Šarl Bodler

Muzika me često ponese ko more!

Prema bledoj zvezdi

Ispod mutnog svoda,kroz širine prostore

Jedrenjak moj jezdi,

Pluća se napune,i grudi se moje

Napnu, ko jedra,

Penjem se na lađe valova,koje

Noć je prekrila,

Kao brod u kome sve žice drhture

Bez sna i odmora,

Ljuskaju me vetrovi i grčevi bure

Iznad ponora

Katkad:površ gde se ništa ne događa

Sem moga beznađa!

________________________________________________

Ja te obožavam kao nebo noću,

O posudo tuge, i tvoju mirnoću

Ja ljubim sve više što mi bežiš dalje

Pa i makar mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala

Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrčem i skačem

I k'o crv lesinu ne bih dao jačem!

I meni je draga, u očaju slepom,

Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

___________________________________________

Proklet bio zauvek prvi zanesenjak

Koji se u gluposti svojoj opi htenjem

Da jalov čvor razmrsi,kom nema rešenja,

I da tajnu ljubavi meša sa poštenjem

Jer ko god o mističnom skladu nekom bunca

Gde se mrak sjedinjuje sa svetlošću vrelom

Neće ognjem ljubavi, tog crvenog sunca,

Nikada da ogreje obamrlo telo! "

Ta opora jalovost vaših bludnih slasti

Kožu vam sasušuje, žeđ vaš jače mori,

I na vetru pomamnom pohotne vam strasti

Ko stara se zastava vaša put viori.

Kao vuci lutajte, duše raskalašne,

Daleko od naroda živih, pustinjama;

Idite za pozivom svoje kobi strašne,

Bežeći od beskraja koji je u vama!

_________________________________________________

San radoznala čoveka

Poznaš li ko ja užitak što guši,

Kažu li za tebe: “Gle osobenjaka!”

-Ja sam umirao. U mojoj se duši

pojavio užas, al i želja jaka;

strah i živa nada na mene se ruši.

Sve kako klepsidra sipa zrnca laka,

Muka sladi usta premda ih i suši;

Od poznatih stvari daleko je svaka.

Bio sam ko dete željno pozorišta

Što spušteni zastor mrzi kao ništa!

Konačno je hladna istina preda mnom;

Mrtav bez čuđenja. Strašno svetlo šalje

Zora. – E pa onda? Zar se šale sa mnom?

Podigli su zastor i ja čekam dalje.

_________________________________________________________

Cvetovi zla

Miran kao mudrac i nježan kao prokletnik,
...govorim:
Volim te, o moj prelijepi, o moj dražesni...
Koliko puta...
Tvoja pijančevanja bez žeđi i tvoje ljubavi bez duše
Tvoju čežnju za beskrajem
Što se posvuda, čak i u zlu, ispoljava
Tvoje bombe, tvoje bodeže, tvoje pobjede, tvoje svetkovine
Tvoja sjetna predgrađa
Tvoje jeftine hotele
Tvoje vrtove pune uzdaha i spektakla
Tvoje hramove što bljuju molitve i glazbu
Tvoja djetinja očajanja, tvoje lude staračke igre,
Tvoja obeshrabrenja;
I tvoje vatromete, praskove radosti,
Koji nasmijavaju nebo, njemo i mračno.

Tvoj časni porok, što izvaljen sa svile viri
I tvoju smiješnu vrlinu i nesretni njen pogled,
Kad se, nježna, zanosi za raskoš koju širi.
Tvoja odbačena načela i popljuvane zakone
Tvoje gorde spomenike o koje se vješaju magle,
Tvoja metalna kubeta, obasjana suncem.

Tvoje kazališne svodove i čarobne glasove,
Tvoje strave, tvoje topove, zaglušne orkestre,
Tvoje pločnike dignute u barikade.

Tvoje male govornike, što govore s patosom, barokno,
Što propovijedaju ljubav, i napokon tvoje kanale pune krvi,
Što poniru u Pakao ko bujni Orinoko.Tvoje anđele, tvoje lakrdijaše u starim prnjama,

Anđele odjevene u zlato, u purpur i jakintov ledac...
O svi vi, budite svjedoci da sam izvršio svoju dužnost
Kao dobar kemičar i kao kakav svetac.

Jer ja iz svake stvari izlučih suštinu.

Ti mi dade sav svoj glib, a ja ga stvorih zlatom.

_________________________________________________

Kiše i magle

O vi jeseni pozne, zime, proljeća s blatom
Uspavljujuća doba! Vas volim, hvalim zato

Što tada obavija mrtvački plašt magleni
I nejasnoća groba – mozak i srce meni

Na toj velikoj ravni, kad hladan vetar hukne,
I vetrokaz u dugim noćima kad promukne

Tu moja duša lepše no za mlakih aprila
Široko rasklopiće svoja gavranska krila.

Ničega slađeg srcu, krcatu grobnom tugom,
I po kojem se inje hvatalo vrlo dugo,


Bled godišnja doba, podneblja tih kraljice,
Nego da stalno gleda vaše blede tmice,

Osim u bezmesečnoj večeri da, udvoje,
Na logu slučajnome uspava boli svoje.
___________________________________________

KOSA

O, runo kovrčavo što se do pleća prosu!

O, ushićenja! Miris otežao i mlak!

Da naselim naš ležaj uspomenama što su

usnule u njoj, ja ću noćas tu gustu kosu

kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna čežnje, Afrika koja pali,

sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,

živi u tvome mraku, lugu razmirisali!

Ko što duhove druge nose muzike vali,

tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otići ću u ona podneblja žarka, gde se

čovek i drvo, sočni, gube po ceo dan;

vitice snažne, neka vaš talas me ponese!

O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se

u tebi ovo krije kao bleštavi san!

Krije se luka bučna gde duša može piti

u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;

gde brodovi po zlatu i svili klize viti

i šire svoje ruke zeleći zagrliti

večitu jaru kojom nebeski trepti luk

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda

u crnom okeanu u kom još jedan spi;

a moj duh utančani njihan valjanjem broda

umeće da te nadje, lenjosti puna ploda,

mirisna dokolico, večita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,

vraćaš mi azur kojim nebeski blista svod;

maljavi rub me tvoga pramenja očarava

stopljenim dahom što ga opojno isparava

palmovo ulje, katran, mošus, vanilin plod.

Dugo ću – večito ću! – zasipati rubinom,

biserom i safirom taj teški gusti plašt,

te da mi vazda toliš želju kad bukne tminom!

Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrč što vinom

sećanja poji mene, jedina moja slast?

