Mafijaške porodice su gvozdenom rukom ščepale Medzođorno, nametnuvši savez Hrišćanskoj demokratskoj stranci (koja je bila dominantna u italijanskoj politici sve do 90ih). U knjizi Roberta Savijana “Gomora”, iskazu o modernom Napulju koji kontroliše Camorra, pokazuje se da pošast poraza i korupcije koja je zavladala posle rata još uvek se razvlači kroz ulice i getoe grada, ako ne i kroz politička tela italijanske države, ili, možda, i čitavog kontinenta. “U Evropi”, piše Kurcio Malaparte u svojim fiktivnim memoarima “Koža”, “svi smo mi manje ili više Napolitanci.”
Napulj je najveći grad u Medzođornu, osovina koja povezuje sever i jug sa svom strategijski važnom industrijom. Tokom rata, saveznici su ga nemilosrdno bombardovali – više od bilo kog grada u Italiji. Pa ipak Napulj se prvi podigao protiv nacista, koji su napali Italiju posle Musolinijevog svrgnuća 1943. Nemci su isterani, ali su sabotirali sve što su stigli dok su se povlačili na sever. Savezničke snage su pratile njihovo povlačenje, skačući sa Sicilije na kopno i obrnuto, pa su okupirali Napulj dok su se primicali čizmi Italije.
Kurcio Malaparte (1898 – 1957)Italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte u razrušen grad je stigao kao oficir novouspostavljenih italijanskih rojalističkih snaga Juga (formirane da se bore sa britanskim i američkim trupama protiv Nemaca). On je rešio da prikaže bujnu i živopisnu sliku nadrealnog užasa koji je došao u grad. Ali Malaparte nije samo dokumentovao. Osmišljavao je i isticao ratna stradanja i poraz, uzdižući ih do spektakularnih ekstrema, sve vreme smeštajući samog sebe u te košmarne predele. Da bi to postigao, razvio je svojstven stil podproze – spoj samoveličanja, reportaže, pastoralne deskripcije i crnog humora. Viđeno je beležio u formi anegdotskih crtica, koje je kasnije pretvorio u novelizirani tekst naslovljen “La Pelle” (Koža) iz 1949. The New York Review of Books je skoro objavio integralni prevod Dejvida Mura, sa uvodom Rejčel Kušner. “Koža” je nastavak njegovog pređašnjeg romana o nemačkom istočnom frontu “Kaputt” i nastavlja u tom istom tonu: opisi jezovitih predela punih leševa i unakaženih težnji XX veka.
U “Koži”, Malaparte stiže u Napulj kao oficir za vezu frankofonog američkog pukovnika Džeka Hamiltona. Njih dvojica lutaju gradom preplavljenim dobro plaćenim i dobro uhranjenim američkim vojnicima i Napolitancima koji umiru od gladi, nemačkih bombi i bolesti. Disparitet bogatstva oslobodilaca i nemaštine stanovništva stvorio je tržište mesa. Tela su jedino što je ostalo u ovom drevnom gradu, tela za prodaju i tela za ukop. Kroz litaniju uznemiravajućih vinjeta, Malaparte opisuje “kugu” koja kvari “ne telo, već dušu”. Svakakve vrste prostitucije prožimaju ono što je ostalo od Napulja. Vojnici plaćaju više za plavuše i device, pa tržište gleda da zadovolji njihove potrebe, dovijajući se tamo gde prirodni resursi podbacuju. Vlasnici barova i bordela iz celog grada plaćaju mangupe da dovode američke vojnike u njihove ustanove. Ti vojnici su toliko dragoceni – naročito Afro-Amerikanci, kako tvrdi Malaparte, nimalo suptilno aludirajući na trgovinu robljem u Americi – da mangupi zapravo prodaju naivne vojnike naokolo, vodeći ih za ruku od mesta do mesta, sve dok ne budu švorc i mrtvi pijani, kada makar mogu da im skinu odeću, čizme i bilo šta drugo od dragocenosti koje su im još ostale. (Film Roberta Roselinija iz ’46 “Paisan” prikazuje jednu od ovih transakcija, jukstapozicionirajući mangupske akcije i napuljsku bedu.)
