Marija Kiri (Maria Skłodowska-Curie)

Nobelova nagrada za nauku, postoji još od 1901 godine i od tada je 476 naučnika primilo ovo priznanje u oblastima fizike, hemije i medicine/fiziologije.Od svih ovih naučnika 12 su bile žene(0,02 % ). Među njima samo su 2 žene dobile nagradu za fiziku, 3 za hemiju a 7 za medicinu/fiziologiju !!



"U ne tako davnoj prošlosti mnoge nepravde učinjene su prema ženama naučnicima samo zato što su bile žene ili iz nacionalnih razloga. Mileva Marić - Einstein uspostavila je relaciju između mase i energije u vidu formule E = m c ^2; Lise Meitner je istu prva eksperimentalno potvrdila; Cecilia Payne dokazala njenu primenivost u Suncu i zvezdama; a Rosalind Franklin identifikovala dupli heliks DNA i ključno pitanje nastanka života na zemlji. Sudbinski, svima je uskraćena zaslužna slava samo zato što su bile žene ili po nacionalnom pitanju, a Nobelove nagrade uzeli su im njihovi najbliži muški saradnici"(Dr Simo Jelača).

 
Hemijska veza
Slobodan Bubnjević
 
Francusko-poljska naučnica i verovatno najpoznatija hemičarka svih vremena Marija Kiri, svoju drugu Nobelovu nagradu dobila je pre tačno sto godina. No za razliku od Ajnštajnove čudesne 1905. i Galilejeve 1609, koje su bile povod obeležavanja Međunarodnih godina fizike i astronomije, 1911. za madam Kiri nije bila godina uspeha, već period – najmučnijih iskušenja


Brisel, 1911. godine. Na prvoj Solvejevoj konferenciji okupljaju se najveći naučnici dvadesetog veka. Za istim stolom o prirodi sveta raspravljaju Albert Ajnštajn, Ernest Raderford, Anri Poenkare i još dvadeset imena koja će sva ući u tabelu osnovnih mernih jedinica i gotovo sve udžbenike prirodnih nauka. Neke od diskusija na ovoj istorijskoj konferenciji, one o radioaktivnosti, vodi jedina žena među 23 naučnika – Marija Sklodovska Kiri (1867–1934).

Madam Kiri, najpoznatija Francuskinja epohe, u to doba je već otkrila dva hemijska elementa i objasnila prirodu radioaktivnosti. Mada se učesnici slažu da joj je zdravlje očevidno narušeno, njen ugled je nesumnjiv. Čini se da će nakon Solvejeve konferencije biti još veći. Pre no što se konferencija završila, Mariji Kiri stiže telegram iz Stokholma u kome je obaveštavaju da je dobila i drugu Nobelovu nagradu – za hemiju.
Nobelov komitet u obrazloženju nagrade navodi da priznanje dodeljuje za "otkriće elemenata radijuma i polonijuma, kao i za izolovanje radijuma i izučavanje prirode ovog zadivljujućeg elementa". Time Marija Kiri postaje prvi naučnik koji je Nobela dobio dva puta, da bi sve do danas ostala jedina žena koja ga je osvojila za dve razlitičite oblasti, za hemiju i fiziku.
Međutim, odmah nakon ovih vesti, Marija Kiri dobija još jedan telegram – iz Pariza joj javljaju da sva pariska štampa piše o njoj. Ali tema francuskih novina nije njeno poslednje naučno priznanje, već ljubavna afera sa Polom Lanžvenom, pariskim fizičarem koji takođe učestvuje na konferenciji u Briselu. Nakon ove vesti, slavna hemičarka pada u očajanje i napušta Solvejevu konferenciju kako bi dve svoje kćerke poslala daleko od vesti o aferi, u Poljsku.
Sa Lanžvenom je u vezi bila već godinu dana, a ceo slučaj je dostojan kakve naivne melodrame – intimna pisma Marije Kiri ukrao je brat Lanžvenove supruge, koja ih je, iz osvete, prosledila štampi. Ceo Pariz danima sa slašću čita kako najpametnija žena na svetu poručuje svom ljubavniku da ga "grli svom svojom nežnošću", kao i kako ga sumnjiči u napadima ljubomore i malodušnosti.

U to doba, bilo je prošlo pet godina od smrti njenog slavnog muža Pjera Kirija, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći. Njih dvoje su decenijama bili najpoznatiji naučni par na svetu. Zajedno su istraživali radioaktivne elemente i 1903. godine podelili prvu Nobelovu nagradu koja im je dodeljena za fiziku. Takođe, oboje su bili otrovani radijacijom, ali su svoje tegobe, ne znajući za pogubne efekte radijuma, pripisivali neprekidnom zamoru i nervnim rastrojstvima.
Gospođa Kiri je Pjerovu smrti vrlo teško podnela. No, nastavila je istraživanja uporedo odgajajući dve kćerke, Irenu i Evu. Kako piše Barbara Goldsmit u knjizi Opsesivni genije (Heliks, 2006), u tom teškom periodu Lanžven joj postaje blizak prijatelj dajući joj podršku da prebrodi tragediju. No, budući da je Lanžven već oženjen, javnost nije blagonaklono dočekala aferu čija glavna tema neće biti on, već gospođa Kiri.

Desničarska štampa koja ju je osam godina ranije lansirala kao nacionalnu heroinu sada se prisetila da je Marija Kiri rođena u Poljskoj. Osvanuli su naslovi o poljskoj veštici, ali i o Jevrejki koja rastura francuske brakove, što je posebna besmislica s obzirom na to da ona uopšte nije jevrejskog porekla. No, Mariji Kiri sa svih strana stižu poruke da napusti Francusku. Veza sa Lanžvenom se raspada, a dotadašnji prijatelji je napuštaju.

Naklonost desničarske štampe Marija Kiri je zapravo izgubila nekoliko meseci pre toga. Početkom 1911. godine se, naime, kandidovala za članstvo u akademiji nauka, koje joj je odbijeno sa obrazloženjem da članovi Francuske akademije mogu biti svi izuzev žena.
Nakon afere sa ljubavnim pismima, slučaj je narastao do razmera Drajfusove afere, a zabeleženo je i više pretnji, kao i razbijenih prozora na njenoj laboratoriji. Rulja je želela da svog heroja vidi u blatu. "Ova divna žena dovedena je dotle da tumara poput opkoljene zveri", piše Žan Peren, jedan od retkih naučnika koji nije podlegao opštoj kampanji protiv Marije Kiri.
Bizarna završnica ove paklene godine stigla je upravo iz Stokholma – uoči dodele Nobelove nagrade, jedan od članova komiteta šalje joj pismo i predlože da bi, s obzirom na okolnosti, najbolje bilo da ne dolazi na svečanu dodelu. Međutim, Marija Kiri sa kćerkom Irenom ipak putuje na ceremoniju na kojoj se, kako je zabeleženo, nisu pominjala "privatna pitanja" – dok od švedskog kralja prima Nobelovu medalju i plaketu, Marija Kiri deluje srčano i sveže.
Naredne mesece će provesti u pariskim bolnicima i sanatorijumima, ali će, posle svega, iz ove godine izaći jača nego ikad. Osnovaće Institut za radijum u Parizu i jedan sličan njemu u Varšavi, u Poljskoj. U Prvom svetskom ratu pružiće značajan doprinos u lečenju ranjenika. U nauci će sa novim Raderforovim modelom atoma njena otkrića postati još značajnija.

Danas je Marija Kiri simbol Francuske.

Ona istovremeno predstavlja žene u nauci, a njeno ime nosi i vrlo važan program za stipendiranje studijskih boravaka mladih naučnika širom Evrope. No, najpre, Marija Kiri je naučnica koja simbolizuje hemiju pa Međunarodna godina hemije zato i proslavlja sto godina Marijine Nobelove nagrade. Ima izvesne originalnosti, ako ne i hrabrosti, što taj svetski jubilej nije vezan za neko od njenih otkrića u separaciji hemijskih elemenata, nego za doba u kome je jedna usamljena žena branila svoj integritet naučnika i čoveka od medijskih grabljivaca.

Vladimir Ajdačić

" U jednoj oronuloj šupi i omanjem dvorištu u ulici Lomon, u Parizu, pre nešto više od sto godina započela je nadljudska borba Marije Sklodovske-Kiri i njenog supruga Pjera, tada već poznatog fizičara, sa tonama uranijumove rude, zvane pehblenda. Ruda je, naime, ukazivala na to da se u njoj, pored uranijuma, mora nalaziti još neki radioaktivni element. U potragu za njim dali su se Marija i Pjer.
U radničkoj bluzi, punoj prašine i mrlja od kiselina, usred dima koji joj je štipao oči i grlo, raščupane kose Marija je u dvorištu radila đavolski težak posao. Mešala je po čitave sate, kutlačom većom od nje same, hemijsku materiju koja je ključala u kazanu, pretakala je u posude, dodavala novu rudu — i tako dan za danom skoro pune četiri godine! Po vrelom suncu i ciči zimi borila se da iz pehblende izdvoji nepoznatu materiju neobične moći zračenja.



Posle 45 meseci natčovečanskih napora, na granici životne snage, iz dve tone rude Marija dobija 100 miligrama čiste soli novog hemijskog elementa — radijuma. Taj element, koji je ona pronašla s Pjerom, zračio je oko 3,5 miliona puta jače od uranijuma!