_______________________________________________

Suton

Evo ljupko veče, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka nečujno se šulja;
Ko ložnica velja nebo se zatvara,
A čovek nestrpljiv u zver se pretvara.
O prijazno veče, priželjkuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i bolni -:
'Radili smo danas''! - veče melem nosi

Duša koja trpi i počinak prosi,
Starcu učenjaku kome veđe teže,
I radniku svakom koji trudan leže.

U zraku, međutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svetla na vetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
Ko mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krči sebi put potajni,
Dušmaninu sličan, sprema prepad tajni;
 
Rujući po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Čoveka siše.
Odsvakud se čuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gde koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što noću za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut će radu:
Provalit će vrata i opljačkati kase
Da požive malo, odenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom času

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je čas kad patnje bolesnih su ljuće
Mračana Noć ih davi i u ponoć vuče
- u bezdanu jamu, zajedničku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više neće uveče kraj vatre
Sa voljenom dušom da sede i snatre.
A koliki nisu osetili nikad 
Toplinu svog doma, nit živeli ikad!

____________________________________________

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku 
U tlu masnih gruda, gde puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od sveta suze žalosnice,
Živ, pre bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvemaI recite:
patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to telo moje.

 _______________________________________

Miris

Čitaoče, reci, udahnu li kada

Zrak crvke starinske, gdje se tamjan vije?
S nasladom, polako, da l' uskrsnu kada
Dah mošusa starog, što torbica krije?
Zanosom dubokim opaja nas lako
Sjaj minulih dana, kad obasja zjene!
Nad ljubljenim tijelom ljubavnik se tako
Nadvija i srče pelud uspomene.
Njena teška kosa mirisna je puna,
Iz nje vonj divljine vio se i peo
kao tamjan loga i omame veo.
A iz haljine njene od meka baršuna,
Što mladošću nagom natopljena sva je,
Hlapio se miris krzna u odaje.

 __________________________________________

 

Smrt umetnika

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko čelo, mutno izobličenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrečenje,
koliko, moj toboče, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošićemo duše
i mnoge ćemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijući se u čelo i u grudi,
a nada im je, mračni Kapitol, samo ovo:
da će im Smrt, lebdeći ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cveće da razbudi!

__________________________________________

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku sunce ulazi i sviće;
Ko olujno nebo ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezde pade?
Uz tvoj skut se Udes moto ko pseto;
Nasumice rasipaš radost i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A Porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ožareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Dahtavi ljubavnik povijen pod dragom
Sliči smrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, zar je bitno,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta!
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Đavo? Anđeo ili Sirena,
Zar je bitno, činiš li- o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!-
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

__________________________________

BUNTOVNIK

Gnevni Anđeo k'o orao doleti,
Zgrabi punu šaku kose nevernika,
Strese ga i reče: “Pravila se seti!
Tvoj sam Anđeo i mač tvog zakonika!"

Znaj, ljubiti treba i to drage volje,
Siromašnog, zlobnog, grbavog i glupog,
Da možeš Isusu kada siđe dole,
Prostrti sag od svog milosrđa skupog.

To je ljubav! Ako ti se umor javi,
Zagrej svoje srce na Nebeskoj slavi;
Tako ćeš spoznati pravu, trajnu sreću!”

Anđeo što ljubi i kažnjava htenjem,
Gigantskim šakama preti izopćenjem,
A prokletnik opet odgovara: « Neću».

__________________________________

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

_____________________________________

Ukoliko čovek odmiče u životu i ukoliko stvari počinje sagledavati s veće visine, ono što svet obično naziva lepotom znatno gubi od svoga značaja; a isto tako i naslada, i mnoge druge gluposti. U očima koje su izgubile iluzije i postale ubuduće pronicljive, sva godišnja doba imaju svoju vrednost, te zima nije najgora niti najmanje vilinska. Od tog trenutka lepota će postati samo obećanje sreće. Stendal je to, čini mi se, rekao. Lepota postaje oblik koji obezbeđuje najviše dobrote, vernosti zakletvi, lojalnosti u izvršavanju ugovora, prefinjenosti u opštenju s ljudima. Ružnoća postaje svirepost, tvrdičluk, glupost, laž. Većina mladih ljudi o tome ni pojma nema, a sve to doznaje na svoju štetu. Neki od nas to znaju danas; ali se to zna samo za sebe sama. Kad predstava Vrline i Ljubavi ne bi bila upletena u sva naša zadovoljstva, sva naša zadovoljstva bi postala samo mučenja i kajanja.

beleške



                    * Ostale pesme na blogu At or whit me : Charles Baudelaire

DESANKA MAKSIMOVIĆ

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.


Strah


Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja našeg drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje našeg drugovanja.
Mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti
od čudesnog tugovanja:
Što tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i šumu u suncu celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.

Halil Dzubran, Tvoja misao i moja, Mirisni plodovi duše

A jeste li čuli ili videli Silu koja je vladara učinila gospodarem ove carevine? Vi niste videli tu Silu otelovljenu, niti ste je čuli da govori, ali osećate da postoji duboko u vašim dušama; pred njom se moleći, klanjate se i dozivate je rečima: »Gospode naš koji jesi na nebesima.«

Da, vaš Otac nebeski je taj koji postavlja careve i emire i On je svemogući. Međutim, verujete li da vaš Otac koji vas voli i poučava putevima Istine posredovanjem svojih poslanika želi da budete ugnjetavani i poniženi? Verujete li da Bog koji u oblacima šalje kišu, iz semenja izvodi raslinje, iz cvetova razvija plodove, da On želi da budete gladni i omalovaženi zato da bi jedan od vas postao napuhan i da bi uživao? Verujete li da Večni Duh, koji vam je darovao ljubav prema ženi, ljubav prema deci, samilost prema bližnjem, postavlja vam surovog gospodara koji nad vama čini nasilje i pretvara vas u robove? Verujete li da Večni Zakoni koji vam čine dragom svetlost života šalju nekoga ko vam čini dragom tamu smrti? Verujete li da je Priroda poslala određene sile u vaša tela da bi vas podčinila nejakima?

