Autor „Zapisa” i sami „Zapisi” su, prirodno, izmišlјeni. Pa ipak, takva lica kao što je pisac ovih beležaka ne samo da mogu već i moraju postojati u našem društvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo. Hteo sam da prikažem publici, jasnije nego što se to obično radi, jedan od karaktera nedavne prošlosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje još živi. U ovom odlomku nazvanom „Podzemlјe” ta ličnost se predstavlјa čitaocima, izlaže svoja shvatanja i kao da želi da pokaže uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini. Sa narednim odlomkom počeće pravi „Zapisi” te ličnosti o nekim događajima iz njenog života.
Fjodor Dostojevski.
I
Zapisi iz podzemlja
Možda se ja šalim škrgučući zubima. Gospodo mene muče pitanja; odgovorite mi na njih. Evo na primer, vi želite odviknuti čoveka od njegovih starih navika i ispraviti njegovu volju, u skladu sa zahtevima nauke i zdrava razbora. Ali kako znate da se čovek ne samo može, nego i mora tako promeniti? Po čemu zaključujete da se ljudsko htenje bezuslovno mora ispraviti? Ukratko, kako znate da će takvo ispravljanje čoveku zaista doneti koristi? I ako ćemo već o svemu govoriti, zašto ste tako pouzdano uvereni da je za čoveka sve stvarno uvek korisno i da je to zakon za celo čovečanstvo, da ne ide protiv pravih, normalnih probitaka koje garantuju zaključci razuma i aritmetike? Pa to je za sada još samo vaša pretpostavka. Uzmimo da je to zakon logike, ali možda uopšte nije zakon čovečanstva. Možda vi mislite Gospodo da sam ja lud? Dopustite da se ogradim. Slažem se, čovek je životinja, pretežno stvaralačka, osuđena svesno težiti prema određenom cilju i baviti se graditeljskim umećem, naime večnim i neprekidnim utiranjem puta, pa makar bilo gde. Ali evo, baš mu se zato možda, ponekad prohted skrenuti u stranu, zato što je osuđen probijati taj put, i osim toga možda zato što mu ponekad ipak padne na pamet, ma koliko uopšte bio glup, neposredan delatnik, da put, očigledno, gotovo uvek vodi bilo kamo; i da nije najbitnije gde vodi, nego da samo vodi i da se uljudno dete koje ne mari za inženjersku umetnost, ne prepušta pogubnoj besposlenosti, koja je kao što se zna majka svih poroka. Čovek voli stvarati i probijati puteve, to je neosporno. Ali zašto baš strastveno voli rušenje i haos?
Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio,iako poštujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.
Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim. Bio sam zao činovnik. Bio sam grub i u tome sam nalazio zadovoljstvo. Mito nisam primao, pa sam bar u tome morao da nađem satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neću da je precrtam. Napisao sam je uveren da će ispasti vrlo duhovito, a sad, pošto vidim da sam se samo gadno razmetao -za inat neću da je precrtam.) Kad su molioci radi obaveštenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam škripao zubima i osećao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A gotovo uvek sam mogao. To je većinom bio bojažljiv svet: zna se -molioci. A naročito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoša. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sabljom. Ratovao sam sa njim skoro dve godine zbog te sablje i najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo još u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u čemu je bila suština moga besa? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najveća gadost što sam ja svakog časa, čak i u trenutku najvećeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao već nisam ni ozlojeđen čovek i da, u stvari, samo dižem prašinu i time se zabavljam. Pena mi na ustima, od besa, ali neka mi neko donese kakvu sitnicu, ili malo čaja sa šećerom, ja ću se već umiriti, čak ćeme obuzeti ushićenje, iako ću kasnije, to znam sigurno, škrgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja.
To sam ja malo pre lagao da sam bio zao činovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao i sa moliocima i sa oficirom, a u suštini nikad nisam mogao da budem zao čovek. Svakog časa sam osećao u sebi mnogo - suviše mnogo osobina suprotnih tome: osećao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog života kiptela u meni i težila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvoljavao, namerno nisam dozvoljavao. Mučila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad, i te kako dosadila! Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog nečeg kajem i da za nešto tražim oproštaj?... Ubeđen sam da vam se tako čini. A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno ako vam tako izgleda...
