Nekoliko su dana uzastopce prolazili gradom ostaci razbijene vojske. Nisu to bile jedinice, nego rulja u neredu. S dugom i prljavom bradom, u poderanim uniformama, vojnici su tromo odmicali, bez zastave, bez svoga puka. Svi su izgledali iznemogli, izmoreni, nesposobni da ma šta misle ili preduzmu; išli su samo po navici, i padali od umora čim bi zastali. Bili su to mahom rezervisti, neratoborni ljudi, mirni rentijeri, povijeni pod težinom puške; ili živahni mladi vojnici mobilne vojske, koji se lako uplaše i začas oduševe, odmah pređu u napad a brzo pobegnu; a onda, posred njih, koji vojnik u crvenim hlačama, sve što je ostalo od neke divizije satrvene u velikoj bitci; ili artiljerac koji uporedo korača s ovom raznorodnom vojskom; a, tu i tamo, svetli šlem nekog tromog konjanika koji je s mukom stizavao pešaka naviknutog na lakši korak.
Odredi dobrovoljaca s junačkim imenima: »Osvetnici poraza« — »Građani groblja« —»Družina smrti« — prolazili su u međuvremenu, razbojničkog izgleda.
Njihovi starešine, bivši suknarski ili žitarski trgovci, nekadašnji prodavači loja ili sapuna, ratnici za nevolju, a oficiri za novac ili zbog dugih brkova; naoružani do zuba, pretrpani flanelima a s puno raznih širita, razgovarali su gromkim glasom, raspravljali o ratnim planovima, i isticali da samo oni, na svojim ramenima razmetljivih hvalisavaca, drže smrtno ranjenu Francusku; ali su se ponekad bojali i svojih rođenih vojnika, skupljenih s koca i konopca, koji su često bili hrabri do ludila, ali pljačkaši i razvratnici.
Svakog časa očekivalo se da Prusi uđu u Rouen.
Narodna garda koja je puna dva meseca, oprezno izviđala po obližnjim šumama, ubijajući ponekad svoje vlastite straže, i spremajući se za okršaj kad bi kakav zečić šušnuo u žbunju, bila se vratila na svoja ognjišta. Njeno oružje, njene uniforme, sva ona ubojna oprema, kojom je do nedavno na tri milje naokolo zadavala strah kamenim međašima što stoje pored glavnih drumova, sve je to nestalo najednom kao da je u zemlju propalo.
Već su i poslednji francuski vojnici prešli Seinu, i, preko Saint-Severa i Bourg-Acharda, išli k Pont-Audemeru; a, za njima, odmicao je peške, između dva ordonansa, general, sav očajan, nemoćan da išta poduzme s ovom grdnom ruljom, zahvaćen i sam velikim slomom naroda koji je navikao da pobeđuje, a bio do nogu potučen i pored svog poslovičnog junaštva.
Zatim je zavladao dubok mir, prestravljeno i nemo iščekivanje uvuklo se u grad. Mnogi trbušasti građani, kojima je trgovina svu muževnost uzela, sa strepnjom su očekivali pobednike i umirali od straha da za njihove ražnjeve i kuhinjske noževe ne pomisle da je oružje.
Život kao da se ukočio; dućani su bili zatvoreni, ulice puste. Ponekad bi se gdekoji meštanin, uplašen ovom tišinom, brzo provukao pored kućnih zidova.
Iz strepnje od iščekivanja svi su zaželeli da dođe neprijatelj.
Sutradan popodne, posle odlaska francuskih trupa, iskrsnu odnekud nekoliko ulana i projuri brzo gradom. Malo kasnije, spustiše se crne gomile s obronka Sainte-Catherine, a dva duga talasa najezde preplaviše puteve iz Darnetala i Boisguillauma. Predstraže tri odreda sastaše se u isti čas na trgu pred većnicom; svima pak obližnjim ulicama stizali su i razvijali se bataljoni nemačke vojske, a pod njihovim teškim i ravnomernim koracima odjekivala je kaldrma.
Naredbe, izgovorene nepoznatim, grlenim glasovima, odjekivale su pored kuća, naizgled mrtvih i pustih, a iza spuštenih kapaka ukućani su zurili u ove pobednike, koji su postali gospodari grada, imanja i života, po »ratnom pravu«. U svojim zamračenim sobama, stanovnici su bili izvan sebe kao kad izbiju poplave, veliki smrtonosni zemljotresi protiv kojih nikakva pamet ni snaga ništa ne mogu. Jer se taj isti osećaj javi svaki put kad se sruši utvrđeni poredak, kad nestane javne sigurnosti, kad sve ono što je bilo pod okriljem ljudskih ili prirodnih zakona ostane na milost i nemilost nesvesne i divlje snage. Zemljotres koji pod ruševinama kuća zatrpa čitav narod; razlivena reka koja nosi podavljene seljake s lešinama volova i gredama s krovova, ili slavom ovenčana vojska koja ubija sve što se brani, ili robi, koja pljačka u ime Sablje, a boga hvali uz riku topova— sve su to strahovite nesreće koje podriju svaku veru u Večnu Pravdu, svako pouzdanje o kome nam propovedaju, u zaštitu neba i u ljudski razum.
Maleni odredi vojnika kucali su na sva vrata, a zatim ostajali u kućama. Posle najezde došla je okupacija. Pobeđeni su sada morali pokazivati ljubazno lice pred pobediteljima.
Posle nekog vremena, kad nestade prvog straha, sve se ponovo utiša. Po mnogim kućama pruski oficir jeo je za stolom. Ponekad je bio i lepo odgojen, i iz učtivosti žalio je Francusku, i govorio da mu je mrsko što učestvuje u ovom ratu. Ukućani su mu bili zahvalni za takvo osećanje; a onda, ko zna, danas, sutra može im i zatrebati. Ako budu lepo s njim, daće im možda koga vojnika manje na hranu. A zašto i da vređaju nekog od koga potpuno zavise? To ne bi bila više hrabrost, nego luda neustrašivost. — A takva se neustrašivost ne ubraja više u mane ruanskih građana, kao u doba junačkih obrana koje su proslavile njihov grad. — Svet je najzad mislio, i tu se bez pogovora pozivao na urođenu francusku uglađenost, da u kući možete biti učtivi s neprijateljskim vojnikom, samo da se s njim ne bratimite na javnim mestima. Na ulici ih nisu poznavali, ali su u kući rado s njima razgovarali, i Nemac je, uveče, sve duže ostajao da se ogreje pored domaćeg ognjišta.
Grad je malo po malo dobijao svoj pređašnji izgled. Francuzi još nisu mnogo izlazili iz kuća, ali su ulicama vrveli pruski vojnici. Uostalom, ne bi se reklo da su oficiri plavih husara, koji su drsko zveketali svojim smrtonosnim sabljetinama po kaldrmi, pokazivali mnogo više prezira prema prostim građanima od oficira lovačkog puka, koji su godinu pre pili po istim kafanama.
