Knut Hamsun, GLAD ( VI deo )

 

https://kupdf.net/download/glad_5b0b3ccde2b6f5be6583268b_pdf

105 str. 

TREĆI DEO 

     Nedelju dana prošlo je u pravom blaženstvu i veselju.

    I ovog sam puta umaknuo onom najgorem, jeo sam svakog dana; srčanost mi je vidljivo porasla. Radio sam istovremeno na tri, četiri rasprave koje su zaokupljale svaku iskru moga mozga, svaku misao, i činilo mi se da mi je sada bolje no što mi je pre bilo. Poslednji novin-ski članak, s kojim sam onog dana tako dugo trčkarao i u koji sam bio polagao tolike nade, urednik mi je upravo sada vratio. Uvređen i ljut, zamalo da ga nisam uništio i poderao i ne pročitavši ga. Ubuduće pokušaću kod drugih novina, tako da imam otvoreno nekoliko vrata.

   U najgorem slučaju, ako i to ne pomogne, tu su još uvek brodovi na koje se mogu skloniti. »Nonna« leži u luci spremna da otplovi, pa me možda uzme sa sobom u Arhangelsk, ili gde god. Ima dakle nade na više strana.

   Ona poslednja kriza jako me je urušila; kosa mi je ispadala u pramenovima, patio sam od glavobolje, posebno ujutro, a ni nervoza se nije smirila. Po danu, kad sam pisao, morao sam ruke da umotam  krpama, jer nisam podnosio ni vlastiti daha. Kad bi Jens Olaf bučno otvarao vrata od staje dole poda mnom, ili zalajao pas što je zalutao u dvorište, prošli bi me hladni srsi od glave do pete.

Da, jako sam se urušio.

     Dan na dan mučio sam se s poslom, jedva da sam za sebe nalazio toliko vremena da progutam koji zalogaj, a onda bih opet seo i nastavio s pisanjem. Otada je moj krevet izgledao kao mali rasklimani pisaći stol, preplavljen beleškama i ispisanim arcima papira, na kojima sam naizmenično  radio: dodavao nešto novo što bi mi palo na um tokom dana, mrtva mesta oživljavao jačim, življim rečima, i tako sam se s velikom mukom provlačio od jedne rečenice do druge.

    Jednog popodneva dovršim napokon jedan od tih članaka. Sretno i zadovoljno strpam ga u džep i uputim se s njim  uredniku. Već je bilo krajnje vreme da opet dođem do novca, jer mnogo ga više nisam imao.

     Urednik mi reče neka časkom sednem, on će odmah... i nastavi pisati.

     Ogledao sam se po toj maloj uredskoj prostoriji: poprsja, litografije, izresci i strašna korpa za papir, koja je izgledala kao da bi mogla proždreti čoveka s kožom i kostima. Kad sam pogledao to ždrelo bez dna, te zmajske ralje, stisnulo me oko srca. Činilo mi se da su se upravo ovog trenutka otvorile, da progutaju nove odbačene radove – nove uništene nade.

.– Koji je danas dan? – zapita me najednom urednik.

– Dvadeset osmi – odgovorim, veseleći se što mu mogu iskazati makar kakvu uslugu.

– Dvadeset osmi – ponovi on i nastavi pisati. Napoko ............... mota nekoliko listova, baci ostale papire u korpu i odloži pero. Zatim se okrene za stolom i pogleda me. Kad je primetio da stojim do vrata, dade mi rukom znak neka sednem.

Da ne bi opazio da nemam prsluk, kad otvorim kaput, okrenem se u stranu i izvučem iz unutarnjeg džepa rukopis.

– Crtica o Correggiu – rekoh – no na žalost nije baš napisana tako da biste...

    On uzme papire u ruke i prolista ih. Kod toga je bio licem okrenut prema meni.

     Tako dakle izgleda izbliza čovek čije sam ime čuo već u najranijoj mladosti, čovek čiji je list za svih ovih godina najviše uticao na mene. Kosa mu je kovrčasta, lepe smeđe oči nemirno mu poigravaju. Ima naviku da gde-kad dune kroz nos. Ni seoski sveštenik ne bi mogao izgledati blaže od tog opasnog pisca čije su reči iza sebe, gde god bi pale, ostavljale krvave masnice. Čudnovata mešavina straha i čuđenja spopala me pred tim čovekom; gotovo su mi suze navrle na oči, i nehotice sam stupio korak napred da mu kažem kako sam mu u svojoj nutrini zahvalan za sve što me je naučio, i da ga zamolim neka mi ne čini ništa nažao, jer ja sam tek ubogi šeprtlja kome i bez toga ide prilično loše...

     Sedeći i razmišljajući, polako je složio moj rukopis. Da mu olakšam negativan odgovor, pružim ruku i promucam: – Ah ne, naravno da ne možete upotrebiti.

I pri tom se osmehnem, da pomisli kako mi to uopšte nije teško palo.

– Mi trebamo popularne stvari – reče on. – Znate kakva je naša publika. Da napišete nešto jednostavnije? Ili da donesete nešto drugo, što bi ljudi razumeli?

    Njegov me je obziran način vrlo začudio. Razumeo sam da je članak odbio, ali negativan odgovor nije mogao biti ljubazniji. Da ga dalje ne zadržavam, progovorim:

– Svakako, to mogu.

    Pošao sam prema vratima. Hm. Neka mi oprosti što sam ga s tim napastovao. Naklonio sam se i uhvatio za kvaku...

– Ako trebate, možete dobiti mali predujam – reče. – Već ćete ga odraditi.

   Sada, kad je video da su moje pisanije neprikladne, ponizila me je malko ta njegova ponuda, i ja odgovorim:

– Ne, hvala, još neko vreme mogu izdržati. Uostalom, najlepša hvala! 

- Preporučujem se!– Preporučujem se! – odgovori urednik i opet se okrene pisaćem stolu.

Makar i bez razloga, on se prema meni poneo vrlo ljubazno, a zato sam mu i bio zahvalan; to mu nikada neću zaboraviti. Odlučio sam da ne idem njemu sve dotle dok ne budem mogao doneti stvar s kojom će biti zadovoljan, koja će ga začuditi i dati mu povoda da mi bez razmišljanja doznači deset kruna. Potom sam otišao kući i ponovno se bacio na pisanje.

Narednih večeri, kad je bilo otprilike osam sati i kad su se na ulici palile plinske svetiljke, redovno mi se događalo ovo: 

    Kad bih izašao iz kuće, da nakon dnevne muke i napora prošetam ulicama, stajala je kraj stuba plinske svetiljke, upravo pred vratima, neka u crno odevena dama, lica okrenuta prema meni i pratila me pogledom. Opazio sam da uvek ima istu haljinu, istu neprozirnu koprenu koja joj je skrivala lice i padala na grudi. U ruci je držala mali kišobran s drškom od slonove kosti.

    Već sam je primetio tri večeri za redom, uvek na istom mestu. Tek što bih prošao mimo nje, ona bi se naglo okrenula i pošla polagano niz ulicu.

     Obuzela me je glupa slutnja da su te posete namenjeni meni. Naposletku sam već bio nakanio da joj se obratim, da pitam koga traži, treba li možda moju pomoć, smem li je otpratiti kući, da li bih je uprkos svom vrlo lošem odelu smeo zaštititi u mračnim ulicama. Ali obuzimao me nejasan strah da bi me to moglo stajati čaše vina, ili vožnje u fijakeru, a ja nemam ni prebijene pare. Moji su me beznadno prazni džepovi posve potištili, pa nisam imao toliko srčanosti da je pozornije pogledam prolazeći pored nje. Mnome je opet zagospodarila glad, od juče naveče nisam okusio baš ništa. Nije to doduše dugo, izdržao sam ja već i više dana, ali sad sam počeo vidljivo propadati. Nisam više mogao tako gladovati kao nekada, sad me je znao omamiti jedan jedini dan, pa čim bih ispio gutljaj vode, odmah bi mi se smučilo. Uz to je još došlo i to da sam se noću smrzavao, da sam u krevet legao obučen, u odelu, da sam se svake noći tresao od zime i tokom noći gotovo se potpuno ukočio. Stari pokrivač nije mogao izdržati hladni vetar što je pirio kroz moju sobu, a   jutrom sam se budio zbog toga što bi mi se od ledenog vazduha nos gotovo smrznuo.

     Išao sam ulicom i razmišljao šta trebam napraviti da mogu izdržati na vodi dok ne završim svoj sledeći članak. Da imam sveću, lako bi mi bilo probdeti noć i već bih ujutro mogao poći do urednika.

     Bez daljnjeg razmišljanja pošao sam u kafanu »Oplandske«, da potražim onog mladog znanca, bankovnog činovnika, i da ga zamolim za deset ørea za sveću. Nesmetano me pustiše kroz sve prostorije, pa sam prošao između stolova za kojima su gosti čavrljali, jeli i pili. Dospeo sam duboko u kafanu, čak do »crvene sobe«, a čoveka ipak nisam našao. Potišten i ljut, izašao sam na ulicu i udario pravcem prema dvoru.

     Do đavola, zar ne bi bilo u redu da već jednom dođe kraj tim mojim neprilikama! Velikim, besnim koracima, s ovratnikom podignutim oko vrata i šakama stisnutim u džepovima od hlača, hodao sam i čitavim putem grdio svoju nesretnu zvezdu. Već sedam-osam meseci nisam imao nijednog bezbrižnog časa – nedelju dana prehranjivao sam se tek koliko je bilo najpotrebnije – a zatim je i opet pokucala beda na moja vrata i uništila me. U svoj svojoj bedi ipak sam ostao pošten, ha, ha, pošten od glave do pete! Bože, Bože, kako li sam bio glup! Stao sam samom sebi pripovedati kako me je pekla savest kad sam nosio pokrivač Hansa Paulija u zalagaonicu. Podrugljivo sam se nasmešio svom tankoćutnom poštenju, prezirno pljunuo na pločnik, ne nalazeći reči koja bi bila dovoljno jaka da se naruga mojoj gluposti. Nešto bi mi se sada trebalo dogoditi! Da nađem na ulici ušteđeni đački džeparac, ili  poslednju paru kakve udovice – posve bih je mirno uzeo i strpao u džep, krao bih s najvećim mirom, a noć posle toga prospavao mirno kao vreća. Nisam uzalud toliko toga pretrpeo – moja je strpljivost već pri kraju i ja sam na sve spreman.

    Tri, četiri puta obišao sam oko dvora, odlučio se za povratak, još jednom se navratio u park, a zatim preko Ulice Karla Johana pošao kući.

    Bilo je otprilike jedanaest sati. Ulica beše prilično mračna, posvuda su vrveli ljudi, tihi parovi i bučno mnoštvo. Stigao je veliki čas, vreme kad se vode mračni poslovi i počinju vesele pustolovine. Šuštanje ženskih haljina, kratki značajni osmesi, bujne ženske grudi, jaki, usopljeni mirisi, a onde dalje na ulici odjekuje neki glas i zove: »Emma!« Čitava ulica nalik je na močvaru iz koje se diže vruća para.

     Nehotice sam stao po praznim džepovima tražiti dve krune. Strast što je podrhtavala u kretnjama prolaznika, tamna svetla plinskih svetiljki, pa dapače i tiha, umorna noć, sve me je to počelo grabiti – taj vazduh ispunjen šapatom, zagrljajima, drhtavim priznanjima, upola izgovorenim rečima i tihim kikotanjem. Onde u ulazu kod kfane »Blomqvist« ljube se mačke, derući se strahovito. A ja nemam ni dve krune! Zaista je jadno kako sam osiromašio! Kojeg li poniženja, koje li sramote! I opet moram misliti na poslednji novčić jadne udovice, koji bih ukrao, na đačku kapu ili rupčić, na krušnu torbu kakvog prosjaka, što bih bez oklevanja odneo  kakvom prodavaču starih krpa, a dobitak potrošio. Da se utešim, stadoh iznalaziti svakakve mane na tim veselim ljudima što su  prolazili pored mene. Slegao sam ramenima, prezirno ih pogledao. Zadovoljni i lakoumni studenti misle da je evropski razuzdano ako koju švelju poglade po bedru! Ti kicoši, bankovni činovnici, mesari i ženskari ne prežu ni pred čime. Pljunuo sam daleko preda se, ne brinući se hoću li koga pogoditi. Bio sam ljut, ispunjen prezirom prema tim ljudima što se tu preda mnom guraju. Digao sam glavu i pošao napred.

    Pored zgrade parlamenta susretnem neku devojku, koja me je izazovno promatrala kad sam prolazio pored nje.

– Dobar veče! – rekoh.

– Dobar veče! – odvrati ona. I stane.

Hm! Zar sama; tako kasno? Nije li opasno za mladu devojku da u to vreme prolazi Ulicom Karla Johana? Nije! Nije li je niko nagovorio, ili uvredio možda, silio je da pođe s njime kući?

     Ona me je začuđeno gledala, ispitujući na mom licu što ja zapravo mislim. Zatim me uhvati pod ruku i reče:

– Dakle idemo!

Pošli smo zajedno. Kad smo prolazili kraj kočija, stao sam, oslobodio ruku i rekao:

– Čujte, devojko, ali ja nemam ni prebijene pare. – I hteo sam dalje.

   Ispočetka mi nije htela verovati, ali kad je pretražila sve moje džepove i u njima nije našla ništa, zabacila je glavu i nazvala me bakalarom.

– Laku noć! – rekoh ja.

– Pričekajte! Jesu li te vaše naočale zlatne?

– Nisu. 

- Onda neka vas đavo nosi!

I ja sam pošao.

Odmah zatim ona dotrča natrag do mene i zovne me.

– Ipak možete sa mnom!

Osetio sam se ponižen ponudom te siromašne bludnice s ulice, te rekoh: – Ne, već je kasno, a ja još moram nekoga da posetim. – Uostalom, ni ona sebi ne može priuštiti ovakvu žrtvu.

– Ipak, stvarno bih htela da budete uza me.

– Ali u takvim okolnostima ne mogu ići.

– Sigurno idete drugoj! – rekla je.

– Ne – odgovorio sam.

Osećao sam da sam ispao u jadnom svetlu pred tom bludnicom, ali sam hteo barem spasiti obraz.

– Kako se zovete? – upitam je. – Marija? Čujte dakle, Marijo! – I stao sam joj objašnjavati svoje ponašanje. Devojka se sve više i više čudila. Da li me ona zaista smatra jednim od onih koji se noću klatare po ulicama i napastuju devojke? Je li ona zaista pomislila da sam i ja takav? Jesam li joj rekao štogod nepristojno? Ponaša li se iko kao ja, kad ima nešto na umu? Ukratko, ja sam je nagovorio i pošao s njom nekoliko koraka da vidim kako će daleko ići. Međutim, moje je ime tako i tako, pastor taj i taj. Laku noć! Idi i ne greši više!

Rekavši to, udaljio sam se.

    Ushićen ovom svojom misli, protrljao sam ruke i stao glasno razgovarati sam sa sobom. Kakva li blaženstva obilaziti ovako ulicama i činiti dobra dela! Možda sam ovom palom stvoru dao prvu pobudu da se digne za čitab  svoj život! Možda sam je za sva vremena spasio od propasti! Ona će to uvidjeti i još će me se sa zahvalnošću sjećati u svome smrtnom času. Ah, ipak je korisno biti pošten i pravedan! Bio sam sjajno raspoložen i osećao se za sve dovoljno svežim i odvažnim. Samo da imam sveću, završio bih članak za novine! Pevušeći i zviždučući išao sam s novim kućnim ključem u ruci i razmišljao na koji način da dođem do svetla. Nisam mogao učiniti ništa drugo nego da iznesem pisaći pribor dole na ulicu, pa da pišem pod plinskom svetiljkom. Otvorih kućna vrata i uspeh se u svoj sobičak.