Ja ne samo da nisam umeo da postanem bilo šta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni pošten, ni junak, čak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom uglu, dražeći sebe zlobnom utehom koja ničemu ne vodi: da pametan čovek doista i ne može postati nešto, to može samo budala. Da, pametan čovek devetnaestog veka mora, i čak je moralno obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje: a čovek koji ima karaktera i radi - većinom je ograničen. To je moje ubeđenje stečeno u toku četrdesetogodišnjeg života. Meni je sada četrdesetgodina, a četrdeset godina - to je ceo život. To je duboka starost. Živeti preko četrdest godina je nepristojno, banalno, nemoralno! Ko živi duže od četrdeset godina? - odgovorite mi iskreno, pošteno. Ja ću vam reći ko: glupaci i hulje. Svim starcima ću to reći u oči, svim tim poštovanja dostojnim starcima - svim tim srebrokosim i namirisanim starcima! Celom svetu ću to reći u lice! Imam pravo da govorim tako, pošto ću ja lično doživeti šezdesetu. Do sedamdesete ću živeti! Osamdesetu ću doživeti!... čekajte! Dajte da odahnem...
- Vi, gospodo, sigurno mislite da želim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopšte nisam tako veseo čovek kao što vam izgledam ili kao što vam možda izgledam. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja osećam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo? - odgovoriću vam: ja sam činovnik četrnaeste klase. Služio sam samo zato da bih imao šta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prošle godine neki dalji rođak ostavio u nasledstvo šest hiljada rubalja, odmah sam podneo ostavku i nastanio se u svom uglu. I ranije sam živeo u tom uglu, ali sada sam se nastanio u njemu. Moja soba je bedna, odvratna i nalazi se na kraju grada. Služavka mi je seljanka, stara, zla i glupa, i najzad - uvek odvratno zaudara. Govore mi da petrogradska klima počinje rđavo da deluje na mene i da je veoma skupo živeti u Petrogradu s mojim ništavnim sredstvima. Sve to ja znam bolje od svih tih iskusnih i premudrih savetnika i namiguša. Ali ostajem u Petrogradu - neću da napustim Petrograd! I neću da odem zato što...
Eh!najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću. Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom? Odgovor: o sebi.Onda ću i ja govoriti o sebi.
Sad ću vam ispričati, gospodo, bez obzira na to da li vi to želite ili ne — zašto nisam umeo da postanem čak ni insekt. Reći ću vam otvoreno i svečano da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. Ali, čak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je snažno saznanje — bolest, prava i istinska bolest. Za svakodnevni lјudski život bila bi dovolјna i obična svest, to jest, za polovinu ili četvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, čoveku koji, pored sveg ostalog, ima i tu nesreću da stanuje u Petrogradu, najapstraktnijem i najfantastičnijem gradu na celoj kugli zemalјskoj. (Ima gradova fantastičnih i nefantastičnih.) Sasvim bi, recimo, bilo dovolјno onoliko svesti sa koliko žive svi takozvani iskreni lјudi i aktivisti. Kladim se da vi mislite kako ja ovo pišem samo iz razmetlјivosti, da se malo našalim na račun aktivista, štaviše, iz ružne razmetlјivosti zveckam sablјom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se može hvaliti svojim bolestima, i još se razmetati njima?
Uostalom, šta ja to govorim? Svi to čine: upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše. Nećemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali. ja sam ipak tvrdo ubeđen da je ne samo snažna svest već i svako saznanje — bolest. U to tvrdo verujem. Ali da ostavimo to na trenutak. Recite vi meni ovo: zašto mi se uvek dešavalo da u trenucima, upravo u onim trenucima u kojima sam bio najsposobniji da pojmim i osetim svs finese „lepog i uzvišenog” — kako se to kod nas nekada govorilo — ne samo da ih nisam osećao već sam činio tako ružne stvari koje… jednom rečju, koje možda svi čine, ali koje su se meni kao u inat dešavale baš onda kad sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo činiti? Ukoliko sam više saznavao o dobru i o svemu „lepom i uzvišenom”, utoliko sam dublјe tonuo u svoju žabokrečinu i bio sve više sklon da se potpuno zaglibim u nju.
