Džozef Konrad, Freja sa sedam ostrva ( 1,2)

    

                                                   

Prekratka da bi bila roman, preduga za kratku priču, ova novela, netipično za Conrada, za glavni lik ima jednu mladu ženu. Dvadesetogodišnja Freja zaljubljuje se u engleskog moreplovca i trgovca Džaspera Alena, kapetana broda Bonito. Hemskirk, omaleni ćudljivi zaposlenik u holandskoj vladi, želi Freju za sebe. Neprijateljstvo između dvije države, ljudska zloba, ljubomora i egoizam još jednom (oh, kakvo čudo!) uništavaju živote onih koji su najmanje krivi.

Ovo delo, možda i najmanje poznato u Conradovom opusu, u sebi nosi poruku za sva vremena; U želji da najpre zadovoljiš sve druge, ne uspeš da zadovoljiš sebe. U želji da zadovoljiš samo sebe, uništiš druge.

1. 

   Jednoga dana - a to je bilo pre mnogo godina - primio sam dugačko slatkorečivo pismo od jednog starog prijatelja koji je sa mnom plovio po vodama Istoka. On je i dalje živeo tamo: za stalno se naselio i bio je srednjih godina; zamišljao sam ga kako je postao krupan, a pitom u svojim navikama, ukratko - kako je bio savladan opštom sudbinom svih ljudi, osim onih koje bogovi naročito vole i koji zato rano dobijaju udarac po glavi. Pismo je bilo one vrste što počinju rečima „sećaš li se?” -bilo je puno sete i uspomena. A, između ostalog,pisao mi je: „Svakako se sećaš starog Nelsona?

     

       Da li se sećam starog Nelsona? - Naravno. A, zapravo, on se i nije zvao Nelson. Englezi koji su živeli na arhipelagu zvali su ga Nelson, mislim zato što je tako bilo zgodnije, a on zbog toga nikada nije protestovao. Smatrao je to izlišnom pedanterijom. Pravi oblik njegovog imena bio je Nilson. Došao je na Istok davno pre pojave telegrafskih kablova, služio je u engleskim firmama, oženio se devojkom Engleskinjom i bio je s nama godinama, trgujući i ploveći u svim pravcima kroz istočni arhipelag, uzduž i popreko, oko njega, unakrst, po dijagonali, pod pravim uglom, u polukrugu i krivudavo, osmicama-godinama i godinama.

      Nije postojao nijedan kutak, a ni mesto u ovim tropskim vodama u koje preduzimljivi stari Nelson (ili Nilsen) nije ušao na naročito miroljubiv način. Njegovi tragovi, da su bili ucrtavani, prekrili bi mapu arhipelaga kao paučina - ceo arhipelag, izuzimajući samo Filipinska ostrva. Tom kraju nikad se nije približio zbog neobičnog straha od Španaca, ili, da budem tačniji, od španskih vlasti. Nemoguće je reći šta je on zamišljao da bi mu one mogle prirediti. Moţžda je nekad u toku svog ţživota čitao neku priču o inkviziciji.

     On se, uglavnom, plašio svega onoga što je zvao „vlastima”, nije se plašio jedino engleskih vlasti u koje je imao poverenja. Holanđana se nije bojao koliko Španaca, ali je u njih imao još manje poverenja. Bio je zaista veoma nepoverljiv. Holanđani su, po njegovom mišljenju, bili sposobni da „čoveku naprave svakojake ružne smicalice” ako je imao tu nesreću da im se ne sviđa. Postojali su njihovi zakoni i uredbe, međutim, primenjujući ih, oni nisu znali ni za poštenje ni za otmenost. Bilo je zaista tužno posmatrati njegovu obazrivost punu zabrinutosti kada bi imao posla s nekim činovnikom, i setiti se kako je taj čovek bio sposoban da zbog kakve trampe, koja, na kraju, nije možda iznosila ni pedeset funti, sasvim spokojno i bez straha odluta u neko kanibalsko selo na Novoj Gvineji, a zna, pritom, da je celog svog života predstavljao pun i, ako tako mogu da kažem, mastan i privlačan zalogaj.

     Da li se sećam starog Nelsona! Naravno! Istina, niko ga od ljudi moje generacije nije poznavao za vreme njegove aktivnosti. On se u naše vreme već „povukao”. Kupio je, ili možda iznajmio od gospodara grupe zvane Sedam ostrva jedan deo nekog malog ostrva, nedaleko od Banke. Mislim da je to bio legalan posao: da je on bio Englez, Holanđani bi svakako pronašli neki razlog da ga bezobzirno isteraju. U vezi s tim, dobro mu je poslužilo njegovo tako obično ime. Kao nerazmetljivog Danca, čije je vladanje bilo veoma ispravno, oni su ga ostavili na miru. Sa svojim novcem ulţenim u obrađivanje zemlje, on se naravno starao da ne da povoda za bilo kakvu uvredu, i držeći se, uglavnom, razumnih razloga te vrste, on nije prijateljski gledao na Džaspera Alena. Ali o tome kasnije. Da! Dobro smo se sećali velikog, gostoljubivog bungalova starog Nelsona podignutog na isturenom delu zemlje, njegovog krupnog lika, njega obučenog obično u belu košulju i pantalone (imao je ustaljenu naviku da povodom sasvim beznačajnih stvari skida svoj vuneni kaput), njegovih krupnih plavih očiju, njegovih razmaknutih kao sneg belih brkova koji su štrčali na sve strane kao bodlje pobesnelog morskog praseta, njegove sklonosti da naglo seda i počinje da se hladi svojim šeširom. Ali ne treba kriti činjenicu da smo se, u stvari, svega toga sećali zbog njegove ćerke koja je u ono vreme došla da živi s njim - i da bude u neku ruku gospodarica Sedam ostrva.Freja Nelson (ili Nilson) bila je devojka koja se ne zaboravlja.

     Njeno duguljasto lice bilo je savršeno; taj očaravajući okvir obuhvatao je najsrećniji raspored crta, kao i divan ten, odavao je utisak zdravlja, snage i, mogao bih reći- nesvesnog poverenja u sebe - veoma prijatna i takoreći ćudljiva. Njene oči poredim s ljubičicama, zato što se njihova prava boja naročito prelivala i nije bila tako tamna, nego nešto svetlija.One su bile širom otvorene i posmatrale su čoveka iskreno bez obzira na njeno raspoloženje. Nikada nisam video da su njene dugačke,tamne trepavice bile spuštene -mislim da je Džasper Alen to video, jer je on bio privilegovana ličnost- ali ne sumnjam da je u tim trenucima njen izraz morao biti zanosan na neki poseban način. Ona je mogla- a to mi je sa dirljivo nespretnim oduševljenjem jednom pričao Džasper -da sedi na svojoj sopstvenoj kosi. Možda, možda! Ja nisam mogao da posmatram ova čuda: zadovoljavao sam se time što sam se divio lepom i neupadljivom načinu kako se doterivala tako da ne sakrije lep oblik svoje glave. A ovo bogatstvo kose bilo je naročito upadljivo kada su zavese na zapadnoj verandi bile spuštene, tako da je vladao prijatan polumrak, ili u senci voćnjaka blizu kuće, kada je izgledalo kao da se sva kupa u zlatnom sjaju.

     Obično je oblačila belu haljinu, a suknja joj je dopirala do članaka i pokazivala lepe, smeđe cipele na šniranje. Ako je na njenom kostimu uopšte bilo boje, onda je to bila samo plava. Ĉinilo se da nema napora koji bi je mogao umoriti. Gledao sam je kako posle dugog veslanja na suncu (a veslala je mnogo) izlazi iz svog malog čamca, a dah joj nije bio nimalo ubrzan i svaka dlaka na glavi bila je na svom mestu. Ujutru, kada bi dolazila na verandu da baci prvi pogled prema zapadu, prema Sumatri, preko mora, izgledala je sveže i sjajno kao kap rose. Ali kap rose je prolazna, a na Freji nije bilo ničeg prolaznog. Sećam se njenih okruglastih, čvrstih mišića s finim zglobovima, i njenih širokih, spretnih ruku s prstima koji se postepeno sužavaju.

     Ne znam da li je zaista bila rođena na moru, ali dobro znam da je do svoje dvanaeste godine plovila sa svojim roditeljima raznim brodovima. Kada je stari Nelson izgubio ženu, počeo se ozbiljno brinuti šta da radi s devojkom. Jedna plemenita gospođa iz Singapura, dirnuta njegovom nemom tugom i očajnom zbunjenošću, ponudila je da se stara o Freji. Ovaj sporazum je trajao nekih šest godina, i za to vreme se stari Nelson „povukao” i nastanio na svom ostrvu, a zatim je (pošto je ta plemenita gospođa otišla u Evropu) odlučeno da ćerka dođe k njemu.