       Kad sam opet sišao, zatvorio sam vrata i stao pod svetiljku. Posvuda tišina ...samo iz Ulice Tvaer čuli su se teški, zvučni koraci stražara, a od St. Hanshaugena čuo se lavež psa. Ničega što bi me moglo smetati. Navukao sam okovratnik preko ušiju i stao intenzivno misliti. Uvelike bi pomoglo, budem li tako sretan da završim taj mali članak. Upravo sam došao do jednog teškog mesta, odakle mora voditi tek jedva vidljivi prelaz na nešto drugo; zatim prigušeni finale, dugo jecanje, koje bi valjalo završiti poentom, osornom i otresitom kao metak, ili kao jeka, kad se ruši breg. Točka.

    Ali nisam se mogao setiti ni jedne jedine reči. Pročitao sam ceo tekt od početka do kraja, glasno pročitao svaku rečenicu, a ipak nisam bio kadar sabrati se za tu zvučnu i blještavu poentu. Dok sam još na tome radio, stigao je odozgo stražar, stao nedaleko od mene na ulici i potpuno mi pokvario raspoloženje. Baš je njega briga što sam ja upravo došao do izvrsne poente za urednika?! Gospode Bože! Zbilja je nemoguće da se održim nad vodom, kako sam bio nakanio! Ostao sam ovde još jedan sat, stražar je već otišao, a bilo je prestudeno da čovek mirno stoji. Klonuo duhom i izgubivši srčanost zbog neuspelog pokušaja, ponovno sam otvorio vrata i ušao u svoju sobu.

    I ovde gore bilo je hladno, a gusta mi je tama jedva dopuštala da vidim kroz prozor. Napipao sam krevet, izuo cipele i pokušao među rukama malo ugrejati noge. Zatim sam legao u krevet, i to, kao što sam već dugo običavao, potpuno obučen.

    Sutradan ujutro, čim je zadanilo, seo sam na krevet i opet počeo raditi na članku. Tako sam sedeo do jela, a napisao sam možda tek desetak, dvadesetak rečenica. Kraj je još daleko.

Ustao sam, obuo cipele da se malo ugrejem. Prozori su se pokrili injem; provirim van – padao je sneg. Na dvorištu, na kamenju i na izvotru ležale su debele naslage snega.

    Tražio sam po celoj sobi, bezvoljno hodao amo-tamo, noktima grebao zidove, oprezno naslonio čelo na vrata, kažiprstom kuckao po podu i pažljivo osluškivao – sve bez povoda, ali tiho i promišljeno, kao da se radi o kakvoj izvanredno važnoj stvari. Za sve to vreme govorio sam glasno i isprekidano: – Bože dragi, pa to je već ludilo!... – No ipak sam ludovao dalje. Nakon nekog vremena, možda posle nekoliko sati, hteo sam se sabrati, pa sam se ugrizao za usnice i stisnuo ih koliko sam god mogao. Tome mora biti kraj! Potražio sam iver, da ga žvačem, a onda odlučno seo i nastavio pisati.  

     Uz najveći sam napor sklepao nekoliko kratkih rečenica, dvadesetak jadnih reči koje sam na jedvite jade iscedio iz sebe, samo da nekako pođem napred. Zatim je stalo, glava mi je bila prazna, buljio sam širom otvorenih očiju u pojedine reči, u napola ispisani list papira, zurio u čudnovata, treperava slova koja su mi izgledala kao male, kosmate životinjice prilepljene na papir. Na kraju više nisam shvatao savršeno ništa, a ni mislio nisam ništa.

     Vreme je prolazilo. Čuo sam buku na dvorištu, drndanje kola, udarce konjskih kopita; glas Jensa Olafa dopirao je čak do mene, kad bi vikao na konje. Bio sam posve slomljen. S vremena na vreme obliznuo bih usnu, inače ništa. Bolelo me u prsima.

      Počelo se smrkavati. Sve sam više i više malaksao i iscrpljen od umora opet legao u krevet. Da ugrejem ruke, prošao sam prstima uzduž i popreko kroz kosu. Pritom sam iščupao male čuperke vlasi, koji su mi ostali visiti među prstima ili se razleteli po jastuku. U tom času nisam na to mislio, bilo mi je kao da me se to ništa ne tiče. Pa imam još dosta dlaka  na glavi. Ponovno sam se pokušao trgnuti iz omame koja mi je poput magle obuzela udove. Uspravio sam se, udario se po kolenu, zakašljao tako jako koliko su mi dopuštala umorna pluća – a onda opet pao u krevet. Ništa nije pomoglo. Umirao sam bez pomoći, otvorenih očiju, ukočena pogleda. Naposletku stavih kažiprst u usta i stadoh ga sisati. U mom se mozgu stalo nešto micati, odmotavala se luda misao: Šta, da zagrizem? I bez promišljanja zatvorio sam oči i stisnuo zube.

     Skočim. Napokon sam se ipak probudio. Iz prsta je  kapalo nekoliko kapi krvi. Nije me više jako bolelo. Rana nije ni jako velika, ali sam jednim mahom došao  sebi. Stresao sam glavom i pošao prema prozoru, gde sam našao krpu, kojom sam uvio ranu. Dok sam još bio time zaposlen, došle su mi suze na oči i ja sam tiho zaplakao. Kako je jadan taj mršav, nagrižen prst! Bože nebeski, koliko sam propao!

     Mrak je bivao sve gušći. Možda ipak tokom večeri napišem i taj završetak. Samo da imam sveću, bar jednu! U mojoj se glavi opet raščistilo, misli su dolazile i nestajale, kao obično, a nisam mnogo ni trpio. Glad me više nije mučila toliko kao pre nekoliko sati; izdržaću još do sutra. Međutim, možda gdegod dobijem i sveću na veresiju. Da pođem do trgovine i onde izložim svoj položaj. Ta onde me tako dobro znaju, još iz dobrih vremena, kad sam imao novaca, a i mnogi sam hleb kupio u toj trgovini. Bez sumnje, daće mi sveću na moje pošteno ime. I prvi put posle dugog vremena očetkao sam odelo, odstranio ispalu kosu s okovratnika, koliko je to u mraku bilo moguće, a zatim sam otapkao niza stepenice.

     Kad sam došao na ulicu, padne mi na pamet kako bi bilo pametnije da zatražim hleb. Neodlučno sam stajao i razmišljao. Na žalost, nisam više mogao podnositi hranu; ponoviće se ista ona pripovest s vizijama, slutnjama i ludim mislima, a članak neću dovršiti. Nipošto! Odlučio sam se za sveću i ušao u trgovinu.

      Kod pulta stoji neka gospođa i kupuje; do nje leže mali zamoci u papirima raznih boja. Pomoćnik, koji me je poznavao i znao što obično kupujem, ostavi gospođu bez pitanja umota jedan hleb u novine i pruži mi ga.

– Ne, večeras bih želeo jednu sveću – rekoh. To sam izgovorio posve tiho i skromno, da ga ne razljutim i ne proigram svoju šansu.

– Onda ćete morati trenutak pričekati – na to će on i okrene se gospođi.

Ona pokupi svoje stvari, plati komadom od pet kruna, uzme sitniš koji joj je on uzvratio i ode.

Ostadoh sam s pomoćnikom.

On prihvati: – Želite dakle jednu sveću. – I izvuče zametak sveća te izvadi jednu za mene.

Onda se zagleda u mene – nisam bio kadar iskazati mu svoju želju.

– Ah, da, istina, vi ste već platili – reče najednom. Rekao je sasvim jednostavno da sam platio. Jasno sam čuo svaku reč. Zatim je stao brojati na blagajni krunu po krunu, svetli krupni novac – i uzvratio mi je kao da sam mu platio s pet kruna.

– Izvolite! – reče.

     Stajao sam i časkom promatrao novac. Razumem da nešto nije u redu, ali nisam razmišljao, baš ni na šta nisam mislio, samo sam se čudio bogatstvu što sja tu pred mojim očima. Pogled mi se zaustavio na nekom mestu na zidu, gde je visilo malo zvonce na kožnatoj vrpci, a ispod njega svežanj žniranaca. Buljio sam u sve to.

   Pomoćnik je mislio da želim s njim da  započnem razgovor, kad se tako dugo zadržavam, i prihvati, redajući po stolu papir za umotavanje.

– Izgleda da je već došla i zima. 

 - Hm! Jest – odgovorim. – Izgleda da je već došla i zima. – A malo zatim: – O da, pa nije ni prerano.

Čuo sam kako govorim, jasno sam čuo svaku reč, kao da govori neko drugi. Govorio sam nesvesno, bez volje, ne osećajući to ni sam.

- Tako? Mislite li da je zbilja tako? – upita pomoćnik. Gurnuo sam u džep ruku s novcem, pritisnuo kvaku i pošao. Čuo sam kako sam zaželio laku noć i kako je pomoćnik odgovorio na moj pozdrav.Već sam poodmakao nekoliko koraka, kad se otvoriše dućanska vrata i na njima se pojavi pomoćnik te me pozove natrag. Okrenuo sam se bez čuđenja i bez trunka straha. Samo sam rukom skupio novac u džepu i spremio se da mu ga vratim.– Izvolite, zaboravili ste sveću.– Hvala! – rekoh mirno. – Hvala! Hvala!I sa svećom u ruci pošao sam niz ulicu. Prva moja razumna misao ticala se novca. Pošao sam do svetiljke, prebrojao ga nekoliko puta, odvagnuo ga u ruci i osmehnuo se. Sad mi je dakle pomognuto, veličanstveno, prekrasno pomognuto za dugo, dugo vremena! Ponovno sam stavio novac u džep i pošao. Pred jednom gostionicom u Ulici Stor zaustavio sam se i stao hladno i mirno razmišljati da li da uđem i naručim jedan mali obrok. Čuo sam udaranje tanjurima, noževima i viljuškama, čuo kako se koše meso. Kušnja je bila prevelika. Uđem.

– Jedan biftek!

– Jedan biftek! – viknula je konobarica kroz otvor u kuhinji. 

   Tu gde sam seo bilo je prilično tamno; osećao sam se prilično skrivenim i stao razmišljati. S vremena na vreme konobarica bi me pogledala radoznalim pogledom.

    Počinio sam dakle svoje prvo nepošteno delo, svoju prvu krađu, prema kojoj su sve moje prijašnje ludorije prava sitnica... Pa neka! Tu se više ništa ne može promeniti. Uostalom, ako me je volja, tu stvar s trgovčićem mogu urediti jednom kasnije, kad mi se pruži prilika. Gde to piše da ću ja uvek napredovati rakovim korakom, a osim toga nisam se zavetovao da ću živeti poštenije od ostalih ljudi...

– Hoću li skoro dobiti svoj biftek?

– Odmah, odmah! – I konobarica otvori otvor na kuhinji te pogleda unutra. No ako se za stvar dozna? Ako pomoćnik posumnja o onih pet kruna od kojih je uzvratio gospođi? Nije isključeno da bi on jednog dana mogao nadoći na to, možda već drugi put kad mu dođem u trgovinu. No da, Bože moj!... I rezignirano sam slegnuo ramenima.

– Izvolite! – rekla je konobarica stavljajući biftek preda me na stol. – Ne biste li možda radije u drugu sobu? Ovde je tako tamno.

– Ne, hvala. Ostavite me samo ovde – odgovorio sam. Njezina me ljubaznost najednom dirnula. Odmah sam platio biftek, dao joj koliko sam na dobru sreću izvukao iz džepa, i stisnuo joj ruku. Ona se nasmejala, a ja sam joj rekao, šaleći se, sa suzama u očima:

– Za ostatak kupite kuću...

– Ah! Želim vam dobar apetit. 

   Počeo čeo sam jesti, jeo sve lakomije, gutao velike komade a da ih nisam ni prožvakao i upravo sam se živinski naslađivao kad sam imao puna usta.

Konobarica mi je je opet prišla.

– Hoćete li nešto popiti? – Kod toga se sagnula sasvim do mene.

Promatrao sam je. Govorila je posve tiho, gotovo šapćući, oborivši oči.

– Mislim čašu piva, ili nešto drugo... ako želite od mene...  ... ako želite...

– Ne, hvala – odvratio sam. – Navratiću drugi put.

Otišla je i sela iza šanka, tako da sam joj video samo glavu. Dražesna devojka.

     Kad sam svršio s biftekom, odmah sam pošao prema vratima. Već sam osećao mučninu. Konobarica je ustala za šankom. Nisam joj hteo doći preblizu i pokazati se pri svetlu devojci koja nije ni slutila svu moju bedu. Zato sam joj samo doviknuo laku noć, naklonio se i izašao.

   Jelo je počelo delovati, strašno sam trpio i nisam ga dugo zadržao u sebi. Povraćao sam na svakom tamnom uglu kojim sam prošao, borio se protiv mučnine koja me sve više i više praznila, stiskao šake, sabirao se, toptao nogama – uzalud. Naposletku sam ušao u nekui ulaz, sagnuo glavu i povratio iz sebe sve, napola slep od suza koje su mi navrle na oči.

     Ogorčeno sam izašao na ulicu i plakao proklinjući strašne sile koje se burkaju u meni i koje me progone, želeći im večnu muku i prokletstvo u paklu za njihovu nevaljalost. Doista, moram reći da se sudbina ne odnosi  prema meni nimalo viteški, nimalo viteški!... Prišao sam nekom gospodinu koji se zagledao u izlog i upitao ga koliko sam brže mogao što bi on savetovao čoveku koji je dugo gladovao. Radi se o životu, rekao sam, on ne može podneti biftek...

– Čuo sam da je vrlo dobro mleko, kuvano mleko – odgovori čovek u čudu. – Međutim, za koga vi to pitate?

– Hvala! Hvala! To bi moglo biti dobro, kuvano mleko dakle...

Potom sam se udaljio.

    Uđem u prvu kafanu kraj koje sam prolazio i zatražim kuvano mleko. Kad sam ga dobio, popijem ga onako vruće kako je bilo, požudno i do poslednje kapi. Onda sam platio i izašao. Kući.

     Sad se dogodilo nešto čudnovato. Pred vratima moje kuće, naslonjena na plinsku svetiljku, stoji jedna prilika usred svetla, te sam je već izdaleka prepoznao – crno odevena dama od prošlih večeri. Zabuna je nemoguća: četvrti je put, eto, nalazim na istome mestu. Stajala je nepomično.

     To mi se učinilo tako čudnovatim da sam i nehotice usporio korake, a misli su mi se u istom času potpuno umirile. Ali ja sam uzrujan, živci su mi još uvek razdraženi od poslednjeg obroka. Po običaju, prošao sam tik do nje, došao do vrata i hteo ući. Ona je još uvek stajala. Najednom se nečemu dosetih. Bez razmišljanja se okrenuh i pođoh ravno prema dami. Pogledam joj u lice i pozdravim je:

– Dobra večer, gospođice! 

-  Dobra večer!

     Traži li ona koga? Ja sam je već pre primećivao; bih li joj mogao biti na koji način od pomoći? Uostalom, hiljadu puta molim za oproštenje...

Ona pravo ne zna, ali...