Ali, glavna stvar je bila u tome što se sve to nije u meni odigravalo nekako slučajno, već kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedostatak, tako da sam, naposletku, izgubio volјu da se borim protiv toga. Svršilo se time što sam počeo da verujem (a možda sam zaista i poverovao) da to i jeste moje normalno stanje. A koliko sam u početku muka prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima dešava, i zato sam to celog života skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (a možda se još i sada stidim) i dotle sam doterao da sam osećao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga što sam, vraćajući se po ružnoj petrogradskoj noći u svoj ćumez, bio potpuno svestan da sam, eto, i danas opet učinio neku gadost, da se to uopšte ne može popraviti, i u sebi sam se potajno jedio, kidao, mučio i cedio sebe toliko da se čemer pretvarao u neku sramnu prokletu slast i, najzad, u pravu duboku nasladu. Da, da, u nasladu, u nasladu. To kategorički tvrdim. Ja sam i počeo da govorim zato što hoću sigurno da doznam imaju li i drugi lјuditakve naslade. Objasniću vam: naslada u ovom slučaju dolazi od suviše jasne svesti o svom poniženju; od toga što i sam osećaš da si došao do kraja; da je to rđavo, ali drugačije i ne može biti; da nemaš izlaza i da nikad nećeš postati drugi čovek; a kad bi i bilo još vremena i vere da se preporodiš u nešto drugo, ti sam sigurno ne bi hteo to da učiniš; a kad bi i poželeo, i tada ne bi mogao ništa učiniti jer, u stvari, nemaš u šta da se preporodiš.
A glavna i krajnja konsekvenca iz svega toga je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima snažne svesti, i po inerciji koja direktno potiče iz tih zakona; prema tome, tu ne samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti. Znači, snažna svest te dovodi do zaklјučka: u pravu si što si podlac, kao da je za podlaca uteha ako sam oseća da je stvarno podlac. Ali dosta… Eh, koliko sam napričao, a šta sam objasnio?…Čime se objašnjava naslada? Ali ja ću objasniti. Ipak ću dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruke…
Ja sam, na primer, strašno samolјubiv. Bolesno osetlјiv i lako uvredlјiv. kao grbavac ili patulјak, ali je, bogami, bilo trenutaka kad bih se možda obradovao ako bi mi neko i šamar opalio.
Ozbilјno vam kažem: sigurno bih umeo pronaći i tu neku vrstu naslade — naravno, nasladu očajanja, ali u očajanju se i nalaze najvatrenija uživanja, naročito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog položaja. A kad dobiješ šamar, tek onda će te pritisnuti saznanje kako su te zgazili.
I što je glavno — obrni, okreni, mozgaj, uvek ispada da sam pre svega ja kriv za sve i, što je najgore, kriv bez krivice, tako reći po zakonima prirode. Prvo, zato što sam pametniji od svih lјudi svoje sredine. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, čak stideo toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam lјudima pravo u oči.) Dalјe, kriv sam i zato što, kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao bih samo više muke,
svestan njene potpune beskorisnosti. Sigurno ne bih umeo ništa da uradim sa svojom velikodušnošću: ne bih mogao ni da oprostim siledžiji zato što me je, možda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne može praštati, niti da zaboravim šamar, jer iako se radi o prirodnim zakonima, ipak uvreda ostaje — uvreda.
Najzad, kad bih, recimo, i hteo da ne budem uopšte velikodušan, već da se, naprotiv, osvetim nasilniku što me je uvredio — ne bih mogao ni za šta da mu se osvetim, zato što se, sigurno, ne bih odlučio da bilo šta uradim, kad bih čak i mogao. A zašto se ne bih odlučio? O tome želim da kažem posebno reč-dve.
Kako postupaju lјudi koji umeju da se osvete i, uopšte uzev, da se brane? Kad njih. recimo, obuzme osećanje osvete, onda za to vreme u njihovom biću i ne ostaje ništa drugo sem tog osećanja. Takav gospodin gura pravo k cilјu kao pobesneo bik opuštenih rogova, i samo ga, valјda, zid može zaustaviti.(Unapred da kažemo: pred zidom takva gospoda, naime iskreni lјudi i javni radnici, iskreno ustuknu. Za njih zid nije prepreka, kao na primer za nas koji mislimo, a to znači koji ništa ne radimo, on nije razlog za vraćanje s puta, razlog u koji mi što mislimo obično ne verujemo, ali kome se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni ustuknu sasvim iskreno. Zid deluje na njih kao nešto umirujuće što konačno oslobađa, a možda i kao nešto mistično. Ali o zidu kasnije.)
