...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti, na svim putevima svog života srećem tebe...
...Niski zidovi male udobne sobice dele nas od celog sveta...Sami smo, sami na celom svetu, osim nas dvoje ne postoji više ništa živo; iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustoš. Ne vije to vetar, ne lije to pljusak, nego to jadikuje i stenje Haos i plaču njegove slepe oči. A kod nas je tišina i svetlo, i toplina i radost; nešto veselo, nešto detinje nevino kao leptir-prše oko nas; mi se priljubili jedno uz drugo, prislonili glavu do glave pa čitamo lepu knjigu; osećam kako kuca tanka žilica u tvojoj nežnoj slepočnici, čujem kako živiš, a ti čujes kako živim ja...tvoj smešak rađa se meni na licu pre nego tebi, odgovaraš ćutke na moje pitanje bez reči..Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...
...O nezaboravne oči! U koga,kamo ste upravljene sada? Ko prima u svoju dušu Vaš pogled?...
________________________________
Spasko, početak leta, 1880.
Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.
Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.
Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.
Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.
Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...
A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.
Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.
No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.
Vaš I. Turgenjev
P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.
ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog Poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš da znaš da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.
Ta Žena nije bila tek moja Ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga Duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj Besmislici i noći. Moja je Usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje Pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije Misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog sta sam rekao! Zivim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me Rec moze Ubiti. Ja sam najveći deo svojih Pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao Pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja Poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj koji se igrao Vatrom i Izgoreo. Poraz ne može biti Pobeda, ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju Snagu i svoj Dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se nista drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih:
"Jedan nesrećan covek ne može biti pesnik."
Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim dalje mada sam više Mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna Patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.
P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd. ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o Smrti.
U legendama niko Sveti Gral nije osvojio silom. To je uspelo Persivalu, nežnom vitezu, koji je ušao u razrušenu kapelu i našao što su drugi prevideli, tako što je prosto seo i mirovao. Mislim sada da sloboda nije biti ni moćan ni bogat, ni omiljen ni bez obaveza, već biti u stanju da voliš. Voleti drugoga toliko da makar i za tren zaboraviš na sebe, to znači biti slobodan. Mistici i crkvenjaci govore o odbacivanju ovog tela i njegovih žudnji, o odbijanju da robuješ puti. Ne kažu da se kroz put (telesno) oslobađamo. Da će nas žudnja za drugim uzdići iz nas samih potpunije no išta božansko.
Mlak smo mi svet i naša čežnja za slobodom, čežnja je za ljubavlju. Da imamo hrabrosti da volimo, ne bismo toliko cenili sve te ratne činove.
Ljubav je, kažu, ropstvo, a strast je demon i mnogi su se zbog ljubavi izgubili. Znam da je ovo istina, ali znam da i bez ljubavi samo pipamo kroz tunele svojih života i nikad sunca ne vidimo. Kad sam se zaljubio, to je bilo kao da sam prvi put pogledao u ogledalo i video sebe. U čudu sam podigao ruku i dotakao svoje obraze, svoje grlo. To sam bio ja. A kad sam se video i privikao se na to ko sam, nisam se bojao da poneki deo sebe mrzim, jer sam želeo da budem dostojan onoga u koga je ogledalo.
Tada, pošto sam prvi put osmotrio sebe, osmotrio sam svet i video da je raznolikiji i lepši no sto sam mislio. Kao i većina ljudi uživao sam u toplim večerima, u mirisu hrane i pticama koje probadaju nebo, ali nisam bio ni mistik ni Božji čovek i nisam osećao zanos o kojem sam čitao. Čeznuo sam za osećanjima, mada vam u to vreme ovo ne bih umeo reći. Reči kao što su strast i zanos... svi ih naučimo, ali one ostaju mrtve na stranici. Ponekad ih prevrćemo, da saznamo šta je s druge strane, i svako ima svoju priču o nekoj ženi ili nekom bordelu, o opijumskoj noći ili ratu. Toga se bojimo. Bojimo se strasti i smejemo se prejakoj ljubavi i onima koji previše vole.
A opet, čeznemo da nešto osetimo.