Nešto je ipak lebdelo u zraku, nešto neopipljivo i nepoznato, neka tuđinska nepodnošljiva zapara, kao da se raširio neki zadah — zadah neprijateljske najezde. Uvukao se u stanove, raširio po trgovima, dao jelima drugi ukus, a vama utisak da ste na putu, vrlo daleko, u nekom divljem i opasnom plemenu
Pobednici su tražili novaca, mnogo novaca. Ljudi su uvek plaćali; bili su bogati, uostalom. Ali što je normandijski trgovac bogatiji, sve mu se manje daje, sve ga više boli najmanji delić imanja koji pređe u tuđe ruke.
Međutim, na dve, tri milje od grada, niz reku, oko Croisseta, Dieppedalla ili Biessarta,l ađari i ribari izvlačili su često iz vode naduven leš nekog Nemca u uniformi, koga je neko ubio nožem ili veštim udarom noge, ili mu kamenom smrskao glavu, ili ga prosto gurnuo s mosta. Rečni mulj je sahranjivao ove tajne, divljačke i opravdane osvete, ove nepoznate podvige, ove neme napade, koji su opasniji od bitaka po belom danu, a nemaju njihove slave.
Jer mržnja prema tuđinu naoruža uvek nekog ko je smion i spreman da umre za ideju.
Ali, iako su držali grad u neumoljivoj stezi, osvajači nisu izvršili nijednu od onih strahota koje su im pripisivali na njihovom pobedonosnom pohodu, te se ljudi oslobodiše, a nagon za trgovinom počne opet kopkati mesne trgovce. Neki su bili vezani krupnim poslovima za Havre, koji je držala francuska vojska, pa su hteli pokušati stići u tu luku idući kopnom do Dieppa a odatle lađom.
Pomoću nemačkih oficira, s kojima su se upoznali, dobiše od glavnog zapovednika potrebno odobrenje za odlazak.
Naručiše onda veliku diližansu s četiri konja, i kad se deset putnika upisaše kod vozača, odlučiše krenuti u utorak izjutra, pre svanuća, da bi se izbeglo svako skupljanje na ulici.
Od nekog se vremena zemlja već bila stvrdnula od mraza, a u ponedeljak, oko tri sata,veliki tamni oblaci sa severa navukoše sneg koji je padao bez prestanka celu veče i celu noć.
U četiri i po sata izjutra putnici se skupiše u dvorištu hotela »Normandija«, odakle sutrebali krenuti.
Bili su još sanjivi i cvokotali su od zime, uvijeni u ogrtače. Slabo su jedan drugog videli u mraku, a natrpali su bili na sebe toliko debele zimske odeće da su nalikovali na gojazne sveštenike u dugim reverendama. Ipak se dvojica poznaše, treći im priđe, i zapodenuše razgovor: — »Vodim i ženu« — reče jedan. — »I ja.« — »I ja.« — Prvi dodade: »Nećemo se vratiti u Rouen, a ako se Prusi približe Havru, preći ćemo u Englesku«. — Svi su imali iste namere, jer su im naravi bile slične.
Međutim, još nisu uprezali konje. Fenjerčić što ga je nosio konjušar pomaljao se ponekad iz jednih mračnih vrata i odmah iščezavao iza drugih. Konji su kopitima topotali o zemlju, ali se topot gubio u slami razastrtoj pod nogama, a u dnu konjušnice neko je sa životinjama govorio i psovao. Sitno zveckanje praporaca bilo je znak da se hamovi nameštaju; ovo zveckanje brzo se pretvori u jasno i neprekidno brujanje, koje se upravljalo pokretanju životinje, i koje je nekad prestajalo, pa opet počinjalo naglim trzajem, uz potmuli bat potkovanih kopita što su udarala u pod.
Vrata se naglo zatvoriše. Presta svaka buka. Promrzli putnici behu zaćutaei; stajali su nepomični i ukočeni.
Gusti rojevi belih snežnih pahuljica svetlucali su neprestano silazeći na zemlju; predmetima su skrivali oblike, a sve naokolo posipali ledenom mahovinom; i u mrtvoj tišini mirnoga grada koji je obamro pod zimskim pokrovom čulo se samo ovo nejasno, neodređeno, lepršavo šuštanje snega koji pada, šuštanje koje se više osećalo nego čulo, i kao neko kovitlanje lakih atoma ispunjavalo sav prostor, zastiralo celu zemlju.
Čovek s fenjerom opet se pojavi, vodeći za ular snuždenog konja kojemu se nije išlo. Namesti ga uz rudo, zakopča remenje, pa se dugo vrtio da pritegne celu opremu, jer je mogao raditi samo jednom rukom, a u drugoj je imao svetiljku. Kad je krenuo po drugog konja, opazi one ukočene putnike, pobelele od snega i reče im: — »Zašto se ne penjete u kola, bar glavu da sklonite?«
Nisu se, svakako, pre setili, a sad svi navališe. Ona trojica smestiše svoje žene u dno kola, pa se i oni popeše; zatim se i one druge neodređene i nejasne prilike namestiše bez reči na poslednjim mestima.
Noge im upadoše u slamu koja je bila razastrta po podu. Gospođe u dnu kola ponele su bile sa sobom male bakrene grejalice na ugalj, pa zapališe ove naprave, i neko vreme stadoše jedna drugoj poluglasno nabrajati sve njihove prednosti, ponavljajući stvari koje su im odavno bile poznate.
Najzad, kad su konji zapregnuti, i to šest mesto četiri, jer je trebalo povući po takvom vremenu, upita neko spolja: — »Jesu li svi ušli?« — Neko iznutra odgovori: — »Jesmo.«— I kola krenuše.
Odmicala su lagano, tako lagano da ste ih peške mogli prestići. Kotači su zapadali u sneg; kola su potmulo škripala; konji su se krzali, dahtali, pušili se; a ogromni kočijašev bič neprestano je pucketao, obletao sa svih strana, smotavao se i razmotavao kao tanka zmija, pa bi iznenada ošinuo nabrekle sapi koje bi se onda još žešće napregle.
Već se neosetno razdanjivalo. One lake snežne pahuljice, što ih je jedan putnik, čistokrvni Ruanac, usporedio s pamučnom kišom, nisu više padale. Mutna svetlost probijala se kroz guste i mračne debele oblake spram kojih se još jače blistala belina snežnih polja, gde bi se pojavio ili red visokih stabala zaodenutih injem, ili kolibica sa snežnom kukuljicom.
U kolima su radoznalo zagledali jedni u druge, pri tmurnoj svetlosti ove zore.
U dnu kola, na najboljim mestima, dremali su, jedno prema drugom, gospodin i gospođa Loiseau, vinski trgovci na veliko iz ulice Grand-Pont.
Nekada pomoćnik kod jednog gazde koji je propao, Loiseau je preuzeo njegovu trgovinui obogatio se. Prodavao je po vrlo jeftinoj ceni vrlo loša vina malim seoskim krčmarima, a za znance i prijatelje važio je kao prepredeni lopov, pravi Normanđanin, lukavac i veseljak.
Toliko je bio poznat i priznat kao prevarant da je jedne večeri, na prijemu u prefekturi, gospodin Tournel, pisac basni i lakih pesmica, zajedljiv i fin duh, priznata mesna veličina, predložio dremovnim damama da odigraju jednu partiju Loiseau vole;
1 dosetka je proletela kroz načelnikove salone, zatim prodrla u grad, i čitav mesec dana ceo kraj tresao se od smeha.
Loiseau je pored toga bio na glasu po svojim lakrdijama od svake ruke, svojim dobrim i lošim šalama; i kad god bi se o njemu povela reč, neko bi morao odmah dodati: »Baš je ovaj Loiseau pravi obešenjak.«
Bio je maloga rasta, trbušast, a nad trbuhom mu se rumenelo lice između prosedih zalizaka.
Visoka, snažna, otresita, grlata i brza u donošenju odluka, njegova žena bila je red i računica ove trgovačke kuće, koju je on oživljavao svojom veselom okretnošću.
Dostojanstveniji, jer je pripadao višoj kasti, pored njih se smestio gospodin Carré-Lamadon, krupna ličnost, koji je pravio odlične poslove s pamukom, bio vlasnik tri predionice, oficir Legije časti i član Glavnog saveta. Za sve vreme Carstva, ostao je šef blagonaklone opozicije, samo radi toga da naplati skuplje svoje pristupanje stranci protiv koje se borio, po njegovim vlastitim rečima, s puno dužnih obzira. Gospođa Carré-Lamadon, mnogo mlađa od svoga muža, služila je kao uteha oficirima iz dobrih porodica poslatim u ruanski garnizon.
Slatka, lepuškasta, umotana u krzna, smestila se naspram muža, a srce joj se paralo kad je gledala kakav je žalostan izgled kola iznutra.
Njeni susedi, grof i grofica Hubert de Bréville, kitili su se jednim od najstarijih i najdičnijih imena u Normandiji. Stari plemić, koji se tako i držao, grof se trudio da istakne, raznim doterivanjima, svoju prirođenu sličnost s kraljem Henrikom IV., od koga je, po jednom za porodicu slavnom predanju, zatrudnela jedna gospođa de Bréville, čiji je muž, za to djelo, postao grof i guverner jedne pokrajine.
Kolega gospodina Carré-Lamadoina u Glavnom savetu, grof Hubert, bio je predstavnik orleanističke stranke
2 za departman. Istorija njegove ženidbe s kćerkom jednog malog brodovlasnika iz Nantesa ostala je uvek pokrivena velom tajne. Ali, pošto je grofica imala gospodstveno držanje, umela primati u kući kao retko ko, a pronosilo se čak da ju je voleo jedan od sinova Louis-Philippa, sve plemstvo ju je obasipalo počastima, a njen salon bio je prvi u gradu, jedini u kome se održavala negdašnja galanterija, i u koji je bilo teško ući.
Imanje Brévillovih, sve u nekretninama, donosilo je, tako se pričalo, pet stotina hiljada livri prihoda.
Ovih se šest ličnosti nalazilo u gornjem delu kola i oni su bili predstavnici imućnog sveta, spokojnog i jakog, boljeg, priznatog društva koje ima veru i načela.
Pukim slučajem, sve su se žene desile na istoj klupi; grofica je još imala kao susede dve časne sestre koje su prebirale duge brojanice mrmljajući mnoge Očenaše i Zdravo Marije. Jedna je bila stara, nagrđena u licu boginjama kao da ju je neko kartečem zasuo ispod nosa. Druga, vrlo slabunjavo stvorenje, imala je lepu i bolešljivu glavu na sušičavim grudima, koje je razdirala ona vatrena vera što stvara mučenike i članove verskih sekti.
Naspram dve časne sestre, muškarac i žena privlačili su svačije poglede.
Muškarac je bio dobro poznata ličnost, demokrat Cornudet, strah i trepet otmjenog sveta. Dvadeset punih godina kvasi on svoju dugu riđu bradu u čašama piva svih demokratskih kafana. S bratijom i prijateljima spiskao je dosta lepo imanje koje je nasledio od oca, bivšeg slastičara, i iščekivao s nestrpljenjem Republiku da bi najzad dobio mesto koje je zaslužio tolikim revolucionarnim kafanskim troškovima. Na dan četvrtog
rujna 3 neko ga je možda nasamario, pa je poverovao da je postavljen za načelnika, ali kad je hteo da primi dužnost, služitelji, koji su sami ostali da gospodare, nisu ga hteli priznati i on se morao povući. Krasan čovek uostalom, bezazlen i uslužan, on se primio da organizuje obranu grada s revnošću kojoj nije bilo ravne. Pod njegovim rukovodstvom kopale su se rupe u ravnici, obarala mlada stabla u susednim šumama, postavljale zamke nasvim putevima, a kad se neprijatelj približio, zadovoljan ovim pripremama, hitro se povukao u pravcu grada. Nameravao je sada biti od koristi i Havru, gde će novi šančevi biti od potrebe.
Žena koja je sedela do njega, jedna od onih što ih zovu veselima, bila je čuvena po svojoj preranoj gojaznosti koja joj je donela nadimak Dunda. Mala, obla sa svih strana, pretila, naduvenih prstiju, stegnutih u zglobovima tako da su nalikovali na krunicu od kratkih kobasica; sjajne i zategnute kože, s ogromnim grudima koje se nadimahu pod haljinom, bila je ipak ukusan i tražen zalogaj, sa svežine koju je bilo milina pogledati. Lice joj je bilo rumena jabuka, pupoljak božura koji se sprema procvetati, a odozgo su gledala dva divna crna oka, osenčena dugim, gustim trepavicama koje su na njih padale; a niže, dražesna usko skrojena ustašca, vlažna za poljubac, sa sjajnim sićušnim zubićima.
Imala je uz to, tako se pričalo, i druge neocenjive osobine.
Čim je prepoznaše, poštene žene počeše šaputati, i reči »prostitutka«, »javna sablazan« čuše se tako glasno da se ona trgnula. Tada ona promeri svoje susede tako izazivačkim i drskim pogledom da se svima namah prekide reč, i svi otvoriše oči, osim Loiseaua kojiju je i dalje razdragano motrio.
Ali se uskoro nastavi razgovor između tri gospođe, koje je iznenada prisutnost ove cure prijateljski, gotovo prisno zbližila. Smatrale su za dužnost da kao u nekom snopu zbiju svoja supružanska dostojanstva pred ovom bestidnom bludnicom; jer zakonita ljubav gleda uvek s visine na svoju slobodnu posestrimu.
A ona tri muškarca, koje je zbližio nagon konzervativaca kad su videli Cornudeta, počeše pričati o novčanim stvarima s izvesnim prezirnim stavom prema siromasima. Grof Hubert govorio je o šteti koju su mu prouzrokovali Prusi, o gubitku koji će proizići od pokradene stoke i propale žetve, s pouzdanjem velikog vlastelina, desetorostrukog milionera, koga ove nevolje neće pritisnuti ni punu godinu dana. Gospodin je Carré-Lamadon pretrpeo velike štete u pamučnoj industriji, te se pobrinuo da pošalje u Englesku šest stotina hiljada franaka, da bi sačuvao nešto za crne dane. A Loiseau je bio udesio da francuskoj intendanturi proda sva loša vina što su mu ostala u podrumu, tako da mu je država dugovala ogromnu svotu koju je računao da će podići u Havru.
I sva bi trojica jedan dragog značajno i prijateljski pogledali. Iako iz različitih staleža, osećali su da su braća po novcu, da pripadaju loži onih koji imaju, koji zlatom zveckaju kad zavuku ruku u džep hlača.
Kola su odmicala tako sporo da do deset sati izjutra nisu prevalili ni četiri milje. Muškarci su tri puta silazili i išli peške uzbrdicom. Već su se počeli brinuti, jer je trebalo ručati u Tôtesu, a bojali su se sad da ni do večeri neće tamo stići. Svako je zagledao ne bi li spazio neku krčmu pored puta, kad se kola zaglaviše u jedan snežni namet, pa je trebalo dva sata da ih izvuku.
Glad je rasla, i već ih mučila; a nigde nikakve krčme ni vinare, jer su nastupanje Prusa i prolazak izgladnelih francuskih jedinica svakom trgovcu oduzeli volju za posao.
Gospoda se razleteše da donesu štogod za jelo sa seljačkih imanja pored puta, ali ne nađoše ni hleba, jer su nepoverljivi seljaci krili sve što imaju, iz straha da ih ne opljačkaju vojnici koji su, ostavši bez ijednog zalogaja, uzimali silom što god bi gde našli.
Oko jedan sat popodne, Loiseau glasno priznade da mu zaista krče creva od gladi. Svi su već duže vremena istu muku mučili; i od žestoke gladi, koja je sve više morila, svaki je razgovor umukao.
S vremena na vreme, neko bi zevnuo; drugi bi se odmah za njim poveo; i svi, redom,već kako su znali, prema svom karakteru, ponašanju i društvenom položaju, otvarali su usta bučno ili skromno zaklanjajući rukom razjapljenu rupu iz koje je izbijala para.
Dunda se, u više mahova, saginjala kao da traži nešto ispod suknje. Oklevala je za trenutak, zagledala susede, zatim se mirno uspravljala. Sva su lica bila bleda i paćenička.
Loiseau dade reč da bi platio hiljadu franaka za jednu šunčicu. Žena mu odmahnu rukom kao da se buni; zatim se umiri. Uvek ju je bolelo kad bi čula da se rasipa novac, i nije mogla razumeti da se neko može s tim i šaliti. — »Nema šta, nije mi dobro — reče grof — kako da se ne setim da uzmem štogod za jelo?« — Svako je to isto predbacivao samom sebi.
Cornudet je, međutim, poneo sa sobom punu tikvicu ruma; ponudi druge; svi hladno odbiše. Jedino Loiseau pristade povući dve, tri kapljice, i, kad vrati tikvicu, zahvali: —»Ipak je to dobro, ugreje vas i zavara vam glad.« — Alkohol ga oraspoloži i on predloži da urade kao na onoj maloj lađi iz pesme: da pojedu najmasnijeg putnika. Ovo zaobilazno ciljanje na Dundu ne svide se dobro odgojenom svetu. Niko ne odgovori; jedino se Cornudet malo nasmeši. Dve časne sestre behu prestale mrmljati svoje molitve i srukama uvučenim u svoje široke rukave sedele su nepomično, gledajući uporno u zemlju, svakako da bi nebu prinele za žrtvu patnje koje su im otud poslane.
Najzad, u tri sata, kad su bili usred jedne beskrajne ravnice, bez ijednog sela na vidiku, Dunda se brzo sagnu i izvuče ispod klupe golemu kotaricu pokrivenu belim ubrusom.
Najprije iz nje izvadi tanjurić od fajanse, pa lepu srebrnu čašu, i zatim veliku činiju sa dva isečena pileta u hladetini; a u kotarici su se videle i druge zamotane, lepe stvari, paštete, voće, razni slatkiši, koliko je dovoljno za tri dana putovanja, da ne bi morala da se truje po krčmama. Četiri grlića virila su između zamotanog jela. Ona uze jedno pileće krilce, i počne ga u slast da jesti s onim zemičkama što ih u Normandiji zovu »Régence«.
Svi su pogledi bili u nju uprti. Od mirisa koji se raširi, nozdrve se razvukoše, pljuvačka potokom pocuri na usta, a vilice se bolno pod ušima zategoše. Prezir gospođa prema ovoj devojčuri bio je okrutan, dolazila im je kao neka želja da je ubiju, da je izbace iz kola na sneg, i nju, i njenu čašu, i njenu kotaricu i sve njene namirnice.
A Loiseau je gutao očima činiju s piletinom. Pa reče: — »To je dobro, gospođa je bila pametnija od nas. Ima sveta koji uvek na sve misli.« — Ona mu se okrenu: — »Ako je po volji, gospodine? Nije lako od zore gladovati.« — On se pokloni: — »Boga mi, iskreni da budemo, neću odbiti, ne može se više izdržati. U ratu nema cifranja, je li tako, gospođo?« — I, obazrevši se na sve redom, dodade: — »Pravo je zadovoljstvo kad čovek u ovakvim trenucima naiđe na uslužne ljude.« — Raširi neke novine preko kolena da ne bi umrljao hlače i vrhom nožića što ga je uvek držao u džepu nabode jedan batak na kom se hladetina sjajila, rastrže ga zubima, zatim počne žvakati s tako očitim zadovolj-stvom da su svi u kolima iz očajanja duboko uzdahnuli.
A Dunda, poniznim i umilnim glasom, ponudi i časnim sestrama da se prihvate. One obadve smesta pristadoše, i ne dižući očiju počeše brzo jesti pošto su nešto promrmljale u znak zahvalnosti. Ni Cornudet ne odbi ponudu svoje susede, pa s redovnicama napraviše kao neki sto od novina koje raširiše preko kolena.
Usta su se neprekidno otvarala i zatvarala, gutala, mljackala, divljački proždirala. Loiseau se, u svome uglu, svojski mučio i šapatom nagovarao svoju ženu da se na njega ugleda. Ona se dugo opirala, ali joj zakrče creva, pa pristade. Tada njen muž, biranim rečima, zapita njihovu »divnu suputnicu« da li bi mu dopustila da ponudi jedan komadić gospođi Loiseau. Ona reče s ljubaznim osmehom: — »Ma nego šta, gospodine«, i pruži im činiju.
Nađoše se u nezgodi kad otvoriše prvu bocu bordoskog vina: imali su samo jednu čašu. Brisali su je i pili svi iz nje. Jedino Cornudet, da bi joj se ulaskao, usnama zahvati baš ono mesto koje je bilo još vlažno od usana njegove susede.
Tada, okruženi ljudima koji su jeli, gubeći dah od mirisa hrane, grof i grofica de Bréville i gospodin i gospođa Carré-Lamadon doživeše one grozne muke što nose ime Tantalovo. Odjednom se mladoj tvorničarevoj ženi ote uzdah na koji se svi okrenuše; bila je belja od snega; oči joj se sklopiše, glava klonu: bila se onesvestila. Njen muž, izvan sebe, preklinjao je svakog za pomoć. Svi su gubili prisutnost duha, kad starija časna sestra, pridržavajući joj glavu, uvuče između usana bolesnice Dundinu čašu i dade joj da proguta nekoliko kapi vina. Lepa gospođa počne se micati, otvori oči, nasloni se i izjavi iznemoglim glasom da se sada oseća vrlo dobro. A da joj se to ne bi ponovilo, redovnica je primora da ispije punu čašu bordoskog vina, i dodade: — »To je od gladi, ništa drugo.«
Tada Dunda, crveneći se smeteno, promuca gledajući ona četiri putnika što su od zore gladovala: — »Bože moj, kad bih smela ponuditi uvaženoj gospodi i gospođama...« Pa zaćuta bojeći se da ih ne uvredi. Loiseau prihvati: — »No, dođavola, u ovakvim prilikama svi smo braća i svi se moramo pomagati. Ded', ded', gospođe, bez ikakvih okolišanja, primite, nego šta! Ko zna da li ćemo i krova naći da prenoćimo? Kako smo krenuli, nećemo stići u Tôtes sutra pre ručka.« — Svi su oklevali, niko se nije usuđivao prvi reći »da«.
Ali grof preseče čvor. Okrenu se debeloj, postiđenoj devojci, i s visine, kako to dolikuje plemiću, reče joj: — »Primamo sa zahvalnošću, gospođo.«
Prvi je korak bio najteži. Čim su prešli Rubikon, svi svojski navališe. Isprazniše kotaricu.
Ostala je bila još pašteta od guščjih jetara, pašteta od ševina mesa, komad sušena jezika, nešto krasanskih krušaka, gruda ponlevečkog sira, kolačića i lončić kiselih krastavaca i luka, jer je Dunda, kao i sve žene, obožavala presne stvari.
Kad su već pojeli namirnice ovoj devojci, morali su s njom razgovarati. Zapodenuše, dakle, razgovor, uzdržljivo najpre, a posle je bivao sve prisniji kad videše da ona ima lepo držanje. Gospođe de Bréville i Carré-Lamadon, koje su znale sve propise lepog ponašanja, bile su ljubazne i pažljive. Naročito je grofica pokazala onu ljubaznu blagonaklonost vrlo visokih plemića koje nikakva veza ne može poniziti, i bila je krasna. Jedino je snažna gospođa Loiseau, koja je imala žandarsku dušu, ostala namrgođena, govorila malo i jela mnogo.
Razgovor, razume se, pređe i na rat. Pričali su o pruskim grozotama, o viteškim podvizima Francuza; svi ovi ljudi što su bežali odadoše priznanje tuđem junaštvu. Počeše brzo i sa ličnim doživljajima, i Dunda ispriča, s istinskim uzbuđenjem, s onom toplinomu govoru koju imaju ponekad žene kao ona kad hoće izraziti svoju prirodnu žestinu, kako je napustila Rouen: — »Iz početka sam mislila da ću moći ostati. Imala sam punu kuću namirnica, i više sam volela primiti na hranu nekog vojnika nego se potucati od nemila do nedraga. Ali kad sam videla te Pruse, bilo mi je da puknem! Krv mi je uzavrela od besa; i plakala sam od stida ceo dan. E, da sam muško, lako bih ja s njima! Gledala sam s prozora te debele svinje u šlemovima s onim njihovim šiljkom, i ceo bih im nameštaj pobacala na glavu da me služavka nije držala za ruke. Zatim mi dođoše na stan, i onda sam prvoga zgrabila za grkljan. Nije njih ništa teže zadaviti no druge ljude! I s onim bih ja svršila da me nisu za kosu povukli. Posle sam se morala kriti. A kad mi se ukazala prva prilika, otišla sam, kao što vidite.«
Svi joj toplo čestitaše. Porasla je u očima svojih suputnika koji se nisu pokazali tako odvažni; a Cornudetu, dok je govorila, titrao je u znak odobravanja blagonakloni apostolski osmeh; bio je kao sveštenik koji sluša vernika kako boga hvali, jer demokrate s dugom bradom prisvajaju monopol rodoljublja kao što ljudi u mantijama prisvajaju monopol vere. Kad na njega dođe red, on stane govoriti učenim tonom, svečano kao u proglasima koji su se svakodnevno lepili po zidovima, i završi jednim rečitim stavom kojim je majstorski pročešao onu »mrcinu Badingueta.«
4
No Dunda se naljuti, jer je bila bonapartistkinja. Postade crvenija od trešnje, a reči su joj zapinjale u grlu: — »Videla bih vas na njegovom mestu. Šta bi to bilo krasno, je l' de! A viste izdali toga čoveka, i niko drugi! Šta bi nam ostalo nego da bežimo iz Francuske kad bi u njoj vladali takvi mangupi!« — Cornudet, ne uzbuđujući se, smešio se prezirno i s visine, ali se osećalo da će pasti krupne reči; u to se umeša grof i s teškom mukom umirio vu razjarenu ženu, proglašujući zapovednički da se sva iskrena mišljenja moraju poštovati. Međutim grofica i tvorničarka, koje su gajile u duši slepu mržnju ljudi od reda prema Republici, i onu urođenu ljubav svih žena prema despotskim vladavinama koje se vole kititi perjanicama, osećale su da ih, koliko se god branile, privlači ova prostitutka koja ima toliko dostojanstva, a čiji su osećaji bili toliko slični njihovim.
Kotarica je bila prazna. Ispraznili su je bez muke njih desetoro, žaleći što nije veća. Razgovor se nastavi neko vreme, ali ipak ne tako živ otkad su završili s jelom.
Spuštala se noć, mrak se sve više hvatao, a i Dunda sa svim svojim salom stane drhtati od hladnoće, koja se više oseća za vreme probave. Tada joj gospođa de Bréville ponudi svoju grejalicu u kojoj su, od ujutro, više puta promenili ugalj, a ona odmah prihvati jer su joj noge bile promrzle. Gospođa Carré-Lamadon i gospođa Loiseau dadoše svoje grejalice časnim sestrama.
Kočijaš je bio upalio fenjere. Oni su jasno obasjavali zamagljenu paru iznad oznojenih konjskih sapi, i, s obe strane puta, sneg koji se, rekli biste, micao pod treperavim prelivima ove svetlosti.
Ništa se nije razaznavalo u kolima; ali odjednom nasta neka gužva između Dunde i Cornudeta; i Loiseau, čije je oko poniralo u mrak, učini se da vide čovjeka s velikom bradom kako se naglo trže, kao da ga je ntko tiho ali snažno munuo.
Sitne točkice zasvetlucaše se pred njima na putu. To je bio Tôtes. Putovali su punih jedanaest sati, a u četiri maha su se zadržali dva sata, da konji pojedu zobi i da odahnu —sve u svemu trinaest sati. Uđoše u mestance i zaustaviše se pred »Trgovačkim hotelom«.
Vrata se otvoriše. Na dobro poznati zveket putnici se stresoše; sablja je udarala po zemlji. Odmah se zatim neki Nemac razvika.
Iako su kola stajala, niko nije silazio, kao da će ih neko poubijati čim se pojave na izlazu. Tada priđe kočijaš s fenjerom u ruci koji odjednom osvetli, do u dno kola, dva reda prestravljenih lica s razjapljenim ustima i razrogačenim očima od iznenađenja i užasa.
