Alberto Moravia, Ma kakav si ti leptir

Ma kakav si ti leptir?
 

Želim videti šta će oni odabrati. Ako me puste u Indiju, potražiću onoga doktora, onoga kog mi je Tiziana preporučila i rešiću se deteta. Poći ću u Indiju, otići ću u... kako se dovraga zove ono mesto? ma dosta, ići ću tamo gde je škola onoga učitelja koji podučava transcedentalnu meditaciju i, ako Bog da, napokon ću se moći osloboditi zemljine sile teže; to sam videla na reklamnim listićima gde dvojica s prekrštenih nogu sede na letećem sagu, a jedan je lebdeo iznad saga na visini od pola metra. Pola metra nije mnogo; ali je dokaz da se dostigao mir i mudrost. Ako me ne puste ići u Indiju, rodiću sina i postaću devojka-majka u sedamnaestoj godini, podizaću svoga sina i ostaću ovde. Kakva je veza između imati sina i putovati u Indiju? Nikakva; a najlepše je ovo: ništa s ničim nema veze; čini se jedna stvar i dobro je, čini se neka druga stvar i isto je dobro. Zato hoću da oni izaberu; napokon, pustiti njima izbor je kao da odlučuješ bacanjem kocke ili nasumičnim izvlačenjem karte iz snopa. Pismo ili glava. Ili deli ili reži. Ideja da će slučaj odlučiti davala mi je osećaj opijenosti a budućnost mi se činila kao more u koje se strmoglavljujem s visokog trampolina. Da, odabraće oni a ja ću se zatvorenih očiju glavačke strmoglavaiti u to more budućnost, i činit ću prekrasan salto, naći ću se na dnu budućnosti kao na dnu zelenog, gustog i neprozirnog mora, i tada ću nagonski pokrenuti ruke i noge da se vratim na površinu, iziđem iz vode i ponovno vidim sunce. 

                Iz pladnja, kog joj je pružio sobar, Rosanna uze jednu punu kašićicu i upita: "Može li se znati koji je to đavo?" Majka, koja joj je sedela nasuprot, reče svađalačkim tonom: "Pa vidiš, žganci. Za promenu, umesto uobičajne testenine ili riže."

                Ulazi Giuliano, uređuje raščupanu kosu, na nos nabada naočale, obučen je u ogromnu maju koja mu ukoso visi, odozgo s dugog i mršavog vrata i seže do dole, do koščatih bokova utegnutih u blue-jeans. Reče nasumce, kao da je zaslepljen bleštavim i hladnim svetlom koje prodire s prozorâ: "Za promenu, eh. Mama, kada ćeš nam se već prestati ispričavati za ono što nam daješ jesti? Nama je sve dobro, ovo ili ono."

                Evo, moj sin sa svojim držanjem naučnika sve oko sebe gleda nadmoćno i gotovo sa sažaljaljenjem, zato što sve zna o leptirima. Kada smo kod leptirâ: već neko vreme gledam ovu svoju lepu kuću koju sam s mnogo ljubavi godinama uređivala, gledam je verojatno na isti način kao leptirica kada gleda čahuru koju mora napustiti ako hoće leteti. Ova ideja o čahuri mi je pala na pamet jutros dok sam gledala jednu staru fotografiju od pre deset godina, na kojoj sam s Rosannom i Giulianom. Kako smo se samo promenili, Bože koliko smo drugačiji! U prirodi je čahura neugledna i uvela, dok leptir koji iz nje izlazi je šaren i živahan; a u našem se slučaju dogodilo upravo suprotno: čahure su raznobojne i živahne: leptiri koji su iz njh izašli su tužni i ružni. Ja sam leptir nalik na žućkastog i beznačajnog moljca, sličan onima koji prhnu kada se otvore ormari; Rosanna je nalik najobičnijem kupusaru, belom i laganom koji samo leprša i leprša i nikada se ne umori. Giuliano je jedan od onih smeđkastih, zagasitih, prašnih leptira koji imaju na krilima naslikanu mrtvačku glavu, jedan od onih koji se vrte oko upaljene svetiljke i neprestano udaraju u nju dok ne padnu mrtvi. Kuku meni, nastojim se udaljiti od takvih poređenja; a šta se napokon dogodilo? Ako pogledam unazad tih deset godina, vidim povorku danâ, kako da ih nazovem? povorku zamenivih dana; uzmimo dane od pre pet godina, oni se vrlo dobro mogu zameniti s danima od pre dve ili osam godina. Ako su dani uvek isti, zašto smo se nas troje promenili?

                Rosanna je vrhom viljuške probrljala po hrani u tanjiru, potom je podigla zgađene oči i upitala nestrpljivim glasom: "A gde je tata? Zar ne će doći za sto?"

                Majka odgovora: "Ne, ne će doći za sto; noćas mu je bilo loše, imao je asmatični napad."
Rosanna uskliknu: "Evo moje nesreće. Baš danas, danas kada sam htela saznati šta je odlučio o mom putu u Indiju."

                Majka primeti: "Odluku možeš vrlo dobro zamisliti: tvoj te otac ne će pustiti na put. Previše si mlada da sama odeš na takav put."

                Rosanna nasrće: "A tako. U svakom slučaju želim znati je li odgovor da ili ne, razumeš?"
Majka će zbunjeno: "Što se mene tiče, možeš ići gde ti je drago."
                Rosanna će uporno: "Dakle, to je ne?"
                Majka se brani: "Danas ti ocu nije dobro, bolje je da ga pustimo na miru. Sutra polazi za Milano i vraća se krajem nedelje. Kada se vrati, razgovaraj s njim."
                Rosanna je prasnula: " Ja ne mogu čekati."
                Majka upita: "Čemu tolika žurba? Kakvu važnost predstavlja jedna sedmica više ili manje?"
                Rosanna se naglo primirila. Reče zamišljeno: "Nisam je ta koja ne može čekati. To je on."
                Majka se uznemirila: "Ko on?"
                Rosanna će odlučno: "On. I više me ništa ne pitaj."
                Iznenda se umeša i Giuliano: "Ma može li se znati ko je taj on?"
                Rosanna se besno okrenu: "A što se to tebe tiče?" Na to će majki: "Moram što je pre moguće saznati puštate li me u Indiju ili ne? Ako ne, gubim njega i gubim Indiju."

