5.
- Eto, ne znam u kakvom je raspoloženju čovek otišao - žalio se svojoj neosetljivoj ćerci. Bio je iznenađen njenom mirnoćom. Njena ravnodušnost ga je skoro plašila.
Treba napomenuti da je topovnjača „Neptun”, ploveći ka istoku, istog dana prošla pored broda „Bonito”, koji je stajao pred Karamatom, prednjim delom isto tako okrenut prema istoku. Njegov kapetan, Džasper Alen, svesno se predajući nežnom sanjarenju o svojoj Freji, nije ustajao sa svoje dugačke stolice na krmi da vidi „Neptuna”, koji je prolazio tako blizu da se dim koji je iznenada suknuo iz njegovog niskog dimnjaka valjao među katarkama „Bonita”, zamračujući na trenutak suncem obasjanu belinu njegovih jedara, posvećenih službi ljubavi. Džasper nije čak ni glavu okrenuo da bi na njega bacio pogled. Ali je Hemskirk, s mosta, čvrsto stežući mesinganu ogradu pred sobom, dugo i ozbiljno posmatrao brod iz daljine, sve dok, kada su se oba broda približila jedan drugome, nije izgubio samopouzdanje i, povukavši se u sobu za karte, s treskom zalupio vrata za sobom. Tu je, namrštenih obrva i iskrivljenih usana, u jetkom razmišljanju nekoliko sati sedeo mirno - kao kakav Prometej okovan žudnjom, čiju utrobu prezrena ljuba rastrže kljunom i kandžama.
Ali se ova vrsta ptice ne može oterati tako lako kao pile. Namagarčen, prevaren, obmanut, zaveden, uvređen, ismejan - do đavola! Kobna ptica! Poručnik nije želeo da postane predmet ogovaranja na arhipelagu, i da se o njemu priča kao o pomorskom oficira koga je ošamarila jedna devojka. Zar je moguće da ona stvarno voli ovog trgovca vucibatinu? Pokušavao je da ne misli, ali još gori od misli bili su utisci koji su ga obuzimali dok se povlačio. Video ju je - i ta vizija bila je sasvim jasna, tu blizu, sa svim pojedinostima - kao sliku, nacrtanu, osvetljenu, video ju je kako se ovom mladiću obesila o vrat. On zatvori oči, ali je morao da otkrije samo to da tu nema leka. Zatim začu klavir, blizu, sasvim jasno; on stavi prste u uši, ali to nije p omagalo. To se nije moglo podneti - bar ne u ovoj samoći. Istrčao je iz sobe za karte, i počeo nabusito da razgovara s oficirom koji je bio na straži o običnim stvarima, ali ga je avetinjski klavir podrugljivo pratio.
Treba još da kažemo kako je poručnik, umesto da nastavi prema Ternatu, gde su ga očekivali, skrenuo s puta da bi svratio u Makasar, gde mu se niko nije nadao. Kada je tamo stigao, dao je neka objašnjenja i uputio predlog guverneru ili nekom drugom na vlasti, i dobio dozvolu da učini ono što smatra da će u tom trenutku biti dobro. Zatim je „Neptun”, ostavljajući sasvim Ternat, otplovio prema severu, ka brdovitoj obali Celebesa, prešao zatim široki moreuz i zaustavio se na niskoj obali prašuma, netaknutih i nemih dok su se ogledale u vodi noću, tamnoplavih sa zelenim mrljama danju, što su blistale iznad potopljenih stena. Danima se „Neptun” mogao videti kako polako klizi niz tmurnu obalu i kreće se, ili kako lebdi na srebrnim širokim ušćima reka, pod visokim sjajnim nebom koje nikad nije bilo tmurno, nikad prekriveno oblacima, nego je oblivalo zemlju stalnim tropskim sunčevim sjajem - onim sjajem koji svojim neprekidnim blistanjem prošara dušu neizrecivom melanholijom, intimnijom, prodornijom i dubljom nego što je siva natmurenost severnih magli.
Trgovački brod „Bonito” pojavio se klizeći oko sumornog i šumom obraslog rta na srebrnom ušću jedne velike reke. Povetarac koji ga je pokretao nije mogao da rasplamti ni plamen buktinje. Brod je, zaklanjajući se iza pokretnog lišća, neprimetno isplovio na pučinu, tajanstveno tih, avetinjski beo, svečan i nevidljiv u svom stalnom napredovanju; a Džasper je, naslonivši se laktom na glavni konopac, a glavom na ruku, mislio o Freji. Sve na svetu ga je podsećalo na nju. Lepota voljene žene nalazi se u lepotama prirode. Nabujale konture planina, krivine obale, slobodni zavijuci jedne reke manje su prijatni nego skladne linije njenog tela, a kada se ona pokrene, klizeći lagano, ljupkost njenog pokreta podseća na skrivene sile koje upravljaju zadivljujućim izgledom vidljivog sveta.
Vezan za stvari, kao i svi ostali ljudi, Džasper je voleo svoj brod - kuću svojih snova. On mu je davao nešto od Frejine duše. Njegova paluba bila je uporište njegove ljubavi. Posedovanje broda stišavalo je njegovu strast jednom ublažavajućom sigurnošću već stečene sreće.
Pun mesec, savršen i ozbiljan, nalazio se nešto iznad horizonta, bio veći u vazduhu, tih i čist kao sjaj Frejinih očiju. Na brodu se nije čuo nikakav zvuk. „Ovde će stajati, pored mene, jedne večeri kao što je ova”, mislio je sa zanosom.
I baš u tom trenutku, u toj tišini i mirnoći, pod punim blagim pogledom meseca naklonjenog ljubavnicima, na moru glatkom kao ogledalo, pod nebom bez oblaka i kada sva priroda odiše blagonaklonim raspoloženjem, u nastupu podsmevanja, topovnjača „Neptun”, u želji da se podsmehne svemu tome, odvojila se od tamne obale pod kojom je nevidljiva ležala i isplovila da uhvati trgovački brod „Bonito” na otvorenom mora.
Ĉim je primećeno da se topovnjača pomalja iz svoje zasede, Šulc, čovek zanosnog glasa, pokaza znake neobičnog uzbuđenja. Celog tog dana, još od kako su ostavili malajski grad, koji je ležao kraj reke, videla se zbunjenost na njegovom licu, a svoje poslove je obavljao kao čovek kome nešto teško leži na srcu. Džasper je to primetio, ali je njegov zamenik, okrenuvši se kao da mu smeta kada ga neko posmatra, stidljivo promrmljao nešto o glavobolji i napadu groznice. Mora da se osećao mnogo loše kada je, krijući se iza kapetana, glasno upitao: - Šta li ovaj čovek misli da uradi s nama?... - Kada bi nag čovek, izložen udaru ledenog vetra pokušavao da ne drhti, ne bi mogao govoriti nesigurnijim glasom. Ali je to mogla biti i groznica - hladan napad. - On prosto želi da bude odvratan - reče Džasper, savršeno dobro raspoložen. - To je već i ranije pokušavao. Uostalom, odmah ćemo to videti.
I zaista, ubrzo su oba broda stajala bok uz bok, tako da se lako moglo čuti dozivanje. Džasperov brod, sa svojim divnim linijama i belim jedrima kao da je bio prozračan i vilinski na mesečini. Topovnjača, kratka, zdepasta, s tamnim kratkim katarkama, golim kao mrtva stabla, dizala se prema sjajno osvetljenom nebu ove blistave noći i bacala tešku senku na vodenu prugu između oba broda.
Freja je oba broda proganjala kao svuda prisutna avet, kao da je jedina žena na ovom svetu, Džasper se sećao njene ozbiljne preporuke da se čuva i da bude oprezan u svojim postupcima i rečima dok je daleko od nje. U ovom sasvim nepredviđenom susretu, on je slušao šapat njenih užurbanih opomena koje je imala običaj da mu daje na rastanku sve do poslednjeg trenutka, slušao je upola šaljive poslednje jedva čujne reči: „Znaj, dečko, da ti nikada ne bih oprostila”, i pritom je brzo stisnula njegovu mišicu, na šta je on odgovorio mirnim osmehom punim uveravanja. Hemskirk je bio gonjen na drugi način. U tom gonjenju nije bilo nikakvog šapata. Ono je više ličilo na priviđenje. Video je tu devojku kako grli jednu prostu skitnicu, ovu skitnicu ovde, skitnicu koja je baš odgovarala na njegov poziv. Video ju je kako bosa tiho prelazi preko verande, krupnih, bistrih, široko otvorenih, adoznalih očiju da bi videla njegov brod - ovaj brod... Da je bar vikala, psovala, dobacivala mu pogrdne reči. Ali, ona je jednostavno trijumfovala nad njim. To je sve. Prevaren (u to je čvrsto verovao), namagarčen, zaveden, uvređen, ošamaren, ismejan. Sto mu gromova! Ova dva čoveka koja je Freja sa Sedam ostrva proganjala na dva tako različita načina, nisu bila dorasla jedan drugom.
U dubokoj tišini, koja je, kao u snu, obavijala oba broda, u svetu koji je i sam izgledao kao da je nežan san, jedan čamac, s javanskim veslačima, prelazeći preko tamne vodene staze između oba broda, stade pored Džasperovog broda. Beli oficir iz njega, možda tobdžija, pope se na brod. To je bio čovek niskog rasta, okruglog stomaka i astmatičnog glasa. Njegovo nepokretno ugojeno lice na mesečini je izgledalo kao beživotno, a hodao je, dok su mu krupne ruke visile daleko od tela, kao preparirana ptica. Njegove prepredene sitne oči sijale su kao komadići liskuna. Lošim engleskim jezikom prenese Džasperu naređenje da dođe na palubu broda „Neptun”.
Džasper nije očekivao da će se desiti nešto tako neočekivano. Ali, posle kratkog razmišljanja, odluči da ne pokaže ni zlovolju, ni iznenađenje. Reka s koje je bio došao bila je politički već nekoliko godina nemirna, i on je znao da su na njegove posete gledali s nekim podozrenjem. Međutim, on nije mnogo mario za to da bude dobar s vlastima, a to je starog Nelsona toliko plašilo. Spremao se da napusti brod, a Šulc ga je ispratio do ograde kao da će mu nešto reći, ali je ipak samo stao pored njega i ćutao. Džasper je, prelazeći preko ograde, primetio da mu je lice užasnuto. Oči čoveka koji je na tom brodu našao spas od svoje nezgodne naravi, posmatrale su ga nemim, preklinjućim izrazom.
- Šta je? - upita Džasper.
- Hteo sam da znam kako će se sve to završiti - reče čovek koji je svojim divnim glasom bio opčinio čak i nepokolebljivu Freju. Ali gde je sad bila zanosna boja njegovog glasa? Ove reči zvučale su kao graktanje gavrana.
- Da li ti je dobro? - upita Džasper.
- Voleo bih da sam mrtav - odgovori Šulc, koji je to govorio kao da priča sam sa sobom jer je upao u neku misterioznu nevolju. Džasper ga oštro pogleda, ali sad nije bilo vremena da istraži razlog njegovog buncanja. Nije izgledao kao da je stvarno u delirijumu i to mu je bilo dovoljno. Šulc napravi korak napred.
- Ovaj čovek je zao - reče očajnim glasom. - On hoće da vam nanese zlo, kapetane
- Alene. To osećam, i ja...
Zastade s neobjašnjivim uzbuđenjem.
- U redu, Šulc. Neću mu dati priliku - Džasper ga brzo prekide i skoči u čamac.
Na palubi „Neptuna” Hemskirk je stajao na mesečini, dok je njegova crna senka padala pravo na palubu. Bio je skroz nepomičan i neprimetan, ali ga je njegova pojava duboko uzdrmala. Džasper je bez reči stao pred njega.