Vest o ovom otkriću zapanjila je svet. U neverici, naučnici su pohrlili Kirijevima da se sopstvenim očima uvere u moć radijuma, koji poput aždaje iz bajki bljuje strašnu vatru — radioaktivno zračenje — na sve strane. Čudili su se molbi Marije i Pjera da dođu kod njih u šupu baš noću. I tek bi na vratima njihove od drveta sklepane laboratorije — šupe shvatili zašto u gluvo doba, a ne po danu, treba prići ovom čudu nad čudima.
Majušna količina radijumove soli, koja se nalazila u staklenoj posudici na stolu usred šupe, sijala je u mraku kao sićušno sunce, kao dragi kamen u kome gori vatra.


Desetog decembra iduće, 1903. godine, Švedska akademija nauka dodeljuje Nobelovu nagradu za fiziku, najveše priznanje koje jedan naučnik može da dobije, Anriju Bekerelu za otkriće prirodne radioaktivnosti i Mariji Sklodovskoj-Kiri i Pjeru Kiriju za otkriće radijuma.
Tri godine kasnije Marija će izgubiti voljenog supruga, koji je nastradao pod točkovima konjske zaprege. Ostavši sama sa dvoje male dece i naukom, kojoj je pripadala celim svojim bićem, ona nastavlja neumorno da radi i otkriva još jedan radioaktivni element. Njemu daje ime polonijum, u čast svoje rodne zemlje Poljske.


Marija Sklodovska-Kiri, poznatija kao madam Kiri, za svoj doprinos nauci 1911. godine dobija Nobelovu nagradu za hemiju. Ovenčana dvema Nobelovim nagradama ona postaje i do naših dana ostaje najčuvenija žena naučnik svih vremana.


Jedna od pionirki radioaktivnosti, madam Kiri umire od posledica prekomernog ozračavanja 1934. godine. Da je poživela samo godinu dana duže, doživela bi i tu radost da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za hemiju za 1935. godinu, koju su za otkriće veštačke radioaktivnosti dobili njena kći Irena Žolio-Kiri i Irenin suprug Frederik Žolio-Kiri.
Do sada to predstavlja jedinstven slučaj. Tri Nobelove nagrade pripale su članovima iste porodice, porodice Kiri. Marija, Pjer, Irena i Frederik biće još dugo četiri sjajne zvezde na nebu nauke u sazvežđu kome bismo mogli nadenuti ime „radioaktivnost“.



BIOGRAFIJA



Marija Kiri je od malena cenila obrazovanje i kao dete izdvajala se iznad druge dece. Sa 5 godina Marija je naučila da čita i piše, slušajući svoju sestru kako uči azbuku. Od početka svog školovanja bila je brilijantan đak, a na kraju srednje škole je i nagrađena zlatnom medaljom za uspeh. Međutim, njena domovina, Poljska, je tada bila pod Ruskom dominacijom, i žene nisu mogle da pohađaju univerzitet. Kako je njena želja za obrazovanjem bila jaka, Marija Kiri (tada Sklodovska) je našla rešenje i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji koja se zvala Pokretni univerzitet.
Godine 1891. otišla je u Pariz da živi sa svojom sestrom i upisala studije matematike, fizike i hemije na Sorboni. Studije na Sorboni završila je kao najbolji student, i to kao prva u klasi fizike i hemije, i druga u klasi matematike.
Svog budućeg supruga, Pjera Kirija, koji je tada bio student doktorskih studija u Bekerelovoj laboratoriji, upoznala je 1894. godine i odmah sledeće godine se i udala za njega, nakon što je Pjer odbranio svoj doktorat.
Svoja prva istraživanja počela je pod uticajem Bekarela, koji je 1896. godine otkrio da soli urana emituju zrake koji su veoma prodorni kao i x-zraci. Podstaknuta ovim otkrićem, Marija Kiri je odlučila da se u okviru svoje doktorske disertacije bavi proučavanjma uranijumovih zraka. Dokazala je da ovo zračenje potiče iz samog atoma. Nastavila je zatim svoja sistematska proučavanja radioaktivnih supstanci, posebno urana i došla do otkrića da uranski smolinac ima četiri puta jače zračenje od elementarnog urana, što ju je navelo na zaključak da su prisutni i neki drugi elementi. Raznim istraživanjima došla je do otkrića da je ovakva aktivnost uranijumovih jedinjena karakteristična i za neke druge materije (torijum) i odlučila da tu pojavu nazove radioaktivnost. Njen suprug, Pjer Kiri je bio zaintrigiran njenim otkrićima i odlučio je da joj se pridruži.
Bračni par Kiri je 1898. godine otkrio postojanje novog elementa. Novotkriveni element su nazvali “polonijum“, u čast Marijine domovine Poljske. Par meseci kasnije objavili i druge rezultate svojih istraživanja i postojanje još jednog elementa. Zbog njegove velike radioaktivnosti nazvali su ga “radijum“. Do ovog otkrića su došli posle mukotrpnog rada u laboratoriji koja je bila smeštena u jednoj šupi i velikog istraživanja u kome su preradili 8 tona uranijumove rude, i tek su 1902. godine izolovali jednu desetinu grama radijuma.


Radijum


Godine 1900. imenovana je za predavača fizike na Normalnoj školi za devojke u Sevru. Tada je prvi put uvela metod predavanja zasnovan na obrazovnim eksperimentima.
Kruna svih istraživanja došla je 1903. godine. Pjer Kiri, Marija Kiri i Anri Bekerel dobili Nobelovu nagradu za fiziku, kao priznanje za izvanredne zasluge ostvarene u oblasti radioaktivnosti. Tako je gospođa Kiri postala prva žena koja je nagrađena od strane Švedske kraljevske akademije nauka.
Iste godine Marija je doktorirala na Univerzitetu u Parizu i postala prva žena u Francuskoj koja je dostigla taj akademski stepen. Nakon ovih uspeha, usledila su priznanja i od drugih evropskih država.
Bračni par Kiri nije došao samo do otkrića o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića – da se bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže unište nego zdrave. Da bi omogućila rad ove, prve laboratorije na svetu, koja je vršila eksperimente tretmanom kanceroznih ćelija radioaktivnim supstancama, tražila je pomoć i drugih zemalja, a SAD su bile jedna od zemalja od kojih je dobila dragocenu pomoć. Predsednik Harding joj je u ime žena Amerike, darovao za njen institut 1 gram radijuma, koji je za nju bio “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.


Ovo otkriće je imalo ogromnu ulogu u narednim istraživanjima i razvoju terapija za lečenje mnogih oblika kancera. Radiološka terapija je i danas glavna terapijska metoda u lečenju kancerogenih oboljenja.
Nakon što je 1906. godine nesrećnim slučajem postala udovica, Marija Kiri je zamoljena da preuzme mesto profesora na Univerzitetu umesto svog pokojnog supruga. Tako je postala prva žena profesor na Sorboni.
Nastavila je da naporno i predano radi, i 1910. godine je uz pomoć svojih kolega izolovala čist metal radijum. Nagrada za sva istraživanja i otkriće hemijskih elemenata radijuma i polonijuma, za izolovanje radijuma i proučavanje prirode tog elementa i njegovih jedinjenja, stigla je već naredne godine u vidu još jedne Nobelove nagrade. Ovog puta je to bila Nobelova nagrada za hemiju. Tako je Marija Kiri postala prvi naučnik sa dve Nobelove nagrade. Dobitkom druge Nobelove nagrade otvorila su joj se vrata za nove profesionalne prilike. Uz njenu pomoć i podršku osnovan je Institut za radijum (sada Institut Kiri) u Parizu 1914. godine i Marija Kiri je bila njegov prvi direktor.


Mobilna radiografija u ratu


Daljim istraživanjima shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Tokom Prvog svetskog rata, Marija Kiri se uz pomoć svoje ćerke Irene, koju je takođe uključila u svoje naučne aktivnosti, posvetila razvoju medicinske primene radiografije. Osmislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, i koje su slali na front da pomogne ranjenim vojnicima. Vozilo je postalo poznato kao “mali kiri”, kako je od milja zvano. Marija Kiri ga je lično dovozila do linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u gasne tube.
U vreme kada se Marija Kiri bavila istraživanjima štetni efekti radijacije još uvek su bili nepoznati, tako da je bračni par Kiri vršio istraživanja bez ikakve zaštite od radioaktivnih supstanci. Govorilo se čak da je Marija Kiri volela lepu plavozelenu svetlost kojom su supstance svetlele u mraku, pa da je čak nosila epruvete sa radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci radnog stola. Intenzitet radioaktivnosti kome su supružnici Kiri bili izloženi bio je toliko visok da se njihova laboratorijska oprema, knjige i beleške još uvek smatraju previše opasnim za rukovanje.


Marija Kiri je umrla od leukemije 4. jula 1934. godine. Sahranjena je na groblju u Skou pokraj svog supruga Pjera. Odajući počast njihovim dostignućima, 1995. Francuzi su premestili njihove ostatke u pariski Panteon


IZVOR Ivana Kostić

Kraljica Viktorija

Princeza Viktorija (Aleksandrina Viktorija) od Kenta je rođena u Kensington palati 24. Maja 1819. godine u 04:15 ujutru. Viktorijin otac Princ Edvard Avgust, umro je kada je imala osam meseci Kralj Džordž III “Ludi” (kao i još neki članovi dinastije bolovali su od “porfirije”, koja je izazivala ludilo) deda princeze Viktorije, umro je slep i pomračenog uma, manje od nedelju dana po sinovljevoj smrti . Krunu je nasledio Princ od Velsa, Viktorijin stric, Džordž IV.Vladavina Džordža IV zapamćena je po raznim porodičnim, finansijskim i političkim skandalima, tako da je popularnost kraljevske porodice u engleskom drustvu bila na veoma niskom nivou.