A takvog iskrenog čoveka ja smatram za pravog, normalnog čoveka, kakvog je želela da vidi i sama nežna mati priroda kad ga je već rado začela na zemlјi. Takvom čoveku ja do bola zavidim. On je glup, to je nesumnjivo; ali, ko zna, možda normalan čovek i mora biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo. Ja sam utoliko više ubeđen u tu, tako da kažem, sumnju, zato što, ako bismo, na primer, uzeli antitezu normalnog čoveka, naime čoveka veće moći saznanja, koji, naravno, nije nastao iz krila prirode, već iz
retorte (ovo je, gospodo, skoro misticizam, ali ja i to pretpostavlјam) onda bi taj čovek iz retorte tako ustuknuo ispred svoje antiteze da bi sam sebe, svojom snažnom svešću, svesno smatrao za miša, a ne za čoveka. Neka bi to i bio miš sa većom snagom saznanja, ali bi ipak ostao miš; a ovde imamo čoveka, pa prema tome… i tako dalјe. A što je najglavnije, on sam sebe smatra za miša; niko ga za to nije zamolio; a to je važan momenat.
Da pogledamo sad tog miša u akciji. Zamislimo, na primer, da je i on uvređen (a on je skoro uvek uvređen) i želi da se osveti. U njemu se može nakupiti još i više zla i mržnje nego u l’homme de la nature et de la vérité. Gadna i niska želјa da vrati zlom za uvredu njega, možda, još više grize nego l’homme de la nature et de la vérité zato što l’homme de la nature et de la vérité zbog svoje urođene gluposti prosto smatra svoju osvetu za pravičnu, a miš zbog snage svog saznanja tu pravičnost odriče.
Najzad, dolazi do samog dela, do akta osvete. Nesrećni miš je pored prve i osnovne gadosti već stigao da nagomila oko sebe u vidu raznih pitanja i sumnji još toliko drugih gadosti. Pod jedno pitanje podveo je toliko drugih, nerešenih, da se i mimo njegove volјe oko njega gomila nekakva nesrećna kaša, neko smrdlјivo blato, koje se sastoji od njegovih sumnji, uzbuđenja i, najzad, od otplјuvaka kojima ga zasipaju praktični radnici, svečano poređani oko njega u vidu sudija i diktatora, koji mu se grohotom smeju. Razume se, njemu jedino ostaje da na sve mahne svojom šapicom, i da sa osmehom pretvornog prezrenja, u koje i sam ne veruje, šmugne u svoju rupicu. A tamo, u svom odvratnom i smrdlјivom podzemlјu, uvređeni, išamarani i ismejani miš odmah zapada u hladnu, otrovnu i, što je najglavnije, večitu zlobu i mržnju.
Četrdeset punih godina sećaće se do poslednjih, najuvredlјivijih sitnica svoje uvrede, i svaki put će sam dodati neke još sramotnije pojedinosti, zlobno nervirajući i dražeći sebe svojom ličnom fantazijom. Stideće se, doduše, svoje fantazije, ali ipak će se svega prisećati, sve će preneti, izmisliće neverovatne stvari o sebi pod izgovorom da su se i one mogle desiti — i ništa nikom neće oprostiti. Možda će početi i da se sveti, ali sve nekako na parče, sitnicama, iza leđa, inkognito, ne verujući ni u svoje pravo da se osveti, niti u uspeh te osvete, i znajući unapred da će od svih svojih pokušaja da se osveti on sam prepatiti sto puta više od onoga kome se sveti — jer se taj, možda, neće ni počešati. I na smrtnom odru će se svega setiti, i to sa nagomilanom kamatom za sve proteklo vreme…
Međutim, upravo u tom hladnom. mrskom poluočajanju, u toj poluveri, u tom zbog nevolјe svesnom pokopavanju samog sebe živog na četrdeset godina u podzemlјu; u toj na silu stvorenoj, pa ipak donekle sumnjivoj bezizlaznosti svog položaja, u celom tom otrovu nezadovolјenih želјa, potisnutih u dubinu, u
celoj toj groznici kolebanja, zauvek donesenih odluka posle kojih, trenutak kasnije, opet dolazi kajanje — upravo u tome i jeste srž one čudnovate naslade o kojoj sam govorio. Ona je toliko tanana, ponekad toliko teško dostupna saznanju, da malo neinteligentniji lјudi, ili prosto lјudi sa jakim nervima, neće razumeti ni trunku te naslade. „Možda neće razumeti ni oni — dodaćete vi sa osmehom
— koje nisu nikad šamarali” i tako ćete mi fino nagovestiti da sam ja u svom životu možda i dobio šamar, pa sad govorim o tome iz iskustva. Kladim se da tako mislite. Ali, umirite se, gospodo, ja nisam dobijao šamare, iako mi je sasvim svejedno šta ćete vi o tome misliti. Ja, možda, žalim što sam za života malo
druge šamarao. Ali dosta, ni reči više o toj, za vas neobično zanimlјivoj temi.
