Knut Hamsun, GLAD ( VI deo )

 

https://kupdf.net/download/glad_5b0b3ccde2b6f5be6583268b_pdf

105 str. 

TREĆI DEO 

     Nedelju dana prošlo je u pravom blaženstvu i veselju.

    I ovog sam puta umaknuo onom najgorem, jeo sam svakog dana; srčanost mi je vidljivo porasla. Radio sam istovremeno na tri, četiri rasprave koje su zaokupljale svaku iskru moga mozga, svaku misao, i činilo mi se da mi je sada bolje no što mi je pre bilo. Poslednji novin-ski članak, s kojim sam onog dana tako dugo trčkarao i u koji sam bio polagao tolike nade, urednik mi je upravo sada vratio. Uvređen i ljut, zamalo da ga nisam uništio i poderao i ne pročitavši ga. Ubuduće pokušaću kod drugih novina, tako da imam otvoreno nekoliko vrata.

   U najgorem slučaju, ako i to ne pomogne, tu su još uvek brodovi na koje se mogu skloniti. »Nonna« leži u luci spremna da otplovi, pa me možda uzme sa sobom u Arhangelsk, ili gde god. Ima dakle nade na više strana.

   Ona poslednja kriza jako me je urušila; kosa mi je ispadala u pramenovima, patio sam od glavobolje, posebno ujutro, a ni nervoza se nije smirila. Po danu, kad sam pisao, morao sam ruke da umotam  krpama, jer nisam podnosio ni vlastiti daha. Kad bi Jens Olaf bučno otvarao vrata od staje dole poda mnom, ili zalajao pas što je zalutao u dvorište, prošli bi me hladni srsi od glave do pete.

Da, jako sam se urušio.

     Dan na dan mučio sam se s poslom, jedva da sam za sebe nalazio toliko vremena da progutam koji zalogaj, a onda bih opet seo i nastavio s pisanjem. Otada je moj krevet izgledao kao mali rasklimani pisaći stol, preplavljen beleškama i ispisanim arcima papira, na kojima sam naizmenično  radio: dodavao nešto novo što bi mi palo na um tokom dana, mrtva mesta oživljavao jačim, življim rečima, i tako sam se s velikom mukom provlačio od jedne rečenice do druge.

    Jednog popodneva dovršim napokon jedan od tih članaka. Sretno i zadovoljno strpam ga u džep i uputim se s njim  uredniku. Već je bilo krajnje vreme da opet dođem do novca, jer mnogo ga više nisam imao.

     Urednik mi reče neka časkom sednem, on će odmah... i nastavi pisati.

     Ogledao sam se po toj maloj uredskoj prostoriji: poprsja, litografije, izresci i strašna korpa za papir, koja je izgledala kao da bi mogla proždreti čoveka s kožom i kostima. Kad sam pogledao to ždrelo bez dna, te zmajske ralje, stisnulo me oko srca. Činilo mi se da su se upravo ovog trenutka otvorile, da progutaju nove odbačene radove – nove uništene nade.

.– Koji je danas dan? – zapita me najednom urednik.

– Dvadeset osmi – odgovorim, veseleći se što mu mogu iskazati makar kakvu uslugu.

– Dvadeset osmi – ponovi on i nastavi pisati. Napoko ............... mota nekoliko listova, baci ostale papire u korpu i odloži pero. Zatim se okrene za stolom i pogleda me. Kad je primetio da stojim do vrata, dade mi rukom znak neka sednem.

Da ne bi opazio da nemam prsluk, kad otvorim kaput, okrenem se u stranu i izvučem iz unutarnjeg džepa rukopis.

– Crtica o Correggiu – rekoh – no na žalost nije baš napisana tako da biste...

    On uzme papire u ruke i prolista ih. Kod toga je bio licem okrenut prema meni.

     Tako dakle izgleda izbliza čovek čije sam ime čuo već u najranijoj mladosti, čovek čiji je list za svih ovih godina najviše uticao na mene. Kosa mu je kovrčasta, lepe smeđe oči nemirno mu poigravaju. Ima naviku da gde-kad dune kroz nos. Ni seoski sveštenik ne bi mogao izgledati blaže od tog opasnog pisca čije su reči iza sebe, gde god bi pale, ostavljale krvave masnice. Čudnovata mešavina straha i čuđenja spopala me pred tim čovekom; gotovo su mi suze navrle na oči, i nehotice sam stupio korak napred da mu kažem kako sam mu u svojoj nutrini zahvalan za sve što me je naučio, i da ga zamolim neka mi ne čini ništa nažao, jer ja sam tek ubogi šeprtlja kome i bez toga ide prilično loše...

     Sedeći i razmišljajući, polako je složio moj rukopis. Da mu olakšam negativan odgovor, pružim ruku i promucam: – Ah ne, naravno da ne možete upotrebiti.

I pri tom se osmehnem, da pomisli kako mi to uopšte nije teško palo.

– Mi trebamo popularne stvari – reče on. – Znate kakva je naša publika. Da napišete nešto jednostavnije? Ili da donesete nešto drugo, što bi ljudi razumeli?

    Njegov me je obziran način vrlo začudio. Razumeo sam da je članak odbio, ali negativan odgovor nije mogao biti ljubazniji. Da ga dalje ne zadržavam, progovorim:

– Svakako, to mogu.

    Pošao sam prema vratima. Hm. Neka mi oprosti što sam ga s tim napastovao. Naklonio sam se i uhvatio za kvaku...

– Ako trebate, možete dobiti mali predujam – reče. – Već ćete ga odraditi.