Do kočijaša stajao je, sav osvetljen, nemački oficir, visok mladić, neobično vitak i plav, utegnut u uniformu kao devojka steznikom, a s naherenom niskom i sjajnom kapom, u kojoj je nalikovao na malog slugu iz kakvog engleskog hotela. Ogromni brci, s dugim plavim dlakama, u beskraj utanjeni s obe strane, koji su se završavali jednom jedinom plavom dlakom, tako tankom da joj se kraj nije mogao sagledati, pritiskivali su mu, rekli biste, uglove usta, i, zatežući obraz, stvarali na kraju usana jednu spuštenu boru.
Francuskim jezikom kakvim govore Alzašani on pozva putnike da izađu, rekavši im osornim glasom: — »Mislite li isići, kospoto i kospoče?«
Časne sestre prve poslušaše s pokornošću svetih devica naviknutih na svaku poniznost. Onda se pomoliše grof i grofica, iza njih tvorničar i njegova žena, zatim Loiseau, gurajući pred sobom svoju veliku polovinu. Stupajući nogom na tlo, reče oficiru: — »Dobar dan gospodine«, i to više iz opreznosti nego iz učtivosti. Naduven kao svaki svemoćan čovek, ovaj ga promeri i ne odgovori mu.
Dunda i Cornudet, iako su sedeli pored vrata, izađoše poslednji, držeći se ozbiljno i dostojanstveno pred neprijateljem. Debela cura starala se da se savlada i umiri, a demokrata glumačkim pokretom i malo drhtavom rukom cupkao svoju dugu riđu bradu. Hteli su ostati dostojanstveni, shvatajući da u ovakvim trenucima svak predstavlja pomalo svoju zemlju; i podjednako ozlojeđeni ljigavošću svojih saputnika, ona se starala da bude ponosnija od svojih suseda, poštenih žena, a on opet, osećajući da treba da pruži primer, hteo je celim svojim držanjem istrajati u buntovničkoj ulozi koju je započeo prekopavanjem cesta.
Uđoše u prostranu gostioničku kuhinju i Nemac, pošto je zatražio da pregleda dozvolu za odlazak koju je potpisao glavni zapovednik, a u kojoj je bilo označeno ime, opis i zanimanje svakog putnika, dugo se zagledao u sve njih redom, uspoređujući ih s uvedenim podacima.
Zatim reče osorno: — »Tobro«, i nestade ga.
Svi odahnuše. Bili su još gladni; naručiše večeru. Bilo je potrebno pola sata da se spremi; i, dok su dve služavke radile oko nje, odoše videti sobe. Sve su bile poredane duž dugog hodnika, a na njegovom su kraju bila staklena vrata s jednim poznatim brojem.
Kad htedoše sesti za večeru, pojavi se lično gostioničar. Bivši trgovac konjima, bio je podebeo, sipljiv čovek, kome je uvek šištalo, krčalo i balilo iz grla. Od oca je nasledio prezime Follenvie.
On zapita:
— Gospođica Elisabeth Rousset?
Dunda uzdrhta, okrenu se:
— To sam ja.
— Gospođice, pruski oficir želi s vama odmah razgovarati.
— Sa mnom?
— Da, s vama, ako ste vi gospođica Elisabeth Rousset.
Ona se zbuni, zamisli za trenutak, zatim reče odlučno:
— Moguće, ali ja ne idem.
Nagrnuše oko nje; svi su raspravljali i nagađali zbog čega je zove. Grof joj se primakne:
— Grešite, gospođo, jer time možete navući velike neprilike, ne samo sebi nego i svima saputnicima. Ne smete se nikad odupirati ljudima koji su jači. Svakako da ovaj korak ne može predstavljati nikakvu opasnost; treba se sigurno samo ispuniti neka formalnost.
Svi mu pomogoše; molbama, navaljivanjem, opomenama, uveriše je na kraju; jer su se svi bojali da se stvari ne zapletu kakvom nerazmišljenošću.
— Zbog vas ću to uraditi, da znate!
Grofica je uze za ruku.
— Zahvaljujemo vam.
Ona izađe. Čekali su je da sednu svi za večeru.
Svako je žalio što njega nisu pozvali mesto ove naprasite i srdite devojke, i u sebi je smišljao svakojake podlosti, ako na njega dođe red.
A ona se pojavi, posle desetak minuta, sva zaduhana, crvena od besa, izvan sebe. Siktala je: — »Svinja! Svinja jedna!
Svi se sleteše da vide šta se desilo, ali ona ni reči da kaže; a pošto je grof navaljivao, reče vrlo dostojanstveno: — »Ne, vas se ne tiče, ne mogu vam reći.«
Posedaše oko jedne duboke činije iz koje se širio miris kupusa. I pored sve uzbune, večera je protekla veselo. Jabukovača je bila dobra; pili su je bračni par Loiseau i časne sestre, iz štednje. Ostali su naručili vino, Cornudet je zatražio pivo. On je na svoj naročit način otvarao bocu, pravio penu prilikom točenja, naginjao čašu da bi bolje zagledao, zatim je uzdizao između svetiljke i očiju da bi istakao boju. Kad je pio, kao da mu je podrhtavala od miline velika brada, koja je imala iste prelive kao i omiljeni mu napitak; škiljio je očima da ne bi izgubio iz vida čašu, i nalikovao je na čoveka koji obavlja jedinu dužnost za koju je rođen. Reklo bi se da on nalazi neku vezu i neko srodstvo između dve velike strasti koje su mu ispunjavale ceo život: piva i revolucije; i nije mogao nikako uživati u jednom da ne misli na ono drugo.
Gospodin i gospođa Follenvie večerali su u dnu stola. Muž je stenjao kao neka razlupana lokomotiva, i bio toliko zadihan da nije mogao govoriti uz jelo; ali žena nije zatvarala usta. Ona ispriča svoje utiske o ulasku Prusa, kaza sve što su radili, što su rekli, a mrzila ih je, pre svega, jer su je stajali dosta novca, a, onda, što je imala dva sina u vojsci. Obraćala se naročito grofici, jer joj je laskalo što razgovara s tako visokom gospođom. Zatim je tiše govorila da bi ispričala nekakve škakljivije stvari, a muž ju je pokatkad prekidao: —»Bolje bi bilo da ćutiš, gospođo Follenvie.« — Ali ona se nije na to osvrtala, i dalje je pričala:
— »Jest, gospođo, ti ljudi, pa to jede samo krompir i svinjetinu, pa onda svinjetinu i krompir. A još bi čovek pomislio da su čisti. — Bože sačuvaj! — Da oprostite vi i vaš obraz, svuda se pogane. A onda da vidite kako se vežbaju satima i danima; skupe se svi na nekoj livadi: — pa ajd napred, ajd nazad, okreni ovamo, okreni onamo. — Ajde bar da obrađuju zemlju, ili grade puteve tamo u svojoj zemlji! — Ali neće, gospođo, vojska vam nije ni za šta korisna! A jadni narod ih hrani samo da nauče kako se ubija! — Ja sam, doduše, stara žena, bez škole, ali kad vidim kako od jutra do večeri muče sami sebe lupajući nogama, pomislim: — kako to da neki ljudi izmišljaju tolike pronalaske da budu korisni, a drugi se toliko zlopate da budu štetni! Zbilja, zar nije prokletstvo ubijati ljude, pa bili oni Prusi, ili Englezi, ili Poljaci, ili Francuzi? — Ako se osvetite nekome ko vam je naudio, ne valja, jer vas osude; ali ako nam decu kao divljač potamane puškama, to je dobro, jer onaj ko ih najviše pokosi dobije odlikovanje! — Nema šta, ja to neću nikada razumeti!«
Cornudet dodade svečano:
— »Rat je divljaštvo kad napadnete mirnog suseda; sveta je dužnost kad branite domovinu.«
Starica sagnu glavu:
— »Jest kad se branite, to je drugo; ali zar ne bi bilo bolje poubijati sve kraljeve koji to rade za svoju zabavu?«
Cornudetovo oko zasja, i on reče:
— »Bravo, građanko!«
Gospodin Carré-Lamadon duboko se zamisli. Iako su ga zanosile čuvene vojskovođe, zdrava pamet ove seljanke navede ga da jasno predstavi kakvo bi obilje u jednoj zemlji stvorile tolike nezaposlene, pa prema tome odveć skupe ruke, tolike snage koje troše a ne proizvode, kad bi se sve upotrebile za velike industrijske radove za čije su izvođenje potrebni vekovi.
U to Loiseau, ustajući sa svoga mesta, ode da tiho porazgovara s gostioničarom. Debeljko se smejao, kašljao, pljuvao; ogromni mu se trbuh tresao na šale njegovog suseda, pa kupi od njega i šest buradi bordoskog vina za proleće, kad Prusi budu otišli.
Odmah posle večere odoše svi na spavanje, jer su bili mrtvi umorni.
Međutim, Loiseau, koji nikad nije sedeo žmireći, posla ženu u krevet, pa stade provirivati i osluškivati kroz ključanicu, da bi nekako otkrio »tajne hodnika«, kako je on to nazivao.
Posle jednog sata otprilike, začu neko šuštanje, proviri brzo, i spazi Dundu koja je izgledala još zdepastija u noćnoj haljini od plavog kašmira, opšivenoj belim čipkama. U ruci je držala svećnjak i išla prema onom trbušastom broju u dnu hodnika. U to se jedna vrata sa strane odškrinuše, i kad se vraćala posle nekoliko časaka, Cornudet, u naramnicama, pođe za njom. Tiho su govorili, pa se zaustaviše. Izgledalo je da Dunda uporno brani ulaz u svoju sobu. Loiseau, na žalost, nije mogao razabrati ništa, ali pri kraju, kad počeše življe govoriti, uspe uhvatiti neke reči. Cornudet je žustro navaljivao. Govorio je:
— »Slušajte, baš ste glupi, šta vam to smeta?«
Ona je izgledala uvređena i odgovori mu:
— »Ne može, dragi moj, ima trenutaka kad se to ne radi, a onda, ovde bi to bila sramota.«
Bez sumnje, on nije shvatio, i zapita: zašto. Tada ona planu, i povika još glasnije:
— »Zašto? Zar ne razumiete zašto? Sad kad ima Prusa u kući, i možda u sobi do moje?«
On ne reče ništa. Ova patriotska stidljivost jedne bludnice koja se neće milovati blizu neprijatelja mora da mu je u srcu probudila uspavano dostojanstvo, jer se mačjim korakom odšunja u svoju sobu, pošto ju je samo poljubio.
Loiseau, raspaljen, ode od ključanice, poskoči po sobi, navuče noćnu svilenu kapu, podiže pokrivač pod kojim je ležala trupina njegove suputnice, razbudi je poljupcem šapćući joj: — »Voliš li me, milo moje?«
Onda se cela kuća umiri. Ali se uskoro zaori odnekud, iz nekog neodređenog pravca koji je mogao biti i podrum i tavan, snažno, jednoliko, ravnomerno hrkanje, potmulo i otegnuto mumljanje, s pravim ključanjem uzavrelog kotla. Gospodin Follenvie je spavao.
Pošto su bili odlučili krenuti sutradan u osam sati, svi se okupiše u kuhinji, ali su kola, čiji je krov bio pun snega, stršala sama u dvorištu, bez konja i bez kočijaša. Potražiše gauzaman u konjušnici, u senu, u sušama. Onda svi muškarci odlučiše prokrstariti mestom, pa izađoše. Nađoše se posle na trgu, na čijem je jednom kraju bila crkva, a s obe strane niske kuće, po kojima su se videli pruski vojnici. Prvi koga spaziše ljuštio je krompire. Drugi, malo dalje, prao je neku brijačnicu. Jedan opet, zarastao u bradu do očiju, ljubio je jednog derana koji je plakao i ljuljao ga na krilu ne bi li ga umirio; a debele seljanke čiji su muževi bili u »vojsci koja ratuje« znacima su pokazivale svojim poslušnim pobednicima koji posao da rade: da nacepaju drva, spreme čorbu, samelju kafu; jedan je čak prao veš svojoj gazdarici, sasvim iznemogloj starici.
Grof, u čudu, stade raspitkivati crkvenjaka . Stari crkveni sluga odgovori mu: »O! ovi nisu loši; kažu da ovo nisu Prusi. Oni su poizdalje; ne znam baš odakle; i svi su ostavili ženu i decu kući; i ne ratuje im se, ja vam kažem! Siguran sam da i na njihovom domu plaču za ljudima; a i njihovu će zemlju kao i našu zadesiti nečuvena beda. Ovde zasad nije još loše, jer ne nanose nikom zla i rade kao da su kod svoje kuće. Znate, gospodine, siroti ljudi moraju se pomagati... Veliki ratuju.
Cornudet, gnevan zbog tog srdačnog slaganja pobednika i pobeđenih, više je voleo zavući se u krčmu. Loiseau se našali: — »Umnožavaju stanovništvo.« Gospodin Carré-Lamadon se uozbilji: — »Popravljaju štete.« Ali kočijašu ni traga ni glasa. Najzad ga nađoše u seoskoj krčmi gde bratski pije s oficirovim posilnim. Grof ga opomenu:
— »Zar vam nismo naredili da upregnete za osam sati?
— Jeste, znam, samo su mi posle drukčije naredili.
— Kako drukčije?
— Da nikako ne uprežem.
— Ko vam je to naredio?
— Ko drugi nego pruski komandant.
— Zašto?
— Nemam pojma. Idite pa ga pitajte. Meni su naredili da ne uprežem. Tako vam je to.
— Je li vam on to lično rekao?
— Nije, gospodine, gostioničar mi je to naredio u njegovo ime.
— A kada to?— Sinoć, kad se spremao za spavanje.
Tri muškarca vratiše se vrlo uznemireni.
Potražiše gospodina Follenviea, ali služavka reče da gospodin, zbog sipnje, nikad ne ustaje pre deset sati. Čak je izričito naredio da ga ne smeju ranije probuditi, osim u slučaju požara.
Htedoše poći do oficira, ali to nije bilo nikako moguće, iako je stanovao u gostionici, jer je jedino gospodin Follenvie bio ovlašten da s njim govori o građanskim poslovima. Šta su mogli — no čekati. Žene se raziđoše po sobama da prekrate vreme raznim sitnicama.