Da nastavim o lјudima sa jakim nervima. koji ne shvataju izvesnu utančanost naslada. Iako ta gospoda, u izvesnim prilikama, na primer, riču iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo, služi i na čast, ali, kao što sam već rekao, pred nemogućim se odmah umiruju. A nemoguće je — kameni zid. Kakav
kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zaklјučci prirodnih nauka, matematika. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nema šta da se mrštiš, već primi činjenicu onakva kakva je. Ili, kad ti dokažu da tebi jedna kap tvog rođenog sala u stvari mora biti draža od sto hilјada tebi sličnih bića i da u
tom zaklјučku, najzad, nalaze rešelјe sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasude — onda i to primi kao fakat, jer šta se tu može drugo kad su dva puta dva četiri. Pokušajte da osporite.
— Pobogu, šta je vama, — povikaće vam na to — to se ne može pobijati, to je: dva puta dva — četiri.
Priroda o vama ne vodi računa, nje se ne tiču vaše želјe, niti pak da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znači i sve njene rezultate. Zid je, dakle, zid, itd., itd.
Gospode bože, a šta se mene tiču zakoni prirode i aritmetike kad se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i dva puta dva četiri, ne sviđaju? Naravno, ja neću moći čelom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neću ni pomiriti s tim samo zato što je preda mnom bio kameni zid, a ja nisam imao snage.
Kao da je takav kameni zid doista neko i zaista nosi u sebi neku reč mira samo zato što je zid: dva puta dva — četiri. O, besmislice nad besmislicama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogućnosti i kamene zidove, i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih zidova, ako ti
je mrsko da se miriš; doći pomoću najneminovnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaklјučaka o večitoj temi: da si čak i za kameni zid odnekud ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uopšte nisi kriv i da zbog toga ćutke i nemoćno škrgućeš zubima, sladostrasno zamreš u inerciji, sa mišlјu: da, znači, nemaš na koga da se lјutiš; nema objekta mržnje, a možda ga nikad neće ni biti da je sve prosto podvala, smicalica, prevara, prosto glupost — ne zna se ni ko ni šta, ali bez obzira na sva ta neznanja i podvale, tebe ipak boli i, što je više nepoznatih, tebe sve više boli.
tekst dalje scribd
Eh!najzad, sasvim je svejedno da li ću otići ili neću. Uostalom: o čemu pošten čovek može da govori sa najvećim zadovoljstvom? Odgovor: o sebi.Onda ću i ja govoriti o sebi.
II
Sad ću vam ispričati, gospodo, bez obzira na to da li vi to želite ili ne — zašto nisam umeo da postanem čak ni insekt. Reći ću vam otvoreno i svečano da sam mnogo puta želeo da postanem insekt. Ali, čak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je snažno saznanje — bolest, prava i istinska bolest. Za svakodnevni lјudski život bila bi dovolјna i obična svest, to jest, za polovinu ili četvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom čoveku našeg nesrećnog devetnaestog veka, čoveku koji, pored sveg ostalog, ima i tu nesreću da stanuje u Petrogradu, najapstraktnijem i najfantastičnijem gradu na celoj kugli zemalјskoj. (Ima gradova fantastičnih i nefantastičnih.) Sasvim bi, recimo, bilo dovolјno onoliko svesti sa koliko žive svi takozvani iskreni lјudi i aktivisti. Kladim se da vi mislite kako ja ovo pišem samo iz razmetlјivosti, da se malo našalim na račun aktivista, štaviše, iz ružne razmetlјivosti zveckam sablјom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se može hvaliti svojim bolestima, i još se razmetati njima?
