Vislava Shimborska

PRIČA 

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči: „Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo. Stojim na obali, očekujući pomoć. Požurite. Ovde sam!“

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina





ALBUM

Niko u porodici nije umro od ljubavi.
Što je tamo bilo, bilo je, ali ništa za mit.
Romei sušice? Julije difterije?
Neki su čak doživeli duboku starost.
Nikakve žrtve neodgovaranja
na pismo orošeno suzama!
Uvek su se na kraju pojavljivali susedi
s ružama i binoklima.
Nikakvog gušenja u stilskom ormaru
kada bi se naglo vratio ljubavničin muž!
Nikome ti steznici, mantilići, volani
nisu smetali da uđe na fotografiju.
I nikad u duši paklenoga Boša!
I nikad sa pištoljem u vrt!
(Umirali su s metkom u lobanji, ali iz drugog razloga,
i na poljskim nosilima).
Čak i ona, sa ekstatičnom punđom
i očima podbulim kao posle bala,
otplovila je velikim krvotokom,
ali ne k tebi, partneru, i ne od žalosti.
Možda je neko ranije, pre dagerotipa –
ali od ovih što su u albumu, koliko znam, niko.
Izrugivale su se tuge, leteo dan za danom,
A oni su, utešeni, umirali od gripa.


_______________________________


PREBLIZU SAM

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bežim mu
pod korenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne peva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umreti,
tako posve izvan tela, tako besvesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te reči,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osneženom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bejah breza, bejah salamandra,
i svlačih sa sebe vreme i atlas
prelevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sede anđeli.


___________________________________

RAZGOVOR SA KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.
- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.
- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.
- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.
- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.
- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.
Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.
__________________________________

 
UZ VINO

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju
Srećna, progutah zvezdu.
Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.
Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.
Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.
Smeje se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.
Eva od rebra, Venera od pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

___________________________________

LJUBAV NA PRVI POGLED


Oboje su uvereni

da ih je povezao iznenadan osećaj.

Lepa je takva sigurnost,

ali nesigurnost je lepša.

Drže, budući da se pre nisu poznavali,

da među njima nikad ništa nije bilo.

A što bi na to ulice, stube, hodnici

na kojima su se mogli davno mimoilaziti?

Htela bih ih zapitati

ne sećaju li se –

možda u kružnim vratima

nekoć licem u lice?

neko «oprostite» u gužvi?

glas «pogrešno» u slušalici?

- ali znam njihov odgovor.

Ne, ne sećaju se.

Jako bi ih začudilo

da se već duže vreme

poigrava s njima slučaj.

Još ne posve spreman

da se za njih prometne u sudbu,

približavao ih je i udaljavao,

presretao ih je na putu

i prigušivši hihot

odskakivao u stranu.

Bilo je znakova, signala,

pa što ako nečitkih.

Možda pre tri godine

ili u prošli utorak

neki je listić prelepršao

s ramena na rame?

Nešto se izgubilo i podiglo.

Ko zna, možda već lopta

u zelenilu detinjstva.

Bile su kvake i zvonca

na kojima se preuranjeno

dodir stavljao na dodir.

Kovčezi jedan uz drugi u garderobi.

Možda je neke noći bio isti san,

odmah posle buđenja izbrisan.

Ta svaki je početak

samo neki nastavak,

a knjiga događaja

uvek otvorena po sredini.

___________________________________

SRETNA LJUBAV 


Sretna ljubav. Zar je to normalno,

zar je to ozbiljno, zar je to korisno -

što svet ima od dvoje ljudi

koji sveta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,

dvoje slučajnih na milion, ali uvereni

da je tako moralo biti - kao nagrada za što? Ni za što.

Svetlost pada niotkud -

zašto baš na te, a ne na neke druge?

Ne vređa li to pravednost? Vređa.

Ne remeti li to brižno naredana načela,

ne ruši li s visine moral? Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:

kad bi se bar malo prikrivali,

hinili utučenost i tako krepili prijatelje!

Poslušajte samo kako se smeju – uvredljivo.

Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.

A te njihove ceremonije, ta cifranja,

pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –

točno kao da su se urotili protiv čovečanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo

kad bi njihov primer drugi mogli slediti.

Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,

na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,

ko bi hteo ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?

Takt i razum nalažu da se o njoj ćuti

kao o skandalu iz viših sfera Života.

Divna se deca rađaju bez njezine pomoći.

Nikad joj ne bi uspelo napučiti zemlju,

uostalom retko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav

mirno tvrde da nigde nema sretne ljubavi.

___________________________________






STARI PROFESOR


Upitala sam ga za stara dobra vremena,
kada smo bili veoma mladi,
naivni, ushićeni, glupi, nespremni.
Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna,
Šta je za čovečanstvo dobro a šta loše.
To je najsmrtonosnija moguća iluzija
- odgovorio je.

Pitala sam ga za budućnost,
da li je još vidi jasno.
Pročitao sam previše istorijskih knjiga
- odgovorio je.

Pitala sam ga za fotografiju,
onu u ramu, na pisaćem stolu.
Bilo pa prošlo. Brat, rođak, snaha,
žena, ćerkica na ženinim kolenima,
mačka na ćeričinim rukama,
i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje
leti neidentifikovana ptičica
- odgovorio je.

Pitala sam ga da li je ponekad srećan.
Radim
- odgovorio mi je.

Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još.

Nekoliko mojih bivših asistenata,
koji takođe imaju bivše asistente,
gospođa Ljudmila koja vodi kuću,
neko veoma blizak, ali u inostranstvu,
dve gospođe iz biblioteke, obe nasmejane,
a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije
- odgovorio je

Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća.
Brane mi kafu, votku, cigarete,
nošenje teških uspomena i predmeta.
Moram da se pravim da to ne čujem
- odgovorio je.

Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti.
Kada je prijatno veče, posmatram nebo.
Ne mogu da se načudim,
koliko je tamo tački gledišta
- odgovorio je.

___________________________________

ĆUTANJE BILJA

Jednostrano poznanstvo između mene i vas
ne razvija se najgore.
Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika,
i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru.
Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena,
nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos.
Imam za vas imena:
klen, čicak, lijander,
vresak, venja, imela,
nezaboravak,
a vi za mene nijedno.
Naše putovanje je zajedničko.
Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.
Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje.
Ista nas zvezda u istom radijusu drži.
Na osnovu istih zakona bacamo senke.
Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način,
a i ono što ne znamo slično je.
Kako znam i umem objasniću, samo pitajte:
šta je to gledati očima,
zašto mi srce kuca
i zbog čega moje telo nema korenje.
Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako ništavan.
Šiprag, šumica, livade i rogoz -
sve sto govorim je monolog,
i vi ga ne slušate.
Razgovor sa vama je nužan i nemoguć.
Neodgodiv u užurbanom životu,
mada odložen za nikad.

__________________________________

POHVALA SNOVA

U snu
slikam kao Vermer van Delft.
Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.
Vozim automobil
koji mi je poslušan.
Sposobna sam,
pišem velike poeme.
Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.
Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.
Letim baš kao što treba,
znači - sama po sebi.
Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.
Nije mi teško
da dišem pod vodom.
Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.
Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.
Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.
Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.
Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.
A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.