Kad se nađoše licem u lice, oni odjednom postupiše po navici koju su stekli prilikom svojih slučajnih susreta u bungalovu starog Nelsona. Ignorisali su jedan drugoga - Hemskirk ljutito, a Džasper sasvim bezbojnim spokojstvom.
- Šta se dešava na reci s koje sad dolazite? - upita poručnik bez ustezanja.
- Nije mi ništa poznato o nemirima, ako na to mislite - odgovori Dţasper. - Istovario sam pola tovara pirinča, nisam za to ništa dobio u zamenu i otišao sam. Sada tamo nema nikakve trgovine, ali bi oni gladovali da nisam svratio.
- Englesko mešanje u tuđe stvari! A da li ste mislili na to da te bitange ne zaslužuju ništa drugo nego samo da gladuju, je li?
- Tamo ima i žena i dece, vi to znate - napomenu Džasper svojim ravnodušnim glasom.
- E, da! Kad jedan Englez govori o ženama i deci, onda se zna da u toj stvari ima nečeg sumnjivog. Vaši poslovi će morati da se ispitaju.
Pričali su naizmenično, kao da su bestelesni duhovi - samo glasovi u praznom vazduhu, jer su jedan drugog posmatrali kao prazan prostor, ili, najviše, s onoliko poštovanja koliko se duguje nekoj mrtvoj stvari, i nimalo više. Ali sada nastade tišina. Hemskirk je odjednom pomislio: „Ona će mu ispričati sve o onome šta se desilo. Ona će mu to pričati dok ga nasmejana bude grlila.” I iznenadna želja da smesta uništi Džaspera oduze mu sav razum. On izgubi moć govora i gledanja. U jedan mah uopšte nije bio u stanju da vidi Džaspera. Ali je, kao da to dolazi iz nekog udaljenog sveta, čuo kako se on raspituje:
- Treba li, prema tome, da zaključim da ćete brod zadržati?
Hemskirk se trže u nastupu zlobnog uživanja.
- Da! Ja ću ga odvući u Makasar!
- Sud će doneti odluku o zakonitosti tog postupka - reče Džasper, naizgled sasvim ravnodušno, osetivši pritom da stvar postaje ozbiljna.
- Ah, da, sud! Naravno! A što se vas tiče, ja ću vas zadržati ovde na brodu Džasperova zaprepašćenost što se mora odvojiti od svog broda izrazila se potpunom nepokretnošću. Zatim se okrenuo i pozvao svoje ljude na brodu. Šulc je odgovorio:
- Razumem, gospodine!
- Spremite se da primite od topovnjače konopac za vuču! Odvešće nas u Makasar!
- Gospode bože! Zašto to, gospodine? - jedva se čuo Šulcov zabrinuti glas.
- Mislim, iz ljubaznosti - doviknu Džasper ironično, s dobro smišljenom namerom. -Mogli bismo ostati, ovde bez vetra, danima! I iz gostoljubivosti! Pozvan sam da ostanem, ovde na brodu!
Kao odgovor na ovo obaveštenje čuo se glasan uzvik očajanja. Džasper je zabrinuto pomislio: „Eto, nervi tog čoveka su sasvim popustili! I s nekim nelagodnim novim osećanjem zabrinutosti uporno je gledao svoj brod. Misao da je odvojen od svog broda - prvi put od kako su se sastali - potresla je njegovu, naizgled, bezbrižnu čvrstinu karaktera do temelja, a ona je ležala duboko. Sve vreme ni Hemskirk, pa čak ni njegova tamna senka, nisu se ni najmanje pomerili.
- Poslaću posadu jednim čamcem i s jednim oficirom na vaš brod - reče Hemskirk, ne obraćajući se nikom posebno. Otrgnuvši se mukom od zanesenog posmatranja broda, Džasper se okrenu i bez nervoze, gotovo bezbojnim glasom izrazi protest protiv celokupnog postupka. Mislio je samo na zakašnjenje. Brojao je dane. Makasar je stvarno bio u planu njegovog putovanja, i to što će ga tamo odvući, stvarno će mu uštedeti vreme. S druge strane, tamo će morati da prođe kroz neke neprijatne formalnosti. Međutim, stvar je i suviše glupa. „Ova buba je poludela”, mislio je, „mene će odmah osloboditi. A ako ne, onda će Mesman morati da garantuje za mene.” Mesman je bio holandski trgovac s kojim je Džasper mnogo poslovao, značajna ličnost u Makasaru.
- Vi protestujete? Hm! - mrmljao je Hemskirk i još neko vreme stajao nepokretan, raskrečenih nogu i glave oborene kao da proučava svoju, na komičan način, raskrečenu senku. Zatim dade znak debelom tobdžiji, koji je stajao pored njega, nepokretan, kao odvratan primerak jednog debeljka, beživotnog lica i sjajnih sitnih očiju. Ĉovek se približio i stao mirno.
- Vi ćete se popeti na brod s posadom jednog čamca!
- Ya, mynherr!
- Jedan od vaših ljudi će stalno upravljati njim - produži Hemskirk, izdaj ući naređenja na engleskom jeziku, očigledno da bi podigao Džasperov moral. - Ĉujete li?
- Ya, mynherr!
- Ostaćete na brodu i bićete sve vreme na dužnosti!
- Ya, mynherr!
Džasper je osećao kao da mu, zajedno s komandom nad njegovim brodom, uzimaju srce iz grudi. Hemskirk upita, promenjenim glasom:
- Kakvo oružje imate na brodu?
Neko vreme su svi brodovi koji su trgovali u Kineskim morima imali dozvolu da nose izvesnu količinu vatrenog oružja radi odbrane. Džasper odgovori:
- Osamnaest pušaka s bajonetima, koje su bile na brodu kada sam ga kupio, pre četiri godine. Puške su prijavljene.
- Gde ih čuvate?
- U prednjoj kabini. Podoficir ima ključ.
- Uzećete ih - reče Hemskirk tobdţiji.
- Ya, mynherr!
- A zašto? Šta hoćete tim da kaţžete? - viknu Džasper, zatim se ugrize za usnu. - To je strašno! - promrmlja.
Hemskirk podiže na trenutak svoj pogled, kao paćenik.
- Možete ići - reče tobdžiji. Debeljko se pozdravi i ode.
Narednih trideset sati stalna vuča je bila samo jednom prekinuta. Na jedan znak s broda mahanjem zastave s uzvišenja na pramcu, topovnjača bi zaustavljena. Jedan podoficir, ulazeći u svoj čamac, stiţe na brod „Neptun” i poţuri pravo u komandantovu kabinu; svetlucanje njegovih sitnih očiju odavalo je uzbuđenje zbog nečega što je saopštio komandantu. Obojica ostadoše zatvoreni neko vreme, dok je Džasper na ogradi pokušavao da sazna da li se na njegovom brodu dogodilo nešto neobično.
Ali, činilo se da je na brodu sve u redu. Ipak je on pogledom potražio tobdžiju i mada je, od kako je bio završio s Hemskirkom, izbegavao da razgovara bilo s kim, zaustavio je tog čoveka, kada je ponovo došao na palubu, da ga pita kako je njegovom podoficiru.
- Nije se osećao najbolje kada sam otišao s broda - objasnio mu je.
Debeli podoficir, koji se ponašao kao da napor što ispred sebe nosi svoj debeli stomak zahteva ukrućeno držanje, jedva ga je razumeo. Nijedna crta na njegovom licu nije pokazivala ni najmanju živahnost, ali su njegove sitne oči najzad zasvetlucale.
- Ah, ja, podoficir! Ja, ja! Vrlo dobro je. Ah, mein Gott, on je veoma smešan čovek!
Džasper nije mogao sebi da objasni tu primedbu, jer je Holanđanin žurno ušao u čamac i vratio se na njegov brod. Ali se tešio mišlju da će se ova prilično glupa situacija ubrzo završiti. Već se videlo sidrište u Makasaru. Idući ka mostu, Hemskirk prođe pored njega. Sad je poručnik prvi put značajno pogledao Džaspera, a zatim je neobično kolutanje njegovih očiju postalo tako smešno - Džasper i Freja su se odavno složili da je Hemskirk komičan - reče tako savršeno zadovoljno, kao da u ustima prevrće neki ukusan zalogaj, tako da Dţasper nije mogao odoleti a da ne razvuče usne u smeh. Zatim se ponovo okrenu svojoj jedrilici.
Videti nju, svoju imovinu u kojoj je živeo jedan deo duše njegove Freje, koja je bila jedino uporište za njihova dva života na prostranom svetu, tu potvrdu njene ljubavi, tog druga u avanturama, to izvorište snage da obožavanu Freju stegne na grudi i da je odnese na kraj sveta: videti ovaj divni brod koji tako dostojanstveno predstavlja njegov ponos i njegovu ljubav, videti ga na kraju užeta koje ga je vuklo kao zarobljenika - nije bilo prijatno. U tome je bilo nešto kao mora, kao što je, na primer, san o divljoj morskoj ptici okovanoj lancima.
Pa ipak, šta bi drago mogao da posmatra? Snažan zov njegovog srca opet će mu jednom vratiti njenu lepotu tako da će zaboraviti gde se sada nalazi. A osim toga, osećanje nadmoćnosti koje mladom čoveku daje sigurnost da je voljen, iluzija da ga je nežni pogled žene stavio iznad sudbine, pomagali su mu da, pošto je prvi udarac prošao, sa zadovoljnim samouverenjem prođe kroz ta iskušenja. Jer, kakvo bi zlo moglo snaći Frejinog izabranika?
Bilo je popodne i sunce se nalazilo iza ova dva broda koja su se kretala prema pristaništu. „Uskoro će se završiti šala ove bube”, pomisli Džasper bez neke velike mržnje. Kao pomorcu koji je dobro poznavao ovaj deo sveta, bio mu je dovoljan samo jedan pogled pa da vidi o čemu se radi. „Eto”, mislio je, „on prolazi kroz Spermondov prolaz. Sada ćemo zaobići stenu Tamisa. I ponovo se vratio posmatranju svoje jedrilice, glavnog oslonca njegovog materijalnog i emocionalnog postojanja, koji će uskoro opet biti u njegovim rukama. Na moru mirnom kao bara, moćni „Neptun” vukao ju je kao od šale. Holandski tobdžija pojavio na pramcu „Bonita”, a za njim i nekoliko muškaraca. Stajali su gledajući ka obali, dok je Džasper bio kao u nekakvom ljubavnom zanosu.
Iznenadni duboki zvuk topova učini da se on strese. Lagano pogleda oko sebe. Brzo kao munja skoči s mesta na kojem je stajao i pojuri prema palubi.
- Nasukaćete se na stenu Tamisa - vikao je.
Visoko gore na mostu Hemskirk je mračno gledao preko njegovih ramena. Dva mornara su okretala krmu i „Neptun” se već dobro ljuljao do ivice blede vode, što je bio znak opasnosti. Ah! Baš na vreme i Džasper se odmah okrenu da vidi svoj brod, ali, još pre nego što je mogao da shvati - slušajući naređenja koja je Hemskirk davao tobdžiji - uže kojim je brod šlepan se otkači, i pre nego što je imao vremena da vikne i da se pokrene, ugledao je svoj brod, kako, ostavljen samom sebi i nošen svojim zamahom, proleće pored krme topovnjače. Razrogačenih očiju, u neverici i skamenjen od užasa, on je pratio njegov fini, kliski obris. Povici s broda, koji je nastavljao svoj put, dopirali su do njega samo kao neko strašno i zbrkano mrmljanje, dok mu je u ušima bubnjalo. Puna života i ljupkosti, jedrilica je j urila pravo koristeći se sposobnošću da strahovito razvije brzinu. Jurila je sve dok pred njenim kljunom nije postalo tiho kao da je iznenada propala u dubinu, kao da ju je neko upio, a zatim, strahovito i neobično podrhtavajući glavnim jarbolima, stade, nagnu malo svoje visoke jarbole i zaustavi se. Stajala je mirno ležeći na steni, dok je „Neptun”, napravivši široki krug, punom brzinom nastavio da plovi prema prolazu Spermond, koji je vodio u grad. Jedrilica je ležala mirno, savršeno mirno, ali je bilo nečeg zlokobnog i neprirodnog u ovom položaju. Za tren oka, ona je pod bleskom sunca bila zahvaćena tamnom setom stvari koje su nestajale. Bila je samo mrlja u svetoj praznini prostora i već usamljena, već napuštena.