                Da nisam imala svojih problema, veselilo bi me saznati ko je taj Rosannin on. Međutim, moram misliti na svoje probleme koji se, ukratko, sastoje samo od jednoga: upravo se zaljubljujem u jednoga čoveka. A kakvoga čoveka! Jednoga huligana, jednog glupana, jednog hvalisavca, u krajnjem slučaju jednu svinju. Zašto me toliko privlači ta plavokosa glavurda, to nisko čelo, to izrovašeno i upaljeno lice, taj dugi nos, te debele usne? Privlačnost za takozvanog misaonog muškarca, eh! za tako zvanog čoveka od dela, eh! Zar se u najmanju ruku ne bih mogla svladati, budući da sam odlučila da ne preduzimam ništa? Zašto mi uvek dođe da u svoje razgovore ubacujem reč "dragi"? Zašto se iznenadim kada ga gledam nežno? Zašto ga diram rukama svaki put kada to mogu učiniti neupadljivo? Kada sednemo na motor, a on upravlja i kaže mi da se držim na sedalu, zašto ga hvatam za struk s obe ruke? Zašto s njim "koketiram”: vraćam mu milo za drago, na smeh protusmeh, na aluziju protualuziju?

                Da, zašto koketiram? a sada pucnjava. On vozi, zaustavljamo se, stavlja nogu na zemlju i sasvim miran cilja. Ispraznio je čitav spremnik oslanjajući se desnom rukom, onom kojom je držao pištolj, na levu kojom se pridržavao za upravljač motora. Cilja sigurno; uostalom, izučen je strelac. Za razliku od njega, ja sam ispalila samo jedan hitac; pištolj nisam "brzo potegla" iz korica, zapetljao se u maju, pucala sam kada je motor već nastavio vožnju; na koncu, da sam želela pogoditi morala sam pištolj uzeti s obe ruke, a kako bih to mogla učiniti kada sam se držala za sedalo? Pa dobro, idući dan kada smo saznali iz novina da je jedan od one trojice bio ranjen u nogu, ne znam šta me spopalo budući da sam i sama htela znati šta se dogodilo: ja sam ljutito tvrdila da sam upravo ja bila ta koja je pucala, da sam ja pogodila samo s jednim nasumičnim hitcem, a ne on koji je ciljao i izpraznio čitav spremnik. Dugo smo o tome raspravljali; on je bio u pravu, mora da sam ja bila ta koja je pogodila; kao da bi to trebao biti, tako reći? dokaz moje ljubavi prema njemu. Jest, htela sam da se uveri kako bih za njega i ubila.
Na kraju, kada sam shvatila da je moj zahtev bio neodrživ, odjednom sam bez razmišljanja rekla: "Onda, recimo da smo u dvoje pogodili." Shvatate? Samo jedan hitac, ali u dvoje naciljan! Znači: dve duše i samo jedan pištolj. Ili pak, dva pištolja a samo jedna duša. Ta mi je misao pobegla, ko zna gde sam je pokupila; a ja se osećam ženom, da baš ženom s grudnjakom, suknjom, čarapama, držačima za čarape i visokim podpeticama. Žena koja želi biti u životu ili smrti uz čoveka koga voli.
               

Majka upita Giuliana: "Ti koji znaš sve o leptirima, kako se zovu oni smeđkasti leptiri koji imaju na krilima nacrtanu martvačku glavu?
                Giuliano se trže i reče: "Šta ti pada na pamet? Zovu se onako kako si sama odlično rekla: mrtvačke glave. Latinski: Acherontia Atropos."
                Majka ponovno zapita: "A oni beli leptiri kojih ima posvuda, zovu se kupusari, zar ne?
Gotovo potaknut i ohrabren majčinim pitanjima, Giuliano je sa sigurnošću odgovarao na pitanja iz svog područja zanimanja: "Da, kupusari; latinski: Mancipium brassicae."
                Majka još nije bila potpuno zadovoljna: "Jednom si mi bio nešto govorio o dudovom svilcu. Na primer, da uopšte ne leti. Na svet dolazi samo da proizvede svilu. Nije li tako?" 

                Giuliano je sitničavo ispravi, a zapravo je bio zadovoljan: "Nije tačno tako. Leptir dudova svilca, to jest Bombyxmori, ne dolazi na svet da proizvede svilu, nego da sačuva vrstu. Čovek je taj koji se meša u prirodni ciklus radi svojih koristi."
                Majka reče: "Ma razume se, ali ono što je bitno to je napokon svila, zar ne?"
                Giuliano se složio: "Za svilara, da."
Tako sada znam da smo leptiri postali u poslednjih deset godina: ja, moljac; Rosanna, kupusar; Giuliano, mrtvačaka glava; napokon, moj muž, leptir koji ne leti, koji je jedino došao na svet da proizvodi svilu, to jest milione. Doista, on ne misli na drugo nego na pravljenje novca i za njega sve počinje i završava s novcima. A ja sam ga u ovih deset godina zamrzila, a da to nisam ni primetila, zamrzila sam ga malo pomalo, sve onako dan po dan. Noćas sam dobila dokaz za tu moju nesvesnu mržnju, bez obzira koliko ona bila nepredviđena ili konačna. On je imao svoj asmatični napad baš u trenutku kada sam sanjala da nakon pet godina potpunog odsustava seksualnih odnosa vodimo ljubav. Sanjala sam da me drži u naručju, a ja sam ga obujmila nogama, dok su nam lica bila spojena u jedan dug poljubac. Baš u tome trenu on se trgnuo i seo na krevet; upalila sam svetiljku; videla sam ga kako uspravljen i otvorenih usta sedi na postelji, strašan grč mu je iskrivio lice, rukom se držao za prsa. Budući da je plećat, debeo i kratka vrata, ostavljao je utisak da više ne će biti ono što je bio pre; da ga ne će ugušiti novac, nego astma. Da, on se borio protiv novca koji ga je sprečavao da diše, da bude ljubak i lep leptir koji uokolo leprša.
Tada mi se učinilo da je rekao, dok me je promatrao mešavinom straha i molbe što se često vidi kod uspaničenih astmatičara: "Ne vidiš da umirem, učini nešto, pomozi mi"; a ja sam dobila poriv, pomalo iz sažaljenja pomalo iz mržnje, a nadasve zbog srdžbe da sam probuđena iz svoga ljubavnog sna, da uzmem jastuk, da se bacim na nj svom svojom težinom i da mu ga pritisnem na lice, sve dok se ne prestane micati. Naravno, ništa se nije dogodilo od moga poriva za mužeubistvom. Uzela sam ga za ruku i pomogla mu, kao i obično, da svlada krizu. A on je, nakon poslednjeg napada, iscrpljeno rekao: "Da nije bilo tebe, ne znam šta  bih učinio."
Rosanna reče, dižući se od stola: "Sad idem ocu. Astma ili ne, samo mi mora reći jedan da ili ne."
I Giuliano se podiže; začuđeno reče majci: "Ćao, mama. Večeras, ako hoćeš, možemo nastaviti razgovor o leptirima."
Majka reče sobaru: "Vi ste novi. Idući put, kada dvorite za stolom, stavite rukavice."