______________________

Govor u birou za izgubljene stvari

Na putu s juga na sever izgubila sam nekoliko boginja,
i mnogo bogova na putu sa istoka na zapad.
Jednom zauvek ugasilo mi nekoliko zvezda, nebo otvori se.
U more potonulo jedno, pa drugo ostrvo.
Čak tačno ne znam, gde sam ostavila kandže,
ko ide u mom krznu, ko živi u mojoj ljušturi.
Pomrli mi braća i sestre, kada sam ispuzala na kopno
po koja koščica samo u meni godišnjicu praznuje.
Iskakala sam iz kože, trošila pršljenove i noge,
veoma mnogo puta padala u nesvest.
Odavno sam na sve to zažmirivala trećim okom,
mahala perajem i tresla grane.
Denulo se, propalo, na sve četiri strane razvejalo.
Sama se čudim, koliko je malo od mene ostalo:
trenutno pojedinačna osoba ljudskog roda,
koja je samo kišobran juče u tramvaju izgubila.

Bertolt Breht

ČUJEM

Čujem,
Na trgovima se o meni priča da loše spavam,
Moji se neprijatelji, kažu, kuće,
Moje žene oblače svoje lepe haljine,
U mom predsoblju čekaju ljudi

Za koje se zna da su ljubazni prema nesrećnima.

Uskoro

Čuće se da više ništa ne jedem,

Ali da nosim nova odela,

A najgore je: i sam

Opažam da sam prema ljudima

Postao grublji.
_______________________________

ČESTO NOĆU SANJAM

Često noću sanjam da se više ne mogu
Zaradom svojom uzdržavati.
Stolove koje pravim ne treba
Niko u ovoj zemlji. Trgovci ribom govore
Kineski.
Moji najblizi rođaci
Gledaju me strano.
Žena s kojom sam sedam godina spavao
Uljudno me pozdravlja u hodniku
I smešeći se
Prolazi

_______________________________  

ISPITIVANJE DOBROG

Iskorači: čujemo
Da si dobar čovek.
Ne može te se kupiti, ali ni grom
Koji pogodi kuću
Ne može se kupiti.
Pridržavaš se onoga što kažeš.
Ali šta si rekao?
Iskren si, govoriš svoje mišljenje.
Ali kakvo je to mišljenje?
Hrabar si.
Protiv koga?
Mudar si.
Za koga?
Ne mariš za osobnu dobit.
Za čiju dobit onda mariš?
Dobar si prijatelj.
Jesi li takođe dobar prijatelj dobrim ljudima?
Slušaj nas: znamo
Da si naš neprijatelj. Zbog toga ćemo te
Sada staviti pred zid. Ali s obzirom na tvoje Zasluge i dobra svojstva
Stavićemo te pred dobar zid i ustreliti te
Dobrim metkom iz dobre puške i pokopati te
Dobrom lopatom u dobroj zemlji.

_______________________________


MASKA ZLOTVORA

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.
_______________________________



MOJ BRAT JE BIO PILOT

Moj brat je bio pilot.
Jednog dana dobio je kartu
Spakovao je kofer i
otputovao na jug.
Moj brat je osvajač.
Našem narodu nedostaje prostor.
A osvojiti nebo i zemlju
naš je vekovni san.
Prostor koji je moj brat osvojio
leži u Kvaderama masivu
dug je metar i osamdeset
i dubok metar i pedeset.

________________________________

O UBOGOM B.B


Ja, Bertold Brecht, dolazim iz crnih šuma.
Moja  me majka unela u gradove
Dok sam ležao u njenom krilu. I hladnoća šuma
Ostaće u meni dok ne odumrem.
U asfaltnom sam gradu kod kuće. Od sama početka
Snabdeven posmrtnim sakramentom:
Novinama. I duvan. I rakija:
Nepovjerljiv i lenj i zadovoljan na kraju.
Prijazan sam s ljudima. Stavljam na glavu
Krut šešir po njihovu običaju.
Kažem: to su životinje koje sasvim posebno miriše
I kažem: ne mari, ja sam takva životinja.
U svoje prazne stolice – ljuljačke
Posadim s vremena na vreme pre podne nekoliko žena
I promatram ih bezbrižno i tiho im kažem:
U meni imate nekoga s kim ne možete računati.
Naveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se tada s „džentlmen“ i spominjemo rad.
Oni drže noge na mom stolu
I kažu: ide nabolje. A ja ih ne pitam: kad?
Pred jutro, u sivu zoru, pišaju borovi
I njihova gamad, ptice, počinju vikati.
U to vreme ispijam svoju čašu u gradu i bacam
Od sebe opušak od cigarete i smireno zaspem.
Mi smo sedali, lakoumni naraštaj,
U kućama za koje se smatralo da su nerazorive
(Tako smo gradili dugačka zdanja otoka Manhattan
I tanke antene koje zabavljaju Atlantsko more.)
Od ovih gradova ostaće: onaj koji je kroz njih prošao, vetar!
Kuća veseli onoga ko jede: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo privremeni
I nakon nas će doći: ništa što je vredno spomena.
Pri potresima koji će doći valjda neću
Dopustiti da mi se ugasi virdžinija u ogorčenju,
Ja, Bertolt Brecht, bačen u asfaltne gradove
Iz crnih šuma u rano doba moje majke.
_______________________________


O NEMAČKA,BLEDA MAJKO

“O Nemačka, bleda majko,
kako uprljana sediš među narodima,
među ukaljanima padaš u oči.
Najbedniji od tvojih sinova leži umlaćen.
Kad mu je glad bila velika,
drugi su tvoji sinovi digli ruku na njega.
To se raščulo.
U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti. Je li tako?
Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni te okrivljuju?
Izrabljivani prstom ukazuju na tebe,
a izrabljivači hvale sistem
što je u tvojoj kući izmišljen.
A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.
Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”
_______________________________



ONIMA KOJI ĆE SE RODITI POSLE NAS

Zaista,u mračnim vremenima živim!
Bezazlena reč je glupa.Vedro čelo
Znak je bešćutnosti.Taj,koji se smeje,
Samo još nije primio
Poraznu vest.
Kakva su to vremena, kad je
Razgovor o drveću gotovo zločin,
Jer uključuje šutnju o tolikim nedelima?(…)
 _______________________________




POHVALA REVOLUCIONARU

Kad se pojača tlačenje
Mnogi se obeshrabre.
No njegova hrabrost jača.
On organizira svoju borbu
Za paru nadnice, za vodu za čaj
I za vlast u zemlji.
On pita vlasništvo:
Odakle si?
On pita nazore:
Kome koristite?
Tamo gde se uvek Ćuti –
On će govoriti.
Tamo gde vlada tlačenje a govore o sudbini,
On će spomenuti imena.
Gde on sedne za stol –
Za sto seda nezadovoljstvo,
Jelo postaje loše
I pada u oči da je soba mala.
Tamo gde ga oteraju –
Odlazi pobuna, a odakle je oteran –
Nemir ipak ostaje.