Američki oficiri takođe pate od te kuge koju su nenamerno doneli, gledajući sa užasom kako se njihove dobre namere raspadaju pred njihovim očima. Ma koliko ova knjiga predstavljala lament nad izgubljenim italijanskim dostojanstvom, ona je i elegija američkom idealizmu, dok se oni pretvaraju od oslobodilaca u okupatore. “Kada je Amerikanac dobar”, piše Malaparte, “nema boljeg čoveka na svetu.” U jednoj neverovatnoj sceni, jedan američki general pokušava da priredi banket u “renesansnom stilu”, u čast američkih velikodostojnika koji su u poseti, ali ne može da nabavi ribu, jer je luka zatvorena zbog plutajućih mina i ribolov je obustavljen. General je navikao da šalje ađutanta po ribu u napuljski akvarijum, ali toliko su ispraznili tankove da jedina riba koja je preostala jeste mladunče “sirenoida” (lamantin, sisar iz reda morskih krava, prim. prev). Kada je bila poslužena, okupljeni Amerikanci su pomisli da je to devojčica, što ih je šokiralo i zgrozilo. General naređuje da se riba sahrani umesto da se pojede i da kapelan to lično nadgleda kako nekog kuvara ne bi savladala glad pre nego što se lamantin sahrani kako treba. Kada vidi počasnu gošću kako plače, Malaparte ovako razmišlja: “Ako je mogla da lije suze za ribom, sigurno će na kraju, pre ili kasnije, osetiti sažaljenje i za Italijane, moći će da je do suza gane tuga i patnja mog nesrećnog naroda.”
Kroz ceo roman “Koža”, Malaparte se izjašnja iznova i iznova kao Italijan, “bedni, poraženi Italijan”, ali u životu je Italijan bio u meri u kojoj je to služilo njegovim ličnim i literarnim potrebama. Rođen kao Kurt Erik Zukert, od oca Nemca i majke Italijanke, u Pratu (Italija), napustio je školu sa šesnaest godina i prijavio se kao dobrovoljac da se bori na strani Francuske u I svetskom ratu. Ranjen je tokom nemačkog napada, pa se vratio, kao i mnogi drugi evropski mladići, duboko pogođen ratom. Radio je kao novinar i učlanio se u Fašističku stranku koja je bila u povoju, učestvujući u “Maršu na Rim”, ali ubrzo se razočarao u taj pokret. Izbačen je iz partije 1931, nedugo pošto je napisao “Tehniku državnog udara” – satiru na račun Musolinija i Hitlera. Tokom tridesetih je čas bio u milosti fašista, čas u njihovoj nemilosti (isto se tiče i zatvora), naizmenično ih kritikujući i hvaleći. Kada je izbio II svetski rat, pušten je iz zatvora i dobio je posao da piše za milanske novine Korijere dela Sera. Bio je pri nemačkoj vojsci na Istočnom frontu (iskustva koja će poslužiti kao sirov materijal za “Kaputt”) kao italijanski oficir do 1943, kada je promenio strane. Napustio je novinarstvo posle rata i preselio se u Pariz da radi na filmu i u pozorištu. Naginjao je ka komunizmu, čak je i posetio Kinu nekoliko puta, ali na samrti je, navodno, primio poslednje pričešće od katoličkog sveštenika.
Njegov pseudonim znači “loš deo”, što je aludiranje na Bonapartea – “dobar deo”. Ali da li je Malaparte bio loš, ili je jednostavno bio fiktivna sinteza sveta koji ga je okruživao? Stavio je sebe u centar svog literarnog stvaralaštva, ali je nemoguće reći gde prestaje njegov život, a gde počinje njegov literarni rad. Uprkos tome što je od sebe načinio protagonistu svojih romana, ostao je ambivalentan karakter, neprobojan i bez složenosti emocija. Njegov odnos sa drugim ljudima je uvek dvosmislen. U njegovim knjigama žene su stalno predmet omalovažavanja ili sažaljenja, ali nikad požude; muškarci su ili lepi i muževni ili su dvolične kukavice, ali bez ikakvog seksipila.
U “Koži” Malaparte opisuje svoje emocije drugačije nego što je radio u “Kaputt”-u, ali se čini da su isforsirane, kao mimezis poželjnih simpatija umesto iskrenosti. Njegove ispovedna nelagodnost, njegov bes, njegove suze više su proračunate nego što su iskrene, ili čak estetske. U “Kaputt”-u ravnodušno opisuje stradanje Nemaca, Poljaka i Ukrajinaca, tako da njegov plošni bes i tuga u “Koži” izgledaju cinično raspoređeni tako da pokažu makar neki nivo italijanske dobre volje i, na taj način, pristup moćnima. Njegov dobar izgled, smisao za humor i kultivisani maniri omogućavaju mu da se lako kreće među višom klasom, što on često i čini, a njegovo pisanje odražava njihovu naklonost ka salonskom zgražavanju i tračarenju o zvučnim imenima. U “Koži” se prikazuju kako oni koji se nisu borili – generali, diplomate i aristokrate – tako i oni koji su stradali u ratu i miru, oni čija su tela spaljena ili prodata na ulici, dok su moćni priređivali večere na bezbednoj udaljenosti.
“Koža” je podeljena u dvanaest naslovljenih poglavlja, ali nema nikakav narativni luk. Istorijski događaji romanu daju okvir, ali skače se napred-nazad – ponekad i do lokaliteta koji su zastupljeni u “Kaputt”-u: Berlin, Hamburg i ukrajinske stepe. U deskripcijama su kontrastirani mali detalji i široka prostranstva, koja su naročito prijemčiva filmadžijama. (Lilijana Kavani je režirala adaptaciju “Kože” 1981, a montažer Valter Murč je bio toliko opsednut Malaparteom da je preveo zbirku njegovih pripovedaka na engleski.)