Alberto Moravia, Um i telo

S nepunih trinaest godina moja sestra Alina je imala svog prvog muškarca, jednoga sladunjavog i plavog mladića, u licu pomalo hijena, koga je ona posećivala u susednom stanu gde je on živeo zajedno s druga dva svoja prijatelja, studenta kao i on. Imala sam tri godine više od nje, bile smo snažno vezane jedna za drugu, i tako, ovo je prvi put da smo opazile kako smo bile, tako reći, samo jedna osoba u kojoj sam ja, ružnikasta, bledunjava i rahitična, ali inteligentna, predstavljala duh, a Alina je, gipka kao zmija i bujna kao kip i s čelom od jedva dva prsta iznad lica koje je bilo samo oči i usta, bila telo
.
Duh je doista živeo samo od misli o telesnom životu; koga je u zamenu malo-pomalo opskrbio s manje ili više idelanim opravdanjima za svoje apetite. I Alina, taj prvi put, me gnjavila s pitanja, poput ovih:
"Što kažeš? On hoće da dođem kod njega, obećao mi je dar. Išla bih, ali osećam strah; šta ti kažeš?"

A ja, oduševljeno:
 "Idi samo, što očekuješ, seti se, ti ne tražiš čoveka, nego ljubav što je najlepša stvar u životu."
                  Tako je otišla i vratila se i, napokon, vodila je ljubav i s drugom dvojicom njegovih prijatelja studenata, a posle s tolikim drugima; ja sam svaki put znala pronaći dobre razloge koji su joj smirivali savest. Rezultat svega je bio da je pet godina posle Alina imala ne znam ni sama koliko ljubavnika, a ja niti jednoga. U zamenu, živela sam strasno njezin život, kao da je bio moj.

Jednoga dana Alina nije više želela dalje da živi u porodici, i zbog dosade što mora neprestano lagati roditeljima koji su je i dalje držali za jednu devojčicu naprosto ograničenu i s osećajima ponešto uspavanima. Nu, ona se nikada ne bi odvažila otići da je  nisam opskrbila s dobrim razlogom. Zajedno smo pohađale umetničku školu; uverila sam ju da ona i ja trebamo poslati slikarice, a da bi to postale, kao prva stvar je da iznajmimo atelje. Alina je pljeskala od sreće na moju dovitljivu misao i bacila mi se oko vrata kličući:
"Šta bih ja da nemam tebe?"
 I tako, nakon kratkog ali intenzivnog razgovora sa  roditeljima, dobile smo ono što smo želele, i nešto više: porodičnu pomoć.
Naš otac je bio državni službenik prilične važnosti i odobrio nam je stalnu mesečnu pomoć, skromnu ali dovoljnu; iznajmile smo pored trga Farnese podkrovlje koje se sastojalo od jedne male i jedne velike prostorije. U malu smo stavili bračni krevet, a u veliku ogromne jastuke poredane oko zidova, dok smo pored prozora stavile naše štafelaje.

                  Počele smo živeti život umetnika. Slikanju smo se posvećivale prve sate popodneva. Ja, koja sam uvek prvenstveno verovala svojim idealnim objašnjenjima, slikala sam strasno; Alina me oponašala, ali bezvoljno, znala je da njezina nadarenost nije kao moja. Pod večer smo prestajale sa slikanjem i tada je počinjala povorka naših prijatelja i prijatelja prijatelja. Neki su donosili vino, neki nešto za prigristi, drugi gramofonske ploče ili gitare, drugi još malo droge, one lagane; i tako uz muziku, razgovore o umetnosti i politici, uz jelo, pilo i pušenje, opruženi na jastucima dočekivali smo jutra.
Bejasmo vrlo poznate i omiljene u našoj četvrti; Alina, kao i obično, imala je mnoge ljubavi, ja ni jednu. Svako toliko, kada bi ponestalo novca, Alina bi otišla do svojih tajanstvenih trgovaca ili dućandžija, i tamo je s njima za novce vodila ljubav. Podrazumeva se da sam ju ja opskrbila s jednim odličnim razlogom za te njene nezainteresirane posudbe: "To su ljudi u čiji život nikada nije ušao ni najmanji dašak poezije. Ti im ga udahnjuješ. Plaćaju? Kažem da bi morali ne samo plaćati, nego i ljubiti tlo koje gaziš."

Potom se pojavila kriza koju su izazvala dva naizgled beznačajna incidenta. Pokušala sam se ubiti barbituratima jer sam se zaljubila u jednog mladića koji me nije hteo; Alina, uvek promiskuitetna, zaradila je neku laganu spolnu bolest. Sve se razrešilo s jednim ispiranjem želudca za mene i jednom kurom antibiotika za Alinu. Začaranost se razišla; i upravo je Alina, kao obično koliko gruba toliko i neodlučna, postavila pitanje:
"Šta ti o ovome kažeš? Dosta mi je svih tih prnja. Imam nekoga ne toliko mladog i oženjen je koji bi bio voljan da me opskrbi raskošem, koga nadasve trebam. Naravno, to znači da moram prestati izvoditi; moram doista i bez previše priče raditi zanat. Šta o tomu kažeš?"