_______________________________


POLITIČKA RAZMATRANJA

Na gradskom jezeru satima voze čun,
Ja to zaista gledam naprosto gađenja pun.
Voziti čun kada smo u dugovima do guše, i u prpi,
U ovakvoj državi – ta kako se to samo trpi!
Ja samo pušim, posmatram samo,
I mislim šta mislim, mislim: Napred samo,
Ovde sviraju čak usnu harmoniku – grehoto,
Svirati harmoniku, a zemlja stenje pod crnom sramotom!
Hladno razmišljam, svirajte samo, samo vozite čun vaš.
Pljujem ja na to, dalje me se ne tiče ništa baš.
Već nekoliko godina posmatram ja to nemo
I sasvim jasno vidim kamo to idemo.
Na Orknijskim ostrvima – to smo u knjizi ˝Od Pola do Pola˝ pročitali -
Stanovnici su živeli od toga što su sopstveno rublje prali.
Samo napred, radite tako dok još koja godina prođe,
Asirci i Vavilonci su čun vozili takođe.
_______________________________


PESMA MOJOJ MAJCI

Ne sećam se više njenog lica onakvog kakvo je bilo kad nije imala bolove. Umorno je sklanjala crne vlasi sa čela, koje beše suvonjavo,
I ruku joj još vidim kako to čini.
Dvadeset joj je zima pretilo, bezbrojne joj behu patnje, smrt je se stidela.
A onda je umrla, i nađoše dečije telo.
Odrasla je u šumi.
Umrla je među licima što su je odveć dugo gledala kako umire pa su otvrdla.
Oprostiše joj što je patila, ali je bludela među tim licima dok nije klonula.
Mnogi odlaze od nas, a mi ih ne zadržavamo.
Sve smo im rekli, ničega više ne beše između njih i nas,
Naša lica otvrdnuše na oproštaju.
A nismo rekli ono što je važno, nego smo škrtarili s neophodnim.
O, zašto ne kažemo ono što je važno, bilo bi to tako lako,
A zbog toga ćemo biti prokleti.
Lake su to reči bile, baš iza samih zuba, ispale su dok smo se smejali,
A guše nas u grlu.
Sad je moja majka umrla, juče, pred veče, 1. maja.
Nokti je više ne mogu iskopati iz zemlje.

___________________________


TEATARSKI KOMUNISTA 

Sa zumbulom u rupici kaputa
Na Kurfirstendamu
Mladić oseća
Prazninu sveta.
Na nužniku mu
Izgleda jasno: on
Sere u prazno

Umoran od rada
Svog oca,
On prlja kafane,
Iza novina
Opasno se smeška
On je taj što će ovaj
Svet razgaziti
Kao kravlju balegu.

Za 3000 maraka mesečno
Spreman je
Da režira bedu masa,
Za 100 maraka dnevno
Prikazaće vam
Nepravdu ovog sveta.

______________________________

Siromašniji školski drugovi iz predgrađa

Siromašniji školski drugovi u svojim tankim kaputima
Ujutro su uvek kasnili na čas
Jer su za svoje majke raznosili mleko ili novine.
Nastavnici su im,
Koreći ih, upisivali opomene.

Nisu imali zavežljaja sa užinom. Za vreme odmora
Pisali su u sveskama zadatke.
To je bilo zabranjeno. Odmor je
Za okrepljenje i jelo.

Kad nisu znali Ludolfov broj „pi“,
Nastavnici su ih pitali: Zašto
Ne ostaneš u brlogu iz koga dolaziš?
Ali to su oni znali.

Siromašnijim učenicima iz predgrađa
Obećavana su manja mesta u državnoj službi.
Zbog toga su u znoju lica svoga bubali sadržinu
Polovnih knjiga koje su kupili,
Naučili da nastavnicima ližu cipele i da
Preziru rođenu majku.

Skromna mesta siromašnijih učenika iz predgrađa
Ležala su ispod zemlje. Njihove kancelarijske stolice
Nisu imale sedišta. Njihovi vidici
Dopirali su do korenja kratkih biljaka. Zašto su ih terali
Da uče grčku gramatiku i Cezarove vojne pohode,
Formulu sulfata i broj „pi“?
U flandrijskim zajedničkim grobovima za koje su bili predodređeni
Šta im je trebalo drugo do
Malo kreča?

____________________________


LEŽAJ ZA NOĆ 

Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.

Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.

Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.

Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.

__________________________

ĆUO SAM DA NEĆETE DA UČITE

Čuo sam da nećete ništa da učite,
Iz toga zaključujem: milioneri ste.
Budućnost vam je obezbeđena – ona je
Pred vama u sjaju. Vaši su se roditelji
Postarali da vam se noge
Ne spotaknu o kamen. Onda i ne moraš
Ništa učiti. Kakav si
Takav i ostani.

A ako bi i bilo teškoća, jer su vremena,
Kako sam čuo, ipak nesigurna,
Imaš svoje vođe, koji će ti tačno reći
Šta treba da radiš da vam bude dobro.
Oni su to napabirčili kod onih
Što znaju istine
Koje vrede za sva vremena
I recepte koji uvek pomažu.
Gde su toliki za tebe,
Ne moraš ni prstom da mrdneš.
Naravno, kad bi bilo drukčije,
Morao bi da učiš.

_________________________________

O JEDNOM SLIKARU

Neer Kas jaše na kamili kroz peščanu pustinju
i vodenim bojama slika zelenu urmenu palmu
(pod teškom mitraljeskom paljbom).

Rat je. Strašna nebesa su plavlja no obično.
Mnogo ih pada mrtvih u barsku travu.
Čovek može da ubija tamnopute muškarce. Uveče
može da ih slika. Ruke su im katkada čudne.

Neer Kas slika bledo nebo iznad Ganga na
jutarnjem vetru.
Sedam kulija drže mu platno: četrnaest kulija drže
Neera Kasa, koji je pio
zato što je nebo lepo.

Neer Kas noću spava na kamenju i psuje zato što je
ono oštro.
Ali on i to smatra lepim. (Uključivši psovanje.)
Voleo bi da ga slika.

Neer Kas slika ljubičasto nebo nad Pešavarom kao
belo: jer plave više nema u tubi.
Polako ga ždere sunce. Duša mu se zari.
Neer Kas stalno slika.

Na moru između Cejlona i Port Saida on slika na
unutrašnjem zidu starog jedrenjaka
svoju najlepšu sliku, u tri boje, pri svetlosti dva
brodska otvora.
Brod potom tone, on se spasava. Kas se ponosi slikom.
Nije bila za prodaju.

____________________________________

JA NEMAM NIŠTA PROTIV ALKESANDRA

Timur se, čujem, silno trudio da osvoji svet.
Ja ga ne razumem:
Uz malo rakije svet se zaboravi.
Ja nemam ništa protiv Aleksandra.
Samo,
Viđao sam i ljude za koje je
Veoma čudno,
Vrlo dostojno vašeg divljenja
Što su
Uopšte bili živi.
Veliki ljudi luče odviše znoja.
U svemu vidim samo dokaz
Da oni nisu mogli ostati sami
I pušiti
I piti
I tako dalje.
I mora da su bili odveć bedni
Da bi im bilo dovoljno
Da sede pored neke žene.