Iako je bila među prvima po pravu nasledstva, Viktorija je kao malo dete učena samo nemačkom jeziku koji je bio maternji i njenoj majci i njenoj guvernanti.Sa tri godine počela je školovanje na engleskom jeziku. U toku života naučila je da govori italijanski,grčki, latinski i francuski. Osim nasledne titule Kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske, bila je prvi monarh koji je poneo titulu Carice Indije.Svog budćeg supruga, princa Alberta od Saks-Koburg-Gota (inače brata od ujaka )upoznala je kada je imala 16 godina. Kralj Džordž IV se protivio ovoj vezi, ali njegove primedbe nisu urodile plodom.

VENČANJE


Ljubavna priča ovo dvoje mladih je jedna od najupečatljivijih istorijskih priča.


Viktorija nije imala srećno detinjstvo. Bila je primorana da živi pod takozvanim Kensingtonskim pravilima: nikada nije smela da bude sama, da se igra sa drugom decom, da spava pored svoje majke ili se kreće stepenicama, a da je neko ne drži za ruku. Lični sekretar njene majke, ser Džon Konroj, pokušao je da je primora da potpiše sporazum po kojem će njena majka vladati kao regent dok Viktorija ne napuni 25 godina. Uprkos pritiscima i fizičkim pretnjama, Viktorija odbija.

Godina je 1837. sedamnaestogodišnja Viktorija je usred kraljevske borbe za moć. Njen ujak, kralj Vilijam nalazi se na samrti i Viktorija bi trebalo da sedne na njegov presto. Svi se bore za njenu naklonost. Međutim, njena autoritativna majka, vojvotkinja od Kenta uz pomoć svog ambicioznog  Konroja drži Viktoriju podalje od dvora. Viktorija ih oboje mrzi. Jedinog prijatelja ima u brižnoj guvernanti Lehzen, ali je ona doslovce guši i prema njoj se ponaša previše zaštitnički. I tada je u njen život ušao Albert.
Kraljica Viktorija i princ Albert još za života imali su u britanskoj javnosti imidž savršenog kraljevskog para, a njihova se ostavština pobrinula za to da taj romantičan imidž niti do današnjeg dana ne izbledi. Premda su je već pokušali spojiti s mnogim drugim evropskim prinčevima, Viktorija se zaljubila u nemačkog princa Alberta i njegovu viziju socijalne, pravedne i industrijski snažne Britanije. Ako ste itko može prozvati kreatorom i idejnim začetnikom Viktorijanskog doba, svakako jednog od zlatnih doba Britanije, tada je to bio upravo princ Albert. Brak Viktorije i Alberta bio je unapred dogovoren,ali se sećom pretvorio u ljubav. Godine 1840. dvadesetogodišnja Viktorija se udala za njega, a o njihovoj strastvenoj prvoj bračnoj večeri kazala je: "To je bilo ugodno i zbunjujuće iskustvo. Ja nikada, nikada nisam tako provela večer. Njegova preterana ljubav i naklonost dali su mi osećaj nebeske ljubavi i sreće. Uzeo me u naručje i mi smo se samo ljubili, opet i iznova."

Ubrzo su se pojavili problemi kada se postavilo pitanje njegove uloge u njenom životu. Četiri dana pre udaje  Viktorija je Albertu dodelila zvanje Njegovo Kraljevsko Visočanstvo. Princ Albert je bio poznat kao Princ Pratilac (Prince Consort), ali nije formalno nije dobio titulu sve do 1857. Nikada nije dobio plemićke počasti

Venčanica

U zemljama zapadne Evrope neveste iz najsiromašnijih porodica obično su nosile sive haljine, dok su ostale birale boju koja im najlepše stoji. Posebno je popularna bila plava, koja je asocirala na devicu Mariju i simbolizovala nevinost. Skerletnocrvena je, sa druge strane, izbegavana, jer je vezivana za žene lakog morala. Na crkvenim venčanjima nepoželjna je bila i zelena, jer se verovalo da može da privuče pažnju vila i vilenjaka, koji su se, po tradiciji, oblačili baš u zeleno. Takođe, verovalo se da će ako mlada obuče zelenu haljinu na venčanju padati kiša. Crna je vezivana za smrt i venčanice ove boje najčešće su nosile udovice kada su se ponovo udavale. Jedna od prvih nevesta koje su obukle belu haljinu bila je škotska kraljica Meri, koja se udala za budućeg kralja Francuske Fransoa II. Međutim, njena venčanica izazvala je negodovanje u javnosti, jer je bela u to vreme u Francuskoj bila zvanična boja žalosti.U istoriji je ostala zapamćena i po toj beloj venčanici, iako je na kraljevskim venčanjima pre njenog dominirala boja srebra i mnoštvo dragulja. Mnoge venčane “tradicije” započete su baš sa njihovim venčanjem. Prva bi bila bela haljina kao simbola čistote i iskrene ljubavi, zatim nošenje svežeg cveća u kosi (kraljica je na dan svog venčanja nosila sveže ubrane cvetove narandže), kao i običaj da mladin veo pridržavaju deca ili deveruše (Viktorija je bila prva kraljevska mlada kojoj su deveruše pomagale oko vela). Sve što je radila delovalo je kao prosto neverovatno za vreme u kojem je živela, pa kada se na to još doda da je ona zaprosila princa, a ne obrnuto – Britansko carstvo je konstantno bilo u šoku. Mlada kraljica je za svoje venčanje odabrala haljinu “spuštenih ramena”, od teškog belog satena, nije nosila tijaru, niti bilo kakvu krunu, već samo pomenuto belo cveće, za koje je bio prikačen poduži veo. Čipku, koja je krasila venčanu haljinu, je izradila gospođica Džejn Bidni, 1839. godine i punih šest meseci (od maja do novembra) je preko stotinu radnika radilo na ovom projektu. Konačna suma koja je plaćena za izradu ovakve čipke iznosila je 1.000 funti. Kada je izrada čipke bila završena, originalne mustre su bile uništene, osiguravajući tako originalnost uzorka. Gospođica Bidni nije napuštala svoj rodni Devon, sve dok radovi nisu u potpunosti gotovi, a kada je trebalo čipku da preda lično kraljici Viktoriji – onesvestila se. Na dan venčanja, 10. februara 1840. godine, mlada se pojavila u pratnji dvanaest deveruša, ćerkama bogatih i priznatih britanskih plemića. Svaka od devojaka dobila je na poklon zlatan broš, dizajn princa Alberta, u obliku orla, koji je bio prekriven tirkizima, biserima (simbol prave ljubavi), rubinima (simbol strasti) i dijamantima (simbol večnosti). Sama kraljica dizajnirala je njihove haljine.Torta koja je služena na kraljevskom venčanju bila je teška preko 135 kilograma, a nekoliko parčadi izloženih u dve ukrasne kutije, mogli su se videti na izložbi pod nazivom “Kraljevska venčanja 1840. – 1947. : od kraljice Viktorije do kraljice Elizabete II “.


PORODIČNI ŽIVOT


V iktorija i Albert su se venčali 10. februara1840. Samo dva meseca po venčanju Viktorija je bila trudna. Prvo dete, Kraljevska Princeza i Carska Frederika Viktorija, je rođena 21. Novembra 1840. godine. Još osmoro dece će biti rođeno tokom izuzetno srećnog braka Viktorije i Alberta. Tokom “viktorijanske epohe”, Britanija je bila najmoćnija vojna i ekonomska sila na svetu. Viktorija je 1876. Godine proglašena i za caricu Indije, kako bi bila “ravna” svojim carskim rodjacima u Nemačkoj, Rusiji i Austriji. Među značajnim reformama koje je sprovela treba pomenuti i uvođenje železničkog saobraćaja i pojavu prve poštanske marke. Jedna verzija ove prve marke sa Viktorijinim likom, danas je pravo bogatstvo. U Britaniji je došlo i do porasta stanovništva, a zapamćeno je I da su cene bile stabilne.

Viktorija je sa 39 godina već postala baka i nazvana “baka Evrope”. Sva njena deca venčana su po evropskim kraljevskim kućama i imala je ukupno 43 unučadi u velikom broju evropskih vladarskih i plemičkih porodica. Njeni unuci bili su i nemački car (Vilhelm II), kao i poslednja ruska carica (Aleksandra). Njen stil ostavio je neizbrisiv pečat i na način ponašanja i vladanja ostalih evropskih monarhija.

Na Viktoriju je pokušano sedam atentata i nijedan nije uspeo. Dana, 9. decembra 1861. Albertu je dijagnosticiran tifus. Umro je 14. decembra 1861. godine uzamku Windsor u 42-oj Viktorijinoj godini života. Kraljica je nosila crninu do kraja života.Izbegavala je pojavljivanje u javnosti i unarednih nekoliko godina retko se pojavljivala u Londonu. Njena izdvojenost joj je donela nadimak Udovica iz Vindzora. Umrla je u 81.oj godini života 22. Januara 1901, nakon 63 godine, 7 meseci i 2 dana vladavine, duže nego što je ijedan britanski monarh vladao pre i posle. Sahranjena je 2. februara. Počiva u Mauzoleju Frogmor, pored svog supruga.

Princeze oplakuju smrt oca.