Vi ne verujete u te stvari, jer ako biste tako verovali, postali biste oni koji ne veruju u božansku istinu, koji ne veruju u Svetlost Istine što sija svim ljudima. Što vas, onda, tera da pomažete zlikovcu protiv samih sebe? Zašto se plašite volje Boga koji vas je slobodne poslao na ovaj sviet, a vi postajete robovi onima koji se bune protiv njegovih zakona? Kako ćete podići pogled prema silnome Bogu i nazvati Ga Ocem, a zatim poviti vratove pred nejakim čovekom koga zovete gospodarem? Kako mogu biti zadovoljna Božja deca time da budu ljudski robovi? Zar vas Isus nije nazvao braćom, a sada vas šejh Abas naziva slugama? Zar vas Isus nije učinio slobodnim ljudima Duha i Istine, a sada vas emir čini robovima nepravde i pokvarenosti?

Zar vam Isus nije podigao glave prema nebesima, a vi ih ka zemlji spuštate? Zar nije Isus ulio svetlost u vaša srca, a vi ih uranjate u tamu?

Bog je poslao vaše duše u ovaj život kao blistavu zraku koja raste uz spoznaju, postaje još lepši otkrivanjem tajni dana i noći, pa zašto ga zasipate pepelom da bi se ugasio? Bog je vašim dušama darovao krila da biste njima plovili prostranstvima ljubavi i slobode, a zašto ih vi svojim rukama podvezujete i kao insekti po zemljinoj kori gmižete? Bog je u vaša srca zasejao semenje sreće, a zašto ga vadite i na stenu bacate da ga vrane pozoblju i raznesu vetrovi? Bog vam je dao sinove i kćeri da biste ih uputili putem Istine, da biste im srca ispunili himnama Univerzumu, ostavili im radost življenja u dragoceno nasleđe, a zašto ih vi ubijate i za sobom ostavljate kao pokojnike, kao tuđince u vlastitome zavičaju, kao nesretnike pred samim suncem? Zar nije otac koji svog slobodnog sina ostavi kao roba nalik na oca od koga sin traži kruha, a on mu kamen daje? Zar niste videli kako poljske ptice uče svoje ptiće da lete, a zašto vi svoju decu učite da vuku okove i lance? Zar niste videli kako poljsko cveće sunčevoj svetlosti nudi svoje semenje, a zašto vi svoju decu predajete hladnoj tmini?

TVOJA MISAO I MOJA

Tvoja misao je drvo duboko ukorenjeno u tle tradicije čije grane rastu u snazi neprekidnosti.
Moja misao je oblik koji se kreće u prostoru.Ona se preobraća u kapljice koje, kada padnu,obrazuju potok koji peva svojim putem do mora. Zatim,on se diže kao para prema nebu.
Tvoja misao je tvrđava koju ni munja ni oluja ne može da potrese.
Moja misao je nežan list koji se povija u svakom pravcu i nalazi zadovoljstvo u svom savijanju.
Tvoja misao je stara dogma koja ne može tebe da izmeni niti je ti možeš izmeniti.
Moja misao je nova i ona me ispituje i ja nju ispitujem jutrom i večerom.
Ti imas svoju misao i ja imam svoju.
Tvoja misao ti dopušta da veruješ u nejednaku borbu jakih protiv slabih i da prefinjeni podvaljuju prostim ljudima.
Moja misao rađa u meni želju da kopam zemlju sa svojom motikom, da žanjem sa mojim srpom, da svoj dom gradim od kamena i maltera, da moju odeću tkam od vunenih i lanenih niti.
Tvoja misao te nagoni da se vezuješ za bogastvo i uglednost.
Moja nalaze da se pouzdam samo u sebe.
Tvoja misao podržava slavu i pokazivanje.
Moja me savetuje i moli da odbacim uvaženost i da je smatram zrncem peska bacenim na obalu večnosti.
Tvoja misao u tvoje srce usađuje drskost i nadmoćnost.
Moja u meni usađuje ljubav za mir i za nezavisnost.
Tvoja misao stvara snove o palatama sa nameštajem od sandalovine prošarane sa draguljima i posteljama načinjenim od upredenog svilenog konca.
Moja misao govori nežno na moje uši:"Budi čist u telu i duhu čak i ako nemaš gde da spustiš svoju glavu".
Tvoja misao te podstiče da težiš za titulama i za položajima.
Moja me bodri za skromnu službu.
Ti imas svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao je društvena nauka,verski i politički rečnik.
Moja je prosto načelo.
Tvoja misao govori o ženi lepoj, ružnoj, cednoj, bludnici intelegentnoj i glupoj.
Moja u svakoj ženi vidi majku, sestru i kćer svakog čoveka.
Predmet tvojih misli su lipovi proizvod monopola, da su kriminalci potomci tirana,a da su ubice srodne ubijenima.
Tvoja misao opisuje zakone, sudove i kazne.
Moja objašnjava, da kad čovek pravi zakon, on ga ili prekršava ili mu se pokorava. Ako postoji jedan osnovni zakon, mi smo svi jedno pred njim. Onaj ko prezire bednika, sam je bednik. Onaj ko uzdiže svoj prezir prema gresnicima, uzdiže svoj prezir prema celom čovečanstvu.
Tvoja misao je upućena na veštaka, umetnika, intelektualca, filozofa, sveštenika.
Moja govori o onima koji vole, koji su nežni, iskreni, časni, pravični, ljubazni i o mučenicima.
Tvoja misao podrzava judizam, bramanizam, hrišćanstvo i slam.
U mojoj misli ima samo jedna univerzalna religija čiji su različiti putevi samo prsti voljene ruke Vrhovnog bića.
U tvojoj misli postoij samo pojam bogatog, siromašnog ili prosjaka.
Moja misao drži da nema bogatih već samo čovekov život, da smo svi mi prosjaci i da ne postoji dobrotvor osim samog života.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Prema tvojoj misli,veličina naroda leži u njihovoj politici, njihovim partijama, njihovim koferencijama, njihovim savezima i raspravama.
A moja proglašava da značaj naroda leži u rodu-rod u polju, rod u vinogradu, rod na razboju, rod u stavaonici, rod u majdanu,r od na seći drveta ,rod u uredu i rod u štampi.
Tvoja misao drži da je slava naroda u njihovim herojima. Ona peva u slavu Ramzesa, Aleksandra, Cezara, Haniba i Napoleona.
A moja tvrdi da su pravi heroji: Konfučije, Lao Ce, Sokrat, Platon, Abi Taleb, El Gazali, DZalal Eddin-El Rumi, Kopernik i Paster.
Tvoja misao vidi moć u armijama, topovima, bojnim brodovima, podmornicama, avionima i otrovnim gasovima.
Ali moja tvrdi da moc lezi u razumu,odvaznosti i istini.Ma koliko jedan tiranin da istraje,on ce na kraju izgubiti.
Tvoja pravi razliku između praktičara i idealista, između dela i celine, između mističara i materijaliste.
Moja shvata da je život jedan i da se njegove težnje, mere i table ne podudaraju sa tvojm težinama i merama. Onaj za koga ti predpostavljaš da je idealista može biti praktičan čovek.
Ti imaš svoju misao i ja imam moju.
Tvoja misao se zanima za rusevine i muzeje,mumije i okamenjene predmete.
Ali moja lebdi u oblacima i izmaglici koja se stalno obnavlja.
Tvoja misao je ustolicena na lobanjama;Posto se ti njome ponosis,ti je takodje,velicas..
Moja misao luta po tami i dalekim dolinama.
Moja misao vise voli bol smrti nego tvoju muziku i igranje.
Tvoja misao je misao ogovaranja i lažnog zadovoljstva.
Moja je misao o onome koji je izgubio svoju zemlju, koji je tuđinac u svom narodu i usamljen među rađacima i prijateljima.
Ti imaš tvoju misao i ja imam moju.

