Edvard V. Said, Predgovor Mobi diku

Svojom odvažnom estetskom lepotom i zastrašujućom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadržao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upečatljiviji, originalniji i bolje osmišljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mračnim, talasastim obrisima, a sa mnogim najboljim proznim delima deli večito bogat i neodoljiv odjek hodočasničke pripovesti i priče o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu očigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uživati. Ne postoje, međutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatični kao Mobi Dik, čiji su tvorci toliko skloni upućivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, čije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktičnim (i nepraktičnim) savetima, argumentima i prekrasno privlačnom, opčinjavajućom visokoparnošću. Kao najveće i najekscentričnije književno delo stvoreno u Sjedinjenim Državama, Mobi Dik opšti na toliko različitih nivoa i putem tako brojnih načina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, međutim, retko kada u svom životu, barem spolja gledano, bio neobičan kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je rođen u Njujorku 1819. kao treće dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proživljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom životu dugo nakon njegove ženidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladić. Iako je njegovo obrazovanje bilo ograničeno, nekoliko godina je obavljao razne činovničke i nastavničke poslove, potom je putovao širom zemlje, da bi se konačno ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. služio je na kitolovcu „Akušnet“; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, između ostalih i na američkoj ratnoj fregati „Sjedinjene Države“. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajući iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovačkog života i egzotičnih mesta koji će oplemeniti njegovo pisano delo dugovečnom temom i osobenošću.   Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i čini se da je započeo karijeru profesionalnog pisca ponajviše zbog toga što nije mogao da zarađuje za život ni na jedan drugi način. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovačkog života. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo tržište, pa je Melvil, nakon što je počeo da piše, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kažemo i uspešan. Oženio se, dobio dete 1849, kada je i počeo da radi na Mobi Diku, kojeg je završio u drugoj polovini 1851. Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada više napiše nešto slično, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba, Melvilu su se divile i takve književne ličnosti kao što su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posvećen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena – Mobi Dik je, na primer, uronjen u žestoke društvene i političke rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Građanskom ratu – Melvil je, paradoksalno, bio predodređen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa književne scene još za vreme Melvilovog života i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred široku publiku sve do sredine 1920-ih kada je ponovo otkriven. Od tada uživa u uspehu kao nenadmašno književno delo, što, u suštini, i jeste. Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglašava potpuno američku prirodu njegovog života i dela: njegove nespokojne meditacije o puritanskoj i porodičnoj prošlosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i političkim sporovima (poput ropstva, indijanskog nasleđa i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematičnu poziciju pisca u relativno novoj republici čija književna tradicija još uvek nema obličje i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tačno i izuzetno zanimljivo. Međutim, kao što sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To ništa manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budući da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove veličanstvene priče o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tačno ako se kaže da je samo jedan Amerikanac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino čudesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takođe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogućnosti. On je u Mobi Diku dočarao susret između smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlačne i potpuno tajanstvene sudbine. Što konture i svrha lika kapetana Ahaba – kvekera, moreplovačkog kapetana iz Nove Engleske i tragičnog junaka – postaju jasnije, to ga više privlači čudovišni albino kit, a ceo sukob između njih dvojice, naizgled, sve teže je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu. Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobično podseća na Džozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog američkog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruženju, čija su istraživanja perifernih, nepoznatih ili egzotičnih oblasti, zapravo, bila rizična putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom slučaju evropskog i „belog“ sveta svog doba, a u Melvilovom američkog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika između njih je u tome što je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatiše „novu“ afričku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se „Pikvod“ otiskuje da otkrije veoma star svet večnih mora o kojem se mnogo toga pisalo. Jedna još zanimljivija sličnost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste čudnovatost i neuobičajena nepravilnost njihovih idioma. Iščitavanje obojice predstavlja iščitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno naučio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotičnih i vrlo često gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku: „Reč ’slonovača’ odzvanjala je u vazduhu, kroz šapat, kroz uzdahe. Čovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlačila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve lešine.“ Melvilova proza – a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom književne umetnosti – govori o osobi koja se uvek udaljava od očekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv način, stoga, putovanje „Pikvoda“ u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od običnog života, u alternativni domen vizionarske mašte i potpuno novog stremljenja. To je lako uočljivo u pasusima poput ovoga: „Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“ Danas znamo da je Melvil počeo da piše Mobi Dika kao priču koja je umnogome zavisila od njegovih mladalačkih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukrašeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku priče, međutim, obuzela ga je neobičnija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slična načinu na koji kapetan Ahab, nakon noćnog ukrcavanja na „Pikvod“, ostaje skriven u mnogo sledećih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom događaja. Drugi pokušaj, koji kritičari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno različitu i mnogo uzvišeniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono što je već bio napisao. Postojeći tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima značajnu ulogu. U konačnom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te očigledne omaške, začudo, pojačale Melvilov sveukupni utisak. Tako ovaj roman ostaje priča o „Pikvodu“ i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizička potraga za apsolutnim, kao i preopširno, često pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naučnoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iščitavanje „starih knjiga“, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujući, baš kao i nebrojeni odjeci najvećih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadašnjih. Prvo na šta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Džejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka – Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i Šekspira – koji potiču iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnažniji i najpoetičniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovačka literatura, savremene političke rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutrašnjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasičnim piscima koje je on duboko uvažavao. Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka rečitosti koju mu je njegova neizmerna načitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, rečitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveličavanje, nezgrapni humor i često groteskna retorika ne upućuju na veoma obrazovanog čoveka, već na pisca koji neprestano pokušava da zadivi svoju publiku na načine koji odgovaraju brojnim protivrečnim mestima, prikladnim i za obuzimanje pažnje posmatrača i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politički skupovi, akademske učionice – svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju bučno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najveći deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik drži slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom mišljenju, stalno kreće, smenjujući, uz veliku snagu i neobičan efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera: „Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.” Ovo je skoro pa neuspešno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti početka do rečenica gde „težak i dubok“ prerasta u „teških i dubokih“, nakon čega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lažno herojsko poređenje koje se razvija između pota i govornika, kao pisca „jedne male rasprave o večnosti“ sa „nekim neobičnim zapletenim vijuganjem i talasanjem“ iznad glave. Ovde se oseća silazak sa uzvišenih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komične samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruženja – orator se premešta sa predavačke katedre u kafanu. Iz ozbiljnog učenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedača neverovatnih priča. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluđuju, one pružaju veliko zadovoljstvo, kao i čulno uzbuđenje pri čitanju Mobi Dika. Razlog tome je psihološke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti čije iščitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi – sukob se razotkriva do svoje ogoljene suštine. Istovremeno, međutim, kao da odlaže vatreno uzbuđenje koje donosi ključni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog „Pikvoda“, posmatrajući, učeći, eksperimentišući, smejući se, razmišljajući i pripremajući se, sve vreme osećajući neumitni, vrebajući pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suočiti. Premda se većina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proističu iz Melvilove osobene pripovedne ličnosti, onoga što ona smatra da čini i kako i gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedača u prvom licu. On nam se neposredno obraća već na samom početku, izgovarajući možda najčuveniju uvodnu rečenicu iz velikih proznih dela: „Zovite me Ismail.“ A njegov život i podvizi – u celibatu, uzvišeni, melanholični, usamljeni i razigrani, smešteni na rub samoubistva – uokviruju pravu obznanu priče, ali je ne sadrže u potpunosti. Ismail je svedok većine događaja u Mobi Diku, mada ne može da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, šekspirovskih, dramatičnih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil često preuzima tok pripovedanja podržavajući Ismaila. Ova neobična dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedača, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao priče o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu važnost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignuća. Istina je da se za to mogu pronaći primeri i kod drugih naroda, ali pripovedač tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i važan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u četrnaestom poglavlju „Nantaket“. Melvil tu pojašnjava da je lov na kitove za Nantaket, a i njegovu priču, ono što su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moći. Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kaže: „Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“ Imperije su obeležje savremenog sveta; ranije pominjanje „Aleksandara“ (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov osećaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajači. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugačiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika traži neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve od jedne obale do druge ili kao poprište za ono što čine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naročito Nantakećani, žive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridošlih imperijalista, koji grade manje-više potpun, nezavisan oblik života na moru, toliko nezavisan da će samo kopno vremenom postati stran i neobičan element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat čije će osobine moći da obezbede Amerikancima iz Nantaketa alternativna sredstva preživljavanja, ali i mogućnost ostvarivanja istinski drugačijeg, čak avangardnog, dostignuća. Te preuveličane izjave o američkoj potrazi za svetskom neprikosnovenošću jesu, naravno, šaljive i treba ih iščitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, međutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je pročitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uočio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlači kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Država. Daleko od pojednostavljenog i uprošćenog, diskurs američke posebnosti koji Melvil tako snažno predočava u veličanstveno energetičnoj dikciji Mobi Dika, počinje puritanskom „misijom u divljini“, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, „obezbeđivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije“ i „povlačenja crte“. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom težili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, države u Tihom okeanu i Evropu. Američka posebnost je, pre svega, odvela državu od „belačke naseobine do svetske hegemonije“ (kako je to V. Kirnan sročio), bez predrasude o svom moralnom žaru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome što on predočava to korisno dejstvo, ali i pogubnost američke prisutnosti u svetu, pokazujući i njene samoopčinjujuće pretpostavke o svom sudbinskom značaju. Takva tumačenja umnogome se slažu sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakećanskom brodu, već odbačeno siroče i „isolato“. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sačinjavaju posadu „Pikvoda“, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugačija i ekstremna, sa malo ograničenja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipičnosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja počinje da zauzima svoje mesto među drugim svetskim imperijama. S druge strane, pošto je Melvil toliko nastrojen da pokaže da su oni drugačiji – a time i prinuđeni da budu sve različitiji kako se priča razvija: razlika ima unutrašnju sklonost da se pojačava i udaljava od „istovetnosti“ – njegovi zahvati u romanu, „koji podstiču na razmišljanje“, još više udaljavaju Ahaba, Ismaila i „Pikvod“ od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili čak razumevanja. Deo snage Mobi Dika – i Melvilovog junaštva kao pisca – potiče od svesne odluke da se ne reši u celosti ova apsolutno suštinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na sličnu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipični pripadnici buržoazije i neuobičajeno, čak ekscentrično drugačiji u isto vreme. Za njih nije bio prosečan, porodični život, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili računovođe. Svekolika svrha klasičnog realističkog romana bila je da se pokaže da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj društvenoj formaciji, ali takođe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistički roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilično uobičajene sudbine – ili ponovo postanu deo društva, kao u romanima Džejn Ostin koji se redovno završavaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, pošto, kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode. Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, čine istrajno osmišljavanu i osvedočenu američku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora reći da je takođe u vezi sa jednim imperijalističkim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Džejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Džozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, američko društvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog društva, čak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeničko poreklo. Kao što je Henri Džejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nužno svesni „nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom središtu i oglednog elementa koji još uvek nisu odbacili u svom velikom političkom poduhvatu“. Nemajući „suverena, dvor, ličnu odanost, aristokratiju, crkvu, sveštenstvo, vojsku, diplomatsku službu, zemljoposednike, palate (...) književnost, romane, sportsku klasu – ni Epsom ili Askot“,1 Džejms kaže da američki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ograničen pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje „šetnji u prirodi i vožnji kočijama“. Melvil je bio suviše ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman će nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno američka varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci će biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov vođa Ahab će prkositi gotovo svim najvećim, najuzvišenijim, a stoga i nečovečnim normama. Njegovo držanje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanističkog episkopa osveštava harpun u ime Đavola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemuškog domaćinstva na brodu, „Pikvodova“ posada će preokrenuti ceo svet zbog čega će Melvil ponovo napisati celu povest naše planete iz perspektive lova na kitove. Kao što je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svešteničke kuće (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun „puritanske tmine“ i „snage crnila“. Dovodeći tu uzvišenu raspravu do zaključka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to čini sa zapanjujuće osionom, provokativnom nadmenošću. „...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.“ Ovo su jake reči koje su od male pomoći u objašnjavanju energije, da ne kažemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbožnog čoveka nalik bogu. Premda „Pikvod“ predstavlja američko odstupanje od evropske imperijalističke norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova reč za njega je „uzurpator“) odstupanje od odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje čitaocu umnožavajući niz alternativa onome što su omogućili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajedničkog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada „Pikvoda“ je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika američkih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadrži opsesivno ličnu kao i nacionalnu putanju. Umesto da je reši, Melvil zapravo održava tu napetost što duže može – „Pikvod“ nastavlja svoj put do konačnog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraća na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroče i verovatno da bi zabeležio svoj iskaz. Ali snažno motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu čini borba unutar ograničenja i protiv njih – Ahab želi da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega što ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepraštajući nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, ličnost, pa čak i kosmologiju pred svoj monomanični pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao što i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, već – u vidu Ismaila, poslednjeg preživelog člana „Pikvodove“ posade i Melvilovog pripovedačkog alter-ega – može i da nadživi samog samoubilački nastrojenog kapetana. Kažu da u prva dva čina prve i opravdano zaboravljene opere Ričarda Vagnera svi junaci ginu, zbog čega u trećem činu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupečatljivije se predočava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne može odvratiti ili sprečiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozničavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova „duša ižlebljena da juri“; čak i on priznaje da je to „pomamljena pomama“, što je opažanje koje daje nebičnu snagu često ponavljanoj tvrdnji da „Ahab je Ahab“. Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maničnog samotraženja i zatiranja. Ahab nikada neće prestati da bude Ahab, a činjenica da on nije samo opskurni čudak, već i veličanstveni junak koji je i potpuni vladar na „Pikvodu“, zapravo je Melvilov način da pokaže neku vrstu prilično pomahnitalog izvršnog duha. S. L. R. Džejms, izuzetni karipski istoričar i esejista, kaže u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi američkoj moći i uspehu. Melvil se, ipak, takođe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Državama. Postoji jasna logika, međutim, u Melvilovoj dramatizaciji činjenice da, kada se otpočnu osvajanje, traženje identiteta i čvrsto stremljenje nekom veličanstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati kočnice na tom ogromnom teretnjaku, niti očekivati da stvari ostanu iste. Energija oslobođena u takvoj sili diskretno preobražava sve, jasno i očito do ispunjenja, pa čak sve do smrti ili potpunog uništenja. Čitati Mobi Dika znači biti preplavljen Melvilovom strašću za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih rešenja, bilo čega slabijeg od krajnje želje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takođe je tačno da Melvil darežljivo daje naznake da je ovaj roman američka nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije. Ali čemu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za nešto što je, naposletku, prozno delo? Nameće se veliki broj mogućnosti. Jedna je da Melvil nije samo romanopisac, već i nepopravljivi zanesenjak. Naučio je od Karlajla, a možda i Svifta, da ako svoju temu vidiš iz osobene tačke gledišta, onda moraš da odeš dalje i celu ljudsku istoriju sagledaš iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj priči o lovu na kitove u Mobi Diku značila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najveći heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a „Pikvod“ ne samo Nojeva barka već uža porodica, baš kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo društvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Džejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidruštvo. Sa svojim kompletnim tečajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najveći priručnik u američkoj književnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktično sa filozofskim, stvarajući svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraživanja istorije, legendi, predanja i učenja i njihove rekonstrukcije čine Mobi Dika nešto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmišljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkrića sa neuporedivom virtuoznošću. Drugi razlog za prihvatljivu, čak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj što je ovo, kao što sam rekao, knjiga o prelaženju granica, snažnom upiranju i prekoračivanju ograničenja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato što, za razliku od njih, uvek traži „niži sloj“. Površine za njega postoje da bi se išlo ispod njih, pravila da bi se kršila, a autoritet da bi mu se obraćalo sa gordošću i jednom vrstom prezrive oholosti. To što je Ahab čovek koji pati zato što je s tugom ostavio mladu ženu i porodicu da bi tragao za ličnom opsesijom čini ga još verodostojnijim, možda i više čovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludačkom svetošću i čistotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajući Filoktet – on svakoga privlači i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa čak i prezire. Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, važan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. Čini se da je on u ovom romanu omogućio pun izraz svojim najličnijim i najopasnijim mislima, iako se retko odriče prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnuća – same potrage za kitom. Čitajući Mobi Dika, stiče se utisak da je Melvil zašao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumačenja Ahabovih stremljenja i značaja Belog kita: svađa sa Bogom, neposredan sukob sa podsvešću, iskustvo čistog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuđuje ih na neki način i Melvil za koga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeđuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kaže ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajući nižim oblicima postojanja sitnice poput rešenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva. U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepažljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih ključeva za objašnjavanje njegove impozantne veličanstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od većine njih, međutim, on je više usredsređen na izgrađivanje tog sveta nego na njegovo poboljšavanje ili održavanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momački, tako pomno, neoprostivo muški. Žene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti obavljaju muškarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu muškarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu žena. Zapanjujuće je uočiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent – i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika – takođe muževne; tu nema harema, ni bašti čulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima nešto zajedničko sa Faustovom, onda njegova Grečen nije Jelena već grubo, dečački imenovani mužjak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moča Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada „Pikvod“, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvačkog kovčega sa celom posadom, ostavljajući Ismaila da ga spase „Rahela“, „koja je pobožno krstarila“. Kao što mnogi kritičari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siročad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentričan način u kojem se odstupanje zemlje pojačava jednom vrstom manijakalne promišljenosti. Ahab ne razmišlja o šteti koju nanosi sebi ili „Pikvodu“. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan – Taštego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u ništavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je „sakupio na polici ,titanske’ knjige (obeležene veličinom duha, odnosno ,uzvišenošću’ duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Braću Karamazove, Zaratustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napišem četvrtu na engleskom.“ U drugim svojim pismima Lorens je opisao te „velike“ knjige i kao umetničke promašaje „kojima nedostaje arhitektura, ravnoteža delova, povezanost, aerodinamičnost“; dodao je da su to „knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali“. Šta god mi mislili o Lorensovom ličnom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedarežljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, „titanske“, izvanredan. Titani su bili vrsta grčkih božanstava čije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao što su Zevs, Apolon i Hera. Najčuveniji pripadnik ove najranije i neustrašive skupine bio je Prometej, čija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo večno kazneno mučenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upućuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veličinu i nepromišljenost – njihovo zajedničko ostvarenje putem spektakla i drame može se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i žalosti koji zatvaraju roman, međutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeću životnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i moć potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragično večna potraga. Melvil uspeva da održi ta dva elementa u večnoj antitezi. Oni žive jedan od drugog, ali u međusobnom opiranju – Prometej prkosi Zevsu i lešinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomeći mu duh. Lepota je u tome što, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od čoveka koliko i čovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja. „Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“ (S engleskog preveo Igor Cvijanović) 1 Dva grada u Engleskoj u kojima se održavaju velike konjičke trke. (Prim. prev.)Navodi u tekstu preuzeti iz: Džozef Konrad, Srce tame, prev. Zoran Paunović, Stylos, Novi Sad, 2002. Herman Melvil, Mobi Dik, prev. Milan S. Nedić, Mono: Mañana Press, Beograd, 2001. Izvornik: Edward W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Harward UP, Cambridge, Mass., 2002.