______________________________________
LEGENDA O MRTVOM VOJNIKU

Kad ni četvrtog proleća rat
Ni izgled za mir da dade,
Povuče vojnik konsekvence tad
I smrću hrabrih pade.

No ratu još ne beše kraj
Te caru dođe žao
Što mu je skončao vojnik taj:
Nekako rano mu pao.

Nad grobom leto žar lije svoj
I san vojnika nija,
Kad, jedne noći, izađe voj-
no-lekarska komisija.

Izađe na groblje vojna vlast
I svita svakolika,
Pa osvećenim ašovom začas
Iskopa mrtvog vojnika.

Lekar ga pregleda – bar što tad
Od njega beše još, jasno.
Vojnik je, reče, sposoban za rat –
Te izbeže opasnost.

Povedoše ga. On ide, nem.
Noć plava, puna sjaja.
Videle bi se, da ne smeta šlem,
Sve zvezde zavičaja.

I sasuše konjak ljut
U telo njegovo gnjilo,
Dve sestre s njime krenuše na put
I ženče, nago i milo.

A pošto od njega veje smrad,
Jedan pop nad njim jako
Kadionicom maše, rȁd
Da vojnik ne smrdi tako.

Napred muzika – bum-tara-tȁ! –
Marš neki veseo svira,
A vojnik – jer to jedino zna –
Odsečno, oštro maršira.

Dva bolničara, ko na bal,
Vode ga među ljude;
Drže ga da im ne padne u kal,
Jerbo to ne sme da bude.

Mrtvačku košulju, belu ko sneg,
Behu mu prebojili
U crno-belo-crven steg!
Sav gad su njime skrili.

Jedan gospodin u fraku, sed,
Napred je koračao.
Ko pravi Nemac, on je red
I svoju dužnost znao.

Drumom utonulim u mrak
Povorka s muzikom žuri,
U njoj tetura vojnik, lak
Ko pahulja u buri.

Mauču mačke, laju psi,
Cijuču miši kraj plota:
Neće da budu Francuzi zli,
Jerbo je to sramota.

Kad ih kroz sela vodi put,
Skup žena sve se gura,
Stabla se svijaju, mesec sja žut,
Svi samo kliču: „Ura!“

I „Zbogom!“, „Srećno!“, tam-ta-ram!
Žena. Pop. Pas, po strani.
Međ njima mrtvi vojnik, sam,
Ko neki majmun pjani.

A dok prolaze selima, gle,
I ne vidi ga niko:
Sve viče „ura“, dernja se sve,
Oko njega ih toliko!

Svi oko njega! Cika, jek!
Svi uza nj plešu! Jezde!
On bi se ozgo video tek,
Al’ gore – samo su zvezde.

Ni zvezde nisu gore – sat
Rujne je zore veće,
A vojnik – takav mu nauk dat –
U smrt junačku kreće.


_______________________________

REŠENJE


Posle ustanka 17. juna,
Sekretar Udruženja književnika naredio je
Da se u Staljinovoj aleji dele leci
U kojima se moglo pročitati da je narod
Proigrao poverenje vlade.
I da ga može povratiti samo
Udvostručenim radom. Ne bi li
Ipak bilo jednostavnije da vlada
Raspusti narod i
Izabere drugi?

____________________________

ZADOVOLJSTVA


Prvi pogled kroz prozor ujutro,
Ponovo pronađena stara knjiga,
Oduševljena lica,
Sneg, smena godišnjih doba,
Novine,
Pas,
Dijalektika,
Tuširati se, plivati,
Stara muzika,
Udobne cipele,
Shvatati,
Nova muzika,
Pisati, saditi,
Putovati,
Pevati,
Biti ljubazan.

Pokoravanje, Mišel Uelbek

Pokoravanje“ je objavljen je istog dana kada je izvršen atentat na list Šarli Ebdo.

Knjigu bi trebalo čitati "hladne glave", preporučuje recenzentkinja jednog velikog nemačkog lista. Iako će knjiga poznatog francuskog autora Mišela Uelbeka u Nemačkoj biti objavljena 16.01.2015, o njoj se već sada naveliko diskutuje. Pritom je većina sigruno još nije pročitala. Ostati "hladne glave" prilikom čitanja, za mnoge neće biti lako, posebno nakon jučerašnjeg dramatičnog događaja u Parizu.
I u Nemačkoj je malo "hladnih glava" čak i među urednicima feljtona. Tako su neki ugledni mediji govorili o romanu u kome jedan „radikalni musliman“ postaje predsednik Francuske. To je totalno pogrešno i još jednom pokazuje da u atmosferi žučnih rasprava, umetnost lako može da završi pod točkovima.

Fanaticima nije do umetnosti


Fenomen je poznat. Kada je Salman Rušdi 1988/89 objavio roman „Satanski stihovi“ i kada mu je Iran izrekao fatvu (smrtnu presudu), malo koga je zanimalo šta zaista piše u knjizi. Slučaj Rušdi, a sada i nova knjiga Mišela Uelbeka potvrđuju jedno: radikalnim fanaticima nije do umetnosti i literature, već samo do sprovođenja njihovih ciljeva. Ali barem bi prosvećeni svet trebalo da zadrži diferenciran pogled na stvari.

Isplati se. Uelbek je najuspešniji savremeni francuski autor. Njegove knjige prevedene sa na preko četrdeset jezika. Njegov šesti roman „Pokoravanje“ u prvom redu je književni događaj. U njemu autor razvija jednu društveno-političku viziju svoje domovine u budućnosti. Zaista je na kraju na čelu La Grande Nation muslimanski predsednik. Ali on nije radikalni musliman, već harizmatičan i pametan čovek sa vizijom, koji sanja o velikoj i snažnoj Evropi.

Mnogo glasova za islam i Francusku

 

Soumission „Pokoravanje“ - novi roman Mišela Uelbeka

 

 

Može biti da je Uelbek svom romanu time hteo da da više verodostojnosti i da je hteo da se suoči sa optužbama da piše protiv jedne svetske religije. Ali najpre je potrebno konstatovati. „Pokoravanje“ predstavlja viziju francuskog društva, bogatu nijansama, sa mnogo međutonova. Knjiga ne nudi polemiku, već razvija literarnu panoramu u kojoj akteri iz različitih društvenih slojeva – najčešče u razgovoru sa glavnim junakom – izražavaju svoje mišljenje.

Ta glavna figura je Fransoa, profesor književnosti koji se u intelektualnim krugovima ranije proslavio sa radom o francuskom predstavniku „dekadentne literature“ Jorisu-Karlu Hojsmansu. Uelbek predstavlja Fransoa kao usamljenog čoveka, nesposobnog za uspostavljanje dubljih veza sa ljudima. On strahuje od fizičkog propadanja i opsedaju ga suicidne misli. Prijatelja u suštini nema. U slobodno vreme sastaje se sa još nekoliko preostalih poznanika ili pije, okružen knjigama. Ponekad se sastaje sa prostituktama. Tipična Uelbekova figura, kakva se sreće i u njegovim ranijim romanima.


