Knut Hamsun je rođen 4. avgusta 1859., kao Knud Pedersen, u dolini Gudbrandsal u središnjoj Norveškoj. Gudbrandsalska dolina vetrenjača, iz koje on potiče, bila je dom tradicionalno tvrdoglavih i samovoljnih ljudi. Preci njegove majke vukli su korene od srednjovekovnog plemstva, dok je otac Peder Pedersen bio poljodelac »romantičnog temperamenta« koji je voleo putovati. Kada su Knudu bile četiri godine, porodica se odlučila preseliti daleko na sever; nastanili su se u Hamaroyu na seoskom imanju Hamsund, čije je ime Hamsun kasnije preuzeo kao svoje. Knud Pedersen je kao dečak čuvao stoku tokom dugih severnih noći obasjanih polarnom svetlošću i voleo je lutati okolo sam. Bežao je iz škole, a već od četrnaeste godine živeo je sam, radeći povremene pomoćne poslove.
S dvadeset godina napisao je novelu »Frida« a zatim otišao u Oslo (koji se tada zvao Kristianija) i ponudio je izdavačkoj kući Gyldendal. Oni su je odbili objaviti, a Hamsun se s time nije mirio i odlučio je nešto preduzeti. Kako je Ibsen živeo u Italiji, otišao je posetiti Bjørnstjernea Bjørnsona, još jednog velikog norveškog pisca (kasnije nobelovca), te mu odneo svoj roman. U životu poznatih pisaca obično stariji uglednik prepoznaje genijalnost mlađeg autora, ohrabruje ga, bori se za njega i pomaže mu da nađe posao... ali Hamsuna je čekalo iznenađenje: Bjørnson je pročitao njegovo delo i savetovao mu da postane glumac!
Hamsunu je tada bila dvadeset i jedna godina, i pred njim je bio period od deset godina gladovanja i fizičkog rada pre no što će mu biti objavljen prvi roman. Ubrzo nakon sastanka s Bjørnsonom zakoračio je u razdoblje gladovanja i zimu 1879.-80. proveo u ekstremnoj bedi u siromašnoj četvrti Kristianije, u samačkom pansionu opisanom u poslednjem delu romana »Glad«. Na proleće je pobegao iz Kristianije i zaposlio se kao cestovni radnik, ali taj je beg samo uspostavio buduću uobičajenu shemu: gladovanje, nakon čega sledi teški fizički rad.
Ibsen je za razliku od njega bio univerzitetski čovek; ubrzo nakon diplome, zaposlio se u pozorištu. Tokom razdoblja njegovaog umetničkog razvoja, srednja klasa mu je pružala pomoć, što je on prihvatao, dok je Hamsunov put bio teži i on nikome nije dugovao ništa, čak niti za golo preživljavanje. Kada su mu bile dvadeset i tri godine, napustio je Norvešku otputivši se u Ameriku, gde je u početku radio u Elroyu u Wisconsinu, a kasnije kao drvoseča u Minnesoti. Neki unitaristički sveštenik bezuspešno je pokušao od njega načiniti propovednika. Jednoga dana u Minneapolisu, nakon dve godine provedene u Americi, u trenutku kada je završavao naporan radni dan, počeo je iskašljavati krv. Lekar mu je dijagnostifikovao tuberkulozu u poslednjem stadiju i rekao da su mu preostala još svega tri meseca života. Njegovi su mu prijatelji sakupili novac za kartu za brod do Norveške, ali Hamsun se nije predavao i odlučio je da će se sam izlečiti. Otputovao je vozom u New York, i to na svoj ekscentrični način: ceo je put prevalio sedeći na krovu vagona, otvorenih usta. Gutao je ogromne količine svežeg vazduha i kad je nakon tri dana stigao u New York, već je tvrdio da je napola zdrav. Tu prepoznajemo junaka čelične volje iz romana »Glad«. Hamsun se iz New Yorka ipak vratio u Norvešku, ali ova mu bolest više nikada nije činila poteškoće.