     Prva i najznačajnija priprema za taj događaj sastojala se u tome što je stari mornar od svog agenta u Singapuru poručio „veliki pijanino” marke „stejn end ebhart”. Tada sam bio zapovednik jednog malog parobroda koji je bio u ostrvskoj trgovačkoj službi, pa je meni zapalo da mu ga dovezem i zato ponešto znam o Frejinom „pijaninu”. Ogroman sanduk iskrcali smo s mukom na ravan deo jedne stene između nekoliko žbunova, i u toku te nautičke operacije zamalo ne izbismo dno jednom od mojih čamaca. A zatim smo, uz pomoć celokupne moje posade, zajedno s mašinovođama i ložačima, dovijajući se na razne načine i pomoću valjaka, poluga, užadi i strme ravni, napravljene od nasapunjanih dasaka, derući se na suncu kao stari Egipćani kada su gradili piramidu, dogurali sanduk do kuće i gore do ivice verande - koja je, u stvari, predstavljala sobu za boravak u bungalovu. Najzad, pošto smo mu oprezno skinuli sanduk, pojavi se to divno čudovište od ružinog drveta. U uzbuđenju punom strahopoštovanja gurnuli smo ga prema zidu i prvi put tog dana danuli dušom. To je sigurno bio najteži pokretni predmet na tom ostrvu od stvaranja sveta. A snaga zvuka koji je taj klavir proizvodio u ovom bungalovu (koji je vršio posao rezonantnog dna) bila je zaista zapanjujuća. Gromko i prijatno se taj zvuk razlegao pravo preko mora. Džasper Alen mi je pričao da je jednog ranog jutra na palubi „Bonita” (svog divnog i neverovatno brzog broda) mogao sasvim jasno da čuje Freju kako svira skale. Ali je taj mladić uvek uludo bacao kotvu sasvim blizu tog mesta, što sam mu više puta rekao. Doduše, ova mora su neobično mirna, i Sedam ostrva je po pravilu jedno naročito tiho mesto bez oblaka. Ipak, s vremena na vreme, neka oluja koja poslepodne besni iznad Banke, ili čak jedna od onih naglih i žestokih bura što dolaze s daleke obale Sumatre, može iznenada da napadne grupu ostrva i da ih za nekoliko sati obavije vrtlozima i plavičastocrnim mrakom zlokobnog izgleda. Tada bi Freja, spustivši žaluzine od španske trske, koje su očajno kloparale na vetru, kada bi se sav bungalov tresao, sedala za klavir i pod svetlošću zasenjujućih munja, dok su svuda oko nje padali gromovi tako da se čoveku koža ježila, svirala ponosnu Vagnerovu muziku. Džasper bi stajao na verandi nem, zanesen njenim vitkim stasom koji se povijao, čudnovatim sjajem njene plavokose glave, brzim rukama na dirkama i njenim belim potiljkom - dok bi se njegov brod dole u zalivu, među odvratnim, sjajnim, crnim stenama, dizao i spuštao na užadima po stotinu metara. Uh!

      A sve to, molim vas, samo zbog toga što je želeo da je oseti kada se te noći vrati na brod i spusti glavu na jastuk, da bude što bliže svojoj Freji, koja je spavala u bungalovu. Da, da! I znajte da je taj brod trebalo da postane dom - njihov dom - ploveći raj, koji je on postepeno pretvarao u jahtu da bi njime srećno plovio kroz život s Frejom. Budala! Ali je mladić stalno isprobavao sreću.

     Jednoga dana, sećam se, bio sam na verandi s Frejom i posmatrao kako se brod približava rtu sa severne strane. Mislim da je Džasper ugledao devojku svojim dvogledom. I šta je uradio! Umesto da još kilometar plovi plićakom i da zatim promeni pravac da bi se usidrio, onako kako to rade moreplovci, on primeti pukotinu između dve odvratne izreckane stare stene, odjednom odbaci krmu i potera brod kroz taj otvor, tako da su se sva jedra tresla i lupala da smo čak na verandi mogli da čujemo buku. Zaustavio sam dah, kažem vam, a Freja se ljutila. Da! Ona je stezala pesnice, lupala svojom lepom malom cipelicom o zemlju i vikala: - Do đavola! - A zatim je malo pocrvenela - ne baš mnogo - i rekla: - Zaboravila sam da ste tu - i nasmejala se. Da, da. Kada bi joj Džasper bio pred očima, onda se, izgleda, nije sećala da je neko drugi tu. Zabrinut ovim ludim Džasperovim postupkom, ja nisam mogao a da joj se ne obratim računajući na njen simpatičan zdrav razum:

Zar nije lud? - rekoh osećajno.
- Savršen idiot - složila se toplo sa mnom, posmatrajući me pravo svojim širom otvorenim, ozbiljnim očima i s osmehom na licu.
- I to - rekoh pokazujući na nju - samo zato da bi dobio nekih dvadeset minuta da vas što pre vidi.
Ĉuli smo kako se spušta kotva, a zatim je Freja postala vrlo odlučna i puna pretnje.
- Ĉekajte malo. Naučiću ga ja!

Ušla je u svoju sobu i zatvorila vrata, a mene ostavila samog na verandi, s onim što sam imao da mu kažem. Mnogo brže nego što je trebalo da se jedra poviju, Džasper je došao preskačući po tri stepenice odjednom, zaboravljajući da me pozdravi i radoznalo gledajući na sve strane.
- Gde je Freja? Zar malopre nije bila ovde?

