Štefan Cvajg, odlomci

"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo štošta: pogled lakomog čoveka pred nekim izlogom može me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduševiti. Jednom reči, sve me zanima a najčudnije je to što sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga što se naziva "konverzacija".


         Sledeće zabeleške nađene su kao zapečaćen omot u pisaćem stolu barona Fridriha Mihaela fon R..., kada je u jesen 1914. kao austrijski rezervni poručnik u jednom konjičkom puku poginuo u bici kod Ravaruske. Pošto je porodica po naslovu i sasvim letimičnom pregledu ovih zapisa pretpostavljala da je u pitanju samo književni rad njihova rođaka, predala mi je ove beleške da ih proučim i ostavila mi da ih po svom nahođenju objavim. Mišljenja sam da ove stranice nisu neka izmišljena priča već istinit, u svim pojedinostima stvaran doživljaj paloga oficira i, ne pominjući ime, iznosim njegovo duševno stanje kako ga je sam prikazao, ne menjajući i ne dodajući ništa.

      Jutros me iznenada zaokupi misao da bi trebalo da za samog sebe zabeležim doživljaj one fantastične noći kako bih jednom imao sređen pregled celog događaja u njegovom prirodnom redosledu. I od tog trenutka osećam neobjašnjivu unutrašnju pobudu da pisanom reči opišem tu pustolovinu, mada sumnjam da ću biti u stanju da i približno prikažem ta neobična zbivanja. Nemam nimalo takozvanog umetničkog talenta ni prakse u književnim stvarima i, izuzev nekoliko šaljivih napisa u Terezijanumu, nikada se nisam ogledao na književnom polju. Ne znam, na primer, postoji li neka posebna tehnika koju je moguće naučiti i pomoću koje bi se mogao uskladiti tok događaja spoljašnjeg sveta i u isto vreme njihov odraz u nama, pa se isto tako pitam da li ću za smisao naći pravu reč a za reč pravi smisao i tako postići onu harmoniju koju sam uvek nesvesno osećao čitajući svakog istinskog pripovedača. Ove retke, međutim, pišem samo za sebe i nikako mi nije cilj da ono što je meni samom nejasno objasnim drugima. Oni su samo pokušaj da sa nekim doživljajem koji me stalno obuzima i nemirom i bolom ispunjava u izvesnom smislu raščistim, da ga utvrdim, uočim i sa svih strana obuhvatim..
     O ovom događaju nisam govorio ni jednom prijatelju jer sam osećao da im ono bitno ne bih mogao objasniti, a pored toga jer sam se pomalo i stideo što me je tako nepredviđena stvar u tolikoj meri potresla i uzbudila. Jer sve je to, u stvari, jedan mali doživljaj. Ali već sada, dok ovo pišem, osećam kako je teško neveštom čoveku da pri pisanju nađe reči u njihovom pravom značenju i kakva se dvosmislenost i sva moguća nerazumevanja skrivaju u najjednostavnijem izrazu. Jer, kada svoj doživljaj i nazivam »malim«, mislim to naravno samo u relativnom smislu, nasuprot onim silnim dramatičnim događajima koji zahvataju čitave narode i sudbine, a s druge strane, smatram ga takvim i po vremenu, jer je čitav događaj trajao samo šest časova. Za mene je, naprotiv, taj mali, opšte uzev beznačajni i nevažni doživljaj imao tako ogromno značenje da sam još danas — četiri meseca posle te fantastične noći — zbog njega uzbuđen da moram napregnuti svu svoju duhovnu snagu da ga sačuvam u srcu. Svakog dana, svakog sata ponavljam sebi sve pojedinosti, jer on u izvesnom smislu predstavlja tačku oko koje se okreće ceo moj život, sve što radim i govorim njime je nesvesno uslovljeno, misli su mi zaokupljene jedino time da taj iznenadni doživljaj neprestano u sebi preživljavam i da to doživljavanje potvrdi da je on zaista moj. I sada odjednom znam ono što pre desetak minuta, kada sam uzeo pero u ruku, nisam uopšte naslućivao: da ovaj doživljaj samo zato opisujem da bi ga sasvim sigurno i u neku ruku stvarno imao pred očima, da bi ga još jednom u srcu proživeo i razumom shvatio. Potpuno je netačno i neistinito što sam malopre rekao da želim da ga se oslobodim time što ću ga opisati; naprotiv hoću da ono što sam suviše brzo proživeo učinim još življim, da mu udahnem topline i života da bih ga uvek i ponovo mogao u potpunosti sagledati. O, ne plašim se da ću zaboraviti i jedan trenutak onog sparnog popodneva, one fantastične noći, nisu mi potrebni nikakvi znakovi, nikakvi putokazi da u sećanju, korak po korak, pređem onaj put: usred dana, usred noći ulazim u svako doba u njegovu sferu i svaku pojedinost u njoj vidim s takvom jasnoćom koja postoji samo u srcu a ne i u slabom pamćenju. Mogao bih isto tako nacrtati konture svakog pojedinog lista u onom zelenom prolećnom predelu i sada u jesen još osećam nežni i prašnjavi miris kestenova u cvetu i kada, dakle, opisujem te časove, nije to iz straha da ću ih izgubiti već od radosti da ih ponovo proživim. I dok sam sebi predočavam niz promena te noći, moram radi redosleda da se savladavam, jer tek što pomislim na pojedinosti, bude se u meni takva zanosna osećanja, obuzima me takvo ushićenje da moram u šetanju zadržavati pojedine slike da se, šarolike i opojne, ne bi slile jedna s drugom. Još uvek strasno i živo preživljavam ono što sam doživeo, onaj dan, onaj 7. jun 1913. kada sam u podne uzeo fijaker.   
       Ali osećam da još jednom moram zastati, jer na svoje veliko zaprepašćenje uviđam da svaka pojedina reč ima dve oštrice, nekoliko značenja. Sada kada prvi put treba nešto povezano da ispričam, zapažam koliko je teško iskazati u sažetom obliku ono što izmiče, a što ipak predstavlja život. Upravo sam napisao »ja«, rekao da sam 7. juna u podne uzeo fijaker. Ali, i ta reč je već nejasna, jer već odavna nisam ono tadašnje »ja« od 7. juna, mada je otada prošlo samo četiri meseca, mada ja živim u telu tadašnjeg »ja« i pišem za njegovim stolom, njegovim perom i njegovom rukom. Od tog tadašnjeg čoveka ja sam se, i to upravo zbog onog doživljaja, potpuno odvojio, posmatram ga sa strane, sasvim mirno i hladno, i mogu ga opisati kao druga u igri, prijatelja, o kome znam mnogo i sve ono što je bitno, ali taj čovek ja uopšte više nisam. Mogao bih o njemu govoriti, prekorevati ili ga osuđivati, da uopšte ne osetim da je on jednom bio sastavni deo mene.
     Čovek kakav sam ja tada bio, malo se po spoljašnosti i po unutrašnjim sklonostima razlikovao od većine pripadnika svoje klase, koji se naročito kod nas u Beču, bez naročitog ponosa, već kao nešto samo po sebi razumljivo, nazivaju »dobro društvo«. Uzeo sam trideset i šestu godinu, roditelji su rano umrli i upravo pred moje punoletstvo ostavili mi imanje koje je bilo dovoljno veliko da mi uštedi svaku pomisao na zarađivanje i karijeru. Na taj način nije bilo potrebno da donosim odluku koja me je u to vreme uznemiravala. Upravo sam završio univerzitetske studije i nalazio se pred izborom budućeg poziva koji bi, zahvaljujući našim porodičnim vezama i mojoj već ranije izraženoj sklonosti ka razmišljanju i mirnom načinu života, pao na državnu službu, kada mi kao jedinom nasledniku pade u deo to roditeljsko imanje i iznenada mi osigura nezavisnost, čak mi omogući da ispunim mnoge, štaviše i najluđe želje. Nikada nisam bio častoljubiv i tako odlučih da najpre nekoliko godina posmatram život dok me najzad ne primami da sam sebi nađem neki delokrug rada. Ali, sve je ostalo samo na tom posmatranju i čekanju jer kako ništa naročito nisam želeo, postigao sam sve u uskom krugu svojih želja: Beč, uzbudljivi i razbludni grad, koji je kao ni jedan drugi od šetnje, besposličenja, otmenog odevanja stvorio upravo umetničko savršenstvo, svrhu života, učinio je da sam svoju nameru za ozbiljnim radom sasvim zaboravio. Uživao sam u svim zadovoljstvima koje nalazi jedan otmen, plemićkog porekla, imućan lep mladić bez ambicije, u bezopasnoj napetosti kockanja, lovu, putovanjima i izletima koji osvežavaju i ubrzo sam počeo ovu posmatračku sklonost da sve više razvijam sa znalačkom brižljivošću i umetničkom ljubavlju. Skupljao sam retko staklo manje iz uživanja nego iz neke unutrašnje strasti da bi u okviru jedne delatnosti bez velikog napora postigao stručnost i znanje: ukrašavao sam svoj stan naročitom vrstom baroknih italijanskih bakroreza i slikama predela u stilu Kanaleta, koje se mogu naći kod antikvara ili kupiti na javnim licitacijama, na kojima se kao u lovu čovek nalazi u nekom bezopasnom, napetom stanju, bavio sam se raznim stvarima sa ljubavlju i uvek s ukusom, retko sam propuštao dobru muziku i posete ateljeima naših slikara. Kod žena sam imao dosta uspeha i tu sam s nekim neskrivenim sakupljačkim nagonom, koji na neki način odaje duševnu nezainteresovanost, sabrao mnogo čega što je vredno sećanja i dragocenih časova iz raznih doživljaja, te se tako iz čoveka sklonog samo uživanjima postepeno razvijao u pravog poznavaoca žena. Mnogo sam štošta doživeo što mi je dan činilo prijatnim i život ispunjavalo bogatim osećanjima, pa sam počinjao sve više da volim blagu, ugodnu atmosferu moje vrlo žive i ničim nepomućene mladosti, skoro već bez ikakvih želja, jer su već sasvim ništavne stvari mogle da pobude u meni radost u jednoličnoj atmosferi mojih dana. Dobro odabrana kravata mogla je već da me razveseli, lepa knjiga, izlet automobilom ili jedan sat proveden s nekom ženom da me beskrajno usreće. Naročito mi je bilo milo što ovaj moj način života kao neko bez greške i korektno skrojeno englesko odelo nije ni po čemu padao u oči društvu. Mislim da sam kao pojava bio simpatičan, da su me voleli i rado primali i većina onih koji su me poznavali, nazivali su me srećnim čovekom.
    Ne bih sada znao da kažem da li se taj tadašnji čovek koga bih želeo da zamislim osećao srećnim kao što su ga drugi smatrali; jer sada, kada u onom doživljaju tražim za svako osećanje puniji i dublji smisao, svako prosuđivanje unazad čini mi se nemoguće. Pa ipak, sa sigurnošću mogu da kažem da nikada u to vreme nisam bio nesrećan, da su mi se skoro uvek moje želje ispunjavale i zahtevi u životu ostvarivali. I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem i da od nje ništa više ne očekujem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim. Ja sam iz svoga, života, zahvaljujući jednoj suviše razumnoj tehnici, isključio sve zapreke, i zbog pomanjkanja tih zapreka, slabila mi je životna snaga. Primetio sam da sve manje, sve slabije za nečim žudim, da mi osećanja obamiru, da patim — možda ću se tako najbolje izraziti — od duševne nemoći, od nesposobnosti da strasno prigrlim život. Ovaj nedostatak primetio sam po nekim sitnim pojavama. Palo mi je u oči da sve češće nisam odlazio u pozorište i društvo prilikom pojedinih svečanosti, da sam poručivao knjige koje su mi preporučivali i da su zatim nedeljama ležale nerasečene na mom pisaćem stolu, da sam i dalje......