- Držite ga! - povika glas s mosta.
Džasper je neodoljivim nagonom pojurio, kao što radi čovek koji se svojim rukama ćutke borio i samo mu se glava pomaljala iznad zatalasane gomile ljudi s „Neptuna”, koji su se poslušno bacili na njega. - Držite ga - ne bih želeo da se taj čovek sada ni zbog čega udavi!
Džasper prestade da se otima.
Jedan po jedan, ljudi su ga napuštali, povlačili se ćuteći lagano sve dalje i dalje, ostavljajući ga samog na širokom, čistom prostoru, kao da mu prepuštaju dovoljno mesta da padne posle borbe. Nije se međutim, videlo ni da se zateturao. Ni posle pola sata, kada je „Neptun” bacao sidro pred samim gradom, on se nije pomerio s mesta, nije ni za dlaku pomerio glavu ni ruku. Ĉim se stišala lupa lanaca na topovnjači, Hemskirk je teškim korakom sišao s mosta
. - Pozovi sampan! - reče sumorno dok je prolazio pored straže kraj ograde gde se spušta mostić, a zatim lagano pođe prema mestu gde je, duboko zamišljen i praćen mnogim zaplašenim pogledima, stajao Džasper posmatrajući palubu. Hemskirk mu se približi.
Buljio je zamišljeno u njega, držeći prste na ustima. To je, dakle, taj omiljeni probisvet, jedini čovek kome bi ona prokleta devojčura mogla da ispriča svoju priču. Ali on tu priču više neće smatrati smešnom! Priču kako je poručnik Hemskirk... ne bogami, on se neće smejati toj priči! I zaista, Džasper je izgledao kao čovek koji se nikada više i ničemu u životu neće smejati.
Odjednom, Džasper podiže pogled. Njegove skoro bezizražajne oči, u kojima se videlo samo iznenađenje, sretoše se s Hemskirkom, zapanjeno i tuţno.
- Nasukao se! - reče dubokim, zaprepašćenim glasom. - Na steni - reče on tiše i kao da očekuje da će se dogoditi nešto, neki strašan i neverovatan događaj.
- Na samoj površini, prolećna plima i oseka - reče Hemskirk glasom iz koga je sevnulo i ugasilo se osvetoljubivo, uvredljivo nasilje. Ućutao je kao da se umorio, uperivši svoj drski pogled u Džaspera, a u tom pogledu kao da je bilo razočaranje koje poput senke tuge neizbežno prati svaku strast. - Na samoj površini - ponovi on, okrećući se žustro da bi dohvatio svoju kapu, i zatim pokaza njome podrugljivo prema mostiću za iskrcavanje. I onda dodade: - A sada se možemo iskrcati i otići u sud, prokleti Englezu.
6.
Ono što se desilo s „Bonitom” moralo je izazvati senzaciju u
Makasaru, najlepšem i možda najčistijem među svim gradovima na
Ostrvima; ipak je taj grad imao prilika za uzbuđenje. Na obali, ljudi su
primetili da se nešto dogodilo. Daleko na moru viđen je parobrod kako
vuče jednu jedrilicu, a kada je, zatim, parobrod uplovio sam,
ostavljajući jedrilicu na pučini, to je pobudilo pažnju. Zašto? Mogli su
se videti samo jarboli jedrilice -savijenih jedara - kako stoje na istom
mestu prema jugu. Ubrzo se među gusto zbijenim redovima ljudi,
okupljenih na ulici koja vodi prema obali, proširio glas da se na steni
Tamisa nasukao jedan brod. Ova gomila je pravilno protumačila
prizor. Međutim, uzrok svemu tome bio je van njene moći rasuđivanja,
jer ko je mogao znati da je nasukavanje jednog broda na Tamisi tako
usko povezano s jednom devojkom udaljenom sedamsto kilometara,
ili, ko bi se setio da stare uzroke ovom događaju potraţi u psihologiji
najmanje tri bića, iako je jedan od njih, poručnik Hemskirk, u tom
trenutku prolazio između njih ţureći da podnese usmeni izveštaj?
Ne, mišljenja ljudi na obali nisu bila usmerena na tu vrstu istraživanja, ali su se mnogobrojne ruke - tamne, žute i bele - podigle iznad očiju koje su bile uperene ka moru. Glas se brzo proširio. Kineski trgovci su izašli na vrata, a mnogi beli trgovci ustajali su od svog pisaćeg stola i prilazili prozoru. Jer, jedan brod nasukan na Tamisi nije bio baš svakodnevni događaj. I priča je odmah primila određeni oblik. To je jedan sumnjivi engleski trgovac koga je „Neptun” zadržao na moru, a Hemskirk ga je dovukao u pristanište da bi proverio svoju sumnju.
Kasnije se saznalo i ime. „Bonito”. - Šta? Nemoguće! Da, da, baš ’Bonito!’ Pogledajte! Mogu se videti odavde: samo dve katarke. To je brod! Zar bi iko pomislio da će tog čoveka uhvatiti. Ali, i Hemskirk je promućuran! Kažu da se na jedrilici nalazi kabina opremljena kao na jahti nekog gospodina. A taj Alen je takođe neka vrsta gospodina. Nastrani prosjak!
Jedan mlađi čovek, donoseći nove vesti, žurno uđe u kancelariju gospodina Mesmana na pristaništu.
- Pa, da, to je sigurno ’Bonito’! Ali vi ne znate priču koju sam baš sada čuo! Taj tip mora da je najmanje godinu ili dve snabdevao tu reku vatrenim oružjem. Izgleda da se, pošto je tako dugo ostao nekažnjen, toliko osilio da je prodao i brodske puške. To je činjenica. Pušaka nema na brodu. Kakva drskost! Samo, on nije znao da je na obali i jedan naš ratni brod! Ala su ovi Englezi drski, pa je on možda mislio kako mu se zbog toga ništa neće desiti. Naši sudovi suviše često puštaju ove ljude na slobodu na osnovu ovog ili onog bednog izgovora. Ali, u svakom slučaju, sada je gotovo s čuvenim ’Bonitom’. Baš sam u pristanišnoj kancelariji čuo kako se nasukao kada je voda bila najviša, a pritom, on nosi i teret. Nema te ljudske snage, kako kažu, koja može da ga pokrene s mesta na kom se nalazi. I ja se nadam da je tako. Dobro bi bilo kada bi taj zloglasni ’Bonito’ ostao tamo kao opomena ostalima!
Gospodin J. Mesman, Holanđanin, rođen u koloniji, jedan plemenit, očinski raspoložen momak, glatko izbrijanog, mirnog, lepog lica, glave pokrivene finom kosom koja se blago kovrdžala na njegovom okovratniku, nije progovorio ni reči u odbranu Džaspera i „Bonita”. Samo je ustao s fotelje. Lice mu je, očigledno, bilo uznemireno. Dogodilo se jednom da je Džasper s poslovnog razgovora o putevima i poslovima, o novčanim stvarima i tome slično, prešao na izjašnjavanje u vezi s Frejom; i tada je taj divni čovek, koji je pre mnogo godina poznavao starog Nelsona i čak se pomalo sećao i Freje, bio veoma iznenađen i radostan što se priča tako razvijala.
- Da, da, da! Nelson! Da, naravno! Veoma pošten čovek! I jedno malo dete veoma plave kose! O, da! Sećam se dobro. Ona je izrasla u tako dobru devojku. - Nasmejao se i nastavio. - Kada uspešno pobegneš sa budućom suprugom, kapetane Alen, morate doći ovde, uvek ste dobrodošli. Mala plava devojčica. Sećam se! Sećam se!”
Saznanje o nasukavanju broda nije mu bilo prijatno. On uze šešir.
„Kuda idete, gospodine Mesman?”
„Idem da potražim Alena. Mislim da on mora biti na obali. Da li neko zna?”
Niko od prisutnih nije znao. I gospodin Mesman izađe da se raspita.
U drugom delu grada, delu oko crkve i utvrđenja, dobio je informacije. Prvo je saznao da Džasper nije sam, već da hoda brzo i da sve to izgleda kao da ga sprovode. Kinez, očigledno vlasnik sampana, pratio ga je istim strmoglavim tempom. Iznenada, dok je prolazio kraj „Kuće kod Oranţe”, Džasper je skrenuo i ušao, ili, bolje rečeno, utrčao, što je zapanjilo Gomeza, hotelskog službenika. Ali je njegovu neposrednu pažnju skrenuo na sebe Kinez koji je još na kapiji počeo nepristojno da viče. On se žalio što mu beli čovek, koga je svojim čamcem dovezao s topovnjače na kopno, nije platio prevoz. Jurio ga je sve dovde i celim putem tražio novac. Ali se beli čovek uopšte nije obazirao na njegovo opravdano potraživanje. Gomez umiri Kineza s nekoliko bakaruša, zatim pođe da potraži Džaspera, koga je dobro znao.
Zatekao ga je kako ukočeno stoji pored malog okruglog stola. S druge strane verande, nekoliko ljudi koji su tamo sedeli prestali su da pričaju i nemo su ga posmatrali. Dva igrača bilijara, sa štapovima u ruci, izađoše na vrata bilijarske sobe i počeše takođe da blenu u njega.
Kada mu Gomez priđe, Džasper podiže ruku i pokaza svoje grlo. Gomez primeti da mu je odelo malo prljavo, zatim baci pogled na njegovo lice i otrča da poruči piće koje je Džasper, izgleda, tražio.
Kuda je ţželeo da pođe - s kakvim ciljem i kuda je zamišljao da ide kada ga je odjednom neki nagon, ili možda to što je ugledao neko poznato mesto nateralo da svrati u „Kuću kod Oranţe” - nemoguće je reći. Vrhovima prstiju se oslanjao na mali sto. Na verandi su bila dva čoveka koje je dobro poznavao, ali je njegov pogled neprestano lutao kao da hoće da pobegne, i prelazio je preko njih ne pokazujući ničim da ih je prepoznao. A oni su ga, sa svoje strane, posmatrali, i nisu mogli da veruju svojim očima. Ne zato što mu je, možda, lice bilo izobličeno. Naprotiv, bilo je mirno i staloženo. Ali izraz lica se nekako nije mogao prepoznati. - Da li je moguće da je to on? - pitali su se začuđeno.
U njegovoj glavi divlje su se brkale misli. Potpuno jasne. Strašno je bilo to što su one bile tako jasne i što je bilo krajnje nemoguće uhvatiti čvrsto bar jednu od njih. On je pričao, a nije se znalo da li priča samom sebi, ili njima: - Samo hrabro, čvrsto! - Neki kineski dečak stade pred njega noseći čašu na poslužavniku. Džasper sasu piće u grlo i izjuri napolje. Njegov nestanak izazva čuđenje onih koji su sve to posmatrali. Jedan od njih skoči i brzo krenu prema onoj strani verande s koje se moglo videti skoro celo pristanište. U trenutku kada je Džasper, izlazeći iz „Kuće kod Oranţe”, prolazio ulicom, on uzbuđeno doviknu ostalima:
- Jeste, to je bio Alen! Ali gde je njegov brod?