A ja spremno, likujući: "Ma naravno, dosta je sa slikarstvom, dosta je s poricanjem, dosta je s prnjama. Nemoj samo reći da si umislila da si slikarica. To si činila ozbiljno jer si osećala da si to morala činiti. Sada osećaš da moraš činiti jednu sasvim različitu stvar. Dobro, moraš je znati raditi bez lažnog stida."
Zapazićete da sam se suzdržala od imenovanja zanata koji će sada Alina osetiti da mora raditi, a koji je, ukratko rečeno, prostitucija. Nema potrebe verovati u neku moju hipokritsku suzdržanost. U tomu trenutku, pomamna i suučesnica, bila bih potpuno nespremna da nazovem prostitucijom ono što se u dobroj veri može smatrati kao životno iskustvo slično svim ostalima.
Dokaz moje dobre vere se video u načinu na koji smo organizovale  naš život kada smo se preselile u novi smeštaj, u stan u četvrti Parioli. Potkrovni stan na trgu Farnese bio je uvek otvoren za sve i uvek je bio pun svetla jer su kroz njegova gola okna ulazili slapovi sunčeva svetla; stan u četvrti Parioli beše, naprotiv, tih, taman i diskreatan, pun zavesa i tapeta; nije bio otvoren nikomu, osim starom Alianinom zaštitniku. Što se mene tiče, u tim novim prilikama odlučila sam postati Alinina domaćica; živela sam tako i dopustla sam da samnom tako postupa. Otkrila sam u sebi kuharski dar; dok je Alina u dnevnom boravku zabavljala starog hirovitog i namrgođenog ljubavnika (bijaše visok, mršav i suv, s velikim orlovskim nosem i dva oka poput ptice grabljivice)1, ja sam u kuhinji ispitivala knjigu kuhinjskih recepata; potom, u vreme ručka, opskrbljena poput sobarice pregačom i kapicom, dvorila za stolom jelo. Dopadao mi se taj život u seni, ponizan i služinski; čast sam unizila gotovo do prezira, tako što bih sad kleknula da Alini skinem čizme, dok se stari, samo u košulji, bele raščupane kose, osvrtao svojim očima poput sove; sad bih išla ujutro u njihovu sobu da podignem rebrenice i da na sto stavim pladanj s doručkom. Taj sam prezir posle nadoknadila s time da mi je Alina pričala sve, pitala me za savete i bila je više nego ikada podvrgnuta mojoj volji.
Potom je došla druga kriza,  različita od prve: u životu se ništa ne ponavlja. Alina se zaljubila u stanovitog Danila, jednog kratkovodnog tipa koji je živeo od danas do sutra. Svakako lep, s gustom kosom bojom meda, plavih očiju, tužnih usta; atletske građe i prekrasne tamne puti. Danilo je počeo dolaziti u kuću kada nije bilo staroga; potom ga je Alina predstavila staromu; i tada su svo troje postali nerazdvojni. Ne znam šta se događalo za vreme njihovih čestih putovanja po Italiji i u inostranstvu, u tim raskošnim mestima koja su se toliko dopadala Alini, jer nisam u njima bila. Znam samo da su u Keniju pošli na safari u troje a vratili se u dvoje: starog je greškom smrtno pogodio hitac iz ne zna se čije puške: Alinine ili Danilove. Stari je nakon istrage sahranjen u Nairobiju; Danilo i Alina su se vratili u Italiju i počeli živeti zajedno.
Ta smrt je bila uzrokom da smo se strmoglavili u treću krizu našega života. Novca je sada u kući ponestalo; jednoga dana mi je Alina poverila da joj je Danilo predložio da ode na Istok, nabavi drogu i u Evropi je preproda. Šta bi, prema mojemu mišljenju, trebala učiniti? U izgledu je bila velika zarada, istina je; ali postojala je i velika opasnost i ona se strašila. Tada ja, poslednjim bleskom svoje domišljatosti:

 "Svakako, bravo, dobra ideja, i meni je već dosadio ovaj krtičin život. Zrak, svetlo, sunce, velika obzorja, sreća. Idemo, pođimo."
Danilo me doista nije nikako želeo povesti s njima; i pokušao je na svaki način da me spreči. Nije uspeo jer je Alina s nepredviđenom čudnom inteligencijom rekla da ne može biti bez mene, da sam njena duša; i kada se to, polazeći na put, u kući se ostavlja duša?
Tako smo pošli kamp-prikolicom i prešli Grčku, Tursku i Iran. Zraka, svetla i sunca smo imali u obilju; ali sreće, koju sam ja tako lirski obećavala, iznad svega je manjkalo. Sve troje smo pocrnili i ojačali zbog toga neprekidnog života na otvorenom; ali, u isto vreme, ispod te tako zdrave boje bili smo namrgođeni, zbrkani i puni mržnje. Ja sam mrzila Danila jer sam osećala da želi ukloniti Alinu ispod moje skrbi; Danilo nije krio svoju čvrstu nameru da iskoristi Alinu i da plati troškove putovanja i mrzeo je mene jer sam mu to sprečavala; Alina, koja je napokon otvorila oči, mrzila ga je sa svoje strane jer ga se bojala. Napokon, jedne večeri u Ankari, kada nas je Danilo ostavio same, Alina mi je rekla da je verovatno Danilo ubio staroga; da se bojala da će nju za vreme puta prodati kakvom trgovcu belog roblja; da mi same, ako ne želimo završiti u kakvom bliskoistočnom bordelu, moramo uzeti stvar u svoje ruke i učiniti mu ono što je on učinio starom. Je li mi bilo po volji da joj to odobrim, da učestvujem u tomu, da joj pomognem? Govorila je s mirnom i očajnom odlučnošću koja nije dolazila iz osećaja, nego iz iskustva; i tada ja, zbog prekršaja, recimo tako, najmanjih u običnom moralu, morala sam uvek tražiti sve moguće izlaze da stvorim opravdanje; a sada, kada se radilo o ubistvu, dobar razlog sam odmah nasal:

 "Kako ne! On je običan crv, jedno odvratno biće, jedno biće nedostojno da živi. Naravno da ću ti pomoći. Moramo svet osloboditi od jedne takve napasti!"

                  I tako, bez mnogo priče, obadve povučene mržnjom, odlučile smo ga prvom prilikom likvidirati. Odabrano oružje: upravo njegov pištolj koga uvek spremnog, s metkom u cevi, drži u pretincu.
Srećom da je slučaj uštedio ovo poslednje krajnje iskušenje u našem starom suučesništvu. Na jednom cestovnom zavoju u Afganistanu, među ogoljelim žutim brdima, pod nebom okrutno plavim, s hladnim i bleštavim suncem nasred neba, dvoje Evropljana pored jednih zaustavljenih kola mašu rukama. Danilo odmah koči, promalja glavu kroz prozor i postavlja uobičajno pitanje:

 "Ima li problema?" Kao odgovor jedan od dvojice vadi pištolj i puca u Danila tri puta, prva dva hitca u lice, a treći u slepoočicu, kao samilosni hitac. Danilo ostaje nepokretne glave iznad upravljača, dok mu se krv širi po licu.
Odmah nakon toga stigla su kola s četiri afganistanska policajca. Nu, umesto da progone Danilove ubica, obe su nas uhvatili i odvezli u najbliži gradić: kako se čini za naš prolaz znali su ne samo konkurentski trgovci drogom, koji su ubili Danila, nego i lokalna policija.
Odveli su nas u jedan beli dvorac na brdu iznad grada koji je imao dva mala nazubljena tornja. Na ulazu je stajao jedan krupni brkati čovek u uniformi s dva pištolja, po jedan sa svake strane. Ispitivali su nas, mene dve minute: Alinu dva sata. Ne znam što se dogodilo između njega i Aline, nisam niti želela znati. Idućeg dana su nas pustili da odemo, otišle smo u Kabul i od tamo prvim avionom za Rim.
Sada smo se vratili u roditeljski dom, Alina je u drugom stanju, ne znamo od Danila ili afganistanskog policajca. Dok čekamo da se dete rodi, sve je neodlučno: telo ne deluje, um ne opravdava. Ali poslije poroda, sve će ponovno početi: telo da deluje, um da opravdava.