__________________________________
Kad strast prvi put dođe u poznijim godinama, odricanje od nje je teže. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo đavolski izbori. Da li će reći zbogom svemu što poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da će ponovo videti kopno? Hoće li odbaciti svakodnevne stvari koje su činile život podnošljivim i zanemariti osećanja starih prijatelja, možda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoće li se poneti kao da su dvadesetak godina mlađi, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno neće.
A ako to i učine, moraćeš da ih svežeš za katarku dok lađa isplovljava, jer je zov sirena jezivo slušati i mogli bi poludeti kad pomisle šta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naučiš da žongliraš; da činiš ono što smo mi činili devet noći.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treći je da odbiješ strast. Onako kako bi razuman čovek odbio leoparda u kući, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi računati da ćes lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaćeš makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim što mu se daje.
Posle devet noći mora stići deseta i nakon svakog očajničkog sastanka, očajavaćeš za još jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbiješ, a onda otkriješ da ti kuću pohodi duh nekog leoparda.
Crveni krin Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne mecu rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“
__________________________________
"- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret. On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila. - Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete "Ne mogu!" On vam nije ništa? - Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti. - Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje. - Ništa o tome ne znam. Zašto? - Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol... Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti" __________________________________
Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče: -Imaš ljubavnika!“ __________________________________ "- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege."
Ceo život provedemo želeći da nešto dostignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. Ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. Ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.
Matija Bećković,
„O međuvremenu“
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!“
Prentice Mulford
„Zablude života“
Nadati se usprkos svakoj nadi je visoka mudrost koju je do sada dosegla samo ljubav.
Belu magiju želje neće niko naučiti iz tuđeg iskustva ma koliko svedočanstvo i primer bili očigledni, ma koliko snažno bilo čudo tuđeg života. Oni mogu služiti samo kao poticaj, kao predlog, nikad kao primer, jer kao što postoje opšti zakoni kojima smo svi podložni, tako postoje i individualni.
Upravo je čovek jedninstven, neusporediv i nezamenjiv.
Ja ne mogu stići do sreće po Vašem tragu, niti Vi po mom jer mi dolazimo iz različitih smerova večnosti.
Naše jezgre bića zastrte su životom, međusobno stranim.
Ni dve reči nemaju isto znaženje za dvoje ljudi, još manje isto iskustvo.
Kad se severni medved veseli, tigar dobija ozebline…
Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo veće zgrade ali kraće živce, šire puteve a uža gledišta.Trošimo više ali imamo manje,kupujemo više ali uživamo manje.Imamo veće kuće i manje porodice,više pogodnosti a manje vremena.
Imamo više diploma ali manje razuma,više znanja ali manje rasuđivanja,više stručnjaka ali ipak više problema,više medicine ali manje zdravlja.
Pijemo previše,pušimo previše,trošimo nesmotreno,smemo se premalo,vozimo prebzo,previše se ljutimo,prekasno ležemo,ustajemo previše umorni,čitamo pomalo,gledamo TV previše i molimo se preretko.
Umnogostručili smo naše imetke ali smanjili svoje vrednosti.
Govorimo previše,volimo preretko i mrzimo prečesto.
Naučili smo kako da preživljavamo ali ne i kako da živimo.
Dodali smo godine životu ali ne i život godinama.
Stigli smo sve do meseca i natrag ali imamo poteškoće da pređemo preko ulice,da upoznamo novog komšiju.
Osvojili smo vanjski prostor ali ne i unutrašnji.
Uradili smo velike stvari ali ne i bolje.
Očistili smo zrak ali zagadili dušu.Savladali smo atom ali ne i svoje predrasude.
Pišemo više ali učimo manje.Planiramo više ali postižemo manje.
Naučili smo žuriti ali ne i čekati. Pravimo više kompjutera da sadrže sve više informacija,da proizvode više kopija,a u stvari komuniciramo manje i manje.
Ovo su vremena brze prehrane i sporog varenja,velikih ljudi i sitnih karaktera,brzih zarada i plitkih odnosa.
Ovo su dani dve plate ali više razvoda,luksuznijih kuća ali uništenih domova.