     Pošto sam mu objasnio da će ceo sat morati da bude lišen prisustva gospođice Freje, „samo zato da ga nauči pameti”, on reče da sam je na to, bez sumnje, naveo ja, i da se boji kako će jednog dana morati da me ubije puškom. Ona i ja se previše dobro slažemo. Zatim se baci na jednu stolicu i pokuša da razgovara sa mnom o svom putu. Ali je bilo smešno baš to što je mladić zaista patio. Mogao sam to da vidim. Glas ga je izdao i sedeo je nemo, gledajući u vrata s izrazom čoveka koga nešto muči. Stvarno... A još smešnije je bilo kada je devojka, posle nepunih dvadeset minuta, sasvim mirno izašla iz sobe. Onda sam otišao. Hoću da kažem kako sam otišao da potražim starog Nelsona (ili Nilsena) na zadnjem delu verande, koji mu je, po rasporedu u ovoj kući, pripao kao istaknuto mesto; imao sam plemenitu nameru da započnem s njim razgovor kako ne bi počeo da luta po kući i slučajno upao tamo gde ga baš u tom trenutku nisu želeli.

      On je znao da je brod stigao, ali nije znao da je Džasper već kod njegove ćerke. Pretpostavljam da je to smatrao nemogućim za tako kratko vreme. Otac, naravno, ne bi mogao stići tako brzo. Mislio je da je Alen zaljubljen u devojku: i ptice u vazduhu i ribe u moru, i većina trgovaca u arhipelagu i ljudi svih vrsta i položaja u gradu Singapura zapažali su to. Ali on nije bio u stanju da proceni koliko je devojka zaljubljena u mladića. Imao je predstavu da je Freja suviše pametna da bi se u ikoga zagledala - mislim do takve mere koja se ne bi mogla obuzdati. Ne, nije ga to nateralo da sedi na zadnjoj verandi i da se na svoj nenametljiv način sekira za vreme Džasperovih poseta. Zabrinjavale su ga holandske „vlasti” 

       Ĉinjenica je da su Holanđani popreko gledali na poslove Džaspera, vlasnika i gospodara broda „Bonito”. Oni su ga smatrali suviše preduzimljivim u svojim poslovima. Nije mi poznato da li je on ikad uradio nešto nezakonito; ali mi se čini da je njegova ogromna aktivnost bila odvratna njihovom tupavom karakteru i sporim metodama. Svakako, po mišljenju starog Nelsona, kapetan broda „Bonito” bio je dobar pomorac i lep mlad čovek, ali ne naročito poželjno poznanstvo. Nešto što kompromituje, razumete. S druge strane, on nije želeo da troši reči govoreći Džaspera da se drži po strani. I sam stari Nelson bio je pošten čovek. Ubeđen sam da bi se premišljao kada bi trebalo da povredi osećanja čak i nekog razbarušenog kanibala. Osim, možda, kad bi ga izazvali. Mislim, njegova osećanja, a ne fizički. Jer od kopalja, noževa, kama, batina ili strela, stari Nelson je bio sposoban da se odbrani. Ali je u svakom drugom pogledu bio plašljiv. I zato je sedeo na zadnjoj verandi zabrinutog izraza i kad god bi do njega doprli glasovi njegove ćerke i Džaspera Alena, on bi duvao i setno ispuštao vazduh kao čovek koji se mnogo namučio. 

       Ja sam se, naravno, podsmevao njegovim strahovanjima koje mi je nekad više a nekad manje poveravao. On je pokazivao izvesno poštovanje prema mom rasuđivanju, ali nije uvažavao moje moralne osobine, već pre dobre odnose koje sam, kako se verovalo, održavao s holandskim „vlastima”. Meni je bila poznata činjenica da je njegov najveći bauk, guverner Banke, jedan simpatičan, vatren i srdačan, penzionisani kontraadmiral osećao vidne simpatije prema njemu. Ova utešna tvrdnja koju sam uvek iznosio učinila bi da se stari Nelson (ili Nilsen) za trenutak razvedri; ali bi na kraju, pun sumnje zavrteo glavom, kao da hoće da kaže kako je sve to vrlo lepo, ali kako u birokratskoj duši jednog Holanđanina postoje dubine koje niko, osim njega samog, još nikad nije izmerio. To je zvučalo smešno. 

      U trenutku o kojem pričam stari Nelson je bio loše raspoložen i dok sam ja pokušavao da ga zabavim nekom smešnom i pomalo skandaloznom avanturom koja se desila nekom našem poznaniku u Sajgonu, on je odjednom povikao: 

     - Zašto, do đavola, on voli da svraća ovamo? 

       Bilo je očigledno da nije čuo nijednu reč moje anegdote. I to me je ljutilo jer je ona zaista bila dobra. Pogledao sam ga ukočeno. 

      - Eh, eh - viknuo sam. - Zar vi ne znate zašto Džasper Alen svraća ovamo? 

      To je bila prva aluzija koju sam napravio na račun odnosa između Džaspera i Nelsonove ćerke. On ju je primio vrlo mirno. 