No, u Kristianiji je započeo drugi period gladovanja; tek bi tu i tamo uspeo prodati poneki članak. Mnogi događaji koji su se zbili u proleće i jesen 1886. godine našli su se u romanu »Glad«. Svoje tekstove ovaj put je pokazao piscu Arneu Garborgu i ponovno nije imao sreće. U jesen je shvatio beznadežnost situacije i vratio se u Sjedinjene Države. Ovoga je puta u Chicagu radio kao kondukter u tramvaju, a leto je proveo u žetvi na žitnim poljima u Severnoj Dakoti. Nakon još dve godine provedene u Sjedinjenim Državama, odlučio je početi šišati ljude kako bi sakupio novac za povratak u Evropu. U Kopenhagen se konačno vratio u leto 1888., s delomično napisanim romanom »Glad«, koji je konačno objavljen 1890. godine, kada mu je bila trideset i jedna godina.
Razigranost i oštrina njegove proze zapanjila je sve. Zbog njih se norveški činio mladenačkim jezikom. Postoje mnoga svedočanstva iz Amerike o tome kako je znao pisati celu noć a onda bi ujutro poderao sve što je napisao skačući po papirima i bacajući ih kroz prozor. Pa ipak, Amerika je verovatno ponešto doprinela svežini njegovog stila. Norveški romanopisac Sigurd Hoel rekao je kako smatra da su uzbuđenje, žargon i sarkazam američkog govora jako povezani sa stilom romana »Glad«. Na norveškom jeziku, rečenice su kratke, brze i skladne, začuđujuće nalik najboljim radovima Hemingwaya. Nekih tridesetak godina kasnije, Hemingwayeve kratke i oštre rečenice zapanjile su američko čitateljstvo naviknuto na duge rečenice Dickensa i Henryja Jamesa.
Primećujemo kako »Glad« ima još jednu karakteristiku koja nas podseća na Hemingwayeve romane: ovdje se ne radi o društvenom protestu; ovo nije krik usmeren protiv društva koje dopušta takvu bedu kojoj svedočimo u celoj knjizi. Razlog za to je u Hamsunovu slučaju jednostavan. On u srednju klasu nema niti toliko poverenja da bi joj takvo šta i predložio. U suprotnosti s tim, Zola je verovao u srednju klasu, čak i kad bi je napadao: smatrao je da će srednja klasa, ako joj se jasno ukaže na nepravdu, tu nepravdu ispraviti. Hamsuna je iskustvo sa srednjom klasom još u mladosti naučilo da joj se ne može verovati. Kao odrastao čovek, doživljavao ju je kao ubicu impulsivnog i bujnog života u kakav je on verovao.
Nakon objavljivanja »Gladi«, Hamsunovi životni uslovi su se osetno poboljšali. Pisao je roman za romanom, i ubrzo je mogao da živi od autorskih prava. U trideset i devetoj godini venčao se s Norvežankom Bergliot Bech koju je preoteo njezinom bogatom mužu Austrijancu, da bi se razveli nakon sedam godina. Kad je navršio pedesetu, oženio se s 22 godine mlađom norveškom glumicom Marie Andersen i ponovno promenio način života. Preselio se daleko na sever i podigao farmu, radeći sam mnoge fizičke poslove. Kasnije je kupio veliko imanje bivšeg plemića puno bliže Oslu, gde je živeo trideset i četiri godine, sve do svoje smrti 1952. u devedeset i trećoj godini. Svoju poslednju knjigu napisao je u devedesetoj; njegova je proza i dalje bila živahna i intenzivna.