"Fantastična noć"


Nisam više osećao ni grad ni ulicu, ni njeno ime, ni svoje, osećao sam samo da sam ovde stran i da, na divan način razrešen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osećao u jednako punoj meri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osećaj, da se za mene ne dogada ništa, a ipak, da mi sve pripada.

Taj najblaženiji osećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživeti samo ako ne sudelujemo ni u čemu. Taj je osećaj jedan od živih izvora moga unutrašnjeg  bića i u nepoznatoj me okolini uvek prožima kao neka naslada."

 "Ulica na mesečini"

Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji... A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim... već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom... ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima... Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas... jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam."

 "Slomljeno srce"

"Usporio sam korake i stao posmatrati ulicu za ulicom, svaku uvek drugačiju od svoje susedne. Jedna je bila mrina, druga bludna, ali sve su bile mračne i s nekim prigušenim šumom muzike i glasova... Ovde je sve: žene i igra, piće i prizori, ovde su pustolovine, i prljave i velike, i sa tobožnjom zatvorenošću draži dvostruko. Poslednji fantastični ostaci puteno nesređenog sveta, gde nagoni još surovo i neobuzdano izbijaju. Te su negrađanske ulice mračna šuma strasti, uzbudljive su po onome što odaju, a izazovne po onome što skrivaju. O njima možeš sanjati."

"Ulica na mesečini"



Rođen sam 1881. u velikom i moćnom carstvu, u monarhiji Habsburg. Ali, nemojte je tražiti na kartama; pometena je bez traga. Odrastao sam u Beču, dve hiljade godina staroj multinacionalnoj metropoli i morao sam ga ostaviti poput kriminalca pre nego je degradiran na njemački provincijalni gradić. Moj je književni rad, na jeziku na kojem sam pisao, pretovoren u pepeo u istoj zemlji u kojoj su moje knjige imale milione čitalava. I tako sada ne pripadam nigde, i svugde sam stranac, u najboljem slučaju gost. Evropa, domovina koju bi moje srce odabralo kao moju, izgubljena jer se raspala samoubilački i po drugi puta u ratu u kojem je brat išao protiv brata. Protiv svoje volje svedočio sam najgorem porazu razuma i najvećoj pobedi brutalnosti u dugovekovnim kronikama. Nikada – i kažem to bez ponosa s mnogo više stida – nijedna generacija nije iskusila takvu moralnu retrogresiju od onih duhovnih visina koje je naša generacija imala. U kratkom vremenskom periodu između vremena kada je moja brada tek počela nicati i sada, kada je počela srebreniti, u pola stoljeća nije bilo radikalanijih promena i transformacija nego li u generacijama ljudskoga roda; i svatko od nas osjeća: previše je. Moje danas i svako moje jučer, moji usponi i padovi toliko su drugačiji da ponekad osjećam kao da sam živeo ne jedno, već nekoliko postojanja, a svako drugačije od prethodnih.”

O Štefanu Cvajgu

Prepiska Joseph Roth-Stefan Zweg 1927-1938

Ludoooooo

RECEPT
U Lincu je, tokom prošle nedelje, umrlo sto osamdeset osoba koje su bolovale od gripa koji upravo hara Lincom, ali ne od posledica gripa, već zbog nekog apotekara početnika, koji je pogrešno razumeo recept. Apotekar će odgovarati pred sudom, kako pišu novine, najverovatnije za ubistvo iz nehata, još pre Božića.


POŠTA
Godinama posle smrti naše majke, pošta je isporučivala pisma adresovana na njeno ime. Pošta nije primila k znanju njenu smrt.


OŠTROUMNO I MALOUMNO
Neki širom sveta poznati francuski filozof koji je decenijama smatran vodećim u svojoj struci, na povratku iz Moskve, gde ga je pozvala tamošnja akademija nauka, došao je u Beč, da bi na bečkoj akademiji nauka održao isto predavanje koje je održao i u Moskvi. Posle njegovog predavanja bio sam gost kod dva profesora, članova bečke akademije nauka, koji su, kao i ja, bili na predavanju francuskog filozofa. Jedan od njih je predavanje, kao i samog francuskog filozofa, smatrao oštroumnim, a drugi maloumnim, i obojica su bili u stanju da stručno i naučno obrazlože svoje stavove.


OZBILJNO
Neki komičar koji je decenijama živeo od zasmejavanja drugih i koji je sale u kojima je nastupao uvek punio do poslednjeg mesta, bio je za neku grupu izletnika iz Bavarske, koja ga je slučajno srela kod provalije iznad takozvanog salcburškog pojilišta, dugoočekivana senzacija. Komičar je pred grupom izletnika izjavio da će se, iz istih stopa, u kožnim pantalonama i tirolskim šeširom na glavi, baciti u provaliju, na šta se grupa izletnika glasno smejala, kao što je i navikla. Komičar je navodno rekao da misli ozbiljno i stvarno se istog trena bacio u provaliju.


SREĆA
Kada moćnici u svojim državama postanu isuviše moćni i kada zbog dugog trajanja njihove vlasti, ne samo sve narodno i sve duhovno blago njihovih država bude iscrpljeno, dešava se da u drugim državama još uvek mnogi ne mogu da shvate to što u takvim zemljama, preko noći i prirodno, najčešće na najbrutalniji način, moćnici bivaju ubijeni i što potom zavlada anarhija. Ovo možemo smatrati srećom, reče mi profesor iz jedne takve zemlje iz koje je uspeo da pobegne i u kojoj je prošle nedelje ubijen predsednik vlade. Ali kada se profesor vratio u svoju zemlju, još na granici je bio uhapšen i bačen u tamnicu, iako je u međuvremenu na vlast došao novi predsednik, apsolutni protivnik ubijenog.


LUDILO
U Lendu je neki poštar suspendovan, jer je sva pisma u kojima je naslućivao tužne vesti, kao i sve telegrame koji su mu dospevali do ruku, godinama spaljivao kod svoje kuće umesto da ih isporuči. Pošta je na kraju zahtevala da bude smešten u ludnicu u Šernbergu, gde šeta u poštarskoj uniformi i neprestano raznosi pisma adresirana na pacijente i koja uprava ludnice ubacuje u poštansko sanduče koje je samo zbog njega postavljeno na jednom od zidova ludnice. Poštar je, odmah po dolasku u ludnicu u Šernbergu, zamolio da mu daju njegovu poštarsku uniformu, da ne bi morao da poludi, kako je rekao.


DVOJNIK
Neki čovek iz Trebinja, koji je stvarno bio neverovatno sličan Jugoslovenskom predsedniku, ponudio je predsedničkoj kancelariji u Beogradu da pri posebno napornim zadacima zameni predsednika Jugoslavije, priloživši i listu precizno navedenih zadataka koje bi, kako je on mislio, bez problema mogao da obavi umesto tadašnjeg predsednika koji je, kako se njemu činilo, telesno već delovao suviše slabo. Častu mu je da umesto predsednika takozvane jugoslovenske Narodne Republike obavlja zadatke koje predsednik ne mora uvek lično da obavlja, a za svoje ponuđene usluge ne traži ništa. Pošto je čovek koji je u Beograd poslao svoju ponudu još pre tri godine nestao, mnogi, ne samo u Trebinju i okolini nego i u celoj Jugoslaviji, veruju da je odavno stupio u službu u jugoslovenskom glavnom gradu. Svi koji takva nagađanja javno iznose, okvalifikovani su kao klevetnici. Oni koji misle da znaju kako je čovek uhapšen ili zatvoren u ludnici ili odavno likvidiran, takođe su okvalifikovani kao klevetnici. Sudeći po tome, svi Jugosloveni su klevetnici.


MILOSRĐE
Jedna je stara dama iz našeg komšiluka u svom milosrđu otišla predaleko. U kuću je primila, kako je sama verovala, jednog Тurčina, koji je bio zahvalan zbog činjenice što nije više morao da živi u baraci određenoj za rušenje, već je zahvaljujući milosrdnoj, staroj dami mogao da stanuje u njenoj kući s velikom baštom. Oduživao se staroj dami radom u njenoj bašti, a ona ne samo što ga je obukla već ga je vremenom i razmazila. Jednog dana Turčin se pojavio u policijskoj stanici i izjavio da je ubio staru damu koja ga je iz milosrđa primila u svoju kuću. Udavio je, kako su sudski veštaci konstatovali. Kada su Turčina pred sudom pitali zašto je ubio staru damu, odgovorio je da je to učinio iz milosrđa.