Na današnjoj listi potencijalnih naslednika britanskog prestola čak 510 osoba potiče od kraljice Viktorije. Među sadašnjim evropskim monarsima, njeni potomci su, pored engleske kraljice, i kraljevi Norveške, Švedske i Španije, kraljica Danske, bivši kraljevi Grčke i Rumunije, kao i šefovi bivših vladarskih porodica Srbije (princ prestolonaslednik Aleksandar KarađorđevićRusije, Nemačke, Pruske, Hanovera, Hesena i Badena.

Cena tlačenja žena

Naomi Wolf
Nedavno je u članku Newsweeka objavljen tekst koji navodi mesta gde je najbolje i najgore biti žena.
 
 
Mesta na kojima je najbolje biti žena
 
Vrh i dno liste zemalja u nedavnoj naslovnoj strani  Newsweeka pod naslovom „Globalni izveštaj o napretku žena za 2011“ dočaravaju slike dva različita sveta.

Na vrhu liste „Mesta na kojima je najbolje biti žena“ vidimo uobičajene zemlje: Island i skandinavske zemlje, Holandiju, Švajcarsku i Kanadu. Na „toj planeti“ vidimo da su zemlje ocenjene sa 90 ili više bodova u pet kategorija: pravda, zdravstvo, obrazovanje, ekonomija i politika.

Žene imaju više fakultetskih diploma od muškaraca (Sjedinjene Američke Države), nasilnicima u kući je zabranjeno vratiti se porodici, a vlasti ih nadziru elektronskim putem (Turska), žene postaju premijeri (Danska i Australija).

Mesta na kojima je najgore biti žena“.

Sad se osvrnite na „drugu planetu“, „Mesta na kojima je najgore biti žena“. U Čadu, koji je najgori od najgorih, žene nemaju skoro nikakvih prava, a djevojčice sa samo deset godina legalno udaju, što je također slučaj u Nigeru, sedmom najgorem mestu za žene. Većina žena u Maliju, petom najgorem mestu, pretrpele su traume zbog genitalnog sakaćenja. U Demokratskoj Republici Kongo čak 1.100 žena bude silovano svakog dana. U Jemenu svoju ženu možete slobodno tući kad god to poželite.

Iako je zapanjujuće videti ta dva sveta u toliko detalja, njihovo postojanje nije novost. Eksperti za razvoj i udru\enja za ljudska prava već godinama ističu ove nejednakosti, ali sistematsko tlačenje žena obično prikazuju u okviru navodne saosećajnosti. Ne trebamo slediti ovu politiku, jer ona nije dobra, nije prosvetljena. Neki istraživači takođe su počeli zagovarati ubedljivu teoriju da tlačenje žena zaustavlja pokušaje države da se reše siromaštva.

Ekonomija i tlačenje

Ali, podaci iz Newsweekove liste pokazuju da ovu temu moramo gledati iz šireg ugla: Kad siromašne zemlje izabiru da tlače žene, na neki način odabiru nastavak vlastitog siromaštva.
Tlačenje žena je moralno pitanje, ali također mora biti viđeno kao opcija koju zemlje izabiru zbog kratkoročnog „kulturnog“ komfora, na štetu dugoročnog ekonomskog i društvenog progresa.
Nije politički korektno pripisivati bilo koji oblik patnje vrlo siromašnih zemalja njihovim vlastitim odlukama. Ali, snishodljivo je odbiti da mnoge od njih smatramo delomično odgovornim za vlastiti položaj.
Očigledno, nasleđe kolonijalizma - rasprostranjena glad, nepismenost, manjak imovine ili pravne pomoći i osetljivost na državno nasilje - veliki je faktor u njihovom sadašnjem siromaštvu. Ali, kako možemo kriviti to nasleđe dok okrećemo leđa nekoj vrsti kolonijalizma protiv žena u domovima i javnim institucijama tih istih zemalja?
Kad najsiromašnije zemlje - uglavnom afričke ili one s većinskim muslimanskim stanovništvom - namerno održavaju ili čak stvaraju nove politike koje tlače žene, moramo biti spremni kazati da na neki način odabiru i propratne ekonomske nevolje.
Šutnja razvijenog sveta sugeri[e da on uzima tlačenje crnih i smeđih žena od strane crnih i smeđih muškaraca zdravo za gotovo, umesto da prema svim ljudima primenjuje ista pravila.
„Iznenađenja“ na listi Newsweeka potvrđuju da obrazovanje žena podstiče ekonomski rast. Mnoge zemlje s istorijom kolonizacije i drugim oblicima tiranije, kao i zemlje koje nisu bogate prirodnim resursima, odabrale su da obrazuju žene i pravno ih zaštite. Neke od njih nastavljaju ekonomsku borbu, ali nijedna nije bedno siromašna, neke čak napreduju. Setite se Kine, Indije, Malezije, Indonezije, Brazila, Južne Koreje i Turske.

Kulturne tekovine ne mogu biti krive za slab status žena na „najgoroj planeti“: U mnogim zemljama „iznenađenja“ (Rumunija, Portugal, Filipini, Indija) žene su imale mnogo veći stepen nejednakosti pre samo 50 do 100 godina. U Pakistanu je silovanje u braku još uvek legalno, a tamo se godišnje desi oko 800 ubistava iz časti. U kakvom bi ekonomskom napretku uživao stagnirajući Pakistan da patrijarhalnost olabavi pesnicu?

Prodorne majke

Ako ste pismeni, možete zasnovati biznis. Ako se ne bojite silovanja i fizičkog nasilja u kući, možete organizirati svoju zajednicu da iskopa novi bunar. Ako svoju trogodišnju kćerku ne podvrgavate genitalnim povredama i ne udate je kada navrši deset godina, ona može ići u školu. A kada se uda i rodi vlastitu decu, ona će imati koristi od dvoje obrazovanih, zaposlenih roditelja, što znači dva puta više školovane konverzacije u kući, dva puta više kontakata i dva puta više poticaja da uspe.
Obrazovane, prodorne majke mogu to omogućiti.
Kao što je američka državna tajnica Hillary Clinton izjavila za Newsweek: „Svet mora strateški i kreativnije razmisliti o iskorištavanju ženskog razvojnog potencijala. Istraživanja pokazuju da ako se ženama pomogne da trguju i razvijaju biznise otvaraju se nova radna mesta i povećavaju prihodi.“
Ali, na „najgoroj planeti“ društveno je prihvatljivije terati prestrašene, neobrazovane žene da ostanu kod kuće, nego suočavati se s činjenicom da je ovo jednako svesnom smanjivanju svačijih prihoda.
Vreme je da prestanemo hodati kao po jajima oko odgovornosti najsiromašnijih zemalja da učine nešto neophodno za vlastiti položaj: Neka emancipiraju žene.

Luj Aragon,

BEZIMENA

Poveriću ti jednu tajnu
vreme si ti
vreme je žena ono oseća
potrebu da mu se udvara i da se klekne
pred njegove noge kao kad se haljina raširi
vreme je kao kosa beskrajna
očešljana
ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
i kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
i najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
ta žeđ oka dok ti koračas po odaji
i ja znam da ne treba razbijati čaroliju
mnogo je gore nego da te osetim stranom
da bežiš s mislima iz van nas
i srcem već u nekom drugom veku

Bože moj kako su reči teške a u stvari jeste to
moja ljubav iznad zadovoljstva
moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
i ako ti ne dišeš gušim se
i po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
veliku tajnu hoću da ti kažem svaka reč
na mojoj usni sirotica je koja prosi
jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
i zato ja kažem tako često da te volim
u nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti sebi stavila oko vrata
ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
reći ću ti veliku tajnu ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči
ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli
šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
hoću da ti kažem veliku tajnu bojim se tebe
bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
i gestove koje ti činis od reči koje se ne izgovaraju
bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
hoću da ti kažem veliku tajnu zatvori sva vrata
lakše je umreti nego voleti
zato ja sebe mučim životom
ljubavi moja...

________________________________________________

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu

I sav pripadam ovom veličanstvenom i tužnom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio požare
Znam dobro šta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obazirući se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlačio kada su dolazili da mi pljuju lice
Živeo sam obeležena čela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je došao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo što se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono žalopojke

Primao sam svoj deo gorčine
Nosio svoj krst nesreće
Za mene lično ovaj rat još nije nikako završen

Jer još uvek se čereće udovi moga naroda
Ušima prislonjen na zemlju dopiru mi još uvek
Daleki strašni uzdasi koji prožimaju meso gluvoga čoveka

Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oči
To će biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i užasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Čovek i žena ismevani u njihovom govoru i u njihovim nežnostima
Svaka veličina izvrgnuta ruglu i reči drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vređana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje plaćeno sećenjem ruku
Sve to najzad može se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih očnih kapaka
Grčenjem mišića ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela
A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga čela
Postoji pod kožom moga lica i preplanule koze mog opšteg izgleda
Nešto drugo bez čega bih ja bio samo jedan kamen između ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beočug mog ličnog lanca
Nešto kao krv koja kruži venama i oganj koji proždire
Nešto kao na frontu ideja
Kao na usnama reč
Kao pesma u grudima
Kao božanski nazreni dah života
Postoji ono što je moj život
A postojiš i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrašnje pozorje
Ono nešto nezno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata
Jer tada zaokružujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

Došao sam tebi ...