Ovo su dani brzih putovanja,višekratnih pelena,moralnosti koja se može odbaciti,jednodnevih predstava,preteških tela i tableta koje čine sve od hrane,da utišaju i da ubiju.
Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu a ništa u skladištu.
Vreme kada vam tehnologija može doneti pismo i vreme kada možete odabrati da li ćete ga podeliti sa nekim ili obrisati.
Zapamtite,recite poneku ljubaznu reč onome koji vas gleda sa strahopoštovanjem,jer ta mala osoba će sutra odrasti i otići.
jetite se da date topao zagrljaj onome kraj vas jer je to jedino blago koje možete dati srcem a ne košta ni pare.
Setite se da kažete ono „volim te“vašim voljenima,ali najviše od svega i mislite tako.
Poljubac,zagrljaj se zakrpiti povredu,setite se držati za ruke i ceniti momente jer jednog dana ta osoba neće biti tu ponovo.
Dajte vremena,dajte ljubavi, podelite vaše dragocjene misli s' drugima.
1.Odacite brojeve.Starosnu dob,težinu,visinu...prepustite to doktorima,zato ih plaćamo.
2.Zadržite samo vesele prijatelje.Loša raspoloženja vas jedino vuku ka dnu.
3.Nastavite učiti.Naučite više o veštinama,vrtlarstvu,...o bilo čemu.Nikad ne dajte mozgu da bude besposlen.Besposlen um je radionica lošega.A ime lošeg je Alchajmerova bolest.
4.Uživajte u jednostavnim stvarima.
5.Smejte se često,dugo i glasno.Smejte se dok ne izgubite dah.
6.Suze se dešavaju.Izdržite,odbolujte i produžite dalje.Jedina osoba koja je uz nas celi život smo mi sami.Budite ŽIVI dok ste živi.
7.Okružite se onim što volite,bila to obitelj,ljubimci,uspomene,muzika ,biljke,hobiji,..b ilo šta.Vaš dok je vaše sklonište.
8.Cenite svoje zdravlje.Ako je dobro čuvajte ga.Ako je nestabilno popravite ga.Ako ga možete popraviti,nađite pomoć.
9.Ne preuzimajte krivicu.Krenite na put do šetališta,do obližnje pokrajine,do strane zemlje,ali NE tamo gdje je krivica.
10.Recite ljudima koje volite da ih volite u svakoj prilici.
I zapamtite:
Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo,nego momentima koji nam oduzmu dah.
Lorka (1898-1936) je jedan od najvećih pesnika španskog govornog područja 20. veka. Tragična sudbina doprinela je da postane legenda. Kako je primetio prof. dr Radivoje Konstantinović Lorkino ime su mnogi zloupotrebljavali stvarajući od njega komunističku ikonu, a on je bio samo demokratski opredeljen intelektualac. Po stilu neoromantičar, po vokaciji tipičan Španac koji je voleo španske srednjovekovne balade, narodnu i ciganska tradiciju rodne Andalusije.To nije samo poezija ljubavi nego i smrti. Opsežan tekst o Lorki od autora Borislava Lalića
I povedoh je do reke
verujući devojka je.
Al udana ona beše.
Jakovljevo beše, noću
i skoro po dogovoru
Fenjeri se ugasiše,
zrikavci se upališe
Za poslednjim uglovima
dotakoh se snenih dojki
i dojke se otvoriše
kao struci od zumbula
Poškropljena njena suknja
zvonila mi u ušima
kao teška peča svile
koju deset noža para.
Bez srebrna svetla u vrhu
uzrastoše silna stabla,
uokolo obzor pasa
daleko od reke lajo.
Kad pređosmo ostružnice
i glogove i sitine
ispod grmlja njene kose
jamicu u mulju iskopah
Ja kravatu svoju skidoh
Ona skide svoju halju,
Ja odbacih pas sa oružjem
ona četiri zobunca.
Smilje i nijedna školjka
tako fine puti nema,
pod mesecom svi kristali
takvim sjajem se ne sjaje.
Izmicala njena bedra
kao ribe zatečene,
bedra napol puna ognja,
bedra napol puna leda
Te sam noći prevalio
ponajlepšu od svih cesta
na ždrebici od sedefa
bez uzda i bez stremena.