Džasper je razgovetno čuo ove reči. Kao da se nebo spustilo na njega i kao da ga poziva da položi račune! Jer, to su bile iste one reči koje bi mu i Freja uputila. To pitanje bilo je porazno; ono je pogodilo njegovu svest kao munja, i odjednom, još dok je išao, razvedrilo noć nad haosom njegovih misli. Nije mogao da komanduje svojim nogama. Napravio je u mraku još tri koraka i onda se srušio.
Ĉestiti Mesman je morao da ide čak do bolnice da bi ga našao. Doktor je govorio nešto o lakom srčanom udaru. Ništa preterano ozbiljno! Za tri dana će izaći iz bolnice. I mora se priznati da je doktor bio u pravu. Kroz tri dana Džasper Alen je izašao iz bolnice i grad je mogao da ga gleda! Dobro da ga se nagledao - i to je potrajalo prilično dugo; tako dugo da je postao neka vrsta znamenitosti grada; toliko da najzad nisu ni vodili računa; toliko dugo da se o njegovoj avetinjskoj pojavi stvorila priča koja se na Ostrvima prepričava sve do danas.
Govorkanja ljudi i Džasperova pojava u „Kući kod Oranže” početak su čuvenog slučaja „Bonito”, i oni pokazuju da se on može posmatrati na dva načina - praktično i psihološki. To je slučaj za sud, ali i slučaj koji treba pokušati razumeti; jer iako naizgled jasan ostao je potpuno u mraku.
Treba znati da je on ostao nejasan čak i za onog mog prijatelja koji mi je poslao pismo pomenuto još u prvim redovima ove priče. Taj čovek je bio jedan od činovnika gospodina Mesmana, i pratio ga je dok je on tražio Džaspera. Njegovo pismo mi je ukazalo na obe strane gledišta i na još nekoliko pojedinosti tog slučaja. Hemskirk se smatrao odgovornim što je izgubio sopstveni brod, ali je to bilo sve. Magla koja je tada obavila taj kraj, poslužila mu je kao opravdanje što se toliko približio steni Tamisa. On je spašavao svoj brod, a na ostalo nije mislio. Što se tiče debelog tobdžije, on je na sudu jednostavno izjavio kako mu se u tom trenutku činilo da će najbolje postupiti ako otpusti uže za vuču, ali je priznao da je bio veoma pogođen iznenadnim nesrećnim slučajem.
U stvari, on je radio po tačno određenim uputstvima dobijenim od Hemskirka, kome je, tokom mnogih godina službe na Istoku postao neka vrsta odanog čoveka. Najčudnija u slučaju „Bonita” bila je njegova priča kako je, polazeći da po naređenju zapleni vatreno oružje, otkrio da pušaka na brodu uopšte nema. U prednjoj kabini našao je samo prazan naslon za označenih osamnaest pušaka, ali samih pušaka nigde na brodu nije bilo. Podoficir na tom brodu, koji je izgledao kao da je bolestan i koji je bio tako uzbuđen da se ponašao kao ludak, zahtevao je da mu veruju kako kapetan Alen o tome ništa ne zna; govorio je da je podoficir, skoro, jedne tamne noći prodao te puške izvesnom licu tamo uz reku. Da bi dokazao istinitost te priče, doneo je kesu punu srebrnih dolara i navaljivao je na njega, tobdžiju, da ih primi. A onda ju je odjednom bacio dole, na palubu, počeo da se udara pesnicama u glavu i pao uz strašne psovke upućene sebi, bedniku koj i ne zaslužuje da živi.
Tobdžija je sve to odmah javio svom komandantu.
Šta je Hemskirk nameravao kada je na sebe preuzeo odgovornost da zadrži jedrilicu „Bonito”, teško je reći, osim ako nije želeo da na neki način unese nemir u život čoveka koga je Freja volela. On je gledao u Džaspera s željom da tog ljubljenog i grljenog čoveka sravni sa zemljom. Postavljalo se pitanje: kako to da učim a da ne oda sebe? Ali je izveštaj tobdžije omogućio da taj slučaj postane ozbiljan. S druge , Alen je imao prijatelje - i ko je mogao znati da neće uspeti da se nekako izvuče? Na misao da tako kompromitovanu jedrilicu jednostavno nasuče na stenu došao je dok je slušao debelog tobdžiju u svojoj kabini. Bilo je malo rizika da mu taj postupak neće odobriti. Ali je sve trebalo uraditi tako da izgleda kao nesrećan slučaj.
Izlazeći na palubu, on je u svoju nesvesnu žrtvu buljio kolutajući očima tako strašno i tako neobično napućenih usana da Džasper nije mogao a da se ne nasmeje. Onda se poručnik popeo na most govoreći samom sebi:
- Ĉekaj, samo! Presešće ti ukus tvojih slatkih poljubaca! Kunem se da ti ubuduće, kada budeš slušao o poručniku Hemskirku, njegovo ime neće izazivati osmeh na usnama! Sada si u mojim rukama!
I ta mogućnost se pojavila bez ikakvog planiranja, reklo bi se, sasvim prirodno, kao da su se događaji na neki tajanstven način sami zapleli kako bi potpomogli ciljeve jedne mračne strasti. Ni najlukaviji plan ne bi Hemskirku mogao bolje da posluži. Dato mu je da okusi čudesno i neočekivano savršenstvo osvete; da zada smrtonosan udarac srcu ovog omrznutog čoveka i da ga zatim gleda kako hoda s noţem u grudima.
Jer, Džasperovo stanje je bilo takvo. On se kretao, radio je umornih očiju, sa usiljenim izrazom lica, mršav i nespokojan, a pokreti su mu bili brzi i divlji; stalno je nešto pričao, izbezumljenim i umornim glasom; ali je u svojoj duši nosio saznanje da mu niko na svetu nikada više neće vratiti njegov brod, kao što niko na svetu ne može da zaceli probodeno srce. Njegova duša, mirna u snažnoj ljubavi, odlučnoj Frejinoj ljubavi, bila je kao mirna ali suviše zategnuta struna. Udarac je izazvao njeno naglo treperenje i ona je pukla. Dve godine je čekao dan koji po njegovom čvrstom uverenju nikada više neće svanuti čoveku koga je gubitak broda onesposobio za život, i, kako se njemu činilo, učinio ga nedostojnim ljubavi kojoj više nije mogao da pruži nikakvo uporište.
Iz dana u dan hodao je duž celog grada, išao obalom, a kada bi stigao do mesta prema steni na kojoj je njegov brod ležao nasukan, nepomično bi posmatrao njegov voljeni oblik, to nekadašnje utočište likujuće nade, a sada, uzdižući se u svojoj nagnutoj i usamljenoj nepokretnosti iznad tihog morskog horizonta - samo simbol očajanja.
Posada je na vreme bila napustila jedrilicu čamcima, koje su pristanišne vlasti, čim su stigle na obalu, zaplenile dok traje proces; ali se te iste vlasti nisu mučile da postave stražu na brodu. Jer, šta bi ga, stvarno, i moglo odande pokrenuti? Ništa osim nekog čuda; ništa osim Džasperovih očiju, koje su satima bile čvrsto uperene u njega, kao da nadao da će snagom svog pogleda moći da ga privuče na svoje grudi.
Ĉitava ova priča, koju sam našao u veoma rečitom pismu svog prijatelja, prilično me je oneraspoložila. Bilo je zaista strašno čitati njegove reči o tome kako je Šulc, podoficir, svuda obijao pragove tvrdeći s očajnom upornošću da je samo on prodao puške. - Ja sam ih ukrao - tvrdio je. Međutim, njemu niko, naravno, nije verovao. Ĉak ni moj prijatelj, mada se divio ovom samopožrtvovanju. Mnogi su mislili kako ne treba ići tako daleko i prikazivati sebe kao lopova samo iz ljubavi prema svom prijatelju. Ta laž bila je tako očigledna da nije mogla značiti ništa.
Ja sam, međutim, znajući Šulcovu narav i koliko istine ima u svemu tome, priznajem, bio zaprepašćen. Eto kako je jedna izdajnička sudbina iskoristila jednu plemenitu pobudu! I osećao sam kao da sam i sam saučesnik u toj perfidnosti, jer sam donekle i ja uticao na Džaspera. Ali sam ga, isto tako, i opominjao.
- Ĉinilo se da je taj čovek zbog toga poludeo - pisao mi je prijatelj dalje. - On je s tom pričom došao i Mesmanu. Rekao mu je kako su ga neki beli ljudi, propalice, tamo među urođenicima pored reke jedne večeri opili džinom, pa su mu se počeli rugati što nikad nema para. I onda je, ubeđujući nas da je pošten čovek i da mu se mora verovati, rekao za sebe da postaje lopov čim popije neku kap više. Ispričao nam je da je otišao na brod, da je bez ikakve griže savesti jednu po jednu pušku smeštao u jedan čamac koji je te noći tuda prošao, i da je za svaku od njih uzeo po deset dolara.
Sledećeg dana se skoro razboleo od sramote i kajanja, ali nije imao hrabrosti da taj pad otkrije svom dobrotvoru. Kada je topovnjača zadržala brod, on je poželeo da umre, jer je bio svestan posledica, i rado bi to i učinio da je, žrtvujući svoj život, mogao puške ponovo da vrati na brod. Džasperu nije rekao ništa, jer se nadao da će brod odmah biti pušten. Kada su se stvari drugačije razvile i kada su kapetana zadržali na topovnjači, hteo je, u očajanju, da se ubije: ali je znao da mora da živi kako bi pomogao da se istina sazna. - Ja sam čestit čovek!
Ja sam čestit čovek! - ponavljao je glasom koji nam je terao suze na oči. - Morate mi verovati kad kažem da postajem lopov, prost, bedni, prepredeni i podli lopov čim popijem čaše ili dve. Odvedite me negde gde bih pod zakletvom mogao da ispričam istinu!
„Kada smo ga najzad uverili u to da njegova priča Džasperu neće nimalo koristiti - jer koji bi holandski sud, kada mu je jednom pošlo za rukom da se dokopa engleskog trgovca, prihvatio takvo objašnjenje; i, zaista, kako, kada, gde bi se mogli naći dokazi za takvu priču? - On je stavio ruke na glavu i delovalo je da želi da počupa svu kosu, ali je, ipak, smirenije rekao: ’Zbogom, onda, gospodo’ i izašao iz sobe, nesigurno hodajući. Iste večeri je izvršio samoubistvo prerezavši grlo u kući u kojoj je bio smešten, nakon što je na obalu stigao iz olupine.”
To grlo, pomislio sam i naježio se, koje je moglo da proizvede tako ubedljiv, muški i fascinantni glas, koji je u Džasperu probudio saosećanje i zadobio Frejine simpatije! Ko bi mogao da zamisli takav kraj nežnog Šulca sa svojim glupavim i naivnim sitnim krađama, tako apsurdno jednostavan da je i kod oštećenih ljudi izazivao neku vrstu veselog ogorčenja? Neverovatno je to što je uradio. Njegov život jeste bio misteriozan i čudan, ali nikako nije trebalo da bude tragičan na kraju. Ima trenutaka kada ironija sudbine, za koju neki ljudi tvrde da je otkrivaju već u stvaranju naših života, dobija izgled svirepe i divlje šale.