    U ovom ulazu  ne stanuje niko osim mene i tri, četiri konja – što se toga tiče, tu je samo staja i limarska radionica... Po svoj prilici nije na pravom putu ako tu nekoga traži.

Ona se okrene i reče:

– Ne tražim nikoga, samo tu stojim. Palo mi je na pamet da...

Ta-a-a-ko, dakle samo slučaj, to je dakle samo slučaj što ona svake večeri dolazi ovamo. Zaista čudnovato! Razmišljao sam o tom i sve sam više bio zbunjen pojavom te dame. Odlučih biti bezobrazan. Zazveckam novcem u džepu i bez okolišanja je pozovem da pođemo nekamo na čašu vina... s obzirom na to da je zima, ha-ha... neće trajati dugo... Zar neće?

     Ne, hvala, to ne ide. Ne, ona to ne može. Nego ako je hoću otpratiti komadić puta, tada... Put je do kuće tako taman, a ona se ne usuđuje ići sama Ulicom Karla Johana. Već je prilično kasno.

Ushićen sam.

    Krenuli smo; ona mi je išla s desne strane. Obuzelo me čudnovato, prekrasno čuvstvo, osećao sam da se nalazim u blizini mlade devojke. Za vreme čitavog puta zurio sam u nju. Miris njezine kose, toplina što je strujala iz njena tela, taj ženski miris koji ju je obvijao, pa taj slatki dah što sam ga osećao kad bi mi okrenula lice, sve je to strujalo u meni, razuzdano mi prodirući u sva osetila. Ispod koprene razabrao sam punašno, malo bledo lice, a ispod ogrtača isticale su se visoko izbočene grudi. Pomisao na sve te skrivene lepote što sam ih naslućivao ispod ogrtača i koprene posve me je smela, osećao sam neko ludo veselje bez ikakva razumnog uzroka. Nisam mogao izdržati, taknuo sam je rukom, tapšao je po leđima, glupo se smejući. Čuo sam kako mi udara srce.

– Kako ste vi čudni! – rekoh.

– Stvarno? Kako to mislite?

   Prvo, običava svake večeri stajati pred vratima kuće u kojoj se nalazi staja, i to bez ikakva povoda, samo zato što joj je tako šunulo u glavu...

   No ona ipak može imati svoje razloge. Ona voli ostajati kasno vani i uvek je to činila s oduševljenjem. Ležem li ja rado pre dvanaest sati?

Ja? Ako mi je išta na ovome svetu gnusno, onda bi to bilo da legnem pre dvanaest sati.

Dakle vidite! Katkada je poduzimala takve šetnje uveče, kad nije imala nikakvog posla. Stanuje na Trgu svetog Olafa.

– Ylaiali! – kliknem.

– Ša?

– Rekao sam samo: 

- Ylajali... Samo nastavite!

     Stanuje na Trgu svetog Olafa sama s majkom, koja je gluva, pa s njom ne može da razgovara. Šta ima dakle čudnovato na tome ako voli izlaziti?

– Savršeno ništa! – odvratim.

 - No dakle? – Čuo sam po njezinom glasu da se smešila.

Nema li možda sestru?

Jest, ima jednu, stariju. Odakle to znam? Ona je otputovala u Hamburg.

Već dugo?

Pre nekoliko nedelja. No odakle znam da ona ima sestru?

Ja ne znam, samo pitam.

Zaćutali smo. Kraj nas je prošao čovek s parom čizama ispod ruke, inače je ulica bila posve prazna dokle mi je pogled dopirao. Na Tivoliju sjajio se čitav red šarenih svetiljki. Nije više snežilo, a nebo je bilo čisto.

– Bože, zar vam nije hladnobez ogrtača? – najednom upita dama, pogledavši me.

Jesam li joj mogao kazati zašto hodam okolo bez zimskog kaputa? Da joj prikažem svoj položaj, izjadam se i u samom joj se početku zgadim? Tako je lepo ići pored nje i uopšte ne misliti na sadašnjost. Nasmiejao sam se i rekao:

– Ne, nimalo. – Da navedem razgovor na nešto drugo, upitam je: – Jeste li videli menažeriju u Tivoliju?

– Nisam – odgovori ona. – Ima li šta vredno za videti?

Ako ona zaželi, morali bismo onamo. Onamo gde je tako svetlo i ima tako mnogo ljudi! To bi je dovelo u silnu nepriliku: moje pohabano odelo, moje propalo lice, već dva dana neoprano! Možda bi čak primetila i to da nemam ni prsluka...

– Ah ne – odgovorim zato. – Onde se nema šta videti.

 Odjednom se setim mnoštva argumenata koje bih mogao odmah upotrebiti: nekoliko jednostavnih reči, ostaci mog isušenog mozga: na kraju krajeva, šta da očekuje od jedne male menažerije? Mene ni najmanje ne zanimaju nikakve životinje i kavezi. Životinje znaju da se tu stoji i da ih se gleda, osećaju na sebi stotine radoznalih očiju. Ne, ja ne trpim životinje koje znaju da se u njih bulji, plašljiva stvorenja što se veru po svojim kavezima ili leže sa sjajnim zelenim očima oblizujući prednje noge i razmišljajući. O čemu?

Jest, u tome se potpuno slaže sa mnom.

Samo u slobodnoj životinji, u njezinoj prirodnoj grozoti, u njezinoj prirodnoj divljini ima nečeg posebnog. Tihi, potajni koraci u tamnoj noći, sama tajanstvenost šume, krik ptice u letu, lahor, miris krvi, tutnjava nad nama, ukratko duh njihova carstva u tim grabežljivcima... U tome je jedna nesvesna poezija...

    No bojim se da je time umaram, a spoznaja o mojem strašnom siromaštvu opet me pograbila i potištila. Da sam barem koliko-toliko pristojno odeven, razveselio bih je jednom šetnjom u Tivoli! Ne shvatam stvorenje koje dopušta da ga prati napola go prosjak po Ulici Karla Johana. Šta ona zapravo misli? I zašto ja to idem, prenavljam se i glupo smejem radi ničega? Ne osećam li smrtnu hladnoću u srcu, kad dune vetrić? Ne muči li me već gotovo ludilo u mozgu, jer mi je već mesecima nedostajala dobra hrana? Ona me je sprečila da pođem kući, sada kada sam popio malo mleka, koje mogu zadržati u sebi. Zašto mi nije okrenula leđa i poslala me do stotinu đavola

Očajavao sam. Beznadnost je premašila sve granice, te ja rekoh:

– Na kraju krajeva, gospođice, vi ne biste smeli ići sami sa mnom. Svojim vas odielom kompromitujem pred čitavim svetom. Jest, tako je, to mislim posve ozbiljno.

Zabezeknula se. Brzo me je pogledala i ućutala. Naposletku izusti: – Bože, Bože! – Nije rekla ni reči više.

– Šta mislite time kazati? – upitam

– Uh, ne, vi me postiđujete... Uostalom, nismo više daleko. – Pri tome je malo ubrzala korake.

Zaokrenusmo u ulicu i već smo videli svetiljku na Trgu svetog Olafa. Sad je opet išla polaganije.

– Ne želim biti indiskretan – progovorim – ali zar mi nećete reći svoje ime pre no što se rastanemo? Zar nećete ni na trenutak skinuti veo, da vas vidim? Biću vam tako zahvalan.

Puza. Čekao sam.

– Vi ste me već jednom videli – reče.

– Ylajali! – ponovim.

– Šta? Jednom ste me pola dana progonili, čak do kuće. Jeste li možda bili pijani? – Opet sam čuo kako se nasmešila.

– Jest – rekao sam – na žalost, onda sam bio pijan.

– Nije bilo lepo od vas.

Posve satrven, priznao sam da to zaista nije bilo lepo od mene.

Prispeli smo već do vodoskoka i posmatrali mnoge rasvietljene prozore na kući broj 2 na Trgu svetog Olafa. 

-  Dalje ne smete sa mnom – rekla je. – Hvala vam za današnju veče.

Naklonio sam se, nemajući hrabrosti da bilo šta kažem. Zatim sam skinuo šešir i stajao pred njom gologlav. Zar mi nećete pružiti ni ruku?

– Zašto me ne zamolite da vas otpratim komad puta natrag? – upita tiho, pogledavši na vrške mojih cipela.– Gospode Bože – odvratio sam izvan sebe. 

– Gospode Bože, kad biste to hteli!

– Jest, ali samo komadić.

Okrenusmo se.

    Bio sam sasvim zbunjen, pa nisam znao kako da hodam, kako da stanem. Ovo mi je stvorenje pobrkalo sav sled misli. Bio sam ushićen, neobično veseo, bilo mi je kao da blažen tonem u sreći. Sama je izjavila da hoće ići sa mnom natrag; to nije bila moja ideja, već njezna vlastita želja. Pogledavao sam je i bivao sve srčaniji, ona me je hrabrila i sve me više privlačila svakom svojom rečju. Začas sam zaboravio na sve svoje siromaštvo, na skučenost i jadno moje životarenje, osećao sam kako mi krv toplo kola u tielu – kao u starim vremenima, pre no što sam se skršio – i odlučih poslužiti se malim lukavstvom da otkrije lice.

– Uostalom, nisam ja onda sledio vas, već vašu sestru – rekoh.

– Moju sestru? – upita ona i jako se začudi. Stala je i gledala me, kao da zbilja očekuje odgovor. Pitala je s najvećom ozbiljnošću

– Jest – odvratio sam. – Hm! Znači, mlađu od dve dame  koje su prošle kraj mene.

– Mlađu? Zbilja? Ha-ha-ha! – Smejala se glasno i srdačno kao dete. – Ne, zbilja ste lukavi! To ste rekli samo zato da skinem koprenu. Zar ne? Jest, odmah sam to opazila. Ali mora da ste se zabunili... za kaznu.

   Smejali smo se i šalili, sve vreme neumorno govorili; nisam znao što govorim, ali sam bio zadovoljan. Pričala je da me je već pre dugo vremena videla u pozorištu. Bio sam s trojicom prijatelja i ponašao se kao da sam šenuo. Zasigurno sam i onda bio pijan!

Po čemu to zaključuje?

Zato što sam se tako jako smejao. A sad više ne?

Ipak, i sada.

Dođosmo u Ulicu Karla Johana.

– Dalje ne idemo! – rekla je. Opet smo pošli Univerzitetskom  ulicom. Kad smo ponovno prispeli do vodoskoka, pošao sam polaganije, znajući da dalje ne smem.– Tako, sad se morate vratiti – rekla je ona i stala.

– Jest, moram.

Malo zatim primeti da bih je ipak mogao otpratiti do ulaza. Gospode Bože, nije to ništa neobično, zar ne?

– Nije – rekoh.

   Ali kad smo stajali u ulazu, opet se svalila na mene sva moja beda. Kako da sačuvam svu svoju hrabrost, kad sam tako izmučen? Stojim tu pred mladom devojkom prljav, odrpan, propao od gladi, neopran, polovično odeven – da propadneš u zemlju. Učinio sam se sasvim malim, i nehotice se sagnuo i promucao: 

-Smem li vas kadgod opet videti?

   Nisam se usudio nadati da će mi dopustiti da se još jednom sastanem s njom. Malo da nisam poželio da mi odgovori oštro, što bi me možda učinilo jakim i ravnodušnim.

– O da – reče ona tiho i gotovo nečujno.

– A kada?

– Ne znam.

Puza.

– Nećete li barem na trenutak podignuti veo? – upitam. – Da vidim s kim sam razgovarao. Samo na trenutak. Ja moram videti s kime sam razgovarao.

Pauza.

– Možete li me pričekati ovde u petak naveče? – rekla je.

 – Hoćete li?

– Bože, da, ako smem.

– U osam sati.

– Dobro.

    Prošao sam rukom preko njezinog ogrtača i otresao sneg s njega, samo da je mogu dotaknuti. Uživao sam u tome što sam joj smeo biti tako blizu.

– Ali ipak, ne smete misliti o meni ništa loše – rekla je, smejući se.

– Ta ne...

Najednom, odlučnom kretnjom, ona podigne veo čak do čela; promatrali smo se jedan trenutak.– Ylajali! – kliknuh.

Ona se uspravi, ovije mi ruke oko vrata i poljubi me u usta. Jedan jedini put, brzo, zbunjeno, u usta. Osetio sam  kako su joj se uzbibale grudi, disala je brzo.

Trenutak kasnije me ispustila i doviknula mi: – Laku noć! – Izgovorila je to kao bez daha, šapćući, onda se okrenula i bez ijedne reči pojurila uza stepenice...

Gore u jednim vratima škljocnula je brava. 

                                              

nastavci: romani u nastavcima 

Mario Benedeti: Pravi drugari

 

- Užasna vrućina – reče kelner.

Izgledalo je kao da će tip u plavom da razveže kravatu, ali je na kraju spustio ruku niz bok. Zatim je dremljivim očima kroz veliki izlog osmotrio ulicu.

– Nema smisla – reče kelner – da se ovoliko kuvamo u sred oktobra.

– O, pa nije baš tako – reče mirno onaj u plavom.

– Ne? Šta nas onda čeka u januaru?

– Još veća vrućina. Ne uzbuđujte se.

Mršavi čovek sa šeširom pogledao je unutra zaklanjajući se rukom da bi izbegao odsjaj prozora. Kada ga je prepoznao, otvorio je vrata i prišao mu sa osmehom.

Čovek u plavom nije ga primetio sve dok ovaj nije stao ispred njega. Tek tada pružio mu je ruku. Pridošlica je brzim pogledom ispitivao koja od četiri slobodne stolice ima podmetač od pantasote koji bi najbolje odgovarao njegovoj zadnjici. Zatim je seo, ne opuštajući mišiće.

– Kako je? – upita smešeći se.

– Kao i uvek – reče onaj u plavom.

Kelner je prišao dahćući, da primi narudžbinu. – Jednu kafu… ne suviše jaku, molim vas.

Za trenutak su zaćutali, gledali su napolje. Među prolaznicima bila je i jedna uzbuđujuća ženica u bluzi i pridošlica se uzvrpolji na stolici. Zatim ispruži glavu, kao da očekuje neku opasku, ali čovek u plavom se ne nasmeši.

– Lep dan da čovek bude bogat – reče drugi. – Zašto?

– Izvališ se na krevet, ne misliš ni na šta, a uveče, kad osveži, počneš ponovo da živiš.

Zavisi – reče onaj u plavom.

– E?

– Može i ovako da se živi.

Kelner se približi, ostavi kafu i udalji se raširenih nogu, kako bi svima dao na znanje da su mu se od znojenja ukrutile gaće.

– Gazdarica mi je bolesna, znaš? – reče drugi.

– Stvarno? Šta joj je?

– Ne znam. Groznica. I bole je bubrezi.

– Odvedi je na pregled.

– Naravno.

Čovek u plavom mahnu čistaču cipela. Ovaj ispljunu polovinu čačkalice i priđe zviždućući.

– Već nekoliko dana se opijaš – reče drugi.

– Je l’?

– Znam da je to zbog mene.

Čistač cipela prestade da glanca i pogleda odozdo, stisnutih zuba, žmirkajući.

– Posredi je to što ti sve primaš zdravo za gotovo.

– Stvarno?

— Nabace ti kako je neko loš i posle nema onog ko bi mogao da te razuveri. Šta misliš zašto sam to učinio?

– Šta, zašto si učinio?

– Vidiš? Tako ne ide. Šta misliš da iskreno razgovaramo?

– Dobro. Govori.

Obojica su pogledali u levu cipelu koja je počinjala da blista.