Iako to nije izričito naglašeno, jedno zanimljivo verovanje provlači se kroz ceo roman »Glad« – neobično, gotovo praznoverno verovanje u podsvest. Glavni lik jako puno »osluškuje«; oseća da je žena u crnom ispod ulične lampe povezana s njim i pre no što s njom razgovara. Siguran je da je reč »Ylajali« znak koji mu šalje »viša sila«. On odmah sluša svoje instinkte, bilo da se radi o nagonu da se ugrize za prst (što ga budi iz ozbiljne omame), da pozove kočiju i odveze se na nepostojeću adresu, ili da razgovara s nepoznatima. Njegova podsvest i svest otvoreno komuniciraju i on jako uživa u ugađanju tim impulsima.
Glavni lik »Gladi« ne oseća samosažaljenje pa se kroz ceo roman provlači osjećaj da je njegovo izgladnjavanje na neki način planirano u njegovoj podsvesti – da je on na neki način odabrao ovu patnju kao put njegovog ozdravljenja. On udovoljava podsvesti, i nastavlja gladovati usprkos patnji, sve dok ne proživi ono što mora da proživi, i ne nauči ono što mora da nauči. Ono što se nama čini kao katastrofa, njegov duh doživljava kao tajnovitu pobedu. Njegovu anarhičnu nesposobnost da sam sebe uzdržava, njegov duh doživljava kao poslušnost. Ono štose usputnom promatraču čini kao niz teških poraza, za njegov duh predstavlja niz asketskih pobeda. Njegova pokornost podsvesnom, čak i po cenu fizičke patnje, pravi je put; to je put napretka i učenja. Njegovo bolno gladovanje prizvalo je goleme rezerve isceljujuće snage koje su skrivene ležale u njegovoj psihi. Blake je napisao: "Put prekomernosti vodi prema palači mudrosti." Ili: "Neumerenost je lepota", pa i: "Da budala ustraje u svojoj gluposti, postao bi mudar."
Kada Hamsunov junak proživi ono što mora, i nauči ono što treba da nauči, njegova podsvest gubi interes za gladovanje i dopušta mu da se zaposli na brodu te knjiga završava. Tog trenutka on se pro-menio. Glavni lik to shvata na brodu na kraju romana. Gledajući iza sebe prema Kristianiji, "u kojoj su prozori sjajili jakom svetlošću", on shvata da se odvojio, da nikada više neće biti delom porodičnog života u Euvropi. Hamsun, naravno, nije sam svoj glavni junak, i ne može se reći da je i on sam postao mudriji.
Roman »Glad« je šokirao mnoge čitaoce, i još uvek to postiže zato što Hamsun ne pribegava retorici ili histeriji kada se suoči s prizorima demonskih nagona. Ortodoksniji zapadnjački stav prema demonskom, u kojem je bio zarobljen i William Burroughs, recimo, na bilo šta što je demonsko reaguje histerijom. Hamsun posmatra kako se okrutni nagon približava – na primer, želja da sačuva obraz koja završava samo razgovorom s devojkom u trećem delu – i pri tome ne moralizuje poput ortodoksnih pobožnjaka niti se požudno oblizuje kako to čine De Sadeovi učenici, već posmatra taj nagon mirno, čak i s ljubavlju. Njegova mirnoća, poput one nekog starog zen učitelja, ukazuje na to da je sva ta histerija oko nagona besmislena i neinteligentna: bit pravilnog življenja je sledeća: kada si gladan – jedi, kada si umoran – spavaj.
Ova je knjiga stoga u moralnoj zavadi s velikim delom zapadne literature; potpuno je oduvala mnoga moralizatorska dela svoga vremena, poput onih Ibsenovih. Ibsenova drama »Graditelj Solness«, napisana nedugo nakon ovog romana, proizašla je verovatno iz njegovog nerazumevanja Hamsuna. Ibsen govori o novom arhitekti koji izaziva starog; ovaj priznaje da je možda sagradio previše »domova za obične ljude« i da je možda pogrešio što nije izgradio više »katedrala«. Koristeći se ovim pojmovima, možemo kazati da je »Glad« književna katedrala koja i danas impozantno strši ponad brojnih kasnije napisanih dela.
Zvonimir Obran
Roman "Glad" u nastavcima - nedovršeno ( romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар