5)
Vesele žene Vinzdorske (1599-1600)

Falstaf (opominjući Pistola):
... a ti nikogoviću, ti bi da prikriješ tvoje dronjke,
tvoje mačje oči, tvoj krčmarski rečnik (red-lattice phrases), i tvoje
bezobrazne psovke pod okrilje časti! (II, 2)

Izraz „red-lattice phrases“ se odnosi na govor čiji stil je specifičan za krčme niže klase, upečatljive po svojim crvenim rešetkama na ulazu.
U trećoj sceni ovog čina, Francuz, Doktor Kajus, psuje: By gar! Gar je naravno iskrivljen oblik od Boga (God), koji je svojstven „Doktor Kajusovom piskavom engleskom“, kako je to Makoli (Macaulay) primetio.

Hamlet (1601-1602)
Hamlet zaklinje Nebo i zemlju! (I, 2) i Svetog Patrika (I, 5). Isto tako proklinje ’Sblood (II, 2) i ’Swounds, jedno i drugo skraćenice za Good’s blood i Good’s wounds. Polonije se zaklinje „Za boga svoga“ (II, 2), dok druga budala izjavljuje: „Vala, sada mogu da kažem! (Mass, I cannot tell) (V, 1). Nakon toga se Hamlet prepušta monologu koji nam ukazuje na nešto što govori o razlozima osobe koja se zaklinje:
Hamlet: ... O osveto!
Ali, da mene magarca! I jeste
Junaštvo, zbilja, veliko da ja,
Sin voljenoga oca ubijenog,
Ja, kog i zemlja a i pakao
Podbadaju na osvetu, da ja,
Oduške srcu dajem rečima
k’o drolja kakva, da se psovkama
i grdnjom služim k’o sudopera,
k’o uličarka! (II, 2)

Konačno, navedimo i Ofelijin monolog:
Ofelija: Zacelo, ah (Indeed, la)! Zašto bih se klela, završiću.
Vaj! To je stidnom svetoga mi spasa! (By Gis, and by Saint Charity)
Ali mladići to čine
Kad im se ode. O (By cock)! Neka sramota
Na glave padne njine!
„Obeća da me uzmeš – reče ona –
Kad me obarati pođe.
I bih te, sunca mi, uz’o – reče on –
Da k meni u postelju ne dođe. (V, 5)

La je skraćeni oblik od Lord. By Gis je By Jesus. By Saint Charity—u srednjem veku je Charity greškom smatrana kao svetitelj. By cock, je naravno, By God.

Ričard II (1592)
Jedini izraz, vredan pominjana u naše svrhe, u ovom komadu je Ričardova izjava: „Gnevom zapaljeni vitezovi“ (I, 1).

Ričard III (1593)
Ričmond: Gospodu čast i slava! Slava vašem
Oružju, pobednički prijatelji.
Izvojštili smo ovaj dan, i onaj
Krvavi pas je glavom platio. (V, 4)

Bloody se ovde upotrebljava u oba značenja.
Sve je dobro što se dobro svrši (1597)

Prvi vlastelinčić: To vam je mehur (pox) od sapunice, života mi mog! (III, 6)
Pox se ovde odnosi na sifilis, za koji se kaže da su ga u Evropu preko Haitija uneli mornari koji su se vratili s Kolumbovom prvom ekspedicijom, 1492. godine. Ova bolest je, međutim, bila poznata u Evropi i dva veka pre toga , ali izgleda da je poharala Evropu tokom šesnaestog veka. Reč pox se za sifilis upotrebljava, kako se čini, 1503, kada se opisuje kao „French pox“ .

Kralj Henri IV (1597)
Ovo je komad u kojem postoji niz varijacija klevetanja i psovki i nekoliko likova ponavljaju svoje omiljene kletve. Falstafova je svakako Zounds!, dok Gospođa žurka neprestano govori O Jesu, dok je specijalnost Dolisekadaše sklapanje stihova.
Princ: Šta, dođavola (what a pox have I to do),
ja imam s krčmaricom? (I deo, I, 2)

What a pox svakako nije originalan Šekspirov izraz, i u ovom obliku postoji verovatno više od pola veka, iako ovaj zapis čuvene kletve spada u najranije.
Falstaf: ... Prokleta mandragoro (...Thou whoreson mandrake) (II deo, I, 2)
Falstaf ovde upotrebljava „mandrake“ kao posprdni izraz zbog sličnosti u izgovoru, između korena mandragore i diminutiva imenice man „mannikin“.

Falstaf: Otišao u pakao, kao ona izelica! I
Neka da bog, da mu jezik gore gòri od njegovog!
Prokleti Ahitofel: pokvareni, da, da, vaistinu
lupež! Prevario je gospodina lažnim nadama, a sad traži jemstvo!
Prokleti ošišanci... (The whoreson smooth-pates) (II deo, I, 2)

U sledećem primeru se whoreson koristi kao prosto naglašavanje.
Falstaf: Čujem i to da je njegova visost opet
dobila napad stare, proklete paralize (whoreson apoplexy)
Vrhovni sudija: Pa neka joj bog pomogne! Molim vas da govorim s vama.
Falstaf: Ta paraliza je kako je shvatam, neka vrsta letargije,
vaše lordstvo, neka vrsta uspavanosti u krvi,
prokleto bridenje. (whoreson tingling) (II deo, I, 2)
Falstaf: ... ne mogu da nađem leka protiv ove sušice novčanika.
... neka vrenga nosi kostobolju (a pox to my gout) ili kostobolja vrengu
Jer mi ili jedno ili drugo muči palac na nozi. (II deo, I, 2)
Krčmarica: Podli nevaljalče (thou bastardly rogue) ... lupežu ličinaru! (II deo, II, 1)
Nazivati nekoga „kopilanu“ ili kroz prilog „kopilanski podli tipe“, najverovatnije je predstavljalo staru uvredu Šekspirovog vremena, iako su neki primeri upotrebe te reči uočljivi i pre šesnaestog veka. Tada je bilo uobičajeno pravilo koristiti priloge uz nastavak –ly koji se vremenom postepeno izostavlja.

Pozabavimo se sada egzibicijama Dolisekadaše. Oni koji su noću šetali do starog Kluba 43 u Gerard ulici, ili, još bolje, do 1917 godine, istom ulicom sve do Šefsberi avenije, svojevremeno su nesumnjivo primetili slične egzibicije iz uzavrelih usta dama koje u petparačkim spavaćicama nude svoje usluge u toj zoni. Ali, vratimo se gospođici Doroti.

Dolisekadaša: Na mene ćeš ispaliti! Prezirem te, krastonjo. Šta! Ti bedni,
Niski i nevaljali podvaljivaču, koji nemaš ni košulje na sebi!
Odlazi, buđavi lupežu, odlazi! Ja sam zalogaj za tvog gospodara?
Pištolj: Znam ja tebe, gospođo Doli.
Doli: Odlazi, lupeška secikeso, prljavi džeparoše,
Odlazi! Ovoga mi vina, sjuriću ti nož u ta šugava
usta ako budeš izigravao drskog drumskog razbojnika
prema meni. Odlazi, zapenušani nevaljalče! Ti, dosadni
komedijašu, sa sabljom s branikom (you basket-hilt stale juggler)
ti! Otkad ste vi to, molim vas, gospodine, postali vojnik i dobili
ta dva širita na ramenu? Eh? (II deo, II, 4)

Od svih kletvi u ovom pasažu, ako i postoji jedan koji je originalno Šekspirov, svakako bi to bio you basket-hilt stale juggler, koji, ako se prevede na savremeni engleski znači „ofucani komedijašu koji se služi trikovima sa sabljom“. Ako je Šekspir, kojim slučajem, i izmislio psovku, on je svakako pratio njene već postojeće oblike u narodu.

Henri V (1599)
Vrhovni zapovednik: Dieu de batailles!... (III, 5)
Kralj Henri V se takođe zaklinje ovom kletvom, O God of battles (IV, 1). Zapovednik se kune i u đavola, O diable (IV, 5), dok se Dofen zaklinje sa By faith and honour (III, 5), Mort de ma vie (IV, 5), a Katarina uzdiše O bon Dieu (V, 2).

Fluelin, koji ne govori tako tečno engleski jezik, ipak vešto i sočno može na njemu psovati, kada prisustvuje sledećoj sceni.
Fluelin: ... nevaljali, šugavi (scabby), prosjački, vašljivi, hvalisavi nitkov...
...Bog te blagoslovio (God pless you), drevni Pištolje! Ti šugavi, vašljivi, nitkove, Bog te blagoslovio (God pless you)...
Praziluk je dobar za tvoju sirovu ranu i tvoju prokletu razmetljivost
(green wound and your ploody coxcomb). (V, 1)

Trebalo bi samo da primetimo da su u ovom slučaju pridevi korišćeni na isti način na koji se danas koriste psovke.

Romeo i Julija (1595)
Dadilja: Ama, tako mi nevinosti (maidenhead) moje... (I, 3)
Himen (maidenhead), oduvek je vrednovan kao simbol nevinosti, te otuda i potiče njegova upotreba kao ekspletiva. By my maidenhead je veoma stara zakletva koja postoji još od devetog veka, ako ne i ranije.
Monah Lorenco: O, sveti Franjo! ... Sveta Marijo! (II, 3)
Naravno, misli se na svetog Franju asiškog i na Devicu Mariju.
Monah Lorenco: ...Božja je volja... (III, 3)
Kapulet: Nafore mi božje! (God’ bread) (III, 5)
God’ bread se naravno odnosi na Hristovo telo.
Mnogo vike ni oko čega (1598-1599)

Tu imamo veoma lep primer prefinjenog zaklinjanja:
Benedeto [obraćujući se Klaudiju]:
... Imao je naviku da se izražava jednostavno
i osmišljeno, kao svaki čestiti čovek i vojnik,
a sad nešto vaja i cifra svoje reči.
Govor mu je kao nekakav mnogo fantastičan banket,
prepun svakojakih čudnovatih jela. (II, 3)

Pod vajanjem i cifranjem reči, Šekspir u ovom pasažu misli na Benedeta koji govori da je Klaudije počeo da priča na euphuistical način.

Benedeto: Tako mi moga mača, ti me voliš, Beatriče! (IV, 1)
„Tako mi moga mača“ je jedna rana pred-reformatorska zakletva koja potiče od običaja zaklinjanja nekoga nad mačem. By my halidome je drugi oblik iste zakletve. Ovaj proces zaklinjanja nad mačem, zaslužuje nekoliko reči. Polupaganskog, poluvarvarskog porekla, ovaj ritual se polako ali sigurno širio hrišćanskom Evropom. Julijan Šarman (Julian Sharman) pretpostavlja da se to zaklinjanje pojavilo na sličan način kao što je sledeći. U stravi od izdvojene smrti, lišen bilo kakvog spoljnjeg sredstva verovanja, pogođeni ratnik je pronalazio pred svojim očima utehu u podizanju drške svog isukanog mača. Nad umirućim vojnikom je zašiljena i olovom obrađena oštrica bacala senku krsta, i u ovom surovom znamenju, jadne uzavrele usne su mogle da utisnu poslednje reči pokajanja. Mač je postao obrnuti simbol koji je odgovarao napuštanju nade u božansko iskupljenje i posredovanje. Ta toliko moćna zamisao je zarobila imaginaciju i nije mogla da je napusti čak ni u sigurnim vremenima koja bi usledila nakon vladavine krvoprolića i opasnosti .

Kako god bilo, izvesno je da se mač povezivao sa čašću—najpre stoga što se radilo o jedinom oružju kojim se običan čovek, jednako kao i vojnik, mogao služiti i svetiti se. Nad drškom mača se mogao zaklinjati pretendent na presto, i taj običaj je trajao u portretima Šekspirovog doba kada su se majstori mačevanja, vežbajući svoj poziv u Bir-gardenu, obavezivali da časno služe polažući zakletvu nad drškom svoga mača. U Britiš muzeju postoji rukopis koji, pored ostalih stvari, ostavlja dokaz o ovoj zakletvi, rečima koje slede: „Prvo ćeš se zakleti Bogom i Svetim duhom za pomoć, i vascelim hrišćanskim carstvom koje ti je Bog podario na izvornom kamenu, i krstom tog mača, koji za tebe predstavlja najbolnije smrtne patnje našeg Spasitelja“...

U predanjima Danske, zakletva nad drškom mača sačuvala je duh duboke svetosti. Šekspir je to verovatno dobro znao, jer Hamlet zaklinje Horacija „ne govori nikad o onome što si video, zakuni se nad mačem“ (I, 5).
U komadu Mnogo vike ni oko čega, Dogberi se zaklinje „Bog mi je život“ (IV, 2), dok Don Pedro uzvikuje „Tako mi duše“ (V,1), „Tako mi svetlosti“ (V, 1).

Julije Cezar (1599)
U ovom komadu nema ni jedne psovke i zaklinjanja.

Troil i Kresida (1602)
Pandar: ... Božjim kapcima, čini dobrim nečije srce (I, 2)
By God’s lid, odnosno God’s eyelid, predstavlja ranu srednjovekovnu zakletvu. Prva scena drugog čina, ovoga komada, otvara se sa predivnim nadmetanjem u proklinjanju između Ajanta i Tersita.
Ajant: Zar ti sine kurjačice, ne čuješ... (Thou bitch-wolf’s son...
Ovo je preteča modernog američkog izraza, son of a bitch.

Tersit: Grčka je kuga umorila meleze, gospodaru volovskog mozga!
Ajant: Progovori jednom, ubuđali kvašče, ili ću te celog izmesiti s testom...
Tersit: Voleo bih da te svrbi od glave do pete, pa da te ja češem; pretvorio bih te u najodvratniju krastu u Grčkoj...
Ajant: Valjušku jedan! (cobloaf)... kučkin izrode!
Cobloaf je hlepčić, valjušak okruglog oblika. Jedinstven je ovde kao ekspeltiv.
I tako u dobroj razmeni udaraca i reči, sa udarcima i s rečima, nastavlja se naredni pasaž:

Tersit: Kako je Tersite? Šta, izgubljen u lavirintu svoga besa?
Dokle će taj slon Ajant da sprovodi svoje? Tuče me a ja ga grdim: čudna mi zadovoljenja. Voleo bih da je obratno: da ja njega tučem, a on da grdi mene. Tako mi boga, naučiću da prizivam đavola, jer sam rešio da vidim neki rezultat od mojih zlobnih proklinjanja... (II, 3)

U ovom govoru Tersit prepoznaje preovladavajuće uvredljivu funkciju zaklinjanja i želi da dvoboj bude stvarni. Izvlačeći se iz lavirinta svog besa, priziva ’Sfoot—by God’s foot—„da nauči da kune i priziva đavola“; drugim rečima, da uvošti konačne predstave koje bi odgovarale njegovom pljuvačkom zanosu. Mali znank u tom pravcu je živopisna psovka koju potov izgovara: „spaljeni đavo ga odneo“.
U istoj sceni Hektor se kune u sve žive bogove.
Mera za meru (1604)
Ovde nailazilo na dva divna poetska stiha, koje izgovara Anđelo, a koje savršeno izražavaju hrišćanski pogled na ponašanje klevetnika.

Anđelo: Drzniku onom što s niskom strašću
Utiskuje lik Božji u novac
Krivotvoreni: jer svi krivotvornici
S lakoćom istom pravi život nište... (II, 4)

Kralj Lir (1605)
Ti, kurvin sine (Thou whoreson zed) (II, 2)
Drugim rečima, „ti kurvino seme“ (seed).
Zanimljiva je razmena izmežu Lira i Kenta.
Lir: Jupiterom se ne kunem...
Kent: Junonom se kunem, ja... (II, 4)

Lir proklinje svoju ćerku, onu istu—za koju kaže—da
Mračno me je gledala;
Jezikom svojim me je poput zmije
U samo srce ujela – Nek’ sva se
Nebeska zajažena osveta
Sruči na njenu glavu nezahvalnu!
Zarazni dasi, vi joj mlade kosti
Osakatite!...
Vi hitre munje, plam oslepljujući
U prezrive joj oči hitnite!
Okružite lepotu njenu, pare
Što moćno sunce ih isisava
Iz močvara, na nju se sručite
I gordost njenu utamanite! (II, 4)

Edgar se, prerušen u ludaka, prepušta sledećem govoru:
Edgar: Čuvaj se nečastivog. Slušaj roditelje;
Pošteno drži reč; ne psuj; ne kurvaj se sa
Ženom koja se obrekla drugome; nemoj mekušno
Srce da navodiš na sujetno gizdanje – Tomu je zima.
Ludak može da ponudi ovakvo upozorenje!

U istoj sceni Edgar nastavlja da govori o „poslušnom i uslužnom, ponosnom u srcu i umu čoveku“ koji „proklinje toliko kletvi koliko izgovori reči, i razbija ih u medeno nebesko lice“.
Makbet (1606)
Makbet (obraća se sluzi):
U čađ te đavo tutnuo dabogda, tikvane s licem skorupovim!...
Ištipaj lice, pa crvenilom
Prevuci strah svoj. Kakvi, blesane,
Vojnici? Smrt ti dušu ponela!
Tvoji k’o krpa bledi obrazi
Podbadaju mi strah! Vojnici? Kakvi? (V, 3)
Otkrivamo odjek ovakvog govora u dvadesetovekovnom govoru jednog narednika, koji ga zaključuje ovim rečima: „Drvene pritke premazane bojom preko vaših sjebanih lica!“
Perikle (1608)
Kerimon: ... O svi svemoćni boogovi! (III, 2)
Antonije i Kleopatra (1607)
Ovde su zakletve prirodno klasičnog repertoara, prigodne vremenu, prostoru i likovima.
Karmijan: O sakloni Izido! (III, 3)
Izida je egipatska boginja, majka Horusa, i mesecom personifikovana, sestra i majka Ozirisa, sunca.
(Sveštenici) su nosili bogate mitre mesečevog oblika,
Ukazujući da je Izis bila njegova nositeljka
Kao što je Oziris označavao sunce. (Spenser, Faerie Queene, 1596)
Skarus: Bogovi i Boginje!
Celokupan njihov sinod! (III, 10)
Ovo bi mogao biti sveobuhvatni ekspeltiv.
Antonije se zaklinje Jovom koji grmi kao munje! I bogovima i đavolima! (III, 13)
Bura (1611)
Sebastijan: Vrenga te ućutkala (a pox o’your throat), ti lajavo, bogohulno, nemilosrdno pseto!
Vođ palube: Radite vi onda.
Antonije: Na vešala pseto! Na vešala, kurvin sine,
drski larmadžijo! Manje se plašimo davljenja od tebe! (I, 1)
Potom sledi čuveni primer kojim se divljak pobunjuje protiv svog gospodara.
Kaliban: Učili ste me govoru, a moja
Korist je od toga što umem da kunem.
Crvena kuga ubila vas sve
Što ste me govoru vašem naučili! (I, 2)
Simbelin (1610)
Kloten: Je li ikada čovek bio tako nesrećan? Da mi kugla bude odbijena kad je dodirnula malu loptu? Bio sam se kladio u sto funti: i još me je taj prokleti blesavko prekorio što psujem: kao da sam ja svoje psovke pozajmio od njega, pa ih ne čogu trošiti kako hoću.
Prvi plemić: Pa šta je tim dobio? Razbili ste mu glavu svojom kuglom.
Drugi plemić (za sebe): Da je njegov mozak kao mozak onoga što mu je razbio glavu, iscurio bi sav.
Kloten: Kad je plemić naklonjen psovanju, nije pristojno da mu neko od prisutnih potkresava psovke, a? (II, 2)
Najgore Klotenove psovke su „prokleti lupež“ i „da istruli kao južnjačka žaba“.
U ovome komadu se Posthum kune u Jova i Jakimo u Jupitera, i kraljica je ganuta te ih brani:
Ja molim vaše veličanstvo da joj ne govori oštro.
Ona je gospođa odveć osetljiva na prekore; za nju
Reči su udarci, a udarci smrt. (III, 5)
„Reči su udarci“. Evo još jednom je prepoznata uvredljiva funkcija psovanja.
Simbelin sama zaklinje Nebesa (IV, 3) dok Imogena kaže Sveta nebesa! (III, 6) i ’Ods pittkins i O bogovi i boginje! (IV, 2). ’Ods pittkins je korumpirani oblik od God’s pity.
Timon Atinjanin (1607)
Flavije: O vi bogovi! (I, 2)
Koriolan (1610)
Valerija: O moja reči... o moja zakletvo... (I, 3)
Treći Rimljanin: O nosila ga čuma! (I, 5)
Koriolan se kune u Jupitera (I, 9) i O Bogovi (IV, 1) kao i Vi Bogovi (V, 3).
Volumnija: O, kad ne bi Bogovi imali drugo šta da rade osim
Da moje kletve ispunjavaju!
Kada bih mogla da ih susrećem barem jednom dnevno, to bi s moga srca svalilo breme preteško. (IV, 2)
Ovde je prepoznata katarzična funkcija psovanja.
Otelo (1611)
Jago: Bože blagoslovi znamenje! (I, 1)
Jago: I Janusa (I, 2)
Otelo: O smrt i svako pakleno prokletstvo (III, 3)
Otelo: O krvi, krvi, krvi! (III, 3)
Otelo: Prokleta da je ta grešna bludnica! O nek’ je kleta! (III, 3)
Bjanka: More, jurio te đavo i njegova mama! (IV, 1)
Henri VIII (1613)
Omiljena kletva Henrija VIII je bila By God’ wounds ali Šekspir čini da se on kune O moj živote (I, 2).
An Bolejn se zaklinje O Božje li volje i O moj zavete i nevinosti (II, 3).
Nakon ovog pregleda majstorstva Šekspirove umetnosti psovanja i proklinjanja, preostaju neke činjenice. Na prvom mestu, čini se da je Šekspir slušao i zapisivao gotovo sve što je bilo u opticaju u njegovo vreme a odnosilo se na psovanje. Na drugom mestu, jasno je da je on temeljno razumeo prirodu psovanja i njegove funkcije. Na trećem mestu, gotovo sve proklinjanje i psovanje, na koje nailazimo u Šekspirovim komadima, suštinski pripada pred-reformacijskom periodu, uz nekoliko njemu savremenih zakletvi i ličnih invencija uvedenih s pravom merom. Pošto svi komadi reflektuju neki raniji period u odnosu na onaj u kojem je pisao, Šekspir nije oklevao da se služi, u njegovo vreme već zastarelim ili uskoro zastarelim, romaničkim zavetima. Publika njegovog vremena je bila sasvim u stanju da ih razume kao i da ne propusti ništa od njihovog značenja.
Sloboda s kojom tako veliki broj Šekspirovih likova psuje, raznovrsnost i živost njegovih zakletvi, nisu proizilazili iz njegove imunosti pred cenzorima koji su gledali predstave, jer ni Šekspir nije mogao da izbegne tešku ruku cenzora svojih kolega pozorišnih pisaca. Proklinjanje i psovanje u Šekspirovim komadima naprosto svedoče koliko je čvrsta bila njegova navika da se igra sa svim klasama engleske publike. Pod zaštitom na koju se srećno odnosi sve ono što potiče od klasika, Šekspirovi komadi su ostajali na sceni dugi niz godina u necenzurisanom obliku. Moderni dramatruzi i dalje imaju problema ukoliko na scenu postavljaju komade s „lošim jezikom“, koji je uporediv s jezikom iz Šekspirovih predstava. Način na koji su govorili njegovi likovi, isti je kao i način govora naroda u njegovo doba. Izvesno je da su se ljudi tada slobodnije i otvorenije zaklinjali i nisu im bile strane kletve ranijih vremena na koje su podsećani. Patvorena i licemerna skromnost naših vremena zabranjuje takvu verodostojnost predstavljanja na sceni—nasleđenu nakon devetnaestog veka kada su vrednosti venule i oprez se toliko razvijao da su se deca rađala ali nikad i začinjala, noge od klavira štitile u pantalonama, samo „udovi“ postojali i kada je svako smatrao da treba da postane čuvar komšijinog morala.

Na osnovu slobode i raskoši zaklinjanja iz Šekspirovih komada, kao i iz drugih izvora, poznata nam je navika rasprostranjenosti psovanja u elizabetanskoj Engleskoj. Nije se radilo o novom procvatu verbalnog proleća elizabetanske renesanse, već nastavak dugotrajne navike. Primetili smo i ranije da je u trinaestom, četrnaestom i petnaestom veku ona bila rasprostranjena u svim slojevima stanovništva, primetili smo, takođe, i one koji su se bunili i vikali protiv takve prakse. S nekim primedbama koje su je pojavile u šesnaestom veku već smo se izborili. Tokom druge polovine šesnaestog veka izgleda da su postojali neki koji su žurili da štampaju svoje prigovore, ali je s razvojem puritanizma bujica, kraćih i dužih štampanih protesta.




prevod sa engleskog Sanja Milutinović Bojanić

izvor

Mark Twen ,Tajanstveni stranac,

 (Twen je novelu napisao pod  uticajem intenzivnog druženja sa Nikolom Teslom)


Bilo je to 1590. godine, u zimu. Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; još je trajao Srednji vek i izgledalo je da će tako zauvek ostati. Neki su je čak stavljali vekove i vekove unazad I govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu još uvek doba Predanog verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako primljeno i svi smo bili na to gordi. Toga se dobro sećam iako sam bio još dečak; a sećam se i koliko mi je to pričinjavalo zadovoljstva.

Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a naše selo bilo je usred tog sna, jer se nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povučenosti brdske i šumske samoće, gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da naruše njegove snove, i bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po čijoj su površini lelujale siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se šumovite padine do podnožja vrleti; sa vrha te vrleti mrštio se jedan ogroman zamak sa dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo, pružala su se razbacana šumovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a između nje i onih brda pružala se prostrana ravnica išarana kućicama koje su se ugnezdile među voćnjacima i senovitim drvećem.

Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, čije su sluge uvek održavale zamak u savršenom redu iako niprinc ni njegova porodica nisu dolazili u zamak češće do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otišli, ostavljali bi za sobom neku tišinu koja je ličila na duboki san posle orgijanja.

 Za nas dečake, Ezeldorf je bio raj. U školi nas nisu suviše gonili da bubamo. Učili su nas uglavnom da budemo dobri hrišćani; da iznad svega poštujemo Bogorodicu, crkvu i svece. Ostalo nismo morali ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni dopušteno. Znanje nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju mu je Bog dodelio, a Bog ne bi otrpeo nečije nezadovoljstvo njegovim uređenjem. Imali smo dva sveštenika. Jedan od njih, otec Adolf, bio je veoma predan i radan svetilʹnik, koga su svi mnogo poštovali.

Možda je u nečemu bilo i boljih sveštenika od oca Adolfa, ali pastva u našem kraju nikada nije tako ozbiljno i mnogo poštovala nekog drugog župnika. To je bilo zato što se on uopšte nije plašio nečastivog. Od svih hrišćana koje sam poznavao on je jedini za koga se to zaista može reći. Ljudi su zbog toga mnogo strahovali od njega, pošto su verovali da u njemu ima nečeg natprirodnog, inače ne bi bio tako smeo i samopouzdan. Svi gorko osuđuju đavola, ali to čine s nekim poštovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je postupao sasvim drugačije; nazivao ga je svim mogućim pogrdnim imenima koja bi mu padala na pamet i svako ko bi ga čuo, uz drhtao bi; često bi čak prezirao i potcenjujući govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili I brzo se udaljavali od njega bojeći se da se ne desi nešto užasno.

U stvari, otac Adolf se nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, čak je o tome otvoreno pričao. A postojao je bar jedan dokaz da je govorio istinu, pošto se tom prilikom svađao sa neprijateljem i odvažno bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.

    Ali onaj koga smo svi mi najviše voleli i sažaljevali bio jedrugi sveštenik, otac Peter. Neki su ga optuživali da je okolo u razgovoru pričao da je Bog sušta dobrota i da će naći put da spase svu svoju ljudsku siročad. Bilo je strašno reći takvu stvar, ali nije bilo nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi da kaže tako nešto, pošto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuživali da je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga čuje i da  o tome posvedoči, nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako nešto izmisle. Otac Petar je imao jednog veoma moćnog neprijatelja – zvezdočatca koji je živeo u staroj, trošnoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu noć proučavao zvezde. Svi su znali da je on u stanju da predskaže ratove i glad, premda to nije bilo tako teško, jer je rata ili gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomoću zvezda da pročita u jednoj svojoj debeloj knjizi život bilo koga čoveka, a uz to je mogao da nađe ono što bi neko izgubio, pa su ga svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopoštovanjem. Čak je i otac Adolf, koji je izazivao nečastivog, ispoljavao mnogo poštovanja prema zvezdočatcu dok bi ovaj prolazio kroz selo u visokoj, šiljatoj kapi i dugačkom, širokom i lepršavom ogrtaču ukrašenom zvezdama, noseći debelu knjigu i štap poznat po čarobnoj moći. Govorilo se da je i sam biskup ponekad slušao astrologa, jer je taj zvezdočatac, pored toga što je proučavao zvezde i proricao, znao da se prikaže veoma pobožnim, što je na biskupa, naravno, ostavljalo snažan utisak.

    Otec Peter uopšte nije cenio astrologa. On ga je otvoreno žigosao kao šarlatana – kao varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moći, van onih koje ima svaki običan pa i priglup čovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaželi propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla priča o strašnim rečima oca Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Pričalo se da je otac Peter to kazao svojoj nećaki Marget, iako jeMarget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog starog ujaka spase od siromaštva i sramote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na neodređeno vreme udaljio sa dužnosti oca Petera, iako nije išao tako daleko da ga isključi iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter već dve godine nije vršio svoju dužnost, a naš drugi sveštenik, otac Adolf, preuzeo je I njegove vernike.

Za starog sveštenika i Margret bile su to teške godine. Do tada su oni među nama bili omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se na njih spustila senka biskupove srdžbe. Mnoge prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su postali hladni i uzdržijivi. Kada ih je ta nesreća zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodišnja devojka, a uz to je bila i najpametnija glavica u selu. Davala je časove sviranja na harfi i sopstvenom marljivošću zarađivala je za haljine i džeparac. Ali sada učenici jedan za drugim počeše da je napuštaju; seoska mladež je više nije pozivala na igranke i na zabave; mladići su prestali da dolaze njenoj kući, svi sem Vhelma Majdliaiga – a nije možda trebalo ni on da ih posećuje; ona i njen ujak bili su tužni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoćenosti i iz njihovog života iščezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je išlo od zla na gore. Odeća im se pohabala i bilo im je sve teže I teže da nađu hleba. I sada je konačno dolazio i sam kraj. Solomon Isaks im je već ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajući kao pokriće njihovn kuću i obavestio ih je da će im sledeće gdana kuća otići na doboš ukoliko novac ne bude vraćen.

II POGLAVLJE 

      Nas trojica dečaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo još od kolevke, voleli smo se od samog početka, i ta ljubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioničara prve seoske krčme „Zlatni jelen", koja je imala lep vrt sa senovitim drvećem sve do obale reke i čamce koji su se mogli unajmiti za vožnju po reci; a treći sam bio ja – Teodor Fišer, sin crkvenog orguljaša, koji je uz to bio i vođa seoskih svirača. Učitelj sviranja na violini, kompozitor, opštinski ubirač poreza, crkvenjak i na druge načine koristan građanin, koga su svi poštovali. Brda i šume smo znali isto tako dobro kao što su ih i ptice znale, pošto smo po njima skitali kad god smo bili besposleni – ili bar onda kada se nismo kupali, pecali, vozili se u čamcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.

      A bilo nam je dozvoljeno i ono što je malo kome bilo dopušteno – mogli smo da ulazimo u vrt zamka. I to zato što nas je voleo najstariji sluga u zamku – Feliks Brant; često smo odlazili noću tamo da nam on priča o starim vremenima i čudnim doživljajima, da pušimo s njim (to nas je on naučio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i učestvovao u opsadi Beča; kada su pobedili i oterali Turke, među zaplenjenom robom našli su i vreće kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili šta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one koji nisu znali šta je to. Ako bi naišla oluja, on bi nas zadržao svu noć; dok bi napolju grmelo I sevalo, pričao bi nam o duhovima i o svim mogućim strahotama, o bitkama i o ubistvima, o mučenjimai o sličnim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i prijatno; a on je uglavnom pričao ono što je sam doživeo i iskusio. U svoje vreme on je video mnogo duhova, veštica i čarobnjaka; jednom je u ponoć, po strašnoj oluji u planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru, a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a nekoliko puta i velikog slepog miša koji siše krv sa vrata ljudima dok spavaju i laganim mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.

      On nas je hrabrio da se ne plašimo natprirodnih pojava kao što su sablasti i govorio nam je da one ne čine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato što su usamljene i očajne pa traže pažniu i saosećanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo čak silazili s njim noću u ukletu odaju tamnica u podrumima zamka. Duh se samo jedanput pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; bešumno je lebdeo kroz vazduh, pa je onda iščezao; Feliks nas je toliko bio naučio da se ne plašimo da skoro nismo ni zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, noću, i gore, probudi ga dodirom svoje ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo traži saosećanja i pažnje. A od svega je bilo najčudnije to što je on video anđele – prave anđele sa neba – I razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obučeni, a izgledali su, razgovarali i postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su anđeli da nije bilo divnih čudesa koja su činili a koja smrtnik ne može da čini, da nisu iznenada iščezavali dok s njima razgovarate, što je takođe nešto što nijedan smrtnik ne bi mogao. I rekao je da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.

      Posle takvih pričanja jedne majske noći, ujutro smo ustali, obilno doručkovali s njim, pa smo onda pošli, prešli preko mosta i krenuli ulevo u brda do šumovitog vrha brežuljka, našeg omiljenog mesta; tamo smo se ispružili na travu u hladovini da se odmorimo, da pušimo i da prepričavamo ta čuda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na nas ostavila tako snažan utisak. Ali nismo mogli da pušimo jer smo u brzini zaboravili kremen i kresivo.

     Uskoro, iz šumarka došeta do nas jedan mladić, sede i poče prijateljski da priča kao da nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, pošto je on bio tuđinac, a nismo bili navikli na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro ruho, i bio je lep, a imao je prijatno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladići. Želeli smo da se s njim sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to počeli. Pomislih na lulu, pitajući seda li će on shvatiti kao pažnju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da nemamo vatre, i stoga sam bio razočaran i ražalošćen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa reče: »Vatre? Oh, to je lako; ja ću je stvoriti.«

     Bio sam toliko zaprepašćen da sam zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni reči. On uze lulu padunu u nju, duvan se zažari i krugovi plavog dima se zalelujaše. Mi skočismo na noge, spremni da zaždimo, što je bilo sasvim prirodno; čak smo i otrčali nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajući nam reč da nam neće naneti nikakvog zla i da on samo želi da se s nama sprijatelji, kako bi imao društva. I tako mi zastadosmo i stajali smo začuđeni i radoznali, želeli da se vratimo, ali odveć uplašeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada smo videli da se lula nije raznela i da se ništa strašno nije desilo, poverenje nam se malo pomalo vraćalo, a naša radoznalost po stajala je jača od straha, pa smo pošli natrag, ali polako, spremni da strugnemo i na najmanji znak opasnosti.

      On se mnogo trudio da nas umiri i bio je u tome veoma vešt; nismo mogli više da sumnjamo i da se plašimo kada je neko tako iskren, jednostavan i ljubazan i kad tako čarobno govori, kao što je on to činio; zaista nismo, jer on nas je pridobio za sebe i ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrižni, i razgovorni I srećni što smo nasli toga novog prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, upitali smo ga kako je naučio da izvede ono čudo, a on je odgovorio da to uopšte nije učio i da mu to dolazi samo od sebe – kao i neke druge stvari - druge neobične stvari.

 »Koje?«
»Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko ih je.«
»Hoćeš li da nam pokažeš kako to radiš?«
»Hajde, molimo te!« rekoše ostali.
 »Nećete opet da bežite?«
»Ne – zaista nećemo. Molim te pokaži nam. Hoćeš li?«
»Da, učiniću to veoma rado; ali, upamtite – ne smete zaboraviti na svoje obećanje.«

      Rekli smo da to nećemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zapanjeni i očarani, ali više se nismo plašili; veoma smo se radovali što smo tu i molili smo ga da nastavi i da nam još nešto pokaže. On je to i učinio. Rekao je da poželimo ma koje voće, bez obzira da li ga ima u ovo godišnje doba. Svi istovremeno graknusmo:


  »Pomorandžu!«
  »Jabuku!«
  »Grožđa!«
  »U džepu vam je«, odgovori on, i zaista je tako i bilo. To voće bilo je odlično i pojeli smo ga zaželevši da ga je više iako niko od nas to ne reče.
    »Naći ćete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronašli«, reče on »kao i sve ostalo što vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kažete šta ste zaželeli; dok sam ja s vama, treba samo nešto da poželite i to što želite odmah ćete i naći.«

      I to što je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desilo nešto tako čarobno i zanimljivo. Hleb, kolači, slatkiši, orasi – što god je ko zaželeo to je i našao. On sam nije ništa jeo, samo je sedeo i ćaskao, izvodeći čudo za čudom da bi nas zabavljao. Od ilovače je napravio sićušnu vevericu koja ustrča na drvo pa stade da se breca na nas. Onda napravi psetance koje nije bilo mnogo veće od miša i koje zareža na vevericu gore na drvetu; to kučence je obigravalo oko stabla lajući uzbuđeno, živo, kao pravi, pravcati pas. Gonilo je zastrašenu vevericu sa drveta na drvo i pratilo je sve dok se oboje ne izgubiše ušumi. Od ilovače je pravio ptice i puštao ih, a one su odletale cvrkućući.

      Ja se najzad odvažih i upitah ga da nam kaže ko je on.
    »Anđeo«, reče on sasvim jednostavno, pa pusti još jednu pticu, pljesnu rukama i ona odlete.