            

Mirisni plodovi duše

"Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku sumovitu prepreku, dospeo sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra.

Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajucć se da za to sledi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, video bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvek u tajnome svetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.

Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.

I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih ''vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.

Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?

Kažem vam, a možda su moje reči veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi:

Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čoveka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čoveka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presuđujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako  čujemo čoveka kako peva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.

Ne, brate, ne sudi o istini u čoveku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove reči ili neko delo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavšs zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.

Katkada u jednome danu posetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.

U toku dana možeš sresti dva čoveka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao videti na iskušenjima, ili u činu  žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto sto i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je senka Duha.

Katkada ides svetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđes u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodreli, neki kao da bi poleteli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vetar dohvatili, a svi su u prelepoj odeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.

Posle izvesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bednim kućama i tesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogreje, pretvore se u oblake prašine. Meštani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negde daleko te napuštaš njihovu zemlju osecajući odvratnost i ogavnost, govoreći:

Razlika između onog što videh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je prolećna i letnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.

Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, video bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj basti. Kada bi tako mogao duze pronicati u njihovu suštinu, video bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrednost.

Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.

Ni vera nije sadrzana u izgledu bogomolja, u onome sto grade sveštenici i tradicija, već  u onome što se krije u dušama i što postoji u namerama.

Ni umetnost nije u onome što čuješ usšma, bilo da je to tiho zvučanje pesama, zvonjava reči u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pesmama; u onome što do tebe dospeva posredstvom kaside, a što je u duši pesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje, gledajući je, vidiš nešto dalje i lepše od nje.

Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim rečima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su reči u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.

Zato me ne smatraj neznalicom pre nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem pre nego što oslobodiš moje biće onoga  što sam od drugih preuzeo. Ne reci:

On je škrtica tesne ruke, pre nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran pre nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svetlosti i zžru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane."

___________________________________

>"Najčudnija i najbezočnija vrsta robovanja na koju naiđoh jest ona što sadašnjicu ljudsku neraskidivo veže za prošlost predaka; što im duše tjđera na klanjanje tradicijama djđedova; što im u mladićka tela uvodi drevne duše, kao u sveže grobove kosti stare.

Videh nemušto robovanje - trajno vezivanje muškarca za ženu koju potcenjuje; telesnu vezanost žene za postelju supruga koga mrzi te im ni jednome nije stalo do života.

Videh nemo robovanje - kada su pojedinci prinuđeni slediti svoju sredinu, krasiti se njenim bojama, njenim se ruhom odevati, te se oglašavaju poput odeka i tela su im nalik senama.

Videh nakazno robovanje - šije moćnika upregnute u jaram obmanjivača, odlučnost jakih ljudi u službi pohotnika što žude za slavom i znamenitošću te se ponašaju poput marioneta što se prstima pokreću, zaustavljaju i razbijaju.

Videh prastaro robovanje - kako duše dečije padaju sa prostranih nebesa u nesretne domove gde nužda i maloumnost druguju, gde poniženje i očaj idu ruku pod ruku te deca stasavaju nesretna, žive kao prestupnici i umiru poročni.

Videh odvratno robovanje - prodavanje predmeta u bescenje i naopako imenovanje stvari: obmanjivanje se naziva oštroumnošću, brbljanje umnošću, slabost blagošću, bojažljivost gordošću.

Videh surovo robovanje - kada se nejaki strahom teraju da govore, pa kazuju ono što ne osećaju, predstavljaju se suprotno svome biću te se nesreća s njima poigrava kao s krpama.

Videh ogavno robovanje - kada jedan narod živi po zakonima drugoga naroda.

Videh nakazno robovanje - kada kraljevski sinovi krunišu kraljeve.

Videh crno robovanje - kada prestupnici svaljuju sram na nedužne.
Videh robovanje samom robovanju, a to je inercija.

Kada sam se umorio prateći generacije i kada mi je dojadilo da gledam prohod naroda, sedoh osamljen u dolini silueta, tamo gde se skrivaju senke minulih vremena i gde počivaju duhovi budućih vekova. Tamo videh slabunjavu siluetu kako osamljena ide zureći u sunce te je zapitah:

- Ko si i kako ti je ime?
- Sloboda je moje ime.
- Gde su ti potomci?
- Jedan je umro razapet, drugi je umro u ludilu, a treći se još ni rodio nije.

Potom mi se izgubi iz vida, u magli."

Pablo Neruda

OVE NOĆI

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer: “Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini".
Noćni vetar kruži nebom I peva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Volio sam je a katkad je I ona mene volela.
U noćima kao ova, držao bih je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me, a katkad sam I ja nju voleo.
Kako da ne ljubim te njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu. Nije važno što moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita I ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo.
Moj glas je iskao vetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripasti će drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ovoj, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

_________________________________________

ZABRANJENO JE

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha,
da otvariš svoje snove.
Zabranjeno je da ostaviš svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo ond kada su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve zato sto je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost,
zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono što daje,
a takodje i ono što uzima.
Zabranjeno je ne potražiti sreću,
ne živeti život sa pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.
_________________________________________

NOĆU

Noću,ljubljena,veži svoje srce za moje
I neka zajedno u snu razbiju tmine
Kao dvostruki bubanj boreći se u šumi
Protiv gustog zida okupanog lišća.

Prolaze noći, crna žeravo sna

Što hvataš niti zemaljskog grožđa
Tačnošću nekog neredovitog voza
Što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano
Zato me ljubi ,veži za čisti pokret,
Za postojanost što kuca u tvojim grudima
Krilima nekog labuda ispod vode,
Da bi na zvezdana pitanja ovog neba
Naš san odgovorio jednim jedinim ključem
I samo jednim vratima koje zatvori tama.