      - O, Freja je pametna devojka - promrmljao je odsutno, jer je njegov duh očigledno bio obuzet „vlastima”. Ne, Freja nije luda. To ga ne uznemirava. Za to on ni najmanje ne brine. Mladić joj samo pravi društvo, on zabavlja devojku i ništa više. 

       Kada je oštroumni stari gospodin gunđajući otišao, u kući je bilo sve mirno. Njih dvoje zabavljali su se tiho i, nema sumnje, veoma srdačno. A neku zanimljiviju i manje bučnu zabavu su mogli pronaći, možda da prave planove za svoju budućnost! Sedeći na verandi jedno pored drugoga, mora da su posmatrali brod, trećeg učesnika u ovoj zanosnoj igri. Bez njega ne bi bilo nikakve budućnosti! Za njih, on je predstavljao i blago, i dom, i veliki slobodni svet. Ko je to poredio brod sa zatvorom? Neka me sramno obese o krst ako je to istina! Bela jedra ovog brodića bila su bela krila - mislim da bi pera bio poetičniji izraz, bela pera njihove ljubavi koja se vinula u visine. Po pitanju ljubavi koja se vinula između njih dvoje, Freja je, kao žena, bila više na zemlji. 

      Od dana kada joj je, dok su posmatrali brod za vreme jednog od onih sudbonosnih zatišja koje uspostavlja savršenu vezu između stvorenja obdarenih govorom, predložio da s njim podeli vlasništvo ovog blaga, Džasper je u pravom smislu reči bio van sebe. U stvari, on joj je brod sasvim poklonio. A njegovo srce pripadalo je brodu još od onog dana kada ga je u Manili kupio od nekog sredovečnog, zagonetnog Peruanca, punog mudrih izreka i obučenog u crno štofano neupadljivo odelo, koji je lađu, koliko mi je poznato, možda ukrao na južnoameričkoj obali, odakle je, kao što je sam pričao, „iz porodičnih razloga” došao preko mora na Filipine. Ovo „iz porodičnih razloga” bilo je nesumnjivo dobro. Jer se posle ovakve jedne izjave nijedan pravi kabalero ne bi dalje raspitivao. 

      A Džasper je bio pravi kabalero. Brod je tada bio sav crn, i zagonetan i veoma prljav; potamneli pravi morski biser, ili, bolje rečeno, zapušteno umetničko delo. Jer je nepoznati graditelj, koji je njegov trap ljupkim linijama načinio od najtvrđeg tropskog drveta i povezao najčistijim bakrom, morao biti pravi umetnik. Sam bog zna u kom delu sveta je brodić bio sagrađen. Od hladnog Peruanca - ako je taj čovek uopšte bio Peruanac, a ne samo preobučeni đavo, kao što je Džasper, u šali, govorio da veruje - koji se izražavao kratko, nije ni sam Džasper, mogao da sazna mnogo o njegovoj istoriji. Po mom mišljenju brod je bio dovoljno star da je mogao biti jedan od poslednjih gusarskih brodova, možda je prevozio robove, ili je u prošlosti bio brza jedrilica za prenos opijuma, ako se baš time nije isključivo bavio. 

        Kako god da je bilo, brod je bio jak kao prvog dana kada je pušten u vodu, plovio je kao veštica, njime se upravljalo kao malim  čamcem i, kao što je to slučaj kod nekih lepih žena čija je prošlost bila burna, činilo se da raspolaže tajnom večite mladosti, pa nije bilo ništa neobično što je Dţžasper Alen s njim postupao kao s ljubavnicom.  A to je brodiću vraćalo sjaj prvobitne lepote. Obukao ga je u mnogobrojna odela najlepše bele boje, koja je tako vešto, brižljivo i umetnički slagao i koja je njegova posada Malajaca pokupljenih s koca i konopca tako dobro održavala da ni skupoceni emajl koji u svom radu koriste juveliri ne bi mogao izgledati bolje ni biti glatkiji pri dodiru. Uzan, pozlaćeni pervaz isticao je njegove elegantne linije kada je bio na vodi i on bi bacao u zasenak uobičajeno lep izgled svake luksuzne jahte koja bi tada dolazila na Istok. Što se mene tiče, moram da kaţem da bih više voleo pervaz tamnocrvene boje na belom trupu. To bi dalo snaţniji reljef pored toga što bi bio jeftiniji; i ja sam to rekao Dţasperu. Ali ne, samo bi najčistije zlato odgovaralo, jer nikakav drugi ukras ne bi mogao biti dovoljno vredan za buduće boravište njegove Freje! 