Herman Melvin, Mobi Dik

Mobi dik

1. PRIČINI

Zovite me Ismael. Pre nekoliko godina — nije važno kada je baš tačno bilo — našavši se sa malo ili ništa novca u džepu, a ne imajući nikakva posebna razloga da ostanem na kopnu, odlučih da se malo otisnem u svet, da se nagledam mora. Ja vam tako gonim tugu i dovodim u red krvotok. Kad god osetim da mi se oko usana kupi gorčina; kad god mi se duša nasumori kao da je u nju ušao vlažni, kišoviti novembar; kad god i nehotice počnem zastajkivati pred izlozima pogrebnih zavoda, te se i ne znajući nađem na začelju svake pogrebne povorke koja prođe pokraj mene, a pogotovu kad me seta pritisne tako neodoljivo te moram pribrati svu svoju moralnu snagu da ne izjurim na ulicu te ljudima ne zaredam bacati šešire s glave — kad god se zavrnem u takvu čemu, onda sebi kazujem kako je krajnji čas da se što pre otisnem na more. To je moj nadomestak za revolver i kuglu. Katon se s filozofskom gestom baca na svoj mač i probada, a ja se mirno ukrcavam na brod. I nema u tome ništa čudno. Kad bi to ljudi samo znali, svi bi odreda, pre ili kasnije, gajili manje-više iste osećaje prema oceanu kao i ja.
 

Evo vam tu vaš otočni grad Manhattan, opasan gatovima kao što su indijski otoci okruženi koraljnim grebenima: trgovina ga opasuje svojim valovima. Desno i levo ulice vode na more. Sasvim dole izdiže se na ravni utvrda, dok se drevni lukobran koči milovan lahorima i oplakivan valovima, koji su pre sat-dva bili daleko na pučini da ih oko nije ni videlo s kopna. Pogledaj samo gomile ljudi koji tu stoje i zure na more.

Prošetaj se malo kroz grad na dan Gospodnji, u sneno popodne. Podi od Corlears Hooka do Coenties Slipa, a odande, preko Whitehalla, na sever. I šta ćeš videti? Naokrug grada hiljade i hiljade smrtnih ljudi, kao nemi stražari, gledaju u more i sanjare o oceanu. Jedni se naslonili na ogradu, drugi posedali na bitve; neki zaviruju preko rubnjaka brodova što su doplovili iz Kine, a ima ih koji su se ispeli visoko u snast  brodovlja, da uhvate što bolji vidik na otvoreno more. No sve su to ljudi »sa suha«, radnim danom zatvoreni među letvama i zidovima, prikljunjeni uz tezge, prikovani na klupe, pribijeni za pisaće stolove. Pa šta sad rade? Zar su iščezle zelene poljane? Što traže tuda?