Sve se to dešava uoči predsedničkih izbora u Francuskoj u godini 2022. Nacionalni front Marin Le Pen je dominantna politička snaga u zemlji, socijalisti i jedno muslimansko bratstvo približno su jednake snage, građanska desnica se smanjila. Posle drugog predsedničkog mandata Fransoa Olanda, zemlja nije u ustanju da se izvuče iz ekonomske i društvene krize. Kako bi sprečili da Le Pen postane predsdnica, građanske partije i socijalisti odlučuju da podrže umerenog muslimanskog kandidata Mohameda Ben Abija.

 

 

U romanu "Platforma", Uelbek tematizuje i islamski terorizam

 

Preuređenje francuske države

To što sledi je polagano i iznenađujuće mirno preuređenja francuske države. Uoči izbora se prolivala krv u obračunima sličnim građanskom ratu. Posle izbora vraća se mir. Smanjuje se nezaposlenost, kao i stopa kriminala. Podstiču se poljoprivreda i zanati, koji doživljavaju procvat. Ceh mora da plati velika industrija. Naravno i to ima svoju cenu, ne prećutkuje Uelbek. Žene nestaju sa tržišta rada. Menja se školski i obrazovni sistem, podstiču se muslimanske institucije, ali verska sloboda postoji.
Svaki čitalac mora sam da se zapita, koliko ironije Uelbek unosi na pojedinom mestima. Naravno da želja autora nije islamska država u Francuskoj. Uelbek nije štedljiv u kritici islama, ali on ne polemiše. Ono što u najvećoj meri iritira u ovom literarnom delu je što Uelbek svoj scenario budućnosti predstavlja naizgled trezveno i bez velikih emocija. Ali to je za njega tipično. Tako se i u ranijim delima odnosio prema drugim spornim temama kao što su kloniranje ili globalizacija. Uelbek opisuje trezveno i lakonski, često i veoma duhovito, ali on ne vrednuje. A to je iskušenje za čitaoca.


Roman „Pokoravanje“ objavljen je 7.1.2015. u Francuskoj. U Nemačkoj će biti objavljen 16. januara.
izvor

Dikensov Pikvik klub

Čak i ogromna ćurka, koju će jednog zubatim suncem obasjanog ledenog božićnog jutra naručiti za Cratchitove dobrotom rehabilitovani Ebenezer Scrooge, neće u efektima svečanosti zaseniti ni skromnu veselu gozbu kod Boba Sawyera (da o brojnim domencima I poznatoj badnjoj večeri ne trošimo reči), ali će potvrditi da su iznenadne posete trojice duhova zajedno sa Marleyevim uvodnim ukazanjem urodile plodom. Tim će se činom preporođenog prosvetljenja koštunjavi starčić pokazati vrednim poštovanja, pa će na samom kraju – uz mastan zalogaj ćurećeg krilca i kapljicu crnog vina – zauvek izbrisati svoju mizantropsku ćud, zamenivši je dobrostivom čovekoljubivom pažnjom. Nešto se tako, naravno, brojnoj ekipi izmešanoj od kočijaša, kapelana, sveštenika, poeta, šnajdera, probisveta, gostioničara, vozara, pisara, urednika oponentnih listova, slamatelja ženskih srdaca, igrača kriketa, kuvarica, bolesnika, služavki, usedilica, vojnika, studenata medicine, wigovaca i torijevaca, udovica i noble dama i mnogim drugim što su prodefilovali prvim i pravim Dickensovim romanom nije ni moglo dogoditi. Oni su unapred bili predodređeni da ne traže bilo kakva iskupljenja, makar im se lično ukazao i u podzemlje ih dopratio i sâm nakazni vilenjak, kao što se nenadano potrefilo sextonu i grobaru Gabrielu Grabu, koji je na svojoj drhtavoj koži osetio konsekvencije mrgodnosti na sve i svakog’ u vreme najveselijeg hrišćanskog blagdana. Ta je ljudska promenada, čvrsto stojeći na zemlji, i dok alkohol naknadno nije učinio svoje, (mnogi od gornjih su posezali za pićem i uživali u njemu) ostala ista od početka do kraja priče, odana svome dobrom ili lošem zemaljskom poslanju.

Sinergija uspeha

A sve se pokrenulo jedne februarske večeri, kada je na vrata Dickensove kuće u Furnival’s Innu (Dickens je za života promenio nekoliko londonskih adresa) pokucao William Hall, prvi u štamparskom duetu Chapman & Hall, upitavši mladog dendija da li bi bio voljan da napiše nekoliko crtica koje bi pratile nacrtane sličice perspektivnog Roberta Seymoura (izverziranog u crtanju i graviranju sportskih scena), a sve bi to skupa – i tekst i slika – bilo ukomponovano u avanture nekog ribarskog kluba. Dickens je u Hallu video iskrenog izdavača, i obratno, ovaj je u Dickensu prepoznao čoveka od znanja i reči, i za 14 funti po mesečnoj seriji, uz mogućnost plaćanja koje funte pride ako serijal uspe i bez ugovora, tek uz pismo uzajamnog poverenja – dogovor je postignut.

Crtež je vremenom ustupio mesto stranicama napisanim u dva toma, pisac je naknadno odbacio početnu ideju ribarsko-sportskog koncepta, Seymour će kasnije svoje suicidalne namere nažalost sprovesti u delo (to je tek posebna storija!), nastavci su dobili novoga ilustratora, Hablota Browna, poznatijeg po skovanom pseudonimu Phiz, a kad Pickwick u drugom delu primi u službu vernog i visprenog koknijevca Sama, nastaće odlučan trenutak nakon kog se stvari počinju menjati i razvijati ka opštem dobru. Utržci od prodaje po ceni od jednog šilinga oduševljavaju Chapmana i Halla (prvobitnih hiljadu primeraka prvog mesečnog nastavka narast će do neverovatnih 40.000 do kraja serije), a nacija dobija ono za čim je dugo tragala: splet humora, patosa i tipične dickensovske melodrame, dobitnu kombinaciju koju će čitati i mesarski šegrti ispred dućana i vikari u pauzi između dve službe. Obični ljudi su osećali da je Dickens na njihovoj strani i zato su ga voleli i poštovali. Pisac u kreativnom zamahu, „do jučer“ poznat kao Boz, požnjeo je ovim romanom do tada neviđen uspeh. „Ako bih živeo stotinu godina, i ako bih pisao po tri romana svake godine, nikada ne bih bio ponosan i na jedan od njih kao što sam ponosan na ovaj, jer je ovaj roman našao svoj vlastiti put“, napisao je  1836. u jednom pismu svojim izdavačima.

Tabla na gostionici The George Inn, kojom sada rukovodi The National Trust, podseća na dugu istoriju  koja datira još od Shakespearevog i Dickensova doba.