Čistač je udario poslednji glanc, da istera visok sjaj, zatim pažljivo savio svoju krpu. »To je dvadeset pet« reče. Uze pezos, vrati ostatak i uputi se prema drugom stolu, žvaćući drugu polovinu čačkalice koju je sačuvao među zubima.

– Ti misliš da ja ne znam? Uvrteo si sebi u glavu da sam ja rekao Starom, kako bih tebi naudio.

– I?

– Nije bilo zato, znaš. Nisam toliki kreten…

– Ne?

– Rekao sam mu to da bih se odbranio. Svi su govorili da sam ušao u Upravu pre devet. Svi su govorili da sam video prokleti papir.

– Tako je.

– Ali ja sam znao da si ti ušao ranije.

Jedan dronjavi i smrdljivi dečko prišao je da ponudi mentol bombone. Nisu ga čak ni odbili.

– Stari me je pozvao i rekao mi da je stvar ozbiljna, da je neko propevao i kako svi govore da sam ja video papir pre devet.

Čovek u plavom je ćutao. Pažljivo je povukao pantalone i prekrstio noge.

– Nisam mu rekao da si to ti, – nastavio je drugi nervozno, kao da se spremao da potrči ili da zaplače. – Rekao sam mu da je neko bio pre mene, ništa više… Moraš da shvatiš…

– Shvatam.

Morao sam da se branim. Ako se ne branim, izbaciće me. Ti dobro znaš da kod njega nema vrdanja.

– Tako i treba.

– Naravno, kažeš to zato što si sam. Možeš da rizikuješ. Ja imam ženu.

– Jebi se.

Drugi je začangrljao šoljicom, kao da time želi da izbriše uvredu.

Pogleda u stranu, i najedanput probledi. Zatim, neodlučan, rasejan, podiže glavu.

– Moraš da me razumeš, Imaj na umu da ja dobro znam da ćeš me srediti, samo ako to zaželiš. Ima načina da to uradiš. Zar ja da se nosim s tobom? Treba samo da telegrafišeš Ugarteu, i ja sam pečen. Ovo ti kažem da bi znao da sam svestan toga. Neću valjda da se kačim s tobom, koji držiš banku sa Rengom… Je l’ me sad razumeš?

– Naravno da te razumem.

Drugi je načinio naglo pokret, stidljivog protivljenja i nehotice laktom gurnuo čašu. Voda se prosula pravo na plave pantalone.

– Izvini, nervozan sam.

Nije to ništa. Odmah će se osušiti.

Prišao je kelner i pokupio najkrupnije parčiće stakla. Izgledalo je da ga sad vrućina manje muči. Ili je zaboravio to da pokaže.

– Bar mu reci da nećeš telegrafisati. Noćas nisam oka sklopio…

– Slušaj… hoćeš da ti kažem nešto? Ostavi tu temu. Imam utisak da mi se već smučilo.

– Onda nećeš da…

– Ne brini!

– Znao sam da ćeš razumeti. Hvala ti. Stvarno, drugar.

– Ne brini!

– Uvek sam govorio da si ti dobar tip. Na kraju, imao si pravo da telegrafišeš. Jer, ja sam loše postupio… uviđam to… Trebalo je da pomislim da…

Zar stvarno ne možeš da umukneš?

– U pravu si. Bolje da te ostavim na miru.

Polako je ustao, prilično bučno odmičući stolicu.

Hteo je da pruži ruku, ali ga je pogled onog drugog obeshrabrio.

– Dobro, ćao – rekao je. – I znaš već, uvek na usluzi… bilo šta…

Čovek u plavom je jedva pomerio glavu, kao da nije hteo ništa određeno da kaže. Kada je onaj drugi izašao, pozvao je kelnera i platio kafe i slomljenu čašu.

Pet minuta mirno je sedeo, grickajući polako nokat. Zatim je ustao klimnuo čistaču cipela i izišao.

Koračao je polako do ugla. Pogledao je izlog sa kravatama, povukao poslednji dim cigarete i bacio je pod auto. Prešao je ulicu i ušao u poštu.

izvor

Asketska pobeda, " O romanu "Glad" Knut Hamsuna

 

     

      Knut Hamsun je rođen 4. avgusta  1859., kao Knud Pedersen, u dolini Gudbrandsal u središnjoj Norveškoj. Gudbrandsalska dolina vetrenjača, iz koje on potiče, bila je dom tradicionalno tvrdoglavih i samovoljnih ljudi. Preci njegove majke vukli su korene od srednjovekovnog plemstva, dok je otac Peder Pedersen bio poljodelac »romantičnog temperamenta« koji je voleo putovati. Kada su Knudu bile četiri godine, porodica se odlučila preseliti daleko na sever; nastanili su se u Hamaroyu na seoskom imanju Hamsund, čije je ime Hamsun kasnije preuzeo kao svoje. Knud Pedersen je kao dečak čuvao stoku tokom dugih severnih noći obasjanih polarnom svetlošću i voleo je lutati okolo sam. Bežao je iz škole, a već od četrnaeste godine živeo je sam, radeći povremene pomoćne poslove.

   S dvadeset godina napisao je novelu »Frida« a zatim otišao u Oslo (koji se tada zvao Kristianija) i ponudio je izdavačkoj kući Gyldendal. Oni su je odbili objaviti, a Hamsun se s time nije mirio i odlučio je nešto preduzeti. Kako je Ibsen živeo u Italiji, otišao je posetiti Bjørnstjernea Bjørnsona, još jednog velikog norveškog pisca (kasnije nobelovca), te mu odneo svoj roman. U životu poznatih pisaca obično stariji uglednik prepoznaje genijalnost mlađeg autora, ohrabruje ga, bori se za njega i pomaže mu da nađe posao... ali Hamsuna je čekalo iznenađenje: Bjørnson je pročitao njegovo delo i savetovao mu da postane glumac!

     Hamsunu je tada bila dvadeset i jedna godina, i pred njim je bio period od deset godina gladovanja i fizičkog rada pre no što će mu biti objavljen prvi roman. Ubrzo nakon sastanka s Bjørnsonom zakoračio je u razdoblje gladovanja i zimu 1879.-80. proveo u ekstremnoj bedi u siromašnoj četvrti Kristianije, u samačkom pansionu opisanom u poslednjem delu romana »Glad«. Na proleće je pobegao iz Kristianije i zaposlio se kao cestovni radnik, ali taj je beg samo uspostavio buduću uobičajenu shemu: gladovanje, nakon čega sledi teški fizički rad.

     Ibsen je za razliku od njega bio univerzitetski čovek; ubrzo nakon diplome, zaposlio se u pozorištu. Tokom razdoblja njegovaog umetničkog razvoja, srednja klasa mu je pružala pomoć, što je on prihvatao, dok je Hamsunov put bio teži i on nikome nije dugovao ništa, čak niti za golo preživljavanje. Kada su mu bile dvadeset i tri godine, napustio je Norvešku otputivši se u Ameriku, gde je u početku radio u Elroyu u Wisconsinu, a kasnije kao drvoseča u Minnesoti. Neki unitaristički sveštenik bezuspešno je pokušao od njega načiniti propovednika. Jednoga dana u Minneapolisu, nakon dve godine provedene u Americi, u trenutku kada je završavao naporan radni dan, počeo je iskašljavati krv. Lekar mu je dijagnostifikovao tuberkulozu u poslednjem stadiju i rekao da su mu preostala još svega tri meseca života. Njegovi su mu prijatelji sakupili novac za kartu za brod do Norveške, ali  Hamsun se nije predavao i odlučio je da će se sam izlečiti. Otputovao je vozom u New York, i to na svoj ekscentrični način: ceo je put prevalio sedeći na krovu vagona, otvorenih usta. Gutao je ogromne količine svežeg vazduha i kad je nakon tri dana stigao u New York, već je tvrdio da je napola zdrav. Tu prepoznajemo junaka čelične volje iz romana »Glad«. Hamsun se iz New Yorka ipak vratio u Norvešku, ali ova mu bolest više nikada nije činila poteškoće.

   No, u Kristianiji je započeo drugi period gladovanja; tek bi tu i tamo uspeo prodati poneki članak. Mnogi događaji koji su se zbili u proleće i jesen 1886. godine našli su se u romanu »Glad«. Svoje tekstove ovaj put je pokazao piscu Arneu Garborgu i ponovno nije imao sreće. U jesen je shvatio beznadežnost situacije i vratio se u Sjedinjene Države. Ovoga je puta u Chicagu radio kao kondukter u tramvaju, a leto je proveo u žetvi na žitnim poljima u Severnoj Dakoti. Nakon još dve godine provedene u Sjedinjenim Državama, odlučio je početi šišati ljude kako bi sakupio novac za povratak u Evropu. U Kopenhagen se konačno vratio u leto 1888., s delomično napisanim romanom »Glad«, koji je konačno objavljen 1890. godine, kada mu je bila trideset i jedna godina.

    Razigranost i oštrina njegove proze zapanjila je sve. Zbog njih se norveški činio mladenačkim jezikom. Postoje mnoga svedočanstva iz Amerike o tome kako je znao pisati celu noć a onda bi ujutro poderao sve što je napisao skačući po papirima i bacajući ih kroz prozor. Pa ipak, Amerika je verovatno ponešto doprinela svežini njegovog stila. Norveški romanopisac Sigurd Hoel rekao je kako smatra da su uzbuđenje, žargon i sarkazam američkog govora jako povezani sa stilom romana »Glad«. Na norveškom jeziku, rečenice su kratke, brze i skladne, začuđujuće nalik najboljim radovima Hemingwaya. Nekih tridesetak godina kasnije, Hemingwayeve kratke i oštre rečenice zapanjile su američko čitateljstvo naviknuto na duge rečenice Dickensa i Henryja Jamesa.

   Primećujemo kako »Glad« ima još jednu karakteristiku koja nas podseća na Hemingwayeve romane: ovdje se ne radi o društvenom protestu; ovo nije krik usmeren protiv društva koje dopušta takvu bedu kojoj svedočimo u celoj knjizi. Razlog za to je u Hamsunovu slučaju jednostavan. On u srednju klasu nema niti toliko poverenja da bi joj takvo šta i predložio. U suprotnosti s tim, Zola je verovao u srednju klasu, čak i kad bi je napadao: smatrao je da će srednja klasa, ako joj se jasno ukaže na nepravdu, tu nepravdu ispraviti. Hamsuna je iskustvo sa srednjom klasom još u mladosti naučilo da joj se ne može verovati. Kao odrastao čovek, doživljavao ju je kao ubicu impulsivnog i bujnog života u kakav je on verovao.

    Nakon objavljivanja »Gladi«, Hamsunovi životni uslovi su se osetno poboljšali. Pisao je roman za romanom, i ubrzo je mogao da živi od autorskih prava. U trideset i devetoj godini venčao se s Norvežankom Bergliot Bech koju je preoteo njezinom bogatom mužu Austrijancu, da bi se razveli nakon sedam godina. Kad je navršio  pedesetu, oženio se s 22 godine mlađom norveškom glumicom Marie Andersen i ponovno promenio način života. Preselio se daleko na sever i podigao farmu, radeći sam mnoge fizičke poslove. Kasnije je kupio veliko imanje bivšeg plemića puno bliže Oslu, gde je živeo trideset i četiri godine, sve do svoje smrti 1952. u devedeset i trećoj godini. Svoju poslednju knjigu napisao je u devedesetoj; njegova je proza i dalje bila živahna i intenzivna.

    Iako to nije izričito naglašeno, jedno zanimljivo verovanje provlači se kroz ceo roman »Glad« – neobično, gotovo praznoverno verovanje u podsvest. Glavni lik jako puno »osluškuje«; oseća da je žena u crnom ispod ulične lampe povezana s njim i pre no što s njom razgovara. Siguran je da je reč »Ylajali« znak koji mu šalje »viša sila«. On odmah sluša svoje instinkte, bilo da se radi o nagonu da se ugrize za prst (što ga budi iz ozbiljne omame), da pozove kočiju i odveze se na nepostojeću adresu, ili da razgovara s nepoznatima. Njegova podsvest i svest otvoreno komuniciraju i on jako uživa u ugađanju tim impulsima.

    Glavni lik »Gladi« ne oseća samosažaljenje pa se kroz ceo roman provlači osjećaj da je njegovo izgladnjavanje na neki način planirano u njegovoj podsvesti – da je on na neki način odabrao ovu patnju kao put njegovog ozdravljenja. On udovoljava podsvesti, i nastavlja gladovati usprkos patnji, sve dok ne proživi ono što mora  da proživi, i ne nauči ono što mora da nauči. Ono što se nama čini kao katastrofa, njegov duh doživljava kao tajnovitu pobedu. Njegovu anarhičnu nesposobnost da sam sebe uzdržava, njegov duh doživljava kao poslušnost. Ono štose usputnom promatraču čini kao niz teških poraza, za njegov duh predstavlja niz asketskih pobeda. Njegova pokornost podsvesnom, čak i po cenu fizičke patnje, pravi je put; to je put napretka i učenja. Njegovo bolno gladovanje prizvalo je goleme rezerve isceljujuće snage koje su skrivene ležale u njegovoj psihi. Blake je napisao: "Put prekomernosti vodi prema palači mudrosti." Ili: "Neumerenost je lepota", pa i: "Da budala ustraje u svojoj gluposti, postao bi mudar."

    Kada Hamsunov junak proživi ono što mora, i nauči ono što treba da nauči, njegova podsvest gubi interes za gladovanje i dopušta mu da se zaposli na brodu te knjiga završava. Tog trenutka on se pro-menio. Glavni lik to shvata na brodu na kraju romana. Gledajući iza sebe prema Kristianiji, "u kojoj su prozori sjajili jakom svetlošću", on shvata da se odvojio, da nikada više neće biti delom porodičnog života u Euvropi. Hamsun, naravno, nije sam svoj glavni junak, i ne može se reći da je i on sam postao mudriji. 

     Roman »Glad« je šokirao mnoge čitaoce, i još uvek to postiže zato što Hamsun ne pribegava retorici ili histeriji kada se suoči s prizorima demonskih nagona. Ortodoksniji zapadnjački stav prema demonskom, u kojem je bio zarobljen i William Burroughs, recimo, na bilo šta  što je demonsko reaguje histerijom. Hamsun posmatra kako se okrutni nagon približava – na primer, želja da sačuva  obraz koja završava samo razgovorom s devojkom u trećem delu – i pri tome ne moralizuje poput ortodoksnih pobožnjaka niti se požudno oblizuje kako to čine De Sadeovi učenici, već posmatra taj nagon mirno, čak i s ljubavlju. Njegova mirnoća, poput one nekog starog zen učitelja, ukazuje na to da je sva ta histerija oko nagona besmislena i neinteligentna: bit pravilnog življenja je sledeća: kada si gladan – jedi, kada si umoran – spavaj.

    Ova je knjiga stoga u moralnoj zavadi s velikim delom zapadne literature; potpuno je oduvala mnoga moralizatorska dela svoga vremena, poput onih Ibsenovih. Ibsenova drama »Graditelj Solness«, napisana nedugo nakon ovog romana, proizašla je verovatno iz njegovog nerazumevanja Hamsuna. Ibsen govori o novom arhitekti koji izaziva starog; ovaj priznaje da je možda sagradio previše »domova za obične ljude« i da je možda pogrešio što nije izgradio više »katedrala«. Koristeći se ovim pojmovima, možemo kazati da je »Glad« književna katedrala koja i danas impozantno strši ponad brojnih kasnije napisanih dela.

Zvonimir Obran

Roman "Glad"  u nastavcima - nedovršeno  ( romani u nastavcima ) 

Džozef Konrad, Freja sa sedam ostrva ( 5,6 )

 

5. 

       Kada su u pitanju narednih sedam nedelja, potrebno je reći samo to da stari Nelson (ili Nilsen) nije izvršio svoju diplomatsku posetu. Topovnjača „Neptun” Nj. V. kralja Holandije, pod zapovedništvom uvređenog i razbesnelog poručnika, napustila je zaliv rano tog jutra. Kada se Frejin otac spustio na obalu, pošto se prethodno uverio da je njegova dragocena žetva duvana kako treba rasprostrta na suncu, topovnjača je već plovila oko rta. Stari Nelson je nekoliko dana bio žalostan zbog toga.

- Eto, ne znam u kakvom je raspoloženju čovek otišao - žalio se svojoj neosetljivoj ćerci. Bio je iznenađen njenom mirnoćom. Njena ravnodušnost ga je skoro plašila.

    Treba napomenuti da je topovnjača „Neptun”, ploveći ka istoku, istog dana prošla pored broda „Bonito”, koji je stajao pred Karamatom, prednjim delom isto tako okrenut prema istoku. Njegov kapetan, Džasper Alen, svesno se predajući nežnom sanjarenju o svojoj Freji, nije ustajao sa svoje dugačke stolice na krmi da vidi „Neptuna”, koji je prolazio tako blizu da se dim koji je iznenada suknuo iz njegovog niskog dimnjaka valjao među katarkama „Bonita”, zamračujući na trenutak suncem obasjanu belinu njegovih jedara, posvećenih službi ljubavi. Džasper nije čak ni glavu okrenuo da bi na njega bacio pogled. Ali je Hemskirk, s mosta, čvrsto stežući mesinganu ogradu pred sobom, dugo i ozbiljno posmatrao brod iz daljine, sve dok, kada su se oba broda približila jedan drugome, nije izgubio samopouzdanje i, povukavši se u sobu za karte, s treskom zalupio vrata za sobom. Tu je, namrštenih obrva i iskrivljenih usana, u jetkom razmišljanju nekoliko sati sedeo mirno - kao kakav Prometej okovan žudnjom, čiju utrobu prezrena ljuba rastrže kljunom i kandžama.

     Ali se ova vrsta ptice ne može oterati tako lako kao pile. Namagarčen, prevaren, obmanut, zaveden, uvređen, ismejan - do đavola! Kobna ptica! Poručnik nije želeo da postane predmet ogovaranja na arhipelagu, i da se o njemu priča kao o pomorskom oficira koga je ošamarila jedna devojka. Zar je moguće da ona stvarno voli ovog trgovca vucibatinu? Pokušavao je da ne misli, ali još gori od misli bili su utisci koji su ga obuzimali dok se povlačio. Video ju je - i ta vizija bila je sasvim jasna, tu blizu, sa svim pojedinostima - kao sliku, nacrtanu, osvetljenu, video ju je kako se ovom mladiću obesila o vrat. On zatvori oči, ali je morao da otkrije samo to da tu nema leka. Zatim začu klavir, blizu, sasvim jasno; on stavi prste u uši, ali to nije p omagalo. To se nije moglo podneti - bar ne u ovoj samoći. Istrčao je iz sobe za karte, i počeo nabusito da razgovara s oficirom koji je bio na straži o običnim stvarima, ali ga je avetinjski klavir podrugljivo pratio.

    Treba još da kažemo kako je poručnik, umesto da nastavi prema Ternatu, gde su ga očekivali, skrenuo s puta da bi svratio u Makasar, gde mu se niko nije nadao. Kada je tamo stigao, dao je neka objašnjenja i uputio predlog guverneru ili nekom drugom na vlasti, i dobio dozvolu da učini ono što smatra da će u tom trenutku biti dobro. Zatim je „Neptun”, ostavljajući sasvim Ternat, otplovio prema severu, ka brdovitoj obali Celebesa, prešao zatim široki moreuz i zaustavio se na niskoj obali prašuma, netaknutih i nemih dok su se ogledale u vodi noću, tamnoplavih sa zelenim mrljama danju, što su blistale iznad potopljenih stena. Danima se „Neptun” mogao videti kako polako klizi niz tmurnu obalu i kreće se, ili kako lebdi na srebrnim širokim ušćima reka, pod visokim sjajnim nebom koje nikad nije bilo tmurno, nikad prekriveno oblacima, nego je oblivalo zemlju stalnim tropskim sunčevim sjajem - onim sjajem koji svojim neprekidnim blistanjem prošara dušu neizrecivom melanholijom, intimnijom, prodornijom i dubljom nego što je siva natmurenost severnih magli.

     Trgovački brod „Bonito” pojavio se klizeći oko sumornog i šumom obraslog rta na srebrnom ušću jedne velike reke. Povetarac koji ga je pokretao nije mogao da rasplamti ni plamen buktinje. Brod je, zaklanjajući se iza pokretnog lišća, neprimetno isplovio na pučinu, tajanstveno tih, avetinjski beo, svečan i nevidljiv u svom stalnom napredovanju; a Džasper je, naslonivši se laktom na glavni konopac, a glavom na ruku, mislio o Freji. Sve na svetu ga je podsećalo na nju. Lepota voljene žene nalazi se u lepotama prirode. Nabujale konture planina, krivine obale, slobodni zavijuci jedne reke manje su prijatni nego skladne linije njenog tela, a kada se ona pokrene, klizeći lagano, ljupkost njenog pokreta podseća na skrivene sile koje upravljaju zadivljujućim izgledom vidljivog sveta.

     Vezan za stvari, kao i svi ostali ljudi, Džasper je voleo svoj brod - kuću svojih snova. On mu je davao nešto od Frejine duše. Njegova paluba bila je uporište njegove ljubavi. Posedovanje broda stišavalo je njegovu strast jednom ublažavajućom sigurnošću već stečene sreće.

    Pun mesec, savršen i ozbiljan, nalazio se nešto iznad horizonta, bio veći u vazduhu, tih i čist kao sjaj Frejinih očiju. Na brodu se nije čuo nikakav zvuk. „Ovde će stajati, pored mene, jedne večeri kao što je ova”, mislio je sa zanosom.

    I baš u tom trenutku, u toj tišini i mirnoći, pod punim blagim pogledom meseca naklonjenog ljubavnicima, na moru glatkom kao ogledalo, pod nebom bez oblaka i kada sva priroda odiše blagonaklonim raspoloženjem, u nastupu podsmevanja, topovnjača „Neptun”, u želji da se podsmehne svemu tome, odvojila se od tamne obale pod kojom je nevidljiva ležala i isplovila da uhvati trgovački brod „Bonito” na otvorenom mora.

     Ĉim je primećeno da se topovnjača pomalja iz svoje zasede, Šulc, čovek zanosnog glasa, pokaza znake neobičnog uzbuđenja. Celog tog dana, još od kako su ostavili malajski grad, koji je ležao kraj reke, videla se zbunjenost na njegovom licu, a svoje poslove je obavljao kao čovek kome nešto teško leži na srcu. Džasper je to primetio, ali je njegov zamenik, okrenuvši se kao da mu smeta kada ga neko posmatra, stidljivo promrmljao nešto o glavobolji i napadu groznice. Mora da se osećao mnogo loše kada je, krijući se iza kapetana, glasno upitao: - Šta li ovaj čovek misli da uradi s nama?... - Kada bi nag čovek, izložen udaru ledenog vetra pokušavao da ne drhti, ne bi mogao govoriti nesigurnijim glasom. Ali je to mogla biti i groznica - hladan napad. - On prosto želi da bude odvratan - reče Džasper, savršeno dobro raspoložen. - To je već i ranije pokušavao. Uostalom, odmah ćemo to videti.

     I zaista, ubrzo su oba broda stajala bok uz bok, tako da se lako moglo čuti dozivanje. Džasperov brod, sa svojim divnim linijama i belim jedrima kao da je bio prozračan i vilinski na mesečini. Topovnjača, kratka, zdepasta, s tamnim kratkim katarkama, golim kao mrtva stabla, dizala se prema sjajno osvetljenom nebu ove blistave noći i bacala tešku senku na vodenu prugu između oba broda.

    Freja je oba broda proganjala kao svuda prisutna avet, kao da je jedina žena na ovom svetu, Džasper se sećao njene ozbiljne preporuke da se čuva i da bude oprezan u svojim postupcima i rečima dok je daleko od nje. U ovom sasvim nepredviđenom susretu, on je slušao šapat njenih užurbanih opomena koje je imala običaj da mu daje na rastanku sve do poslednjeg trenutka, slušao je upola šaljive poslednje jedva čujne reči: „Znaj, dečko, da ti nikada ne bih oprostila”, i pritom je brzo stisnula njegovu mišicu, na šta je on odgovorio mirnim osmehom punim uveravanja. Hemskirk je bio gonjen na drugi način. U tom gonjenju nije bilo nikakvog šapata. Ono je više ličilo na priviđenje. Video je tu devojku kako grli jednu prostu skitnicu, ovu skitnicu ovde, skitnicu koja je baš odgovarala na njegov poziv. Video ju je kako bosa tiho prelazi preko verande, krupnih, bistrih, široko otvorenih, adoznalih očiju da bi videla njegov brod - ovaj brod... Da je bar vikala, psovala, dobacivala mu pogrdne reči. Ali, ona je jednostavno trijumfovala nad njim. To je sve. Prevaren (u to je čvrsto verovao), namagarčen, zaveden, uvređen, ošamaren, ismejan. Sto mu gromova! Ova dva čoveka koja je Freja sa Sedam ostrva proganjala na dva tako različita načina, nisu bila dorasla jedan drugom.

    U dubokoj tišini, koja je, kao u snu, obavijala oba broda, u svetu koji je i sam izgledao kao da je nežan san, jedan čamac, s javanskim veslačima, prelazeći preko tamne vodene staze između oba broda, stade pored Džasperovog broda. Beli oficir iz njega, možda tobdžija, pope se na brod. To je bio čovek niskog rasta, okruglog stomaka i astmatičnog glasa. Njegovo nepokretno ugojeno lice na mesečini je izgledalo kao beživotno, a hodao je, dok su mu krupne ruke visile daleko od tela, kao preparirana ptica. Njegove prepredene sitne oči sijale su kao komadići liskuna. Lošim engleskim jezikom prenese Džasperu naređenje da dođe na palubu broda „Neptun”.

     Džasper nije očekivao da će se desiti nešto tako neočekivano. Ali, posle kratkog razmišljanja, odluči da ne pokaže ni zlovolju, ni iznenađenje. Reka s koje je bio došao bila je politički već nekoliko godina nemirna, i on je znao da su na njegove posete gledali s nekim podozrenjem. Međutim, on nije mnogo mario za to da bude dobar s vlastima, a to je starog Nelsona toliko plašilo. Spremao se da napusti brod, a Šulc ga je ispratio do ograde kao da će mu nešto reći, ali je ipak samo stao pored njega i ćutao. Džasper je, prelazeći preko ograde, primetio da mu je lice užasnuto. Oči čoveka koji je na tom brodu našao spas od svoje nezgodne naravi, posmatrale su ga nemim, preklinjućim izrazom.

- Šta je? - upita Džasper.

- Hteo sam da znam kako će se sve to završiti - reče čovek koji je svojim divnim glasom bio opčinio čak i nepokolebljivu Freju. Ali gde je sad bila zanosna boja njegovog glasa? Ove reči zvučale su kao graktanje gavrana.

- Da li ti je dobro? - upita Džasper.

- Voleo bih da sam mrtav - odgovori Šulc, koji je to govorio kao da priča sam sa sobom jer je upao u neku misterioznu nevolju. Džasper ga oštro pogleda, ali sad nije bilo vremena da istraži razlog njegovog buncanja. Nije izgledao kao da je stvarno u delirijumu i to mu je bilo dovoljno. Šulc napravi korak napred.

- Ovaj čovek je zao - reče očajnim glasom. - On hoće da vam nanese zlo, kapetane

- Alene. To osećam, i ja...

Zastade s neobjašnjivim uzbuđenjem.

- U redu, Šulc. Neću mu dati priliku - Džasper ga brzo prekide i skoči u čamac.

     Na palubi „Neptuna” Hemskirk je stajao na mesečini, dok je njegova crna senka padala pravo na palubu. Bio je skroz nepomičan i neprimetan, ali ga je njegova pojava duboko uzdrmala. Džasper je bez reči stao pred njega.

    Kad se nađoše licem u lice, oni odjednom postupiše po navici koju su stekli prilikom svojih slučajnih susreta u bungalovu starog Nelsona. Ignorisali su jedan drugoga - Hemskirk ljutito, a Džasper sasvim bezbojnim spokojstvom.

- Šta se dešava na reci s koje sad dolazite? - upita poručnik bez ustezanja.

- Nije mi ništa poznato o nemirima, ako na to mislite - odgovori Dţasper. - Istovario sam pola tovara pirinča, nisam za to ništa dobio u zamenu i otišao sam. Sada tamo nema nikakve trgovine, ali bi oni gladovali da nisam svratio.

- Englesko mešanje u tuđe stvari! A da li ste mislili na to da te bitange ne zaslužuju ništa drugo nego samo da gladuju, je li?

- Tamo ima i žena i dece, vi to znate - napomenu Džasper svojim ravnodušnim glasom.

- E, da! Kad jedan Englez govori o ženama i deci, onda se zna da u toj stvari ima nečeg sumnjivog. Vaši poslovi će morati da se ispitaju.

    Pričali su naizmenično, kao da su bestelesni duhovi - samo glasovi u praznom vazduhu, jer su jedan drugog posmatrali kao prazan prostor, ili, najviše, s onoliko poštovanja koliko se duguje nekoj mrtvoj stvari, i nimalo više. Ali sada nastade tišina. Hemskirk je odjednom pomislio: „Ona će mu ispričati sve o onome šta se desilo. Ona će mu to pričati dok ga nasmejana bude grlila.” I iznenadna želja da smesta uništi Džaspera oduze mu sav razum. On izgubi moć govora i gledanja. U jedan mah uopšte nije bio u stanju da vidi Džaspera. Ali je, kao da to dolazi iz nekog udaljenog sveta, čuo kako se on raspituje:

- Treba li, prema tome, da zaključim da ćete brod zadržati?

Hemskirk se trže u nastupu zlobnog uživanja.

- Da! Ja ću ga odvući u Makasar!

- Sud će doneti odluku o zakonitosti tog postupka - reče Džasper, naizgled sasvim ravnodušno, osetivši pritom da stvar postaje ozbiljna.

- Ah, da, sud! Naravno! A što se vas tiče, ja ću vas zadržati ovde na brodu Džasperova zaprepašćenost što se mora odvojiti od svog broda izrazila se potpunom nepokretnošću. Zatim se okrenuo i pozvao svoje ljude na brodu. Šulc je odgovorio:

- Razumem, gospodine!

- Spremite se da primite od topovnjače konopac za vuču! Odvešće nas u Makasar!

- Gospode bože! Zašto to, gospodine? - jedva se čuo Šulcov zabrinuti glas.

- Mislim, iz ljubaznosti - doviknu Džasper ironično, s dobro smišljenom namerom. -Mogli bismo ostati, ovde bez vetra, danima! I iz gostoljubivosti! Pozvan sam da ostanem, ovde na brodu!