Odmahnuo sam glavom razmišljajući o ovim Šulcovim greškama, i nastavio da čitam pismo svog prijatelja. Pričao mi je kako su jedrilicu na steni opljačkali urođenici iz priobalnih sela i kako je ona postepeno dobijala onaj tuţžni izgled sive avetinjske olupine. Za to vreme Džasper, koji je iz dana u dan sve više postajao senka od čoveka, žurno je prolazio pristaništem, unezverenih očiju, koje su izazivale strah, i sa slabim, nepokretnim osmehom na usnama, da bi proveo dan na usamljenoj gomilici peska žudno gledajući u nju kao da očekuje neki lik koji će se pojaviti na brodu i dati mu neki znak s ograde koja se raspadala. Mesmanovi su se brinuli o njemu koliko je to bilo moguće. O slučaju „Bonito” javljeno je u Bataviju, ali će taj izveštaj sigurno ispariti u magli zvaničnih izveštaja. Kidalo mi se srce dok sam sve to čitao. Onaj vredni i revnosni oficir, poručnik Hemskirk, čije je ponašanje odavalo teško povređenu sujetu, koju nije moglo da olakša ni to što je njegov postupak nezvanično bio odobren, nastavio je put da zauzme svoje mesto na Molučkim ostrvima.
Najzad, na kraju ovog obimnog i dobronamernog pisma, u kome se govorilo o novostima na ostrvu od najmanje pre pola godine, moj prijatelj je dodao: „Pre nekoliko meseci svratio je ovde stari Nelson stižući poštanskim brodom s Jave. Došao je izgleda da poseti Mesmana. Bila je to prilično tajanstvena i neobično kratka poseta za tako dug put. Ostao je samo četiri dana ’Kod Oranže’, očigledno bez nekog posebnog cilja, a zatim je uhvatio brod koji je išao na jug prema Tesnacima. Sećam se kako su ljudi nekada pričali da je Alen bio prilično zaljubljen u ćerku starog Nelsona, devojku koju je vaspitala gospođa Harli i koja je zatim otišla da živi s njim na Sedam ostrva. Sigurno se sećaš starog Nelsona..
Da li se sećam starog Nelsona? Naravno!
Pismo me je dalje izveštavalo o tome da se stari Nelson najzad setio i mene, jer je neko vreme posle svoje užurbane posete Makasaru pisao Mesmanu i tražio moju adresu u Londonu.
To što je stari Nelson (ili Nilsen), čija je karakterna osobina bila njegova potpuna i nesvesna odgovornost prema svemu što ga je okruživalo, želeo nekome da piše bilo je samo za sebe dovoljno da izazove ne baš malo čuđenje. A između svih ljudi odabrao je baš mene! Nemirno i nestrpljivo sam očekivao otkriće koje je moglo da mi dođe od ove prirodom zamračene inteligencije, ali je moje nestrpljenje moralo da se zamori čekanjem pre nego što su moje oči na koverti, na kojoj se nalazila poštanska marka od jednog penija i žig pošte na Noting Hilu, ugledale rukopis starog Nelsona, drhtav i s mukom ostvaren, starački i detinjast u isti mah. Oklevao sam s otvaranjem tog pisma da bih dao oduška svom iznenađenju dižući ruke iznad glave. On se, znači, vratio u Englesku da bi definitivno postao Nelson, ili se, možda, uputio u Dansku, u svoj zavičaj, gde će se zauvek vratiti svom pravom imenu Nilsen! Izgledalo je da se stari Nelson (ili Nilsen) ne može ni zamisliti van tropskih oblasti. A ipak on je bio ovde i molio me da ga posetim.
Stanovao je u pansionu na jednom od onih skverova Bejsvotera, koji su nekada bili bezbrižni, a danas su spali na to da se sami izdržavaju. Neko ga je tamo uputio. Pošao sam da ga posetim jednog od onih londonskih januarskih dana, sastavljenih od četiri đavolska elementa: hladnoće, vlage, blata i prljavštine, prožetih lepljivošću atmosfere koja kao prljavo odelo prianja za svačiju dušu. Ali, idući ispod prljavog vela sačinjenog od četiri elementa, naslućivao sam nešto kao treperenje, video sam umorno i sjajno blistanje plavog mora sa Sedam ostrva, koja su kao sićušne mrlje plivala pred mojim očima, dok je visoki drveni krov bungalova krunisao najmanje od njih. Sećanje na tu sliku veoma me je uzbuđivalo. Zakucah na vrata drhtavom rukom.
Stari Nelson (ili Nilsen) ustade od stola, za kojim je sedeo, držeći pred sobom otrcanu mapu na stolu pretrpanom hartijom. On skinu naočare pre nego što se rukovao sa mnom.
Neko vreme nijedan od nas ne progovori ni reči; a zatim on, videvši kako se ja okrećem kao da nešto očekujem, promrmlja nešto, od čega sam shvatio samo reči „kćer” i „Hongkong”, a onda spusti pogled i uzdahnu. Njegovi brkovi, koji su kao i nekada štrčali na sve strane, bili su sad sasvim beli. Starački obrazi bili su mu zaobljeni i rumeni, a ono detinjasto što se uvek moglo zapaziti na njegovoj fizionomiji još se više isticalo. Kao i njegov rukopis, on je izgledao detinjasto i izlapelo. Svoje godine dokazivao je najviše svojim neinteligentno izbrazdanim zabrinutim čelom i svojim krupnim bezazlenim očima koje su izgledale jadno i vodnjikavo; ili je to možda bilo zato što su bile pune suza?
Trebalo je mnogo veštine da se starom Nelsonu stavi do znanja kako sam o svemu dobro obavešten. A kada je prva neprijatnost prošla, on je počeo da govori slobodno, postavljao sam mu s vremena na vreme poneko pitanje kako bih ga podstakao da produži kada bi ućutao, a on bi potom nastavljao, držeći sklopljene ruke na prsluku i u položaju koji me je podsećao na njegovu istočnu verandu, na kojoj je obično sedeo i pričao mirno nadimajući obraze - u davnim, pradavnim danima, kako je sada izgledalo. Govorio je razumno, pomalo zaplašenim glasom.
- Ne, ne! Nedeljama ništa nismo znali. Onako, izvan puta, nismo naravno ni mogli znati. Nema poštanske službe na Sedam ostrva. Ali, jednoga dana ja pođoh svojim brzim jedrenjakom u Banku da vidim ima li neko pismo, i videh jedan holandski list. Izgledalo je da on objavljuje samo neke pomorske vesti: „Engleski brod ’Bonito’ nasukao se na putu za Makasar.” To je bilo sve. Poneo sam novine sa sobom i pokazao ih Freji. - To mu neću nikada zaboraviti! - povikala je Freja temperamentno kao i uvek. - Draga moja - rekoh joj ja - ti si pametna devojka! I najbolji čovek može da izgubi svoj brod. A kako si sa zdravljem? Počeo sam da se plašim zbog njenog izgleda. Ona ranije nije htela ni da čuje da ide u Singapur. Ali, ovako pametna devojka nije mogla stalno da se protivi. - Uradi kako hoćeš, tata! - rekla mi je. Imali smo dosta posla oko toga. Trebalo je uhvatiti brod na moru, ali sam ja ipak sve te teškoće savladao i prebacio je tamo. Staviše je u postelju. Dve-tri žene su bile veoma ljubazne prema njoj. Ceo taj događaj je, razume se, brzo objavljen u novinama. Ona je čitala sve do kraja, ležeći na kauču. Zatim mi pruži novine, šapnu: „Hemskirk”, i pade u nesvest.
Dugo me je gledao trepćući, i oči mu se ponovo napuniše suzama.
- Sutradan - nastavi on bez ikakvog uzbuđenja u glasu - ona se osećala bolje i mi smo dugo razgovarali. Tada mi je sve ispričala.
I tu mi stari Nelson, pogleda uprtog u pod, ispriča Frejinim rečima celu priču o Hemskirku; zatim, gledajući bezazleno u mene, on nastavi sa gotovo smešnom usiljenošću:
- Draga moja, ponašala si se uglavnom kao razumna devojka. - Ponašala sam se strašno - vikala je ona - i zato on tamo pati. - Eto, ona bila toliko razumna da je videla kako nije u stanju da putuje. Ali sam otišao ja. Ona mi je rekla da idem. O njoj su se vrlo dobro starali. Anemija. Rekli su da joj je bolje.
Zastao je.
- Jeste li ga videli? - promrmljah ja.
- Ah, da, video sam ga - poče stari Nelson opet, ali je govorio tako razborito kao da nešto dokazuje. - Video sam ga. Prilazio sam mu. Oči su mu sasvim upale; lice sama kost i koža, skelet u prljavom, belom odelu. Eto, tako je izgledao! - Kako je Freja... Ali ne, ona nikad - zaista nikad nije... - Sedeo je na jednom panju koji je voda izbacila na suvo i bio jedino živo stvorenje kilometrima daleko niz obalu. Kosu su mu ošišali u bolnici i ona više nije ni porasla. Zurio je, poduprevši bradu rukama, a na moru, između njega i neba bila je samo ta olupina. Kada sam mu prišao, samo je malo klimnuo glavom. ’Jeste li to vi, stari?’, reče nešto tako.
Da ste ga videli, vama bi odjednom postalo jasno kako je nemoguće da je Freja tog čoveka uopšte ikada volela. Da, da! Ne kažem. Možda je nešto želela. Bila je sama, znate. Ali, da stvarno pođe s njim! Nikada! Ludost! Bila je i suviše pametna... - Počeo sam blago da mu prebacujem. S vremena na vreme on se okretao prema meni. ’Da vam pišem? O čemu? Da odem kod nje? S čim?’ Da sam bio čovek, ja bih je poveo sa sobom, ali sam zbog nje podetinjio i postao jedno srećno, zadovoljno dete. ’Recite joj da sam onog dana, kada je jedina stvar na svetu koja je bila moja propala na toj steni, znao da njoj ništa više ne značim... Da li je i ona došla ovamo s vama?’, viknuo je odjednom upirući svoje upale oči u mene. Odmahnuo sam glavom. ’Da dođe k meni, zaista! Anemija! Aha. Vidite li? E, pa, idite, stari, i ostavite me ovde samog s ovom utvarom!’, reče i okrete se ka olupini svog broda.
Ludak! Padao je mrak. Nisam želeo da duže ostanem pored tog čoveka na tako osamljenom mestu. Nisam hteo ni da mu pominjem Frejinu bolest. Anemija! Šta ima veze? On je lud! Kakav bi on muž bio za devojku pametnu kao što je Freja? Ne bih smeo ni svoje malo imanje da im ostavim. Holandske vlasti nikada ne bi dozvolile da se tamo naseli jedan Englez. Ono tada nije bilo prodato. Moj čovek, Mahmet, znate, starao se tada o imanju. Kasnije sam ga prodao jednom holandskom melezu za deseti deo vrednosti. Ali, ne mari ništa! Tada mi to ništa nije značilo. Da, otišao sam odatle. U povratku uhvatio sam poštanski brod. Sve sam ispričao Freji. On je lud, rekoh, i, draga moja, jedina stvar koju je on voleo bio je njegov brod.
- Možda - reče ona sama sebi, gledajući u stranu - njene oči bile su skoro isto tako upale kao i njegove - možda je to istina. Jeste! Nikada mu ne bih dopustila da stekne bilo kakvu vlast nada mnom!
Stari Nelson zastade. Ja sam sedeo slomljen, i osećao kako zebem u toj sobi iako je gorela vatra.
- I tako, vidite - nastavljao je on - da ona stvarno nikada nije marila za njega. Bila je previše pametna. Odveo sam je u Hongkong. Rekoše, promena klime. Ah, ti lekari! Zimsko doba! Zatim naiđe deset hladnih dana punih izmaglice, vetra i kiše. Zapaljenje pluća. Ali, vidite! Mnogo smo razgovarali jedno s drugim. Danima i večerima. Koga je ona drugog imala?... Govorila mi je mnogo, moja draga devojčica. Ponekad bi se malo nasmejala. Pogledala bi me i nasmejala se...
Stresao sam se. On me je pogledao neodređeno, detinjasto, i zbunjeno.