Sve se vrti oko Pickwicka

Iako su „Pickwickovci“ nastajali u vreme cele trideset i šeste i jednim delom su zahvatili i narednu godinu, Dickens je radnju zapravo smestio u kasne dvadesete godine devetnaestog veka (vremensku je razliku teško detektirati iz pozicije savremenog čitatelja), kada pupasti džentlmen (sa stanom u ulici Goswell) u društvu najbližih prijatelja (jedan je ljubitelj suprotnog pola, jedan je pesnik koji piše al’ ne objavljuje i jedan je sumnjivi sportaš, a svi su članovi Pickwickova kluba) kreće na avanturističke putešestvije jugom Engleske. Niko ne zna odakle Samuelu Pickwicku, kojeg ćemo upoznati na samom početku dok drži slovo o Poreklu hampsteadskih ribnjaka s nekoliko napomena o teoriji koljušaka, novčana podloga za vozanje kočijom od Londona do Rochestera, pa od Rochestera do Cobhama, odnosno od Londona do Batha, ili od Bristola do Cliftona pa opet natrag do Londona via Ipswich, i niko na kraju nije načisto s tim kako se to postaje ‘finansijski neovisan’ ako se zvanično bavite „posmatranjem ljudske prirode“, a usput i predsedavate društveno važnim klubom koji nosi vaše sonorno ime. Dakako da takve sitnice nisu previše zanimale dokone i ine, poslom zauzete viktorijanske čitatelje što su nestrpljivo čekali na svoj mesečni installment – tek su Dickens’s scholars u moderno vreme pokušali odgovoriti na ta pitanja u stručnim publikacijama i tumačenjima piščeva opusa, jer je i tadašnjem i sadašnjem zaljubljeniku u ovo delo bitno da dobrodušno-dežmekasti gospodin svako malo uskače iz ladanjskih pustolovina u gradske neprilike i dogodovštine, ispitujući pritom ljudski karakter, i čudeći se kako nauka još uvek nije objasnila kakvo čudo neviđeno na koje je, sasvim slučajno, nabasao upravo on. Pickwick je taj koji uvek ima dovoljno da potroši, a da ne pita koliko što košta ako je za dobro (prvenstveno) njegovih prijatelja, jer on je spreman pomoći svima osim sebi, budući da mu vlastita galantnost nije voljna drešiti kesu jedino pred prevrtljivim i prefriganim odvetnicima (Dodson and Fogg).

Nezavisno svrsishodnosti koja vas nanovo kani prikovati međ’ korice romana kojeg ste, uzgred, pročitali nebrojeno puta, svaka dodatna i jezgrovitija introspekcija od one prethodne, a koja se tiče Pickwickova lika, otkriva vam nešto novo. Gospar Samuel nije omiljen samo zarad onih stranica gde uživa u obilju dobre hrane i još boljeg pića, nego upravo zbog njih, jer tu progovara jedan drugačiji Pickwick, onaj na kog možda i niste navikli, ali koji će sve učiniti da vas dodatno i iznenadi i nasmeje.

To neprestano istrusivanje čaša znatno je delovalo na Pickwicka. Presjajni osmesi zasjaše na njegovu licu, smeh mu stade poigravati oko usana, a razigrano mu se veselje kresilo u očima. Pickwick izraži želju ne bi li se setio neke pesme što ju je čuo još u detinjstvu. Kako taj pokušaj nije uspeo, gledao je potaknuti pamćenje novim čašama puncha, ali se pokaza da to ima na njega sasvim protivno delovanje. Ne samo da je zaboravio reči pesme nego poče zaboravljati čak i to kako se reči uopšte izgovaraju. Pošto se napokon digao na noge da kićenim govorom pozdravi društvo, zavali se u kolica i odmah zaspa kao zaklan.

Svejedno da li njegov neumorni istraživački duh luta prostranim krajolicima Kenta i Surreya, ili mu se ukazuje gostoprimstvo veleposednika i poštenjačine Wardlea ili, još češće, kada uz put odseda u brojnim letećim krčmama i putujućim svratištima, bitno je da će samo na tim mestima i našem čitatelju jednako kao i onom iz trideset i šeste zamirisati vruć i jako zaslađen konjak, ili će ga privući penasti porter kojim će već neko zaliti izdašnu porciju goveđeg gulaša, ne zaboravljajući tom prilikom ni na lulu duvana kao „nužnom“ preduslovu dobrog varenja.

The George Inn je londonska i jedina živuća tzv. putnička gostionica, nekadašnji coaching inn, koja služi putnike ali i ‘žedne’ i ‘gladne’ Londončane preko 300 godina. Dickens je u Pickwickovcima opisao preko dvadeset sličnih putničkih krčmi, a ovu je ovekovječio u „Maloj Dorit“ (Little Dorrit).

Antipodi po tanjiru

Ako bismo nakratko proširili temu na omanji dio romana „Little Dorrit“, setili bismo se druženja kod gospodina Mardla i jednog naizgled skrivenog detalja. Naime, na famoznom prijemu polemisalo se o umnom naprezanju, i o depresiji i dispepsiji kao neizbežnom učinku prelaska „tačke izdržljivosti“. Dok većina ne dvoji šta se krije iza ‘duševne potištenosti’, drugi pojam u prvi mah može da zvuči zagonetno, a reč je o stručnom izrazu za lošu probavu. Snishodljivi i odvratni Vholes, na primer, iz „Sumorne kuće“ (Bleak House) patio je od dispepsije uzrokovane krutom hranom i neredovnom ishranom. Cinici bi rekli da takvih problema ne bi imao da je redovno konzumirao zobenu kašu.
Činjenica jeste da je Dickens naročitu pažnju i u svojim „slojevitijim“ i „ozbiljnijim“ radovima posvećivao hrani, uživanju u jelu i piću, ali i urednom varenju. Ako pažljivo iščitavamo one odeljke u kojima mu junaci pristupaju manje ili više bogatoj trpezi, svakodnevnoj ili onoj svečarskoj, (češće ovoj prvoj) uočićemo piščev senzibilitet kojim ukazuje na posledice koje razne vrste jelâ imaju na ljudski organizam. Takav osećaj za zdravlje uopštenito – ne treba da čudi. Poznato je da njegovi opisi izvesnih epileptičnih napada i upućenost u pojedine aspekte medicine i danas iznenađuju svojom realnošću. No vratimo se mi našem izabranom romanu, gde nalazimo jedini otklon od „brige za stomak“. U„Pickwickovcima“ sve pršti od obilnog gošćenja vrhunskim delicijama. Ovde niko ne pati od kojekakvih dispepsija, niti nužno zavarava glad hladnim kostima sa kojih se meso stidljivo nazire; samo na ovoj polaznoj i završnoj tački nema jadnih kojima krče creva, preplašenih bez krova na glavom i obespravljenih (radnika) kakvog malog grada u industrijskom napretku. Čini se da su svi sretni, siti i pod gasom. „Pickwickovci“ su prpošni u svakom pogledu. No zašto je to baš tako, i zašto već u Oliveru ne prepoznajemo poznati pickwickovski smjr? Kako to da je kočija koja je nepune dve godine jurila sa svim svojim najdražim putnicima nepovratno skrenula sa svetlog puta na mračne, prljave i opasne staze?