Muško sam i neću reći
stvari što mi ona reče.
Luč razbora zapoveda
suzdržano da se vladam.
Celovima, peskom blatnu
odvedoh je tad do reke
S vetrom su se mačevali
viti mači perunika
.
Poneh se kakav jesam.
Ko što pravi Ciganin mora.
Darovah joj kotaricu
veliku od žute svile
I ne htedoh zaljubit se
jer imajuć ona muža
devojkom se meni kaza
__________________________
DRUGI PREVOD
I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti
u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
____________________________
TREĆI PREVOD
Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al’ udata ona beše.
To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.
Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Šuštanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kad komad svile
deset oštrih kama seće.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.
I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide veo sa sebe.
Ja opasaš s revolverom.
Ona jeleke svilene.
Nit’ smilje nit’ puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.
Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem
pamet nalaze mi i poštenje.
Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.
Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.
Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke
____________________________________
PONOĆNI VETAR
Previše se plašim
umrlog lisca
plašim se livada
kad ih rosa kiti.
Ja idem da zaspim,
ako me ne prenes,
hladno ću ti srce
uz bok ostaviti.
Šta je to što zvoni
u daljini?
Ljubav.Vetar u staklima,
ljubavi moja
Stavih ti đerdane
s biserjem od zore.
Zašto me ostavljaš
na putu da patim?
kad pođeš daleko,
moja ptica plače
i vinograd zelen
neće vina dati.
_____________________________________
KRIK PREMA RIMU
Federico Garcia Lorca
(S tornja Crysler Buildinga)
Blokovi kuća lagano izranjeni
finim srebrnim sabljicama,
oblaci razderani koraljnom rukom
što na plećima nosi ognjeni badem,
ribe od sičana kao morski psi,
morski psi kao kapi plača koje će zaslepiti mnoštvo,
ruže koje ranjavaju
i igle postavljene u cevi krvi,
dušmanski svetovi i ljubavi crvima pokrite
pasće na tebe. Pasće na veliku kupolu
koju vojnički jezici uljem premazuju
gde čovek neki mokri po blještavu golubu
i pljuje izmrvljen ugalj
okružen hiljadama zvončića.
Jer više nema nikoga ko bi delio hleb i vino,
ni ko bi gajio travu u ustima mrtvaca,
ni ko bi prostro platno za počinak,
ni onoga koji bi plakao zbog ranjenih slonova.
Ima još samo milion kovača
što lance kuju za decu koja će se roditi.
Ima još samo milion stolara
što prave samo sanduke mrtvačke bez krsta.
Ima još samo gomila puna jadikovki
koja razdrljuje odeću u očekivanju tanadi.
Čovek što prezire goluba trebalo bi da progovori,
trebalo bi da go viče među stubovima,
da sebi injekciju dade i da se zarazi gubom
i da proplače tako jezovitim suzama
da mu se od njih rastopi prstenje i dijamantni telefoni.
Ali čovek u belo obučen
ne zna za tajnu klasja,
ne zna za jauke rodilje,
ne zna da Hrist još uvek može podariti vodu,
ne zna da kovani novac sažiže čudesni poljubac
i jagnjećom krvlju zaleva slaboumni kljun fazana.
Učitelji govore deci
o čudesnoj svetlosti koja dolazi s gore;
ali ono što stiže to je množina kloaka
iz kojih vrište mračne nimfe kolere.
Učitelji pobožno pokazuju goleme kupole pune tamjana,
ali pod kipovima nema ljubavi,
nema ljubavi pod očima od konačna stakla.
Ljubav je u telesima koja žeđ razdire,
u malenoj kolibi koja se s poplavom bori;
ljubav je u rovoviam gde se bore zmije gladi,
na tužnu moru koje njiše mrtve galebove
i u pretamnom i ubojnom poljupcu pod uzglavljem.