Zabrana Džojsa u Americi

Dort, wo man Bücher verbrennt, verbrennt man auch am Ende Menschen. Heinrich Heine Džojsov Uliks je prvi put u celini, kao knjiga, objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company).Četiri godine ranije, počelo se sa njegovim izlaženjem u vidu pojedinačnih epizoda u Maloj reviji (The Little Review),književnom časopisu čije je sedište prvo bilo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Časopis su osnovale Margaret Anderson (Margaret Caroline Anderson) i Džejn Hip (Jane Heap),a urednik internacionalnog odeljka je bio književnik Ezra Paund (Ezra Pound). Upravo na insitiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje pojedinih delova iz ovog, kako danas mnogi smatraju, najznačajnijeg romana u istoriji pisane reči. Međutim, već 1920.g., Društvo za suzbijanje poroka iz Njujorka, pokrenulo je postupak da se dalje izlaženje Uliksa zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se urednice Male revije osude zbog objavljivanja obscenosti, a kopije časopisa su konfiskovane i uništene. 6. decembra 1933.g., sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulsi (John M. Woolsey), doneo je odluku kojim je ranija presuda o zabrani, bilo štampanja, bilo unošenja romana Uliks u SAD, poništena, što je bio presedan. Naime, sve do donošenje te odluke bilo je opšte prihvaćeno da zakoni koji zabranjuju obscenosti nisu u sukobu sa Prvim amandmanom američkog ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe. Danijela Jovanović

Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke: II  Uliksa sam pročitao u celini jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, svo moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi ove knjige. Uliks nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje Uliksa je težak i složen zadatak. III Reputacija Uliksa u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način, kao i zbog toga jer treba da donesem odluku u vezi njenog pornografskog karaktera. Da je moj zaključak da je knjiga pronografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izavače. Ali, u Uliksu, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da Uliks nije pornografska knjiga. IV U Uliksu, Džojs je pokušao da stvori novi književni žanr. Likovi u njegovj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu, i Džojs je ne samo opisao šta svi oni rade tog jednog dana ranog juna dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima, već nam saopštava o čemu svaki od tih likova razmišlja. Džojs je pokušao - po mom mišljenju, veoma uspešno - da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija bilo iz svesnog, bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih sa nekim skorašnjim, utiču na život i ponašanje likova koje opisuje. Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane ivice poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti. To, između ostalog, objašanjava i drugi aspekt ove knjige, Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, Uliks ne bi bio tako umetnički ubedljiv. Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov Uliks je često bio meta napada, kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i prljavim, zbog čega mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom. Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i prljavim, su stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama, i koje su, verujem, u rečniku tipa ljudi koje on opisuje, široko zastupljene. Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće. Lično, smtram da je Uliks iskrena knjiga. V Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao gore, ružne i prljave reči, smatram da nijedna od tih reči nije stavljena samo da bi uvredila nekog. Dakle, skaredne reči nisu stavljene zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini . Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt sa ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kada jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs svakako jeste, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku legalno? Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu. VI Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je Uliks obscena knjiga u onom smislu kako je obscenost definisana zakonom. Tumačenje reči obsenost je zakonski definisano na sledeći način: namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli. Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca, i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke moraju se imati u vidu samo oni pojedinici koje se smatraju normalnim, odnosno koji su "prosečnih seksualnih potreba." Nakon što sam doneo odluku o Uliksu po pitanju obscenosti, uporedio sam svoje utiske o knijzi sa utiscima dva svoja prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba "prosečnih seksualnih potreba." Ova dva književna procenitelja - mogu ih tako nazvati - su pozvana odvojeno, i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljene o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala Uliksa. Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju obscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je Uliks obscen u okviru te definicije. Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu toga da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena. Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je, stoga, jedini pravi test za pitanje obscenosti u slučaju knjige kao što je Uliks, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije novi književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi. Svestan sam da će zbog nekih scena Uliks teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih, osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u Uliksu mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka.

izvor

Posmatrajući izbliza tela muškaraca

 

 

 Počet ćemo s vratom. Najbolji vrat je onaj koji je dovoljno tanak i koji te istog
časa neće podsetiti na reč bik. Taj isti vrat bi trebao biti dovoljno dugačak kako
 se ne bi stekao utisak da se glava direktno nastavlja na telo. Primerci muškaraca
bez vrata najčešće se mogu naći u nogometnoj ili hokej uniformi. Teško ga se
može zamisliti u običnoj odeći s ovratnikom i kravatom.

 Na dobrom vratu Adamova jabučica je vidljiva, ali nije šiljata. Ne privlači na
sebe pažnju time što previše strši ili previše skače gore dole. Ne sme imati
previše ožiljaka zbog čestih nezgoda oko brijanja. Veće vene na svakoj strani
vrata mogu biti vidljive, ali osim u situaciji ekstremnog stresa, ne smeju biti
previše istaknute. U tim venama možeš ponekad videti kako pulsira krv. To bi
trebalo izgledati tako da te ispuniti nježnošću, a ne da izazove mučninu,
odvratnost ili čak ubilačku želju. Imaj na umu da je jedna od tih žila, žila kucavica.

 Ispod vrata su ramena koja su neophodna za dizanje teških objekata poput
klavira, frižidera, ali i da bi nosila težinu celog sveta. Snaga gornjeg dela tela
kod muškaraca je tri puta veća nego kod žene. Ta široka i impozantna ramena
prirodna su površina za tvoju glavu kad spavaš, plačeš ili plešeš. Ne postoji
ništa bolje od para čvrstih ramena na kojima se možeš osećati nežnom,
tetošenom i zaštićenom.

 Jednako dobra za plakanje su prsa. Mnoga muška prsa imaju u sredini malu
udubinu u koju će se, ako dovoljno dugo plačeš, tvoje suze skupiti kao u mali
bazen. Prsa moraju imati razvijene pektoralne mišiće, tako dobro formirane da
se ni u kom slučaju ne mogu zameniti za grudi. Neki muškarci mogu tako napeti
svoje pektoralne mišiće da poskakuju kao mali psići. To te može zbuniti, isto kao
i muške grudi koje su skladnije od tvojih.

 Iako muške bradavice nemaju nikakvu poznatu funkciju, privlačne su na svoj
način. Grudi bez bradavica bile bi nešto kao lice bez očiju.

 Dlake na prsima ti se mogu svideti ili ne, to je pitanje ličnog ukusa. Najbolja
su ipak prsa koja su negde na sredini između dva ekstrema. Potpuno gola prsa
previše su skliska i mogu proizvesti neugodni zvuk sisanja kad na njih pritisneš
svoje znojne grudi. Dok je s druge strane debeli prostirač od crnog krzna leti
daleko od ugodnog. Poznato je da muškarci čije dlake strše izvan ruba njihovih
košulja neobično vole zlatne priveske, sintetične tkanine i prstenove na malom prstu.