- Ona je govorila: ’Nisam želela da ti budem loša ćerka, tata!’ A ja bih odgovorio: ’Naravno, draga! Ti to nisi ni mogla da želiš.’ Onda bi ona ležala mirno, a zatim bi rekla: ’Šta?’ A ponekad bi dodala. ’Bila sam zaista kukavica!’ Znate, bolesni ljudi pričaju svašta. Tako je i ona ponekad govorila: ’Bila sam uobražena, tvrdoglava, ćudljiva. Tražila sam samo zadovoljstva. Bila sam sebična, ili sam se plašila...’ Ali, bolesnici, znate, govore svašta. A jednom, pošto je skoro ceo dan ležala i ćutala, reče: ’Pa, možda, i kada bi došao taj dan, ja ne bih otišla. Možda! Ne znam’, viknula je odjednom. ’Navuci zavese, tata! Pokrij mi taj pogled na more! Ono mi prebacuje za moju ludost!’ Zevnuo je i trenutno prestao da govori.
- I tako, vidite - nastavio je mrmljajući. - Bila je veoma bolesna, veoma bolesna, zaista. Zapaljenje pluća. Sasvim iznenada! - Uperio je prst u tepih dok sam ja, misleći na jadnu devojku koja je u svojoj borbi protiv gluposti trojice ljudi morala da podlegne i koju su, najzad, doveli dotle da je izgubila veru u samu sebe, osećao i bol i sažaljenje.
- I sami vidite - počeo je on opet tužno. - Ona stvarno nije mogla... Pominjala vas je nekoliko puta. To je dobar prijatelj! Pametan čovek... I zato sam hteo da vam sve lično ispričam, da vas upoznam s istinom. Jedan takav čovek! Kako je to moglo da se desi! Ona je bila usamljena. A moţžda je neko vreme... Ali, ne. Nikada nije mogla biti u pitanju ljubav kod moje Freje, jedne tako pametne devojke!
- Ĉoveče - povikah ja, skočivši besno na njega - zar ne vidite da je ona umrla od ljubavi?
On je takođe ustao. - Ne, ne - mucao je ljutito. A doktori! Zapaljenje pluća. Loše stanje. Zapaljenje... Tako mi rekoše. Za.
Nije dovršio misao. Nju je prekinuo uzdah. Očajno je raširio ruke i dubokim uzvikom koji je kidao srce porekao je svoju groznu tvrdnju.
- A ja sam verovao da je ona tako pametna!
Ne, mišljenja ljudi na obali nisu bila usmerena na tu vrstu istraživanja, ali su se mnogobrojne ruke - tamne, žute i bele - podigle iznad očiju koje su bile uperene ka moru. Glas se brzo proširio. Kineski trgovci su izašli na vrata, a mnogi beli trgovci ustajali su od svog pisaćeg stola i prilazili prozoru. Jer, jedan brod nasukan na Tamisi nije bio baš svakodnevni događaj. I priča je odmah primila određeni oblik. To je jedan sumnjivi engleski trgovac koga je „Neptun” zadržao na moru, a Hemskirk ga je dovukao u pristanište da bi proverio svoju sumnju.
Kasnije se saznalo i ime. „Bonito”. - Šta? Nemoguće! Da, da, baš ’Bonito!’ Pogledajte! Mogu se videti odavde: samo dve katarke. To je brod! Zar bi iko pomislio da će tog čoveka uhvatiti. Ali, i Hemskirk je promućuran! Kažu da se na jedrilici nalazi kabina opremljena kao na jahti nekog gospodina. A taj Alen je takođe neka vrsta gospodina. Nastrani prosjak!
Jedan mlađi čovek, donoseći nove vesti, žurno uđe u kancelariju gospodina Mesmana na pristaništu.
- Pa, da, to je sigurno ’Bonito’! Ali vi ne znate priču koju sam baš sada čuo! Taj tip mora da je najmanje godinu ili dve snabdevao tu reku vatrenim oružjem. Izgleda da se, pošto je tako dugo ostao nekažnjen, toliko osilio da je prodao i brodske puške. To je činjenica. Pušaka nema na brodu. Kakva drskost! Samo, on nije znao da je na obali i jedan naš ratni brod! Ala su ovi Englezi drski, pa je on možda mislio kako mu se zbog toga ništa neće desiti. Naši sudovi suviše često puštaju ove ljude na slobodu na osnovu ovog ili onog bednog izgovora. Ali, u svakom slučaju, sada je gotovo s čuvenim ’Bonitom’. Baš sam u pristanišnoj kancelariji čuo kako se nasukao kada je voda bila najviša, a pritom, on nosi i teret. Nema te ljudske snage, kako kažu, koja može da ga pokrene s mesta na kom se nalazi. I ja se nadam da je tako. Dobro bi bilo kada bi taj zloglasni ’Bonito’ ostao tamo kao opomena ostalima!
Gospodin J. Mesman, Holanđanin, rođen u koloniji, jedan plemenit, očinski raspoložen momak, glatko izbrijanog, mirnog, lepog lica, glave pokrivene finom kosom koja se blago kovrdžala na njegovom okovratniku, nije progovorio ni reči u odbranu Džaspera i „Bonita”. Samo je ustao s fotelje. Lice mu je, očigledno, bilo uznemireno. Dogodilo se jednom da je Džasper s poslovnog razgovora o putevima i poslovima, o novčanim stvarima i tome slično, prešao na izjašnjavanje u vezi s Frejom; i tada je taj divni čovek, koji je pre mnogo godina poznavao starog Nelsona i čak se pomalo sećao i Freje, bio veoma iznenađen i radostan što se priča tako razvijala.
- Da, da, da! Nelson! Da, naravno! Veoma pošten čovek! I jedno malo dete veoma plave kose! O, da! Sećam se dobro. Ona je izrasla u tako dobru devojku. - Nasmejao se i nastavio. - Kada uspešno pobegneš sa budućom suprugom, kapetane Alen, morate doći ovde, uvek ste dobrodošli. Mala plava devojčica. Sećam se! Sećam se!”
Saznanje o nasukavanju broda nije mu bilo prijatno. On uze šešir.
„Kuda idete, gospodine Mesman?”
„Idem da potražim Alena. Mislim da on mora biti na obali. Da li neko zna?”
Niko od prisutnih nije znao. I gospodin Mesman izađe da se raspita.
U drugom delu grada, delu oko crkve i utvrđenja, dobio je informacije. Prvo je saznao da Džasper nije sam, već da hoda brzo i da sve to izgleda kao da ga sprovode. Kinez, očigledno vlasnik sampana, pratio ga je istim strmoglavim tempom. Iznenada, dok je prolazio kraj „Kuće kod Oranţe”, Džasper je skrenuo i ušao, ili, bolje rečeno, utrčao, što je zapanjilo Gomeza, hotelskog službenika. Ali je njegovu neposrednu pažnju skrenuo na sebe Kinez koji je još na kapiji počeo nepristojno da viče. On se žalio što mu beli čovek, koga je svojim čamcem dovezao s topovnjače na kopno, nije platio prevoz. Jurio ga je sve dovde i celim putem tražio novac. Ali se beli čovek uopšte nije obazirao na njegovo opravdano potraživanje. Gomez umiri Kineza s nekoliko bakaruša, zatim pođe da potraži Džaspera, koga je dobro znao.
Zatekao ga je kako ukočeno stoji pored malog okruglog stola. S druge strane verande, nekoliko ljudi koji su tamo sedeli prestali su da pričaju i nemo su ga posmatrali. Dva igrača bilijara, sa štapovima u ruci, izađoše na vrata bilijarske sobe i počeše takođe da blenu u njega.
Kada mu Gomez priđe, Džasper podiže ruku i pokaza svoje grlo. Gomez primeti da mu je odelo malo prljavo, zatim baci pogled na njegovo lice i otrča da poruči piće koje je Džasper, izgleda, tražio.
Kuda je ţželeo da pođe - s kakvim ciljem i kuda je zamišljao da ide kada ga je odjednom neki nagon, ili možda to što je ugledao neko poznato mesto nateralo da svrati u „Kuću kod Oranţe” - nemoguće je reći. Vrhovima prstiju se oslanjao na mali sto. Na verandi su bila dva čoveka koje je dobro poznavao, ali je njegov pogled neprestano lutao kao da hoće da pobegne, i prelazio je preko njih ne pokazujući ničim da ih je prepoznao. A oni su ga, sa svoje strane, posmatrali, i nisu mogli da veruju svojim očima. Ne zato što mu je, možda, lice bilo izobličeno. Naprotiv, bilo je mirno i staloženo. Ali izraz lica se nekako nije mogao prepoznati. - Da li je moguće da je to on? - pitali su se začuđeno.
U njegovoj glavi divlje su se brkale misli. Potpuno jasne. Strašno je bilo to što su one bile tako jasne i što je bilo krajnje nemoguće uhvatiti čvrsto bar jednu od njih. On je pričao, a nije se znalo da li priča samom sebi, ili njima: - Samo hrabro, čvrsto! - Neki kineski dečak stade pred njega noseći čašu na poslužavniku. Džasper sasu piće u grlo i izjuri napolje. Njegov nestanak izazva čuđenje onih koji su sve to posmatrali. Jedan od njih skoči i brzo krenu prema onoj strani verande s koje se moglo videti skoro celo pristanište. U trenutku kada je Džasper, izlazeći iz „Kuće kod Oranţe”, prolazio ulicom, on uzbuđeno doviknu ostalima:
- Jeste, to je bio Alen! Ali gde je njegov brod?
Džasper je razgovetno čuo ove reči. Kao da se nebo spustilo na njega i kao da ga poziva da položi račune! Jer, to su bile iste one reči koje bi mu i Freja uputila. To pitanje bilo je porazno; ono je pogodilo njegovu svest kao munja, i odjednom, još dok je išao, razvedrilo noć nad haosom njegovih misli. Nije mogao da komanduje svojim nogama. Napravio je u mraku još tri koraka i onda se srušio.
Ĉestiti Mesman je morao da ide čak do bolnice da bi ga našao. Doktor je govorio nešto o lakom srčanom udaru. Ništa preterano ozbiljno! Za tri dana će izaći iz bolnice. I mora se priznati da je doktor bio u pravu. Kroz tri dana Džasper Alen je izašao iz bolnice i grad je mogao da ga gleda! Dobro da ga se nagledao - i to je potrajalo prilično dugo; tako dugo da je postao neka vrsta znamenitosti grada; toliko da najzad nisu ni vodili računa; toliko dugo da se o njegovoj avetinjskoj pojavi stvorila priča koja se na Ostrvima prepričava sve do danas.
Govorkanja ljudi i Džasperova pojava u „Kući kod Oranže” početak su čuvenog slučaja „Bonito”, i oni pokazuju da se on može posmatrati na dva načina - praktično i psihološki. To je slučaj za sud, ali i slučaj koji treba pokušati razumeti; jer iako naizgled jasan ostao je potpuno u mraku.
Treba znati da je on ostao nejasan čak i za onog mog prijatelja koji mi je poslao pismo pomenuto još u prvim redovima ove priče. Taj čovek je bio jedan od činovnika gospodina Mesmana, i pratio ga je dok je on tražio Džaspera. Njegovo pismo mi je ukazalo na obe strane gledišta i na još nekoliko pojedinosti tog slučaja. Hemskirk se smatrao odgovornim što je izgubio sopstveni brod, ali je to bilo sve. Magla koja je tada obavila taj kraj, poslužila mu je kao opravdanje što se toliko približio steni Tamisa. On je spašavao svoj brod, a na ostalo nije mislio. Što se tiče debelog tobdžije, on je na sudu jednostavno izjavio kako mu se u tom trenutku činilo da će najbolje postupiti ako otpusti uže za vuču, ali je priznao da je bio veoma pogođen iznenadnim nesrećnim slučajem.