PAŽLJIVO
Neki poštanski činovnik koji je bio optužen za ubistvo trudnice, izjavio je pred sudom da ne zna zašto je ubio trudnu ženu, ali je tvrdio da je svoju žrtvu ubio najpažljivije što je mogao. Na sva pitanja predsednika sudskog veća uvek je izgovarao reč pažljivo na šta je postupak protiv njega obustavljen.


ZAMALO
Tokom našeg poslednjeg izleta u molsku dolinu, u kojoj smo bez obzira na godišnje doba uvek bili srećni, posetili smo jednu kafanu u Gornjem Filahu, koju nam je preporučio jedan lekar iz Linca i koja nas nije razočarala, razgovarali smo s grupom radnika iz kamenoloma, koji su se posle posla okupili u kafani i svirali citru i pevali i na taj način nam skrenuli pažnju na neisrpna blaga koruške narodne muzike. Kasnije, kada je veče već poodmaklo, momci iz kamenoloma seli su za naš sto i svako od njih je ispričao nešto neobično ili opasno iz svog života. Pri tom smo posebno zapamtili jednog od njih koji je ispričao kako se pre mnogo godina, da bi dobio opkladu s kolekom s posla, popeo na, kao što je poznato, veoma visoku kulu crkve u Tamsvegu. Zamalo da padnem i poginem, rekao je i značajno naglasio da je time zamalo dospeo u novine

Džerom Dejvid Selindžer, Književni pustinjak

Dž. D. Selindžer, za koga se svojevremeno tvrdilo da je najznačajniji posleratni američki pisac, ali koji je okrenuo leđa uspehu i udvoricama, postavši neka vrsta književne Grete Garbo, poznat po tome što nije želeo da bude poznat, umro je u sredu u svojoj kući u Kornišu, gde je preko 50 godina živeo odvojeno od sveta. Imao je 91 godinu.
Firma koja zastupa Selindžera, Harold Ober Associates, objavila je ovu vest, uz napomenu da se radi o prirodnoj smrti. „Iako je u maju slomio kuk, bio je odličnog zdravlja sve do naglog pogoršanja posle Nove godine. Nije imao nikakve bolove neposredno pre smrti, ni dok je umirao.“
Selindžerov ugled počiva na nevelikom, ali vrlo uticajnom opusu: romanu „Lovac u žitu“ i zbirkama „Devet priča“, „Freni i Zui“ i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: Uvod“. „Lovac“ je objavljen 1951. i već je prva rečenica, pomalo u duhu Marka Tvena, ukazivala na novi smeli pravac u američkoj književnosti: „Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la Dejvid Koprefild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari“.^[1]
Iako neki, posebno nastavnici i bibliotekari, nisu znali šta da misle o knjizi, „Lovac“ je postao bestseler, a narator i glavni junak, Holden Kolfild, tinejdžer koga su izbacili iz škole, postao je najpoznatiji američki književni mangup posle Haklberi Fina. Sa svojim ciničnim, žargonskim tonom, saosećanjem za pubertetlije, i snažnim, ali otuđenim osećanjem za moral i nepoverenjem prema svetu odraslih, ovaj roman je pogodio žicu hladnoratovske Amerike i ubrzo stekao kultni status, posebno među mladima. Čitanje „Lovca“ je nekad predstavljalo ključnu stepenicu u odrastanju, skoro podjednako važnu kao dobijanje vozačke dozvole.
Roman je ostao prijemčiv do danas, iako neke od Holdenovih briga danas deluju staromodno. Godišnje se još uvek proda 250.000 primeraka ove knjige. Mark Dejvid Čepmen, koji je 1980. ubio Džona Lenona, rekao je da se objašnjenje toga što je uradio može naći u „Lovcu u žitu“. Filip Rot je 1974. napisao: „Reakcija studenata na dela Dž. D. Selindžera znak je da on, za razliku od većine drugih, nije okrenuo leđa vremenu, već da je uspeo da ukaže na današnji sukob identiteta i kulture.“
Mnogi kritičari su više cenili zbirku „Devet priča“, objavljenu 1953, koja je uticala na pisce poput Rota, Džona Apdajka i Harolda Brodkija. Priče su se odlikovale svojim oštroumnim socijalnim zapažanjima, savršenim dijalozima (Selindžer, koji je koristio kurziv skoro kao muzičku notaciju, nije bio majstor književnog, već govornog jezika) i time što su srušile sve što je ostalo od tradicionalne arhitekture pripovetke – staru strukturu početka, sredine i kraja – i kreirale arhitekturu emocija, u kojoj priča dobija sasvim novi pravac malom promenom tonaliteta ili ironičnim komentarom. Apdajk je rekao da se divi „toj zen-otvorenosti koju te priče imaju, i tome što se ne zatvaraju naglo.“
Selindžer je takođe usavršio veliku veštinu književne ironije – sposobnost da saopšti to što misli, a da kaže što manje, ili čak nešto sasvim suprotno. Orvil Preskot je 1963. napisao u New York Times-u: „Retko je u istoriji književnosti, ako je ikada, nekoliko pripovedaka izazvalo toliko rasprava, kontroverzi, hvalospeva, osporavanja, mistifikacija i interpretacija.“
Kao mladić, Selindžer je žudeo za ovakvom pažnjom. Tokom studija hvalisao se svojim spisateljskim talentom i ambicijama, i upućivao razmetljiva pisma Vitu Barnetu, uredniku časopisa Story. Ali uspeh mu je, kad ga je jednom osetio, ubrzo dosadio. Rekao je urednicima časopisa Saturday Review da mu se „smučila“ njegova fotografija na koricama „Lovca u žitu“ i zatražio da se slika izbaci iz narednih izdanja. Dao je instrukcije svom agentu da spali sva pisma čitalaca. Selindžer, koji je živeo u 57. ulici na Menhetnu, 1953. godine je zauvek pobegao od književnog sveta, odselivši se na imanje od 36 hektara u šumovitom delu Korniša. Po svemu sudeći, ispunjavao je Holdenovu želju da sebi sagradi „kolibicu od para koje sam zaradio i da tamo proživim ostatak života,“ daleko od „bilo kakvih glupavih razgovora sa bilo kime.“
Retko je putovao, osim povremeno na odmor u Floridu ili da poseti Vilijama Šona, skoro jednako velikog otuđenika i nekadašnjeg urednika časopisa New Yorker. Izbegavajući uobičajeni Šonov sto u restoranu hotela Alginquin, nalazili su se pod satom starog hotela Biltmore, koji je bilo sastajalište mnogih studentskih generacija.
Nakon selidbe u Nju Hempšir, Selindžer je objavljivao sve ređe, da bi ubrzo potpuno prestao. Materijal iz „Freni i Zui“ (1961) i „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ (1963) već je prethodno bio objavljen u New Yorker-u, a poslednje što je od njega štampano bila je pripovetka „Hapworth 16, 1924“ koja je zauzela skoro čitavo izdanje New Yorker-a od 19. juna 1965.
Selindžer je 1997. pristao da Orchises Press, mala izdavačka kuća iz Aleksandrije u Virdžiniji, objavi „Hapworth“ kao knjigu, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Nikad nije štampao ostale objavljene pripovetke u zbirci, niti je dopuštao da se štampaju u udžbenicima ili antologijama. Jedna pripovetka, „Ujka Vigili u Konektikatu“, pretočena je u film „Moje ludo srce,“ koji je bio toliko loš da Selindžer nikada nakon toga nije prodao filmska prava.

Prijateljstvo pa izdaja
U jesen 1953. sprijateljio se sa lokalnim tinejdžerima i pristao na intervju, navodno za školsku rubriku u lokalnom dnevniku Claremont Daily Eagle. Međutim, članak je objavljen kao glavna priča i Selindžer se toliko uvredio da je prekinuo kontakte sa tinejdžerima i podigao ogradu visoku dva metra oko svog imanja. Posle toga je retko komunicirao sa novinarima, osim 1974. kada je, u pokušaju da spreči izdavanje zbirke pripovedaka, rekao novinaru Timesa:„Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“
Ipak, što je više tražio privatnost, sticao je sve veću slavu, naročito nakon što se 1961. pojavio na naslovnici Time-a. Godinama je slanje izveštača u Nju Hempšir u potragu za Selindžerom bilo novinarski sport. Selindžer je kao mladić imao tužno, melanholično lice i duboke izražajne oči, ali sada, na malobrojnim fotografijama koje su se pojavile, izgledao je ispijeno i bolesno. Kao lik sa El Grekovog platna. Mnogi su tvrdili da je trošio više vremena i snage na izbegavanje sveta nego što većina ljudi troši na normalan život, i njegova otuđenost je samo pospešivala mit koja se stvarao oko njega.
U zavisnosti od gledišta, radilo se o ludaku ili o američkom Tolstoju koji je samu tišinu pretvorio u najelokventniji oblik umetničkog delovanja. Neki su bili ubeđeni da objavljuje pod pseudonimom. Jedno vreme, krajem sedamdesetih, pričalo se da je on Vilijam Varton, autor romana Birdy. Na kraju se ispostavilo Da je Vilijam Varton pseudonim pisca Alberta Duema.
Britanski književni kritičar Ian Hamilton je 1984. predložio Selindžeru da napiše njegovu biografiju. Sasvim očekivano, Selindžer je to odbio, uz opasku da je „pretrpeo dovoljno eksploatacije i ugrožavanja privatnosti za jedan ljudski vek“. Hamilton je ipak napisao knjigu, i 1986. Selindžer je pokrenuo sudski proces da spreči korišćenje citata i parafraza iz neobjavljenih pisama. Slučaj je dospeo do Vrhovnog suda, i na iznađenje mnogih, Selindžer je dobio tužbu, mada ga je to koštalo privatnosti. (U junu 2009, tužio je i Frederika Koltinga, pisca i izdavača iz Švedske, koji je, kako se tvrdilo, napisao nastavak „Lovca u žitu“. U julu je federalni sud trajno zabranio izdavanje knjige.)
Selindžerova privatnost je dodatno ugrožena 1998. i 2000. objavljivanjem memoara Džojs Mejnard, sa kom je bio u vezi deset meseci 1973, kada je gđica Mejnard bila brucoš, a potom i objavljivanjem memoara njegove ćerke, Margaret. Neki su optuživali obe žene da žele da izvuku korist iz svoje bliskosti sa Selindžerom, a Selindžerov sin Metju napisao je u pismu nedeljniku New York Observer da je njegova sestra „neuravnotežena“ i da ne prepoznaje čoveka iz njenog opisa. Ipak, obe knjige su legendi o Selindžeru dale pomalo jezivi „hauardhjuzovski“ ton.
Selindžer je voleo da komanduje i bio je seksualno manipulativan, kako tvrdi Džojs Mejnard u svojoj knjizi. Bio je opsednut zdravim životom i homeopatijom, kao i svojom ishranom (smrznuti grašak za doručak, nedopečeni hamburger od jagnjetine za večeru). Margaret Selindžer kaže da je njen otac bio patološki samoljubiv i da je zlostavljao njenu majku, a homeopatiji i opsednutosti hranom dodala je dugi spisak drugih interesovanja: zen budizam, vedanta hinduizam, hrišćansku nauku, sajentologiju i akupunkturu. U knjizi tvrdi da je Selindžer pio sopstveni urin i da je satima sedeo u orgonskoj kutiji.
Ali da li je pisao? To pitanje je mučilo selindžerologe, a u nedostatku pravih dokaza, kružile su razne glasine. Godinama nije napisao ni reč. Ili je, poput junaka Kubrikovog filma „Isijanje“, stalno ispisivao jednu te istu rečenicu. Ili je, kao Gogolj pred kraj života, napisao mnogo, ali na kraju sve spalio. Džojs Mejnard misli da je u sefu držao bar dva romana, ali ih nikada nije videla.

Detinjstvo i mladost
Džerom Dejvid Selindžer je rođen na Menhetnu na Novu godinu 1919, kao drugo od dvoje dece. Sestra Doris, koja je umrla 2001, godinama je radila kao nabavljač haljina za Bloomingdale’s. Kao i Glasovi, i deca Selindžerovih su bila iz mešanog braka. Otac Sol, bio je Jevrejin, rabinov sin, ali dovoljno asimilovan da se bavi uvozom sira i šunke. Njihova majka, Mari Džiliš, bila je poreklom Irkinja, rođena u Škotskoj, ali je promenila ime u Mirijam kako bi se više dopala svekrvi i svekru. Porodica je živela u Harlemu kada je Selindžer rođen, ali pošto je firma Sola Selindžera dobro poslovala, preselili su se prvo u 82. ulicu, a zatim na Park Aveniju.
Iako nikad nije bio naročito dobar učenik, Selindžer, koga su u to vreme zvali Soni, pohađao je progresivnu školu Makbarni na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. (U molbi za upis je kao oblasti interesovanja naveo dramaturgiju i tropske ribe.) Ali ponavljao je posle dve godine i 1934. su ga poslali u vojnu akademiju Valley Forge u Pensilvaniji, koja mu je kasnije poslužila kao inspiracija za Holdenovu školu Pensi. Selindžer je bio kapiten mačevalačkog tima, a postao je i urednik književne rubrike školskog godišnjaka Ukršteni mačevi. Napisao je i himnu škole, koja je bila iskreni pastiš devetnaestovekovnoj osećajnosti ili ironično remek delo:
Ne skrivaj suze ovog zadnjeg dana, U tuzi tvojoj nek ne bude srama, Što ne šetaš više sivim stazama, Što više ne igraš tu igru. Četiri su godine radosne prošle – da li će ta vremena ostati nam draga, Uživaj u ovim kratkim danima, Ostalo ih je još svega par.
Nakon nekoliko dosadnih nedelja provedenih na Univerzitetu u Njujorku, Selindžer je 1937. otputovao sa ocem prvo u Austriju, pa zatim u Poljsku, a plan je bio da ga otac uputi u trgovinu šunkom. Pošto je shvatio da to nije za njega, vratio se u Ameriku i proveo jedan semestar na Ursinus koledžu u Koledžvilu u Pensilvaniji. Vršnjaci ga se sećaju kako šeta studentskim gradom u crnom kaputu i govori kako će napisati Veliki američki roman.
Najtrajnija avantura sa visokim obrazovanjem za Selindžera je bila večernja škola na univerzitetu Kolumbija 1939, gde mu je predavao Vit Banet, i pod njegovim pokroviteljstvom je uspeo da proda jednu pripovetku, „Mladi ljudi“, časopisu Story. Nakon toga je prodao priče novinama Esquire, Collier’s i The Saturday Evening Post – sve su to bili konvencionalni radovi, sa malo originalnosti.
Nakon nekoliko odbijanja, Selindžer je 1941. konačno objavio pripovetku u New Yorker-u, što je u to vreme bio najveći cilj svakog ambicioznog pisca. Pripovetka se zvala „Mala pobuna kod Avenije Medison“, i kasnije će poslužiti kao jedna od scena u „Lovcu u žitu“. Ali urednici časopisa su se premišljali, navodno zabrinuti jer se priča mogla protumačiti kao ohrabrivanje dece da beže iz škole, i držali pripovetku pet godina – što je čitava večnost, čak i za New Yorker – da bi je konačno objavili 1946, negde na poslednjim stranicama broja.
U međuvremenu, Selindžera su mobilisali. Služio je u kontraobaveštajnoj jedinici pri četvrtoj pešadijskoj diviziji, a zadatak im je bio da ispituju nacističke dezertere i simpatizere. Bio je stacioniran u Tivertonu, gde se odvija radnja pripovetke „Za Esme – s ljubavlju i mučninom“ – verovatno najupečatljivije od „Devet priča“. Šestog juna 1944. iskrcao se na plažu Juta, a kasnije učestvovao u Ardenskoj bici.
Hospitalizovan je 1945. zbog „borbenog zamora“ – što je često bio eufemizam za nervni slom – i nakon oporavka ostao u Evropi i po završetku rata, tragajući za funkcionerima nacističke partije. Oženio se Nemicom, ali brak nije potrajao – radilo se o doktorki o kojoj su biografi otkrili vrlo malo podataka. Zvala se Silvija, kako kaže Margaret Selindžer, ali ju je Selindžer uvek zvao Saliva (sline).

Drugačiji pisac
Vrativši se u Njujork, Selindžer se uselio kod roditelja i, kako ni tokom rata nije prestajao da piše, nastavio karijeru. „Savršen dan za bananaribe“, jednostavna, misteriozna i Selindžerova najpoznatija pripovetka, objavljena je u New Yorker-u 1948, i nagoveštavala je, ispostaviće se tačno, da je Selindžer postao sasvim drugačiji pisac. Kao i mnogi drugi pisci, on u New Yorker-u nije video samo novine, već i svoj dom, sprijateljivši se sa urednikom, Vilijamom Šonom, koji je i sam bio povučen i agorafobičan – srodna duša. Selindžer je 1961. Šonu posvetio „Freni i Zui“, napisavši:
Molim svog izdavača, mentora i (Bog mu pomogao) najprisnijeg prijatelja Vilijema Šona, geniusa domusa „New Yorkera“, navijača svih autsajdera, zaštitnika neproduktivnih, branitelja beznadno bombastičnih, najpreteranije skromnog od svih bogomdanih velikih umetnika-urednika, da prihvati ovu naoko prilično neuglednu knjigu.
Kao mladi pisac, Selindžer je bio neka vrsta zavodnika, i zabavljao se, između ostalih, sa Unom O’Nil, ćerkom Judžina O’Nila i budućom ženom Čarlija Čaplina. Godine 1953. upoznao je Kler Daglas, ćerku britanskog kritičara Roberta Langdona Daglasa, u to vreme devetnaestogodišnju studentkinju sa Radklifa, koja je dosta podsećala na Freni Glas (ili obrnuto): venčali su se dve godine kasnije. (Gđica Daglas se u međuvremenu udala i razvela.) Margaret je rođena 1955, a Metju, koji je sada glumac i filmski producent, 1960. godine. Ali brak je ubrzo krenuo pogrešnim tokom, i gđa Daglas je 1966. zatražila razvod, tvrdeći da bi joj „ostanak u braku ozbiljno narušio zdravlje i ugrozio razum“.
 Veza sa gđicom Mejnard, u to vreme brucoškinjom s Jejla, počela je 1972, nakon što je Selindžer pročitao njen članak u New York Times-u pod naslovom „Osamnaestogodišnjakinja se priseća svog života“. Živeli su zajedno, ali veza je naglo prekinuta posle 10 meseci, kada joj je Selindžer saopštio da ne želi decu. Neko vreme, tokom osamdesetih, Selindžer je bio u vezi sa glumicom Elejn Džojs, a krajem te decenije oženio je znatno mlađu negovateljicu Kolin O’Nil. O tom braku se ne zna mnogo, jer je gđa O’Nil prihvatila muževljev kodeks privatnosti.
Selindžer je za sobom ostavio sina Metjua, gđu O’Nil i ćerku Margaret, kao i troje unučadi. Njegovi zastupnici u saopštenju za medije navode: „U skladu sa njegovom beskompromisnom životnom željom da štiti i brani svoju privatnost, neće biti memorijalnog skupa, i porodica traži da se poštovanje pema njemu i njegovom delu u ovom periodu iskaže i njima, pojedinačno i kolektivno.“
„Selindžer je govorio da u ovom svetu živi, ali da nije njegov deo,“ kaže se još u saopštenju. „Njegovo telo više nije tu, ali porodica se nada da je on i sada sa onima koje voli, bilo da se radi o verskim ili istorijskim ličnostima, ličnim prijateljima ili književnim likovima.“
Što se tiče porodice Glas, Selindžer je po svemu sudeći nastavio da piše o njima. Džojs Mejnard kaže kako je videla čitave police svezaka posvećenih porodici. U Selindžerovim delima, porodica Glas se prvi put pojavljuje u „Savršenom danu za bananaribe“, gde Simor, najstariji i najvoljeniji sin, oduzima sebi život na medenom mesecu. Likovi za koje ćemo kasnije saznati da su članovi porodice Glas pojavljuju se nakratko u „Devet priča“, ali porodična saga zaista počinje da se razvija u „Freni i Zui“, „Podignite visoko krovnu gredu, tesari“ i „Hapworth“, noveli koja je na prvi pogled pismo koje sedmogodišnji Simor piše sa kampovanja, gde vidimo da on već čita na nekoliko jezika i žudi za gđom Hepi, ženom vlasnika kampa.
Čitaoci takođe saznaju ponešto o roditeljima, Lesu i Besi, izmučenim bivšim zabavljačima, i o Simorovoj braći i sestrama, Freni, Zuiju, Badiju, Voltu, Vokeru i Bubu, o stanu Glasovih na gornjoj zapadnoj strani Menhetna, o kvizu na radiju u kojem su deca učestvovala. Retko je kada u književnosti neka porodica opisivana sa toliko ljubavi i detalja.
Možda i sa previše ljubavi, kako su pojedini kritičari prigovarali. Objavljivanje „Freni i Zui“ podelilo je čak i najvernije Selindžerove čitaoce. Džon Apdajk je u časopisu Times Book Review napisao: „Selindžer voli Glasove više od dragoga Boga. Previše ih i isključivo voli. Skriva se u njima. Voli ih na uštrb umetničke umerenosti“. Drugi čitaoci nisu voleli sve prisutniji istočnjački misticizam u sagi, to kako je Simor, iz kasnijih prepričavanja, prerastao iz suicidalnog mladića u genija, u proroka, pa čak i u sveca.
Ali u članku iz 2001. za New York Review of Books, Dženet Malkom tvrdi da su se kritičari prevarili u vezi sa Selindžerom, kao što kratkovidi savremenici nisu razumeli Tolstoja. Upravo one stvari na koje se ljudi žale, tvrdi gđa Malkom, jesu to što čini Selindžera velikim piscem. To što se Glasovi (kao i njihov tvorac) ne snalaze u svetu i jeste poenta, piše ona, i to govori isto toliko o tom svetu koliko o ljudima koji se u njemu nisu najbolje snašli.
 
Čarls Magrat, The New York Times, 28.01.2010.
Preveo Ivica Pavlović


SUSRET SA HEMINGVEJOM

JEDNA od velikih priča u istoriji književnosti jeste ona o susretu Ernesta Hemingveja i Selindžera u Parizu 1944. Hemingveja, koji je u to vreme imao tretman kao Tolstoj u Rusiji, mladi tamnokosi narednik Selindžer potražio je u hotelu "Ric". Rekao mu je koliko se divi njegovim delima i kasnije pričao prijateljima kako je slavni pisac veoma prijatan i velikodušan, nimalo impresioniran sopstvenom veličinom. Uspostavili su veoma dobar odnos i Ernest se ponudio da pogleda neke njegove priče. Pošto je pročitao "Poslednji dan poslednjeg odsustva" Hemingvej je izrazio divljenje prema peru mladog kolege. Selindžer se vratio u svoju jedinicu u stanju blagog ushićenja i nikada nije krio da je on imao ogroman uticaj na njegov stil pisanja.

   

Džerom Dejvid Selindžer , delovi iz romana i pripovetki

 

 

Hamsunove misterije

Norveški nobelovac je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija neznatno prisutna, ako izuzmemo antisemitske komentare. Antimaerikanizam, romantična vezanost za zemlju i seljaka, veličanje natčoveka – odveli su ga pravo u zagrljaj nacizma
Nobelovu nagradu poklonio Gebelsu: Knut Hamsun

Knut Hamsun, veliki norveški pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, rođen pre tačno 150 godina (4. avgusta 1859), provodi detinjstvo na severnim Lofote ostrvima, u sredini koja utiče na njegovu izraženu privrženost prirodi u kasnijoj književnoj delatnosti. Kao mladić okušava se kao učitelj, kamenorezac i radnik na izgradnji puteva. Tokom osamdesetih godina 19. veka u dva navrata boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, oba puta se vraćajući obuzet mržnjom prema američkoj kulturi i društvu.

Kao mlad momak, ne navršivši osamnaestu, Hamsun dovršava nekoliko pastoralnih novela, ali pažnju javnosti privlači tek po objavljivanju romana Glad (1890). Ova knjiga, koja je delimično autobiografskog karaktera, portretiše jednog mladog, neuspešnog pisca iz Kristijanije (sadašnjeg Osla) u očajničkoj borbi za egzistenciju, a ono što je veoma neobično za pisane teme tog doba jeste potpun nedostatak bilo kakve društvene kritike i optuživanja. Iznurujuća glad, njen uticaj na psihu, beskompromisno je opisana u svim stadijumima koji polako uništavaju mladićev nervni sistem i samokontrolu.

I u sledećem Hamsunovom romanu – Misterije (1892) – glavni junak Johan Nagel je enigmatični autsajder koji ne nalazi razumevanje svoje sredine, ali koji, za razliku od svog prethodnika iz Gladi, uopšte ne želi da ga razumeju! Nagel se jednoga dana pojavljuje u lokalnom provincijskom gradiću i gonjen iracionalnim i instinktivnim silama izaziva pravi metež u njegovim buržoaskim krugovima – on je cinični natčovek u duhu Fridriha Ničea, bez ikakvog obzira prema ostalim ljudskim bićima.

Nagelovski tip se pojavljuje i u jednoj od najpopularnijih ljubavnih pr iča svetske književnosti, u lirskoj pripoveci „Pan” (1894), ovoga puta u scenografiji prirodnih prostranstava severne Norveške. Poručnik Tomas Glan je vuk samotnjak, lovac i zaljubljenik u prirodu, iscrpljen modernom civilizacijom. Kroz susret sa mladom ženom Edvardom, Glan doživljava ljubav kao toksičnu ekstazu kojoj naposletku podleže. Na kraju beži u Indiju i slučajno gine u lovu – civilizacija je ubistvom poručnika odnela simboličnu pobedu nad prirodom.

Tesno vezana za Pana je i kratka, malčice sentimentalna erotska fantazija „Viktorija” (1898), još jedan bestseler kojim Hamsun zatvara krug svog mladalačkog spisateljstva i produbljuje kontrast između slobodne individue i građanina, između prirode i kulture. Lutalica zrelih godina Kund Pedersen (što je Hamsunovo pravo ime!) putuje kroz norveške šume od farme do farme i obavlja poslove koji mu se u trenutku nude. Sve vreme pokušava da pronađe svoj put do jednostavnog, primitivnog bitisanja u nastojanju da izleči svoj iskorenjeni duh – ali uzalud!

Hamsun se iz subjektivne naracije u prvom licu pomera u ozbiljniji, objektivniji način pisanja koji dolazi do pune snage u epskim, takozvanim Segelfos novelama (1913–1915). Njihove radnje su ponovo smeštene u severnu Norvešku, ali umesto koncentracije na individuu, Hamsun uspeva da da sveobuhvatan realističan opis društvenog okruženja. Glavna tema je sukob između starog, patrijarhalnog feudalnog sistema i materijalnog progresa. Njegove simpatije su bez svake sumnje na strani starog sistema, a glavni negativac obe knjige je beskrupulozni nikogović Holmengra, povratnik iz Amerike koji planira reformu regiona u duhu modernog kapitalizma.

Hamsunova poruka postaje pozitivnija u monografiji Blagoslov zemlje (1917) koja mu donosi svetsku slavu i za koju je 1920. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost. U njoj tka priču o naseljeniku Isaku koji neumorno, velikom upornošću, krči šumu za oranicu i polako podiže svoju farmu. Realan opis svakodnevice i borbe za život Isaka i njegove supruge, ukl jučujući jedno ubistvo i kaznu, pretvara se u optimističnu himnu plodonosnoj zemlji i ljudima koji na njoj, i od nje, žive – porukom koju je kasnije, motom „Krv i tlo“, zloupotrebljavala ideologija nacizma.

Motiv lutalice Hamsun će upotrebiti i u svojim novelama nastalim 1927–1933. Ovde su glavni junaci hvalisavi sanjari i lutalice, s tim što ih Hamsun vidi kao kopije Pera Ginta, onakvog kakvog ga je portretisao Henrik Ibzen – iščupanih iz korena i plitkog karaktera. Hamsun ih zbog toga osuđuje, iako je njima, kao autor – fasciniran.

Hamsunova mistična vezanost za zemlju, njegova glorifikacija natčoveka, njegov antiamerikanizam i uspeh u Nemačkoj u kojoj su njegovi romantični opisi seljaka primljeni sa naročitim entuzijazmom – svi ti elementi su ga odveli pravo u zagrljaj nacizma. Pozdravio je nemačku okupaciju Norveške za vreme Drugog svetskog rata, posetio je Hitlera i poklonio je svoju Nobelovu nagradu Gebelsu, ali je inače ostao veoma pasivan u svojoj domovini. Nikada se nije učlanio u norvešku nacističku stranku za razliku od svoje supruge Mari Hamsun koja je postala njen militantni zagovornik i koju mnogi Hamsunovi đaci vide kao glavni razlog za muževljevo odobravanje nemačke okupacije.

Posle oslobođenja (maj 1945) Hamsun je optužen za izdaju ali je ocenjen kao senilan, ili, kako se to navodi u protokolu – „oslabljenog mentalnog zdravlja“, zbog čega je kažnjen novčano. Devedesetogodišnji pisac je porekao svaku mogućnost svog eventualnog mentalnog nedostatka u knjizi Po zaraslim stazama (1949), divno napisanoj autobiografiji u kojoj, međutim, ne pokazuje ni trun kajanja!

Hamsun je i dan-danas velika enigma – ubeđeni nacista koji je napisao seriju remek-dela u kojima je ova ideologija samo neznatno prisutna. U njima je nemoguće pronaći bilo kakvu glorifikaciju samog nacizma, mada postoji nekoliko antisemitskih komentara. Njegovo stvaralaštvo i danas pleni superiornim umetničkim kvalitetom koji varira od jetke poruge do nežne lirike. Njegova narativna tehnika majstor ski kombinuje direktan i indirektan govor, objektivno mišljenje i sveznajućeg autora, čime uvodi u evropski modernizam 20. veka.