__________________________________

PRE

Pre no što sam te ljubio ništa ne beše moje.
Teturao sam ulicama i stvarima,
Ništa ne beše važno,a sve bez imena
Svet je bio od zraka koji je čekao.

Upoznao sam salone pepeljaste,

Tunele nastanjene mesečinom,
Hangare okrutne koji su se opraštali,
Pitanja što su ustajala u pesku.
Sve beše prazno,mrtvo i nemo,
Palo,napušteno i propalo,
Sve beše neotuđivo strano.
Sve beše tuđe i ničije,
Dok tvoja lepota i tvoje siromaštvo
Ne ispuniše jesen darovima.

________________________________________

KAD UMREM

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima,
Želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
Da me još jednom dirne njihova svežina,

Da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
Hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
Da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli,
I da nastaviš hodati peskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi živeti,
Za tebe sam ljubio i pevao iznad svega,
Zato cvetaj i dalje rascvetana.
Da bi posegla sve što ti moja ljubav naređuje,
Da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,
Da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju.

________________________________

PAMTIM KAKVA SI BILA


Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.
Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen.
Plamenovi sutona u tvom se
oku borili i lišće je padalo
u vodu tvoje duše.

Poput kakva bršljana uz moje
ruke pripita, lišce je sabiralo
tvoj glas tih i skrušen. Kres
zaprepašćenja u kom je žeđ
mi gorela. Umilan plavi zumbul
savijen vrh moje duše.

Osećam, oči ti putuju i jesen
je daleko: Siva kapa, ptičiji
glas i srce kuće prema kojoj
su se selile moje duboke
čežnje i gde sam slao
poljupce vesele ko žar i vruće.

Nebo s nekog broda. Polje sa
bregova. Spomen na te je
svetlo, dim i mir jezera skrušen.
Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali.Suvo
jesensko lišce kovitlalo usred tvoje duše.

_____________________________________

ODA SREĆNOM DANU

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.


Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.


Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srecan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

____________________________________

Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,

nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok raspličem svoje brige
kao mreže zapletene.
Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moj san

kao biljka što se udvostručuje u seni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo
nešto ostaje i vodi nas svetlu života
kao da je pečat sene obeležio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.

______________________________

AKO ME ZABORAVIŠ

Hoću da znam
jednu stvar.
Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.
Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moj.

_________________________________

SAD SI MOJA

Sad si moja. U mom je snu deo tvog sna.
Sad spava i ljubav i bol i težina sva.
Noć je sišla na nevidljivim kotačima,
I ti, jedina, snivaš u meni poput jantara.

Niko drugi, ljubavi moja, neće spavati u mojim snovima.
Pođi, pođimo zajedno, preko voda vremena,
Niko osim tebe neće sa mnom putovati preko sena,
Ni sunce, ni mesec - samo ti, moja zimzelena.

Iz tvojih ruku, sa tvojih mekih otvorenih dlanova
Nežne pesme padaju i nestaju kao kapi,
Sklopila si svoje oči, poput siva krila dva,

Dok ja plutam vodom koja teče, koja me odnosi:
A u svojoj sudbi vrti se noć, zemlja, vetar -
Ja sam bez tebe, sam, samo tvoj san.

_________________________________

SONET O LJUBAVI


Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose
i ulicama hodam ne hraneći se, tih,
kruh mi ne daje snage i zbunjuje me zora,
tražim tekući zvuk tvojih koraka u danu.


Izgladneo sam za tvojim smehom što klizi,
za tvojim rukama boje besne žitnice,
gladan sam bledog kamena tvojih noktiju,
želim ti jesti kožo od netaknutih badema.


Želim jesti munju izgorelu u tvojoj lepoti,
nos koji vlada na tvome oholom licu,
želim jesti nestalu senu tvojih trepavica.


i gladan idem i vračam se njušeći sumrak
tražeći te, tražeći tvoje toplo srce
kao neka puma u samoći Quitratue.

 _________________________________

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.
Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

_________________________________

MOME SU SRCU DOVOLJNE

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poleteće u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši

U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvetne krunice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput vala bežeći neprestano

Rekao sam da si pevala u vetru,
kao što pevaju pinije i jarboli,
ti si kao oni, visoka i ćutljiva
i često tužna kao putovanje.

Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se i ponekad, sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši.
 _________________________________

 NE ZABORAVI BITI SRETAN

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući vaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje obući novu boju,
i ne priča s'onima koje ne poznaje.
Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj u očima
ili naputenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja život
kada nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima,
onaj koji neće dozvoliti
ni jednom u svom zivotu
da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!

________________________________

i stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno sto je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita i ona nije uz mene.

Ista noć odiva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je voleo.
Moj glas je iskao vjtar da joj dodirnem uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, Njeno sjajno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug je zaborav.

Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
I ovi stihovi poslednji koje za nju pišem

Charli Chaplin ~ Pismo

Pismo Charlia Chaplina :


Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam da sam uvek, u svakoj prilici, na pravom mestu i u pravo vreme. Od tada pa na dalje mogao sam biti miran. Danas znam da se to zove poverenje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, mogao sam spoznati da su emocionalna bol i patnja tek upozorenja koja mi govore da živim suprotno svojoj istini. Danas znam da se to zove biti autentičan.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugim životom i mogao sam videti da je sve oko mene poziv na rast. Danas znam da se to zove zrelost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje slobodno vreme, i prestao sam smišljati grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi čini zadovoljstvo i radost, ono što volim i radi čega se moje srce smeši, na moj vlastiti način i u osobnom tempu. Danas znam da se to zove čestitost.

Kada sam zaista počeo da voleti sebe, oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene. Od jela, stvari, situacija, ljudi... Od svega što me odvlačilo dalje od mene samoga. U početku sam to zvao "zdravi egoizam", ali danas znam da je to ljubav prema samom sebi.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam želeti da sam uvek u pravu, pa sam tako manje grešio. Danas sam shvatio da se to zove skromnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim u prošlosti i da brinem o budućnosti. Sada živim ovde i sada. Zovem to svjesnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, spoznao sam da se od nekih svojih misli mogu razboleti i biti bedan. Kada sam pak zazvao snage svoga srca, razum je dobio važnog partnera. Ovu vezu danas zovem mudrošću.