Uostalom, šta ja to govorim? Svi to čine: upravo se hvale bolestima, a ja ponajviše. Nećemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali. ja sam ipak tvrdo ubeđen da je ne samo snažna svest već i svako saznanje — bolest. U to tvrdo verujem. Ali da ostavimo to na trenutak. Recite vi meni ovo: zašto mi se uvek dešavalo da u trenucima, upravo u onim trenucima u kojima sam bio najsposobniji da pojmim i osetim svs finese „lepog i uzvišenog” — kako se to kod nas nekada govorilo — ne samo da ih nisam osećao već sam činio tako ružne stvari koje… jednom rečju, koje možda svi čine, ali koje su se meni kao u inat dešavale baš onda kad sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo činiti? Ukoliko sam više saznavao o dobru i o svemu „lepom i uzvišenom”, utoliko sam dublјe tonuo u svoju žabokrečinu i bio sve više sklon da se potpuno zaglibim u nju.
Ali, glavna stvar je bila u tome što se sve to nije u meni odigravalo nekako slučajno, već kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedostatak, tako da sam, naposletku, izgubio volјu da se borim protiv toga. Svršilo se time što sam počeo da verujem (a možda sam zaista i poverovao) da to i jeste moje normalno stanje. A koliko sam u početku muka prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima dešava, i zato sam to celog života skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (a možda se još i sada stidim) i dotle sam doterao da sam osećao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga što sam, vraćajući se po ružnoj petrogradskoj noći u svoj ćumez, bio potpuno svestan da sam, eto, i danas opet učinio neku gadost, da se to uopšte ne može popraviti, i u sebi sam se potajno jedio, kidao, mučio i cedio sebe toliko da se čemer pretvarao u neku sramnu prokletu slast i, najzad, u pravu duboku nasladu. Da, da, u nasladu, u nasladu. To kategorički tvrdim. Ja sam i počeo da govorim zato što hoću sigurno da doznam imaju li i drugi lјuditakve naslade. Objasniću vam: naslada u ovom slučaju dolazi od suviše jasne svesti o svom poniženju; od toga što i sam osećaš da si došao do kraja; da je to rđavo, ali drugačije i ne može biti; da nemaš izlaza i da nikad nećeš postati drugi čovek; a kad bi i bilo još vremena i vere da se preporodiš u nešto drugo, ti sam sigurno ne bi hteo to da učiniš; a kad bi i poželeo, i tada ne bi mogao ništa učiniti jer, u stvari, nemaš u šta da se preporodiš.
A glavna i krajnja konsekvenca iz svega toga je da se sve to dešava po normalnim i osnovnim zakonima snažne svesti, i po inerciji koja direktno potiče iz tih zakona; prema tome, tu ne samo što se ne možeš preobraziti već uopšte ništa ne možeš učiniti. Znači, snažna svest te dovodi do zaklјučka: u pravu si što si podlac, kao da je za podlaca uteha ako sam oseća da je stvarno podlac. Ali dosta… Eh, koliko sam napričao, a šta sam objasnio?…Čime se objašnjava naslada? Ali ja ću objasniti. Ipak ću dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruke…
Ja sam, na primer, strašno samolјubiv. Bolesno osetlјiv i lako uvredlјiv. kao grbavac ili patulјak, ali je, bogami, bilo trenutaka kad bih se možda obradovao ako bi mi neko i šamar opalio.
Ozbilјno vam kažem: sigurno bih umeo pronaći i tu neku vrstu naslade — naravno, nasladu očajanja, ali u očajanju se i nalaze najvatrenija uživanja, naročito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog položaja. A kad dobiješ šamar, tek onda će te pritisnuti saznanje kako su te zgazili.
I što je glavno — obrni, okreni, mozgaj, uvek ispada da sam pre svega ja kriv za sve i, što je najgore, kriv bez krivice, tako reći po zakonima prirode. Prvo, zato što sam pametniji od svih lјudi svoje sredine. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, čak stideo toga. U najmanju ruku, celog života sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam lјudima pravo u oči.) Dalјe, kriv sam i zato što, kad bi u meni i bilo velikodušnosti, imao bih samo više muke,
svestan njene potpune beskorisnosti. Sigurno ne bih umeo ništa da uradim sa svojom velikodušnošću: ne bih mogao ni da oprostim siledžiji zato što me je, možda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne može praštati, niti da zaboravim šamar, jer iako se radi o prirodnim zakonima, ipak uvreda ostaje — uvreda.