Autor je šef Katedre za skandinavistiku bečkog univerziteta

Sven Hakon Rosel

Danac Johans,

 

 

 

 

Cezar Danon, London

 

 

Nekoliko hiljada nas Jevreja bilo je zatočeno, u italijanskom konc. logoru na hrvatskom otoku Rabu, od 1942. do 1943. godine. Poslije kapitulacije fašističke Italije, jeseni 1943. vojno sposobni logoraši otišli su u partizanske jedinice. Starije žene i djeca krenuli smo u zbjegove, u planinske predjele Like, Korduna i Banije u Hrvatskoj, gdje su vlast imali partizani. Nacisti su često upadali u partizansku teritoriju, hvatali su i ubijali Jevreje. Žrtve takvih napada, pored mnogih drugih, bili su i očev brat Mošo, sestra Sara, mostarski komšija, ugledan trgovac, David Koen i drugi. Stalno smo bili u strahu i životnoj opasnosti, a glad je bila naš redovan pratilac. Zahvaljujući sudbini i sreći uspjeli smo preživjeti II svjetski rat. Sredinom 1944. godine došao sam sa porodicom, ocem, majkom, sestrom, tetkom sa dvoje djece i dvjema rodicama čija je majka stradala u ratnom vihoru, a moja mater je preuzela brigu o njima, u grad Glinu. Glina je bila jedan od većih gradova u kojima su vlast imali partizani. Problem nam je bio naći smještaj. U mjesnom odboru su nas uputili na nekog stranca koji sam stanuje u velikoj sobi, pa ako nam on dozvoli možemo se tu smjestiti. Drugdje slobodnog prostora nije bilo.

Pronašli smo sobu i stranca-stanara, koji se bez problema složio da nas devetero budemo njegovi cimeri. On je Danac i zove se Johans. Brzo smo se sprijateljili pa i zavoljeli. Saznali smo o njemu slijedeće. Iz bogate je porodice iz Kopenhagena. Voli pustolovine i avanture. Poznaje dobro mašinstvo i motore. Slučajno je dospio u njemačku vojsku i postao šofer, a opet slučajno se našao na Kordunu i Baniji, u Hrvatskoj. Sa natovarenim kamionom prebjegao je partizanima. Prvo vrijeme borio se kao partizanski borac. Pošto je poznavao mašinstvo, prebačen je na rad u električnu centralu Gline. Zavolio je partizane i postao je istinski antinacista. Od odjeće imao je samo kombinezon. Na lošem, ali ipak razumljivom našem jeziku, pričao nam je kako je Danska lijepa, pitoma i bogata zemlja, a posebno Kopenhagen. Također je pričao i o hrani u Danskoj. Pri svakom obroku se stavlja i tanjir butera, te može se namazati debelo koliko ko želi. Mi koji smo tada, zajedno sa Johansom, redovno bivali gladni, oskudno i neredovno se hranili, o buteru i lijepoj hrani mogli smo samo sanjati, ili kao priče pričati. Jednom prilikom, neprijatelj je sa brojnom vojnom jedinicom krenuo na Glinu, u kojoj tada nije bilo partizanske vojske. Johans je opravio - osposobio neki talijanski tenk, tako da je samo on znao sa njime upravljati. Taj tenk imao je od naoružanja dva mitraljeza, a posada su: vozač i mitraljezac. Neprijatelj je znao da nema u Glini partizanske vojske, pa su išli slobodno u grupi. Iz zasjede Johan je izjurio sa tenkom, a mitraljezac je kosio neprijatelja u pravom smislu te riječi. Preživjeli su panično pobjegli odakle su i došli. Tako su Johans i mitraljezac spasili Glinu. Dočekani su u Glini oduševljeno, kao heroji. Johans je dobio novu uniformu i veliku količinu prvoklasne hrane. Svi smo se dobro najeli. Jednom prilikom sam ga zamolio, ako negdje nade feršlus biću mu zahvalan, jer mi majka misli sašiti bluzu pa bi umjesto dugmadi volio feršlus. Johans je zgrabio nož i sa svog kombinezona odrezao je feršlus i dao ga meni, a sve tako brzo da ja, iznenađen i van sebe, nisam stigao da ga u tome spriječim. Kombinezon je zatvarao pomoću komada žice. Taj feršlus sam čuvao sve do ovoga rata 1992. godine. Uporno nam je govorio: kada završi rat obavezno moramo ga posjetiti u njegovom Kopenhagenu. Početkom 1945. uz pomoć neke strane delegacije, Johans je otišao u Dansku. Sa tugom smo se rastali od našeg prijatelja Johansa. Poslije rata, jako sam želio uspostaviti kontakt sa Dancem Johansom, ali mi to nije uspjelo ni do današnjeg dana.

Sigrid Undset - Kristina Lavransova kći

Aktuelni društveni i kulturni problemi i industrijalizacija davali su osnovu i materijal za opise konfliktnih situacija. Pisci su se često vraćali u vreme, a više njih napisali i serije istorijskih romana. Opisivali su probleme u opštoj etičkoj i delimično religioznoj perspektivi. Galerija likova proteže se gotovo uvek na više generacija. Izveštavanje je hronološko i ”neutralno”; izvestilac ”nevidljiv” i principijelno ”sveznajući”; ugao posmatranja menja se između više osoba, te u tim situacijama nalazimo malo pripovedačkih komentara. Naturalistički pogled na svet, izgrađen na darvinizmu, pozitivizam i utilitarizam, prisutni su slojevitije nego ranije. Javile su se idealističke i metafizičke ideje (”Filozofija intuicije” Henrija Bergsonsa dobila je svoje značenje u stihovima Olafa Bullsa). Diskutovane su verske psihološke studije Williama Jamesa: The Varieties of Religions Experience (1902); knjiga je izašla na danskom, 1906. Kristofer Visted (1873-1949) napisao je delo: Naša stara seoska kultura (Vor gamle bondekultur), a Harry Fett (1875-1962) istražuje u nizu dela norvešku narodnu umetnost.
 

U toj atmosferi razvio se ”novi realizam” u norveškoj književnosti. Roman je postao dominirajuća vrsta. Važniji deo opisa o deci ispunjen je psihološkim i pedagoškim idejama. Realistički ram varira u romanu Sigrid Undset u opisivanju natprirodnih događaja koji ne pripadaju nekom drugom svetu, nego svakodnevnom životu u kojem se ”kreću” iracionalne snage. Sigrid Undset otvoreno akceptira narodna verovanja o natprirodnim silama. To je, u delu, ono nepoznato što muči čoveka u situaciji kad ne zna šta da učini. U trilogiji (1920, 1921, 1922) nalazimo čitav niz ovakve vrste, koji se kao strukturalni element upliće u načine kazivanja. Mračne šume i mračne, hladne i uske ulice² postaju ogledalo teskobe, neprijatnih osećanja, čežnje iskrsle iz niza pitanja na koje ličnosti ne nalaze odgovore.
 

”Put je ulazio u gustu šumu. Jahali su ispod Hammeråsa; dolina je postajala uska i tamna, a žubor rijeke čuo se jače i snažnije; vidjeli su odbljesak Lågena, tekao je ledeno zelen sa bijelim pjenušanjem između strmih planinskih zidova.”
 

Kao u mitovima o mrtvim dušama, Kristin je psihički zbunjena i uznemirena jer ne može da izleči Simonovog sina, te odlazi do ”onog sveta”, odnosi darove i ”dobija” pomoć. Nalazimo čistu psihoanalitičku predstavu i veliko interesovanje za psihološku analizu. Moguće je čitati ”Kristin” kao socijalnu i psihološku studiju prožetu magičnim i fantastičnim doživljajima. Moguće je čitati i kao roman psihološkog realizma.

Bračni motiv plasiran je u središte glavne radnje i to prvo kao ljubav, a zatim kao negativno iskustvo. Postepeno i detaljno razvija se radnja, a u tom dugom razvojnom procesu otkrivaju se ličnosti, njihove navike i želje i njihov odgoj koji ih razdvaja.

Osnovni konflikt proizlazi iz činjenice o ograničenju slobode. Tematika obuhvata socijalne odnose, lični moral i položaj žene u društvu. Dvoznačno: za doba u koje je delo napisano i za sva vremena, kad se ima u vidu istaknuti problem.

Žene susrećemo pojedinačno: u svojim kućama kao domaćice, u tuđim – kao radnice na imanju; nalazimo ih i u manastirima, na selu, na svadbama, pri lečenju bolesnika, u katunima...Žena je kćerka, majka, supruga ... Ona prede, tka, sije, kuha ... obavlja niz poslova u domaćinstvu. Ona se raduje i sanja. Žena je žena, sa svojom individualnošću, svojim mislima, željama, u svojim razmišljanjima. Jednako kao i muški deo sveta razmišlja o pojmovima, o Bogu, o postojanju, razumevanju. U životu je, međutim, često potisnuta u drugi plan i dovedena u situaciju da drugi odlučuju o njoj. Sigrid Undset govori o realizaciji sopstvene volje, o borbi i pravu na vlastiti izbor.

Ne bi se moglo reći da Sigrid Undset pripada nekom ”feminizmu” koji glorifikuje ženu i bori se isključivo za ženska prava. Daleko od toga. ”Ljudi” se razlikuju, Sigrid Undset rastvara situacije i u najboljim opisima daje i veoma primitivne i zle žene koje, uljuljane u svom osećanju sigurnosti, nisu spremne da razumiju onu situaciju u kojoj je ekonomski obespravljena osoba u situaciji da se bori za svoje dostojanstvo.

Sve ono dalje što ne poznajemo, a što na neki način upravlja, u tim teškim situacijama, ljudskim životima, zove se nesigurnost.

Upravo je ta vrsta nesigurnosti psihološko-ekonomska kategorija kojoj je Sigrid Undset posvetila čitav niz stranica ovog romana.

 

Asocijacije

I

Imponirajuće je koliko se tekstovnih motiva iz Kristin-trilogije može plasirati u šemu iz istorije, prava, psihologije, književnosti. Stvarnost je nepoznata. Čitajući ”Kristin”, delo koje je od epohalnog značaja za norvešku kulturu, javile su se asocijacije. Jedno je van svake sumnje: seoski svet i opisi prirode podsetili su me na Tolstoja. S tim u vezi pronašla sam i neka druga verovatna obrazloženja: kao da je došlo do prožimanja u stvaralačkom procesu, što uopšte ne predstavlja ništa neobično: niko ne postaje pisac tek tako i ni iz čega, pre se nešto stvarno dogodi, a nešto se i pročita i tako nastaje stvarnost književnog dela.
 