   Sada, kad je video da su moje pisanije neprikladne, ponizila me je malko ta njegova ponuda, i ja odgovorim:

– Ne, hvala, još neko vreme mogu izdržati. Uostalom, najlepša hvala! 

- Preporučujem se!– Preporučujem se! – odgovori urednik i opet se okrene pisaćem stolu.

Makar i bez razloga, on se prema meni poneo vrlo ljubazno, a zato sam mu i bio zahvalan; to mu nikada neću zaboraviti. Odlučio sam da ne idem njemu sve dotle dok ne budem mogao doneti stvar s kojom će biti zadovoljan, koja će ga začuditi i dati mu povoda da mi bez razmišljanja doznači deset kruna. Potom sam otišao kući i ponovno se bacio na pisanje.

Narednih večeri, kad je bilo otprilike osam sati i kad su se na ulici palile plinske svetiljke, redovno mi se događalo ovo: 

    Kad bih izašao iz kuće, da nakon dnevne muke i napora prošetam ulicama, stajala je kraj stuba plinske svetiljke, upravo pred vratima, neka u crno odevena dama, lica okrenuta prema meni i pratila me pogledom. Opazio sam da uvek ima istu haljinu, istu neprozirnu koprenu koja joj je skrivala lice i padala na grudi. U ruci je držala mali kišobran s drškom od slonove kosti.

    Već sam je primetio tri večeri za redom, uvek na istom mestu. Tek što bih prošao mimo nje, ona bi se naglo okrenula i pošla polagano niz ulicu.

     Obuzela me je glupa slutnja da su te posete namenjeni meni. Naposletku sam već bio nakanio da joj se obratim, da pitam koga traži, treba li možda moju pomoć, smem li je otpratiti kući, da li bih je uprkos svom vrlo lošem odelu smeo zaštititi u mračnim ulicama. Ali obuzimao me nejasan strah da bi me to moglo stajati čaše vina, ili vožnje u fijakeru, a ja nemam ni prebijene pare. Moji su me beznadno prazni džepovi posve potištili, pa nisam imao toliko srčanosti da je pozornije pogledam prolazeći pored nje. Mnome je opet zagospodarila glad, od juče naveče nisam okusio baš ništa. Nije to doduše dugo, izdržao sam ja već i više dana, ali sad sam počeo vidljivo propadati. Nisam više mogao tako gladovati kao nekada, sad me je znao omamiti jedan jedini dan, pa čim bih ispio gutljaj vode, odmah bi mi se smučilo. Uz to je još došlo i to da sam se noću smrzavao, da sam u krevet legao obučen, u odelu, da sam se svake noći tresao od zime i tokom noći gotovo se potpuno ukočio. Stari pokrivač nije mogao izdržati hladni vetar što je pirio kroz moju sobu, a   jutrom sam se budio zbog toga što bi mi se od ledenog vazduha nos gotovo smrznuo.

     Išao sam ulicom i razmišljao šta trebam napraviti da mogu izdržati na vodi dok ne završim svoj sledeći članak. Da imam sveću, lako bi mi bilo probdeti noć i već bih ujutro mogao poći do urednika.

     Bez daljnjeg razmišljanja pošao sam u kafanu »Oplandske«, da potražim onog mladog znanca, bankovnog činovnika, i da ga zamolim za deset ørea za sveću. Nesmetano me pustiše kroz sve prostorije, pa sam prošao između stolova za kojima su gosti čavrljali, jeli i pili. Dospeo sam duboko u kafanu, čak do »crvene sobe«, a čoveka ipak nisam našao. Potišten i ljut, izašao sam na ulicu i udario pravcem prema dvoru.

     Do đavola, zar ne bi bilo u redu da već jednom dođe kraj tim mojim neprilikama! Velikim, besnim koracima, s ovratnikom podignutim oko vrata i šakama stisnutim u džepovima od hlača, hodao sam i čitavim putem grdio svoju nesretnu zvezdu. Već sedam-osam meseci nisam imao nijednog bezbrižnog časa – nedelju dana prehranjivao sam se tek koliko je bilo najpotrebnije – a zatim je i opet pokucala beda na moja vrata i uništila me. U svoj svojoj bedi ipak sam ostao pošten, ha, ha, pošten od glave do pete! Bože, Bože, kako li sam bio glup! Stao sam samom sebi pripovedati kako me je pekla savest kad sam nosio pokrivač Hansa Paulija u zalagaonicu. Podrugljivo sam se nasmešio svom tankoćutnom poštenju, prezirno pljunuo na pločnik, ne nalazeći reči koja bi bila dovoljno jaka da se naruga mojoj gluposti. Nešto bi mi se sada trebalo dogoditi! Da nađem na ulici ušteđeni đački džeparac, ili  poslednju paru kakve udovice – posve bih je mirno uzeo i strpao u džep, krao bih s najvećim mirom, a noć posle toga prospavao mirno kao vreća. Nisam uzalud toliko toga pretrpeo – moja je strpljivost već pri kraju i ja sam na sve spreman.

    Tri, četiri puta obišao sam oko dvora, odlučio se za povratak, još jednom se navratio u park, a zatim preko Ulice Karla Johana pošao kući.

    Bilo je otprilike jedanaest sati. Ulica beše prilično mračna, posvuda su vrveli ljudi, tihi parovi i bučno mnoštvo. Stigao je veliki čas, vreme kad se vode mračni poslovi i počinju vesele pustolovine. Šuštanje ženskih haljina, kratki značajni osmesi, bujne ženske grudi, jaki, usopljeni mirisi, a onde dalje na ulici odjekuje neki glas i zove: »Emma!« Čitava ulica nalik je na močvaru iz koje se diže vruća para.