U stvari, on je radio po tačno određenim uputstvima dobijenim od Hemskirka, kome je, tokom mnogih godina službe na Istoku postao neka vrsta odanog čoveka. Najčudnija u slučaju „Bonita” bila je njegova priča kako je, polazeći da po naređenju zapleni vatreno oružje, otkrio da pušaka na brodu uopšte nema. U prednjoj kabini našao je samo prazan naslon za označenih osamnaest pušaka, ali samih pušaka nigde na brodu nije bilo. Podoficir na tom brodu, koji je izgledao kao da je bolestan i koji je bio tako uzbuđen da se ponašao kao ludak, zahtevao je da mu veruju kako kapetan Alen o tome ništa ne zna; govorio je da je podoficir, skoro, jedne tamne noći prodao te puške izvesnom licu tamo uz reku. Da bi dokazao istinitost te priče, doneo je kesu punu srebrnih dolara i navaljivao je na njega, tobdžiju, da ih primi. A onda ju je odjednom bacio dole, na palubu, počeo da se udara pesnicama u glavu i pao uz strašne psovke upućene sebi, bedniku koj i ne zaslužuje da živi.
Tobdžija je sve to odmah javio svom komandantu.
Šta je Hemskirk nameravao kada je na sebe preuzeo odgovornost da zadrži jedrilicu „Bonito”, teško je reći, osim ako nije želeo da na neki način unese nemir u život čoveka koga je Freja volela. On je gledao u Džaspera s željom da tog ljubljenog i grljenog čoveka sravni sa zemljom. Postavljalo se pitanje: kako to da učim a da ne oda sebe? Ali je izveštaj tobdžije omogućio da taj slučaj postane ozbiljan. S druge , Alen je imao prijatelje - i ko je mogao znati da neće uspeti da se nekako izvuče? Na misao da tako kompromitovanu jedrilicu jednostavno nasuče na stenu došao je dok je slušao debelog tobdžiju u svojoj kabini. Bilo je malo rizika da mu taj postupak neće odobriti. Ali je sve trebalo uraditi tako da izgleda kao nesrećan slučaj.
Izlazeći na palubu, on je u svoju nesvesnu žrtvu buljio kolutajući očima tako strašno i tako neobično napućenih usana da Džasper nije mogao a da se ne nasmeje. Onda se poručnik popeo na most govoreći samom sebi:
- Ĉekaj, samo! Presešće ti ukus tvojih slatkih poljubaca! Kunem se da ti ubuduće, kada budeš slušao o poručniku Hemskirku, njegovo ime neće izazivati osmeh na usnama! Sada si u mojim rukama!
I ta mogućnost se pojavila bez ikakvog planiranja, reklo bi se, sasvim prirodno, kao da su se događaji na neki tajanstven način sami zapleli kako bi potpomogli ciljeve jedne mračne strasti. Ni najlukaviji plan ne bi Hemskirku mogao bolje da posluži. Dato mu je da okusi čudesno i neočekivano savršenstvo osvete; da zada smrtonosan udarac srcu ovog omrznutog čoveka i da ga zatim gleda kako hoda s noţem u grudima.
Jer, Džasperovo stanje je bilo takvo. On se kretao, radio je umornih očiju, sa usiljenim izrazom lica, mršav i nespokojan, a pokreti su mu bili brzi i divlji; stalno je nešto pričao, izbezumljenim i umornim glasom; ali je u svojoj duši nosio saznanje da mu niko na svetu nikada više neće vratiti njegov brod, kao što niko na svetu ne može da zaceli probodeno srce. Njegova duša, mirna u snažnoj ljubavi, odlučnoj Frejinoj ljubavi, bila je kao mirna ali suviše zategnuta struna. Udarac je izazvao njeno naglo treperenje i ona je pukla. Dve godine je čekao dan koji po njegovom čvrstom uverenju nikada više neće svanuti čoveku koga je gubitak broda onesposobio za život, i, kako se njemu činilo, učinio ga nedostojnim ljubavi kojoj više nije mogao da pruži nikakvo uporište.
Iz dana u dan hodao je duž celog grada, išao obalom, a kada bi stigao do mesta prema steni na kojoj je njegov brod ležao nasukan, nepomično bi posmatrao njegov voljeni oblik, to nekadašnje utočište likujuće nade, a sada, uzdižući se u svojoj nagnutoj i usamljenoj nepokretnosti iznad tihog morskog horizonta - samo simbol očajanja.
Posada je na vreme bila napustila jedrilicu čamcima, koje su pristanišne vlasti, čim su stigle na obalu, zaplenile dok traje proces; ali se te iste vlasti nisu mučile da postave stražu na brodu. Jer, šta bi ga, stvarno, i moglo odande pokrenuti? Ništa osim nekog čuda; ništa osim Džasperovih očiju, koje su satima bile čvrsto uperene u njega, kao da nadao da će snagom svog pogleda moći da ga privuče na svoje grudi.
Ĉitava ova priča, koju sam našao u veoma rečitom pismu svog prijatelja, prilično me je oneraspoložila. Bilo je zaista strašno čitati njegove reči o tome kako je Šulc, podoficir, svuda obijao pragove tvrdeći s očajnom upornošću da je samo on prodao puške. - Ja sam ih ukrao - tvrdio je. Međutim, njemu niko, naravno, nije verovao. Ĉak ni moj prijatelj, mada se divio ovom samopožrtvovanju. Mnogi su mislili kako ne treba ići tako daleko i prikazivati sebe kao lopova samo iz ljubavi prema svom prijatelju. Ta laž bila je tako očigledna da nije mogla značiti ništa.
Ja sam, međutim, znajući Šulcovu narav i koliko istine ima u svemu tome, priznajem, bio zaprepašćen. Eto kako je jedna izdajnička sudbina iskoristila jednu plemenitu pobudu! I osećao sam kao da sam i sam saučesnik u toj perfidnosti, jer sam donekle i ja uticao na Džaspera. Ali sam ga, isto tako, i opominjao.
- Ĉinilo se da je taj čovek zbog toga poludeo - pisao mi je prijatelj dalje. - On je s tom pričom došao i Mesmanu. Rekao mu je kako su ga neki beli ljudi, propalice, tamo među urođenicima pored reke jedne večeri opili džinom, pa su mu se počeli rugati što nikad nema para. I onda je, ubeđujući nas da je pošten čovek i da mu se mora verovati, rekao za sebe da postaje lopov čim popije neku kap više. Ispričao nam je da je otišao na brod, da je bez ikakve griže savesti jednu po jednu pušku smeštao u jedan čamac koji je te noći tuda prošao, i da je za svaku od njih uzeo po deset dolara.
Sledećeg dana se skoro razboleo od sramote i kajanja, ali nije imao hrabrosti da taj pad otkrije svom dobrotvoru. Kada je topovnjača zadržala brod, on je poželeo da umre, jer je bio svestan posledica, i rado bi to i učinio da je, žrtvujući svoj život, mogao puške ponovo da vrati na brod. Džasperu nije rekao ništa, jer se nadao da će brod odmah biti pušten. Kada su se stvari drugačije razvile i kada su kapetana zadržali na topovnjači, hteo je, u očajanju, da se ubije: ali je znao da mora da živi kako bi pomogao da se istina sazna. - Ja sam čestit čovek!
Ja sam čestit čovek! - ponavljao je glasom koji nam je terao suze na oči. - Morate mi verovati kad kažem da postajem lopov, prost, bedni, prepredeni i podli lopov čim popijem čaše ili dve. Odvedite me negde gde bih pod zakletvom mogao da ispričam istinu!
„Kada smo ga najzad uverili u to da njegova priča Džasperu neće nimalo koristiti - jer koji bi holandski sud, kada mu je jednom pošlo za rukom da se dokopa engleskog trgovca, prihvatio takvo objašnjenje; i, zaista, kako, kada, gde bi se mogli naći dokazi za takvu priču? - On je stavio ruke na glavu i delovalo je da želi da počupa svu kosu, ali je, ipak, smirenije rekao: ’Zbogom, onda, gospodo’ i izašao iz sobe, nesigurno hodajući. Iste večeri je izvršio samoubistvo prerezavši grlo u kući u kojoj je bio smešten, nakon što je na obalu stigao iz olupine.”
To grlo, pomislio sam i naježio se, koje je moglo da proizvede tako ubedljiv, muški i fascinantni glas, koji je u Džasperu probudio saosećanje i zadobio Frejine simpatije! Ko bi mogao da zamisli takav kraj nežnog Šulca sa svojim glupavim i naivnim sitnim krađama, tako apsurdno jednostavan da je i kod oštećenih ljudi izazivao neku vrstu veselog ogorčenja? Neverovatno je to što je uradio. Njegov život jeste bio misteriozan i čudan, ali nikako nije trebalo da bude tragičan na kraju. Ima trenutaka kada ironija sudbine, za koju neki ljudi tvrde da je otkrivaju već u stvaranju naših života, dobija izgled svirepe i divlje šale.
Odmahnuo sam glavom razmišljajući o ovim Šulcovim greškama, i nastavio da čitam pismo svog prijatelja. Pričao mi je kako su jedrilicu na steni opljačkali urođenici iz priobalnih sela i kako je ona postepeno dobijala onaj tuţžni izgled sive avetinjske olupine. Za to vreme Džasper, koji je iz dana u dan sve više postajao senka od čoveka, žurno je prolazio pristaništem, unezverenih očiju, koje su izazivale strah, i sa slabim, nepokretnim osmehom na usnama, da bi proveo dan na usamljenoj gomilici peska žudno gledajući u nju kao da očekuje neki lik koji će se pojaviti na brodu i dati mu neki znak s ograde koja se raspadala. Mesmanovi su se brinuli o njemu koliko je to bilo moguće. O slučaju „Bonito” javljeno je u Bataviju, ali će taj izveštaj sigurno ispariti u magli zvaničnih izveštaja. Kidalo mi se srce dok sam sve to čitao. Onaj vredni i revnosni oficir, poručnik Hemskirk, čije je ponašanje odavalo teško povređenu sujetu, koju nije moglo da olakša ni to što je njegov postupak nezvanično bio odobren, nastavio je put da zauzme svoje mesto na Molučkim ostrvima.
Najzad, na kraju ovog obimnog i dobronamernog pisma, u kome se govorilo o novostima na ostrvu od najmanje pre pola godine, moj prijatelj je dodao: „Pre nekoliko meseci svratio je ovde stari Nelson stižući poštanskim brodom s Jave. Došao je izgleda da poseti Mesmana. Bila je to prilično tajanstvena i neobično kratka poseta za tako dug put. Ostao je samo četiri dana ’Kod Oranže’, očigledno bez nekog posebnog cilja, a zatim je uhvatio brod koji je išao na jug prema Tesnacima. Sećam se kako su ljudi nekada pričali da je Alen bio prilično zaljubljen u ćerku starog Nelsona, devojku koju je vaspitala gospođa Harli i koja je zatim otišla da živi s njim na Sedam ostrva. Sigurno se sećaš starog Nelsona..
Da li se sećam starog Nelsona? Naravno!
Pismo me je dalje izveštavalo o tome da se stari Nelson najzad setio i mene, jer je neko vreme posle svoje užurbane posete Makasaru pisao Mesmanu i tražio moju adresu u Londonu.