     Kada je on to kazao, nas obuze strahopoštovanje, i sada smo se opet plašili; on reče da ne treba  uzrujavamo, pošto nema razloga da se bojimo jednog anđela, a on nas ionako voli. Onda je nastavio da priča, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je govorio napravio je mnogo sićušnih muškaraca i žena, veličine prsta na ruci, koji su smesta počeli vredno da rade, pa su u travi raščistili i poravnali prostor od nekoliko metara u kvadrat nakome su vešto počeli da grade jedan vrlo lep majušni zamak; žene su mešale malter i nosile su ga po skalarna u vedrima na glavi, kako su to oduvek naše radnice činile, a muškarci su zidali, stavljajući opeku za opekom – pet stotina tih sićušnih ljudi živo su trčkarali tamo amo, vredno radeći i brišući znoj s lica; sve su to činili sasvim prirodno kao pravi Ijudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina sićušnih stvorova kako malo pomalo i korak za korakom podižu zamak i daju mu oblik i izgled, ubrzo smo zaboravili svoj prvobitni osećaj i strahopoštovanje i ponovo smo se osećali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi možemo da napravimo nekoliko ljudi, što nam on odobri i reče Sepiju dana pravi nekoliko topova za bedeme, Nikolasu da načini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu I kacigama, a meni da napravim konjanike sa konjima; određujući nam te zadatke, oslovljavao nas je po imenu, ne rekavši nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori – »Satana« – i prihvati na iver jednu majušnu ženu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa reče: »Baš je glupa što ne gleda gde staje.«

     Njegovo ime nas zgromi, iz ruku nam ispada ono što smo pravili i sve se razbi u paramparčad – top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasoneja i upita nas šta nam je. Ja promucah: „..ništa, samo to je nekako čudno ime za jednog anđela." On upita zašto.

     »Zato što je to – to je – pa, znaš, to njegovo ime.«
      »Da, tako je – on je moj stric.«

       On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca počeše snažno da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je našeg ratnika i ostalo ovlaš ih dodiruiući i onda nam ih predade gotove, pa reče: »Zar se ne sećate? – i on je jednom bio anđeo.

      « Da – to je istina«, reče Sepi; »toga se nisam setio.«
       »Pre Pada i on je bio nevin.«
        »Da«, reče Nikolas, »bio je bez greha.«
       »Dobra smo mi porodica«, reče Satana; »nema je bolje. On je jedini clan naše porodice koji je ikada zgrešio.«

      Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je poznata ona jeza koja vas prožima i od koje drhtite dok gledate nešto tako čudesno I čarobno i divno, da vas obuzima i strah i radost što ste živi i što to možete da gledate; i izvesno znate kako nepomično zurite u to, kako vam se usne suše i dah zastaje, ali ni za ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne želje da mu postavim jedno pitanje – bilo mi je na vrh jezika i s teškom mukom sam se obuzdavao – ali me je bilo stid da pitam; bilo bi to možda grubo. Sataina spuisti na zemlju jednog vola koga je pravio, osmehnu mi se, pa reče:

     »Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio I kad bi bilo tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog vremena kad sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam njegov drugi miljenik među anđelčićima naše krvi i loze- kako bi se to reklo jezikom  ljudi - da , od tog doba pa sve do njegovog pada, osam hiljada godina, po Vašem računanju vremena.

       „Osam - hiljada!“

Da, tako je.“ Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na nešto o čemu je Sepi razmišljao. „Pa da, naravno,

Rej Bredberi, Maslačkovo vino

Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krater, u čast Bredberijevog romana Maslačkovo vino. "Kao da sam se ponovo rodio." ( izjava povodom odluke da se snimi film po romanu ) `Maslačkovo vino' je moj najličniji rad i vraća mi radosna, ali i zastrašujuća sećanja. To je priča o meni kao dečaku i magiji nezaboravnog leta koje još ima mističnu moć nada mnom", dodao je autor.Pisac Rej Bredberi napisao je više od 500 priča, koje objavljuje od 1940. godine, a 1953. godine je objavljen njegov prvi roman Farenhajt 451.

 
Iako je u svetu poznat i po delima Marsovski letopisi, Ilustrovani čovek, Zlatne jabuke Sunca, Oktobarska zemlja, Dan kad je zauvek padala kiša, Nešto opasno dolazi ovamo i Jesenji ljudi, roman Maslačkovo vino prema kritikama Vašington posta spada u jedno od najboljih Bredberijevih dela.
Maslačkovo vino iz 1957. godine je poluautobiografska knjiga čija se radnja zbiva davne 1928. godine, a glavni junak je 12-godišnji dečak koji jedno leto provodi u malom gradu punom čuda.

                                                                 ****** 

kratak sadržaj :

 
       U neobičnom svetu Zelengrada, u državi Ilinois, živeo je trgovac starim gvožđem koji je spasavao živote. Postojale su patike u kojima dečaci postaju brzi kao jelenovi, čovek-vremeplov, voštana veštica koja je zaista znala da proriče budućnost, čovek koji je umalo uništio sreću pokušavajući da napravi Mašinu sreće. I još jedan dvanaestogodišnji dečak po imenu Daglas Spolding koji se u tom svetu osećao potpuno prirodno. 

     Dvanaestogodišnji Daglas Spolding zna da je Zelengrad, u državi Ilinois, velik i dubok kao i čitav svet koji se prostire izvan granica grada. Tu je najnoviji par patika, prva žetva maslačaka za dedino čuveno vino, udaljeni zvon tramvaja u popodnevnoj izmaglici. Tu su prošla godina i sutrašnji dan, stopljeni u jedno nezaboravno uvek. Ali, kako će mladi Daglas ubrzo otkriti, leto može biti i više od običnog ponavljanja ustaljenih rituala čija mistična snaga drži vreme u šaci. Postoji mogućnost da se najbolji prijatelj odseli, da vas čovek-vremeplov prebaci u Građanski rat, ili da pronađete mehaničku vešticu koja je u stanju da zaviri u gorko-slatku budućnost. 

    Daglas Spolding, dvanaestogodišnjak, tek probuđen, prepustio se ljuljuškanju na ranojutarnjim letnjim strujama. Opružen u svojoj sobi u kupoli, na trećem spratu, gore na krilima junskog vetra, osećao je snagu visine koju mu je davala ta najviša kula u gradu. Noću, kad se stabla stope u jedno, Daglas je bacao poglede sa svog svetionika, poput svetlosnih signala, u svim pravcima preko uzburkanih mora brestova i hrastova i javora. Sada…
Bogte“, prošapta Daglas.

Pred njim je čitavo leto, precrtavaće brojke na kalendaru, dan po dan. Poput boginje Šive iz turističkih brošura, video je kako mu ruke lete svuda, beru kisele jabuke, breskve i šljive, crne kao ponoć. Biće odeven u granje i žbunove i reke. Smzavaće se, dobrovoljno, na mrazom okovanim vratima fabrike leda. Kuvaće se, sa zadovoljstvom, s deset hiljada kokošaka, u bakinoj kuhinji.“

Samo to, taj najmanji od svih mogućih incidenata, bio je dovoljan da shvati da će ovaj dan biti drugačiji. Biće drugačiji i zbog toga što, kako je objasnio njegov otac dok je vozio Daglasa i njegovog desetogodišnjeg brata Toma prema obližnjoj šumi, postoje dani koji se sastoje samo od mirisa, tih dana se čitav svet samo penje kroz jednu nozdrvu i ističe kroz drugu. A neki dani su dobri za probanje, a neki za dodirivanje. A neki su dani dobri za sva čula odjednom. Ovaj dan sada, klimao je on glavom, mirisao je kao da je iza brda preko noći nikao ogromni i bezimeni voćnjak koji će čitav prostor, dokle god pogled seže, ispuniti svojom toplom svežinom. Mirisalo je na kišu, ali oblaka nije bilo. Svakog momenta, mogao bi se začuti smeh stranca duboko u šumi, ali vladala je tišina.

Daglas je posmatrao zemlju koja je putovala pored njih. Nije namirisao nikakav voćnjak niti je osećao da preti kiša, jer bez stabala jabuke ili oblaka znao je da ni jedno ni drugo ne može postojati. A što se tiče onog neznanca što se smeje duboko u šumi…?

Ipak, činjenica stoji – Daglas zadrhta – ovo, iako bez razloga, jeste specijalan dan.

Automobil se zaustavio u samom centru tihe šume.“

I tako se uputiše kroz šumu, otac vrlo visok. Daglas u njegovoj senci, i Tom, koji je, kako je bio veoma nizak, kaskao u bratovoj senci. Stigli su do male uzvišice i pogledali napred. Ovde, ovde, vidite li? pokazivao je otac. Ovde žive veliki tihi letnji vetrovi i plove zelenim dubinama, kao nevidljivi kitovi, neprimećeni.

Evo paprati koja se zove velina kosa.’ Ot je hoda, metalna kofa klatila mu se u ruci. ‘Osećaš li?’ Raščeprkao je nogom lišće na tlu. (…) I podizao je ruke da im kroz drveće iznad njih pokaže kako je istkana preko neba ili kako je nebo utkano u drveće, nije bio siguran šta je posredi. Ali je čipka tu, nasmešio se, i tkanje se nastavlja, zeleno i plavo, ako duže posmatraš videćeš kako šuma pomera svoju krošnju punu žamora. (…) Vodopad ptičje pesme iza onih stabala tamo!
…
Daglas, izgubljen i ispražnjen, pade na kolena. Video je kako mu prsti tonu kroz zelenu senku i izlaze umrljani takvom bojom da se činilo kao da je nekako posekao šumu i rukom kopao po otvorenoj rani.“

S kofama pola natovareni grožđem i divljim jagodama, u pratnji pčela koje su, kako je kao otac, bile ni manje ni više nego čitav svet koji pevuši ispod glasa, seli su na deblo obraslo zelenom mahovinom, jeli sendviče i pokušavali da slušaju šumu isto onako kako je to otac radio.

Hiljadu pet sto šestdeset osem utakmica! Koliko puta sam oprao zube za deset godina? Šest hiljada puta! Oprao ruke: petnaest hiljada puta. Spavao: četiri hiljade i nešto sitno puta, ne računajući dremke. Pojeo šest stotina bresaka, osam stotina jabuka. Krušaka: dvesto. Nisam neki ljubitelj krušaka. Navedi šta hoćeš, imam statistiku! (…) Tom nastavlja da brblja, usta su mu puna sendviča, tata je tamo, oprezan kao planinska mačka na deblu, a Tom pušta da mu se reči penju u ustima kao brzi mehurići sode (…) Daglas je zurio u Tomove razigrane usne. Poželeo je da skače okolo, jer je osećao neizmerni plimni talas kako se diže iza šume.“

„Onako pognut, Daglas je bio idealna meta. Tom skoči na njega, vičući. Pali su zajedno, počeli da mlataraju rukama i nogama, da se kotrljaju.

Ne! Daglas pokuša da se potpuno isključi. Ne! Ali, odjednom… Da, to je dobro! Da! Klupko, kontakt tela, zapetljancija koja se tumba nije uplašila plimno more koje se sada obrušavalo, plaveći sve i odnoseći ih niz obalu od trava duboko u šumu.“

Vilno je glasno, ali nemo, desetina pʺti! Pomisli samo, samo pomisli! Dvanaest godina star i tek sada! Sad otkrivam ovaj retki hronometar, ovaj sat sjajan kao zlato i s garancijom da će raditi sedamdeset godina, zaboravljen pod drvetom i pronađen tokom rvanja.“

Daglas otvori oči. Ot je stajao visoko nad njim na nebu prekrivenom zelenim lišćem, smejao se, s rukama na bokovim. Pogledi im se sretoše. (…) Trebalo je da prođe pola sata da izbledi osećaj trave, korenja, kamenja, kore mahovinastog debla, s mesta na kojima su utisnuli tragove po njegovim rukama i nogama i leđima. Dok je on razmišljao o tome, puštao je da pobegne, isklizne, razlije se, njegov brat i njegov sada ćutljivi otac išli su za njim, dozvoljavajući mu da sam pronađe put kroz šumu prema onom čudesnom asfaltnom putu koji će ih vratiti u grad.“

Zlatna plima, esencija ovog finog sunčana mesâca je potekla, a on granula iz grlića ispod, da bi je zatim usuli u ćupove, pokupili ferment s površine, napunili oprane boce od kečapa, i na kraju ih poređali na police. Redovi boca iskrili su se u podrumskoj tmini.
Maslačkovo vino. Reči su bile kato lâto na jeziku. Vino je bilo leto, uhvaćeno i flaširano. A sada, kad je Daglas znao, zaista znao da je živ, i hodao svetom osvrćući se da ga dodirne i celog vidi, bilo je jednostavno pošteno da deo ovog njegovog novog znanja, deo ovog specijalnog dana berbe bude zapečaćen i sklonjen do otvaranja jednog januarskog dana kad sneg bude padao brzo, a sunce ostane skriveno od pogleda nedeljama ili mesecima i kad možda deo čarolije bude već zaboravljen i ukaže se potreba za podsećanjem. Pošto će ovo leto biti leto neslućenih čuda, hteo je da ga celo spasu od propasti i obeleže nalepnicama tako da kasnije, kad god poželi, može da se na prstima spusti u ovaj vlažni polumrak i samo ispruži ruku.