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose

Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plaće u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

U paklu je puna kuća


Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je čistije od tvojih očiju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Ženo-grobe, neka te trava uguši
Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i užasom
Pokretna i čudna čar
Promene i zaborava

Evo trideset leta…

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za sečenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znači
Ako za svaku reč koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše
Čovek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje će obeležiti ruke mog oca o kome neću pričati ništa
Og koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu
Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe
Od svoje majke imam oblik ušiju
I način rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblična
Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreći vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena čekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padač u ‘nulu’ ili ’stotinu’
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaći među svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog
Čudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete – Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj

_________________________________  

Gledala si me

Gledala si me svojim očima čistog zaborava
Gledala si me preko ramena sjećanja
Preko bludeći refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismijane sreće
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim očima plavog zaborava
Ti se ne sječaš više ničeg što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim očima od lave i tromosti
Svijet je pred tobom kao što si ga zamišljala
pod svojim očnim kapcima
I kao da je počinjao sa tobom i pred tobom
Vječno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog njegove ljepote
Sa mojim sirotim požutjelim fotosima
od kojih ti okrećeš glavu
Da bi vidjela nova prostranstva
Obećao sam ti neču više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je
neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo
Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja vjerujem samo u tebe

Ne veruje mi se

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visećih voda
Govoriti crnim dijalektom čoveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvaćenih ruku
Kao pomamnost sreće
Kao usta koja su izgubila sve reči različite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reči iznad svih reči
Visino pesme sazvučje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslućenu visinu
Uvo ne čuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolećem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobičnim stvari običnih
I banalnošću gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutača plamena
Ne veruje mi se Sebi su načinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da čak citiraju moje stihove
Ali na takav način da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Očekujući da postanem ulica
Pripadam rečenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam to tvoj ljubavnik

_________________________________

Oktobarska melodija

Jedna melodija poput skuta beskrajna
jedna melodija koja nikad ne završava
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija koja uvijek počinje iznova

Tvoje oči umorne su već od obzorja
lud je tko modrine vidi dosta modrima
i kome nebo više nije tamnica
jer ljubiti treba bez mjere i opreza
i za to nije dosta imati tek razloga

Divna jesen s baršunastim rukama
to je pjesma nikad još nepjevana
to je pjesma naše ljubavi
to je pjesma thea-cvjetova
čije srce ima boju jutara

Je  dovoljan taj jecaj duboki
da ispriča sve naše osamljenosti
koji sliče krugovima na vodi
i vrijede li te riječi ovu muziku
duge žudnje zatvorene u srcu
…
jedna melodija oktobra jedna romanca
draža nego što je mjesec maj
jedna melodija poput skuta beskrajna.

Parabola

po ugledu na Saadija
Koračao sam po zemlji i osećao pod nogama
meku finu savršenu neuopredivu sa glinom
Različitu od peska i suparnicu vodi
Sličnu jeziku poezije ukoliko na zna za kamen
Moji koraci nisu gazili po travi
A miris ih je ipak pratio
Ona je bila kao stih bez slika i broja slogova
I tajanstveno davala dah cveta na svakom svome zastoju
Dodirno sam rukom tu zemlju meku mojoj nozi
Ona se utapala u moje prste kao vino dugo čuvano u tami
Kao neka uspomena milovana sećanjem
Pesma koja ne prelazi usne a telo puni lakoćom
Proleće koje nikako ne zaboravlja sneg
Sreća deljena na sve časove dana
Najlepše biserje pozobano od izvorskih golubova
Moji prsti donosili su mi miris sa njihove kaše a ja to nisam znao izreći
Moje nozdrve nemaju iskustva da imenuju njenu suštinu
Da li je to ambra tucani mermer lantanova so ili japanski kašu
Tamjan u prahu mošus skamenjene paprati
Reci mi tvoje ime opojna zemljo o purpurni palisandru pepelu žene
Biberove mirise vetra ukusu noći na mojoj usni
Reci mi tvoje ime o teški crveni šećeru
I zemlja mi je odgovorila na svome zemljanom narječju
Svojim zemljanim usnama mojim usnama ljubavnika
Eh u čemu me ne prepoznaješ čoveče pa ja sam ista
Zemlja na kojoj si se detetom igrao ista ona zemlja teška
Koja te je i krila za vreme ratova i koja te čeka debela
U soje ruke za tvoj poslednji san
Ni retka ni dragocena zemlja
Samo samo u mojoj mladosti imao sam veze
Preko njenih korena tih produžetaka koji su se uvlačili u moje biće
Suncem je uvlačila u mene bojenje trulež njenih listića
Sa ružom i to je bila ruža koja me je duboko osvajala izopačena
Nezahvalna koja me je uzela u tvoje ruku i tvoje usne pa kako
Nezahvalni ljubavniče kako ne prepoznaješ ružu
Nju takođe koja te je načinila drugačijim jednu drugu zemlju
Tu zemlju koja sam ja
Gde je san ostavio svoju moćnu nogu u njen prag
Golog nožnog palca njen korak posedovanja ove zemlje
Koju su uzalud prale kiše
Pomešanu sa svima vrstama bilja i insekata
Sa semenjem drveća zaludenog za delekom ženkom
Ta zemlja koja zaudara na raspadnutog guštera
Koja prašnjavo čuva tajne telesnih ruševina
Ta zemlja od korala i istrulelog grožđa
Ta zemlja doziva senku po kojoj prolaze krda gazela
Ta zemlja groznice i prokletih gladovanja
Taj nasip od crepova zelenih i mordih
U kojima se nalaze ćupčići i gipsani otpaci
Ta zdrobljenost od očiju od kandži i perja
Taj prah od uzvika i skokova najzad
Ta žrtva od fazana i voća
Taj ukus istrulelih grobova
Ta sunčeva noć
Ta zemlja najzad koja sam ja
Zemlja divlja zemlja šuplja zemlja luda
Nosilac neprtebnog bilja mrtvog lišća
Uspavanog zrnevlja izgubljenog rastinja iskidanih krilaca
Opaka zemlja u kojoj zrno prska pre roka
Gde se smrzava na naličju kalem
Zamlja kisela kao trbuh reka
Zemlja loša provetrena još nestrpljiva zemlja
Pre vremena oplođena
Zemlja svakom prolazniku prostituisana svakoj buri
Zemlja kopilanstva i pometnje
Zemlja melezanstva između snega i proždirućeg leta
I odjenom nož u tebi zariva se i radi
Prevrće te i obeležava te i muči i evo
Okopavana iznuravana drljana
Zemlja nova o zemlja krčevina
Ponudena toj mirisnoj kulturi
Kao nozdrve mirišu
O zemljo najzad koja sam ja
Ponuđena tebi koja si ruža
Tvoje ime
Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oči za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe čujem da ječiš
Na tvojim nogama osećam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muče tvoja ramena
Sva nesreća sveta stala je u jednoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da upoređujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naučila azbuci bola
Sad znam da čitam jecaje Svi su oni sačinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
čaša vode robijaša u okovima
I sve su reči samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti

Koja je obala daleka…


Koja je to obala daleka
Na kojoj se plavi čičak u magli pustinje
Čudno prostranstvo u kome u znak oproštaja
Njiha se trava na ošticama duna
Pod limunom je zemlja meka
Po kojoj ne ostavlja traga ni sunce ni luna
Stopalo gazi smireni prah zvezdanih stoleća
Liskun nesreća
Kosture davno potopljenih brodova
Talog velikih dubina slama kostiju
Snežni tepih snova
Prašinu pokojnih podmorskih civilizacija
Izglodanu plutu brodove minerala talog plima
Ridi odblesak astralnih raspojasanih konstelacija
Blato globigerina
Ukus soli na silu uvukao se u srž moje ploti
Večeras mi se ponovo priviđa svetlost i jutro na Hardeloti
Čoveku i moru kad dođe čas da poležu
Iz prostog razloga da umru
Ne znam dal im se tada uvek pojavljuje pena na usnama
Ili je to samo osmeh taj beli grč koji ivici umor od života
Ali pogledaj usred morskih okreta na smiraju talasa
To srce nasukano koje još kuca ili je samo školjka
Čiji se oblik pukim slučajem poklapa sa ogromnom prazninom u meni
Od one stvari iščupane iz mojih grudi
Jer maločas nisam našao cveća za tebe na cvetnom trgu
Na plaži se desilo to jednog davnog dana
A bila je sećaš li se i tvoja majka s nama
Moja ljubav stavlja jednu malenkost
Mali crni sedef u tvoje uvo
Sav skupljeni bol sveta koji se uspeo zabeležiti
Staru izgrebanu ploču sa koje igla iskače
Ponor šumova zbog koga se tvoje oči jednom ili dvaput raširiše
Zatim ti ostavljaš sve to između poštanskih karata
Na hotelski kamin
Zaboravljajući duboki bes okeanskih jadikovki
Zbog gramofona koji svira neprestano THE MAN I LOVE
Sećaš li se sećaš li se bilo je to jedno bezbojno leto
Kao pesak i mi na vetru Hardelota
To srce u meni to srce u tebi koje se povlači po našoj sobi
Sa slonom od porculana i jastučetom od plavog velura za igle
To srce u koje nisi verovao i pored pesme koju je nosilo u sebi
Istina je da je potrebno vreme jednom srcu da da dokaza
Jer nije dovoljno samo biti prisutnik borišta
A što mu nije dobro ne dokazuje tim ništa
Slušaj slušaj još nikad se nije ućutala
Jadikovka sumorne školjke Hardelota


Jorgovani i ruže


O meseci cvetanja i mena na sve strane
Maj što bi bez oblaka Juni mučki ubijeni
Zaboraviti neću ruže i jorgovane
Ni one što ostaše u naboru proleća svijeni

Zaboraviti neću tragiku iluzije
Povorku krike mnoštvo sunčeve zrake vrele
Tenkove sa tovarom ljubavi darove Belgije
Zadrhtali vazduh i drum ko da zuje pčele
Nerazumni trijumf što pred kavgom leti
Krv koja poljupcu prethodi karminom
Ni one što će uspravno u kupolama mreti
A jorgovanom ih zasu narod ponesen vinom

Zaboraviti neću francuske gradine
Nalik na nestalih vekova misale
Ni nemir večeri zagonetku tišine
Ruže koje su svuda uzduž drumova cvale
Demanti cveća vetru panike vojnicima
Koji na krilu straha u prolazu žure
Biciklima u bunilu podrugljivim topovima
Lažnim ratnicima koji se bedno kinđure


Ali ne znam zašto me taj vrtlog slika svrne
Uvek na isto gde je tačka zastanka bila
U Sent-Mart jedan general grane crne
Na ivici šume normandijska vila
Sve ćuti Neprijatelj u senci na strane
Pariz se predao rekoše dok smo tu bili
Zaboraviti neću ruže i jorgovane
A ni dve ljubavi koje smo izgubili

Buketi prvog dana flamanski jorgovani
Blagost senke kojom smrt obraze šara
I nežne ruže odstupanja buketi rascvetani
Anžujske ruže boje dalekog požara.