Rasprava, sukoba, izazova i problema sa samim sobom i s drugima se ne plašim. Čak se i zvezde ponekad sudare i onda nastaju novi svetovi. Danas znam - to je život.

Viktor Igo,

Jadnici

Kanal je savest grada. U njemu se sve stiče i suočava. U tom modrom mestu ima mraka, ali nema više tajni. Svaka stvar ima svoj pravi oblik, ili bar svoj konačni oblik. Gomila đubreta ima tu dobru stranu što ne laže. Tu je našla mesto prirodnost. Bazilova maska se tu nalazi, ali joj se vide i karton, i konci, i unutrašnjost kao i spoljašnost, i pojačan je dobrim kalom. Lažni nos Skapenov je pored nje. Sve gadosti civilizacije, kad svrše svoju službu, padaju u tu jamu istine do koje dopire društveno kliženje. One tu potonu, ali se i šire. Ta mešavina je ispovest.Tu spoljašnost ne vara, tu nema šminkanja, gadost tu svlači svoju košulju, potpuna golotinja, slom, varka i opsena, nema tu ničega osim onoga što jest, u strašnom obliku onoga čemu je došao kraj. Stvarnost i nestajanje. Jedno dno od boce tu priznaje pijanstvo, jedna drška od kotarice tu priča o služenju; kočanj kupusa koji je imao nekih pretenzija, tu opet postaje kočanj kupusa; lik na velikom novčiću tu slobodno rđa, Kaifin ispljuvak sreta Falstafov bljuvanjak, zlatnik koji je izašao iz kockarnice udari na klinac na kome visi kraj samoubilačkog užeta, začetak iz utrobe tu se kotrlja zavijen u šljokice koje su poslednjih godina igrale u Operi, jedna kapa koja je sudila ljudima valja se pored truleži koja je bila Margotonina suknja; to je više nego bratstvo, to je jednakost. Sve što se nekada belelo i rumenilo, sad se kalja. Skinut je i poslednji veo. Kanal je cinik. On sve kaže.

Ova smradna iskrenost nam godi i odmara dušu. Kad je čovek proveo svoj vek na zemlji gledajući kako se prave važni državni razlog, zakletva, politička mudrost, ozbiljnost situacije, nepodmitljivo sudstvo, onda mu lakne kad uđe u podzemni kanal i vidi blato koje je tu na svom mestu.

To je u isti mah i pouka. Rekli smo već istorija prolazi kroz kanal. Vartolomejske noći tu cure kap po kap između kamenja. Velika javna ubistva, političke i verske klanice prolaze kroz ovo podzmelje civilizacije i guraju u njemu svoje leševe. Za oko sanjalice, sva istorijska ubistva tu kleče, u gadnom sumraku, s komadom svoga pokrova mesto kecelje i sunđerom sumorno brišu svoja nedela. Tu je Luj XI s Tristanom, Fransoa I s Dipraom, Šarl IX sa svojom majkom. Rišelje s Lujem XIII, tu je Luvoa, tu je Letelije, tu Eber i Majar stružu kamenje da bi zatrli trag svojim nedelima. Pod tim svodovima čuje se metla ovih aveti. Tu se udiše ogroman smrad društvenih katastrofa. U uglovima se vidi neko crvenkasto svetlucanje. Tu teče užasna voda u kojoj su se umivale krvave ruke.
Društveni ispitivač mora ući u ovu pomračinu. Ona je deo njegovih laboratorijuma. Filozofija je mikroskop misli. Sve bi htelo da pobegne od nje, ali joj ništa ne može umaći. Nema tu vrdanja. Koju ćete svoju stranu pokazati ako vrdnete? Sramnu stranu. Filozofija goni zlo svojim poštenim pogledom, i ne da mu da pobegne u neznan. U čiljenju stvori koje nestaju, u smanjivanju stvari koje iščezavaju, ona raspoznaje sve. Ona rekonstruiše purpurno odelo po dronjku, a žena po krpi. Po kloaki ona obnovi grad; po blatu ona obnovi naravi. Po jednom okrnjenom komadu ona vidi da li je to bila amfora ili krčag. Po jednom zarezu nokta na pargementu ona uoči razliku između jevrejštine u Judengase i jevrejštine u Getu. U onome što je ostalo ona pronađe ono što je bilo dobro, zlo, laž, istinu, mrlju krvi u dvoru, krmaču na pismu u jazbini, kaplju loja u javnoj kući, izdržana iskušenja, prijatna mamljenja, izbljuvane orgije, savijenu kičmu karaktera koji se pregiba, trag prostitucije u dušama za koju ih je njihova grubost osposobila, a na odelu rimskog nosača belegu od dodira lakta Mesalininog.

_________________________________________

U ovom kobnom času i na ovom neumitnome mestu imalo je opšte stanje kao rezultantu i kao vrhunac uzvišenu melanholiju Enjolrasovu.
Enjolras je u punom smislu predstavljao revoluciju; no ipak je bio nepotpun; ukoliko ono što je apsolutno, može to biti; previše je sličio na Saint-Justa, a premalo na Anacharsisa Clootsa, međutim, duh njegov u društvu prijatelja ABC-a podlegao je najzad nekim kao magnetičnim idejama Combeferreovim; od nekog je vremena postepeno izlazio iz uske forme dogme i dobivao širokogrudnost napretka; dospeo je dotle, da usvoji — kao konačnu i veličanstvenu evoluciju — preobražaj velike francuske republike u ogromnu čovečansku republiku.

Što se tiče neposrednih, nasilničkih načina, on ih je želeo ; u tome se on nije menjao i ostao je veran onoj epskoj i strahovitoj školi, koja se resimira u ovoj reči: Devedeset i treća.
Enjolras je stajao na stepenicama od kaldrme, nalakćen jednom rukom na cev karabinke. Razmišljao je; uzdrhtavao je kao pod naletima vetra; mesta, na kojima stoji smrt, čine utisak tronošca, koji se lako može prevaliti; iz njegovih zenica, punih pogleda u unutrašnjost, izbijala je neka vrsta prigušenog plamena. Odjednom uspravi glavu, njegove plave kose zabaciše se unazad kao vlasi anđela na mračnom kvadratu ocrtanom zvezdama, to bude kao griva lava, uzburkana u plamenu aureolu, i Enjolras uzvikne:

— Građani, zamišljate li budućnost? Gradske ulice poplavljene svetlošću, zeleno granje na pragovima, narodi u bratstvu, ljudi pravedni, starci blagosiljaju decu, prošlost voli sadašnjost, mislioci u punoj slobodi, građani u pravoj jednakosti, za veru nebo, za neposrednog sveštenika Boga čovečja je savest postala oltarom, nema više mržnje, bratstvo radionice i škole, javnost i za kaznu i za nagradu, za sve rad, za sve pravo, nad svima mir, nema prolevanja krvi, nema ratova, majke sretne! Savladati materiju, to je prvi korak; ostvariti ideal, to je drugi. Razmišljajte o tome, šta je već učinio napredak. Nekad su prvi ljudi gledali s užasom kako pred njihovim očima prolazi hidra, koja bućne po vodi, zmaj koji sipa vatru, grifon koji je bio čudovište zraka i leteo orlovskim krilima s tigrovskim pandžama; strašne zveri, koje su bile iznad čoveka. Čovek je, međutim, razapeo svoje zamke, svete zamke razuma, i najposle u njih pohvatao čudovišta. Ukrotili smo hidru ona se sad zove parobrod; ukrotili smo zmaja i on se sad zove lokomotiva; još malo, pa ćemo ukrotiti i grifona, već smo ga se dočepali, i on se zove balon. Onoga dana, kad ovo prometejsko delo bude završeno, kada čovek bude upregao u svoju volju trostruku antičku Hidru, naime, hidru, zmaja i grifona, on će biti gospodar vode, vatre i zraka, i on će biti za ostala stvorenja ono, što su nekada starinski bogovi bili za njega. Samo junački, napred!
Građani, kuda ćemo? Ka nauci preobraženoj u vlast, ka sili koja je stvarno postala jedina javna sila, ka prirodnom zakonu koji svoju sankciju i svoju kaznu nosi u sebi samom i koji se obnaroduje očiglednošću, ka rađanju istine, koje bi bilo kao rađanje dana. Idemo ka ujedinjenju naroda; idemo ka jednakosti čoveka. Nema više izmišljanja; nema više parazita. Realno, kojim upravlja istinito, to je cilj. Civilizacija će zasedavati na vrhu Evrope i kasnije u središtu kontinenta, u velikom parlamentu razuma. Nešto slično se već videlo. Amfiktioni, svenarodne skupštine u starih Grka, sastajali su se dva puta godišnje, jedanput u Delfima, mestu bogova, drugi put u Termopilama, mestu heroja. Evropa će imati svoje amfiktione. Francuska nosi tu uzvišenu budućnost u utrobi svojoj. Time je zatrudneo devetnaesti vek. Ono, čemu je Grčka dala nacrt, dostojno je da bude izvršeno od Francuske.

Slušaj, ti Feuillv, pošteni radnice, čoveče iz naroda, čoveče naroda. Ja te obožavam. Jest, ti jasno vidiš buduća vremena, jest, ti imaš pravo. Nisi imao ni oca ni majke. Feuillv, zato si prigrlio kao majku čovečanstvo, a kao oca pravo. Ti ćeš ovde poginuti, to će reći: ti ćeš trijumfovati. Građani, što se god dogodilo danas, naš je poraz isto kao i naša pobeda; ovo što ćemo mi učiniti, to je revolucija.
Upravo onako, kao što požari osvetljavuju celi grad, tako i revolucije osvetljuje celi rod ljudski. A kakvu ćemo revoluciju mi izvršiti? Rekoh malo pre, revoluciju istinitog. U političkom pogledu postoji samo jedno načelo: vlast čoveka nad samim sobom. Ta vlast mene nada mnom — zove se Sloboda. Tamo, gde se dve ili više takvih vlasti udružuju, počinje država.

Ali u tom udruživanju nema odreknuća. Svaka vlast, svaki suverenitet ustupi izvestan deo sebe samog, da obrazuje opšte pravo. Ta je količina jednaka za sve. Ta istovetnost ustupaka, koje svaki pojedinac čini svima, zove se jednakost. Opšte pravo nije ništa drugo doli pretenzija svih, koja svetli nad pravom svakoga pojedinca. Ta pretenzija svih nad svakim zove se bratstvo. Tačka preseka svih tih suvereniteta koji se združuju, zove se Društvo. Budući da je ovaj presek veza, ova je tačka čvor. Odatle ono, što se zove društveni spoj.
Neki kažu, društveni ugovor, što je isto, jer je reč ugovor etimološki sastavljena od ideje sporazumnog vezivanja. Sporazumejmo se o jednakosti, jer ako je sloboda vrh, jednakost je osnova. Jednakost, građani, to nije ujednačenje vegetacije šišanjem, društvo visokih trava i niskih hrastova;  komšijska zavist zbogkoje se međusobno proždiru; to znači u građanskom pogledu sve sposobnosti s istim uslovima razvoja; u političkom pogledu svi glasovi imadu jednaku vrednost; u verskom pogledu sve savesti imaju ista prava. Jednakost ima jedan organ: besplatnu i obvezatnu nastavu. Pravo na abecedu, od toga treba početi.
Osnovna škola obavezna za sve; srednja škola otvorena za sve, u tome je zakon. Iz jednake škole izlazi jednako društvo. Jest, nastava: sve potiče iz svetlosti i sve se u nju vraća. Građani, devetnaesti vek je velik, dvadeseti vek će biti srećan. Ništa više neće biti slično staroj istoriji, neće više trebati strepiti od osvajanja, kao danas, od invazije, od uzurpacije, od rivalstva naoružanih naroda, od prekida civilizacije koji bi zavisio od ženidbe kraljeva, od porođaja u naslednim tiranijama, od podele naroda na kongresima, od raskomadanja povodom pada dinastije, od borbe dve religije, koje se sukobljuju kao dva mračna jarca na mostu beskonačnosti; neće više biti straha od eksploatacije, od prostitucije zbog neimaštine, od bede zbog nezaposlenosti, ni od stratišta, ni od sablje, ni od bitaka, ni od svih razbojstava slučaja u šumi događaja. Gotovo bi se moglo reći: neće više ni biti događaja. Bit ćemo sretni.

Ljudski rod će ispunjavati svoj zakon, kao što zemaljska kugla vrši svoj; uspostavit će se harmonija između duša i zvezda; duša će gravitirati oko istine kao zvezda oko svetlosti. Prijatelji, ovaj čas u kome jesmo i u koji vam govorim, sumoran je; a to su strašna isplaćivanja budućnosti. Revolucija je neka vrsta mostarine. Oh, ljudski rod će biti oslobođen, uzdignut i utešen. Mi, na ovoj barikadi, mi mu jamčimo za to. Odakle bi izbio poklič ljubavi, ako ne s vrha žrtvovanja? O braćo moja, ovde je mesto spajanja onih koji misle, i onih koji pate; ova barikada nije napravljena ni od kamena, ni od greda, ni od gvožđa, ona je napravljena od dve gomile: gomile misli i gomile bolova. Beda se tu sastaje s idealom.
Dan tu grli noć i veli joj: Ja ću umreti s tobom i ti ćeš uskrsnuti sa mnom. Iz zagrljaja sviju razočaranja rađa se vera. Patnje donose ovamo svoju agoniju, a ideje svoju besmrtnost. Ta agonija i ta besmrtnost pomešaće se i roditi našu smrt. Braćo, onaj koji umire ovde, umire u sjaju budućnosti, i mi ćemo sići u grob, sići u grob sav obasjan zorom.
Enjolras više prekide govor nego što ušuti; njegove su se usne micale nečujno, kao da je nastavljao govoriti sebi samom, to učini, da ga oni gledaju pažljivo, naprežući se, da ga još čuju. Nije bilo pljeskanja. Ali se dugo šaputalo. Budući da je reč dah, drhtaji razuma sliče na drhtaje lišća.

_________________________________________

Predgovor Kromvel"
(Odlomak)

Evo dakle nove vere, novog društva; trebamo da vidimo kako se na toj dvostrukoj osnovi razvija nova poezija. Do tada je .... , Postupajući u tome kao mnogoboštvo i antička filozofija, čisto epska muza drevnih naroda proučavala prirodu samo s jedne strane, nemilosrdno odbacujući iz umetnosti sve ono što se, u svetu izloženom njenom podražavanju, nije odnosilo na jedan određeni tip lepog. Tip koji je u početku bio veličanstven, ali koji je, kao što se uvek događa s onim što je sistematično, u poslednje vreme postao izveštačen, sitničav i konvencionalan. (...) Savremena muza će sagledati stvari s veće visine i širine. Ona će osetiti da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno u njoj postoji usporedo s lepim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide s dobrim, senka sa svetlošću. Ona će se pitati da li uska i relativna pamet umetnikova treba odneti pobedu nad beskrajnim, apsolutnim Tvorčevu umom; da li je čovek pozvan da ispravlja boga; da li će osakaćena priroda time biti lepša; da li umetnost ima prava da, tako reći, predvoji čoveka, život i prirodu; ... je li nepotpunost način za postizanje sklada. Tada će poezija, pogleda uperena na događaje istodobno smešne i strašne, i pod uticajem onog duha hrišćanske sete i filozofske kritike koje smo maločas razmatrali, učiniti veliki korak, odlučan korak, korak koji će, slično potresu, izmeniti lice celog intelektualnog sveta. Počeće da postupa kao priroda, unosiće u svoja dela istovremeno svetlost i senu, groteskno i uzvišeno, drugim rečima, telo i dušu, životinju i duh; (...) Na taj način ulazi u poeziju jedan princip tuđ antici, jedan novi tip; i kao što se čitavo biće izmeni kada se jedan uslov u njemu izmeni, sada se jedan novi oblik razvija u umetnosti. Taj tip je groteskno. Taj oblik - komedija.
(...)I neka nam bude dozvoljeno da to ovde naglasimo; jer mi smo ukazali na karakterističnu crtu, na osnovnu razliku koja deli, po našem mišljenju, modernu umetnost od antičke umetnosti, savremen oblik od mrtvog oblika, ili, da se poslužimo rečima koje nisu tako jasne ali uživaju veće poverenje - romantičnu književnost od klasične književnosti. "

__________________________________________

__________________________________________

~...Ima jedan divan, nevidljivi svet, to je onaj što ga zaljubljeni nose u svom srcu
~Ko god je živeo osamljen taj zna kako je razgovor sa samim sobom urođen čoveku.
~Usamljenik je deminutiv od divljaka koga je prihvatila civilizacija.
~U osmehu ima odobravanja dok je smejanje često negodovanje.
~Ne potcenjuje se uvek ono što se prezire.
~Pogrešno je reći da se noć spušta,trebalo bi reći : noć se diže , jer sa Zemlje dolazi mrak.
~Imati suviše osećanja isto je što i imati suviše ulja : misao se zaguši.
~Dešava se da neko ispadne izdajnik i obmanut u isto vreme.
~Preterivanje u savesti izrodi se u slabost.
~Izgledati lako osvojiva a biti nesavladiva, to je pravo remek – delo.
~Brak je očajničko rešenje. Beležnik vam isporuči ženu, kakvo poniženje !
~Niskost rukovodi. Odozdo se voda greje.
~Nema male mržnje. Svaka mržnja je potpuna mržnja.
~Slon koga mrzi mrav, takođe je u opasnosti.
~Biti obavezan iz zahvalnosti, znači biti iskorišćen.
~Nije dovoljno samo hteti, treba moći.
~Sa sudbinom se prethodno ne dogovara.
~Dogodi se da srce katkad i ne zna kako se neosetno isprazni, jer je primilo udarac nepromišljene reči.
~Prezrenje je šamar izdaleka.
~Svaki je filozof njuškalo.
~ Istinska ljubav nikad ne otupi. Kako je sva od duše, ona ne može da se rashladi.
~Žar se pokriva pepelom, ali zvezda ne.
~O maštanju se može reći ono isto što i o igri. Najpre bivaš prevaren, a zatim i sam postaješ varalica.
~Ne govoriti o nekome znači odstraniti ga.Raspitujući se o nekome, strah te je da ga time prizivaš.
~U ljubavi nema ništa lepše od navike.Ceo se život kreće oko toga.
~ Izlazak Sunca navika je vasione.
~ Kičmena moždina sanjari. . .
~ Zaborav nije ništa drugo nego preko izbrisanog ispisan novi rukopis.
~Nesanica je zlostavljanje koje noć vrši nad čovekom.
~Nema ništa dvoličnije od onoga kada neko kaže: Hoću da znam na čemu sam. U suštini, to je baš ono što se ne želi. Strah ga je od tog.
~Slatko je činiti neko pravedno delo kada je to neprijatno nekome koga ne voliš.
~Iz bede izađeš celovitiji nego iz obilja.
~Te spoljašnje promene, ponekad su promene duše.
~Plakao je za sve što se smejao. Platio je ceo zaostali dug.
~ Pravo čoveka na suze ne zastareva.
~Biti bez mane ne znači biti bez nedostataka.
~Sve objasniti znači umanjiti.
~Misaoni čovek je često pasivni čovek.
~Budala se postaje iz očajanja.