     Kao odgovor na ovo obaveštenje čuo se glasan uzvik očajanja. Džasper je zabrinuto pomislio: „Eto, nervi tog čoveka su sasvim popustili! I s nekim nelagodnim novim osećanjem zabrinutosti uporno je gledao svoj brod. Misao da je odvojen od svog broda - prvi put od kako su se sastali - potresla je njegovu, naizgled, bezbrižnu čvrstinu karaktera do temelja, a ona je ležala duboko. Sve vreme ni Hemskirk, pa čak ni njegova tamna senka, nisu se ni najmanje pomerili.

- Poslaću posadu jednim čamcem i s jednim oficirom na vaš brod - reče Hemskirk, ne obraćajući se nikom posebno. Otrgnuvši se mukom od zanesenog posmatranja broda, Džasper se okrenu i bez nervoze, gotovo bezbojnim glasom izrazi protest protiv celokupnog postupka. Mislio je samo na zakašnjenje. Brojao je dane. Makasar je stvarno bio u planu njegovog putovanja, i to što će ga tamo odvući, stvarno će mu uštedeti vreme. S druge strane, tamo će morati da prođe kroz neke neprijatne formalnosti. Međutim, stvar je i suviše glupa. „Ova buba je poludela”, mislio je, „mene će odmah osloboditi. A ako ne, onda će Mesman morati da garantuje za mene.” Mesman je bio holandski trgovac s kojim je Džasper mnogo poslovao, značajna ličnost u Makasaru.

- Vi protestujete? Hm! - mrmljao je Hemskirk i još neko vreme stajao nepokretan, raskrečenih nogu i glave oborene kao da proučava svoju, na komičan način, raskrečenu senku. Zatim dade znak debelom tobdžiji, koji je stajao pored njega, nepokretan, kao odvratan primerak jednog debeljka, beživotnog lica i sjajnih sitnih očiju. Ĉovek se približio i stao mirno.

- Vi ćete se popeti na brod s posadom jednog čamca!

- Ya, mynherr!

- Jedan od vaših ljudi će stalno upravljati njim - produži Hemskirk, izdaj ući naređenja na engleskom jeziku, očigledno da bi podigao Džasperov moral. - Ĉujete li?

- Ya, mynherr!

- Ostaćete na brodu i bićete sve vreme na dužnosti!

- Ya, mynherr!

Džasper je osećao kao da mu, zajedno s komandom nad njegovim brodom, uzimaju srce iz grudi. Hemskirk upita, promenjenim glasom:

- Kakvo oružje imate na brodu?

Neko vreme su svi brodovi koji su trgovali u Kineskim morima imali dozvolu da nose izvesnu količinu vatrenog oružja radi odbrane. Džasper odgovori:

- Osamnaest pušaka s bajonetima, koje su bile na brodu kada sam ga kupio, pre četiri godine. Puške su prijavljene.

- Gde ih čuvate?

- U prednjoj kabini. Podoficir ima ključ.

- Uzećete ih - reče Hemskirk tobdţiji.

- Ya, mynherr!

- A zašto? Šta hoćete tim da kaţžete? - viknu Džasper, zatim se ugrize za usnu. - To je strašno! - promrmlja.

Hemskirk podiže na trenutak svoj pogled, kao paćenik.

- Možete ići - reče tobdžiji. Debeljko se pozdravi i ode.

    Narednih trideset sati stalna vuča je bila samo jednom prekinuta. Na jedan znak s broda mahanjem zastave s uzvišenja na pramcu, topovnjača bi zaustavljena. Jedan podoficir, ulazeći u svoj čamac, stiţe na brod „Neptun” i poţuri pravo u komandantovu kabinu; svetlucanje njegovih sitnih očiju odavalo je uzbuđenje zbog nečega što je saopštio komandantu. Obojica ostadoše zatvoreni neko vreme, dok je Džasper na ogradi pokušavao da sazna da li se na njegovom brodu dogodilo nešto neobično.

    Ali, činilo se da je na brodu sve u redu. Ipak je on pogledom potražio tobdžiju i mada je, od kako je bio završio s Hemskirkom, izbegavao da razgovara bilo s kim, zaustavio je tog čoveka, kada je ponovo došao na palubu, da ga pita kako je njegovom podoficiru.

- Nije se osećao najbolje kada sam otišao s broda - objasnio mu je.

Debeli podoficir, koji se ponašao kao da napor što ispred sebe nosi svoj debeli stomak zahteva ukrućeno držanje, jedva ga je razumeo. Nijedna crta na njegovom licu nije pokazivala ni najmanju živahnost, ali su njegove sitne oči najzad zasvetlucale.

- Ah, ja, podoficir! Ja, ja! Vrlo dobro je. Ah, mein Gott, on je veoma smešan čovek!

    Džasper nije mogao sebi da objasni tu primedbu, jer je Holanđanin žurno ušao u čamac i vratio se na njegov brod. Ali se tešio mišlju da će se ova prilično glupa situacija ubrzo završiti. Već se videlo sidrište u Makasaru. Idući ka mostu, Hemskirk prođe pored njega. Sad je poručnik prvi put značajno pogledao Džaspera, a zatim je neobično kolutanje njegovih očiju postalo tako smešno - Džasper i Freja su se odavno složili da je Hemskirk komičan - reče tako savršeno zadovoljno, kao da u ustima prevrće neki ukusan zalogaj, tako da Dţasper nije mogao odoleti a da ne razvuče usne u smeh. Zatim se ponovo okrenu svojoj jedrilici.

    Videti nju, svoju imovinu u kojoj je živeo jedan deo duše njegove Freje, koja je bila jedino uporište za njihova dva života na prostranom svetu, tu potvrdu njene ljubavi, tog druga u avanturama, to izvorište snage da obožavanu Freju stegne na grudi i da je odnese na kraj sveta: videti ovaj divni brod koji tako dostojanstveno predstavlja njegov ponos i njegovu ljubav, videti ga na kraju užeta koje ga je vuklo kao zarobljenika - nije bilo prijatno. U tome je bilo nešto kao mora, kao što je, na primer, san o divljoj morskoj ptici okovanoj lancima.

    Pa ipak, šta bi drago mogao da posmatra? Snažan zov njegovog srca opet će mu jednom vratiti njenu lepotu tako da će zaboraviti gde se sada nalazi. A osim toga, osećanje nadmoćnosti koje mladom čoveku daje sigurnost da je voljen, iluzija da ga je nežni pogled žene stavio iznad sudbine, pomagali su mu da, pošto je prvi udarac prošao, sa zadovoljnim samouverenjem prođe kroz ta iskušenja. Jer, kakvo bi zlo moglo snaći Frejinog izabranika?

    Bilo je popodne i sunce se nalazilo iza ova dva broda koja su se kretala prema pristaništu. „Uskoro će se završiti šala ove bube”, pomisli Džasper bez neke velike mržnje. Kao pomorcu koji je dobro poznavao ovaj deo sveta, bio mu je dovoljan samo jedan pogled pa da vidi o čemu se radi. „Eto”, mislio je, „on prolazi kroz Spermondov prolaz. Sada ćemo zaobići stenu Tamisa. I ponovo se vratio posmatranju svoje jedrilice, glavnog oslonca njegovog materijalnog i emocionalnog postojanja, koji će uskoro opet biti u njegovim rukama. Na moru mirnom kao bara, moćni „Neptun” vukao ju je kao od šale. Holandski tobdžija pojavio na pramcu „Bonita”, a za njim i nekoliko muškaraca. Stajali su gledajući ka obali, dok je Džasper bio kao u nekakvom ljubavnom zanosu.

     Iznenadni duboki zvuk topova učini da se on strese. Lagano pogleda oko sebe. Brzo kao munja skoči s mesta na kojem je stajao i pojuri prema palubi.

- Nasukaćete se na stenu Tamisa - vikao je.

     Visoko gore na mostu Hemskirk je mračno gledao preko njegovih ramena. Dva mornara su okretala krmu i „Neptun” se već dobro ljuljao do ivice blede vode, što je bio znak opasnosti. Ah! Baš na vreme i Džasper se odmah okrenu da vidi svoj brod, ali, još pre nego što je mogao da shvati - slušajući naređenja koja je Hemskirk davao tobdžiji - uže kojim je brod šlepan se otkači, i pre nego što je imao vremena da vikne i da se pokrene, ugledao je svoj brod, kako, ostavljen samom sebi i nošen svojim zamahom, proleće pored krme topovnjače. Razrogačenih očiju, u neverici i skamenjen od užasa, on je pratio njegov fini, kliski obris. Povici s broda, koji je nastavljao svoj put, dopirali su do njega samo kao neko strašno i zbrkano mrmljanje, dok mu je u ušima bubnjalo. Puna života i ljupkosti, jedrilica je j urila pravo koristeći se sposobnošću da strahovito razvije brzinu. Jurila je sve dok pred njenim kljunom nije postalo tiho kao da je iznenada propala u dubinu, kao da ju je neko upio, a zatim, strahovito i neobično podrhtavajući glavnim jarbolima, stade, nagnu malo svoje visoke jarbole i zaustavi se. Stajala je mirno ležeći na steni, dok je „Neptun”, napravivši široki krug, punom brzinom nastavio da plovi prema prolazu Spermond, koji je vodio u grad. Jedrilica je ležala mirno, savršeno mirno, ali je bilo nečeg zlokobnog i neprirodnog u ovom položaju. Za tren oka, ona je pod bleskom sunca bila zahvaćena tamnom setom stvari koje su nestajale. Bila je samo mrlja u svetoj praznini prostora i već usamljena, već napuštena.

- Držite ga! - povika glas s mosta.

Džasper je neodoljivim nagonom pojurio, kao što radi čovek koji se svojim rukama ćutke borio i samo mu se glava pomaljala iznad zatalasane gomile ljudi s „Neptuna”, koji su se poslušno bacili na njega. - Držite ga - ne bih želeo da se taj čovek sada ni zbog čega udavi!

Džasper prestade da se otima.

Jedan po jedan, ljudi su ga napuštali, povlačili se ćuteći lagano sve dalje i dalje, ostavljajući ga samog na širokom, čistom prostoru, kao da mu prepuštaju dovoljno mesta da padne posle borbe. Nije se međutim, videlo ni da se zateturao. Ni posle pola sata, kada je „Neptun” bacao sidro pred samim gradom, on se nije pomerio s mesta, nije ni za dlaku pomerio glavu ni ruku. Ĉim se stišala lupa lanaca na topovnjači, Hemskirk je teškim korakom sišao s mosta

. - Pozovi sampan! - reče sumorno dok je prolazio pored straže kraj ograde gde se spušta mostić, a zatim lagano pođe prema mestu gde je, duboko zamišljen i praćen mnogim zaplašenim pogledima, stajao Džasper posmatrajući palubu. Hemskirk mu se približi.

Buljio je zamišljeno u njega, držeći prste na ustima. To je, dakle, taj omiljeni probisvet, jedini čovek kome bi ona prokleta devojčura mogla da ispriča svoju priču. Ali on tu priču više neće smatrati smešnom! Priču kako je poručnik Hemskirk... ne bogami, on se neće smejati toj priči! I zaista, Džasper je izgledao kao čovek koji se nikada više i ničemu u životu neće smejati.

Odjednom, Džasper podiže pogled. Njegove skoro bezizražajne oči, u kojima se videlo samo iznenađenje, sretoše se s Hemskirkom, zapanjeno i tuţno.

- Nasukao se! - reče dubokim, zaprepašćenim glasom. - Na steni - reče on tiše i kao da očekuje da će se dogoditi nešto, neki strašan i neverovatan događaj.

- Na samoj površini, prolećna plima i oseka - reče Hemskirk glasom iz koga je sevnulo i ugasilo se osvetoljubivo, uvredljivo nasilje. Ućutao je kao da se umorio, uperivši svoj drski pogled u Džaspera, a u tom pogledu kao da je bilo razočaranje koje poput senke tuge neizbežno prati svaku strast. - Na samoj površini - ponovi on, okrećući se žustro da bi dohvatio svoju kapu, i zatim pokaza njome podrugljivo prema mostiću za iskrcavanje. I onda dodade: - A sada se možemo iskrcati i otići u sud, prokleti Englezu.

 6. 

     Ono što se desilo s „Bonitom” moralo je izazvati senzaciju u Makasaru, najlepšem i možda najčistijem među svim gradovima na Ostrvima; ipak je taj grad imao prilika za uzbuđenje. Na obali, ljudi su primetili da se nešto dogodilo. Daleko na moru viđen je parobrod kako vuče jednu jedrilicu, a kada je, zatim, parobrod uplovio sam, ostavljajući jedrilicu na pučini, to je pobudilo pažnju. Zašto? Mogli su se videti samo jarboli jedrilice -savijenih jedara - kako stoje na istom mestu prema jugu. Ubrzo se među gusto zbijenim redovima ljudi, okupljenih na ulici koja vodi prema obali, proširio glas da se na steni Tamisa nasukao jedan brod. Ova gomila je pravilno protumačila prizor. Međutim, uzrok svemu tome bio je van njene moći rasuđivanja, jer ko je mogao znati da je nasukavanje jednog broda na Tamisi tako usko povezano s jednom devojkom udaljenom sedamsto kilometara, ili, ko bi se setio da stare uzroke ovom događaju potraţi u psihologiji najmanje tri bića, iako je jedan od njih, poručnik Hemskirk, u tom trenutku prolazio između njih ţureći da podnese usmeni izveštaj?

     Ne, mišljenja ljudi na obali nisu bila usmerena na tu vrstu istraživanja, ali su se mnogobrojne ruke - tamne, žute i bele - podigle iznad očiju koje su bile uperene ka moru. Glas se brzo proširio. Kineski trgovci su izašli na vrata, a mnogi beli trgovci ustajali su od svog pisaćeg stola i prilazili prozoru. Jer, jedan brod nasukan na Tamisi nije bio baš svakodnevni događaj. I priča je odmah primila određeni oblik. To je jedan sumnjivi engleski trgovac koga je „Neptun” zadržao na moru, a Hemskirk ga je dovukao u pristanište da bi proverio svoju sumnju.

    Kasnije se saznalo i ime. „Bonito”. - Šta? Nemoguće! Da, da, baš ’Bonito!’ Pogledajte! Mogu se videti odavde: samo dve katarke. To je brod! Zar bi iko pomislio da će tog čoveka uhvatiti. Ali, i Hemskirk je promućuran! Kažu da se na jedrilici nalazi kabina opremljena kao na jahti nekog gospodina. A taj Alen je takođe neka vrsta gospodina. Nastrani prosjak!

Jedan mlađi čovek, donoseći nove vesti, žurno uđe u kancelariju gospodina Mesmana na pristaništu.

- Pa, da, to je sigurno ’Bonito’! Ali vi ne znate priču koju sam baš sada čuo! Taj tip mora da je najmanje godinu ili dve snabdevao tu reku vatrenim oružjem. Izgleda da se, pošto je tako dugo ostao nekažnjen, toliko osilio da je prodao i brodske puške. To je činjenica. Pušaka nema na brodu. Kakva drskost! Samo, on nije znao da je na obali i jedan naš ratni brod! Ala su ovi Englezi drski, pa je on možda mislio kako mu se zbog toga ništa neće desiti. Naši sudovi suviše često puštaju ove ljude na slobodu na osnovu ovog ili onog bednog izgovora. Ali, u svakom slučaju, sada je gotovo s čuvenim ’Bonitom’. Baš sam u pristanišnoj kancelariji čuo kako se nasukao kada je voda bila najviša, a pritom, on nosi i teret. Nema te ljudske snage, kako kažu, koja može da ga pokrene s mesta na kom se nalazi. I ja se nadam da je tako. Dobro bi bilo kada bi taj zloglasni ’Bonito’ ostao tamo kao opomena ostalima!