 Unutar prsiju je naravno nastanjeno srce. Nemoj misliti da je muško srce u osnovi
jednako kao i žensko. Postoje mnoge teorije o najboljim načinima kako stići do
muškog srca. Slobodno pokušaj jednu ili sve od tih varijanti, ali upozoriću te da
će u biti taj put ostati jednako misteriozan kao i ono što ćeš najverovatnije naći
kad tamo stigneš. Neki muškarci imaju kamenje na mestima gde bi trebalo biti
srce. Drugima tamo zjape rupe.

 Od 204 kosti u muškarčevom telu, dvadeset i četiri kostiju su rebra, dvanaest na
svakoj strani. Gledajući izvana, ne bih se usudila to potvrditi. Jedan od dvadeset
i četvero ljudi ima dodatno rebro i ta osoba je najčešće muškarac. Dobro razmisli
pre nego li pripišeš previše simbolične vrednosti toj činjenici.

 Trbuh bolje izgleda bez dlaka. Iako ne treba baš izgledati kao rifljača, isto tako
ne sme visiti preko remena. Kad pritisneš svoje uho na trbuh, možda ćeš čuti zvižduk
ili žuboranje. Nešto slično plimi kad ulazi u podzemnu špilju. To je  zbog toga što
muško telo sadrži više vode od ženskog. Ili možda dotični ima čir na želucu, čemu
su muškarci skloniji od žena.

 Ispod trbuha je pupak koji bi uvek trebao biti uredan i čist. Trebala bi biti u stanju
da u njega staviš jezik, a da pri tome ne dobiješ želju za povraćanjem.

 Bočne kosti trebaju biti čvrste, ali ne toliko izražene da ti ostavljaju modrice. Njegove
kosti mogu izdržati pritisak od 24.000 funti na kvadratni inč, ali tvoje to ne mogu.
Muška zdelica je uža od ženske i formirana je u obliku srca. Sudski stručnjaci smatraju
da je oblik zdelice najbolji pokazatelj spola neidentificiranog kostura.

 A onda su tu genitalije. To je područje gde obično ima najviše gužve.

 Prosečna dužina penisa u erekciji je četrnaest centimetara. Nijedan muškarac ne voli
da ga se smatra prosečnim. Bolje mu je i ne spominjati da je penis afričkog slona u
erekciji težak 30 kg a dugačak 2 m.

Ali veličina očito nije važna. Umesto toga divi se toj koži bez pora. Isto tako boji koja
je tamnija od kože na ostalim delovima tela, ponekad s ljubičastim odsjajem. Razveseli
se elastičnoj energiji s kojom se penis oslobađa iz svog kaveza od odeće tako da se čini
kao da te se nikada neće zasititi.

 Zgodno je videti penis koji se svija malo udesno ili ulevo. Onaj koji izgleda kao da ti
klima ili namiguje, sve dok iz njega ne iscuri jedna pristojna kapljica, zasigurno će te
očarati. Mnogi muškarci daju svojim penisima imena od milja. Tu je mušku
budalaštinu najbolje smireno tolerisati. I nikako nemojte ta imena odavati svojim prijateljicama.

 Ugnežđene iza penisa su mošnje. Smeđe, naborane, s tek ponekom dlakom, one
predstavljaju osetljivu vrećicu iz koje vire testikli.

Nemoj se prestrašiti kad opaziš da testikli plutaju unutar mošnji kao da su tvrdo
kuhana jaja. Tu, unutar testikla, radi se sperma. Samo se seti činjenice da je
u ženinim jajnicima kod poroda prisutno samo 400 jaja, a da zdrav muškarac
 u toku svog života proizvede 400 biliona novih spermatozoida. Ne možeš a da se
 ne diviš takvoj industriji.

II.

 Iako je muški torzo sam po sebi zanimljiv (evocirajući, kao što to često čini, sliku
škrinje s blagom punu misterioznih organa, kompliciranih kanala i jakih
vodoinstalaterskih pipa), priključci koji iz njega izlaze su isto vredni poštovanja.
Oni muškom telu daju veće područje kretanja.

 Može biti da su ruke ono za čime najviše čezneš. Ruke sa svojim čvrstim bicepsima
bez dlaka. Koje dodaju loptu, dižu šalicu s kavom ili telefonsku slušalicu. Ili poravnjuju
plahte. Ruke sa svojim čvrstim napetim tricepsima, pružene prema tebi, omotavaju se
 oko tebe i ne ispuštaju te. Dobro obrati pažnju na zglobove. Prošarani plavim venama,
 s malim kostima, ranjivi, osetljivi, odmaraju se na stolu. Svako objašnjenje je moguće.

 Bez obzira da li su prsti ruku dugački, kratki, tanki ili debeli, trebaju biti nežni,
ali ipak snažni. Idealno je da su kod muškarca svi prsti na broju. Ipak, muškarac kojem
fali poneki prst moći će ispričati makar jednu zanimljivu priču. Beži od ruku išaranih
ožiljcima ili ruku koje su često stisnute u šake. Muške ruke su obično tople. To je zato
 jer je protok krvi jači u muškim nego u ženskim rukama. Budi sumnjičava prema
muškarcu koji najčešće ima hladne ruke. Protok krvi je kod njega  spor i slabašan.
Muškarci s ukama kao kukama za meso ne bi smeli biti zubari, neurokirurzi ili
mađioničari.

 Od 656 mišića u muškom telu   najviše ćeš se diviti bedrenim mišićima. Muško bedro
u pokretu nešto je što će te zasigurno jako razveseliti. Omotani oko femura, najveće
kosti u telu, su sartorius, rectus femoris i vastus, uključujući externus i internus. Ti su
mišići slični cveću: cenićeš ih iako ti nisu poznata njihova latinska imena. Kad su ti
mišići u pokretu, pogled na njih može biti dovoljna naknada za sve ostale nedostatke.

 Ispod bedra su kolena koja su retko privlačna i često prouzrokuju čudne,
neočekivane zvukove. Kao da nešto pucketa ili iskače iz svog mesta. To se često
događa muškarcima određene dobi koji su se bavili sportom i može biti povod za
dugačke, dosadne diskusije o hrskavici, uljima za masažu i slavnim nogometašima
čije su karijere bile uništene čestim povredama kolena. Kod nekih muškaraca njihove
čašice na kolenima često iskaču iz zgloba. Oni očekuju da ih ti vratiš natrag na svoje
mesto, a da se pri tome ne onesvestiš.