Tri stuba na kojima su počivali viktorijanski praznici: porodica, ljubav prema bližnjima i preforsirano veselje. Ilustracija iz romana prikazuje kako viktorijanski upper class proslavlja Božić.

Uslovljeni hedonizam

Ono na šta prvo moramo obratiti pažnju kada promišljamo o ovom pitanju jeste već spomenuti vremenski okvir. Mirna viktorijanska Engleska uljuljkana je vlastitim dembelijskim čarima. Ponosna domovina zadovoljna je samom sobom i ne želi da menja stare dobre navike, pa zašto bi se onda i njena umetnost iz istovetnih razloga osećala drugačije. U opširnom eseju napisanom o Dickensovom životu i njegovom prvom romanu, Zweig na jednom mestu primećuje da je Shakespeare „odvažnost požudne, a Dickens opreznost site Engleske“. Tačno tako! Rani Dickens nije socijalno angažovan niti slabašno revolucionaran na način i u onoj meri u kojoj će ga i kakav loš đak prepoznati iz redova najobičnije crtice o piscu, dakle svojim britkim perom i konkretnim filantropskim „misionarstvom“ na terenu. (Urania Cottage) Daleko od toga da u „Posmrtnim spisima Pickwickova kluba“ nema brige za onog što se zrcali u otrcanoj sintagmi „mali čovek“, no luča kojom Dickens osvetljava put svom suhozemnom commodoru kao da je tek usputni i slabašni plamičak nad glavom kakvog nesretnika. Društvene devijacije u koje će kasnije direktno upreti prstom, ovde su pretpostavljene moralnom usavršavanju ili, u boljem ili lošijem slučaju, preziru kao borbi protiv istih tih društveno neprihvatljivih skretanja. Treptaj zabrinutosti za malog čovu rasplinuće se ulaskom u prvu gostionicu u kojoj će raspojasano društvo potražiti utočište i gde će se zagrijati od promrzlosti nakupljene u vožnji kočijom. Osećaj sažaljenja za ono što se dešava tamo negde nekom drugom prestaje istog trenutka kada krčmarica donese vrući punč sa cimetom i korom od naranče, a devojka pripremi sobu, toplu kupku i iznese pečene bubrege za večeru i jabukovaču za aperitiv.

No nepošteno bi i krajnje pogrešno bilo reći i tvrditi da je zbog svega toga mladoliki Dickens nekakav stegonoša uživanja u kapljici i slasnom zalogaju.
Šta je posredi? Razumevanje viktorijanske ishrane isključivo u smislu obilja koje se presipa na sve strane – pogrešno je shvatanje. Posmatrati to vreme u zadatom kontekstu isključivo kroz prizmu narodne personifikacije oličene u nekom Johnu Bullu i u vrednostima koje on utelovljuje, znači gledati i videti klasičan paradoks. Opšta slika nacije u doba najdugovječnije kraljice (ili je to možda ipak sadašnja kraljica Elizabeta?) iskrivljeni je prikaz. Mada se u viktorijansko doba nije gladovalo, tačno je takođe da su neki bili više siti od ostalih. Viktorijanska gorda Engleska uredno vari, i još bolje probavlja. I Dickens, bez sumnje, podleže tom kodu ishrane pune obilja, praćene svekolikim zadovoljstvom, veselošću i ponekim benignim preterivanjem. On nije hteo, ili nije drugačije mogao da vidi, i nije stoga ni odstupio (a i zašto bi?) od uobičajene slike nekog potkožnog debeljuce što presretan je svojim poslovnim rezultatima koje proslavlja pečenom govedinom i sočnim zlatnim krompirom dok mu gorki ale penasto ostaje na bradi, a mirisi ugrijanog punča pored kamina mu već miluju nosnice. Dok radi na „Pickwickovcima“, Dickens je pisac u poletu, mladac željan uspeha i slave, čovek koji želi i hoće da prigrli život u širokom luku. Stoga on i ne odstupa od te matrice ovekovečene u romanu; situacije ugode, opijenosti i omamljenosti nisu ništa drugo do preslika života kojim je Dickens tada živeo, ili u najmanju ruku još punije stremio takvom načinu života.

Nekoliko Cruikshankovih (još jedan od Dickensovih ilustratora) crteža iz Comic Almanacka (1838-53.) podsećaju nas kako se mnogo toga u proslavama Božića i Nove godine promenilo od toga vremena, ali nam ujedno nedvosmisleno pokazuju da je mnogo toga ostalo isto

To hedonističko blagostanje u „Pickwickovcima“ o koje se svaki drugi karakter spotiče, ne mora neizostavno biti u relaciji sa hranom i pićem. Biće da je Dickens svom omiljenom liku, i svima koji ga prate dodijelio model djelanja po uzoru na sokratovu etiku, odnosno njen prateći kirenjanski obrazac prema kojem je sreća cilj moralne aktivnosti. Drugim riječima, i paklo duvana i boca konjaka biće dovoljne da se prepustimo senzualnim i duhovnim zadovoljstvima sve dotle dok igramo po moralnim pravilima kreposti, odnosno toliko dugo dok razumna procjena dozvoljava da među ponuđenim užicima odaberemo one sa najmanje neugode po naša čula. Osim toga, ukoliko govorimo o stanju pijanstva, a kojih ima bezmalo u svakom trećem poglavlju, ono za Dickensa nije samo ugoda, refleksija taštine ili blažeg ili težeg oblika oduzetosti, to je tek jedan od alata kojim se služi u organizacijskoj strukturi romana.
Kako god ga razumijevali i šta god mislili o njemu, jedno je sigurno: posmatrati ga samo iz jednog ugla, tj. ekskluzivno ga cijeniti kao štivo koje će da zabavi i relaksira znači ne uvažavati „Pickwickovce“ koji su ipak sveobuhvatno vrlo slojevito i kompleksno djelo. Ovaj je roman svojim fabularnim dijelovima predstavio one teme sa kojima ćemo Dickensa kasnije asocijativno povezivati. Bez sumnje, „Pickwickovci“ jesu na jedan način roman prekretnice, književna kreacija koja bi morala dobiti značajnije mjesto ne samo u engleskoj već i svjetskoj književnosti.
A to što se autor tih pickwickovskih godina malo opustio, uživao u alkoholu i dobrom društvu, ne treba mu zamjeriti. Ogromni trijumf koji je roman doživio dao mu je za pravo da zajedno sa njim podijeli taj uspjeh. Bile su to za Dickensa annus mirabilis. Sretan u braku, u iščekivanju prve bebe, materijalno ojačan, ponekad je sebi mogao dozvoliti ponašanja koja ne priliče jednom džentlmenu iz dobro uhljebljenog višeg srednjeg staleža.
Jer što reče Pickwick Samu, nakon što mu je ovaj referisao kako Sawyer i Allen žderu kamenice, piju konjak bez vode i kraj ugodne vatrice pripaljuju cigarete… „Šta ćete, Seme. Geniji su nastrani“.

Victorian Gin Punch 

This recipe makes 20 servings.

INGREDIENTS
3 lemons
¾ cup sugar
1 750-milliliter bottle gin
½ cup orange liqueur
1 liter seltzer, chilled.