      Gospodin J. Mesman, Holanđanin, rođen u koloniji, jedan plemenit, očinski raspoložen momak, glatko izbrijanog, mirnog, lepog lica, glave pokrivene finom kosom koja se blago kovrdžala na njegovom okovratniku, nije progovorio ni reči u odbranu Džaspera i „Bonita”. Samo je ustao s fotelje. Lice mu je, očigledno, bilo uznemireno. Dogodilo se jednom da je Džasper s poslovnog razgovora o putevima i poslovima, o novčanim stvarima i tome slično, prešao na izjašnjavanje u vezi s Frejom; i tada je taj divni čovek, koji je pre mnogo godina poznavao starog Nelsona i čak se pomalo sećao i Freje, bio veoma iznenađen i radostan što se priča tako razvijala.

- Da, da, da! Nelson! Da, naravno! Veoma pošten čovek! I jedno malo dete veoma plave kose! O, da! Sećam se dobro. Ona je izrasla u tako dobru devojku. - Nasmejao se i nastavio. - Kada uspešno pobegneš sa budućom suprugom, kapetane Alen, morate doći ovde, uvek ste dobrodošli. Mala plava devojčica. Sećam se! Sećam se!”

Saznanje o nasukavanju broda nije mu bilo prijatno. On uze šešir.

„Kuda idete, gospodine Mesman?”

„Idem da potražim Alena. Mislim da on mora biti na obali. Da li neko zna?”

Niko od prisutnih nije znao. I gospodin Mesman izađe da se raspita.

     U drugom delu grada, delu oko crkve i utvrđenja, dobio je informacije. Prvo je saznao da Džasper nije sam, već da hoda brzo i da sve to izgleda kao da ga sprovode. Kinez, očigledno vlasnik sampana, pratio ga je istim strmoglavim tempom. Iznenada, dok je prolazio kraj „Kuće kod Oranţe”, Džasper je skrenuo i ušao, ili, bolje rečeno, utrčao, što je zapanjilo Gomeza, hotelskog službenika. Ali je njegovu neposrednu pažnju skrenuo na sebe Kinez koji je još na kapiji počeo nepristojno da viče. On se žalio što mu beli čovek, koga je svojim čamcem dovezao s topovnjače na kopno, nije platio prevoz. Jurio ga je sve dovde i celim putem tražio novac. Ali se beli čovek uopšte nije obazirao na njegovo opravdano potraživanje. Gomez umiri Kineza s nekoliko bakaruša, zatim pođe da potraži Džaspera, koga je dobro znao.

     Zatekao ga je kako ukočeno stoji pored malog okruglog stola. S druge strane verande, nekoliko ljudi koji su tamo sedeli prestali su da pričaju i nemo su ga posmatrali. Dva igrača bilijara, sa štapovima u ruci, izađoše na vrata bilijarske sobe i počeše takođe da blenu u njega.

    Kada mu Gomez priđe, Džasper podiže ruku i pokaza svoje grlo. Gomez primeti da mu je odelo malo prljavo, zatim baci pogled na njegovo lice i otrča da poruči piće koje je Džasper, izgleda, tražio.

    Kuda je ţželeo da pođe - s kakvim ciljem i kuda je zamišljao da ide kada ga je odjednom neki nagon, ili možda to što je ugledao neko poznato mesto nateralo da svrati u „Kuću kod Oranţe” - nemoguće je reći. Vrhovima prstiju se oslanjao na mali sto. Na verandi su bila dva čoveka koje je dobro poznavao, ali je njegov pogled neprestano lutao kao da hoće da pobegne, i prelazio je preko njih ne pokazujući ničim da ih je prepoznao. A oni su ga, sa svoje strane, posmatrali, i nisu mogli da veruju svojim očima. Ne zato što mu je, možda, lice bilo izobličeno. Naprotiv, bilo je mirno i staloženo. Ali izraz lica se nekako nije mogao prepoznati. - Da li je moguće da je to on? - pitali su se začuđeno.

    U njegovoj glavi divlje su se brkale misli. Potpuno jasne. Strašno je bilo to što su one bile tako jasne i što je bilo krajnje nemoguće uhvatiti čvrsto bar jednu od njih. On je pričao, a nije se znalo da li priča samom sebi, ili njima: - Samo hrabro, čvrsto! - Neki kineski dečak stade pred njega noseći čašu na poslužavniku. Džasper sasu piće u grlo i izjuri napolje. Njegov nestanak izazva čuđenje onih koji su sve to posmatrali. Jedan od njih skoči i brzo krenu prema onoj strani verande s koje se moglo videti skoro celo pristanište. U trenutku kada je Džasper, izlazeći iz „Kuće kod Oranţe”, prolazio ulicom, on uzbuđeno doviknu ostalima:

- Jeste, to je bio Alen! Ali gde je njegov brod?

   Džasper je razgovetno čuo ove reči. Kao da se nebo spustilo na njega i kao da ga poziva da položi račune! Jer, to su bile iste one reči koje bi mu i Freja uputila. To pitanje bilo je porazno; ono je pogodilo njegovu svest kao munja, i odjednom, još dok je išao, razvedrilo noć nad haosom njegovih misli. Nije mogao da komanduje svojim nogama. Napravio je u mraku još tri koraka i onda se srušio.

     Ĉestiti Mesman je morao da ide čak do bolnice da bi ga našao. Doktor je govorio nešto o lakom srčanom udaru. Ništa preterano ozbiljno! Za tri dana će izaći iz bolnice. I mora se priznati da je doktor bio u pravu. Kroz tri dana Džasper Alen je izašao iz bolnice i grad je mogao da ga gleda! Dobro da ga se nagledao - i to je potrajalo prilično dugo; tako dugo da je postao neka vrsta znamenitosti grada; toliko da najzad nisu ni vodili računa; toliko dugo da se o njegovoj avetinjskoj pojavi stvorila priča koja se na Ostrvima prepričava sve do danas.

    Govorkanja ljudi i Džasperova pojava u „Kući kod Oranže” početak su čuvenog slučaja „Bonito”, i oni pokazuju da se on može posmatrati na dva načina - praktično i psihološki. To je slučaj za sud, ali i slučaj koji treba pokušati razumeti; jer iako naizgled jasan ostao je potpuno u mraku.

     Treba znati da je on ostao nejasan čak i za onog mog prijatelja koji mi je poslao pismo pomenuto još u prvim redovima ove priče. Taj čovek je bio jedan od činovnika gospodina Mesmana, i pratio ga je dok je on tražio Džaspera. Njegovo pismo mi je ukazalo na obe strane gledišta i na još nekoliko pojedinosti tog slučaja. Hemskirk se smatrao odgovornim što je izgubio sopstveni brod, ali je to bilo sve. Magla koja je tada obavila taj kraj, poslužila mu je kao opravdanje što se toliko približio steni Tamisa. On je spašavao svoj brod, a na ostalo nije mislio. Što se tiče debelog tobdžije, on je na sudu jednostavno izjavio kako mu se u tom trenutku činilo da će najbolje postupiti ako otpusti uže za vuču, ali je priznao da je bio veoma pogođen iznenadnim nesrećnim slučajem.

      U stvari, on je radio po tačno određenim uputstvima dobijenim od Hemskirka, kome je, tokom mnogih godina službe na Istoku postao neka vrsta odanog čoveka. Najčudnija u slučaju „Bonita” bila je njegova priča kako je, polazeći da po naređenju zapleni vatreno oružje, otkrio da pušaka na brodu uopšte nema. U prednjoj kabini našao je samo prazan naslon za označenih osamnaest pušaka, ali samih pušaka nigde na brodu nije bilo. Podoficir na tom brodu, koji je izgledao kao da je bolestan i koji je bio tako uzbuđen da se ponašao kao ludak, zahtevao je da mu veruju kako kapetan Alen o tome ništa ne zna; govorio je da je podoficir, skoro, jedne tamne noći prodao te puške izvesnom licu tamo uz reku. Da bi dokazao istinitost te priče, doneo je kesu punu srebrnih dolara i navaljivao je na njega, tobdžiju, da ih primi. A onda ju je odjednom bacio dole, na palubu, počeo da se udara pesnicama u glavu i pao uz strašne psovke upućene sebi, bedniku koj i ne zaslužuje da živi.

Tobdžija je sve to odmah javio svom komandantu.

      Šta je Hemskirk nameravao kada je na sebe preuzeo odgovornost da zadrži jedrilicu „Bonito”, teško je reći, osim ako nije želeo da na neki način unese nemir u život čoveka koga je Freja volela. On je gledao u Džaspera s željom da tog ljubljenog i grljenog čoveka sravni sa zemljom. Postavljalo se pitanje: kako to da učim a da ne oda sebe? Ali je izveštaj tobdžije omogućio da taj slučaj postane ozbiljan. S druge , Alen je imao prijatelje - i ko je mogao znati da neće uspeti da se nekako izvuče? Na misao da tako kompromitovanu jedrilicu jednostavno nasuče na stenu došao je dok je slušao debelog tobdžiju u svojoj kabini. Bilo je malo rizika da mu taj postupak neće odobriti. Ali je sve trebalo uraditi tako da izgleda kao nesrećan slučaj.

    Izlazeći na palubu, on je u svoju nesvesnu žrtvu buljio kolutajući očima tako strašno i tako neobično napućenih usana da Džasper nije mogao a da se ne nasmeje. Onda se poručnik popeo na most govoreći samom sebi:

- Ĉekaj, samo! Presešće ti ukus tvojih slatkih poljubaca! Kunem se da ti ubuduće, kada budeš slušao o poručniku Hemskirku, njegovo ime neće izazivati osmeh na usnama! Sada si u mojim rukama!

     I ta mogućnost se pojavila bez ikakvog planiranja, reklo bi se, sasvim prirodno, kao da su se događaji na neki tajanstven način sami zapleli kako bi potpomogli ciljeve jedne mračne strasti. Ni najlukaviji plan ne bi Hemskirku mogao bolje da posluži. Dato mu je da okusi čudesno i neočekivano savršenstvo osvete; da zada smrtonosan udarac srcu ovog omrznutog čoveka i da ga zatim gleda kako hoda s noţem u grudima.

   Jer, Džasperovo stanje je bilo takvo. On se kretao, radio je umornih očiju, sa usiljenim izrazom lica, mršav i nespokojan, a pokreti su mu bili brzi i divlji; stalno je nešto pričao, izbezumljenim i umornim glasom; ali je u svojoj duši nosio saznanje da mu niko na svetu nikada više neće vratiti njegov brod, kao što niko na svetu ne može da zaceli probodeno srce. Njegova duša, mirna u snažnoj ljubavi, odlučnoj Frejinoj ljubavi, bila je kao mirna ali suviše zategnuta struna. Udarac je izazvao njeno naglo treperenje i ona je pukla. Dve godine je čekao dan koji po njegovom čvrstom uverenju nikada više neće svanuti čoveku koga je gubitak broda onesposobio za život, i, kako se njemu činilo, učinio ga nedostojnim ljubavi kojoj više nije mogao da pruži nikakvo uporište.

    Iz dana u dan hodao je duž celog grada, išao obalom, a kada bi stigao do mesta prema steni na kojoj je njegov brod ležao nasukan, nepomično bi posmatrao njegov voljeni oblik, to nekadašnje utočište likujuće nade, a sada, uzdižući se u svojoj nagnutoj i usamljenoj nepokretnosti iznad tihog morskog horizonta - samo simbol očajanja.

    Posada je na vreme bila napustila jedrilicu čamcima, koje su pristanišne vlasti, čim su stigle na obalu, zaplenile dok traje proces; ali se te iste vlasti nisu mučile da postave stražu na brodu. Jer, šta bi ga, stvarno, i moglo odande pokrenuti? Ništa osim nekog čuda; ništa osim Džasperovih očiju, koje su satima bile čvrsto uperene u njega, kao da nadao da će snagom svog pogleda moći da ga privuče na svoje grudi.

    Ĉitava ova priča, koju sam našao u veoma rečitom pismu svog prijatelja, prilično me je oneraspoložila. Bilo je zaista strašno čitati njegove reči o tome kako je Šulc, podoficir, svuda obijao pragove tvrdeći s očajnom upornošću da je samo on prodao puške. - Ja sam ih ukrao - tvrdio je. Međutim, njemu niko, naravno, nije verovao. Ĉak ni moj prijatelj, mada se divio ovom samopožrtvovanju. Mnogi su mislili kako ne treba ići tako daleko i prikazivati sebe kao lopova samo iz ljubavi prema svom prijatelju. Ta laž bila je tako očigledna da nije mogla značiti ništa.

    Ja sam, međutim, znajući Šulcovu narav i koliko istine ima u svemu tome, priznajem, bio zaprepašćen. Eto kako je jedna izdajnička sudbina iskoristila jednu plemenitu pobudu! I osećao sam kao da sam i sam saučesnik u toj perfidnosti, jer sam donekle i ja uticao na Džaspera. Ali sam ga, isto tako, i opominjao.

- Ĉinilo se da je taj čovek zbog toga poludeo - pisao mi je prijatelj dalje. - On je s tom pričom došao i Mesmanu. Rekao mu je kako su ga neki beli ljudi, propalice, tamo među urođenicima pored reke jedne večeri opili džinom, pa su mu se počeli rugati što nikad nema para. I onda je, ubeđujući nas da je pošten čovek i da mu se mora verovati, rekao za sebe da postaje lopov čim popije neku kap više. Ispričao nam je da je otišao na brod, da je bez ikakve griže savesti jednu po jednu pušku smeštao u jedan čamac koji je te noći tuda prošao, i da je za svaku od njih uzeo po deset dolara.

     Sledećeg dana se skoro razboleo od sramote i kajanja, ali nije imao hrabrosti da taj pad otkrije svom dobrotvoru. Kada je topovnjača zadržala brod, on je poželeo da umre, jer je bio svestan posledica, i rado bi to i učinio da je, žrtvujući svoj život, mogao puške ponovo da vrati na brod. Džasperu nije rekao ništa, jer se nadao da će brod odmah biti pušten. Kada su se stvari drugačije razvile i kada su kapetana zadržali na topovnjači, hteo je, u očajanju, da se ubije: ali je znao da mora da živi kako bi pomogao da se istina sazna. - Ja sam čestit čovek!

      Ja sam čestit čovek! - ponavljao je glasom koji nam je terao suze na oči. - Morate mi verovati kad kažem da postajem lopov, prost, bedni, prepredeni i podli lopov čim popijem čaše ili dve. Odvedite me negde gde bih pod zakletvom mogao da ispričam istinu!

      „Kada smo ga najzad uverili u to da njegova priča Džasperu neće nimalo koristiti - jer koji bi holandski sud, kada mu je jednom pošlo za rukom da se dokopa engleskog trgovca, prihvatio takvo objašnjenje; i, zaista, kako, kada, gde bi se mogli naći dokazi za takvu priču? - On je stavio ruke na glavu i delovalo je da želi da počupa svu kosu, ali je, ipak, smirenije rekao: ’Zbogom, onda, gospodo’ i izašao iz sobe, nesigurno hodajući. Iste večeri je izvršio samoubistvo prerezavši grlo u kući u kojoj je bio smešten, nakon što je na obalu stigao iz olupine.”