  Kost u kolenu je povezana s potkolenicom, koja se latinski zove tibia. Potkolenice
potpuno odraslog čoveka ne bi smele biti pokrivene krastama ili modricama. Naravno
 ukoliko te povrede nisu nastale za vreme veranja po stenama, splavarenja po belim
vodama ili puzanja pred tobom moleći te za milost, oproštenje ili makar još jednu šansu.

 Nožni bi zglobovi trebali biti snažni i čvrstih kostiju. Muškarci čiji nožni zglobovi
nisu takvi, imaju sklonost da se posluže tom malom slabošću kao izgovorom za
izbegavanje svih fizičkih aktivnosti uključujući klizanje, šetnju po mesečini, iznošenje
smeća i šišanje trave.

Pod uglom od 90 stupnjeva na gležnjeve su pričvršćena stopala. Ona ti se ili sviđaju
ili ne. Nakon godina zapuštenosti i zlostavljanja, stopala nekih muškaraca dekorirana
 su žuljevima, zadebljanjima i kurjim očima. Stopalo se sastoji od dvadeset i šest
malih kostiju i kod nekih muškaraca sve su te kosti odreda deformisane i kvrgave.
Nokti su često žuti i tako čvornati da ih je nemoguće rezati normalnim načinom. Neki
 su muškarci osetljivi i nisu uspeli pošteno poštucati nokte na nožnim prstima zadnjih
 dvadeset godina. Njihovi prsti su često dlakavi, drugi prst je duži od palca, a mali je
prst deformirana škrba koja sliči mrtvom pužu balavcu. Muškarci s ružnim
 stopalima nemaju pravo očekivati da ćeš ti ta stopala masirati, ljubiti ili lizati.
Muškarci s ružnim stopalima moraju potrošiti mnogo novaca na cipele i čarape koje
 bi u principu trebali skidati samo po mraku.

III.

 Kad se već toliko uzbuđenja događa s prednje strane, može biti smirujuće promatrati
 muška tela otpozada.

 Gledano iz tog ugla, možete videti zatiljak u najboljem svetlu. Slično ručnom zglobu,
 zatiljak zrači osetljivošću i ranjivošću. U tome i leži njegova moć. Najbolje ga je
posmatrati onako slučajno, kada nije ni svestan da ga posmatrate. Iznenadni pogled
na pahuljasti zatiljak muškog vrata sagnutog nad knjigom u žutom krugu svetlosti
lampe može prouzročiti napad ljubavi u tvom sentimentalnom grlu, u tvom zaprepaštenom srcu.

Sama leđa trebaju biti što manje dlakava. Muškarcima dlakavih leđa često je neugodno
zbog te neprikladne rutavosti i kad skidaju košulju obično se preterano ispričavaju.

 Leđa bez dlaka daju dovoljno mogućnosti za divljenje i istraživanje te velike
neprekidne površine kože. Jedan centimetar kože sadrži 8 miliona ćelija, 300
žlezda znojnica, 65 dlaka, 6 metara krvnih žila i 20 miliona mikroskopskih grinja.
Koža, najveći deo ljudskog tela, kod prosečnog muškarca pokriva teren od sedam
kvadratnih metara i teži pet kila. Da bi potvrdili tu informaciju, kožu bi trebali
skinuti i onda je izmeriti.
To nije posao za amatere jer je procedura neregularna i šanse da sve to uredno vratiš
natrag na svoje mesto gotovo su nikakve. Bolje bi bilo da u sve to samo slepo veruješ,
 isto onako kako si godinama slepo verovala da su muškarci snažniji, hrabriji, manje emocionalni, racionalniji, bolji u matematici i da im svi tehnički poslovi prirodno idu
od ruke.

 Poželjno je da koža bude glatka i relativno bez mana. Nemoj zaboraviti da je
 muškarčeva koža deblja od ženske. Sada ti je sigurno puno toga jasnije.

 Na samoj sredini leđa nalazi se kralježnica sa svojih dvadeset i šest kralježaka, od
kojih najveći izgledaju kao zglobovi na prstima, a najmanji kao grašak. Sa svake
strane kralježnice je latissimus dorsi, najveći mišić u ljudskom telu. To je mesto gde,
ako uporno posmatraš, možeš uhvatiti trenutak legendarnog trzaja leđnog mišića.
Na dnu kralježnice su često dve veće rupice koje uvek pozivaju na osmeh ili prijateljski poljubac.

 Svi muškarci vole da im se masiraju leđa. To nije neugodno ni za koju stranu, ali
nemoj pri tome zaboraviti da ako to učiniš jedanput on će očekivati da to radiš celo
 vreme. Pre nego što ponudiš taj servis na redovnoj bazi, osiguraj se da je on spreman
 na reciprocitet barem jedanput nedeljno.

 Leđa bi se prirodno trebala sužavati prema struku. Muškarci bez struka još uvek mogu
 biti dobro društvo, ali je za vreme šetnje nešto teže obaviti svoju ruku oko njegovog
struka. Čak i muškarci s uskim strukom ponekad imaju na tom mestu naslage sala koje
 sa simpatijom nazivamo ljubavnim kvakama. To ne mora uvek biti neprivlačno, a
u situacijama koje traže čvršći stisak, to može biti čak korisno. Muškarci s vrlo uskim s
trukom i vrlo širokim ramenima će ti  ići na živce jer se uvek prave važni.

 Zovite ga kako hoćete, ali kad se gleda straga, muško dupe je najčešći fokus pažnje.
Mozda je to i jedini razlog što čini gledanje profesionalnih sportova podnošljivim.
Gluteus maximus je najsnažniji mišić u telu i kao takav zaslužuje puni respekt.
Dupence nadalje mora biti potpuno bez dlaka i bez prištića. Ne sme biti ni vrećasto
ni pljosnato, a ne sme ni previše stršiti. Muškarci bez dupeta imaju problema sa
spadanjem hlača. Bez obzira na njegovu veličinu, prorez na dupetu ne sme biti vidljiv
 iznad gornjeg ruba hlača. Ovaj uvređujući spektakl možeš videti u slučaju vodoinstalatera
kad kleči u tvojoj kuhinji i popravlja cevi ispod sudopera. Također na parkiralištima
kod muževa i tatica dok se saginju da stave špeceraj u gepek.

 Činjenica je da mnogi muškarci izgledaju bolje u odeći.
To nije karakteristika samo muškaraca. Ta se činjenica odnosi i na žene, samo s
tom razlikom da žene uglavnom to shvaćaju, a muškarci ne.

IV.

Kruna muškog tela, nešto poput zvezde na vrhu božićnog drvca je, naravno, glava.
Glave nekih muškaraca nisu u skladu s njihovim telima. Neki mali, mršavi muškarci
imaju velike, debele glave. Dok drugi, mišićavi i visoki, imaju male glave koje se
uvek pomalo njišu. Neki muškarci lepih tela imaju ružne glave i obratno. Problemi
koji nastaju iz takvog nesklada uglavnom su samo estetske naravi.