A tamo, red za redom, uz meki sjaj cvetova jutrom otvorenih, uz svetlo sunca ovog juna koje će blistati kroz prozirnu košuljicu prašine, stajaće maslačkovo vino. Zaviri kroz jednu bocu jednog zimskog dana – sneg će se otopiti u travu, drveće ponovo naseliti ptice, list i pupoljci poput kontinenta leptirova disaće na vetru. I dok viriš kroz bocu, obojićeš i nebo iz čeličnosive u plavu.

Drži leto u ruci, sipaj leto u čašu, malecnu čašu, naravno, deca dobijaju najmanji golicavi gutljaj; promeni godišnje doba koje ti teče venama tako što ćeš podići čašu do usana i iskapiti leto.“

Daglas se okreće. Ova staza vodila je, kao ogromna prašnjava zmija, do fabrike leda u kojoj je zima živela i u žute dane. Ova staza jurila je do vrelog peska obale jezera u julu. Ova do drveća na kom bi dečali mogli rasti kao kisele i još zelene divlje jabuke, skriveni među lišćem. Ova do drvoreda bresaka, špalira vinove loze, lubenica koje leže kao šarene mačke zadremale pod suncem. (…)Ko zna da kaže gde počinje grad ili divljina? Ko zna da kaže koje poseduje šta i šta poseduje koje? Uvek je postojalo i uvek će postojati to nedefinisano mesto na kom se to dvoje bore i gde jedno pobedi i izbori se da na jedno godišnje doba poseduje izvesnu ulicu, malu šumovitu dolinu, guduru, drvo, žbun. Tanki sloj širokog kontinentalnog mora trava i cveća, koje počinje daleko u usamljenim poljima, primicalo se s neumoljivim nastupanjem novih godišnjih doba. “

 Grad je, na kraju krajeva, bio samo veliki brod ispunjen preživelima neprestano u pokretu, brodolomnicima koji pleve travu, otkidaju zarđale komade. Povremeno, jedan čamac za spasavanje, neka kućica, u srodstvu s prvim brodom, izgubljen u tihoj letnjoj ili zimskoj oluji, potonuo bi u neme talase termita i mrava, u klanac koji guta sve, osetio bi titraje skakavaca koji stružu kao suv papir po toplom krovu, zatim bi postao zvučno izolovan uz pomoć paukove prašine i konačno, u lavini daščica i katrana, srušio bi se kao oltar isečen za potpalu u lomaču koju su zapalile oluje plavim munjama, fotografišući trijumf divljine.“

Kako su ljudi koji prave patike znali šta dečica treba mi šta dečaci žele. Stavljali su beli slez i opruge u đonove i ostatak tkali od divljih trava potpuno belih od vreline. Negde duboko u mekoj ilovači patika bile su skrivene tanke snežne tetive srndaća. Ljudi koji prave patike sigurno su gledali mnoge vetrove kako duvaju kroz dveće i mnoge reke kako se ulivaju u jezera. Šta god to bilo, bilo je u tim patikama, i bilo je leto. (…) Magija je uvek bila u novom paru patika. Magija bi do prvog septembra mogla umreti, ali je sada na kraju juna još bilo dovoljno magije, a onakve patike mogle bi te baciti uvis preko drveća i reka i kuća. A ako bi hteo, mogle bi te baciti i preko ograda i trotoara i pasa.

Zar ne shvataš?’reče Duglas. ‘Jednostavno ne mogu da nosim prošlogodišnji par.’
Jer je prošlogodišnji par bio mrtav iznutra. Bile su fine kad je počeo da ih nosi, prošle godine. Ali, do kraja leta, svake godine, uvek otkriješ, uvek znaš, da ipak ne možeš da preskočiš reke i drveće i kuće u njima, i od tada su mrtve. Ali, ovo je bila nova godina, i on je osećao da bi ovaj put, s ovim novim parom patika, mogao uraditi sve, sve što poželi.“

Šta god želeo, pomisli je, moraš sam da prekračiš sebi put. Tokom ove noći, hajde da pronađemo put kroz šumu…“

Gospodin Sanderson stajao je na suncem obasjanim vratima, slušajući. Iz jednog davnog vremena, kad je sanjao dečačke snove, pamtio je taj zvuk. Prelepa stvorenja skaču pod nebom, nestaju kroz žbunje, pod drvećem, daleko, i za njima ostaje samo meki eho njihovog trka.“

Na primer pravljenje maslačkovog vina, na primer kupovina ovih novih patika, na primer bacanje prve petarde u godini, na primer pravljenje limunade, na primer gaženje na trn, na primer branje Izabela sorte grožđa. Svake godine iste stvari, na isti način, bez promena, bez razlike. To je polovina leta, Tome.

Šta je druga polovina?

Stvari koje radimo po prvi put u životu.

Kao na primer, jedenje maslina?“

Imam odmah jedan statistički podatak za tebe. Olovku u šake, Dag. Ima pet milijardi stabala na svetu. Proverio sam. Pod svakim drvetom je senka, je l’ tako? Prema tome, šta onda čini noć? Ja ću ti reći: senke koje se razmile ispod pet milijardi stabala! Razmisli o tome! Senke trče po vazduhu, mute vode, moglo bi se reći. Kad bismo samo mogli da smislimo način da zadržimo tih glupavih pet milijardi senki ispod tih stabala, mogli bismo ostati budni još pola noći, Dag, zato što noći ne bi bilo! Eto ti; nešto staro, nešto novo.
To jeste staro i novo, baš jeste.
Daglas liznu žutu tikonderoga olovku, čije je ime mnogo voleo.
Ponovi to
Senke stanuju ispod pet milijardi stabala.

Oko sedam sati poveče, kako biste stai pod prozor trpezarije i oslušnuli, mogli biste čuti kako se stolice uz škripu odmiču od stolova, kako neko eksperimentiše za žutim dirkama klavira. Kresanje šibica, prvi sudovi uranjaju u mehuriće sapunice i zveckaju na zidnim policama, negde, tek čujno, svira gramofon. A onda, kako je veče ulazilo u kasnije sate, u sumračnim ulicama počela bi da se otvaraju vrata, jedna pod jedna, pod golemim hrastovima i brestovima, na senovitim tremovima, počeli bi da se pojavljuju ljudi, poput onih figurica iz starih satova što predskazuju lepo ili ružno vreme.

Ujak Bert, možda deca, za tim otac, i niki rođaci; muškarci izleze prvi u sirupasto veče, odbijaju dimove, ostavljaju ženske glasove za sobom u sad već mlakim kuhinjama da svoj univerzum dovedu u red. Zatim prvi muški glasovi pod rubom trema, stopala podignuta, dečaci po strani na izlizanim stepenicama ili drvenim ogradama s kojih će u jednom momentu tokom večeri nešti, dečak ili saksija s geranijumima, pasti na zemlju.“

Žensko tračarenje polete s trema, uznemiravajući prve komarce toliko da su kao pomahnitali plesali po vazduhu. Muški glasovi napadoše grede starih kuća; ako bi čovek zatvorio oči i naslonio glavu na podne daske mogao bi čuti muške glasove kako bruje poput nekog dalekog, političkog zemljotresa, istim tempom, istom jačinom, samo povremeno za ton niži ili viši.

 
Daglas se ispruži po suvim daskama na tremu, potpuno zadovoljan i smiren ovim glasovima koji će govoriti kroz čitavu večnost, teći kao reka mrmljanja preko njegovog tela, preko njegovih sklopljenih kapaka, u njegove pospane uši, do kraja vremena. Stolice za ljuljanje zvučale su kao zrikavci, zrikavci su zvučali kao stolice za ljuljanje, a mahovinom prekriveno bure za kišnicu pored prozora trpezarije stvaralo je novu generaciju komaraca da obezbedi temu za razgovor tokom celog beskrajnog leta pred njima.

 
Točkovi Mašine sreće vrteli su mu se po glavi formirajući virove od laganih zlatnih žbica. Potrebna je, dakle, neka mašina koja će pomoći dečacima da se meke malje bresaka pretvore u trnje kupina, devojčicama da bukovače postanu nektarine. A u godinama kad se senka naginje ravno nad zemlju dok čovek leži u krevetu u noći i otkucaji srca bliže se milijarditom broju, njegov izum morao bi omogućiti čoveku da lako zadrema u lišću koje pada kao dečaci u jesen, kad su, udobro ispruženi na suvom senu, zadovoljni što su deo svetske smrti.

 
"Upitao je može li da uzme i kašiku čokolade odozgo, jer nije voleo vanilu, i majka se složila. Stežući novac u šaci potrčao je bos preko toplog večernjeg asfaltnog pločnika, ispod jabukovih i hrastovih stabala, prema prodavnici. Grad je bio tako tih i dalek da su se čuli samo zrikavci koji su zvukom ispunjavali prostore iza vrelih indigo stabala što zaustavljaju zvezde na njihovom putu kroz noć.“
Sad su već prešli još jedan blok i stajali su pored svete uzvišene siluete nemačke baptističke crkve na uglu ulica Čepel i Glen rok. Iza crkve, oko sto metara dalje, počinjao je klanac. Mogao je da ga namiriše. Imao je miris mračne kanalizacije, trulog lišća, gustog zelenila. Bio je to širok klanac koji je presecao grad i krivudao kroz njega – preko dana džungla, noću mesto koje se zaobilazi, često je govorila majka.

 
Imao je samo deset godina. Malo je znao o smrti, strahu, ili stravi. Smrt je bila voštana prilika u kovčegu kad mu je bilo šest godina i pradeda je preminuo, nalik na ogromnog palog lešinara u svom sanduku, tih, povučen, neće ga više biti da mu govori da bude dobar, neće ga više biti da daje koncizne komentare o politici. Srmt je bila njegova mlađa sestra jednog jutra kad se probudio u sedmoj godini, pogledao u njenu kolevku, i video je kako zuri u njega slepim, plavim, ukočenim i sleđenim pogledom dok muškarci nisu došli s malom pletenom korpom da je odnesu. Smrt je bila kad je stajao pored njene visoke stolice četiri nedelje kasnije i iznenada shvatio da ona više nikad na njoj neće sedeti, smejati se i plakati, da više nikad neće biti ljubomoran što je rođena. To je bila smrt. A Smrt je bio Usamljeni, nikad viđeni, koji šeta i stoji iza drveća, čeka u prirodi da uđe, jednom ili dva puta godišnje, u ovaj grad, u ove ulice, u ova mnoga mesta gde ima malo svetla, da ubije jednu, dve, tri žene za poslednje tri godine.
Ovde i sada, duboko u jami zamršene crnine najednom su se našle sve stvari koje nikada neće znati ni razumeti; sve stvari bez imena živele su u nabacanim senkama drveća, u teškom mirisu truleži.

 
Imao je utisak da se ceo klanac napinje, grupiše svoje crne niti, crpi snagu iz uspavanih polja svud okolo, kilometrima i kilometrima unaokolo. Iz rosom natopljene šume i dolina i visokih brda na kojima psi krive glave prema mesecu, odsvuda velika tišina usisavana je u jedan centar, a oni su bili njegova srž. Za deset sekundi, nešto će se desiti. Zrikavci su poštovali primirje, zvezde su bile toliko nisko da je maltene mogao da očeše blistavilo. Čitavi rojevi zvezda, vrelih i oštrih.

 
Znoj i trava i teški miris drveća i grana i rečice oko njega. (…) Prestali su da pričaju. Osluškujući, iznenada začuše korake kako se približavaju ulicom, ispod drveća, pred kućom sada, na pločniku. Iz svog kreveta, majka tiho javi:

 
To je vaš otac.

 
„Sada i sam tih, glave zabačene unazad, osluškivao je listove hrasta iznad njega kako šušte na vetru. Jer, čuo je zvuk koji je bio daleko važniji od ptica ili šuštanja novog lišća.“

 
Baštovanstvo je najzgodniji izgovor da se postane filozof. Niko ne nagađa, niko ne optužuje, niko ne zna, ali eto tebe, Platon među božurima, Sokrat svojeručno gaji tsuge.“ (tsuga – drvenasta biljka, po izgledu između naše jele i smrče, koja može da naraste i do sto metara na svom prirodnom staništu, u Severnoj Americi)Strašni zveket, sudaranje čoveka i inspiracije, zbrka metala, drveta, čekića, eksera, stolarskog ugaonika, šrafcigera, trajali su danima. Čopor mešanaca, jedan po jedan, polako su se uvlačili u dvorište da vire kroz vrata garaže i tiho cvile; četiri dečaka, dve devojčice, i nekoliko muškaraca oklevalo je na prilazu kući, a onda su se svi nagurali duž staze ispod stabla višnje.