Ali starac prozirnih ruku
reći će: ljubav, ljubav, ljubav,
i odobravat će mu milioni umirućih;
reći će: ljubav, ljubav, ljubav
u tkanini koja treperi od nežnosti;
reći će: mir, mir, mir
među drhtajima noževa i dinjama dinamita;
reći će: ljubav, ljubav, ljubav
sve dok mu se usne ne prometnu u srebro.
U međuvremenu, u međuvremenu, jao, u međuvremenu,
Crnci koji odnose pljuvačnice,
mladići što drhte pod bledim nasiljem upravnika,
žene utopljene u mineralnim uljima,
gomila odana čekiću, violini i oblaku,
Vikaće makar joj mozak o zid razmrskali,
vikaće pod kupolama,
vikaće mahnita od vatre,
vikaće mahnita od snega,
vikaće s glavom punom izmeta,
vikaće kao sve noći u jednu skupljene,
vikaće tako razdrtim glasom
sve dok gradovi ne zadrhte kao devojčice
i razbiju tamnice ulja i muzike,
jer hoćemo naš kruh svagdašnji,
cvet oskoruše i trajnu nežnost okrunjenu,
jer hoćemo da se ispuni volja Zemlje
koja daje plodove za sve ljude.
(Miličević)
____________________________________
Šta je to što zvoni
u daljini?
Ljubav.Vetar u staklima.
Ljubavi moja.
Ti nikada nećeš znati,
svingo moja nežna,
da sam te mnogo
voleo u duši u zore oblačne
kada kiša lije,
a s uvele grane gnezdo se ruši.
Šta je to što zvoni
u daljini?
Ljubav.Vetar u staklima ljubavi moja..
Američki naučnik Kristofer Morer, koji se bavi proučavanjem španskog jezika i književnosti, predavač na Bostonskom univerzitetu, našao je u arhivi Kongresne biblioteke u Vašingtonu rukopis pesme Federika Garsije Lorke, piše Gardian (The Guardian) u broju (11. januar 2011).
Nađena pesma nosi naslov "Njujork (opis i optužba)" (Oficina y denuncia) i jedna je od centralnih u zbirci "Pesnik u Njujorku" objavljena 1940. Ta zbirka se sastoji od pesama napisanih 1929. i 1930. godine dok je Lorka boravio u SAD i uzima se za reperezentativni obrazac pesnikovog stvaralaštva.
Kristofer Morer je pronašao tu pesmu za vreme dok je pripremao knjigu o Lorkinom životu u SAD i na Kubi. On je izjavio da je to neobičan i dragocen poetski dokumenat, tim pre što se taj rukopis ne spominje ni u jednom radu o Lorkinom poetskom opusu.
Zbirku pesama "Pesnik u Njujorku" objavio je četiri godine posle Lorkine smrti španski pisac Hose Bergamin kome je pesnik predao rukopis i štampane listove sa pesmama. Nakon Bergaminove smrti, rukopis je nestao i o njemu se ništa nije znalo sve do 1999. kad je pronađen u jednom privatnom arhivu.
Godine 2003. rukopis je otkupio Fond Garsije Lorke. Na osnovu građe kojom raspolaže, kao i drugih pesnikovih rukopisa, Fond ima u planu da izda sabrana dela jednog od najvećih španskih i svetskih pesnika prve polovine minulog veka, Federika Garsije Lorke.
Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Tišina izujedana od žaba
liči na tanak veo
sav išaran
lunama nekim mladim i zelenim.
U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnričnih.
Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade..
________________________________
Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.
U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.
Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra.
_____________________________________
GAZELA STRAŠNOG PRISUSTVA
Hoću da voda ostane bez korita.
Hoću da vetar ostane bez doline.
Da noć ostane bez očiju
i moje srce bez zlatnog cveta.
Da volovi razgovaraju sa širokim lišćem
i da glista umre u hladu.
Da blistaju zubi lobanje
i da žuta boja preplavi svilu.
Mogu da podnesem suton zelenog otrova
i slomljene lukove gde pati vreme.
Ali ne pokazuj mi svoju čistu nagotu
kao otvoreni crni kaktus u šiblju.
Ostavi me sa čežnjom tamnih planeta
ali ne pokazuj mi tvoj sveži struk.