 Osnovna baza glave je lobanja. Ona se sastoji od dvadeset dva velikih i malih kostiju
koje bi trebale biti uredno spojene bez previše kvrga ili brežuljaka. To je od posebne
važnosti za ćelavce ili za one koji su iznenadno dobili neodoljivu želju da ošišaju glavu.

 Unutar glave se nalazi nekoliko zanimljivih, ali potencijalno problematičnih stvari.
Svakako nisu nevažne oči, koje bi trebale biti sjajne i tople, prepune obećanja i muškosti.
 Oči nekih muškaraca su iskričave. Možeš se utešiti podatkom da posle smrti sve oči
 promene boju i obično postaju mutne zeleno-smeđe boje.

 Iz ušiju nekih muškaraca rastu dlake u neurednim snopićima. To možeš uzeti kao
razlog zašto muškarac ne čuje niti polovinu onog šta mu govoriš: njegove su uši
začepljene dlakom. Ali je činjenica da muškarčev sluh nije izoštren kao ženin. To
objašnjava zašto on nikad ne čuje kad zvoni telefon, laje pas ili kad se beba rasplače
usred noći.

 Nos ne sme biti tako velik da se osećaš ponukana ponuditi mu adresu plastičnog
hirurga. Ne sme biti crven i pun kvrga ili upadljivo iskrivljen zbog toga što je bio
slomljen sedamnaest puta. Nos s nekima od tih ili čak svim svojstvima čista je parodija
 nosa i ne može ga se uzeti za ozbiljno. Nos mora dobro funkcionisati sam od sebe, a
 ne da mu je svaki čas potrebno uštrcavati kapljice. Ili da neprekidno trubi u maramicu.
 Mora funkcionisati potiho, bez da na sebe navlači nepotrebnu pažnju. Muškarci koji
glasno dišu ići će ti toliko na živce da će ti čak biti teško sedeti s njima u istoj sobi.
Muškarce koji hrču treba uljudno obavestiti da sada postoje hirurški zahvati koji će
ispraviti problem.

 Ispod nosa su usta, mesto gde se događa puno toga zanimljivog. Količinu sline u
ustima uvek bi trebalo kontrolisati. Muškarce koji sline i bale ne možeš izvesti među
ljude. Usne bi trebale biti mekane, vlažne i ne večno ispucane. Nije potrebno da zubi
budu savršeni i beli kao biseri, ali bi svi trebali biti na broju, u najmanju ruku oni prednji.
Jezik mora biti okretan i ne prevelik. Ne bi smeo izgledati kao da sam od sebe mlatara
okolo. Nikad nemoj gledati jezik odozdola jer je ta strana jezika, jednako kao i kod
žena, prilično odvratna. Mišići jezika pričvršćeni su za jezičnu kost formiranu u
obliku potkove i to je jedina kost u telu koja ne dodiruje drugu kost.

 Što čini jednu mušku glavu privlačnom, a drugu ne, ostaje zagonetka. Tu se radi o
nečemu puno više nego samo kvaliteti i rasporedu obeležja.

Zašto ti klecaju kolena samo od jednog pogleda na muškarca na suprotnoj strani sobe
 pune ljudi, dok te s druge strane pogled sasvim zgodnog muškarca ostavlja potpuno
 hladnom, to je jedna od nerešenih misterija života, nešto poput Bermudskog trokuta
ili nestanka Amelije Earhart.

 Isto se odnosi i na mozak. On te, kao i muško srce, može naizmence zaneti, zastrašiti
ili razljutiti. Jednako kao i srce, mozak je potpuno nedokučiv. Nakon što si završila
s podobnim ispitivanjem površnih karakteristika muškog tela moraćeš se na kraju
suočiti s mozgom. Ne možeš to večno odgađati.

 Muški mozak, kao i ženski, nije naizgled bog zna šta. Sjajeća, uvrnuta hrpa sive tvari
kroz koju prolaze crvene arterije i plave vene.

Od rođenja do punoljetnosti mozak se poveća tri puta. Muški mozak je otprilike veličine
 dve šake, a teži tri funte. Prema zabeleženim podacima najteži je mozak težio 2,5
kile i pripadao je tridesetgodišnjem muškarcu. Najlakši je mozak težio otprilike jednu
kilu i pripadao je tridesetjednogodišnjoj ženi. Ukoliko neki muškarac pokuša u tome
videti nešto simbolično, podseti ga da nema uzajamnog odnosa između veličine mozga
 i inteligencije. Objasni mu da iako je muški mozak teži od ženskog za 10 posto, ženski
mozak sadrži 11 posto više moždanih ćelija. Dovod krvi u muški mozak u fazi
razmišljanja manji je u poređenju sa ženskim. U svakom slučaju, neki muškarci ne
razmišljaju mozgovima.

 Kapacitet ljudskog mozga je neki broj iza kojeg sledi 6,5 miliona nula – broj koji je
tako velik da bi ga se moglo rastegnuti više od trinaest puta od zemlje do meseca i
natrag. Pošto mozak nema živaca, može ga se zapaliti, smrznuti, udariti ili iseckati,
 a da on to uopste ne oseti.

Svakog dana umire između 30.000 i 50.000 moždanih ćelija i one se ne regenerišu,
nego ih pojedu i probave druge ćelije. Kako muškarci stare, njihovi mozgovi propadaju
 dva ili tri puta brže nego mozgovi žena. Iako je ta činjenica bila dokumentovana tek
nedavno, teško da će nas to začuditi.

 Na nesreću, ne možeš ništa saznati o muškarčevom mozgu time da promatraš njegovo
 telo. Kad izbliza promatraš tela muškaraca moraš se prisetiti da ono što vidiš apsolutno
 nema nikakve veze s onim što ćeš dobiti.

 Mozak nastavlja slati signale čak i do trideset i sedam sati nakon smrti. Moždani valovi,
oni posle smrti i oni pre, nešto su poput vetra: u stvari ne možeš ih videti, možeš samo
osetiti njihov efekat. Zamisli dašak toplog povetarca iznad mirisne livade pune poljskog
 cveća kako se nežno poigrava s tvojom kosom i lagano je podiže s tvog vrata. Onda
zamisli tornado kako zgrće sadržaj tvog srca i razdire ga na komadiće a zatim te
komadiće razbacuje na sve četiri strane sveta.

  Moždani valovi su vrsta električne struje. Zamisli ugodnu sobu predveče, bazene
žute svetlosti od lampe i zvuk tihe muzike u zraku.

Onda zamisli kako si stavila prst u utičnicu.

  

S engleskoga preveli Višnja Brčić i Goran Simić

izvor