 
S tim rečima, poljubila ga je u obraz i izašla iz sobe, a on je ležao i mirisao vetar koji je duvao iz mašine skrivene ispod, bogat aromom onih pečenih kestenova koje u jesen prodaju na pariskim ulicama koje nikada nije upoznao.

 
Eno tvoje linije života, Dag, krivuda unaokolo sva od čvorova. Previše zelenih jabuka. Kiseli krastavci pred spavanje.

 
Gospođa Bentli gledala ih je zimi kako ostavljaju tragove u snegu, kako u jesen pune pluća dimom, dok otresaju sa sebe nanose prolećnih cvetova jabuke, ali nije osećala nikakav strah od njih.Ali, ono što je mogla da sačuva ona je sačuvala. Svoje haljine s ružičastim cvetovima nagurane među kuglice lavande u duboke crne sanduke, i činije od brušenog stakla iz detinjstva – sve ih je donela kad se doselila u ovaj grad pre pet godina. Njen suprug bio je vlasnik kuća za izdavanje u nekoliko gradova, i, poput žute šahovske figure od slonovače, ona se selila i prodavala jednu za drugom, dok se na kraju nije našla u ovom čudnom gradu, okružena samo sanducima i nameštajem, tamnim i ružnim komadima drveta, koji su se nadvijali nad nju poput atrakcija iz nekog praiskonskog zoološkog vrta. Mogla je da vidi decu kako se trkom udaljavaju ispod šupljikavih stabala stežući njenu mladost u ledenim prstima, nevidljivim kao vazduh. 

  Noćni vetar duvao je po sobi. Bela zavesa plela se oko crnog štapa koji je godinama stajao naslonjen na taj zid pored ostalih tričarija. Štap zadrhta i pade u baricu mesečine, meko lupnuvši. Pozlata na štapu je svetlucala. Bio je to štap za operu njenog muža. Činilo joj se da ga on sada upire u nju, kao što je često radio, koristeći svoj meki, tužni, razumni glas kada su se, u retkim prilikama svađali.

 
Pažljivo su pošli hodnikom i zavirili u sobu koja je sadržala svega dva komada nameštaja – jednog starca i jednu stolicu. Ličili su jedno na drugo, oboje tako tanki da se tačno moglo videti kako su sklapani, kugla i ležište, tetiva i zglob. Ostatak sobe činile su grube podne daske, goli zidovi i tavanica, i ogromne količine nemog vazduha.Gospođica Fern i gospođica Roberta promoliše glave kroz tavanski prozor prekriven paučinom. Dole, kao da se nikakva velika tragedija nije desila, hrastovi i brestovi nastavili su da rastu na svežem sunčevom svetlu. Jedan dečak brzo se približavao pločnikom, skrenuo za ugao, pa ponovo ubrzao korak, podižući pogled. Iz zaslepljujućeg sjaja, iz žutog sunca, presijavala se, prelepa kao prinčeva kočija…

 
ZELENA MAŠINA!

 
Klizila je. Šaputala, kao povetarac na okeanu. Nežna kao lišće javora, svežija od vode iz potoka, prela je s dostojanstvenošću mačaka što se šunjaju oko podneva. Dvadeset pet sporih i prijatnih kilometara na sat maksimalne brzine. Dolazile su i odlazile kroz letnje svetlo i senke, s pegama i tamnim flekama senki drveća na licima, dolazile su i odlazile kao neko priviđenje iz drevne prošlosti na točkovima.U podne, dok su se meko kotrljale po pločniku, jer su se putevi caklili od strašne vreline, a jedina senka se mogla naći pod drvećem na travnjacima, njih dve skliznuše u jedan slepi ugao, stiskajući promuklu trubu. Zelena mašina nastavila je da plovi po vrućem dnevnom svetlu, ispod senovitih kestenova, pored sazrelih jabuka.

 
Prvo svetlo na krovu kuće pored; vrlo rano ujutro. Svud okolo, lišće na drveću polako se budi, podrhtava na i najmanji povetarac koji zora ima da ponudi. A onda, iz velike daljine, duž zavojitog srebrnog puta, stiže tramvaj, balansira na četiri mala čeličnoplava točka, a ofarban je u boju mandarina. Prekriven je epoletama od svetlucavog mesinga, i cevima od zlata; a njegovo hromirano zvono ispusti kratko ‘bing’ kad ga stari mašinovođa kucnu iznošenom cipelom. Brojevi na stranicama tramvaja i napred svetli su kao limunovi. Unutra, sedišta bockava kao hladna zelena mahovina. Nešto nalik na kočijaški bič palaca mu s krova da obriše paučinu visoko u krošnjama drveća iz kog crpi snagu. Kroz svaki prozor izbija miris, dopire svuda plavi i tajni miris letnjih oluja i munja.

 
Niz dugačke ulice u senci hrastova tramvaj vozi, vozačeva ruka u sivoj rukavici nežno, bezvremeno dodiruje ručice na kontrolnoj tabli. (…) A Daglas i Čarli i Tom i svi ostali dečaci i devojčice iz bloka videli su sivu rukavicu kako maše, i popadali s drveća i pobacali preskakala kao bele zmije u travu, da trkom stignu do zelenih plišanih sedišta, a vožnja je bila besplatna. Tramvaj, uz tresak, u širokom luku preskoči granicu grada, isključi se iz saobraćaja i jurnu nizbrdo kroz intervale mirišljavog sunčevog svetla i prostranih ari senki koje su mirisale na otrovne pečurke. Tu i tamo potočići su zapljuskivali šine, a sunčevi zraci cedili se kroz krošnje kao kroz zeleno staklo. Kliznuli su šapćući na livade preplavljene divljim suncokretima pored napuštenih pružnih stanica s kojih je odneto sve osim konfeta od izbušenih karata, i nastavili uz šumski potok u letnje oranice, dok je Daglas i dalje govori.

 
Sedeli su grickajući sendviče sa šunkom i sveže jagode i sočne narandže, a gospodin Triden im je pričao kako je bilo pre dvadeset godina, kad je bend noću svirao na toj ukrašenoj bini, muškarci pumpali vazduh u svoje mesingane trube, debeljuškasti dirigent terao svoju palicu da se znoji, deca i svici jurcali po visokoj travi, dame u dugaškim haljinama i visokim pompadur frizurama koračale po tom velikom drvenom ksilofonu s muškarcima u pretesnim okovratnicima.

Staza je još bila tu, iako s godinama smekšala u kašu od vlakana. Jezero je bilo tiho i plavo i mirno, a ribe su bez straha sekle kroz svetlozelenu trsku, a vozač je mrmljao i mrmljao, a deca su se osećala kao da je neka druga godina, da gospodin Triden izgleda divno mlad, oči mu sjaje kao male sijalice, plave i pune elektriciteta. Dan je plutao dalje, lak, niko nije žurio, i šuma je bila svud okolo, sunce je stajalo na jednoj poziciji, dok se glas gospodina Tridena podizao i spuštao, a vilini konjici štepali kroz vazduh, šijući i prošivajući oblike i zlatne i nevidljive. Jedna pčela spusti se na cvet, zujeći i zujeći. 

Tramvaj je stajao kao začarane orgulje, bleskajući na mestima gde su na njega padali sunčevi zraci. I na rukama su imali tramvaj, osećali su njegov mesingani miris dok su jeli zrele višnje. Šareni miris tramvaja širio se iz njihove odeće u letnji vetar. 

(…) U tramvaju je bilo tiho i hladno i mračno, kao u prodavnici sladoleda. Uz tiho zeleno šuštanje pliša, deca bez reči okrenuše sedišta tako da su sedela leđima okrenuta tihom jezeru, napuštenoj bini i drvenim gredama koje su proizvodile muziku kad biste pošli po njima, duž obale, u druge zemlje.

Bing! začu se meki zvon pod nogom gospodina Tridena i oni poleteše nazad preko livada koje je sada sunce napustilo, čiji su cvetovi uveli, kroz šume, prema gradu koji kao da je pretio da zdrobi stranice tramvaja ciglama i asfaltom i drvetom kad je gospodin Triden stao da pusti decu da izađu iz senovite ulice.I iza krivine jutarnje ulice, niz put, između pravih redova dudova, brestova i javora, u tišini koja prethodi početku života, pored svoje kuće, on će čuti poznate zvuke. Poput kucanja sata, klepetanje desetine metalnih valjaka koji se kotrljaju, zujanje jednog jedinog ogromnog vilinog konjica u zoru.

Bejzbol lopte koje biste mu bacili slao je visoko u krošnje jabuka, obarajući plodove. Mogao je da preskoči dva metra visoke ograde voćnjaka, još brže se uspenje uz grane i siđe, natovaren breskvama, bio je brži od svih u društvu. Trčao je smejući se. Sedeo je opušteno. Nije bio siledžija. Bio je dobar. Kosa mu je bila tamna i kovrdžava a zubi beli kao šlag. Znao je napamet reči svih kaubojskih pesama i hteo je da vas nauči ako biste ga zamolili. Znao je imena svog divljeg cveća, i kada će mesec izaći i kada će zaći i kad počinje plima a kad oseka. Seli su obojica pod jedan stari hrast na onoj strani brda koja gleda nazad prema gradu, oko njih sunce je crtalo velike drhtave senke; bilo je hladnjikavo kao u pećini tu pod drvetom. Dalje odatle, na suncu, grad je bio obojen vrelinom, svi prozori su zevali.

Evo Džona Hafa s nečujnim patikama, stopala su mu uvučena u korice od tišine. Evo usta koja su sažvakala mnogo pita s kajsijama svakog leta, i mnogo puta tiho rekle jednu ili dve o životu i suštini stvari. I evo očiju, nisu slepe kao oči statua, već ispunjene rastočenom zelenozlatnom. Eno i crne kose koja leti sad na sever sad na jug ili u bilo kom pravcu u kom plovi blagi povetarac. A eno i šaka na kojima je čitav grad, prljave su od puteva i kore drveća, prsti mirišu na kudelju i vinovu lozu i zelene jabuke, stare novčiće i žabe zelene kao kiseli krastavci. Tu su i uši kroz koje sija sunce kao sjajni topli sok bresaka i tu je, iako nevidljiv, njegov pepermint-dah u vazduhu.

 
Ako, doduše, reče Elmira, preživim ovu noć dok ova gospoja bude pravila voštane lutke s mojim likom – zabadala zarđale igle pravo kroz njihovo srce i dušu. Ako u mom krevetu u zoru zatekneš ogromnu smokvu, sasvim smežuranu, Tome, znaćeš ko je brao voće u vinogradu.

 
Suve betelove orahe, lavandu i seme divlje jabuke, reče gospođa Braun i stade.

 
A onda, dođe i onaj dan kad svud oko sebe, baš svuda, čuješ kako padaju jabuke, jedna po jedna, s drveća. Prvo padne jedna ovde i jedna tamo, pa padnu tri i onda četiri i onda devet i dvadeset, dok se jabuke ne spuste kao kiša, udaraju kao konjska kopita po mekoj, sve tamnijoj travi, i ti si poslednja jabuka na drvetu; i čekaš da te vetar polako oslobodi s tvog nebeskog uporišta, i baci te dole, skroz dole. Mnogo pre nego što dodirneš travu zaboravićeš da je drvo ikada postojalo, i da je bilo drugih jabuka, i leta, i zelene trave pod tobom. Pašćeš u tamu....

 
Slušao je trubljenje mnoštva metalnih sirena, cviljenje kočnica, dovikivanje uličnih prodavaca za tezgama punim crvenoljubičastih banana i narandži iz džungle.“

 
Pomislio je na prethodnu nedelju koju je ovde proveo, sam, u svojoj sobi, i tajne, narkotičke pozive preko kontinenata, preko prevlake, kroz čitave džungle kišnih šuma, preko platoa pod plavim orhidejama, jezera i brda… pričao je… pričao… s Buenos Airesom… i Limom… Rio de Žaneirom...

 
Da razmislim! reče Daglas, gledajući u top. Prevrnuo se i zagledao u nebo i drveće nad sobom. ‘Tome, upravo mi je sinulo.

 
A sad brzo uz stepenice, optrči tri puta oko bloka, uradi pet premeta, šest sklekova, popni se uz dva drveta, i ima da budeš prva violina, a ne prvi ožalošćeni. Hajde!

 
Usput, dok je trčao, Daglas pomisli: Četiri skleka, jedno drvo i dva premeta biće dovoljno.