___________________________________
ŠKOLJKA
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevušilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
_________________________________
SEVILJSKA PESMICA
U narandžama jutro se ogleda. Pčele od zlata traže kaplju meda. A gde da nađu meda, Izabela? On je u modrom svetu, Izabela. U cvetu ruzmarina oko tvog čela. (Stolica od zlata za Mavra Ferhata, a njegovoj ženi tronožac drveni!) U narandžama jutro se ogleda.
______________________________________
SAN
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'',
reče moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka i kraja su iste.
U maglu ode i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi
sada stazom niz neko ružičasto polje. '
'Okani me se!'',
kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji, puno tuge.
Pala je noć borama izbrazdana i senkama.
Preda mnom put osvetljen
blistavim i modrim očima mog jarca.
_________________________________________
TRI PRIČICE O VETRU Vetar je stigao crven od zapaljivog brega i postao zelen, zelen od reke. Zatim je postao ljubičast, žut i - već se izvio nad poljima žitnim kao napeti sedmobijni luk. Vetar malakše. Gore sunce, dole drhtave alge jablanova. I srce moje ustreptalo. Vetar malakše oko pet po podne.
Bez ptica. Lahor talasav kao raspletene vlasi u devojke. Kao valovi sa starinskih slika. Lahor nabuja kao voda i preplavi - poput balsama belog - sve tesnace i već se razmrskava u sudaru sa prsima planina. _________________________________________
IZLAZAK MESECA Kad mesec izlazi, zvona nestaju, a javljaju se staze neprohodne. Kad mesec izlazi, more prekriva zemlju, a srce se oseća otok u beskraju. Niko ne jede naranđe pod punim mesecom. A treba jesti voće zeleno i hladno. Kad mesec izlazi sa sto jednakih lica, srebrni novčići u džepu jecaju. ____________________________________ ROMANSA MESEČARKA
Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa senkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S očima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog meseca,
Stvari Što je posmatraju
Ona ne može da gleda.
Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvezde
Dolaze sa ribom sene
što svitanju put prostire.
Smokva se uz vetar tare
Grubom korom svojih grana,
A šuma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko će doći? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.
Kume ja menjati želim
konja svog za kuću njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj nož za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume
Krvareći stigoh evo.
Kad bih ja to momce mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja više nisam ja
kuca više moja nije.
Kume umro bih na odru
ako može od čelika
zastrtom holandskim platnom
dolično, ne žaleć sveta.
Zar ne vidiš moju ranu
Od grudi do grle cveta!
Tri stotine crnih ruža
na belini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al’ ja nisam više ja,
Nit je kuća više moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaći pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mesečeva
Odakle se voda sleva.
Dva kuma se već uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru sto se rađa pali.
Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskošni vetar ostavlja
Čudan okus na usnama
Mente, žuši i bosilja.
Gde je reći meni kume
Tvoja kćerka miljenica?
Kolko puta čekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta čekat će te
Crne kose hladna lica!
Iznad zrcala studenca
Ciganka se njiše jedna.
Puti i kose zelene
Očiju od srebra ledna.
Nad vodom je podržava
Smrzla siga mesečeva.
Noć je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udaraju
Grubo pijani žandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.
____________________________________
PESMA ODLAZEĆEM DANU
Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.
U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.
Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
_____________________________________
Školjka
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda
_________________________________________
ŽELJA
Samo tvoje toplo srce,
i ništa više.
Moj raj je polje
bez slavuja
i lire,
s jednom skromnom rekom
i malenim vrutkom.
Bez ostruge vetra
u hvojama,
bez zvezde što bi htela
listom biti.
Golema svetlost
koja bi bila
kresnica
druge svetlosti,
u nekom polju
skrhanih pogleda.
Čisti počinak
i tamo celovi naši,
zvonki madeži jeke
rastvorili bi se
u daljini.
I tvoje toplo srce,
i ništa više.
______________________________________
Kad umrem,
Sahranite me
U pesku.
S gitarom.
Kad umrem,
Sahranite me
Između narandži i trava.
S gitarom.
Kad umrem,
Sahranite me i u vetar.
S gitarom.
Kad umrem,
S mojom gitarom