To što je stari Nelson (ili Nilsen), čija je karakterna osobina bila njegova potpuna i nesvesna odgovornost prema svemu što ga je okruživalo, želeo nekome da piše bilo je samo za sebe dovoljno da izazove ne baš malo čuđenje. A između svih ljudi odabrao je baš mene! Nemirno i nestrpljivo sam očekivao otkriće koje je moglo da mi dođe od ove prirodom zamračene inteligencije, ali je moje nestrpljenje moralo da se zamori čekanjem pre nego što su moje oči na koverti, na kojoj se nalazila poštanska marka od jednog penija i žig pošte na Noting Hilu, ugledale rukopis starog Nelsona, drhtav i s mukom ostvaren, starački i detinjast u isti mah. Oklevao sam s otvaranjem tog pisma da bih dao oduška svom iznenađenju dižući ruke iznad glave. On se, znači, vratio u Englesku da bi definitivno postao Nelson, ili se, možda, uputio u Dansku, u svoj zavičaj, gde će se zauvek vratiti svom pravom imenu Nilsen! Izgledalo je da se stari Nelson (ili Nilsen) ne može ni zamisliti van tropskih oblasti. A ipak on je bio ovde i molio me da ga posetim.
Stanovao je u pansionu na jednom od onih skverova Bejsvotera, koji su nekada bili bezbrižni, a danas su spali na to da se sami izdržavaju. Neko ga je tamo uputio. Pošao sam da ga posetim jednog od onih londonskih januarskih dana, sastavljenih od četiri đavolska elementa: hladnoće, vlage, blata i prljavštine, prožetih lepljivošću atmosfere koja kao prljavo odelo prianja za svačiju dušu. Ali, idući ispod prljavog vela sačinjenog od četiri elementa, naslućivao sam nešto kao treperenje, video sam umorno i sjajno blistanje plavog mora sa Sedam ostrva, koja su kao sićušne mrlje plivala pred mojim očima, dok je visoki drveni krov bungalova krunisao najmanje od njih. Sećanje na tu sliku veoma me je uzbuđivalo. Zakucah na vrata drhtavom rukom.
Stari Nelson (ili Nilsen) ustade od stola, za kojim je sedeo, držeći pred sobom otrcanu mapu na stolu pretrpanom hartijom. On skinu naočare pre nego što se rukovao sa mnom.
Neko vreme nijedan od nas ne progovori ni reči; a zatim on, videvši kako se ja okrećem kao da nešto očekujem, promrmlja nešto, od čega sam shvatio samo reči „kćer” i „Hongkong”, a onda spusti pogled i uzdahnu. Njegovi brkovi, koji su kao i nekada štrčali na sve strane, bili su sad sasvim beli. Starački obrazi bili su mu zaobljeni i rumeni, a ono detinjasto što se uvek moglo zapaziti na njegovoj fizionomiji još se više isticalo. Kao i njegov rukopis, on je izgledao detinjasto i izlapelo. Svoje godine dokazivao je najviše svojim neinteligentno izbrazdanim zabrinutim čelom i svojim krupnim bezazlenim očima koje su izgledale jadno i vodnjikavo; ili je to možda bilo zato što su bile pune suza?
Trebalo je mnogo veštine da se starom Nelsonu stavi do znanja kako sam o svemu dobro obavešten. A kada je prva neprijatnost prošla, on je počeo da govori slobodno, postavljao sam mu s vremena na vreme poneko pitanje kako bih ga podstakao da produži kada bi ućutao, a on bi potom nastavljao, držeći sklopljene ruke na prsluku i u položaju koji me je podsećao na njegovu istočnu verandu, na kojoj je obično sedeo i pričao mirno nadimajući obraze - u davnim, pradavnim danima, kako je sada izgledalo. Govorio je razumno, pomalo zaplašenim glasom.
- Ne, ne! Nedeljama ništa nismo znali. Onako, izvan puta, nismo naravno ni mogli znati. Nema poštanske službe na Sedam ostrva. Ali, jednoga dana ja pođoh svojim brzim jedrenjakom u Banku da vidim ima li neko pismo, i videh jedan holandski list. Izgledalo je da on objavljuje samo neke pomorske vesti: „Engleski brod ’Bonito’ nasukao se na putu za Makasar.” To je bilo sve. Poneo sam novine sa sobom i pokazao ih Freji. - To mu neću nikada zaboraviti! - povikala je Freja temperamentno kao i uvek. - Draga moja - rekoh joj ja - ti si pametna devojka! I najbolji čovek može da izgubi svoj brod. A kako si sa zdravljem? Počeo sam da se plašim zbog njenog izgleda. Ona ranije nije htela ni da čuje da ide u Singapur. Ali, ovako pametna devojka nije mogla stalno da se protivi. - Uradi kako hoćeš, tata! - rekla mi je. Imali smo dosta posla oko toga. Trebalo je uhvatiti brod na moru, ali sam ja ipak sve te teškoće savladao i prebacio je tamo. Staviše je u postelju. Dve-tri žene su bile veoma ljubazne prema njoj. Ceo taj događaj je, razume se, brzo objavljen u novinama. Ona je čitala sve do kraja, ležeći na kauču. Zatim mi pruži novine, šapnu: „Hemskirk”, i pade u nesvest.
Dugo me je gledao trepćući, i oči mu se ponovo napuniše suzama.
- Sutradan - nastavi on bez ikakvog uzbuđenja u glasu - ona se osećala bolje i mi smo dugo razgovarali. Tada mi je sve ispričala.
I tu mi stari Nelson, pogleda uprtog u pod, ispriča Frejinim rečima celu priču o Hemskirku; zatim, gledajući bezazleno u mene, on nastavi sa gotovo smešnom usiljenošću:
- Draga moja, ponašala si se uglavnom kao razumna devojka. - Ponašala sam se strašno - vikala je ona - i zato on tamo pati. - Eto, ona bila toliko razumna da je videla kako nije u stanju da putuje. Ali sam otišao ja. Ona mi je rekla da idem. O njoj su se vrlo dobro starali. Anemija. Rekli su da joj je bolje.
Zastao je.
- Jeste li ga videli? - promrmljah ja.
- Ah, da, video sam ga - poče stari Nelson opet, ali je govorio tako razborito kao da nešto dokazuje. - Video sam ga. Prilazio sam mu. Oči su mu sasvim upale; lice sama kost i koža, skelet u prljavom, belom odelu. Eto, tako je izgledao! - Kako je Freja... Ali ne, ona nikad - zaista nikad nije... - Sedeo je na jednom panju koji je voda izbacila na suvo i bio jedino živo stvorenje kilometrima daleko niz obalu. Kosu su mu ošišali u bolnici i ona više nije ni porasla. Zurio je, poduprevši bradu rukama, a na moru, između njega i neba bila je samo ta olupina. Kada sam mu prišao, samo je malo klimnuo glavom. ’Jeste li to vi, stari?’, reče nešto tako.
Da ste ga videli, vama bi odjednom postalo jasno kako je nemoguće da je Freja tog čoveka uopšte ikada volela. Da, da! Ne kažem. Možda je nešto želela. Bila je sama, znate. Ali, da stvarno pođe s njim! Nikada! Ludost! Bila je i suviše pametna... - Počeo sam blago da mu prebacujem. S vremena na vreme on se okretao prema meni. ’Da vam pišem? O čemu? Da odem kod nje? S čim?’ Da sam bio čovek, ja bih je poveo sa sobom, ali sam zbog nje podetinjio i postao jedno srećno, zadovoljno dete. ’Recite joj da sam onog dana, kada je jedina stvar na svetu koja je bila moja propala na toj steni, znao da njoj ništa više ne značim... Da li je i ona došla ovamo s vama?’, viknuo je odjednom upirući svoje upale oči u mene. Odmahnuo sam glavom. ’Da dođe k meni, zaista! Anemija! Aha. Vidite li? E, pa, idite, stari, i ostavite me ovde samog s ovom utvarom!’, reče i okrete se ka olupini svog broda.
Ludak! Padao je mrak. Nisam želeo da duže ostanem pored tog čoveka na tako osamljenom mestu. Nisam hteo ni da mu pominjem Frejinu bolest. Anemija! Šta ima veze? On je lud! Kakav bi on muž bio za devojku pametnu kao što je Freja? Ne bih smeo ni svoje malo imanje da im ostavim. Holandske vlasti nikada ne bi dozvolile da se tamo naseli jedan Englez. Ono tada nije bilo prodato. Moj čovek, Mahmet, znate, starao se tada o imanju. Kasnije sam ga prodao jednom holandskom melezu za deseti deo vrednosti. Ali, ne mari ništa! Tada mi to ništa nije značilo. Da, otišao sam odatle. U povratku uhvatio sam poštanski brod. Sve sam ispričao Freji. On je lud, rekoh, i, draga moja, jedina stvar koju je on voleo bio je njegov brod.
- Možda - reče ona sama sebi, gledajući u stranu - njene oči bile su skoro isto tako upale kao i njegove - možda je to istina. Jeste! Nikada mu ne bih dopustila da stekne bilo kakvu vlast nada mnom!
Stari Nelson zastade. Ja sam sedeo slomljen, i osećao kako zebem u toj sobi iako je gorela vatra.
- I tako, vidite - nastavljao je on - da ona stvarno nikada nije marila za njega. Bila je previše pametna. Odveo sam je u Hongkong. Rekoše, promena klime. Ah, ti lekari! Zimsko doba! Zatim naiđe deset hladnih dana punih izmaglice, vetra i kiše. Zapaljenje pluća. Ali, vidite! Mnogo smo razgovarali jedno s drugim. Danima i večerima. Koga je ona drugog imala?... Govorila mi je mnogo, moja draga devojčica. Ponekad bi se malo nasmejala. Pogledala bi me i nasmejala se...
Stresao sam se. On me je pogledao neodređeno, detinjasto, i zbunjeno.
- Ona je govorila: ’Nisam želela da ti budem loša ćerka, tata!’ A ja bih odgovorio: ’Naravno, draga! Ti to nisi ni mogla da želiš.’ Onda bi ona ležala mirno, a zatim bi rekla: ’Šta?’ A ponekad bi dodala. ’Bila sam zaista kukavica!’ Znate, bolesni ljudi pričaju svašta. Tako je i ona ponekad govorila: ’Bila sam uobražena, tvrdoglava, ćudljiva. Tražila sam samo zadovoljstva. Bila sam sebična, ili sam se plašila...’ Ali, bolesnici, znate, govore svašta. A jednom, pošto je skoro ceo dan ležala i ćutala, reče: ’Pa, možda, i kada bi došao taj dan, ja ne bih otišla. Možda! Ne znam’, viknula je odjednom. ’Navuci zavese, tata! Pokrij mi taj pogled na more! Ono mi prebacuje za moju ludost!’ Zevnuo je i trenutno prestao da govori.
- I tako, vidite - nastavio je mrmljajući. - Bila je veoma bolesna, veoma bolesna, zaista. Zapaljenje pluća. Sasvim iznenada! - Uperio je prst u tepih dok sam ja, misleći na jadnu devojku koja je u svojoj borbi protiv gluposti trojice ljudi morala da podlegne i koju su, najzad, doveli dotle da je izgubila veru u samu sebe, osećao i bol i sažaljenje.
- I sami vidite - počeo je on opet tužno. - Ona stvarno nije mogla... Pominjala vas je nekoliko puta. To je dobar prijatelj! Pametan čovek... I zato sam hteo da vam sve lično ispričam, da vas upoznam s istinom. Jedan takav čovek! Kako je to moglo da se desi! Ona je bila usamljena. A moţžda je neko vreme... Ali, ne. Nikada nije mogla biti u pitanju ljubav kod moje Freje, jedne tako pametne devojke!
- Ĉoveče - povikah ja, skočivši besno na njega - zar ne vidite da je ona umrla od ljubavi?
On je takođe ustao. - Ne, ne - mucao je ljutito. A doktori! Zapaljenje pluća. Loše stanje. Zapaljenje... Tako mi rekoše. Za.
Nije dovršio misao. Nju je prekinuo uzdah. Očajno je raširio ruke i dubokim uzvikom koji je kidao srce porekao je svoju groznu tvrdnju.
- A ja sam verovao da je ona tako pametna!
Нема коментара:
Постави коментар