Prozni izraz “Kože” podseća na epizodični putopis: putovanje kroz pejzaž koji je podjednako uništen mirom, kao i ratom, i koje liči – ponekad eksplicitno – na Danteov “Pakao”. Jedno od najmračnijih poglavlja, naslovljeno Crni vetar, tiče se, ne mrtvih ili živih, već umirućih: Jevreji razapeti na drveću u Ukrajini, psi vivisecirani u napuljskoj veterinarskoj školi, američki dečak pogođen u stomak na putu za Kasino. Crni vetar je prirodni fenomen ukrajinskih stepa, vetar koji prekriva zemlju pepeljastom prašinom i predskazuje smrt. Malaparte jaše kroz njega na konju i nalazi Jevreje zakucane za stabla, oni s prezrenjem odbijaju njegovu pomoć i traže da im prekrati muke, za šta on nije sposoban. Njihova agonija je pretpostavljena svirepoj prirodnoj lepoti, koja se provlači kroz knjigu kao lajtmotiv. Pri kraju romana Vezuv eksplodira, proždirući lavom mala sela i pomračivši nebo nad Napuljom, kao da sama priroda hoće da povrati svoju prevlast nad ljudskim carstvom.
Malaparte je podredio svoj život i literaturu potrazi za idealima i istorijskim tendencijama njegovog doba, pokretima i događajima koji nadilaze individualno – stvarima za koje vredi živeti i umirati. Možda je izvor njegovog arhi-cinizma u propasti ovih romantičnih ideala, pomračenih razdirućim ličnim interesom – njega i drugih. Često ga porede sa Selinom (još jedan mizantropičan veteran I svetskog rata i kolaboracionista u II svetskom ratu), ali time se promašuje putanja Malaparteovog dela. Selin je hteo da prekori evropsko društvo zbog njegovog licemerja i dekadencije, da stoji sa strane i baca kamenje. Malaparte je, pak, uživao u tim kontradiktornostima, smeštajući sebe u njihov otrovni centar. Načinio je sebe lošim delom Evrope i od svojih čitalaca pravi saučesnike u svemu nadrealnom i pokvarenom u vezi sa ratom. Njegova knjiga insistira na krivici u vremenu kada čitava Zapadna Evropa obznanjuje da je – politički i estetski – nedužna za rat i genocid, a umesto svega toga pohlepno gleda na potencijalnu dobit u posleratnom dobu.
“Koža” beleži bujanje mitskog “ekonomskog čuda”, koje će ulivati hrabrost mnogim zapadno-evropskim zemljama nakon rata. Ono je uspostavilo demokratiju i kapitalizam kao jedini bedem od civilnog rata, pa je politički i psihološki potisnulo bilo kakav poziv na socijalnu revoluciju, i na desnici i na levici. “Imbecili i ludaci su, zajedno za partizanskim grupacijama, otišli u šipražje i počeli da se bore na strani saveznika ili su vešani po uličnim svetiljkama na gradskim trgovima. Ali mudri i razboriti, svi oni koji će se jednog dana kada prođe opasnost smejati našim kaljavim i krvavim uniformama, bili su u njihovim sigurnim skrovištima, iščekujući trenutak kada će moći da izađu na gradske trgove i plačno objave “ljubav prema slobodi!” Ali iluzija te slobode se – izgrađena na finansijskom kapitalu i zaboravu – urušila i Italija je posrnula pod korupcijom, političkom beskompromisnošću i nelikvidnošću. Hrišćanski demokrati su se raspali, da bi ih smenila mirijada manjih i podjednako korumpiranih političkih stranaka – od kojih je najistaknutija Berluskonijeva Forza Italia.
Moderni Napulj je ruina druge vrste, noćna mora od slobodnog tržišta i urbanizacije, korupcije i toksičnog otpada. Farmeri i mafijaši iz Medzođorna su napustili sela, gomilajući se po gradovima u potrazi za poslom i tržištem koje bi eksploatisali. Oronuli javni stambeni blokovi zamenili su izbegličke stanove na periferiji, a industrijski infrastrukturni projekti su opustošili predele od ranije uništene savezničkim bombama i nemačkom sabotažom. To je vrhunac zapadno-evropskog posleratnog kapitalizma, zla kob Italije i ostatka Evrope. Malaparte je stavio sebe u srce kontinenta koji se proždrao ratom. Kada ga čitamo sada, možemo se zapitati ko bi danas učinio isto za kontinent koji je mirom uništio samog sebe?
Majkl Mekena
(prevod: Danilo Lučić)
(prevod: Danilo Lučić)
Dok je Napulja… –O “Koži” Kurcija Malapartea