Najzad, kad bih, recimo, i hteo da ne budem uopšte velikodušan, već da se, naprotiv, osvetim nasilniku što me je uvredio — ne bih mogao ni za šta da mu se osvetim, zato što se, sigurno, ne bih odlučio da bilo šta uradim, kad bih čak i mogao. A zašto se ne bih odlučio? O tome želim da kažem posebno reč-dve.
III
Kako postupaju lјudi koji umeju da se osvete i, uopšte uzev, da se brane? Kad njih. recimo, obuzme osećanje osvete, onda za to vreme u njihovom biću i ne ostaje ništa drugo sem tog osećanja. Takav gospodin gura pravo k cilјu kao pobesneo bik opuštenih rogova, i samo ga, valјda, zid može zaustaviti.(Unapred da kažemo: pred zidom takva gospoda, naime iskreni lјudi i javni radnici, iskreno ustuknu. Za njih zid nije prepreka, kao na primer za nas koji mislimo, a to znači koji ništa ne radimo, on nije razlog za vraćanje s puta, razlog u koji mi što mislimo obično ne verujemo, ali kome se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni ustuknu sasvim iskreno. Zid deluje na njih kao nešto umirujuće što konačno oslobađa, a možda i kao nešto mistično. Ali o zidu kasnije.)
A takvog iskrenog čoveka ja smatram za pravog, normalnog čoveka, kakvog je želela da vidi i sama nežna mati priroda kad ga je već rado začela na zemlјi. Takvom čoveku ja do bola zavidim. On je glup, to je nesumnjivo; ali, ko zna, možda normalan čovek i mora biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo. Ja sam utoliko više ubeđen u tu, tako da kažem, sumnju, zato što, ako bismo, na primer, uzeli antitezu normalnog čoveka, naime čoveka veće moći saznanja, koji, naravno, nije nastao iz krila prirode, već iz
retorte (ovo je, gospodo, skoro misticizam, ali ja i to pretpostavlјam) onda bi taj čovek iz retorte tako ustuknuo ispred svoje antiteze da bi sam sebe, svojom snažnom svešću, svesno smatrao za miša, a ne za čoveka. Neka bi to i bio miš sa većom snagom saznanja, ali bi ipak ostao miš; a ovde imamo čoveka, pa prema tome… i tako dalјe. A što je najglavnije, on sam sebe smatra za miša; niko ga za to nije zamolio; a to je važan momenat.
Da pogledamo sad tog miša u akciji. Zamislimo, na primer, da je i on uvređen (a on je skoro uvek uvređen) i želi da se osveti. U njemu se može nakupiti još i više zla i mržnje nego u l’homme de la nature et de la vérité. Gadna i niska želјa da vrati zlom za uvredu njega, možda, još više grize nego l’homme de la nature et de la vérité zato što l’homme de la nature et de la vérité zbog svoje urođene gluposti prosto smatra svoju osvetu za pravičnu, a miš zbog snage svog saznanja tu pravičnost odriče.
Najzad, dolazi do samog dela, do akta osvete. Nesrećni miš je pored prve i osnovne gadosti već stigao da nagomila oko sebe u vidu raznih pitanja i sumnji još toliko drugih gadosti. Pod jedno pitanje podveo je toliko drugih, nerešenih, da se i mimo njegove volјe oko njega gomila nekakva nesrećna kaša, neko smrdlјivo blato, koje se sastoji od njegovih sumnji, uzbuđenja i, najzad, od otplјuvaka kojima ga zasipaju praktični radnici, svečano poređani oko njega u vidu sudija i diktatora, koji mu se grohotom smeju. Razume se, njemu jedino ostaje da na sve mahne svojom šapicom, i da sa osmehom pretvornog prezrenja, u koje i sam ne veruje, šmugne u svoju rupicu. A tamo, u svom odvratnom i smrdlјivom podzemlјu, uvređeni, išamarani i ismejani miš odmah zapada u hladnu, otrovnu i, što je najglavnije, večitu zlobu i mržnju.