*Prevod sa francuskog: Ivan V. Lalić

                                                   

DORIS LESING: LETO PRE SUMRAKA

Zlatna dama britanske književnosti

P isac epskog narativnog dara o ženskom iskustvu, koji sa skepticizmom, strašću i vizionarskom snagom posmatra civilizaciju", reči su kojima je Nobelov komitet opisao umetničke sposobnosti spisateljice Doris Lessing. Ova vrsna književnica nagrađena je najprestižnijom literarnom nagradom koju može dobiti jedan pisac za celokupno delo.

D oris Lesing je rođena kao Doris Mej Tejlor 22. oktobra 1919. godine u britanskoj porodici u Persiji. Njena porodica se preselila u Južnu Afriku, gde je Doris provela detinjstvo na farmi svog oca u današnjem Zimbabveu. Tamo je pohađala versku školu do petnaeste godine, nakon čega se izdržavala radeći kao dadilja, telefonistkinja, službenica, stenografkinja i novinarka. Samu sebe opisuje kao "kontraša", dete koje je bilo drugačije od ostale dece.

Kada se njen drugi brak okončao razvodom 1949. godine, preselila se u London, gde je njen prvi roman "Trava peva" objavljen već 1950. Ovim romanom, koji analizira površnost kolonijalnog društva belaca u Južnoj Africi, Doris otkriva svoj veliki književni talenat i analitičnost budnog posmatrača svakodnevice. Nakon toga napisala je seriju autobiografskih romana koji prate odrastanje, sazrevanje i život Marte Kvest u Južnoj Africi. Ovim romanima Doris je postala prepoznatljiva po svom stilu koji odbacuje konvencionalno, a sledi nove mogućnosti probuđenog uma.

D oris Lesing je dobila epitet feminističkog pisca objavljivanjem romana "Zlatna beležnica", iako ona osporava ovakav vid interpretacije njenih dela. Roman "Zlatna beležnica", koji joj je doneo svetsku slavu, opisuje život književnice Ane Vulf, žene koja se trudi da spoji svoju višestruko podeljenu ličnost supruge, pisca, ljubavnice i političkog aktiviste. Nakon potpunog sloma i raspada svog života, ova heroina postavlja temelje svog novog života i gradi "celovitost" iz početka. Slično je i sa heroinom romana "Leto pre sumraka", Kejt Braun, inteligentom i lepom ženom srednjih godina koja se, pomalo nespremno, suočava sa potpuno novim razdobljem u svom životu.

Roman bolnog, dirljivog, autetičnog starenja ...

K roz misli i dela svoje junakinje Kejt Braun, Doris Lesing preispituje ulogu porodice i supruge u savremenom društvu, kao i osećanja jedne majke koja shvata da je, prvi put u svom životu, svima nepotrebna. Autorka uvodi Kejtin lik, opisujući je kao jednu ženu koja stoji na zadnjem stepeništu svoje kuće, čekajući da provri voda u čajniku.
Veoma mi se dopadaju simbolizam i metafore koje Doris tako vešto koristi da ih nekada teško možemo prepoznati kroz trivijalne opise nekih događaja ili scena. Recimo, vrlo zanimljiv način na koji opisuje teskobu svoje heroine na samom početku knjige: "Para je počela snažno da potiskuje poklopac čajnika i izbija na grlić". Dovoljno je da pročitamo ovu rečenicu i da imamo veoma jasnu sliku uzburkanih emocija jedne potištene žene. Podseća na umešnost pisanja Hemingveja.

Ž ena kojoj se već dugo ništa nije desilo, a koja život sagledava kroz aspekte "veličanstvenih trenutaka ili najviših dometa", utučeno posmatra kako se njen život preliva iz kućnih poslova u postepeno starenje. Pa ipak, leto koje će nastupiti, uzburkaće njen život iz temelja.
Odbaciće socijalne stege pristojnog i doteranog izgleda koji je sputavaju, revoltirana činjenicom koliko je vizuelni izgled bitan u savremenom svetu. Menja svoju socijalnu masku prilikom izlaska iz kuće; nekada je doterana atraktivna žena koja mami poglede i uzdahe muškaraca oko sebe, a nekad je potpuno neprimećena od strane istih ljudi koje interesuje forma mnogo više od suštine.
K ejt će, za razliku od drugih ljudi koji postepeno ulaze u starost, zakoračiti u novo razdoblje svog života za samo jedno leto. Otuda i naslov knjige "Leto pre sumraka".
Doris fantastično i pomalo ironično opisuje visok poslovni svet savremenog društva koji neumorno obavlja bezbroj obaveza, ne mareći ni za svoja, ni za tuđa osećanja. Porodica postaje poslednja briga, ljubav se zamenjuje neobaveznim instant odnosima posle svake konferencije. A Kejt, koja slučajno postaje deo tog sveta zaposlivši se kao simultani prevodilac u jednoj kompaniji, opisuje svoja osećanja: "ima li smisla voleti, mrzeti, želeti, zamerati, imati potrebe, ne prihvatati - kada je ovde sama, slobodna, a dani su joj prazniji nego ikad u nekoliko poslednjih godina."
Nedostatak pažnje i prazninu u svom životu Kejt nadomeštava kupovinom preskupe garderobe, nalaženjem ljubavnika i nizom neodmerenih postupaka pre nego što će doći do ivice propasti i novog smisaonog poimanja svog života.


N akon polovine knjige, koja realističnim stilom analitički opisuje svakodnevicu, dešava se preokret. Doril je kupila našu pažnju i sada upravlja njome pustivši mašti na volju. Oslobađa svoju junakinju kroz postepen upliv u bolest. Kejt luta od jednog mesta do drugog, snebiva se sa svojim ljubavnikom, potpuno sluđena svim burnim emocijama koje je pritiskaju. Svake noći sanja ranjenu foku koju mora vratiti u more da ne bi uginula. Simbolizam izgubljenog smisla života.

S vojim spisateljskim umećem, Doris polako uvodi svoju junakinju u totalno bunilo kao rezultat njene bolesti. Oslobađa njene misli i postupke do granice sa ludošću. Ulazimo u metafizički deo knjige kroz Kejtinu kako psihičku, tako i potpunu fizičku metamorfozu. Zbog bolesti menja svoj fizički izgled do te mere da je čak ni njena najbolja prijateljica ne prepoznaje. Samo njen pas reaguje na njenu sadašnju pojavu. Ironična i obeshrabrujuća ilustracija o iskonskom prijateljstvu.

N ajmučniji period u svom životu Kejt prevazilazi zajedno sa Morin, devojkom sa kojom ima čudan i neobjašnjiv odnos potpunog razumevanja. Kejt se polako oporavlja od svoje bolesti i priprema se za povratak kući. Pušta svoj sedi izrastak da ostane neofarban, umorna od sputavanja prirode da pokaže pravo lice žene koja je ostarila.
P re nego što će se vratiti kući sa sedom kosom u kojoj se skupilo sve -"njena iskustva proteklih meseci, njena otkrića, definicija sebe, ono za što se nada da je snaga", Kejt usniva poslednji san o ranjenoj foki koja čezne da ponovo zapliva u moru sa ostalim fokama.