”Det var en bitende kold kveld, så
sneen skrek under føttene; stjernene
gnistret tett som rim på den svarte himmel.”
 

”Veče je bila hladna, sneg je
pucketao ispod obuće; zvezde
su svetlucale kao inje na ogromnom nebu.”
 

Može se nazvati intuicijom. Bilo je to mesto kad sam prvi put pomislila na Tolstoja. Da li je veza slučajna?

Veliki ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj rodio se 1828; živio je i radio na imanju Jasna Poljana nedaleko od Moskve. Umro je 1910. Napisao je, između ostalog, i dj+elo Rat i mir za koje nije nikada dobio Nobelovu nagradu.

”Anarhista”, nije mogao dobiti nagradu.³

Lav Tolstoj dospeo je u Norvešku svojim delima, romanima Ana Karenjina i Rat i mir, prvenstveno, a to je bilo osamdesetih godina devetnaestog veka.⁴

Čitali su ga:

Ibsen i Bjørnson i Hamsun i Alexander L. Kielland (: Čelan) i Jonas Lie. Te 1910. imala je Sigrid 29 godina. Iste godine izdala je delo ”Mladost”, a sledeće i roman ”Jenny” od kada je definitivno priznata u svetu književnosti. Sigrid Undset dobila je Nobelovu nagradu. Bilo je to 1928. Carl Nærup ”syntes” (”je smatrao”, norveški, nap. redakcije) da ”Kristin” podseća na Rat i mir. A evo šta je ona odgovorila:
 

”Ja nisam nikada čitala Lea Tolstoja, ja sam uvek bila zapadno orijentisana.”

Razgovor je tekao, zapravo, ovako:
 

Kritičar:

”U norveškoj književnosti javlja se Sigrid Undset kao pisac naših najjačih, najbolje napisanih i najoriginalnijih istorijskih romana: Kristin Lavransdatter i Olav Audunssøn; po obimu i bogatstvu sadržaja dostigli su majstorsko delo epske umjtnosti: Tolstojev Rat i mir.”

Iz dijaloga: novinari i Sigrid Undset:
 

-”Rekoste li da Nærup uspoređuje ’Kristin Lavransdatter’ sa ’Ratom i mirom’? Zar ne mislite da je to laskavo?”
 

G-đa Undset, poluglasno:
- Nisam ga čitala.

Kasnije:
- Teško čitam ruski. Ja, no roman je predivan. – Zar nije? (hladno, nezainteresovano), ja sam uvijek bila orijentisana zapadno.”
 

Carl Nærup je kritičar velikog formata. Napisao je 1897. i ”Opise i ugođaje u mladoj književnosti”, kao i poglavlje o modernoj norveškoj književnosti, 1890-1904, koje je sastavni deo knjige ”Ilustrovana norveška istorija književnosti”, autora Henrika Jæegera (1854-95). Carl Nærup bio je impresionistički kritičar sa velikim talentom za snažna tumačenja; kritika mu je predstavljala profesiju, ”životni zadatak”, imao je veliki uticaj na čitalačku publiku, mnogo veći nego ijedan norveški kritičar pre njega. Pretpostavku ne želim pretvoriti u insinuaciju. Mogu jedino navesti da nije trebalo znati ruski; Tolstojeva dela su već bila prevedena na danski.

Amalie Skram (1847-1905) bila je oduševljena ”Porodičnom srećom”; svoje osećanje unela je poput čitaoca u roman ”Afkom”, 1898:

– To je ”Porodična sreća” – kaže jedna njena ličnost – od jednog ruskog pisca. Ja pre nisam ništa čitala od njega, niti sam čula njegovo ime. No, to mora da je izuzetan pisac. To je veliki književnik, Henrik! Moraš ga pročitati, nemoguće je opisati.
Tolstoj je govorio s dužnim poštovanjem o Bjørnsonu. Bjørnson je poslao Tolstoju primerak svoga dela ”Kralj”.Vezu između ”Kristine – Lavransove kćerke” i Tolstojevog dela ne mogu dokazati. Ovde je reč o asocijacijama.

II

Høviska književnost bila je veoma popularna u srednjem veku. Varlaam i Joasaf i Tristan i Izolda prevedeni su za vreme kralja Håkona Håkonssona. Popularna tema ovih dela koje su ”kao dašak, sa novim idealima i tonom dolazili iz stranog sveta”, bila je ljubav.U romanu nalazimo situaciju u kojoj su Kristin i Ingebjørg (dve vrsnice) napadnute od pljačkaša, a Erlend i njegov pratilac dolaze iz šume jašući na konjima i to u poslednjem trenutku. Mladi ljudi spašavaju devojke, a Erlend postaje Kristinin vitez.Viteška romantika prožeta je stilom sage. Nalazimo je između ostalog u Tristanu i Izoldi i u Pripovestima o kralju Arturu.⁵

”Priče o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola”, prevela je Sigrid Undset 1815. godine.Taj način opisivanja oseća se naročito u prvom delu romana.


III


”Kristina – Lavransova kćerka”. To je delo o familijarnim odnosima, o osećanju dužnosti i poštovanja prema roditeljima i o odnosima između roditelja i dece. Navodim dva odlomka.

”Kristin”:

”Čula je potok koji je tekao i žuborio negde u blizini; pošla je prema zvuku dok ga nije pronašla; popela se gore na neki veliki kamen i oprala ruke i lice, znojno, izujedano od komaraca. Ispod kamena videla se voda u tihom, slabom padu, a u sredini odsjaj planinskog zida i nekoliko malih breza i busenja – bilo je to najlepše ogledalo, a Kristin je radosno dotrčala do potoka i posmatrala se u vodi – htela se uveriti u ono što joj je Istrid rekla, da sliči svome ocu.⁶ Smejala se, micala glavom i naginjala napred, sve dok se njena kosa nije susrela sa onom svetlijom koja je ovijala njeno lice u potoku.
Svuda okolo raslo je neverovatno mnogo svetlocrvenog cveća koje se zove vodeni koren; cvetovi su bili crveniji i lepši ovde kod planinskog potoka nego kod kuće duž reke. Onda je Kristin brala i povezala svaki cvet uzicom od trave sve dok nije napravila najlepši, najbogatiji svetlocrveni venac. Devojčica ga je postavila na glavu i potrčala do slapa da vidi kako izgleda, sad je bila udešena poput odrasle devojke koja se sprema da ide na igranku.”

Iz autobiografskog djela ”Jedanaest godina”:

”Tog malog terakota konjica iz Troje koji je dobio od Schliemanna; posudio je Ingvildi, jer je uživao u razmišljanju, ovde se igra njegovo malo mlado s bucmastim, oznojenim rukama sa jednom igračkom kojom se možda igralo neko dijete iz Troje pre nekih hiljadu godina.”

”Sva izdanja saga ležala su na najdonjoj polici regala, a Ingvild je ležala na stomaku, na tepihu, kad bi čitala svome ocu.”

Onda je pitala, a on joj je tumačio poreklo svake reči ili kakav je bio narodni način razmišljanja u starijim vremenima, jer se iza neke neobično izgrađene rečenice ili genitiva ili dativa koje nemamo više u jeziku, krije uvek neki način razmišljanja koji se razlikuje od ovog savremenog. Zato se bacila na učenja novog i starog norveškog, ne razmišljajući da bi to moglo biti teško. Teže odlomke, kao stihove iz Edde (”Starije”), čitao joj je i prevodio.

U biografiji o Sigrid Undset nalazimo i ove podatke:

1912. Venčala se za Andersa Castusa Svarstada.
1916. Usvaja muževu decu, iz njegovog prvog braka.
Kristina – Lavransova kći – to je devojka koja je veoma privržena ocu.
Sigrid Undset slika bračne konflikte i snažne suprotne interese. Kristin živi u braku sa Erlendom čiju je jecu, iz veze sa prvom ženom, priznala; razvode se formalno, a Erlend odlazi da živi na svome imanju. Neretko pisci unose i vlastito životno iskustvo u svoja dela.

Radnja romana

Dešava se u periodu između 1306 – 1349. Događaji su smešteni u Hamar, Oslo, Tunsberg, Nidaros (norveški gradovi), u Gudbrandsovu dolinu, (u Trøndelagu), u Dovre (planina), kao i na imanja: Jorun (Jørundgård), Dyfrin, Husaby, Haugen ...¹¹

Priroda je filmska, ljudi se kreću, često na skijama, na konjima ili u kolima, te se slike javljaju i smenjuju, a uglovi posmatranja menjaju.
 

Šta vidimo u tim kadrovima?
 

Norveško more, fjordove, potoke, reke, vodopade...

Izražajnom snagom proizvodi Sigrid Undset impresiju karakterističnim pojedinostima koje oživljavaju područja ili oblasti u kojima se događa radnja romana. Oslo, i tada glavni grad, okružen šumovitim brdima, sa Akers-rekom, ispod Ekeberg-brda; pristaništa povezana: sa Danskom, Švedskom, Engleskom i Nemačkom; Akerhus – sa šumama; Trondheim, osnovan u X veku, sa najpoznatijom građevinom, Nidarosdomen, sa Dovre-planinom, sa Nid-rekom koja uranja u trondheimski fjord; Gudbrans dolina (pokrajina Oppland – danas), sa naseljima, seoskim gazdinstvima, obradivim površinama.
 

”Venac” je prvo i najinteresantnije delo. ”Gazdarica” sadrži epsku širinu i mirnoću u opisu atmosfere i likova; to je onaj način koji podseća na veliko delo ruske književnosti. ”Krst” je u dobrom delu simboličan.
 

1. ”Vijenac”¹²
– Jørundgård (naziv imanja)
– Venac
– Lavrans Bjørgulfssøn
 

2. ”Gazdarica”
– Grešni ljudi
– Husaby (imanje)
– Erlend Nikulaussøn
 

3. ”Krst”
– Pristojnost
– Grešnici
– Korset
 

U ekspoziciji je predstavljeno imanje Jørun, vlasništvo bogatog seljaka Lavransa Nikulaussøna.

Kristin je devojčica – doselila se u Jørundgård sa majkom (Ragnfrid) i ocem. Ragnfrid će u toku razvoja radnje roditi još dve kćerke: Utvhid i Ramborg.