Četrdeset punih godina sećaće se do poslednjih, najuvredlјivijih sitnica svoje uvrede, i svaki put će sam dodati neke još sramotnije pojedinosti, zlobno nervirajući i dražeći sebe svojom ličnom fantazijom. Stideće se, doduše, svoje fantazije, ali ipak će se svega prisećati, sve će preneti, izmisliće neverovatne stvari o sebi pod izgovorom da su se i one mogle desiti — i ništa nikom neće oprostiti. Možda će početi i da se sveti, ali sve nekako na parče, sitnicama, iza leđa, inkognito, ne verujući ni u svoje pravo da se osveti, niti u uspeh te osvete, i znajući unapred da će od svih svojih pokušaja da se osveti on sam prepatiti sto puta više od onoga kome se sveti — jer se taj, možda, neće ni počešati. I na smrtnom odru će se svega setiti, i to sa nagomilanom kamatom za sve proteklo vreme…
Međutim, upravo u tom hladnom. mrskom poluočajanju, u toj poluveri, u tom zbog nevolјe svesnom pokopavanju samog sebe živog na četrdeset godina u podzemlјu; u toj na silu stvorenoj, pa ipak donekle sumnjivoj bezizlaznosti svog položaja, u celom tom otrovu nezadovolјenih želјa, potisnutih u dubinu, u
celoj toj groznici kolebanja, zauvek donesenih odluka posle kojih, trenutak kasnije, opet dolazi kajanje — upravo u tome i jeste srž one čudnovate naslade o kojoj sam govorio. Ona je toliko tanana, ponekad toliko teško dostupna saznanju, da malo neinteligentniji lјudi, ili prosto lјudi sa jakim nervima, neće razumeti ni trunku te naslade. „Možda neće razumeti ni oni — dodaćete vi sa osmehom
— koje nisu nikad šamarali” i tako ćete mi fino nagovestiti da sam ja u svom životu možda i dobio šamar, pa sad govorim o tome iz iskustva. Kladim se da tako mislite. Ali, umirite se, gospodo, ja nisam dobijao šamare, iako mi je sasvim svejedno šta ćete vi o tome misliti. Ja, možda, žalim što sam za života malo
druge šamarao. Ali dosta, ni reči više o toj, za vas neobično zanimlјivoj temi.
Da nastavim o lјudima sa jakim nervima. koji ne shvataju izvesnu utančanost naslada. Iako ta gospoda, u izvesnim prilikama, na primer, riču iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo, služi i na čast, ali, kao što sam već rekao, pred nemogućim se odmah umiruju. A nemoguće je — kameni zid. Kakav
kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zaklјučci prirodnih nauka, matematika. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nema šta da se mrštiš, već primi činjenicu onakva kakva je. Ili, kad ti dokažu da tebi jedna kap tvog rođenog sala u stvari mora biti draža od sto hilјada tebi sličnih bića i da u
tom zaklјučku, najzad, nalaze rešelјe sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasude — onda i to primi kao fakat, jer šta se tu može drugo kad su dva puta dva četiri. Pokušajte da osporite.
— Pobogu, šta je vama, — povikaće vam na to — to se ne može pobijati, to je: dva puta dva — četiri.
Priroda o vama ne vodi računa, nje se ne tiču vaše želјe, niti pak da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znači i sve njene rezultate. Zid je, dakle, zid, itd., itd.
Gospode bože, a šta se mene tiču zakoni prirode i aritmetike kad se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i dva puta dva četiri, ne sviđaju? Naravno, ja neću moći čelom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neću ni pomiriti s tim samo zato što je preda mnom bio kameni zid, a ja nisam imao snage.
Kao da je takav kameni zid doista neko i zaista nosi u sebi neku reč mira samo zato što je zid: dva puta dva — četiri. O, besmislice nad besmislicama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogućnosti i kamene zidove, i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogućnosti i kamenih zidova, ako ti
je mrsko da se miriš; doći pomoću najneminovnijih logičkih kombinacija do najodvratnijih zaklјučaka o večitoj temi: da si čak i za kameni zid odnekud ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uopšte nisi kriv i da zbog toga ćutke i nemoćno škrgućeš zubima, sladostrasno zamreš u inerciji, sa mišlјu: da, znači, nemaš na koga da se lјutiš; nema objekta mržnje, a možda ga nikad neće ni biti da je sve prosto podvala, smicalica, prevara, prosto glupost — ne zna se ni ko ni šta, ali bez obzira na sva ta neznanja i podvale, tebe ipak boli i, što je više nepoznatih, tebe sve više boli.
tekst dalje scribd
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bele noći
- Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
- DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana
ANALIZE
- Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
- Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski )
.jpg)