"Više nije toliko zabrinuta za foku, da li je uginula ili kopni, jer zna da je sada puna života i, kao i ona, nade... Primeti da više nema snega pod nogama; ide po prolećnoj travi... Zadnjom mrvicom snage ona podigne foku visoko iznad zemlje ... i spusti foku u more. Ona zaroni i nestane, onda izroni i poslednji put odmori glavu na ivici stene; njene tamne blage oči gledaju je, a onda zatvori nosne otvore i zaroni. Njeno putovanje je završeno. "
S vakom ko voli nesvakidašnju kontemplaciju o osećanjima savremene žene preporučujem ovaj roman kao psihološki osvrt začinjen maštom i simbolizmom, a pre svega kao veoma zanimljivu i pametnu knjigu koju vredi imati u ličnoj biblioteci.
Ana Todorović

Jacqueline Lee Bouvier- Žaklina Kenedi Onazis -Džeki

Ona je bila omiljena žena Amerike, prva dama u svakom pogledu. Bila je oličenje šarma, prefinjenog stila i ponašnja za primer. Mnogi su je za života smatrali ikonom glamura, ali ona je to ostala i danas. Prepoznatljiva po svojim velikim naočarima za sunce, haljinicama bez rukava i kapicama koje su se uz njih slagale, bisernim minđušama i ogrlicama, stvarala je od sebe idola svih žena tadašnje Amerike. Bila je žena dvojice poznatih i bogatih muškaraca, jednog predsednika i jednog tajkuna. Visoko obrazovana i kao veliki poznavalac kulture i umetnosti, trudila se da kao prva dama podstakne podizanje kulturne svesti u Americi. Bila je zadužena za restauriranje Bele kuće i vraćanje njenog originalnog sjaja. Iako su je mnogi opisivali kao idealnu suprugu, privrženu porodici i tvorca američke porodične idile (koju i danas gledamo na filmu) imala je buran život, kao i sve dive. Po svaku cenu je htela da se istakne, ali je na kraju ipak najviše ostala upamćena po svojim muževima i sama je čak  govorila – “oduvek sam živela kroz svoje muževe, više to ne mogu”… Džeki Kenedi Onazis – prva dama diva.

                                 

Njeno pravo ime bilo je Žaklina Li Buvije (Jacqueline Lee Bouvier) i rođena je 28. jula u Sautemptonu u Njujorku. Po rođenju je dobila takozvani “pedigre”, jer osim toga što joj je porodica bila veoma bogata, imala je velikog uticaja i moći u viskom američkom društvu ili “plemstvu novog sveta”. Otac Džon Vernu Buvije (John Vernou Bouvier) bio je preduzetnik, veliki hedonista i boem, ljubitelj trkačkih konja, alkohola i kocke. Iako je bio mešavina irskog i škotskog porekla, voleo je da ističe kako je zapravo Francuz, čak direktni potomak Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte. Idilično Džekino detinjstvo prekinuo je razvod roditelja. Otac se nije više ženio, a majka se preudala za bogatog direktora Standard Oil-a, koji je iza sebe imao takođe jedan propali brak. Iako se sa majkom i sestrom preselila u novu porodicu, Džeki je ostala privržena ocu i oduvek je osećala da njemu duguje za svoj kulturni i intelektualni razvoj. Još kao tinejdžerka, Žaklina je od svojih roditelja upijala aristokratske manire i težila obrazovanju, pa je tako svoje otmeno držanje i prva znanja sticala na američkim školama za dame. Francuski je govorila od malena, a veći deo mladosti provela je u Francuskoj, tačnije na Sorboni, gde je do tančina dovela svoj osećaj za estetiku i umetnost. Pisala je poeziju i priče, i za njih crtala ilustracije, pa je otuda i razvijala želju da se i ubuduće bavi pisanjem. Pored pera i umetnosti, velika strast su joj bili konji. Tu strast je nasledila od svog oca. Volela je da jaše i bila je veliki poznavalac ovih životinja i konjičkog sporta. 1951. godine diplomirala je na fakultetu za umetnost na Univerzitetu Džordž Vašington. Neko vreme radi u Washington Times – Herald kao novinarka i urednica. Tu skreće pažnju na sebe u vašingtonskim političkim krugovima. U međuvremenu je bila verena za mladog brokera Džona Hjusteda (John Husted). Iako se Hjusted veoma dopao njenom ocu, njena majka, Dženet (Janet Norton Lee), je bila protiv tog braka, jer on nije odgovarao njihovom društvenom položaju, a sem toga, imao je godišnju platu od samo 17 hiljada dolara. Veridba je ubrzo raskinuta, i o tome se nikada nije mnogo ni pričalo.

Postavljajući kao novinar škakljiva i intrigantna pitanja raznim političkim ličnostima Amerike, došao je red i na intervju sa kongresmenom Masačusetsa Džonom F. Kenedijem (John Kennedy), o čijoj se mogućoj kandidaturi za predsednika uveliko govorilo. Džon i Džeki su se viđali nekoliko puta na značajnim društvenim događajima, s obzirom na to da su oboje pripadali visokim društvenim slojevima. Varnice su sevnule sasvim verovatno na tom intervjuu, a emocije se rasplamsavale nekoliko meseci, sve dok 1953. godine u septembru svoju vezu nisu krunisali brakom. Ona je na venčanju nosila haljinu dizajnerke En Lou (danas eksponat Kenedijeve biblioteke u Bostonu) i bila je vrlo glamurozna. Oko 2,000 zvanica je uveličalo ovu prividnu američku bajku. Ne baš mnogo nakon venčanja, Džeki ostaje trudna, i to usred Džonove predsedničke kampanje. Kao supruga i eventualna Prva dama, Džeki je želela Džonu da pruži potpunu podršku, ali joj visoko rizična trudnoća nije dozvoljavala preteranu aktivnost i zamaranje. Ipak, ona nije sedela skrštenih ruku… Neumorno je davala intervjue za novine i televiziju, slikala se redovno, čak je i sama pisala neke članke, a sve u cilju podrške kandidature svog Džona. Njih dvoje su bili simpatičan par, i nadasve obrazovani mladi ljudi, kojima su mladi najviše i verovali, pa su oni i bili populacija koja je dovela Džona na predsedničko mesto.

                             

Džeki je rodila prvo devojčicu Karolinu (Caroline), a zatim i dečaka Džona Mlađeg (John Junior). Pored ovo dvoje dece, rodila je još dvoje, takođe dečaka i devojčicu, ali su oni umrli odmah po rođenju. Džon je već tada postao predsednik SAD-a, a ona je imala samo 31 godinu i to ju je činilo jednom od najmlađih Prvih dama. Ona je teret i pritisak javnosti htela da iskoristi na najbolji mogući način, praveći od svog porodičnog života bajku za javnost. Šezdesetih godina bila je najlepša Amerikanka. Iako nije bila vanredna lepotica, znala je kako da istakne ono lepo na sebi. Bila je visoka 173 cm, imala je tananu figuru, krupne oči i lep osmeh, koji je na svim fotografijama bio zapažen. Za inauguraciju svog supruga želela je da izgleda posebno i angažovala je najboljeg dizajnera toga doba, Olega Kasinija (Oleg Cassini), govoreći mu da želi da izgleda kao da je “Džon postao predsednik Francuske”. Sa Olegom je održavala saradnju u predstavljanju svog imidža, koji je bio jedinstven i veoma popularan. Strogo je vodila računa o svakom detalju, od frizure, preko aksesoara, do posebno stilizovanih haljina. Često bi se okretala i francuskim kreatorima, kao veliki poštovalac francuskog ukusa za umetnost i modu. Bila je i prekorevana da nesmotreno troši novac na garderobu, pa su joj pripisivali da troši čak 30 hiljada dolara godišnje samo na svoj fizički izgled. Ona se, opet, branila govoreći da je to predimenzionirano. Uživala je u Chanel sakoima, zvonastim suknjama, koktel haljinama i cigaret pantalonama. Volela je neutralne tonove, boju kajsije i ružičastu, na kašmiru i satenu koje je, od materijala, preferirala. Od aksesoara su bili neizostavni broševi, velike naočari, ponekad rukavice, a nakit nije nosila u svakoj prilici. Bila je od onih žena koje nameću trendove, a ne koje ih slede.

Međutim, Džeki nije samo ulagala kreativne ideje i novac u promociju sebe kao prve dame. Ona je želela da svoju porodicu predstavi porodicom za primer i tako postavi standarde american dream porodice. Sve državne praznike i porodične svečanosti morale su da se ispoštuju, od dres-koda, preko svečane trpeze, do ambijenta, i sve to zabeleženo aparatom nekog dobrog fotografa i plasirano u medije. Na njeno kreiranje porodične idile koja se servira publici i danas se ugledaju mnoge svetske i domaće poznate ličnosti. Džeki je gotovo uvek bila spremna na inovacije i tačno je znala kako želi da skrene pažnju na sebe i svoju porodicu. Vođena svojim dobrim ukusom za estetiku,  koji je, doduše, bio potkovan i obrazovanjem, bila je inicijator menjanja enterijera Bele kuće i vraćanja njenog originalnog izgleda. Budući da je bila opčinjena Francuskom, mnogi su navodili da je Džeki od Bele kuće htela da napravi američki Versaj. Uredivši je kako je zamislila, u njoj je pravila mnoštvo foto šutinga, naravno porodične tematike. Gotovo uvek se pojavljivala u medijima kao izvanredna majka i supruga, sa doživljajima sa porodičnih zimovanja i letovanja, dokumentovanim fotografijama.

Ali… Džon Kenedi je bio optuživan za razne ljubavne afere i to je jako pogađalo Džeki. Za ljubavnice je imao poznate holivudske dive poput Merilin Monro (Marilyn Monroe) i Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Međutim, i onda se spekulisalo, a danas neki biografi i potvrđuju da Žaklina Kenedi nije sedela sve vreme skrštenih ruku i igrala ulogu prevarene žene. Izgleda da je, ugledajući se na svog supruga, ili terajući mu inat, i ona bila opčinjena holivudskim glumcima. Od Džekinih “holivudskih trofeja” najistaknutiji je bio Marlon Brando (Marlon Brando), koji je o njihovim strasnim susretima pisao u svojim memoarima, navodeći da je voleo njene dečačke kukove i hvaleći njeno seksualno umeće rečima “Nisam suguran da je znala šta radi u seksu, ali je to dobro radila”. Džeki je takođe zavela i čuvenog glumca Vilijama Holdena (William Holden), želeći na taj način da se osveti Džonu za ljubavisanje sa Odri Hepbern, mada su neki biografi to shvatili kao izgovor, smatrajući da je i ona bila sklona aferama, kao i njen suprug. Pored ove dvojice, postoje indicije da su u Džeki uživali i Robert Redford (Robert Redford) i Voren Biti (Warren Beaty), a osim glumaca bilo je ljubavnika i iz drugih branši.