    To grlo, pomislio sam i naježio se, koje je moglo da proizvede tako ubedljiv, muški i fascinantni glas, koji je u Džasperu probudio saosećanje i zadobio Frejine simpatije! Ko bi mogao da zamisli takav kraj nežnog Šulca sa svojim glupavim i naivnim sitnim krađama, tako apsurdno jednostavan da je i kod oštećenih ljudi izazivao neku vrstu veselog ogorčenja? Neverovatno je to što je uradio. Njegov život jeste bio misteriozan i čudan, ali nikako nije trebalo da bude tragičan na kraju. Ima trenutaka kada ironija sudbine, za koju neki ljudi tvrde da je otkrivaju već u stvaranju naših života, dobija izgled svirepe i divlje šale.

     Odmahnuo sam glavom razmišljajući o ovim Šulcovim greškama, i nastavio da čitam pismo svog prijatelja. Pričao mi je kako su jedrilicu na steni opljačkali urođenici iz priobalnih sela i kako je ona postepeno dobijala onaj tuţžni izgled sive avetinjske olupine. Za to vreme Džasper, koji je iz dana u dan sve više postajao senka od čoveka, žurno je prolazio pristaništem, unezverenih očiju, koje su izazivale strah, i sa slabim, nepokretnim osmehom na usnama, da bi proveo dan na usamljenoj gomilici peska žudno gledajući u nju kao da očekuje neki lik koji će se pojaviti na brodu i dati mu neki znak s ograde koja se raspadala. Mesmanovi su se brinuli o njemu koliko je to bilo moguće. O slučaju „Bonito” javljeno je u Bataviju, ali će taj izveštaj sigurno ispariti u magli zvaničnih izveštaja. Kidalo mi se srce dok sam sve to čitao. Onaj vredni i revnosni oficir, poručnik Hemskirk, čije je ponašanje odavalo teško povređenu sujetu, koju nije moglo da olakša ni to što je njegov postupak nezvanično bio odobren, nastavio je put da zauzme svoje mesto na Molučkim ostrvima.

       Najzad, na kraju ovog obimnog i dobronamernog pisma, u kome se govorilo o novostima na ostrvu od najmanje pre pola godine, moj prijatelj je dodao: „Pre nekoliko meseci svratio je ovde stari Nelson stižući poštanskim brodom s Jave. Došao je izgleda da poseti Mesmana. Bila je to prilično tajanstvena i neobično kratka poseta za tako dug put. Ostao je samo četiri dana ’Kod Oranže’, očigledno bez nekog posebnog cilja, a zatim je uhvatio brod koji je išao na jug prema Tesnacima. Sećam se kako su ljudi nekada pričali da je Alen bio prilično zaljubljen u ćerku starog Nelsona, devojku koju je vaspitala gospođa Harli i koja je zatim otišla da živi s njim na Sedam ostrva. Sigurno se sećaš starog Nelsona..

Da li se sećam starog Nelsona? Naravno!

Pismo me je dalje izveštavalo o tome da se stari Nelson najzad setio i mene, jer je neko vreme posle svoje užurbane posete Makasaru pisao Mesmanu i tražio moju adresu u Londonu.

     To što je stari Nelson (ili Nilsen), čija je karakterna osobina bila njegova potpuna i nesvesna odgovornost prema svemu što ga je okruživalo, želeo nekome da piše bilo je samo za sebe dovoljno da izazove ne baš malo čuđenje. A između svih ljudi odabrao je baš mene! Nemirno i nestrpljivo sam očekivao otkriće koje je moglo da mi dođe od ove prirodom zamračene inteligencije, ali je moje nestrpljenje moralo da se zamori čekanjem pre nego što su moje oči na koverti, na kojoj se nalazila poštanska marka od jednog penija i žig pošte na Noting Hilu, ugledale rukopis starog Nelsona, drhtav i s mukom ostvaren, starački i detinjast u isti mah. Oklevao sam s otvaranjem tog pisma da bih dao oduška svom iznenađenju dižući ruke iznad glave. On se, znači, vratio u Englesku da bi definitivno postao Nelson, ili se, možda, uputio u Dansku, u svoj zavičaj, gde će se zauvek vratiti svom pravom imenu Nilsen! Izgledalo je da se stari Nelson (ili Nilsen) ne može ni zamisliti van tropskih oblasti. A ipak on je bio ovde i molio me da ga posetim.

     Stanovao je u pansionu na jednom od onih skverova Bejsvotera, koji su nekada bili bezbrižni, a danas su spali na to da se sami izdržavaju. Neko ga je tamo uputio. Pošao sam da ga posetim jednog od onih londonskih januarskih dana, sastavljenih od četiri đavolska elementa: hladnoće, vlage, blata i prljavštine, prožetih lepljivošću atmosfere koja kao prljavo odelo prianja za svačiju dušu. Ali, idući ispod prljavog vela sačinjenog od četiri elementa, naslućivao sam nešto kao treperenje, video sam umorno i sjajno blistanje plavog mora sa Sedam ostrva, koja su kao sićušne mrlje plivala pred mojim očima, dok je visoki drveni krov bungalova krunisao najmanje od njih. Sećanje na tu sliku veoma me je uzbuđivalo. Zakucah na vrata drhtavom rukom.

    Stari Nelson (ili Nilsen) ustade od stola, za kojim je sedeo, držeći pred sobom otrcanu mapu na stolu pretrpanom hartijom. On skinu naočare pre nego što se rukovao sa mnom.

     Neko vreme nijedan od nas ne progovori ni reči; a zatim on, videvši kako se ja okrećem kao da nešto očekujem, promrmlja nešto, od čega sam shvatio samo reči „kćer” i „Hongkong”, a onda spusti pogled i uzdahnu. Njegovi brkovi, koji su kao i nekada štrčali na sve strane, bili su sad sasvim beli. Starački obrazi bili su mu zaobljeni i rumeni, a ono detinjasto što se uvek moglo zapaziti na njegovoj fizionomiji još se više isticalo. Kao i njegov rukopis, on je izgledao detinjasto i izlapelo. Svoje godine dokazivao je najviše svojim neinteligentno izbrazdanim zabrinutim čelom i svojim krupnim bezazlenim očima koje su izgledale jadno i vodnjikavo; ili je to možda bilo zato što su bile pune suza?

      Trebalo je mnogo veštine da se starom Nelsonu stavi do znanja kako sam o svemu dobro obavešten. A kada je prva neprijatnost prošla, on je počeo da govori slobodno, postavljao sam mu s vremena na vreme poneko pitanje kako bih ga podstakao da produži kada bi ućutao, a on bi potom nastavljao, držeći sklopljene ruke na prsluku i u položaju koji me je podsećao na njegovu istočnu verandu, na kojoj je obično sedeo i pričao mirno nadimajući obraze - u davnim, pradavnim danima, kako je sada izgledalo. Govorio je razumno, pomalo zaplašenim glasom.

    - Ne, ne! Nedeljama ništa nismo znali. Onako, izvan puta, nismo naravno ni mogli znati. Nema poštanske službe na Sedam ostrva. Ali, jednoga dana ja pođoh svojim brzim jedrenjakom u Banku da vidim ima li neko pismo, i videh jedan holandski list. Izgledalo je da on objavljuje samo neke pomorske vesti: „Engleski brod ’Bonito’ nasukao se na putu za Makasar.” To je bilo sve. Poneo sam novine sa sobom i pokazao ih Freji. - To mu neću nikada zaboraviti! - povikala je Freja temperamentno kao i uvek. - Draga moja - rekoh joj ja - ti si pametna devojka! I najbolji čovek može da izgubi svoj brod. A kako si sa zdravljem? Počeo sam da se plašim zbog njenog izgleda. Ona ranije nije htela ni da čuje da ide u Singapur. Ali, ovako pametna devojka nije mogla stalno da se protivi. - Uradi kako hoćeš, tata! - rekla mi je. Imali smo dosta posla oko toga. Trebalo je uhvatiti brod na moru, ali sam ja ipak sve te teškoće savladao i prebacio je tamo. Staviše je u postelju. Dve-tri žene su bile veoma ljubazne prema njoj. Ceo taj događaj je, razume se, brzo objavljen u novinama. Ona je čitala sve do kraja, ležeći na kauču. Zatim mi pruži novine, šapnu: „Hemskirk”, i pade u nesvest.

    Dugo me je gledao trepćući, i oči mu se ponovo napuniše suzama.

- Sutradan - nastavi on bez ikakvog uzbuđenja u glasu - ona se osećala bolje i mi smo dugo razgovarali. Tada mi je sve ispričala.

I tu mi stari Nelson, pogleda uprtog u pod, ispriča Frejinim rečima celu priču o Hemskirku; zatim, gledajući bezazleno u mene, on nastavi sa gotovo smešnom usiljenošću:

- Draga moja, ponašala si se uglavnom kao razumna devojka. - Ponašala sam se strašno - vikala je ona - i zato on tamo pati. - Eto, ona bila toliko razumna da je videla kako nije u stanju da putuje. Ali sam otišao ja. Ona mi je rekla da idem. O njoj su se vrlo dobro starali. Anemija. Rekli su da joj je bolje.

Zastao je.

- Jeste li ga videli? - promrmljah ja.

- Ah, da, video sam ga - poče stari Nelson opet, ali je govorio tako razborito kao da nešto dokazuje. - Video sam ga. Prilazio sam mu. Oči su mu sasvim upale; lice sama kost i koža, skelet u prljavom, belom odelu. Eto, tako je izgledao! - Kako je Freja... Ali ne, ona nikad - zaista nikad nije... - Sedeo je na jednom panju koji je voda izbacila na suvo i bio jedino živo stvorenje kilometrima daleko niz obalu. Kosu su mu ošišali u bolnici i ona više nije ni porasla. Zurio je, poduprevši bradu rukama, a na moru, između njega i neba bila je samo ta olupina. Kada sam mu prišao, samo je malo klimnuo glavom. ’Jeste li to vi, stari?’, reče nešto tako.

      Da ste ga videli, vama bi odjednom postalo jasno kako je nemoguće da je Freja tog čoveka uopšte ikada volela. Da, da! Ne kažem. Možda je nešto želela. Bila je sama, znate. Ali, da stvarno pođe s njim! Nikada! Ludost! Bila je i suviše pametna... - Počeo sam blago da mu prebacujem. S vremena na vreme on se okretao prema meni. ’Da vam pišem? O čemu? Da odem kod nje? S čim?’ Da sam bio čovek, ja bih je poveo sa sobom, ali sam zbog nje podetinjio i postao jedno srećno, zadovoljno dete. ’Recite joj da sam onog dana, kada je jedina stvar na svetu koja je bila moja propala na toj steni, znao da njoj ništa više ne značim... Da li je i ona došla ovamo s vama?’, viknuo je odjednom upirući svoje upale oči u mene. Odmahnuo sam glavom. ’Da dođe k meni, zaista! Anemija! Aha. Vidite li? E, pa, idite, stari, i ostavite me ovde samog s ovom utvarom!’, reče i okrete se ka olupini svog broda.

     Ludak! Padao je mrak. Nisam želeo da duže ostanem pored tog čoveka na tako osamljenom mestu. Nisam hteo ni da mu pominjem Frejinu bolest. Anemija! Šta ima veze? On je lud! Kakav bi on muž bio za devojku pametnu kao što je Freja? Ne bih smeo ni svoje malo imanje da im ostavim. Holandske vlasti nikada ne bi dozvolile da se tamo naseli jedan Englez. Ono tada nije bilo prodato. Moj čovek, Mahmet, znate, starao se tada o imanju. Kasnije sam ga prodao jednom holandskom melezu za deseti deo vrednosti. Ali, ne mari ništa! Tada mi to ništa nije značilo. Da, otišao sam odatle. U povratku uhvatio sam poštanski brod. Sve sam ispričao Freji. On je lud, rekoh, i, draga moja, jedina stvar koju je on voleo bio je njegov brod.

- Možda - reče ona sama sebi, gledajući u stranu - njene oči bile su skoro isto tako upale kao i njegove - možda je to istina. Jeste! Nikada mu ne bih dopustila da stekne bilo kakvu vlast nada mnom!

Stari Nelson zastade. Ja sam sedeo slomljen, i osećao kako zebem u toj sobi iako je gorela vatra.

- I tako, vidite - nastavljao je on - da ona stvarno nikada nije marila za njega. Bila je previše pametna. Odveo sam je u Hongkong. Rekoše, promena klime. Ah, ti lekari! Zimsko doba! Zatim naiđe deset hladnih dana punih izmaglice, vetra i kiše. Zapaljenje pluća. Ali, vidite! Mnogo smo razgovarali jedno s drugim. Danima i večerima. Koga je ona drugog imala?... Govorila mi je mnogo, moja draga devojčica. Ponekad bi se malo nasmejala. Pogledala bi me i nasmejala se...

Stresao sam se. On me je pogledao neodređeno, detinjasto, i zbunjeno.

- Ona je govorila: ’Nisam želela da ti budem loša ćerka, tata!’ A ja bih odgovorio: ’Naravno, draga! Ti to nisi ni mogla da želiš.’ Onda bi ona ležala mirno, a zatim bi rekla: ’Šta?’ A ponekad bi dodala. ’Bila sam zaista kukavica!’ Znate, bolesni ljudi pričaju svašta. Tako je i ona ponekad govorila: ’Bila sam uobražena, tvrdoglava, ćudljiva. Tražila sam samo zadovoljstva. Bila sam sebična, ili sam se plašila...’ Ali, bolesnici, znate, govore svašta. A jednom, pošto je skoro ceo dan ležala i ćutala, reče: ’Pa, možda, i kada bi došao taj dan, ja ne bih otišla. Možda! Ne znam’, viknula je odjednom. ’Navuci zavese, tata! Pokrij mi taj pogled na more! Ono mi prebacuje za moju ludost!’ Zevnuo je i trenutno prestao da govori.

- I tako, vidite - nastavio je mrmljajući. - Bila je veoma bolesna, veoma bolesna, zaista. Zapaljenje pluća. Sasvim iznenada! - Uperio je prst u tepih dok sam ja, misleći na jadnu devojku koja je u svojoj borbi protiv gluposti trojice ljudi morala da podlegne i koju su, najzad, doveli dotle da je izgubila veru u samu sebe, osećao i bol i sažaljenje.

- I sami vidite - počeo je on opet tužno. - Ona stvarno nije mogla... Pominjala vas je nekoliko puta. To je dobar prijatelj! Pametan čovek... I zato sam hteo da vam sve lično ispričam, da vas upoznam s istinom. Jedan takav čovek! Kako je to moglo da se desi! Ona je bila usamljena. A moţžda je neko vreme... Ali, ne. Nikada nije mogla biti u pitanju ljubav kod moje Freje, jedne tako pametne devojke!

- Ĉoveče - povikah ja, skočivši besno na njega - zar ne vidite da je ona umrla od ljubavi?

On je takođe ustao. - Ne, ne - mucao je ljutito. A doktori! Zapaljenje pluća. Loše stanje. Zapaljenje... Tako mi rekoše. Za.

Nije dovršio misao. Nju je prekinuo uzdah. Očajno je raširio ruke i dubokim uzvikom koji je kidao srce porekao je svoju groznu tvrdnju.

- A ja sam verovao da je ona tako pametna!

                                        Džozef Konrad, Freja sa sedam ostrva ( 1,2 ) 

                                        Džozef Konrad, Freja sa sedam ostrva ( 3,4 )