     Nehotice sam stao po praznim džepovima tražiti dve krune. Strast što je podrhtavala u kretnjama prolaznika, tamna svetla plinskih svetiljki, pa dapače i tiha, umorna noć, sve me je to počelo grabiti – taj vazduh ispunjen šapatom, zagrljajima, drhtavim priznanjima, upola izgovorenim rečima i tihim kikotanjem. Onde u ulazu kod kfane »Blomqvist« ljube se mačke, derući se strahovito. A ja nemam ni dve krune! Zaista je jadno kako sam osiromašio! Kojeg li poniženja, koje li sramote! I opet moram misliti na poslednji novčić jadne udovice, koji bih ukrao, na đačku kapu ili rupčić, na krušnu torbu kakvog prosjaka, što bih bez oklevanja odneo  kakvom prodavaču starih krpa, a dobitak potrošio. Da se utešim, stadoh iznalaziti svakakve mane na tim veselim ljudima što su  prolazili pored mene. Slegao sam ramenima, prezirno ih pogledao. Zadovoljni i lakoumni studenti misle da je evropski razuzdano ako koju švelju poglade po bedru! Ti kicoši, bankovni činovnici, mesari i ženskari ne prežu ni pred čime. Pljunuo sam daleko preda se, ne brinući se hoću li koga pogoditi. Bio sam ljut, ispunjen prezirom prema tim ljudima što se tu preda mnom guraju. Digao sam glavu i pošao napred.

    Pored zgrade parlamenta susretnem neku devojku, koja me je izazovno promatrala kad sam prolazio pored nje.

– Dobar veče! – rekoh.

– Dobar veče! – odvrati ona. I stane.

Hm! Zar sama; tako kasno? Nije li opasno za mladu devojku da u to vreme prolazi Ulicom Karla Johana? Nije! Nije li je niko nagovorio, ili uvredio možda, silio je da pođe s njime kući?

     Ona me je začuđeno gledala, ispitujući na mom licu što ja zapravo mislim. Zatim me uhvati pod ruku i reče:

– Dakle idemo!

Pošli smo zajedno. Kad smo prolazili kraj kočija, stao sam, oslobodio ruku i rekao:

– Čujte, devojko, ali ja nemam ni prebijene pare. – I hteo sam dalje.

   Ispočetka mi nije htela verovati, ali kad je pretražila sve moje džepove i u njima nije našla ništa, zabacila je glavu i nazvala me bakalarom.

– Laku noć! – rekoh ja.

– Pričekajte! Jesu li te vaše naočale zlatne?

– Nisu. 

- Onda neka vas đavo nosi!

I ja sam pošao.

Odmah zatim ona dotrča natrag do mene i zovne me.

– Ipak možete sa mnom!

Osetio sam se ponižen ponudom te siromašne bludnice s ulice, te rekoh: – Ne, već je kasno, a ja još moram nekoga da posetim. – Uostalom, ni ona sebi ne može priuštiti ovakvu žrtvu.

– Ipak, stvarno bih htela da budete uza me.

– Ali u takvim okolnostima ne mogu ići.

– Sigurno idete drugoj! – rekla je.

– Ne – odgovorio sam.

Osećao sam da sam ispao u jadnom svetlu pred tom bludnicom, ali sam hteo barem spasiti obraz.

– Kako se zovete? – upitam je. – Marija? Čujte dakle, Marijo! – I stao sam joj objašnjavati svoje ponašanje. Devojka se sve više i više čudila. Da li me ona zaista smatra jednim od onih koji se noću klatare po ulicama i napastuju devojke? Je li ona zaista pomislila da sam i ja takav? Jesam li joj rekao štogod nepristojno? Ponaša li se iko kao ja, kad ima nešto na umu? Ukratko, ja sam je nagovorio i pošao s njom nekoliko koraka da vidim kako će daleko ići. Međutim, moje je ime tako i tako, pastor taj i taj. Laku noć! Idi i ne greši više!

Rekavši to, udaljio sam se.

    Ushićen ovom svojom misli, protrljao sam ruke i stao glasno razgovarati sam sa sobom. Kakva li blaženstva obilaziti ovako ulicama i činiti dobra dela! Možda sam ovom palom stvoru dao prvu pobudu da se digne za čitab  svoj život! Možda sam je za sva vremena spasio od propasti! Ona će to uvidjeti i još će me se sa zahvalnošću sjećati u svome smrtnom času. Ah, ipak je korisno biti pošten i pravedan! Bio sam sjajno raspoložen i osećao se za sve dovoljno svežim i odvažnim. Samo da imam sveću, završio bih članak za novine! Pevušeći i zviždučući išao sam s novim kućnim ključem u ruci i razmišljao na koji način da dođem do svetla. Nisam mogao učiniti ništa drugo nego da iznesem pisaći pribor dole na ulicu, pa da pišem pod plinskom svetiljkom. Otvorih kućna vrata i uspeh se u svoj sobičak.

       Kad sam opet sišao, zatvorio sam vrata i stao pod svetiljku. Posvuda tišina ...samo iz Ulice Tvaer čuli su se teški, zvučni koraci stražara, a od St. Hanshaugena čuo se lavež psa. Ničega što bi me moglo smetati. Navukao sam okovratnik preko ušiju i stao intenzivno misliti. Uvelike bi pomoglo, budem li tako sretan da završim taj mali članak. Upravo sam došao do jednog teškog mesta, odakle mora voditi tek jedva vidljivi prelaz na nešto drugo; zatim prigušeni finale, dugo jecanje, koje bi valjalo završiti poentom, osornom i otresitom kao metak, ili kao jeka, kad se ruši breg. Točka.

    Ali nisam se mogao setiti ni jedne jedine reči. Pročitao sam ceo tekt od početka do kraja, glasno pročitao svaku rečenicu, a ipak nisam bio kadar sabrati se za tu zvučnu i blještavu poentu. Dok sam još na tome radio, stigao je odozgo stražar, stao nedaleko od mene na ulici i potpuno mi pokvario raspoloženje. Baš je njega briga što sam ja upravo došao do izvrsne poente za urednika?! Gospode Bože! Zbilja je nemoguće da se održim nad vodom, kako sam bio nakanio! Ostao sam ovde još jedan sat, stražar je već otišao, a bilo je prestudeno da čovek mirno stoji. Klonuo duhom i izgubivši srčanost zbog neuspelog pokušaja, ponovno sam otvorio vrata i ušao u svoju sobu.

    I ovde gore bilo je hladno, a gusta mi je tama jedva dopuštala da vidim kroz prozor. Napipao sam krevet, izuo cipele i pokušao među rukama malo ugrejati noge. Zatim sam legao u krevet, i to, kao što sam već dugo običavao, potpuno obučen.

    Sutradan ujutro, čim je zadanilo, seo sam na krevet i opet počeo raditi na članku. Tako sam sedeo do jela, a napisao sam možda tek desetak, dvadesetak rečenica. Kraj je još daleko.

Ustao sam, obuo cipele da se malo ugrejem. Prozori su se pokrili injem; provirim van – padao je sneg. Na dvorištu, na kamenju i na izvotru ležale su debele naslage snega.

    Tražio sam po celoj sobi, bezvoljno hodao amo-tamo, noktima grebao zidove, oprezno naslonio čelo na vrata, kažiprstom kuckao po podu i pažljivo osluškivao – sve bez povoda, ali tiho i promišljeno, kao da se radi o kakvoj izvanredno važnoj stvari. Za sve to vreme govorio sam glasno i isprekidano: – Bože dragi, pa to je već ludilo!... – No ipak sam ludovao dalje. Nakon nekog vremena, možda posle nekoliko sati, hteo sam se sabrati, pa sam se ugrizao za usnice i stisnuo ih koliko sam god mogao. Tome mora biti kraj! Potražio sam iver, da ga žvačem, a onda odlučno seo i nastavio pisati.  

     Uz najveći sam napor sklepao nekoliko kratkih rečenica, dvadesetak jadnih reči koje sam na jedvite jade iscedio iz sebe, samo da nekako pođem napred. Zatim je stalo, glava mi je bila prazna, buljio sam širom otvorenih očiju u pojedine reči, u napola ispisani list papira, zurio u čudnovata, treperava slova koja su mi izgledala kao male, kosmate životinjice prilepljene na papir. Na kraju više nisam shvatao savršeno ništa, a ni mislio nisam ništa.

     Vreme je prolazilo. Čuo sam buku na dvorištu, drndanje kola, udarce konjskih kopita; glas Jensa Olafa dopirao je čak do mene, kad bi vikao na konje. Bio sam posve slomljen. S vremena na vreme obliznuo bih usnu, inače ništa. Bolelo me u prsima.

      Počelo se smrkavati. Sve sam više i više malaksao i iscrpljen od umora opet legao u krevet. Da ugrejem ruke, prošao sam prstima uzduž i popreko kroz kosu. Pritom sam iščupao male čuperke vlasi, koji su mi ostali visiti među prstima ili se razleteli po jastuku. U tom času nisam na to mislio, bilo mi je kao da me se to ništa ne tiče. Pa imam još dosta dlaka  na glavi. Ponovno sam se pokušao trgnuti iz omame koja mi je poput magle obuzela udove. Uspravio sam se, udario se po kolenu, zakašljao tako jako koliko su mi dopuštala umorna pluća – a onda opet pao u krevet. Ništa nije pomoglo. Umirao sam bez pomoći, otvorenih očiju, ukočena pogleda. Naposletku stavih kažiprst u usta i stadoh ga sisati. U mom se mozgu stalo nešto micati, odmotavala se luda misao: Šta, da zagrizem? I bez promišljanja zatvorio sam oči i stisnuo zube.

     Skočim. Napokon sam se ipak probudio. Iz prsta je  kapalo nekoliko kapi krvi. Nije me više jako bolelo. Rana nije ni jako velika, ali sam jednim mahom došao  sebi. Stresao sam glavom i pošao prema prozoru, gde sam našao krpu, kojom sam uvio ranu. Dok sam još bio time zaposlen, došle su mi suze na oči i ja sam tiho zaplakao. Kako je jadan taj mršav, nagrižen prst! Bože nebeski, koliko sam propao!

     Mrak je bivao sve gušći. Možda ipak tokom večeri napišem i taj završetak. Samo da imam sveću, bar jednu! U mojoj se glavi opet raščistilo, misli su dolazile i nestajale, kao obično, a nisam mnogo ni trpio. Glad me više nije mučila toliko kao pre nekoliko sati; izdržaću još do sutra. Međutim, možda gdegod dobijem i sveću na veresiju. Da pođem do trgovine i onde izložim svoj položaj. Ta onde me tako dobro znaju, još iz dobrih vremena, kad sam imao novaca, a i mnogi sam hleb kupio u toj trgovini. Bez sumnje, daće mi sveću na moje pošteno ime. I prvi put posle dugog vremena očetkao sam odelo, odstranio ispalu kosu s okovratnika, koliko je to u mraku bilo moguće, a zatim sam otapkao niza stepenice.

     Kad sam došao na ulicu, padne mi na pamet kako bi bilo pametnije da zatražim hleb. Neodlučno sam stajao i razmišljao. Na žalost, nisam više mogao podnositi hranu; ponoviće se ista ona pripovest s vizijama, slutnjama i ludim mislima, a članak neću dovršiti. Nipošto! Odlučio sam se za sveću i ušao u trgovinu.

      Kod pulta stoji neka gospođa i kupuje; do nje leže mali zamoci u papirima raznih boja. Pomoćnik, koji me je poznavao i znao što obično kupujem, ostavi gospođu bez pitanja umota jedan hleb u novine i pruži mi ga.

– Ne, večeras bih želeo jednu sveću – rekoh. To sam izgovorio posve tiho i skromno, da ga ne razljutim i ne proigram svoju šansu.

– Onda ćete morati trenutak pričekati – na to će on i okrene se gospođi.

Ona pokupi svoje stvari, plati komadom od pet kruna, uzme sitniš koji joj je on uzvratio i ode.

Ostadoh sam s pomoćnikom.

On prihvati: – Želite dakle jednu sveću. – I izvuče zametak sveća te izvadi jednu za mene.

Onda se zagleda u mene – nisam bio kadar iskazati mu svoju želju.

– Ah, da, istina, vi ste već platili – reče najednom. Rekao je sasvim jednostavno da sam platio. Jasno sam čuo svaku reč. Zatim je stao brojati na blagajni krunu po krunu, svetli krupni novac – i uzvratio mi je kao da sam mu platio s pet kruna.

– Izvolite! – reče.

     Stajao sam i časkom promatrao novac. Razumem da nešto nije u redu, ali nisam razmišljao, baš ni na šta nisam mislio, samo sam se čudio bogatstvu što sja tu pred mojim očima. Pogled mi se zaustavio na nekom mestu na zidu, gde je visilo malo zvonce na kožnatoj vrpci, a ispod njega svežanj žniranaca. Buljio sam u sve to.

   Pomoćnik je mislio da želim s njim da  započnem razgovor, kad se tako dugo zadržavam, i prihvati, redajući po stolu papir za umotavanje.

– Izgleda da je već došla i zima. 

 - Hm! Jest – odgovorim. – Izgleda da je već došla i zima. – A malo zatim: – O da, pa nije ni prerano.

Čuo sam kako govorim, jasno sam čuo svaku reč, kao da govori neko drugi. Govorio sam nesvesno, bez volje, ne osećajući to ni sam.

- Tako? Mislite li da je zbilja tako? – upita pomoćnik. Gurnuo sam u džep ruku s novcem, pritisnuo kvaku i pošao. Čuo sam kako sam zaželio laku noć i kako je pomoćnik odgovorio na moj pozdrav.Već sam poodmakao nekoliko koraka, kad se otvoriše dućanska vrata i na njima se pojavi pomoćnik te me pozove natrag. Okrenuo sam se bez čuđenja i bez trunka straha. Samo sam rukom skupio novac u džepu i spremio se da mu ga vratim.– Izvolite, zaboravili ste sveću.– Hvala! – rekoh mirno. – Hvala! Hvala!I sa svećom u ruci pošao sam niz ulicu. Prva moja razumna misao ticala se novca. Pošao sam do svetiljke, prebrojao ga nekoliko puta, odvagnuo ga u ruci i osmehnuo se. Sad mi je dakle pomognuto, veličanstveno, prekrasno pomognuto za dugo, dugo vremena! Ponovno sam stavio novac u džep i pošao. Pred jednom gostionicom u Ulici Stor zaustavio sam se i stao hladno i mirno razmišljati da li da uđem i naručim jedan mali obrok. Čuo sam udaranje tanjurima, noževima i viljuškama, čuo kako se koše meso. Kušnja je bila prevelika. Uđem.

– Jedan biftek!

– Jedan biftek! – viknula je konobarica kroz otvor u kuhinji. 

   Tu gde sam seo bilo je prilično tamno; osećao sam se prilično skrivenim i stao razmišljati. S vremena na vreme konobarica bi me pogledala radoznalim pogledom.

    Počinio sam dakle svoje prvo nepošteno delo, svoju prvu krađu, prema kojoj su sve moje prijašnje ludorije prava sitnica... Pa neka! Tu se više ništa ne može promeniti. Uostalom, ako me je volja, tu stvar s trgovčićem mogu urediti jednom kasnije, kad mi se pruži prilika. Gde to piše da ću ja uvek napredovati rakovim korakom, a osim toga nisam se zavetovao da ću živeti poštenije od ostalih ljudi...

– Hoću li skoro dobiti svoj biftek?

– Odmah, odmah! – I konobarica otvori otvor na kuhinji te pogleda unutra. No ako se za stvar dozna? Ako pomoćnik posumnja o onih pet kruna od kojih je uzvratio gospođi? Nije isključeno da bi on jednog dana mogao nadoći na to, možda već drugi put kad mu dođem u trgovinu. No da, Bože moj!... I rezignirano sam slegnuo ramenima.

– Izvolite! – rekla je konobarica stavljajući biftek preda me na stol. – Ne biste li možda radije u drugu sobu? Ovde je tako tamno.

– Ne, hvala. Ostavite me samo ovde – odgovorio sam. Njezina me ljubaznost najednom dirnula. Odmah sam platio biftek, dao joj koliko sam na dobru sreću izvukao iz džepa, i stisnuo joj ruku. Ona se nasmejala, a ja sam joj rekao, šaleći se, sa suzama u očima:

– Za ostatak kupite kuću...

– Ah! Želim vam dobar apetit. 

   Počeo čeo sam jesti, jeo sve lakomije, gutao velike komade a da ih nisam ni prožvakao i upravo sam se živinski naslađivao kad sam imao puna usta.

Konobarica mi je je opet prišla.

– Hoćete li nešto popiti? – Kod toga se sagnula sasvim do mene.

Promatrao sam je. Govorila je posve tiho, gotovo šapćući, oborivši oči.

– Mislim čašu piva, ili nešto drugo... ako želite od mene...  ... ako želite...

– Ne, hvala – odvratio sam. – Navratiću drugi put.

Otišla je i sela iza šanka, tako da sam joj video samo glavu. Dražesna devojka.

     Kad sam svršio s biftekom, odmah sam pošao prema vratima. Već sam osećao mučninu. Konobarica je ustala za šankom. Nisam joj hteo doći preblizu i pokazati se pri svetlu devojci koja nije ni slutila svu moju bedu. Zato sam joj samo doviknuo laku noć, naklonio se i izašao.

   Jelo je počelo delovati, strašno sam trpio i nisam ga dugo zadržao u sebi. Povraćao sam na svakom tamnom uglu kojim sam prošao, borio se protiv mučnine koja me sve više i više praznila, stiskao šake, sabirao se, toptao nogama – uzalud. Naposletku sam ušao u nekui ulaz, sagnuo glavu i povratio iz sebe sve, napola slep od suza koje su mi navrle na oči.

     Ogorčeno sam izašao na ulicu i plakao proklinjući strašne sile koje se burkaju u meni i koje me progone, želeći im večnu muku i prokletstvo u paklu za njihovu nevaljalost. Doista, moram reći da se sudbina ne odnosi  prema meni nimalo viteški, nimalo viteški!... Prišao sam nekom gospodinu koji se zagledao u izlog i upitao ga koliko sam brže mogao što bi on savetovao čoveku koji je dugo gladovao. Radi se o životu, rekao sam, on ne može podneti biftek...

– Čuo sam da je vrlo dobro mleko, kuvano mleko – odgovori čovek u čudu. – Međutim, za koga vi to pitate?

– Hvala! Hvala! To bi moglo biti dobro, kuvano mleko dakle...

Potom sam se udaljio.

    Uđem u prvu kafanu kraj koje sam prolazio i zatražim kuvano mleko. Kad sam ga dobio, popijem ga onako vruće kako je bilo, požudno i do poslednje kapi. Onda sam platio i izašao. Kući.

     Sad se dogodilo nešto čudnovato. Pred vratima moje kuće, naslonjena na plinsku svetiljku, stoji jedna prilika usred svetla, te sam je već izdaleka prepoznao – crno odevena dama od prošlih večeri. Zabuna je nemoguća: četvrti je put, eto, nalazim na istome mestu. Stajala je nepomično.

     To mi se učinilo tako čudnovatim da sam i nehotice usporio korake, a misli su mi se u istom času potpuno umirile. Ali ja sam uzrujan, živci su mi još uvek razdraženi od poslednjeg obroka. Po običaju, prošao sam tik do nje, došao do vrata i hteo ući. Ona je još uvek stajala. Najednom se nečemu dosetih. Bez razmišljanja se okrenuh i pođoh ravno prema dami. Pogledam joj u lice i pozdravim je:

– Dobra večer, gospođice! 

-  Dobra večer!

     Traži li ona koga? Ja sam je već pre primećivao; bih li joj mogao biti na koji način od pomoći? Uostalom, hiljadu puta molim za oproštenje...

Ona pravo ne zna, ali...

    U ovom ulazu  ne stanuje niko osim mene i tri, četiri konja – što se toga tiče, tu je samo staja i limarska radionica... Po svoj prilici nije na pravom putu ako tu nekoga traži.

Ona se okrene i reče:

– Ne tražim nikoga, samo tu stojim. Palo mi je na pamet da...

Ta-a-a-ko, dakle samo slučaj, to je dakle samo slučaj što ona svake večeri dolazi ovamo. Zaista čudnovato! Razmišljao sam o tom i sve sam više bio zbunjen pojavom te dame. Odlučih biti bezobrazan. Zazveckam novcem u džepu i bez okolišanja je pozovem da pođemo nekamo na čašu vina... s obzirom na to da je zima, ha-ha... neće trajati dugo... Zar neće?

     Ne, hvala, to ne ide. Ne, ona to ne može. Nego ako je hoću otpratiti komadić puta, tada... Put je do kuće tako taman, a ona se ne usuđuje ići sama Ulicom Karla Johana. Već je prilično kasno.

Ushićen sam.

    Krenuli smo; ona mi je išla s desne strane. Obuzelo me čudnovato, prekrasno čuvstvo, osećao sam da se nalazim u blizini mlade devojke. Za vreme čitavog puta zurio sam u nju. Miris njezine kose, toplina što je strujala iz njena tela, taj ženski miris koji ju je obvijao, pa taj slatki dah što sam ga osećao kad bi mi okrenula lice, sve je to strujalo u meni, razuzdano mi prodirući u sva osetila. Ispod koprene razabrao sam punašno, malo bledo lice, a ispod ogrtača isticale su se visoko izbočene grudi. Pomisao na sve te skrivene lepote što sam ih naslućivao ispod ogrtača i koprene posve me je smela, osećao sam neko ludo veselje bez ikakva razumnog uzroka. Nisam mogao izdržati, taknuo sam je rukom, tapšao je po leđima, glupo se smejući. Čuo sam kako mi udara srce.

– Kako ste vi čudni! – rekoh.

– Stvarno? Kako to mislite?

   Prvo, običava svake večeri stajati pred vratima kuće u kojoj se nalazi staja, i to bez ikakva povoda, samo zato što joj je tako šunulo u glavu...

   No ona ipak može imati svoje razloge. Ona voli ostajati kasno vani i uvek je to činila s oduševljenjem. Ležem li ja rado pre dvanaest sati?

Ja? Ako mi je išta na ovome svetu gnusno, onda bi to bilo da legnem pre dvanaest sati.

Dakle vidite! Katkada je poduzimala takve šetnje uveče, kad nije imala nikakvog posla. Stanuje na Trgu svetog Olafa.

– Ylaiali! – kliknem.

– Ša?

– Rekao sam samo: 

- Ylajali... Samo nastavite!

     Stanuje na Trgu svetog Olafa sama s majkom, koja je gluva, pa s njom ne može da razgovara. Šta ima dakle čudnovato na tome ako voli izlaziti?

– Savršeno ništa! – odvratim.

 - No dakle? – Čuo sam po njezinom glasu da se smešila.

Nema li možda sestru?

Jest, ima jednu, stariju. Odakle to znam? Ona je otputovala u Hamburg.

Već dugo?

Pre nekoliko nedelja. No odakle znam da ona ima sestru?

Ja ne znam, samo pitam.

Zaćutali smo. Kraj nas je prošao čovek s parom čizama ispod ruke, inače je ulica bila posve prazna dokle mi je pogled dopirao. Na Tivoliju sjajio se čitav red šarenih svetiljki. Nije više snežilo, a nebo je bilo čisto.

– Bože, zar vam nije hladnobez ogrtača? – najednom upita dama, pogledavši me.

Jesam li joj mogao kazati zašto hodam okolo bez zimskog kaputa? Da joj prikažem svoj položaj, izjadam se i u samom joj se početku zgadim? Tako je lepo ići pored nje i uopšte ne misliti na sadašnjost. Nasmiejao sam se i rekao:

– Ne, nimalo. – Da navedem razgovor na nešto drugo, upitam je: – Jeste li videli menažeriju u Tivoliju?

– Nisam – odgovori ona. – Ima li šta vredno za videti?

Ako ona zaželi, morali bismo onamo. Onamo gde je tako svetlo i ima tako mnogo ljudi! To bi je dovelo u silnu nepriliku: moje pohabano odelo, moje propalo lice, već dva dana neoprano! Možda bi čak primetila i to da nemam ni prsluka...

– Ah ne – odgovorim zato. – Onde se nema šta videti.

 Odjednom se setim mnoštva argumenata koje bih mogao odmah upotrebiti: nekoliko jednostavnih reči, ostaci mog isušenog mozga: na kraju krajeva, šta da očekuje od jedne male menažerije? Mene ni najmanje ne zanimaju nikakve životinje i kavezi. Životinje znaju da se tu stoji i da ih se gleda, osećaju na sebi stotine radoznalih očiju. Ne, ja ne trpim životinje koje znaju da se u njih bulji, plašljiva stvorenja što se veru po svojim kavezima ili leže sa sjajnim zelenim očima oblizujući prednje noge i razmišljajući. O čemu?

Jest, u tome se potpuno slaže sa mnom.

Samo u slobodnoj životinji, u njezinoj prirodnoj grozoti, u njezinoj prirodnoj divljini ima nečeg posebnog. Tihi, potajni koraci u tamnoj noći, sama tajanstvenost šume, krik ptice u letu, lahor, miris krvi, tutnjava nad nama, ukratko duh njihova carstva u tim grabežljivcima... U tome je jedna nesvesna poezija...

    No bojim se da je time umaram, a spoznaja o mojem strašnom siromaštvu opet me pograbila i potištila. Da sam barem koliko-toliko pristojno odeven, razveselio bih je jednom šetnjom u Tivoli! Ne shvatam stvorenje koje dopušta da ga prati napola go prosjak po Ulici Karla Johana. Šta ona zapravo misli? I zašto ja to idem, prenavljam se i glupo smejem radi ničega? Ne osećam li smrtnu hladnoću u srcu, kad dune vetrić? Ne muči li me već gotovo ludilo u mozgu, jer mi je već mesecima nedostajala dobra hrana? Ona me je sprečila da pođem kući, sada kada sam popio malo mleka, koje mogu zadržati u sebi. Zašto mi nije okrenula leđa i poslala me do stotinu đavola

Očajavao sam. Beznadnost je premašila sve granice, te ja rekoh:

– Na kraju krajeva, gospođice, vi ne biste smeli ići sami sa mnom. Svojim vas odielom kompromitujem pred čitavim svetom. Jest, tako je, to mislim posve ozbiljno.

Zabezeknula se. Brzo me je pogledala i ućutala. Naposletku izusti: – Bože, Bože! – Nije rekla ni reči više.

– Šta mislite time kazati? – upitam

– Uh, ne, vi me postiđujete... Uostalom, nismo više daleko. – Pri tome je malo ubrzala korake.

Zaokrenusmo u ulicu i već smo videli svetiljku na Trgu svetog Olafa. Sad je opet išla polaganije.

– Ne želim biti indiskretan – progovorim – ali zar mi nećete reći svoje ime pre no što se rastanemo? Zar nećete ni na trenutak skinuti veo, da vas vidim? Biću vam tako zahvalan.