    Osećanja koja je on gajio prema brodu i prema devojci bila su nerazdvojno sjedinjena u njegovom srcu, onako kao što se u loncu za topljenje slivaju dva dragocena metala. A uveravam vas da je plamen bio vreo! To je u njegovu dušu unosilo nemir koji se ogledao i u radu i u željama. Prefinjenog lica, talasaste kestenjaste kose, suvonjav, dugih udova, čeličnih očiju punih radoznalog svetlucanja, brzih i naglih pokreta, podsećao me je ponekad na sjajno sečivo sablje koja neprestano iskače iz korica. Samo kad bi bio pored devojke, kada je mogao da je ima pored sebe i da je posmatra, njegov napregnuti stav ustupao je mesto ozbiljnom i odanom posmatranju svakog njenog i najmanjeg pokreta i izraza. Njena hladna, odlučna, sposobna i raspoložena pribranost kao da je krepila njegovo srce. Da li je to bila čar njenog lica, glasa, njenih pogleda koja ga je tako smirivala? Ipak je baš to moralo rasplamsati njegovu fantaziju - ako ljubav počinje maštanjem. Ali ja nisam od onih ljudi sposobnih da raspravljaju o takvim tajnama i žao mi je što smo zanemarili jadnog starog Nelsona, koji nespokojno duva na zadnjoj verandi. 

     Rekao sam da Džasper baš i nije tako čest posetilac. On i njegov brod naporno krstare čitavim arhipelagom. Ali je stari Nelson nelagodno dodao samo ovo: 

     - Nadam se da se Hemskirk neće pojaviti dok je brod ovde. 

        Zar sada da se brinemo o Hemskirku? Hemskirk!... Zaista, čovek ne bi imao strpljenja...

 2.

      A ko je bio Hemskirk, molim vas? Videćete odmah kako je neosnovan bio taj strah od Hemskirka... Svakako, on je po prirodi bio prilično pakostan. To je postajalo jasno čim biste ga čuli kako se smeje. Ništa tako ne odaje tajne sklonosti nekog čoveka kao neoprezni zvuk njegovog smeha. Ali, gospode bože, kad bismo kod svakog cerekanja morali da se trzamo kao što se na svaki šum trza zec, mi bismo morali da se opredelimo za samoću pustinje ili da odemo u manastir i tako se izdvojimo od sveta. Pa čak i tamo bismo morali da se pomirimo s neizbeţnim društvom đavola. 

      Ali đavo je značajna ličnost koja je znala i za bolje dane i koja se visoko digla u hijerarhiji nebeskih sila. A u hijerarhiji sasvim ovozemaljskih Holanđana, Hemskirk, čija mladost nije mogla biti baš sjajna, bio je samo pomorski oficir, star četrdeset godina, bez naročitih veza ili sposobnosti da bi se njima mogao ponositi. Bio je zapovednik „Neptuna”, jedne male topovnjače koja je imala dodatnu duţnost da patrolira gore-dole po arhipelagu, traţeći trgovce. To, zaista nije bio neki visok poloţaj. Kaţem vam, bio je samo jedan običan sredovečni poručnik s nekih dvadeset i pet godina sluţbe, siguran da će uskoro biti penzionisan - i to je sve. 

      On nikad nije mnogo razbijao glavu onim što se dešava na grupi Sedam ostrva dok iz nekog razgovora u Mintoku ili Palembangu, kako mi se čini, nije saznao da tamo živi jedna lepa devojka. Pretpostavljam da ga je radoznalost podstakla da luta ovim putem i pošto je jednom video Freju, stvorio je naviku da svraća na ostrva kad god bi se našao na pola dana putovanja od njih. 

     Ali, ne želim da kažem da je Hemskirk bio tipičan pomorski holandski oficir. Ja sam ih video mnogo, pa ne bih mogao napraviti tako glupu grešku. On je imao krupno, glatko izbrijano lice: krupne, prave, tamne obraze, tanak, povijen nos i mala, napućena usta, pritisnuta obrazima. U njegovoj crnoj kosi bilo je nekoliko srebrnih vlasi i njegove neprijatne oči bile su skoro crne. Imao je naviku da mrzovoljno baca poglede sa strane, a da pritom ne pokreće glavu koja se nalazila na kratkom ovalnom vratu. Debeli, okrugli trup u tamnom običnom odelu sa zlatnim širitima na ramenima oslanjao se na par debelih, raskrečenih, okruglastih nogu, u belim pantalonama. Njegova okrugla lobanja izgledala je ispod bele kape takođe debelo, ali je u njoj bilo dovoljno svesti da otkrije strah starog Nelsona od svega što je bilo ogrnuto plaštem vlasti i da se zlobno koristi njegovom nervozom. 