 
Postoje posebni zakoni za lepe dvadesetjednogodišnje devojke.

 
Dakle, misliš da sam bila lepa?

 
Veselo je klimnuo glavom. Ali, kako možeš da budeš siguran? upitala je. Kad upoznaš aždaju koja je progutala labuda, po čemu pretpostavljaš, po percima koja su joj se zadržala oko usta? To je to – ovakvo telo je kao aždaja, sama krljušt i nabori. Dakle, aždaja je pojela belog labuda. Ja ga godinama nisam videla. Ne mogu čak ni da se setim kako izgleda. Ipak, osećam ga. Unutra je na sigurnom, još je živ; onaj prvobitni labud, svako perce je na svom mestu. Znaš, desi se da se ponekad u proleće ili jesen, probudim ujutro i pomislim: otrčaću preko njiva u šumu i braću divlje jagode! Ili ću plivati u jezeru, ili ću plesati čitave noći večeras do zore! A onda, u besu, otkrijem da sam zarobljena u ovoj staroj i propaloj aždaji. Ja sam princeza u srušenoj kuli, nema mi izlaza, i čekam svog princa na belom konju

 
CARICA MILICA

 
– Gde bi voleo da odeš, šta bi zaista voleo da uradiš sa svojim životom?

 
– Da vidim Istanbul, Port Sajd, Najrobi, Budimpeštu. Da napišem knjigu. Popušim previše cigareta. Da padnem s litice, ali da se zaustavim u krošnji nekog drveta na pola puta do dole. Da me nekoliko puta upucaju u nekoj mračnoj marokanskoj uličici u ponoć. Da volim prelepu ženu.

 
Bilo je to lice proleća, bilo je to lice leta, bila je to toplota daha deteline. Nar joj se sjajio na usnama, ponoćno nebo u očima. Dodirnuti njeno lice bilo je ono uvek novo iskustvo otvaranja prozora jednog ranog decembarskog jutra, i pružanja ruke u prvi beli hladni prah snega koji je pao, tiho, bez najave, tokom noći. I sve ovo, ova toplota daha i apsolutna nežnost zadržano je zauvek u jednom čudu fotografske hemije i nije bilo tog vetra što bi mogao dunuti u kazaljke i pomeriti ih ni za sat, ni za sekund; ovaj fini prvi hladni beli sneg nikada se neće otopiti, preživeće hiljadu leta.

 
Avgust se bližio kraju. Prvi hladni dodir jeseni polako se kretao gradom i videlo se omekšavanje i prvi plamsaji groznice boja na svakom drvetu, bleda rumen i šarenilo na brdima, i boja lavlje grive u poljima pod žitom. Sada je šema dana bila poznata i ponavljala se kao da pisar krasopisom ispisuje iznova i iznova, vežbajući, nizove slova l i v i m, linije dana nastavljale su se jedna na drugu poput tankih pukotina u suvoj zemlji.

Jer svuda oko sebe mogli su da vide vazduh koji su izdisali, kao usred zime, iako su stajali na vrelom danu, pred mirisom mokre drvene platforme na kojoj večna izmaglica svetluca u duginim bojama, odozdo, s mašinerije za proizvodnju led.

 
Topli letnji sumrak ovde, u ovoj zemlji u gornjem Ilinoisu, u ovom malom gradu ušuškanom duboko i daleko od svega, odvojenom rekom i šumom i proplankom i jezerom. Pločnici su još uvek bili vreli. Radnje su se zatvarale, a na ulice su se spuštale senke. A nadvisivala su ih dva meseca: mesec sata s četiri lica okrenuta na četiri strane noći povrh svečane crne zgrade suda, i pravi mesec čija se vanila belina dizala iz crnog istoka.

 
Staza ih je povela u stranu – i ono je bilo tu.

 
U raspevanoj dubokoj noći, u senci toplog drveća, kao da se ispružila da malo uživa u mekom sjaju zvezda i blagom vetru, s rukama pored tela kao da su vesla nekog krhkog čamčića, ležala je Elizabet Ramzel.

 
Tri žene hodale su ulicom ispod crnog drveća, pored najednom zaključanih kuća. Kako su brzo vesti izašle iz klanca, raširile se od kuće do kuće, od trema do trema, telefona do telefona. Sada, u prolazu, tri žene osećale su kako ih oči posmatraju iza zavesa dok se reze uz zveket spuštaju. Kakva čudna noć, noć lizalica, vanile, noć dobro zapakovanog sladoleda, zglobova namazanog losionom protiv komaraca, noć u kojoj su deca usred trka odjednom odvojena od igara koje su započela i sklonjena iza stakla, iza drveta, lizalice ostale u baricama otopljene limete i jagode tamo gde su pale kad su deca pokupljena s ulice. (…) Senka pade na njihova užasnuta lica. Nečija figura vrebala je iza drveta. Kao da je neko strašnim udarcem pesnice udario po orguljama, tri žene vrisnuše, razlegoše se tri različita kreštava tona.
Preš’o sam vas! – urlao je glas. Neki čovek baci se prema njima. Izašao je na svetlo, smejući se. Naslonio se na drvo, nehajno pokazao prema gospođicama, i opet se zasmejao. (…)

 
Lavinija povede druge dve žene ulicom od drveća i zvezda, Fransin je brisala lice maramicom
Kafe je bio maleni bazen usporenog vazduha u kom su veliki drveni ventilatori mešali mirise moravke i tonika i sode i u talasima ih izbacivali na popločane ulice.“

 
„Skuvane i bele, dugačke ulice ležale su pred njima. Zanjihano i visoko, na vetru koji im je doticao samo olistale vrhove, drveće se s obe strane uzdizalo oko tri male žene. Posmatrano s vrha zgrade suda, izgledale su kao tri čička u daljini.

 
Prvo, pratimo tebe kući, Fransin.

 
Ne, ja ću tebe da pratim kući.

 
Nemoj biti smešna. Ti stanuješ daleko u parku Elektrik. Ako budeš pratila mene, ti ćeš morati da se vraćaš kroz klanac, sama. A ako makar list padne na tebe, ima da padneš mrtva. 

  (…) I tako su nastavile da pešače, plovile su nalik na tri uštirkane haljine na mesečinom obasjanom moru od travnjaka i betona, Lavinija je posmatrala kako se crna stabla njišu oko nje, slušala glasove svojih prijateljica koje su mrmljale, pokušavale da se smeju; i činilo se da se noć ubrzava, a onda se činilo da trči dok polako hoda, sve je izgledalo ubrzano i sve je poprimilo boju vrelog snega.
(…)
Kad pomisliš kako smo ovde napolju na pločnicima, pod drvećem, a svi ti ljudi su na bezbednom iza zaključanih vrata, leže u svojim krevetim

 
Muški glas pevao je daleko među drvećem

 
Vrisnula je. Bio je drugačiji od svega što je ikada čula, taj vrisak. Nikada u životu nije tako glasno vrisnula. Stala je, zaledila se, stegnula drveni rukohvat. Srce joj je eksplodiralo u grudima. Zvuk užasnutog lupanja ispunio je čitav univerzum. (…)

 
Zrikavci su bili mirni. Zrikavci su slušali. Noć je slušala nju. Za promenu, sve udaljene livade u ovoj letnjoj noći i svo blisko drveće u ovoj letnjoj noći zastali su; list, žbun, zvezda, i livadska trava prekinuli su svoja prepoznatljiva drhtanja i slušali su srce Lavinije Nebs. I možda hiljadu kilometara odatle, preko zemlje u kojoj stoji usamljena lokomotiva, na praznoj stanici, jedan jedini putnik koji čita novine pod slabim svetlom jedne usamljene gole sijalice, možda će podići glavu, osluškivati i pomisliti: šta je to? i odlučiti: to je samo neki mrmot, sigurno, lupa o šuplje deblo. Ali, to je bila Lavinija Nebs, to je sasvim sigurno bilo srce Lavinije Neb.

Dok se okreneš, doći će april, a ti reci: ‘Ko bi voleo da popravi krov?’ I lice koje sine je lice koje ti treba, Daglase. Jer odozgo, s tog krova, možeš da vidiš ceo grad kako se kreće prema poljima i polja kako se kreću prema rubu zemlje i reku kako sija, i jutro na jezeru, i ptice na drveću pod tobom, i najbolje vetrove svud okolo. Svaka od tih stvari trebalo bi da bude dovoljna da čovek poželi da se uspne uz vetrokaz u prolećno jutro.

 
Sutra ujutro ja ću ustati u sedam i oprati kožu iza ušiju; otrčaću u crkvu s Čarlijem Vudmanom; piknikovaću u parku Elektrik; plivaću, trčati bos, padati s drveća, žvakati pepermint žvake.

 
Ja u stvari ne umirem danas. Nikad nije umro niko ko ima porodicu. Biću ja tu još dugo. Hiljadu godina od danas čitav grad mojih potomaka grišće kisele jabuke u senci eukaliptusa.

 
Sablasno svetlo ulivalo se u mračnu sobu koja je mirisala na jabuke.

 
Morao je da ode od drugih dečaka jer oni nisu razmišljali o smrti, oni su se samo smejali i vikali nešto mrtvacu kao da je još uvek živ. Daglas i pokojnik bili su na brodu koji će se upravo otisnuti na more, svi ostali ostaće na sunčanoj obali, trčaće, skakati, veseli i bučni i u pokretu, nesvesni da brodić, pokojnik i Daglas odlaze, odlaze, i sad su nestali u tami. Jecajući, Daglas je otrčao u limunom namirisani muški WC gde mu se, zbog mučnine, činilo da mu u grlu peni vatrogasni hidrant

 
Park je bio u mraku; unutra, fliper aparati stajali su neosvetljeni i enigmatični poput nečitkih poruka u prašini u pećini nekog diva. Panorame su mirovale, usne Tedija Ruzvelta bile su spremne da se široko osmehnu, braća Rajt stajali su s rukama na drvenom propeleru

 
Gradski sat otkucao je devet i četrdeset pet. Mesec je bio visoko, ispunjavajući celo nebo toplim ali zimnim svetlom. Pločnik je bio čvrsto srebro po kom su se kretale crne senke. Daglas je hodao s tim predmetom od pliša i vilinskog voska u rukama, zastajući da se sakrije u jezercima senki ispod uzdrhtalog drveća, sam.

 
Tek sada, dok su ponovo hodali pločnikom, i senke im se poput crnih leptirova spuštale na kapke, s teškim mirisom prašnjavog voska na rukama, imao je vremena da razmisli o razlozima, i da, polako, govori o njima, glasom koji je bio čudan kao mesečina.

 
Tome, pre nekoliko nedelja, otkrio sam da sam živ. Čoveče, ala sam skakao. A onda, nema tome ni nedelju dana, u bioskopu, otkrio sam da ću jednog dana morati da umrem. Nikada nisam razmišljao o tome, stvarno. A onda je najednom bilo kao da će se Hrišćanska omladina zauvek zatvoriti – ili će se škola zauvek završiti, što i nije tako loše, kako mi volimo da mislimo, i sva stabla bresaka izvan grada će se smežurati i klanac će biti zatrpan i više nikada nećemo imati gde da se igramo, a ja ću ležati u krevetu bolestan još od ko zna kad i sve će biti crno, i uplašio sam se.“

 
Jedva čujno, jedan glas je jednolično odbrojavao ispod usijanih zelenih stabala u podne.

 
Dakle, evo stižu kola, a na visokom daščanom sedištu ispod kišobrana boje lotosovog drveta, sa uzdama kao potočićima vode u nežnim rukama, sedeo je gospodin Jonas, i pevao.

Pločnicima su se šunjali prašnjavi duhovi, čitave noći dozivao ih je vetar vruć kao iz pećnice, bacao ih kroz vazduh i zatim ih kao topli začin nežno spuštao na travnjake. Drveće, uzdrmano koracima kasnonoćnih šetača, otresalo je lavine prašine. Posle ponoći, izgledalo je kao da vulkan negde izvan grada sipa vreli crveni pepeo svuda, pokrivajući pokoricom neispavane noćne čuvare i nervozne pse. U tri sata ujutro, svaka kuća bila je samo žuti tavan koji se puši od spontanog sagorevanja.

 
Džon pade kroz hodnik od brestova poput nekoga ko pada u letnji bunar bez dna, postaje sve manji i nestaje.

 
Četiri sata popodne. Muve umiru na pločniku. Psi su tek vlažne krpe u svojim kućicama. Senke se tiskaju pod drvećem. Radnje u centru zatvorene su i zaključane. Obala jezera je prazna. Jezero ispunjavaju hiljade ljudi do guše u toploj ali prijatnoj vodi.