 

Use a vegetable peeler to peel long strips of pith-free skin from the lemons. Place peels in a bowl, add sugar, muddle vigorously and allow to steep 2 to 3 hours. Juice lemons to obtain 3/4 cup. Pour lemon juice over peels and stir to dissolve sugar. Transfer to a 3-quart pitcher half-filled with ice.

Add gin, liqueur and seltzer. Stir and pour into punch cups or short-stemmed glasses, and serve.

Edin Volk Dervišefendić

izvor

                                                                           

ARHIVA 

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“
                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča
                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens i London
                                      * Charles Dickens:život i dela

                                       

Charles Dickens i London

Charles Dickens u svojoj radnoj sobi, 1859. godine,

  William Powell Frith,

Albert Museum Images

U kojoj je meri ovaj poznati pisac bio fasciniran viktorijanskim velegradom najbolje govori opštepoznata činjenica o njegovim noćnim šetnjama koje su mu služile kao relaksacija nakon dana napornog pisanja, ali i kao nepresušan izvor inspiracije. U pravilu bi krenuo nedugo posle ponoći iz Lambetha na južnoj obali Temze, preko mosta Waterloo ka pozorištu, području oko Drury Lanea.
Nastavio bi potom uz zatvor Newgate do Banka u srcu Cityja, gde bi skrenuo južno prema tržnici Billingsgate pa dalje do Borougha preko London Bridgea. Ostatak trase podrazumevao je šetnju uz zatvor King’s Bench i bolnicu Bedlam, te ponovo prelazak na severnu obalu, ovaj put preko Westmisterskog mosta.
Negde u zoru pisac bi napokon stigao do Covent Gardena, gde bi popio svoju jutarnju šolju kafe te otišao kući na kratki počinak pre novog napornog dana.
Specifična atmosfera viktorijanskog Londona, protkana maglom, plinskim svetiljkama, dimom iz stotina gradskih dimnjaka i zvukom kočija na granitnim kockama popločenim ulicama je zauvek ostala zarobljena u Dickensovim delima. Gradska kiša nema onaj sveži, prirodni ugođaj iz ruralnih krajeva:

Na selu bi kiša izazvala bujicu hiljada svežih mirisa, a svaka je kap nestajala pretakajući se u neku novu vrstu rasta ili života. U gradu je postajala tek izvor ustajalog zadaha; bolesna i mlaka, prljava masa koja se sleva ka kanalizaciji. 

( iz romana Little Dorrit / “Mala Dorrit”)

Fotografija Charlesa Dickensa iz 1843. Ova fotografija, snimljena tokom njegovog boravka u Americi, najranija je danas poznata fotografija čuvenog pisca

Pojedine su londonske lokacije i vinjete tako našle svoje ovekovečenje u Dickensovim romanima. Mesna tržnica Smithfield pozadina je scene iz Olivera Twista, kuda zli Bill Sikes vodi otetog dečaka, a isti će negativac svoj kraj dočekati na St. Saviour’s Docku, u blatnjavom ušću reke Neckinger. Fleet Street, stoljetno središte britanskog novinarstva (taj je epitet izgubilo tek nedavno, premeštanjem izdavačkih kuća na područje Canary Wharfa), spominje se u nizu romana poput Martina Chuzzlewita, Davida Copperfielda, Our mutual Frienda, Great Expectations i drugih. Jerry Cruncher iz Tale of two Cities, na primer, radi kao kurir i vratar u banci Tellson, koju je Dickens formirao po stvarnoj ustanovi Child’s Bank, smeštenoj također u ulici Fleet, nasuprot Temple Bara.



Fotografija Lambetha, četvrti po kojoj se Dickens često "smucao", iz njegova vremena. Ova fotografija iz perioda netom pre 1866. (kada su izgrađeni nasipi) delo je fotografa Williama Strudwicka a prikazuje kako je izgledala tipična londonska radnička četvrt na obali Temze



Područje bivših dokova na Temzi također nalazi svoje mesto u Dickensovim delima ponajviše zahvaljujući činjenici da je pisčev deda Christopher Huffam bio vlasnik radionice za šivanje brodskih jedara u ulici Gatford, južno od Canary Wharfa, a živeo je u obližnjem Limehouseu koji će svoje mesto naći u delima kao što su Dombey and Son ili Our mutual Friend. U ovom se potonjem romanu u više navrata spominje krčma Six Jolly Fellowship Porters Tavern, temeljena na poznatom lokalu The Grapes
.
Eel’s Pie Island maleni je otok u Temzi na području Richmonda, u to vreme još dalekog predgrađa. To se poznato izletište, nazvano prema danas srušenom ugostiteljskom objektu spominje u Nicholasu Nickelbyju, a obližnji Maids of Honour Row, niz terasastih trokatnica, obitavalište je gospođe Brandley u romanu Great Expectations. Camden Town, u kojem je Dickens proveo svoje najmračnije londonske godine, poprište je dela radnje romana Dombey and Son. Odrasli Paul Dombey će se vratiti na područje Stagg’s Gardensa u Camdenu, tražeći oronulu kućicu u kojoj je živela njegova dadilja, no neće je uspeti naći.

Čuvena je staretinarnica iz romana Old Curiosity Shop malena jednokatnica iz šesnaestog veka, a smeštena je u Portsmouth Streetu, u samom srcu Westminstera. Advokatske kancelarije i boravišta uistinu često spominjane lokacije u Dickenosvu opusu – dovoljno se prisetiti izjave gospođice Flite u romanu Bleak House, kada komentira ulaz u Lincoln’s Inn:

Zovem ga svojim vrtom. Leti je ovde baš fina senica.

Ovo su tek neke slučajno izabrane lokacije, pošto bi šetnja Dickensovim Londonom mogla uistinu dugo potrajati. Pisac koji je čovečanstvu ostavio svoj maestralni opus je iznimno zadužio grad u kojemu je rastao, stvarao i umro. U njegovom su stvaralaštvu uistinu retke scene koje se odigravaju izvan Londona – i po tome je Charles Dickens specifična pojava na svetskoj književnoj sceni.

Fotografija mladog dečaka koji glača cipele u viktorijanskom Londonu. Dickensova briga za dobrobit siromašnih porodicai posebno siročadi dovela je i do toga da je pisac podupirao rad "Shoeblack Society", organizacije nastale polovinom 19. veka, čiji je cilj bio naučiti decu kako obavljati pojedine poslove ne bi li uspeli zaraditi i prehraniti sebe i svoju porodicu

izvor

_____________________________________

ARHIVA

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ 

                                       * Charles Dickens,Velika očekivanja, Božična priča

                                       * Dickensova „Velika očekivanja“ u očima psihologa

                                       * Charles Dickens,Oliver Twist

                                       * Charles Dickens:život i dela

                                       * Dikensov Pikvikklub 

DIKENSOV MRAČNI LONDON

Dark London aplikacija za iPad i iPhone koju su pripremili u Muzeju Londona

Dickens: Dark London aplikacija za iPad i iPhone koju su pripremili u Muzeju Londona

David Foldvari – Dickens Dark London App from Big Active on Vimeo.