22. novembra 1963, Kenedi je ubijen u Dalasu na političkom putovanju predsedničkog para. Kad je odjeknuo pucanj, Džeki je skočila na svog muža kako bi ga zaštitila, međutim, bilo je prekasno. Kada su u bolnici proglasili njegovu smrt, odbila je da skine svoj krvavi pink Chanel kostim uflekan Džonovom krvlju i zaputila se na aerodrom. Krvavom odećom je poručivala ubicama “Pustite ih da vide šta su uradili”.  Pored svih afera i burnog života koji je ovaj par vodio, nije se mogla ne videti ljubav i patnja koje je Džeki odavala  u času smrti njenog supruga. Kao što se trudila da u javnosti njihovu porodicu veliča za Džonova života, potrudila se i da ga otprati na večni počinak, ostavljajući pred narodom sliku dostojanstvene žene.

Nakon tragičnog događaja koji je zadesio njenu porodicu, Džekin život je polako počinjao da se menja. Ona je jako brinula za svoju decu i trudila se da budu zaštićeni od svega. Kao da se neki novi strah rodio u njoj i kao da se roditeljski motiv pojačao u njoj. Kako bi svoju decu zaštitila od prismotre medija i državnih špijuna i intriga, odlučila je da odu iz Bele kuće u stan koji je kupila na Petoj aveniji u Njujorku. U vreme kada joj se divila cela Amerika na hrabrosti i dostojanstvu posle svega što je prošla, Džeki je živela na antidepresivima i pušila po dve kutije cigareta dnevno. Uporno se trudila da iz glave izbaci flešbekove u kojima sa zadnjeg sedišta automobila skuplja komade mozga ubijenog supruga. Lekarske prognoze su bile tako loše da su mislili da neće preživeti ovu patnju. Čak su i njena deca komentarisala da njihova majka često plače. Verovatno je i plakala – ali, da li za svojim ubijenim suprugom, ili iz nekih drugih razloga? Priče koje su kružile u to vreme u nekim užim krugovima visokog društva, a naročito porodice Kenedi ispredale su nešto vrlo škakljivo o Džeki. Pričalo se da je ona još i pre Džonove smrti gajila simpatije prema svom deveru Bobiju Kenediju (Bobby Kennedy). Međutim, mnogi su smatrali da su to samo prazne priče. Kobnog dana kada se, posle atentata na Džona, u okrvavljenom roze kostimu vraćala iz Dalasa u Vašington, Džeki je na aerodromu dočekao upravo Bobi. Strastveno je zagrlio i odveo kući bez ikakve pratnje. Bobi je bio očajan što je u vreme atentata na Džona on bio ministar pravosuđa i samim tim je smatrao da je krivac za njegovu smrt jer nije učinio ništa da otkrije spremanje atentata. Želeći da se na neki način iskupi bratu, često je boravio kod Džeki i njene dece i trudio se da im uvek bude od pomoći. Bobijeva supruga Etel (Ethel) počela je javno da pokazuje da joj smeta bliskost između Bobija i Džeki, što je negde i bila indikacija za njihovu romansu. Naočigled prijatelja i porodice, Bobi i Džeki su tokom 1964. postali ljubavnici. Ljubili su se i grlili na ulici, sve češće odlazili zajedno u noćne klubove, restorane, na koncerte… Prijatelje su stavljali na probu tako što bi ih zamolili da im ustupe ključeve stana za vikend. Kada se Džeki preselila u Njujork, Bobi je često boravio u nekim od njujorških hotela. Narod ipak nije želeo da veruje u tu priču. Za njih je i dalje Džeki Kenedi bila ucveljena udovica, ravna svetici. Ali, jedno je bilo sigurno, a to je da se njeno zdravlje sve brže popravljalo i to baš u tom periodu, a na to je uticao samo jedan antidepresiv – Bobi. Godine 1968, bilo je izvesno da će Bobi ući u Belu kuću, a Džeki nije mogla da sakrije oduševljenje i nadanje da će se tamo vratiti. Snovi o pobedi surovo su se srušili kada je, nekoliko dana kasnije, u losanđeleskom hotelu Ambasador, na stranačkoj konvenciji, na senatora Bobija izvršen atentat. Džeki ovoga puta nije imala snage za oplakivanje i, kao jedina pribrana iz porodice Kenedi, donela je odluku da se Bobi isključi sa aparata za fiktivno održavanje u životu.

S obzirom na na to da se Džeki, nakon samo četiri meseca od Bobijeve smrti, udala za Onazisa (Aristotle Onassis), svi su se pitali da li je zaista ta veza sa mlađim Kenedijem i postojala. Džeki je nakon Bobijeve smrti bila jako uplašena za život svoje dece. Bila je ubeđena da su svi Kenedijevi na meti i odlučila je da što pre napusti SAD. Aristiotel Onazis, poznati ružnjikavi grčki magnat, brodovlasnik i industrijalac, u moru žena koje je imao, bacio je oko na predsedničku udovicu, ne bi li u svoju kolekciju poznatih žena dodao još jedan veliki trofej. U to doba, njegova veza sa poznatom operskom divom Marijom Kalas (Maria Callas) bila je u ozbiljnoj krizi. Džeki je želela da bude sa Onazisom, ali nikako u vezi. Želela je brak. Ona je oduvek brinula za svoj ugled pred narodom, a naročito pred svojom decom. Mnogi su joj zamerili što se udala za Onazisa, naročito Kenedijevi. Ali, Onazis, poznat po svojim prozaičnim replikama, i na tu situaciju je imao jednu: “Džeki je ptičica kojoj je potrebna sloboda i finansijska sigurnost, a ja sam joj pružio oboje”. Džeki je pored toga možda želela i ljubav, ali to od njega nije dobila. Onazisu je ubrzo poginuo sin, nakon čega se i on jako razboleo. A utehu u bolu i bolesti pružala mu je izgleda neprežaljena Marija Kalas. Džeki je uvidela da nema šta da traži u toj grčkoj tragediji, kad je već bila akter svoje, američke. Razvela se od Onazisa. On je čak od grčkog parlamenta zahtevao da se izda ugovor po kome ona neće naslediti 25 procenata od njegovog bogatstva, koje joj je po zakonu sledovalo. Po smrti Onazisa, Džeki je i za taj deo koji je trebalo da dobije od njegove zaostavštine morala da se sudi sa njegovom ćerkom. Džeki je, u svojoj 46. godini, po drugi put postala udovica.

Neposredno pred Onazisovu smrt, Džeki se vratila u Njujork i počela da razmišlja da se vrati svojoj prvoj ljubavi, pisanju. Kako je Onazis umro, a njena deca odrasla i počela da žive samostalno, Džeki je svoju ideju htela da realizuje, pa se zaposlila kao urednica u izdavačkoj kući Viking Press, gde je radila četiri dana nedeljno, za platu od 800 dolara. Borila se protiv celokupne izdavačke mašinerije, ali borba je bila gotovo uzaludna. Porodici Kenedi se zamerila kada je vlasnik Viking Pressa bez njenog znanja objavio roman čiji zaplet asocira na ubistvo Džona Kenedija. Kako to nije bila njena namera i ideja, izrevoltirana je dala otkaz u toj izdavačkoj kući i prešla u drugu. Ni imidž joj više nije bio sofisticiran kao nekada. Mediji više nisu slikali i pratili gde Džeki ruča i kupuje garderobu, već kada ide na posao i na kom projektu radi. Nije više posećivala glamurozne svečanosti i prijeme, sve to je zamenjivala okupljanjem sa svojom decom, koja su joj bila najveće blago u životu. Počevši da radi, zagovarala je prava žena na rad i osamostaljjivanje: “A čime bi trebalo da se bave obrazovane žene čija su deca odrasla i napustila roditeljski dom? Žene treba da rade ako žele, naročito ako u tome uživaju.” Džeki je sebe i svoj život pronašla u pisanju, a ljudi su je mogli najbliže upoznati u preko sto naslova koje je objavila. Iako je bila ikona glamura, Prva dama i žena tajkuna, uloga koju je Džeki najviše volela bila je žena od karijere.

Godine 1994, dijagnostikovan joj je Hočkin limfom (maligno oboljenje limfnih žlezda). Na početku su svi bili optimistični, a Džeki je po nagovoru ćerke Karoline prestala i da puši. U aprilu iste godine rak se proširio. Umrla je 19. maja 1994. godine u 64. godini, na dan kada bi njen otac, koga je toliko volela, slavio 103. rođendan. Sahranjena je 23. maja pored prvog supruga Džona Kenedija i blizu njihovo dvoje prevremeno rođene dece, sina Patrika i ćerke Arabele. Velika povorka se toga dana okupila ispred njenog stana na Petoj Aveniji da iskaže žaljene za ovom divom. Sahranu Džeki Kenedi su prenosile sve svetske televizije. Džeki je ostala prototip i primer svih Prvih dama u svetu, sinonim za otmenost, svedenost i glamur u isto vreme, dvostruka udovica bogatih muževa i deo intrigantne američke porodice Kenedi.
 
izvor
Marina Gusev,
je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.