     Hemskirk bi se iskrcao na rtu i pre nego što uđe u kuću tiho bi prošao svakim delom plantaže kao da je to mesto njegovo vlasništvo. Na verandi bi uzeo najbolju stolicu i ostao na ručku ili večeri, jednostavno bi ostajao, ne trudeći se ni jednom jedinom rečju da sam sebe pozove. Trebalo je da ga izbace zbog njegovog ponašanja prema gospođici Freji. Da je on bio nagi divljak, naoružan kopljima i otrovnim str elama, stari Nelson (ili Nilsen) bi se na njega bacio golim rukama. Ali zlatni širiti - uz to još holandski - bili su dovoljni da zaplaše starog čoveka; i tako je tom bedniku dopuštao da se prema njemu odnosi s teškim prezirom, da očima guta njegovu ćerku i da popije najbolja vina iz njegove male zalihe. 

     Ja sam primetio ponešto od toga i jednom prilikom pokušao sam da u vezi s tim postavim neku napomenu. Bilo je žalosno gledati zbunjenost u Nelsonovim iskrenim očima. Najpre je viknuo da je poručnik njegov dobar prijatelj, vrlo dobar čovek. Ja sam ga i dalje oštro posmatrao, tako da se na kraju pokolebao i morao da prizna kako Hemskirk, naravno, površno gledajući, nije baš ljubazan, ali da je ipak negde duboko... 

     - Ja ovde još nisam sreo nijednog ljubaznog Holanđanina - prekinuo sam ga. -Ljubaznost, na kraju krajeva, ne znači mnogo, ali zar vi ne vidite? 

    Nelson je odjednom izgledao tako uplašen onim što sam ja hteo da kažem da nisam imao srca da nastavim. Ja sam, razume se, hteo da mu kaţem da taj tip gleda njegovu ćerku. To je sasvim tačan izraz. Šta je Hemskirk očekivao ili šta je mislio da može postići, ne znam. Sve što mogu reći to je da je možda sebe smatrao neodoljivim, ili da je na Freju zbog njenog živahnog, sigurnog i nenametljivog ponašanja gledao kao na nešto što ona nije bila. Nelson je to dobro video. Samo je više voleo da to ne zna. On nije želeo da mu se to kaže. 

     - Ja samo želim da živim u miru i spokojstvu s holandskim vlastima - gunđao bi postiđeno. 

     Nelson je bio neizlečiv. Meni ga je bilo žao, i mislim da je i gospođici Freji bilo žao njenog oca. Ona se zbog njega ustezala i radila je to kao i sve drugo jednostavno, neafektirano, pa čak i dobro raspoložena. To nije bio mali napor, jer je u Hemskirkovoj pažnji bilo nekog drskog prezira s kojim se bilo teško pomiriti. Takvi Holanđani su napeti u svom ponašanju prema potčinjenima, i ovaj kraljevski oficir gledao je na starog Nelsona i Freju kao na ljude koji su u svakom pogledu ispod njega. 

     Ne mogu reći da mi je Freje bilo žao. Ona nije bila devojka koja bi ma šta smatrala tragičnim. Ĉovek je mogao saosećati s njom i biti joj naklonjen u njenim nevoljama, ali je ona izgledala doraslo svakom položaju. Svojom odgovarajućom ozbiljnošću izazivala je pre divljenje. Samo kada bi Džasper i Hemskirk bili zajedno u bungalovu - a to se s vremena na vreme dešavalo - ona bi ulagala napor, ali ni tada to nije svako mogao da zapazi. Jedino su moje oči mogle da otkriju senku na njenoj divnoj ličnosti. Jednom nisam mogao a da joj s razumevanjem ne kažem: 

     - Ĉasna reč, vi ste divni! 

      Ona se na to samo ovlaš nasmešila. 

     - Važna stvar je sprečiti Džaspera da ne postane nerazuman - reče ona; i ja sam mogao videti istinsku zabrinutost skrivenu u mirnim dubinama njenih iskrenih očiju koje su gledale pravo u mene. - Vi ćete mi pomoći da ga zadržimo mirnog, zar ne? 

    - Naravno, moramo ga zadržati mirnog - izjavio sam, shvatajući vrlo dobro razlog njene zabrinutosti. - On je takav ludak kada ga izazovu! 

     - Tako je - potvrdila je Freja blagim glasom, jer smo mi u šali uvek govorili o Džasperu uvredljivo. - Ali ja sam ga malo pripitomila i on je sada veoma dobar dečko! 

    - Ipak bi on Hemskirka zgazio kao bubašvabu - dodadoh ja. 

      - Naravno! - promrmlja ona. - A to ne bi bilo dobro, reče brzo. Zamislite samo u kakav bi položaj došao jadni tata! Osim toga, ja želim da budem gospodarica divnog broda i da plovim ovim morima, a ne da odlazim odavde putujući sedam hiljada kilometara daleko. 

     - Što brže budete prešli na brod da se starate o čoveku i brodu, to će biti bolje - rekoh joj ozbiljno. - Vi ste im potrebni da ih malo sredite. Ja ne verujem da će se Džasper otrezniti pre nego što vas odvede s ovog ostrva. Vi ga ne vidite kao što ga vidim ja, kada je daleko od vas. On se nalazi u nekakvom stanju stalne uzbuđenosti što skoro da me plaši. 