Puza. Čekao sam.

– Vi ste me već jednom videli – reče.

– Ylajali! – ponovim.

– Šta? Jednom ste me pola dana progonili, čak do kuće. Jeste li možda bili pijani? – Opet sam čuo kako se nasmešila.

– Jest – rekao sam – na žalost, onda sam bio pijan.

– Nije bilo lepo od vas.

Posve satrven, priznao sam da to zaista nije bilo lepo od mene.

Prispeli smo već do vodoskoka i posmatrali mnoge rasvietljene prozore na kući broj 2 na Trgu svetog Olafa. 

-  Dalje ne smete sa mnom – rekla je. – Hvala vam za današnju veče.

Naklonio sam se, nemajući hrabrosti da bilo šta kažem. Zatim sam skinuo šešir i stajao pred njom gologlav. Zar mi nećete pružiti ni ruku?

– Zašto me ne zamolite da vas otpratim komad puta natrag? – upita tiho, pogledavši na vrške mojih cipela.– Gospode Bože – odvratio sam izvan sebe. 

– Gospode Bože, kad biste to hteli!

– Jest, ali samo komadić.

Okrenusmo se.

    Bio sam sasvim zbunjen, pa nisam znao kako da hodam, kako da stanem. Ovo mi je stvorenje pobrkalo sav sled misli. Bio sam ushićen, neobično veseo, bilo mi je kao da blažen tonem u sreći. Sama je izjavila da hoće ići sa mnom natrag; to nije bila moja ideja, već njezna vlastita želja. Pogledavao sam je i bivao sve srčaniji, ona me je hrabrila i sve me više privlačila svakom svojom rečju. Začas sam zaboravio na sve svoje siromaštvo, na skučenost i jadno moje životarenje, osećao sam kako mi krv toplo kola u tielu – kao u starim vremenima, pre no što sam se skršio – i odlučih poslužiti se malim lukavstvom da otkrije lice.

– Uostalom, nisam ja onda sledio vas, već vašu sestru – rekoh.

– Moju sestru? – upita ona i jako se začudi. Stala je i gledala me, kao da zbilja očekuje odgovor. Pitala je s najvećom ozbiljnošću

– Jest – odvratio sam. – Hm! Znači, mlađu od dve dame  koje su prošle kraj mene.

– Mlađu? Zbilja? Ha-ha-ha! – Smejala se glasno i srdačno kao dete. – Ne, zbilja ste lukavi! To ste rekli samo zato da skinem koprenu. Zar ne? Jest, odmah sam to opazila. Ali mora da ste se zabunili... za kaznu.

   Smejali smo se i šalili, sve vreme neumorno govorili; nisam znao što govorim, ali sam bio zadovoljan. Pričala je da me je već pre dugo vremena videla u pozorištu. Bio sam s trojicom prijatelja i ponašao se kao da sam šenuo. Zasigurno sam i onda bio pijan!

Po čemu to zaključuje?

Zato što sam se tako jako smejao. A sad više ne?

Ipak, i sada.

Dođosmo u Ulicu Karla Johana.

– Dalje ne idemo! – rekla je. Opet smo pošli Univerzitetskom  ulicom. Kad smo ponovno prispeli do vodoskoka, pošao sam polaganije, znajući da dalje ne smem.– Tako, sad se morate vratiti – rekla je ona i stala.

– Jest, moram.

Malo zatim primeti da bih je ipak mogao otpratiti do ulaza. Gospode Bože, nije to ništa neobično, zar ne?

– Nije – rekoh.

   Ali kad smo stajali u ulazu, opet se svalila na mene sva moja beda. Kako da sačuvam svu svoju hrabrost, kad sam tako izmučen? Stojim tu pred mladom devojkom prljav, odrpan, propao od gladi, neopran, polovično odeven – da propadneš u zemlju. Učinio sam se sasvim malim, i nehotice se sagnuo i promucao: 

-Smem li vas kadgod opet videti?

   Nisam se usudio nadati da će mi dopustiti da se još jednom sastanem s njom. Malo da nisam poželio da mi odgovori oštro, što bi me možda učinilo jakim i ravnodušnim.

– O da – reče ona tiho i gotovo nečujno.

– A kada?

– Ne znam.

Puza.

– Nećete li barem na trenutak podignuti veo? – upitam. – Da vidim s kim sam razgovarao. Samo na trenutak. Ja moram videti s kime sam razgovarao.

Pauza.

– Možete li me pričekati ovde u petak naveče? – rekla je.

 – Hoćete li?

– Bože, da, ako smem.

– U osam sati.

– Dobro.

    Prošao sam rukom preko njezinog ogrtača i otresao sneg s njega, samo da je mogu dotaknuti. Uživao sam u tome što sam joj smeo biti tako blizu.

– Ali ipak, ne smete misliti o meni ništa loše – rekla je, smejući se.

– Ta ne...

Najednom, odlučnom kretnjom, ona podigne veo čak do čela; promatrali smo se jedan trenutak.– Ylajali! – kliknuh.

Ona se uspravi, ovije mi ruke oko vrata i poljubi me u usta. Jedan jedini put, brzo, zbunjeno, u usta. Osetio sam  kako su joj se uzbibale grudi, disala je brzo.

Trenutak kasnije me ispustila i doviknula mi: – Laku noć! – Izgovorila je to kao bez daha, šapćući, onda se okrenula i bez ijedne reči pojurila uza stepenice...

Gore u jednim vratima škljocnula je brava. 

                                              

nastavci: romani u nastavcima