______________________________________________

2. PUTNI TORBAK

Strpao sam dve-tri košulje u svoj stari torbak, te s njim pod pazuhom, pa hajde na put do Cape Horna i onda na Tihi ocean. Ostavivši za sobom naš dobri, stari Manhattan, prispio sam sretno i zdravo u New Bedford. Bilo je to jedne subote uvečer u mesecu prosincu. Uveliko sam se razočarao kad sam saznao da je poštanski brodić u Nantucket već odjedrio i da pre ponedeljka nema mogućnosti da otputujem onamo.

Kako mnogi mladi kandidati koji se spremaju na trud i muku na kitarkama, većinom ostaju u samom New Bedfordu, da se tu ukrcaju na svoj brod, red je da izjavim kako ja nisam na to ni u snu pomislio. Bio sam čvrsto odlučio ploviti samo na jedrenjaku iz Nantucketa, jer sve što je imalo ma kakve veze s tim čuvenim, drevnim otokom, zvučalo je nekako ponosito i sjajno, a to se meni izvanredno sviđalo. Pa iako je New Bedford u poslednje vreme sve više prisvajao sebi monopol u lovu na kitove, a jadni stari Nantucket sada mnogo zaostajao za njim, ipak je Nantucket bio uzor i kolevka New Bedfordu — kao što je bio starodrevni Tir za Kartagu: na Nantucketu se nasukao prvi američki uginuli kit. Zar nisu s Nantucketa zaveslali na svojim kanuima prvi urođenički lovci kitova, crvenokošci, te se dali u hajku za levijatanom? Zar se nije također u Nantucketu otisnula u more prva pustolovna barka delomice natovarena dopremljenim oblutkom — kako priča kazuje — barka s koje su bacali to kamenje na kitove, da bi tako izmerili jesu li se već primakli na dohit pa da s pramca svojim harpunima17 gađaju grdosiju?

Imajući pred sobom u New Bedfordu celu noć, pa dan i još jednu noć, pre nego što sam se mogao ukrcati da otplovim na svoje odredište, valjalo mi se pobrinuti za hranu i noćište. Noć bila veoma neizvesna, čak strašno tamna i turobna, a studen stezala i ujedala. Nikoga nisam poznavao u gradu. Teskobno sam pipao i pretraživao svoje džepove, i naposletku izvukao samo nekoliko srebrnjaka. »Kamo god pošao, Ismaele« — rekoh sam sebi; dok sam stajao

nasred puste ulice, s torbom o ramenu, i uspoređivao natušteno nebo na severu s pomrčinom što se hvatala juga — »kamo god pošao i kakvo god noćište izmudrio, dragi Ismaele, nemoj propustiti da se za cenu raspitaš, a usto ne budi suviše izbirljiv«
_______________________________________________

„Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”



______________________________________________

„Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“
______________________________________________

„Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“

____________________________________________


„...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.

______________________________________________


Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“

Volfgang Šmale, Istorija muškosti u Evropi (1450–2000)

U ranom novom veku postoji nešto što bi se moglo nazvati dogmatskom ravni – teološke norme (Koch, 1991), knjige o braku (Holenstein, 1991; Völker-Rasor, 1993, 75–84), knjige praktičnih saveta za očeve porodica (Hoffmann, 1959) – na osnovu koje se ponekad stiče utisak, kao da je, na osnovu specifične interpretacije onoga što je prirodno, već izvršena podela (uloga) polova, koja se pripisuje dobu prosvećenosti. Kao protivargument tome može se navesti to što pomenuta literatura nema prosvetiteljsko-sistemski karakter (niti ga može imati), i da je, ukupno gledano, zastupana jedna široka lepeza stavova. Određeni oblici muškosti su u ranom novom veku mnogo više nego danas bili vezani za aktuelnu životnu fazu (životno doba) i društveni stalež. Muškost je, pri tom, definisana specifičnim elementima časti, koji su obeležavali dotični stalež i dotičnu životnu fazu. Čast i „muškost“ su se u 16. stoleću izgovarale kao jedna reč (Backmann i dr., 1998, 14).
Čast se u ranom i u celom novom veku odnosila, i odnosi se, na jednu zalihu varijabilnih i fleksibilnih značenja. (Izvorni) pojam „časti“ pak uopšteno uzev uvek ukazuje na „višestepeni složeni komunikacioni sistem za uređivanje društvenih odnosa“, unutar kojeg se konstituiše i „polni identitet“ (Backmann i dr., 1998, 15–16). Društveni odnosi, kao i komunikacioni sistemi ili, još bolje, komunikacione mreže, zavise od životne faze i društvenog staleža. Socijalizacija muškarca na ulici, na koju je ukazao Čelini, rituali inicijacije, šarivari*, kolektivne pobune mlade momčadije bili su fenomen životnih faza i u tom pogledu društveno prihvaćeni, iako su često bivali zakonski zabranjivani. Odraslom paterfamilijasu takve stvari je zabranjivalo i samo društvo. Iako će ovde i u daljem tekstu često biti reči o društvenoj prihvatljivosti prekoračenja normi, u načelu važi da su kontekstna društva (selo, esnaf, građanstvo, dvor itd.), svako ponaosob, sama postavljala granice koje nisu morale neposredno da se poklapaju sa zakonskim ili teološkim ograničenjima. U svakom slučaju, za sva prekoračenja postojale su granice prihvatljivosti, izvan kojih je do izražaja mogla doći puna snaga ne samo društvenih već i sudskih i crkvenih sankcija.


Princip konstituisanja muškosti preko časti važi za sve staleže, ako per definitionem nisu okategorisani kao „nečasni“. Tamo se muškost gradi preko aspekta „nečasti“. Čast jednog plemića i, još više, jednog vladara jasno se razlikuje od časti čoveka sa sela ili iz grada. Da bi se ovo zaista učinilo jasnim, na raspolaganju stoji mnoštvo atributa i znakova. Konkretna muškost pripadnika plemićkog roda je stoga drugačija od muškosti seljaka ili građanina, iako je princip konstituisanja časti isti i drugi aspekti muškosti su bili jednaki za muškarce svih staleža. Svim muškarcima je u životnoj fazi braka za određenje njihove muškosti najznačajnija bila njihova sposobnost za stvaranje potomstva. U slučajevima impotentnosti moglo je da dođe do crkvenog raskida braka, bilo da je u pitanju seljak ili plemić (Darmon, 1979). Upotreba tela u svrhu „odbrane“ časti, tj. borbe, generalno je atribut muškosti, ali konkretizacija zavisi od pripadnosti staležu. Policijski propisi i društveni mehanizmi nadzora s podeljenim uspehom vode računa da ne dođe do prekomerne uzurpacije atributa, znakova i gestova, povezanih sa staležom. Dodatne diferencijacije javile su se usled razvoja kulturnih tehnika čitanja i pisanja, o kojima je bilo reči u prvom poglavlju, i njihovog sve većeg značaja za ispunjavanje novih socioprofesionalnih uloga i funkcija koje su muškarci mogli preuzeti. Pošto je, nezavisno od jednog kvantitativno visokog stepena umeća čitanja u 16. stoleću koje je donela reformacija, i u muškom seoskom društvu ova osposobljenost – a još manje tečno pisanje – svim staležima bila podjednako dostupna, promenile su se staleške koordinate, a tako i konstituisanje muškosti. Ovo se nije odnosilo samo na seosko stanovništvo već, isto tako, na plemstvo koje je vrlo brzo shvatilo neophodnost pojačanih napora za obrazovanje.
Kako se konkretno može razumeti veza između muškosti i časti u ranom novom veku? Želeo bih ovo da pojasnim na primeru slikara Albrehta Direra koji je za sobom ostavio veliki broj samosvedočenja.

 

 

Pored autoportreta (up. prvo poglavlje), sačuvana su i druga Direrova samosvedočenja: pisma, njegova tzv. porodična hronika, spomenar i njegov dnevnik s putovanja u Nizozemsku 1520/21. godine. Na prvi pogled čini se da se dnevnik (Dürer, 1993) uglavnom sastoji od beleški s putovanja i da je za temu muškosti krajnje nezanimljiv.

 

Direr je sa svojom suprugom i njihovom služavkom 1520. godine otputovao u Antverpen, uglavnom putujući brodom. Na put je pošao da bi od novog cara Karla V dobio potvrdu o doživotnoj penziji od sto guldena, koju mu je dodelio prethodni car Maksimilijan, kako bi mu grad Nirnberg i dalje isplaćivao ovu sumu novca. Tamo se susreo s mnogim prijateljima (umetnicima, učenjacima, zanatlijama, duhovnicima), kao i važnim potentatima i potentatkinjama: posetio je nadvojvotkinju Margaretu, koja je želela da se u Briselu kod Karla zauzme za njega; obedovao je s danskim kraljem itd. Iz Antverpena je odlazio na nekoliko kraćih putovanja po Nizozemskoj, a jednom prilikom je preko Ahena dospeo do Kelna. Puno toga je video, puno je pazario, puno poklanjao i primio puno poklona.

Svi ovi zapisi, koliko god su kratki, omogućavaju izradu kataloga aspekata koji se mogu oceniti kao muški:
U središtu (i to veoma često) nalazi se pojam časti. Biti muško očigledno znači najpre imati čast. Čast mu je ukazivana u brojnim prilikama: pozivi na luksuzne, skupe ručkove i večere, skupi pokloni za njega i, doduše retko, njegovo „ženče“; samo njemu su pokazivana umetnička dela i zbirke koje inače nisu bile svakome dostupne; prihvatani su njegovi pokloni, skupoceni i oni manje skupi. Čast mu je ponekad ukazivana na posve neobičan način, na primer, kada je na jednoj velikoj gozbi sa svojom suprugom sproveden do astala kao kakav vladar.

Direr je kreditno sposoban i na reč, tj. uz njegov potpis vredan poverenja.
Čisto kvantitativno gledano, Direrovi socijalni kontakti uglavnom su kontakti s muškarcima, a ponekad, od slučaja do slučaja, uključuju i supruge određenih prijatelja; socijalne kontakte s vladarkama; sa sopstvenom ženom i njenom služavkom. Njegov društveni život i društveni život njegove žene pretežno se odvijaju odvojeno; tako on u konačištima gde zajedno borave često jede sâm (ukoliko ga neko nije pozvao), a njegova žena i njihova služavka moraju u iznajmljenoj sobi da same kuvaju za sebe.

Direr stiče veliki broj umetničkih predmeta iz udaljenih zemalja (koje kupuje ili prima kao poklon), materijale (nekada vrlo skupocene; uglavnom kao poklon), cipele, rukavice, beretke ili platno za njih, pojaseve, ponekad drago kamenje (rubine); noževe, materijale za svoj umetnički rad; knjige, ostale štampane spise, umetnička dela (nekada u zamenu za sopstvena). On stiče/dobija kao poklon razne stvari, poput lekova, skupih prehrambenih proizvoda, raznih vrsta šećera koji služe još samo kao lek ili začin, a nipošto kao osnovna životna namirnica.

Direr se bavi umetničkim radom, prodaje ili poklanja, pri čemu „pokloniti“ znači da je onaj kome je poklonjeno, kao samo po sebi razumljivo, uzvraćao protivuslugu ponekad odmah, a ponekad posle izvesnog vremena. Gde to nije slučaj, izričito je napomenuto.
Direr velikodušno, ali prema određenim pravilima, daje bakšiš glasnicima, kočijašima, brodarima, krčmarima, krčmaricama, personalu, slugama, ponekad i deci svojih prijatelja i dr.
Direr u visokim i uzvišenim i najvišim segmentima staleškog društva opšti s umetnicima, učenjacima, zanatlijama, ali jede i pije i sa svojim domaćinima i kalfama.



Direr se kocka (u kojim igrama, ne navodi), uglavnom gubi (manje) iznose, ponekad nešto i dobije.
Direr bar jednom usled brodske nesreće dospeva u opasnu situaciju (kako on opisuje), koju ipak uspeva da savlada bolje nego sâm brodar: on je, doduše, uplašen, ali ostaje miran i razmišlja, smiruje brodara, deluje kao da je mornar; to ohrabruje i ostale na keju, te i oni pripomažu.
Većina aspekata se manje ili više odnosi na čast. Iako Direr često upotrebljava reč čast, njegova izrazita namera nije bila da eksplicitno prikaže vezu između časti i muškosti. Ova veza eksplicirana je uglavnom u odbranama povređene časti i dvobojima , ali i u trenutku povrede časti. Direr implicitno opisuje u-bivstvovanje u muškosti konstituisanoj putem časti. Čast se iskazuje u socijalnim kontaktima u međusobnoj praksi; oni grade jednu kompleksnu, hijerarhijsku strukturu. Materijali, određeni komadi odeće, samo društveno opštenje, umetnički predmeti iz dalekih zemalja i drugi otmeni predmeti to pojačavaju. Većina pobrojanih, nesvakodnevnih predmeta – delovi životinja kao što su losova kopita, volovski rogovi i sl. – imaju određeno značenje u kontekstu magijske komunikacije i časti. Oni nisu svima pristupačni (Raffler, 2003; Strohmeyer, 2003) i služe dinstinkciji Direrove časti i časti drugih muškaraca.

Ženski i muški socijalni prostori podeljeni su prema određenim pravilima, tj. spajaju se prema određenim pravilima i preko određenih stupnjeva. Odvajanje socijalnih prostora, u kojima se kreću muškarci i žene, koji slede pravila, takođe ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ovaj umetnik poštuje društvena pravila, ne ugrožava mušku čast. Kroz prisustvo njegove žene na određenim banketima ili primanje poklona – ona dobija, na primer, jednog papagaja, dakle egzotičan i vredan poklon – naglašava se i muškarčeva čast utemeljena u braku.

U opasnim situacijama Direr pokazuje hrabrost, razboritost, odlučnost, on dokazuje svoju vrlost. On priznaje delatnu moć Fortune (igra) i pokazuje veru u Boga. Pristup umetničkim delima iz dalekih zemalja, skupocenim umetničkim zbirkama koje nisu dostupne javnosti, susreti s Erazmom Roterdamskim, bavljenje religijsko-konfesionalnim pitanjima (Direr u svom dnevniku izražava žaljenje nad sudbinom Lutera, čijim bi se pristašom mogao nazvati; on svakako i dalje odlazi na uskršnju ispovest), pružaju mu mogućnost da učestvuje u znanju na koje su skoro (akcenat je na skoro) ekskluzivno pravo polagali muškarci iz određenih delova društva.

Muškost se, to jasno pokazuje Direrov na prvi pogled nezanimljiv dnevnički izveštaj, sociokulturalno konstituiše i ujedno kodira posredstvom objekata, svakovrsnih društvenih odnosa i odlika čestitosti. Kodiranje se vrši preko konkretnih objekata, konkretnih odnosa i konkretnih osobina, budući da se drugim muškarcima drugog staleža drugi objekti, odnosi i odlike (mogu) socijalno pripisati, ono se vrši preko konkretnih kvaliteta, ali i preko njihovog kvantiteta. Kvantitet i čast stoje u relacionoj vezi, koja nije ništa manje značajna od kvaliteta objekata, odnosa i odlika.

Direrov konkretan prikaz društvenih odnosa i komunikacije pomoću objekata, odnosa i ličnih odlika savršeno ilustruje socijalno jezgro pojma časti, kako su ga istakli Bakman i drugi, koje ujedno pogađa i centralne aspekte muškosti. Sve ovo takođe izvanredno potvrđuje kako se muškost socijalno konstituiše. Direrov primer, kada je u pitanju princip konstituisanja muškosti putem časti, može biti skoro potpuno uopšten.
Njegov dnevnik je uzgredno otkrio i funkciju njegove supruge u socijalnim odnosima i praktičnom konstituisanju časti. O prihvatanju braka tokom poznog srednjeg veka i u 16. stoleću već je bilo reči u prvom poglavlju. Brak je postao središnji element opšteg društvenog poretka. Teorija države polazila je – kao i Žan Boden, koji je u Šest knjiga o republici (Les six livres de la république, 1576) u kojima je izveo zaključak o političko-teorijskim odnosima 16. veka i napisao to uzorno delo buduće političke teorije – od toga da je kuća, konstituisana putem časti s paterfamilijasom kao predstojnikom, ukratko „porodica“, činila osnovni element svake države i da je država bila ništa drugo do suma zakonski osnovanih domaćinstava.

Boden muškarca kao glavu porodice poredi s kraljem: obojica su očevi. Suprug je, barem normativno, uvek otac. Obe ove uloge ne mogu se odvojiti jedna od druge, jer je u osnovi to jedna jedina uloga: glava porodice, suprug, otac. Ovaj princip ponovo važi za sve staleže. Ako suprug ne može da bude otac, jer je on sâm impotentan ili je njegova žena neplodna, brak može (ne, trebalo bi) da bude raskinut. O očinskoj ulozi bilo je reči u Čelinijevoj autobiografiji. Karakterizacije ove uloge kod Čelinija su za njegovo stoleće na njen ideal-tipizovani način potpuno reprezentativne. Kada god su u ono vreme muškarci u autobiografijama pisali o svojim očevima, skoro su bez izuzetka to bile varijacije idealnog tipa.

Brak, ili još bolje bračna zajednica, deo je društvenih odnosa, deo časti i muškosti izgrađene preko časti. On je svakako i mesto intimnosti, ljubavi, svađe, pokatkad mržnje, poslovnog odnosa. Međutim, pošto privatnost i intimnost postoje, ali nisu jasno odvojene od javnog prostora, muškost i u perspektivi braka ostaje varijabla časti, društvenih odnosa i komunikacione mreže koja je njihov deo. Muškarčeva seksualnost takođe je varijabla ovog, za sve staleže složenog pletiva normiranih međuodnosa. Prekoračenja normi, koja su bila sakupljana i publikovana u pomenutim dogmatskim spisima i čuvana spremna za njihovo dalje usmeno prenošenje, na primer u propovedima, bila su ograničeno prihvatljiva, ali samo ograničeno. U trećem poglavlju ćemo na primeru muške seksualnosti videti kakve su granice postavljane između prihvatljivih i neprihvatljivih prekoračenja normi i kako se društvo odnosilo prema njima. U istom smislu ovo važi za konzumiranje alkohola, primenu nasilja i još mnogo toga, što su u načelu sve bili muški atributi i što se ubrajalo u muški habitus, ako time splet časnih odnosa ne bi bio razoren. Kada je to bio slučaj, zavisilo je od lokalnih okolnosti i čitavog socijalnog konteksta, koji je u zavisnosti od staleža bio lokalno, regionalno ili čak nadregionalno strukturisan.

S usvajanjem bračne zajednice kao temelja društvenog poretka, dogmatska „legitimna“ seksualnost bila je ograničena na brak (detaljno Völker-Rasor, 1993, 261–277). Reformatorsko učenje o bračnoj seksualnosti je pri tom takoreći izvuklo pouku da brak, pored ispunjenja obaveza, mora da pruži i zadovoljenje požude. Ovo je izazvalo korenite promene u društvenim odnosima muškaraca i žena, jer drugi seksualni odnosi nisu bivali predstavljani samo kao praksa nelegitimne seksualnosti, već su kao mogućnost socijalnih veza izbačeni iz sistema društvenih odnosa. Seksualna praksa se svakako nije tek tako povinovala ovim normama (Eder i dr., 1999); u autobiografijama muškaraca takođe je tematizovana seksualna aktivnost još neoženjenog muškarca, kao i zabranjene i vanbračne aktivnosti. U poslednjem slučaju reprodukuju se teološke norme. Kada je u pitanju bračna obaveza-seksualnost, u autobiografijama ona se uglavnom tabuizira, ili se makar „prikriva“ (Völker-Rasor). Konkretna individualna praksa upravljala se prema onome što je moglo da se složi sa očuvanjem sistema društvenih odnosa utemeljenog na časti i muškosti ili prema tome kakav je „rizik“ neki muškarac osim toga preuzimao. Pre nego što je potpuno prodrla kombinovana strogost reformatorskog i katoličko-posttridentskog seksualnog morala, praksa muške seksualnosti nije bila ograničavana samo na brak. Očuvanje sistema društvenih odnosa je, na primer, čak i u slučaju izvanbračnog polnog opštenja, u nemalom broju gradova olakšano otvaranjem zvaničnih „ženskih kuća“ (bordela). Ne znamo koliko je muškaraca koristilo ovu mogućnost ili koliko je muškaraca praktikovalo mogućnosti koje je opisao Čelini, ali je sigurno da u 16. veku seksualnost kao aspekt muškosti u socijalnom smislu nije bila ograničena samo na brak.

 

prinudni brak

Udeo braka u društvenom utemeljenju muškosti u 16. stoleću ne može se na odgovarajući način opisati pojmom patrijarhata. Ranonovovekovno domaćinstvo jedva da se može porediti s onim iz 19. veka. Ono se u tom vremenu ne zove domaćinstvo, već je reč o kući, „čitavoj kući“ ili vođenju kuće. Time se misli na jedinstvo gazdinstva i života i očuvanje časti supružnika. Žena koja upravlja kućom sa ukućanima ne može se opet porediti s domaćicom iz pedesetih godina 20. veka. Ona je imala puno prava, ali takođe puno obaveza koje su bile samo njene, a ne i muškarčeve. Pravila, kako bi kuća trebalo da se vodi iznutra, u staleškom društvu su u velikoj meri utvrđena i van domašaja su muškarčevog samovoljnog uplitanja. Žena na različite načine doprinosi ukupnom prihodu zajednice. To više nije isključivo muška stvar. Na dogmatskoj ravni mogu se već u 16. stoleću prepoznati tendencije da se žene istisnu iz rada i sticanja, na primer, u zanatlijskim domaćinstvima, ali barem u tom veku ovi pokušaji u praksi još nisu imali značajnijeg uspeha. Ranonovovekovni bračni par nije bio par kod kojeg je vladala égalité*, ali ni par kojeg je karakterisala apsolutna inégalité** (Wunder, 1992). Sigurno se veoma žustro raspravljalo o razlikama muškaraca i žena; toposi kao što je manja umna sposobnost ženina itd. bili su uobičajeni, ali je teško dokazati kakav su uticaj takva dogmatska razmišljanja imala na svakodnevne odnose među polovima, pre svega jer su i potpuno suprotstavljena shvatanja bila moguća i raširena. Korespondencije između bračnih parova mogu voditi u jedan sasvim drugačiji svet odnosa među polovima od onog u kakav bi dogmatski spisi želeli da uvere. Prilikom dužeg odsustva muškaraca, supruge u seoskom, zanatlijskom ili vladarskom domaćinstvu preuzimaju funkciju namesnica. Sve do kasnih godina 17. stoleća bilo je to samo po sebi razumljivo, ali od tada se sve više stavljalo pod znak pitanja. Razdvojne linije između atributa ženskog od muškog u životnoj praksi često nisu bile oštre, odnosno nisu postojale razdvojne linije nego razdvojne tačke. Osobina da se životne okolnosti gledaju kroz naočari oštrih razdvajajućih linija razvila se tek u toku ranog novog veka. Isto tako „otvoreno“ bilo je određenje muškosti posredstvom bračnog stanja. Obrni-okreni, sve ostaje kao što je bilo. Odlučujući aspekt braka u 16. veku je da je on najvažnija komponenta koja se sastoji od časti, društvenih odnosa i komunikacije. Svaka konkretizacija braka od strane nekog para ostaje fleksibilna dokle god sistem društvenih odnosa ostaje očuvan.

Individualno to može biti vrlo različito, tako da se teško može unapred reći kada je, na primer, izgradnja „nejednakog para“ (ovo se, pre svega, odnosilo na velike razlike u godinama) o kojem se veoma ružno govorilo zadala razoran udarac jednom takvom sistemu društvenih odnosa i kada jeste a kada nije muškost dovođena u pitanje.

Muško-muška socijabilnost

Muški habitus, o kojem je već bilo reči, ukazuje na mnogobrojnost muških, muško-muških konteksta, o kojima je i Direr pisao u svom dnevniku, od prijateljstva do socijabilnosti gostionice. Razgovor među muškarcima bio je tesno povezan s gostionicom, tj. zajedničkim pijenjem, dok je razgovor među ženama („brbljanje“; npr. P. Holenstein, 1992) bio u bližoj vezi sa zajedničkim radom. Žene su u 16. veku sve više bivale isključivane iz polno mešovite društvenosti gostionice, odnosno žigosane kao kurve i slično. Posle „izuma“ Novog Adama, u 16. veku dolazi do delimičnog odvajanja ženskih i muških socijalnih prostora, pre nego što su se u 17. veku opet delimično spojili (Hubrath, 2001, u fokusu se nalazi period posle 16. stoleća).

Čelinijeva autobiografija je takođe istakla veliki doprinos muško-muške socijabilnosti u životu jednog muškarca. Njegov život je, s veoma kasno sklopljenim brakom, mereno prema društvenoj normi koja je u međuvremenu učinila da brak postane centralni smisao odraslog muškarca i odrasle žene, imao neobičan tok, ali ni muškarci, koji su u skladu s normom stupali u bračnu zajednicu, nisu prestajali da budu deo muško-muških konteksta koji su za njih i dalje bili određujući. Ono što je najvažnije kada je u pitanju muško-muška socijabilnost nisu toliko funkcije koje su praktično isključivo muškarci mogli da vrše, već odnos s prostorom i mestom ove socijabilnosti, koja po svim pravilima isključuje žene. Iako su žene u 16. veku često mogle ne samo da ispunjavaju funkcije slične onima koje su vršili muškarci već su pod određenim uslovima takođe umesto nekog/njihovog muškarca obavljale iste te funkcije, uglavnom su u komunikaciji s odgovarajućim muškim nosiocima feudalnih, vladarskih, poslovnih ili, na primer, monaških funkcija, muškarci bili ti koji su zastupali ženu. Mogla bi se skrenuti pažnja i na podelu prostorija u kućama jednog određenog društvenog sloja, koja predviđa muške i ženske prostore.

„Prijatelj“ (Cotteri, 1994), čiju je ulogu Čelini neumorno podvlačio, ideal-tipski reprezentuje jednu stranu muško-muške socijabilnosti. Mišel de Montenj (1533–1592) se u jednom od svojih eseja pozabavio temom prijateljstva i tipizovao je njegov ideal (Montaigne, 1960, I, 28 ). U osnovi je veoma blisko prijateljstvo s Etjenom de la Boesijem, koji je preminuo 1563. Eseji su nastali između 1571. i 1580. godine, godine prvog izdanja, potom su znatno prošireni, da bi 1588. ponovno bili publikovani. Godine 1595. pojavilo se prvo posthumno izdanje. Ovaj esej o prijateljstvu postao je neka vrsta autoritativnog teksta.

Prijateljski odnos ima određeno socijalno mesto i nije ga teško razgraničiti od odnosa otac–sin, brat–brat, muškarac–žena. Aspekti prijateljstva među muškarcima jesu:

sopstvena sloboda i izbor prijateljstva, nikakav zakon i nikakva prirodna obaveza ih ne prisiljava;
međusobno poveravanje, dakle saopštavanje tajnih misli i poverljivost;
jedna opšta i sveobuhvatna toplina, umerena, uvek jednaka, ustrajna, mirna, potpuna prijatnost i čestitost, bez nasilništva i oštrine;
duša se pročišćuje kroz prijateljstvo;
prijateljstvo je duhovne, a ne seksualne prirode;
stapanje duša prijatelja u jedinstvenu dušu.

Mnoge od ovih tipskih karakteristika ideala mogu se pronaći već kod Čelinija koji je pisao potpuno nezavisno od Montenja, i obrnuto. Slično shvatanje prijateljstva vladalo je među duhovnicima koji su učestvovali na Tridentskom saboru, koji su samo uz pomoć toposa prijateljstva mogli razumeti jedinstvo postignuto 1563. godine (Tallon, 1995).

U pomenutom eseju Montenj se bavi pitanjem da li prijateljstvo, kako ga on definiše, između muškaraca i žena može da postoji u braku. On isključuje tu mogućnost, jer su žene za to nepodobne. Kada pak ne bi postojale određene prepreke od strane žena, „kada bi se mogao stvoriti jedan takav odnos s potpunom slobodom volje takve vrste da u njemu nemaju samo duše taj potpuni užitak, već da i tela imaju svog udela u toj vezi, u koju bi se tako čovek potpuno upustio – sigurno bi tada prijateljstvo bilo još utoliko ispunjenije i sveobuhvatnije“ (Montaigne, 1960, 11). Pošto Montenj smatra da ostvarenje ovog ideala propada zbog ženske prirode i pošto iz muškog prijateljstva isključuje seksualnost, to ostaje samo nedostižan ideal. Ali, ako Montenjeva moć imaginacije nije bila dovoljna, možda je bila dovoljna mašta drugih muškaraca, bilo da su svoj brak shvatali kao prijateljstvo, ili da su s nekim prijateljem bili i seksualno intimni. Montenjeva interpretacija u osnovi je bila usmerena protiv shvatanja braka kao „amicitia“ (Schnell, 2002, 200), koje je bilo rašireno u srednjem veku i još kod jedne grupe autora iz 16. stoleća. On je implicitno sprovodio dalju podelu muških i ženskih socijalnih prostora tako što je, s izuzetkom seksualnosti, konstitutivne elemente bračnog drugarstva isključivo povezivao s prijateljstvom između muškaraca.

Montenj i Čelini su kao preduslov postavljali stalešku jednakost prijatelja, jer je samo taj odnos, društveno gledano, simetrično formiran. Svi drugi odnosi su asimetrični i hijerarhijski, čak i među muškarcima. Uslov staleške jednakosti svakako ostavlja izvesne slobode. Muškarci na Tridentskom saboru bili su opati, biskupi, nadbiskupi, kardinali, razlikovali su se, dakle, po svojim službenim funkcijama, ali su svi bili duhovnici visokog ranga, jer obični župnici nisu bili deo ove grupe muškaraca. Bilo da je reč o krupnim seljacima, koji su o sudbini sela među sobom odlučivali, o gradskim patricijima, o (od druge polovine 16. veka) mladim plemićima na „kavaljerskoj turi“ (K. Keller, 1998, 260. i dalje), o vojnicima istog ranga, humanistima, „političarima“ (W. Weber, 1994), prijateljstvo kao jezgro muško-muške socijabilnosti gradi se u ovim staleškosimetričnim grupama. Kao grupni, ali i kao muški odnos parova, ona čini neophodan deo muškosti. Fred E. Šrader zastupao je tezu socijalne institucionalizacije prijateljstva između muškaraca, koje je predstavljalo mirotvorački element. Prijateljstvo između muškaraca on dovodi u vezu s društvenim strategijama zadovoljavanja kao odgovor na brojne građanske ratove u 16. stoleću (Schrader, 1996).

Jednim specifičnim oblikom „prijateljstva“ (Hergemöller, 1998, 110) u 16. veku može se smatrati homoseksualnost. Ljubav je deo magijske komunikacije i biva uspostavljena kroz opisane komunikacione mehanizme. „Lepota“, na primer, biva primljena kroz oko kao tvarna, dakle medijalna supstanca, i dalje se sprovodi do duše. Lepota je stanje u kojem se mogu nalaziti i žene i muškarci, i devojčice i dečaci. Ljubav se iz muškarčeve perspektive ne može ograničiti samo na ljubav prema ocu i ljubav prema ženama, već je, u izvesnom smislu, univerzalna. Ona se usmerava na prijatelja, kao i na mladu devojku ili mladog momka. Ljubav obuhvata mnogo više od seksualne ljubavi. To je samo po sebi razumljivo, ali seksualna ljubav pripada mestima koja su za nju predviđena. Neizbežno je da bude izazvana, posebno preko jednog lepog pogleda – osim ako se taj pogled strogo ne izbegava. Zato su čuveni reformatori dizali glas protiv nagih tela u sakralnoj umetnosti svog vremena (Scribner, 1992).

Iako su crkvena dogmatika i svetovni zakon zabranjivali seksualnu ljubav između muškaraca, nipošto nisu svi muškarci, o kojima su kolale priče da su počinili ovaj „delikt“, bili sudski gonjeni ili osuđivani. Bili su potrebni i drugi činioci da bi došlo do najgoreg, do spaljivanja tzv. sodomita. Iako je srednjovekovno i ranonovovekovno krivično pravo za sodomiju, tj. u ovom slučaju analni snošaj, predviđalo drastične kazne, pa čak i smrtnu kaznu, očigledno su postojale faze u kojima ove kazne, uprkos stalnim sudskim procesima, nisu, ili su sasvim retko, izricane. Kvantifikacija sudskih procesa i kaznenih mera ne ukazuje samo na delovanje nadzornih aparata već, u izvesnoj meri, otkriva njihov bihevioristički diskurs. U vezi s ovim mogu se očekivati velike regionalne razlike. U katoličkim zemljama s inkvizicijom, poput Španije od 16, a u Gornjoj Italiji od 15. veka, pokrenuto je na hiljade procesa protiv muškaraca koji su bili osumnjičeni za „sodomiju“. Najstrože kazne izrečene su desetinama i stotinama. Takva brojnost nije posvedočena na prostoru Francuske, Nizozemske i Engleske, takođe ni u Nemačkoj, za koju, doduše, ne postoji jedinstveno arhivsko istraživanje o muško-muškoj seksualnosti.

Tamo gde je „lepo“ imalo sasvim posebnu ulogu, naime na vladarskim dvorovima, kod renesansnih učenjaka i umetnika, retko su gonjeni muškarci koji su međusobno seksualno opštili. To bi protivrečilo osnovnom shvatanju magije kao ljubavi i ljubavi kao magije u smislu kosmičke komunikacije, koja je bila magijska. Osim toga, u doba renesanse medicina je smatrala da duh poseduje samo dve mogućnosti da „uočljivo iz tela“ izlazi, naime posredstvom ljudskog jezika i – sperme (Culianu, 2001, 55–56). Ovo nije sadržavalo nikakav poziv na muško-muško seksualno opštenje, ali u ovome je praktično preneta poruka duha. Tako sebe razumeva Eros Socraticus kada seksualno postane metaforičan ili realan.

Iako su postojale različite prilike za polno opštenje među muškarcima, ipak su građene dugoročne mreže odnosa, unutar kojih su se razvijale muško-muške potkulture. Bio je to slučaj u Sevilji 16. stoleća, kao i u Firenci 15. stoleća (Rocke, 1996). Među muško muške potkulture takođe spadaju prostitucija, iznuda, iskorišćavanje odnosa zavisnosti (gospodar–sluga; muškarac–dečak). Ove potkulture su nastale, a da za preduslov nisu imale teorijski reflektovan homoseksualni identitet. Pored kratkotrajnih odnosa i čestog menjanja partnera, postojali su i dugotrajni prijateljski odnosi. Jedan deo muškaraca optuživanih za „sodomiju“ bio je, kako bismo danas rekli, gej, drugi to nisu bili, a neki su, prema današnjoj, ali ne i tadašnjoj klasifikaciji, bili „pederasti“. „Miljei“ međusobno nisu bili oštro razgraničeni.

„Sodomija“ je u prvom redu smatrana grehom, te je krivičnopravno gonjenje bilo rezultat religijskih ocena. Muškarci koji su imali seks s dečacima ili drugim muškarcima nisu bili „drugačiji“, već grešni. Ova šema objašnjavanja muškarčeve grešnosti otvorila je društvu ranog novog veka daleko šire polje sloboda nego prosvetiteljske racionalne šeme objašnjavanja sveta. Zastrašujućim, drastičnim kaznenim egzekucijama u javnosti pokušavalo se da se ljudi odvrate od činjenja određenih grehova, ali se nije toliko mislilo na vaspitanje i prevaspitanje koje bi ove ljude takoreći onesposobilo da načine ove grehe. U ranom novom veku nemali se broj muškaraca iz nižih i srednjih slojeva, koji su bili uhapšeni zbog sodomije, branio argumentom da nisu znali šta je sodomija (učenjački pojam), da nisu znali da je to greh; da nije greh, jer su oni za to dali novac i tome slično, ili su sebe smatrali grešnicima, što im je u osnovi uzimano kao olakšavajuća okolnost, pošto je čovek bio opterećen praroditeljskim grehom i zato grešio. U tome se ogledaju diskurzivne odbrambene strategije, koje su bile usmerene ka odbrani od istinskog protivnika, učenjačkog diskursa o polovima, naravno i mentalitetima koji su odlikovali narodnu kulturu: muško-muške seksualne prakse koje u društvu ni u kom slučaju nisu bile neuobičajene, koje, kada se na njih gledalo kao na greh, nisu davale nikakvog povoda za uzbuđivanje, jer su ljudi svakako grešnici, ali zbog toga nisu bili „drukčiji“. Kada su gej osobe svoje odnose same nazivale prijateljstvom, tek je onda bilo jasno da one same sebe nisu kvalifikovale kao „drugačije“, već su prijateljstvo smatrale delom već opisanog sistema društvenih odnosa.

Odlomak iz knjige „Istorija muškosti u Evropi (1450–2000)“ Volfganga Šmalea

Izvor

Niklas Rådström, Gost

U proleće 1857. godine Hans Christian Andersen započinje evropsku turneju kako bi promovisao svoj novi roman Biti ili ne biti. Posebno se raduje što će posetiti Charlesa Dickensa s kojim se godinama intenzivno dopisivao. Između dopisivanja i susreta stoje neke činjenice koje će u mnogome
označiti susret: Hans Christian Andersen poznati je hipohondar i vrlo loše govori
(ukoliko govori) engleski.
U trenutku kad dolazi do ugošćavanja Andersena kod Dickensovih obojica pisaca na vrhuncu su svojih karijera te puni divljenja i poštovanja jedan za drugoga. Sledi susret kao i Andersenov boravak dug pet nedelja...

Kao što smo rekli, nikakvog Dickensa nije bilo u pristaništu u Doveru kada je u luku uplovio
brod iz Calaisa. Andersen zbog grčeva u želuducu nije imao hrabrosti sići na kopno i uhvatiti prvi najbolji prevoz za London. Ali, njegovu su prtljagu bez oklevanja odneli van pa je i on bio prisiljen slediti. Usprkos zabrinutosti za želudac, putovanje vozom dobro je prošlo i u Londonu je brzo pronašao North Kent Railroad koji se nalazi sasvim uz peron na kojem je sišao iz voza. Brinuo se da Dickensu nije stiglo Pismo u kojem mu je napisao kada će stići, ali kada je došao u Higham, zaselak koji se sastojao od šačice kuća, na stanici ga je čekao pomoćnik koji ga je pitao ide li Dickensu. Dečko je uprtio Andersenovu prtljagu na leđa i hodali su oko pola milje po hladnom vremenu pre nego što su nešto nakon deset sati ujutro stigli u Gad’s Hill Place. Čim su stigli Dickens ga srdačno prima. Grli ga i izgovara možda neku dugu frazu punu poštovanja. A Andersen sluša dok su mu Dickensove ruke još uvek na ramenima u znak dobrodošlice. Dirnut je tonom i mimikom u frazama i gestama dobrodošlice. Sretan je zbog otvorenog i iskrenog veselja koje taj muškarac, niži gotovo za glavu, pokazuje što ga vidi. Ali ne razume ni reči od onoga što mu njegov domaćin govori. Andersen se naravnone slaže s time da nije razumeo ni jednu jedinu frazu kojom ga je Dickens obasuo.
Zadovoljan je time što iz Dickensova lica može iščitati značenje reči i odgovara snekoliko reči koje je nedeljama pripremao da budu one kojima će pozdraviti svog britanskog kolegu.

“Moj voljeni Charles Dickens”, kaže.
“Dragi Andersene”, kaže Dickens.

A onda sledi još jedna, za gosta nerazumljiva gomila pristojnih faza koje izražavaju sreću koju Dickens oseća što se konačno može radovati dugim razgovorima koje će voditi oko zajedničkih interesa. Dickens možda govori i nešto o tome kako je prijateljstvo nešto večno što se proteže preko granica prostora i vremena. Možda se čak i referiše na Andersenovu novu knjigu, Biti ili ne biti, koju je na Andersonov zahtev njegov izdavač, Richard Bentley, poslao u Gad’s Hill. Dickens je već ranije u pismu aludirao na knjigu kada je usporedio Andersenovu buduću poseu s Aladinom koji napušta jame nauke kako bi učinio svet mudrijimi boljim, gotovo direktan citat iz Andersonova teksta. Ali Andersen ga nije čak ni upitno pogledao. Običaj mu je da nimalo ne odaje dojam da ne razume što mu se govori tokom njegovih putovanja u inostranstvo. Samo ponovno stisne Dickensovu ruku među svojima, prijateljskii s poštovanjem i kaže dubokim drhtavim glasom:

“Dickens. Moj voljeni CharlesDickens.”

Dickensa je istovremeno zbunio I dirnuo taj osećaj koji Andersen pokazuje zbog njihova susreta. Čini mu se da je gost tako ganut što je konačno stigao da ne može pronaći druge reči kojima bi to izrazio. Dickens kaže:

“Hans Christian Andersen.”

Andersen odmah uzvraća:

“Charles John Huffam Dickens.”

A zatim ga Andersen pogleda dubokou oči i nakon dramatske pauze kaže, gotovo šapatom, Dickensov potpis:
“Boz.”

Dickens je malo zbunjen. Još uvek nije izrečeno ništa što bi imalo ikakav sadržaj i značenje.

“Andersene”, promrmlja tražeći što bi rekao i onda, Bogu hvala, stižu njegova supruga i mlađa deca. Nikakvi korzeti ne mogu sakriti da je Catherine Dickens postala krupnija I sporija otkad ju je Andersen poslednji puta video, pre gotovo jedne decenije. Njena sestra Georgina je ta koja ovih dana sve više odlučuje o pitanjima koja se tiču kućanstva. Catherine je bilo devetnaest godina kada ju je Dickens upoznaoi zaljubio se u nju. Bila je kći jednog od njegovih najranijih poslodavaca, urednika Evening Chronicla, Georgea Hogartha, Škota koji je bio dobar prijatelj jednoga od Dickensovih obožavanih idola, sir Waltera Scotta. Niko nije sumnjao u njegovu zaljubljenost, a onda se i oženiti u krug publicista mora da je za Dickensa, koji je već postao poznato ime kao dopisnik novina i tada se nalazio na početku svoje književne karijere, bila potvrda najlepših mogućnosti koje život pruža.

Novopečenom se bračnom paru, kao potpora i društvo, uselila i Catherinina pet godina mlađa sestra, živahna i zaigrana Mary. Kada je iznenada umrla samo nekoliko godina kasnije, Dickens je skinuo prsten s njenog beživotnog prsta i nosio ga ostatak života. Bio je neutešan nakon njene smrti i način na koji je u svom književnom radu sentimentalisao mlade nevine devojke daje naslutiti da je bio bliži njoj nego njenoj sestri, svojoj supruzi; na isti način kao što će njegova šogorica Georgina dvadeset godina kasnije stati na njegovu stranu nakon razvoda, usprkos bolnom konfliktu sa porodicom Hogarth.  Jer, kada je Andersen došao u posetu, Dickens je već počeo smatrati ženinu obitelj, sa punicom na čelu, jedva podnošljivim parazitima i gotovanima. Veliki ponos sa kojim je predstavio suprugu, svoje kćeri I najmanju decu i dok je promatrao kako su poželeli Andersenu dobrodošlicu, ipak nije mogao smanjiti dojam da se radi o čoveku koji izvršava svoju obavezu. Porodica je bila njegov život i tu je onbio i samovoljni tiranin i voljeni drug uigri. Ali svejedno je tu zabrinutost, taj nemir, ta očita praznina i tuga. Njegova žena pružila je ruku Andersenu koji ju je gracioznom gestom poljubio. Catherine Dickens navikla je da je gosti pozdravljaju sa preteranim oduševljenjem, ali je sve vise počela sumnjati da njeno društvo nije to koje ih navodi na takve ushićene postupke, nego da samo žele ostaviti dojam na njenog muža. Rekla je Andersenu nešto o jednoj od njegovih priča koju deca najviše vole, a on se tako duboko naklonio da joj se na trenutak učini da će se ta žgoljava pojava prevrnuti i pasti. On odgovara promrmljavši nešto, ona pretpostavlja da pokušava izraziti svoju zahvalnost što može ostati kod njih ili svoje veselje što su njegove priče toliko važne njenoj deci, ali nije sigurna koje od toga.
Kako bi ga spasila da ga ne proguta vlastito mrmljanje i da ponovno uspostavi ravnotežu, Dickensova najstarija kći Mary mu je prišla i uhvatila ga zaruku. Andersen ponavlja njeno ime na danskom dok joj stišće ruku među svojima:

 “Marie, Marie”, dok mu njen otac pokušava suflirati nadimkom koji u porodici koriste za nju: “Mamie, Mamie...”

Dickensova se najstarija kći nikada neće udati. Ostaće uz oca sve do njegove smrti. Videće ga, kada je mislio da je sam, kako se očajnički baca na kolena kada se njena mlađa sestra udala za mlađeg brata očeva prijatelja Wilkie Collinsa i neutešno plače lica sakrivena u njenu venčanicu. Svestan da njegov nemir I snažna volja mogu nagristi sigurnost I samouverenost dece i kako je njegova potreba da sve ima pod kontrolom vrlo lako tokom njihova odrastanja bila izokrenuta u despotske zahteve, šmrcajući je prošaptao kada je vidio Mamie na vratima:
“Da nije bilo mene, Katie nikadane bi napustila svoj dom...”

Zna kako je ono što je prvenstveno tera na brak, želja da pobegne od kuće, i da njen brak neće biti sretan. Ali sada Andersen uzima ruku njene mlađe sestre i pritišće je na svoje usnice.

“Katerine”, kaže na danskom, a Dickens ga ispravlja:
“Kate. Katie...”
Ona ponovno staje uz svoju majku kraj čije će samrtne postelje mnogo godina kasnije dobiti gomilu pisama koju je njen otac napisao majci kada su bili zaručeni i tek venčani.

“Daj ovo Britanskom muzeju”, reći će njena majka, “tako da svet zna da me jednom voleo.”

Andersen posmatra kćeri i konstatuje da Mary sliči majci, a Kate ocu. Pokušava reći nešto o tome, pokazuje njihova lica i mrmljajući kima glavom, ali oni njegovo mrmljanje protumače kao da mu se sviđaju, a ne da sliče jedno drugome.
A onda su mala djeca uz njega I pružaju ruke. Andersen naravno zna da gde god dođe prethode glasine kako je on veliki prijatelj dece. Zna što se od njega očekuje: da će zapaliti iskru u dečjim očima, probuditi njihov žuboravi smieh i izvući na površinu ono napeto iščekivanje kojeg se odrasli samo sećaju otkad su izgubili svoj elasticitet i pukli.
Četiri dečaka: Alfred d’Orsay Tennyson, Henry Fielding i Edward Bulwer Lytton – svi nazvani po umetnicima ili piscima– i Sidney, koji će petnaest godina kasnije umreti na moru. Alfred će se, što je pre moguće, preseliti u Australiju
gdje će ostati četrdeset i pet godina, ali umreće u New Yorku. Posvetiće poslednje godine svog života turneji na kojoj će držati predavanja o svom slavnom ocu. Od sve dece, Henry će imati najviše uspeha u životu. Navršiće osamdeset i četiri godine, biti sudac I dobiti plemićku titulu. A najmlađemu, kojeg je porodica retko kada zvala drugačije nego Plorn, sada je samo pet godina
dok stoji tu i sumnjičavo gleda strančevo nasmešeno lice koje se nagnulo nad njim. I on će se kao šesnaestogodišnjak preseliti u Australiju, postati predstavnik parlamenta u South Walesu i nikada se
neće vratiti u Englesku.
“Koliko će dugo ostati?” pita svoje roditelje koji se nasmeju, smešno im je to i pomalo neugodno,
izrazima lica pokušavaju reći nešto o tome kako je dražesno i neodoljivo što su deca neuvijeno direktna. Potiču ga da se upozna, ali on samo nastavlja sumnjičavo posmatrati Andersena i kaže:
“Ko je on?”
Tada Georgina zakorači prema napred i stavi mu ruku na rame.
“To je onaj danski gospodin za koga smo pričali da će doći”, kaže. “Znaš da smo pričali priče koje je on izmislio.”
 “Je li on Danac?” pita Plorn.
“Da, iz Danske”, kaže njegova teta.
“Zemlje s druge strane mora”, doda Dickens.
Ali Plorn, koji se možda tek probudio ili je nezadovoljan zato što još nisu ručali, samo nastavlja
zuriti u Andersena. Osmesi obasjavaju lice gosta. Prelaze preko njegovih crta lica u valovima, povlače se i ponovno izbijaju.
 “Ne”, kaže Plorn.
 “Ne, izbacimo ga van.”
Dickens se ne može suzdržati I počinje se smejati. Ali Georgina privuče Plorna sebi:
“Ma Plorn, što to govoriš?”
“Hoće li dugo ostati ovde?” pita dečak.
“On priča priče”, kaže Georgina.
 Plorn baci pogled na Andersena i odmahne glavom.
“Mislim da bi ga trebali baciti kroz prozor”, kaže.
Tada Georgina prodrma dečaka, strogo ga oslovi i odvuče iz sobe:
“Plorn!”
Gospođu Dickens je isto uhvatio mužev smeh i mrmlja ispričavajući se:
“Ma znate, deca...”
Andersen stigne dečaka kratko potapšati po glavi pre nego što ga teta izvuče iz sobe. I tada mu uspe prvi put otkako je stigao u kuću sročiti razumljivu rečenicu:
“Da, znam, deca me obožavaju.”
Nešto kasnije, nakon što su mu pokazali kuću, odneli prtljagu u gostinjsku sobu i ostavili ga samoga da se sredi, Andersen stoji uz prozor i gleda prema vrtu. Oko kuće cvetaju ruže i bazga i mirisi ulaze u sobu kroz poluotvoren prozor. Malo je razočaran jer nije vidio svoj portret nigde u kući. Do njega su doprle glasine da Dickens drži njegov portret na vrlo počasnom mestu u kući, ali nije ga video ni u jednoj od soba koje su mu pokazali. Ne može zamisliti da se nalazi u nekoj od privatnijih soba, kod
dece ili kod služinčadi. Sve to mora da je bila greška. Soba koju je dobio svetla je i ukusno nameštena. Stavio je svoj dnevnik na uzak pisaći stol pored prozora, a na noćni ormarić malu cedulju koju uvek nosi sa sobom kada spava kod nepoznatih ljudi ili u hotelu: Nisam mrtav.
Kasnije tog dana, za večerom, upoznao je starije sinove obitelji. Najstariji od njih, Charles, studira u Leipzigu i Andersen može s njim tokom večere malo razgovarati na šepavom nemačkom. Kada se roditelji godinu dana kasnije rastanu, Charlesu će biti dodeljen zadatak da bude podrška majci i stanuje s njom. Drugom bratu, Walteru, šesnaest je godina. Samo nekoliko dana nakon što Andersen napusti Englesku, Walter će otputovati u Indiju kao kadet i provesti tamo sedam godina, te biti unapređen do poručnika kod 42. Högland kompanije.
Kada je Andersen čuo dečaka kako priča o putovanju koje ga čeka, zamislio je riku tigrova i brbljanje majmuna, mnogoruke bogove i visoke pagode I sledećeg dana izrezao siluete stampeda slonova pred oduševljenim očima porodice Dickens. Ali Walter neće preživeti indijsku klimu, sve će mu biti pravo mučenje i umreće u Calcutti. Dugovi koje je navukao na sebe biće poslani njegovom ocu na naplatu. Njegov tri godine mlađi brat Francis – Frank, kaže njegov otac kad ga predstavlja Andersenu, slediće ga u Indiju. Ali kada Frank stigne tamo, njegov će brat biti mrtav već mesec dana. Usprkos tome, neće se vratiti u Englesku sve dok mu otac ne umre.
Kada potroši svoje nasljedstvo, otputovaće u Kanadu i postati član policije na konjima. Na kraju će umreti u Americi. U Illinoisu. Mestu koje se ocu najmanje sviđalo tokom njegove posete Americi.

Država Illinois. Moline u Illinoisu. Andersen je čuo kako je neko dete protrčalo ispred njegove sobe. Napola se okrenuo prema vratima osluškujući I tada vidimo njegov profil nasuprot svetlom
prozoru kao na jednoj od njegovih slavnih slika. Sada, gotovo vek i po kasnije, njegov je profil nešto kao ikona. Neko sa smislom za trgovinu mogao bi ga možda nazvati brandom. Neko drugi
možda simbolom, a treći karikaturom. Ali kako god da gledamo na njega i koliko
god bila smešna njegova pojava i ponašanje, ne smemo zaboraviti da je velik pisac. Njegova je vizija danas u potpunosti deo našeg sveta i lako je zaboraviti kako je nekada bila jedinstvena. Njegovi
likovi i priče neprestano se pojavljuju u našoj svakodnevici, ne samo u dečijim sobama i vrtićima, već i kao usporedbe, a ponekad i kao pogrde u razgovoru, novinskim člancima i svađama – car je go i
ružno pače, limeni vojnik i sretne kaljače. Svet viđen jasnim pogledom deteta, to je Andersenova namera, čak i kada je bivao zamućen, kada se on pokušavao potvrditi kao odrastao umetnik. Sada se
začuju novi koraci ispred njegovih vrata i oprezno kucanje. Pitaju ga ne bi li im se pridružio na malom izletu. Smeši se. Klanja se.
“Naravno. Rado.”
Nešto kasnije na putu za obližnji Brackfest, Dickens je ispričao kako je put kojim se voze vekovima vodio ljude u London. A zatim je recitirao iz Henrika IV. sa savršenim smislom za dramatiku
rođenog estradnjaka:
“Ali dragi moji, sutra treba rano u četiri u Gadshill. Hodočasnici nose bogate darove u Canterbury, trgovci jašu s punim kesama u London; ja sam za sve vas nabavio krinke, a konje imate sami; Gadshill je noćas u Rochesteru...”

Potrajalo je pre nego što je Dickens uspeo objasniti Andersenu otkuda je taj tekst, ali čim su
se vratili kući Andresen je zatražio da mu pokaže taj dio u izdanju Shakespeareovih drama kako bi ga mogao pažljivo prepisati u svoj dnevnik. Ali prvo ćemo ih slediti u šetnji po parku u Brackfestu. Žensko društvo hoda nekih deset metara ispred pisaca: gospođa Dickens, njena sestra Georgina
i slučajna gošća toga dana, gđa Hannah Brown, koja je nekada bila guvernanta kod jedne od najbogatijih žena Engleske, gđice Burdett-Coutts s kojom Dickens vodi nekoliko filantropskih projekata i koju će Andersen imati prilike već sledećeg dana upoznati, a kasnije i posetiti.
Gđa Brown dobro govori nemački I Andersen će moći s njom izmeniti nekoliko fraza kasnije tokom večere.
Ali sada je poslepodne proteralo prepodnevnu hladnoću iz zraka, a sunce se igra kroz krošnje drveća. Andersen očajnički pokušava komunicirati i pronaći načina da izrazi nešto jedinstveno što bi učinilo njegovo mesto uz domaćina prirodnim i, ako je to moguće, nezaboravnim.
“Biti ili ne biti”, kaže i Dickens kimne glavom i potvrdi svoje oduševljenje time što mu je poslana Andersenova poslednja knjiga.
“Posvećeno Charlesu Dickensu, od njegova istinskog prijatelja Hansa Christiana Andersena”, kaže
Andersen, a Dickens gestama i izrazom lica pokaže kako je duboko dirnut i ponosan što mu je Andersen želeo posvetiti knjigu.
 “Dickensu od Andersena”, kaže Andersen i Dickens kimne.
“Dragi Andersene”, kaže, “dragi, dragi Andersene”.
Njegov gost gestikulira I pokušava izreći nešto o pastoralnoj idili engleskog krajolika. Dickens pokaže na brest i kaže naziv drveta na engleskom.
Andersen zamišljeno kima glavom I ocrta oblik drveta gestikulirajući rukama. I tada, kada je video svoje dugačke prste kako pokušavaju laganim piruetama uhvatiti sve ono neizrečeno, dobije nadahnuće. Podigne palac i kaže istodobno oduševljeno i vrlo ozbiljno, kao da otkriva veliku tajnu:
“Tommeltot.”
Dickens ga upitno pogleda.
“Tommeltot”, ponovi, a zatim ispruži kažiprst:
“Slikkepott”.
Dickens kima ne shvatajući dok Andersen imenuje druge prste:
“Langemand, Guldbrand...”
“Guldbrand?” ponovi Dickens oprezno.
Andersen poletno kimne:
“Guldbrand, Guldbrand.” A zatim podigne mali prst, malo mahne njime, kao da želi odgoditi
razotkrivanje.
“I mali Petter Spillemand”, kaže na kraju i možda lagano pikne prstom Dickensa u trbuh kao da je njegov domaćin malo dete. Kasnije te večeri napisaće u svoj dnevnik:
“Šetao sam parkom i razgovarao s Dickensom. Rekao sam mu nazive prstiju i Guldbrand ga je
posebno zainteresirao.”
Ali sada stoje u parku u Brackfestu i Andersen je ponovno počeo brojati prste za svog domaćina.
Neko ko ih posmatra iz daljine mogao bi pomisliti da intenzivno raspravljaju i da Andersen retoričkom figurom neprestano pokušava dokazati svoje argumente u raspravi, time što ih nabraja na prste.
Dvojica najpoznatijih pisaca svog vremena utonula u igru prstima i dansku deju pesmicu.
Već sledećega jutra porodica Dickens je shvatila da su u kuću dobili zahtevnog i neobičnog gosta. Ujutro ostane ležati u krevetu i čeka da mu neko dođe pomoći s odećom i prljavim rubljem. Ali pomoć ne stiže i on u osam sati ljutit ustane I uspe uhvatiti služavku koju zamoli da ode po brijača koji bi mu pomogao s brijanjem. Ona ga samo upitno pogleda i odmahne glavom.
 “Brijača? Nemamo mi takvoga.”
Onda je zamoli da se pobrine da neko od starijih sinova dođe u njegovu sobu i obrije ga. Ali uzalud će sedeti u sobi i čekati. Stariji su sinovi uznemireni i odbijaju mu pomoći. Kada je sišao dole na kasni doručak, saznao je da će se pobrinuti da ga odvezu u Rochester ili Strood svakoga jutra kako bi pronašao brijača. Kada je shvatio što su rekli, pitao je koliko su udaljena ta obližnja mesta.
Najmanje tri milje, saznaje. Shvatio je da će mu brijanje oduzeti veliki deo dana i pomislio da Dickens možda ima druge planove za njega. Ali Andersenu je postalo jasno da njegov domaćin nije
pripremio nikakve druge aranžmane osim poseta brijaču kada su ga obavestili da su Dickens i obe kćeri otišli u London gge će provesti celi dan.

Sa švedskoga prevela Željka Černok

_________________

Niklas Rådström napisao je duhovit roman baziran na istinitom događaju koji govori o snu o prijateljstvu i pisanju kao životnom pozivu.
Niklas Rådström rođen je 1953. godine, piše romane, pjsme, eseje te tekstove za poztorište. Dobitnik je nagrade Aniara i najveće švedske književne nagrade August.

Jelenino progonstvo, Alber Kami

Jelenino progonstvo[1]

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.

Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.

Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom.

Jedan fragment, koji se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kaže: „Uobraženost: nazadovanje napretka.“ A mnogo vekova posle Efežanina, Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne, priznavao sebi samo jednu nadmoć: to što nije uobražavao da zna ono što ne zna. Najprimereniji život i misao tog doba završavaju se ponositim priznanjem neznanja. Zaboravljajući to, zaboravili smo svoju muževnost. Mi smo dali prednost sili, koja izigrava veličinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim osvajačima, kojima nas pisci udžbenika, iz neuporedive niskosti duše, uče da se divimo. I mi smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovršavamo svoju vladavinu nad pustinjom. Kako bismo onda uopšte mogli zamisliti onu višu ravnotežu, u kojoj je priroda održavala istoriju, lepotu, dobro, i koja je muziku brojeva unosila čak i u tragedije krvi? Okrenuli smo leđa prirodi, stidimo se lepote. Naše bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv koja se u njima lije ima ljigavu boju mastila.

Eto zašto je danas nepristojno govoriti da smo sinovi Grčke. Ili smo onda njeni zabludeli sinovi. Postavivši istoriju na mesto Boga, idemo ka teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali Varvarima i protiv kojih su se borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko želi da pravilno shvati našu razliku, onda treba da se okrene onom našem filozofu koji je pravi rival Platonu. „Samo moderni grad“, usuđuje se da napiše Hegel, „pruža duhu polje na kojem može da postane svestan sebe.“ I tako živimo u doba velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono što mu daje trajnost: prirodu, more, breg, večernju meditaciju. Svesti više nema nigde, osim na ulicama, jer se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je rešeno dekretom. Shodno tome, i naša najznačajnija dela odraz su tog istog predubeđenja. Još od Dostojevskog, uzalud tragamo za predelima u velikoj evropskoj književnosti. Istorija ne objašnjava ni prirodni svet koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je iznad nje. I ona je prosto rešila da ih ignoriše. Dok je Platon obuhvatao sve, besmisao, razum i mit, naši filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum, zato što su zatvorili oči pred ostalim. Krtica razmišlja.

Hrišćanstvo je bilo to koje je počelo da zamenjuje posmatranje sveta tragedijom duše. Ali, ono se makar pozivalo na duhovnu prirodu i pomoć nje je održavalo neku stalnost. Pošto je Bog umro, ostali su samo istorija i sila. Već dugo vremena svi napori naših filozofa imaju za cilj da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a staru harmoniju stihijskim ispadima slučaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok su Grci volju ograničavali razumom, mi smo impuls volje na kraju stavili usred razuma, a on je time postao ubilački. Vrednosti su za Grke prethodile svakoj akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna filozofija postavlja svoje vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali nastaju, i mi ćemo ih u celini saznati tek na završetku istorije. S njima nestaje i granica, a kako se mišljenja o tome kako bi trebalo da izgledaju te vrednosti razlikuju i pošto nema borbe koja se, ako se ne obuzdava tim istim vrednostima, ne produžava u beskraj, današnji mesijanizmi se sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava. Neumerenost je požar. Požar se širi. Niče je prevaziđen. Evropa više ne filozofira uz udarce čekića već uz topovsku paljbu.

Ali, priroda je i dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje razloge ludilu ljudi; sve dok se i atom ne zapali, a istorija ne završi u trijumfu razuma i agoniji vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica ne može prekoračiti. Rekli su da ona postoji i da onaj ko se usudi da je prekorači biva nemilosrdno kažnjen. Ništa u današnjoj istoriji to ne bi moglo da porekne.

I istorijski duh i umetnik žele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na to obavezuje njegova priroda, poznaje svoje granice, što je istorijskom duhu strano. Zato je ishod ovog drugog tiranija, dok je strast onog prvog sloboda. Svi oni koji se danas bore za slobodu, bore se, u krajnjoj liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar u tome da se lepota brani radi nje same. Lepota ne može da postoji bez čoveka i mi možemo da svom dobu vratimo njegovu veličinu i vedrinu samo ako pratimo čoveka u njegovoj nesreći. Nikada više nećemo biti usamljeni. Ali, nije ništa manje istinito ni da čovek ne može bez lepote i to je ono što naše doba kao da više ne želi da zna. Ono se grčevito upinje da dosegne potpunost i carstvo, ono hoće da preobrazi svet pre nego što ga je iscrpelo, da ga uredi pre nego što ga je shvatilo. Ma šta govorilo, ono napušta ovaj svet. Odisej kod Kalipse može da bira između besmrtnosti i domovine. Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna tako jednostavna uzvišenost nama je danas strana. Neki će, opet, reći da nam nedostaje skromnost. Ali, ta reč je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i onim lakrdijašima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svačim, uzdižu sebe do zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu, tako i nama nedostaje samo onaj ponos čoveka vernog sopstvenim granicama, vidovita ljubav prema vlastitoj sudbini.

„Mrzim svoje doba“, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina.

Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima. Na neki način, smisao buduće istorije nije u onome što se obično misli. On je borbi između stvaralaštva i inkvizicije. Uprkos ceni koju će umetnici platiti za svoje prazne ruke, možemo se uzdati u njihovu pobedu. I opet će se filozofija mraka raspršiti nad blistavim morem. O, podnevna misli,[2] Trojanski rat se vodi daleko od bojnih polja! I ovog puta, strašne zidine modernog grada će pasti, da bi oslobodile „dušu vedru kao mir mora“ (Eshil), Jeleninu lepotu.

(1948)

---

[1] Ovaj esej je napisan u avgustu 1948. i prvi put obavljen iste godine u časopisu Cahiers du Sud, sa posvetom Reneu Šaru (René Char, 1907–1988).

[2] U originalu, „pensée de midi“: „podnevna misao“, u postojećim prevodima „misao juga“. Kamijeva metafora za misao koja obuhvata sve aspekte sveta i nastoji da ih drži u ravnoteži, ali i koja uvažava granice, u antičkom smislu, što je bila jedna od njegovih glavnih ideja, ne samo u ovom eseju.  

Alber Kami, „Jelenino progonstvo“, 1948. 

Prevela: Ivanka Marković Pavlović