      Na ove reči se ona ponovo nasmejala, a zatim se uozbiljila. Nije joj moglo biti neprijatno što joj se govori o njenoj moći, a ona je imala i neko osećanje odgovornosti. Odjednom je otišla od mene, jer se stepenicama na verandi peo Hemskirk u pratnji starog Nelsona. Ĉim mu se glava pojavila u hodniku, njegove zlobne crne oči počele su gledati na sve strane. 

     - Gde vam je devojka, Nelsone - upita on glasom kao da sve živo na svetu pripada njemu. A zatim se obrati meni: - Boginja je pobegla, je li? 

     Nelsonov zaliv - tako smo ga obično zvali - bio je krcat utovarima tog dana. Prvi je bio moj parobrod, zatim, malo dalje, topovnjača „Neptun”i „Bonito”; brod je bio, kao obično, usidren odmah uz obalu, tako da je izgledalo da bi čovek s malo spretnosti i procene mogao da baci s verande šešir na njegovu brižljivo oribanu zadnju palubu. Metal se na njemu presijavao kao zlato, a njegova bela boja imala je sjaj svilene haljine. Njegovi koso nagnuti i firnajzom premazani jarboli i glavni krstovi podešeni pod konac, davali su mu izgled ratoborne elegancije. Brod je bio oličenje lepote. Nikakvo čudo što je Džasper, posedujući ovakav brod i s obećanjem devojke kao što je bila Freja, živeo u stanju stalne uzbuđenosti, možda na sedmom nebu, ali ne i sasvim čvrsto u svetu kao što je naš. 

     Učtivo rekoh Hemskirku da Freja sigurno ima poslova koje treba da obavi, pošto su u kući tri gosta. Ja sam, naravno, znao da je Freja otišla na sastanak s Džasperom na nekoj čistini na obalama jedine reke Nelsonovog malog ostrva. Zapovednik „Neptuna”, ubacujući svoju debelu okruglastu telesinu u jednu stolicu za ljuljanje i otkopčavajući kaput, pogleda namrgođeno i sumnjičavo poče da se namešta kao da je kod svoje kuće. Stari Nelson sede veoma skromno preko puta gledajući zabrinuto svojim krupnim očima i hladeći se šeširom. Pokušavao sam da otpočnem razgovor kako bih skratio vreme: to nije bio lak zadatak s ćudljivim i zaljubljenim Holanđaninom, koji je neprestano bacao poglede s jednih vrata na druga i odgovarao na svačije izlaganje ruganjem ili groktanjem. 

    Ipak, veče je prošlo u redu. Srećom, postoji jedan stepen blaženstva koji je jači od uzbuđenja. Džasper je bio neraspoloţžen i tiho se usredsredio na posmatranje Freje. Kada smo otišli svaki na svoj brod, ja ponudih Džasperu da sutra ujutru izvučem brod. To uradih nemarno da bih ga što pre odstranio. I tako smo u prvoj hladnoj svetlosti zore prošli pored topovnjače koja je ležala crna i mirna, bez glasa, na ušću zaliva glatkog kao staklo. Ali se sunce dvostrukog prečnika tropskom brzinom popelo na nebo iznad horizonta pre nego što smo zaobišli stenu i došli ispred rta. I tamo je, na najvećem kamenu, stajala Freja, sva u belom i s tropskim šlemom, kao ženstveni i ratnički kip ružičastog lica, što sam vrlo dobro mogao videti svojim dvogledom. Mahala je maramicom koja se jasno videla, a Džasper, trčeći uz glavni konopac belog, borbenog broda, mahao joj je šeširom. Uskoro smo se rastali, ja sam pošao prema severu, a Džasper u pravcu istoka, slab vetar duvao je u krmu i išli smo, čini mi se, prema Bandžersaminu i dvema drugim lukama. 

    Tada sam poslednji put video sve ove ljude zajedno: zanosno sveţu i odlučnu Freju, starog Nelsona, bezazlenih krupnih očiju, i vatrenog Dţaspera, dugih udova i mršavog lica, neverovatno suzdrţanog u postupcima, jer je bio neizmerno srećan pod nadzorom svoje Freje. Sve troje su visoki, plave kose i plavih očiju koje su se različito prelivale. Među njima je crni, nabusiti i tamnokosi Holanđanin, niţi skoro za glavu i toliko deblji od njih da je izgledalo kao stvorenje koje moţe da se naduva, izgledao je kao groteskni primerak čoveka s neke druge planete. 

     Ova suprotnost mi je odjednom pala u oči dok smo posle večere stajali na osvetljenoj verandi. Bio sam zapanjen njome celo veče i sećam se da sam imao pomešan utisak nečeg smešnog i zlokobnog u isto vreme i da se on zadrţao sve do današnjeg dana. 

nastavak sledi (3,4,5,6,)