Opisani su i život na imanju i Kristinina putovanja s ocem: prvo u katune, a drugo: preko Hamara u Oslo.

Kristin je narasla, napunila je petnaest godina; Lavrans ju je verio po tadašnjim običajima. Verenik je: Simon Andressøn, jedan od sinova bogatog seljaka iz okoline. Kristin je ovu veridbu prihvatila; običaj je bio da otac bira, a da devojka pristane ili ne pristane na očev izbor.

Kristinin prijatelj iz detinjstva, Arne, donosi odluku da (nakon njenih zaruka) otputuje u Oslo. Kristin ga prati. Ona to čini krijući od roditelja, a na povratku susreće sveštenikovog sestrića, Benteina, koji je napada.

U Hamaru će se, nakon nekog vremena, sresti Arne i Bentein; Arne će u tom sukobu poginuti. Selo se, nakon ovog događaja, a pod uticajem Arneovih roditelja, ”okreće” protiv Kristine. Lavrans i Simon donose odluku: Kristin će otići, na godinu dana, u manastir, u Oslo. Ako sledimo tok glavne radnje, zaplet se dešava u drugom poglavlju.

Kristin je tri sedmice u klosteru.

U Oslo su stigli inostrani trgovci, narod je nagrnuo sa svih strana. ”Od Mjøse do Landemerketa vrvelo je od sveta te prve nedelje u maju” kad su se Kristina i njena vršnjakinja uputile na sajam.

Devojke su se odvojile, želele su u Miklegård, da nabave obuću.

Trgovac je bio Nemac, imao je ženu Norvežanku i posedovao je kuću u Miklegårdenu. Na povratku su se izgubile. Neki mladići im pomažu, a onda ih napadaju.
 

”Udarila je čoveka u lice zavežljajem u kojem je držala novac, a on se zateturao, udarila ga je ponovo u prsa, a on se zanio i odgegao prema steni i još komad puta nizbrdo. Onaj drugi Nemac zgrabio ju je ozada, istrgnuo joj novčanik iz ruke i lančić s vrata, iznemogla devojka pokušala je da mu ga otme. On je hteo da se oslobodi, a tada su pljačkaši čuli da neko dolazi.”
 

Ljubav na prvi pogled, a zatim sledi niz događaja koji uzrokuju prekid zaruka sa Simonom. Lavrans je uvrijeđen, no naposljetku pristaje da uda svoju kćerku za Erlenda.

Radnja se premešta u Husaby, na Erledovo imanje u Trøndelagu. Kristin postaje majka i domaćica.

Zaplet se nastavlja. Kristinin ”zaručnik” Simon oženio je njenu mlađu sestru Ramborg. Kristin i Simon su rod, a Erlend i Simon postaju badžanaci. Simon je često u Kristininoj blizini.
 

– Erlend zapada u neprilike političke prirode: učestvuje u zaveri protiv kralja Magnusa. Zavera je otkrivena, a Erlend u zatvoru. Simon uspeva da ga oslobodi, Erlendu oduzimaju ”Husaby”. Porodica se seli u Jørungård.
 

 

____________________
¹ ”Običaji se menjaju vremenom. Ljudska uverenja se menjaju također, i oni misle drugačije o mnogim stvarima. Ljudska srca se nikad u potpunosti ne menjaju.” Ørjasæter, Tordis, Biografija o Sigrid Undset, 1993.
² Primer: 373. s.
³ Nag, Martin: ”Tolstojs gjennombrudd i Norge”, s 44.
⁴ Prevodi na danskom.
⁵ Istorijski kralj Artur živio je u 6. vijeku; bio je starešina britanske vojske u borbi protiv anglosaksonaca.
⁶ Podvlačenje je moje.
⁷ ”Kransen”, s. 22.
⁸ ”Elleve år” s. 12.
⁹ Ingvild je Sigrid.
¹⁰ Isto, s. 274.
¹¹ Hamar je grad-centar za naselja u okolini jezera Mjøsa. Nalazi se u pokrajini Hedmark koja ima najviše šume, najviše irvasa i najveće površine obradivog zemljišta. Tunsberg, u pokrajini Vestfold (danas je ”glavni” grad Larvik). Sør-Trøndelag – pokrajina, proteže se do trondhejmskog fjorda i od švedske granice do ostrva Hitra i Frøya.
¹² Delo je prevedeno na naš jezik.

autor : Jelana Kovač
izvor

Sigrid Unset

Kao ptice selice

“... Najzad stigoše. Jedna usamljena lučnjača gorela je ispred stanice. Crne prilike koje su izlazile iz voza gubile su se u mraku. Torkild i Roza uputiše se prema rečici gde su se u noći belasale kamare čamove građe, iz kojih je izbijao svež i prijatan miris.
- Je li? - reče Roza najedanput. - Šta će reći sutra gospođa Stranden... jer mi više nismo muž i žena?
- Ah, gospođa Stranden! - nasmeja se Torkild. - I ona je sigurno mišljenja da muškarac i žena koji su jednom venčani ostaju supružnici celog života, bez obzira na sve ludorije današnjice.
Pređoše preko mosta i uputiše se stazom između fabričkih zgrada i rečice, dok su im zarđali gvozdeni opiljci škripali pod nogama. - O, taj šum! - reče Roza tiho. - Često sam za sve ovo vreme mislila na njega. - I ona se priljubi uz njega.
- Torkilde, Torkilde, ne mogu shvatiti da je sve ovo istina. Idem li ja, zbilja, našoj kući?
... Najzad stigoše pred kuću, koja se belela u noći; njeni zatvoreni prozori kao da su bili utonuli u san, dok su sporedne zgrade izgledale kao izrasle pod golim starim drvećem u dvorištu. Zastadoše za trenutak i baciše pogled niz put, koji je vodio dalje i ponovo ulazio u šumu, u pravcu njihovog starog doma. U vazduhu, visoko iznad njihovih glava, začuše se neki čudni i nerazgovetni glasovi.
- Ptice selice - reče Torkild. Zagrljeni, oni pogledaše u sivo, oblačno nebo, ali nisu mogli ništa da vide. Zatim se uputiše, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, prema kući. Torkild otključa vrata i oni uđoše u mali hodnik, koji je odisao čistoćom. I, privlačeći Rozu k sebi, on pokuša da izgovori mirnim i odmerenim glasom:- Sad smo... opet kod kuće...

(Odlomak iz „Proleća”)
_________________________________________

Kristina – Lavransova kćerka




”Čula je potok koji je tekao i žuborio negde u blizini; pošla je prema zvuku dok ga nije pronašla; popela se gore na neki veliki kamen i oprala ruke i lice, znojno, izujedano od komaraca. Ispod kamena videla se voda u tihom, slabom padu, a u sredini odsjaj planinskog zida i nekoliko malih breza i busenja – bilo je to najlepše ogledalo, a Kristin je radosno dotrčala do potoka i posmatrala se u vodi – htela se uveriti u ono što joj je Istrid rekla, da sliči svome ocu.⁶ Smejala se, micala glavom i naginjala napred, sve dok se njena kosa nije susrela sa onom svetlijom koja je ovijala njeno lice u potoku.
Svuda okolo raslo je neverovatno mnogo svetlocrvenog cveća koje se zove vodeni koren; cvetovi su bili crveniji i lepši ovde kod planinskog potoka nego kod kuće duž reke. Onda je Kristin brala i povezala svaki cvet uzicom od trave sve dok nije napravila najlepši, najbogatiji svetlocrveni venac. Devojčica ga je postavila na glavu i potrčala do slapa da vidi kako izgleda, sad je bila udešena poput odrasle devojke koja se sprema da ide na igranku.”

(Kristina – Lavransova kćerka)


Udarila je čoveka u lice zavežljajem u kojem je držala novac, a on se zateturao, udarila ga je ponovo u prsa, a on se zanio i odgegao prema steni i još komad puta nizbrdo. Onaj drugi Nemac zgrabio ju je ozada, istrgnuo joj novčanik iz ruke i lančić s vrata, iznemogla devojka pokušala je da mu ga otme. On je hteo da se oslobodi, a tada su pljačkaši čuli da neko dolazi.”

(Kristina – Lavransova kćerka)
____________________________________________




”Tog malog terakota konjica iz Troje koji je dobio od Schliemanna; posudio je Ingvildi, jer je uživao u razmišljanju, ovde se igra njegovo malo mlado s bucmastim, oznojenim rukama sa jednom igračkom kojom se možda igralo neko dete iz Troje pre nekih hiljadu godina.”

”Sva izdanja saga ležala su na najdonjoj polici regala, a Ingvild je ležala na stomaku, na tepihu, kad bi čitala svome ocu.”

(autobiografsko delo, Jedanaest godina )

__________________________________________

ZAŠTO BAŠ... Sigrid Unset

Žene ove generacije su bile čudnovato izolovane u tom začudnom svetu. Daleko od bilo kakve podrške u tek stvorenim društvenim pravilima, one su morale, s punom odgovornošću, da se odreknu nasleđa prošlosti. Neprijateljski raspoložene prema celokupnom društvenom poretku, koji su smatrale beskorisnim jarmom, mogle su da računaju jedino same na sebe kako bi stvorile novo društvo, sačinjeno od uverenja, nesumnjivo iskreno u svojoj suštini, ali ono koje lako obmanjuje.
Sa prelepom maštom, Sigrid Unset je živela život ovih žena; oslikavala ih je s puno saosećanja i sa isto toliko nemilosrdne istine. Ona je prikazala tragediju njihovih života bez ukrašavanja ili preterivanja; i prikazala je logični razvoj njihovih sudbina, koje su ih poricale kao heroine u svetu u kojem su živele...
Erotski život, zajednički problem oba pola, što čini centralnu okosnicu psihološkog interesa Sigrid Unset, ponovo je pronađen, gotovo bez promena, i u njenim istorijskim romanima. U tom smislu, primedbe prirodno padaju na pamet. U srednjovekovnim dokumentima, feminističko pitanje nije bilo suviše poznato; teško bi se pronašli tragovi unutrašnjeg ličnog života koji je kasnije narastao do ovog pitanja. Istoričari, odbacujući dokaze, im