 
Sedam sati. Grad je ličio na pusto ognjište preko koga su proletali drhtaji vreline koji su, jedan za drugim, nadirali sa zapada. Senke boje uglja treperile su na pločnicima ispred svake kuće, svakog drveta. Tamo dole hodao je neki čovek riđe kose. Tomu, koji ga je video onako osvetljenog umirućim ali još okrutnim suncem, činilo se da vidi baklju koja ponosno nosi samu sebe, da vidi ljutitu lisicu, đavola koji maršira po svojoj zemlji.

 
U devet sati Tom i majka i otac izneli su ležaljku napolje i doneli Daglasa sa sprata da spava u dvorištu ispod jabuke gde će ga vetar, ukoliko vetra uopšte bude bilo, pronaći pre nego u groznim sobama na spratu. (…) Mesec se popeo preko ivice jezera i sad je odozgo posmatrao Zelengrad, u državi Ilinois, i video ga celog i razotkrio ga celog, svaku kuću, svako drvo, svakog psa što pamti još praistoriju dok se trza u svom prostom snu. (…) Možda je bio sat pre no što će mesec izliti svoje svetlo na svet, možda je bilo manje. Ali glas je sada bio bliži i čuo se zvuk sličan kucanju srca, koji je u stvari bio kretanje konjskih kopita po popločanim ulicama, prigušen toplim gustim lišćem na drveću.

 
Ispružio je ruku i ubrao jednu jabuku s drveta, okretao je u šaci, zagrizao, žvakao, a onda nastavio.
– Neki ljudi postanu tužni užasno mladi, – rekao je. – Bez nekog naročitog razloga, čini se, ali izgledaju maltene kao da su rođeni takvi. Lakše im izbijaju masnice po telu, brže se umaraju, lakše zaplaču, duže pamte i, kao što rekoh, rastuže se mlađi nego bilo ko na svetu. Znam, jer ja sam jedan od njih.
Uzeo je još jedan zalogaj jabuke i žvakao ga. 

  A sada sitna slova – rekao je. Začkiljio je. – Takođe sadrži molekule isparenja mentola, limete, papaje i lubenice i svih drugih vrsta voća s mirisom vode, i ukusom hlada i drveća poput kamfora i lekovitog bilja poput zimzelena i dašak vetra koji se diže sa same reke Des Plenz. Garantovano pruža najbolje osveženje i garantovano rashlađuje. Konzumirati u letnjim noćima kad vrelina pređe granicu od devedeset stepen

 
Daglasova usta bila su blago otvorena, a s njegovih usana i iz tankih otvora njegovih nozdrva, snažno se dizao miris prohladne noći i hladne vode i hladnog belog snega i hladne zelene mahovine, i hladne mesečine na srebrnim oblucima koji leže na dnu mirne reke i hladne bistre vode na dnu malog bunara od belog kamena.

 
Bilo je kao da su na jedan kratak tren nagnuli glave nad mlaz iz fontane s mirisom jabuke koji hladan, prska u vazduh i kupa im lica.

 
Glasan smeh zvonio je u salonu, zveckale su šoljice za čaj. Ali, on je nastavio dalje u hladnu podvodnu zelenu zemlju i zemlju divljeg lotosa, u miris zanjihanih okačenih kremastih banana sazrelih u tišini. Udario je glavu. Mušice ljutito zašištaše oko boca sa sirćetom i njegovih ušiju.

 
Otvorio je oči. Video he hleb koji je čekao da bude isečen na komade toplog letnjeg oblaka, krofne razbacane poput klovnovskih obruča iz neke jestive igre. U njegovim obrazima, kao da je neko otvarao i zatvarao slavine. U ovom delu kuće, u tamnoljubičastoj senci gde lišće javora oponaša vodu iz potoka na toplom vetru ispod prozora, čitao je imena na polici sa začinim.

Kad biste je upitali nešto o njenom kuvanju, baka bi se zagledala u svoje ruke koje je neki veličanstveni instinkt slao na putovanja na kojima će navlačiti rukavice od brašna, ili zalaziti u dubine očišćenih ćurki, do zglavaka u potrazi za njihovim životinjskim dušama. Njene sive oči treptale su iza naočara izobličenih od četrdeset godina izlaganja udarima vreline iz rerne i zatamnjenih od prskanja bibera i žalfije, tako da je ponekad posipala kukuruzni skrob po odrescima, zapanjujuće mekim, sočnim odrescima! I ponekad bi ispustila kajsiju u veknu od mesa, ukrštala mesa, začine, voće, povrće bez predrasuda, bez tolerancije prema receptima ili formulama.“

 
Polako koračajući ispod toplih letnjih brestova nazad prema kući, tetka Rouz najednom jeknu i uhvati se rukom za vrat. 

  Tamo, u dnu stepenica trema, stajao je njen prtljag, uredno spakovan. Na jednom od kofera, lepršala je na letnjem povetarcu ružičasta vozna karta.

Sad u ponedeljak vozio sam koturaljke u Elektrik parku, u utorak sam jeo čokoladnu tortu, u sredu sam upao u potok, u četvrtak pao s lijane, nedelja je bila puna događaja! A danas, upamtio sam danas jer je lišće napolju počelo da crveni i žuti. Neće proći mnogo i biće ga svud po travnjaku, a mi ćemo skakati po gomilama lišća i paliti ih. Nikad neću zaboraviti današnji dan! Uvek ću ga pamtiti, znam!

 
Deda pogleda gore kroz podrumski prozor u kasno-letnje drveće koje je podrhtavalo na nešto hladnijem vetru.

„I njih trojica zazveckaše lancima koje su skinuli s prstenova na tavanici trema i odnesoše ljuljašku kao dotrajala nosila pozadi u garažu, praćeni prvim suvim lišćem koje je nosio vetar. Sada sve teče unazad. Kao na matineima ponekad, kad ljudi iskaču iz vode na odskočne daske. Dođe septembar i spuštaš prozore koje si podigao, izuvaš patike koje si obuo, navlačiš teške cipele koje si bacio s nogu prošlog juna. Ljudi sada utrčavaju u kuću kao ptice koje skaču u satove. Jednog minuta, tremovi krcati, svi brbljaju sve u šesnaest. Sledećeg minuta, lupaju vratima, razgovori prestaju, i lišće opada kao ludo.
Pogledao je s visokog prozora u zemlju posutu zrikavcima kao korito potoka suvim smokvama, u nebo na kom će ptice sada da zaokrenu prema jugu kroz graju jesenjih gnjuraca i gde će drveće da eksplodira u velikom lepom plamenu boja na čeličnosivim oblacima. Daleko izvan grada ove večeri, mogao je da namiriše bundeve koje zriju i pripremaju se za isecanje trouglastih očiju i vreli plamen sveće. Ovde u gradu prvih nekoliko šalova dima razmotalo se sa dimnjaka i čula se izdaleka potmula tutnjava gvožđa; teške crne reke uglja jurile su niz kanale, gradeći visoke crne planine u kantama u podrumima.

 
Ali je bilo kasno i postajalo je sve kasno.

  izvor 

Vino od maslačka

 
Recept: 

10 šoljica rascvetanih glavica maslačka ubranih u podne po sunčanom i suvom vremenu stavite u veliki lonac pa promešajte sa 1,5 kg šećera, koru 2 narandže i 2 limuna. U drugom loncu zavrijte vodu pa prelijte u lonac sa glavicama maslačka i stavite ih da se kuvaju još sledećih pola sata. Skinite s vatre i ostavite da se ohladi.

 
Kad se ohladilo, procedite kroz dvostruku gazu pa u dobijenu tekućninu dodajte isceđeni sok 2 narandže i 2 limuna. U pola šoljice mlake vode razmutimo jednu kesicu vinskog kvasca, kad se zapeni dodamo smesu ukuvanom soku od maslačka uz mešanje.

 
Po želji možete ukus i miris oplemeniti dodavanjem 10 klinčića, cimeta, rendanog đumbira i slično. Pokrijte sa krpom i ostavite na toplom mestu da stoji na toplom kako bi počelo vrenje.

 
Nakon 5 dana, kad je tečnost provrela, ponovo procedimo kroz dvostruku gazu, pa napunimo staklene boce i dobro ih zatvorimo i spremimo na hladno i tamno mesto. Nakon šest meseci stajanja možete početi piti svoje vino od maslačka. Vino je svetle žute boje, jako i veoma penušavo. Dobro je svakodnevno popiti po čašu ovog vina za jačanje organizma, podsticanje metabolizma i čišćenje krv

 
 

 

Atanasije Stojkovič (1773–1832).

odlomak iz teksta : Jevanđelje po Atanasiju



Atanasije Stojkovič (1773–1832).


Ako ste koji put i čuli za njega, teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman u srpskoj kulturi, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika. Prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima na kraju XVIII i početku XIX veka, bio je prvi pravi ovdašnji naučnik, čija je profesorska karijera najdalje stigla, a njegov intelektualni ugled bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije. Međutim, pokazaće se – nedovoljno daleko.


OGNJENE ČESTICE:

Bez ideje da iole žalimo nad tim, Stojkovič se danas imenom i prezimenom pominje gotovo samo u najtežim kviz pitanjima. U najvećim srpskim gradovima (izuzmemo li njegovu rodnu Rumu) retko postoje i ulice sa imenom Atanasija Stojkoviča. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovičevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime. I dok Vukovi portreti, bez sumnje zasluženo, vise u svakoj drugoj učionici u kojoj se govori i uči na srpskom jeziku, slika o Stojkoviču, zapravo postoji, ali je negativna. U našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka tu i tamo se pojavljuje i jedna ružna epizoda, nekakav čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar narodnih tradicija – stereotip jedne nazadne i dekadentne kulture zapravo proizveden po uzoru na Atanasija Stojkoviča.
Ne može biti da je reč samo o zaboravu ili nerazumevanju teksta pisanog pre jezičke reforme. Slučaj Atanasija Stojkoviča, naime, bitno je komplikovaniji. Šta nije bilo u redu sa njim? Naizgled ništa. Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je "gramatikalne latinske" škole, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Uoči ustanka, 1801. godine, Atanasije Stojković objavljuje knjigu koja će ostati zabeležena kao prvi roman u srpskoj kulturi, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo, kao sve što je Stojković pisao, objavljeno na slaveno-srpskom jeziku, postaje vrlo popularno. Ovo "čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti", kako ga naziva Jovan Deretić, predstavlja "izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija".
No, uz poeziju i romane, Stojkovičevo životno delo predstavlja Fisika, koja je u periodu 1801–1803. objavljena u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke epohe. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao važan udžbenik za izučavanje prirode.
"Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu", piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o "soobščeniju teploti". Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva "teplotnik", Stojkovič ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi.
Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: "Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio."


KARIJERA JEDNOG POKVARENJAKA:

Međutim, upravo dok sprema Fisiku, i to u doba najveće slave Aristida i Natalije, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, biće da Stojkovič na sve načine pokušava da dođe do novca, pa nije isljučeno i da se bavi sitnim krijumčarenjem i podvalama. Ne dobija katedru za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju. No, bez uspeha. Posle objavljivanja Fisike, situacija se menja i Stojkovič 1804. godine odlazi u Rusiju.
Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Živi u Harkovu, Kišinjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije. Dva puta biva biran za rektora Univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. "Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji", pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji".
Međutim, osim naučne karijere, iz Austrije za njim dolaze i rđave glasine. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike. Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojkovič čak pokušava da Srbe koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj "spahiluk" u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetsvo i pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkoviča. Posle jedne posete Habsburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojkovič 1813. gubi položaj rektora na Univerzitetu i napušta mesto profesora.
Uz takav karakter i neprijatne afere, Stojkovič u istoriju zapravo ne ulazi kao naučnik i romanopisac, već kao poraženi iz sukoba sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Rascep nastaje u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviču. Ugledni rektor je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i u svom stilu odgovorio osorno i samoljubivo. U odgovoru navodi da je "prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može".
Nakon toga, Stojkovič sam prevodi Novi zavet na slavenoserbski jezik, stvarajući prevod danas potpuno zaboravljen i beznačajan. No, ovakva ocena "najobrazovanijeg među Srbima" zadaje snažan udarac Vukovoj reformi, odlažući njeno širenje na dug rok. Prirodno, Vuk i Stojkovič su potom u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine, Vuk spominje Stojkoviča kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: "A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića", piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu u "Danici" (paragraf 95-107).
Petnaest godina pre Vukove pobede 1847, Stojkovič umire kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, verovatno sasvim nesvestan da se u najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Teško da bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, čak i da je Stojkovič umeo bolje da oceni veličinu ove reforme. No, pitanje je kako bi se reforma razvijala da se upravo on nalazio sa druge strane sukoba. "Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi", piše sam Stojkovič, vajkajući se nad sopstvenom sudbinom, nesvestan da time zapravo više govori o onom čiju je reformu baš on zaustavio i tokom života samo prividno porazio.

 Slobodan Bubnjević

izvor