Cornudet se namesti pored visokog kuhinjskog kamina u kojem se razgorela dobra vatra. Naredi da mu donesu iz kafane stočić, naruči vrč piva, izvadi lulu koja je kod demokrata uživala ugled gotovo kao on, kao da je služeći Cornudetu služila domovini. Bila je to krasna lula od morske pene, pušenjem divno doterana, pocrnela kao zubi njenog gazde, ali mirisna, povijena, sjajna, s rukom prirasla, a njegovu liku dopuna. I sedeo je nepomično, i piljio čas u vatru na ognjištu, čas u penu na vrhu svoje čaše; kad god bi ispio koji gutljaj, zadovoljno bi provlačio svoje duge mršave prste kroz dugu masnu kosu, a nosom bi usisao penu kojom su mu bili brci orošeni.
Loiseau, pod izgovorom da protegne malo noge, ode zaključiti koju pogodbu o prodajivina s mesnim trgovcima. Grof i tvorničar zapodenuše razgovor o politici. Predskazivali su veliku budućnost Francuskoj. Jedan se pouzdao u Orleance, drugi je očekivao nekog nepoznatog spasioca, junaka koji će se pojaviti kad sva nada bude izgubljena: jednog du Guesclina, možda Jeanne d'Arc, ili jednog novog Napoleona I.? Ah, da carević nije premlad! Cornudet je slušao i smešio se, kao čovek koji zna što sudbina nosi. Iz lule mu seširio miris po celoj kuhinji.
Kad je izbilo deset sati, pojavi se gospodin Follenvie. Brzo ga saleteše pitanjima; ali je on samo znao da dva, tri puta ponovi, bez ijedne izmene, ove reči: — Oficir mi je ovako rekao: »Gospodin Follenvie, zabranićete da se sutra uprežu kola za ove putnike. Ne smeju otputovati bez mog naređenja. Razumete. Ovo je jasno.«
Odlučiše onda da pođu do oficira. Grof mu posla svoju posetnicu, na kojoj gospodin Carré-Lamadon dodade svoje ime i sva svoja zvanja. Prus im poruči da će primiti njih dvojicu kad bude ručao, to jest oko jedan sat po podne.
Gospođe se vratiše iz soba i svi pomalo založiše, i pored nemira koji ih je obuzimao.
Dunda je izgledala bolesna i neobično zbunjena.
Završavali su kafu kad posilni dođe po gospodu.
Loiseau se pridruži dvojici prijavljenih; ali kad su pokušali da povedu i Cornudeta, da bi dali svečaniji izgled svome koraku, on ponosno izjavi da ne želi imati nikada nikakvih odnosa s Nemcima; i ponovno se namesti pored kamina, i naruči drugo pivo.
Ona trojica se popeše na sprat i uvedoše ih u najlepšu sobu u gostionici, gde ih oficir primi, izvaljen u naslonjač, s nogama spruženim na kamin, pušeći dugu porculansku lulu, u kućnom ogrtaču jarke boje, opljačkanu bez sumnje iz napuštenog stana nekog gazde koji nije imao ukusa. Ne ustade, ne otpozdravi im, ne pogleda ih. Bio je divan primerak neotesanosti koja je urođena vojniku pobedniku.
Posle nekog vremena odluči progovoriti:
— Šta šelite?
Grof na to reče:
— Želimo otputovati, gospodine.
— Ne moše.
— Smem li vas pitati za razlog te zabrane?
— Jer ne tam.
— Dopustite da vam, sa svim dužnim poštovanjem, skrenem pažnju da nam je vaš glavni zapovednik izdao dopuštenje za odlazak koje glasi za Dieppe; a mislim da nismo ništa uradili čime bismo zaslužili vašu strogost.
— Ne tam... Kotovo... Mošete izači.
Sva trojica se nakloniše i udaljiše.
Popodne je bilo očajno. Nisu mogli razumeti što hoće ovaj ćudljivi Nemac; i najčudnije misli vrzle su im se po glavi. Svi su se okupili u kuhinji, raspravljali u beskonačnost i uobražavali neverovatne stvari. Hteli su možda da ih zadrže kao taoce — ali u kakvom cilju? — da ih odvedu u zarobljeništvo? — ili, još pre, da zatraže od njih visoku otkupninu? Na tu pomisao obuze ih ludi strah. Oni najbogatiji najviše su se uplašili, jer videše već da će morati, za otkup svoga života, predati kese zlata u ruke ovog naduvenog vojnika. Mozgali su kakvu laž da izmisle u koju bi se poverovalo, kako da prikriju svoje bogatstvo, kako da se prometnu u siromahe, u puke siromahe. Loiseau otkopča lanac sa sata i strpa ga u džep. Noć koja se spuštala unese još više nemira. Upališe svetiljku, a pošto je bilo još dva sata do večere, gospođa Loiseau predloži da odigraju jednu partiju»trideset i jedan«. Prekratiće vreme. Prihvatiše. Pridruži im se čak i Cornudet, pošto je ugasio lulu iz učtivosti.
Grof promeša karte — podeli — Dunda dobi isprva trideset i jedan; i uskoro ih igra toliko obuze da su zaboravili na strah koji im se bio uvukao u duše. Ali Cornudet primeti da bračni par Loiseau sporazumno vara.
Kad su hteli sesti za večeru, gospodin Follenvie se opet pojavi, i reče sipljivim glasom:— »Pruski oficir pita da bi se gospođica Elisabeth Rousset predomislila.«
Dunda zasta kao ukopana, probledi kao krpa; zatim je crven obli odjednom, grlo joj sestegne, a reč zape. Najzad prasnu: — »Kažite tome gadu, toj svinji, toj pruskoj strvini, nikad ni za glavu; razuete li, nikad, nikad, nikad.«
Debeli gostioničar izađe. Tada se sjatiše oko Dunde, saleteše je pitanjima, i svi navališe da im otkrije tajnu svoje posete. Opirala se najpre, ali ogorčenje je savlada, i ona viknu:— »Šta me zove?... Šta me zove?... Zove me u krevet!« Toliko su se gnušali da joj niko ne zameri na ovim rečima. Cornudet lupi čašom stavljajući je na sto i razbi je. Svi uglas osudiše ovu gadnu vojničinu, obuzeti gnevom, ujedinjeni u otporu, kao da je svaki od njih morao s njom zajedno prineti tu žrtvu. Grof izjavi s gnušanjem da se ti ljudi ponašaju kao nekada barbari. Žene naročito izjaviše Dundi svoje odlučno i umiljato sažaljenje.Časne sestre, koje su izlazile samo kad se jelo, obarale su glavu i nisu progovorale.
Večeraše ipak pošto se stišao prvi bes; ali su malo govorili; bili su zamišljeni.
Gospođe se rano raziđoše; a muškarci, uz duvan, sedoše za karte i pozvaše gospodina Follenviea s namerom da vešto ispipaju što bi se moglo preduzeti da bi se savladao oficirov otpor. Ali on je mislio samo na igru, ništa nije slušao, niti odgovarao; neprestano je ponavljao: — »Pazite na igru, gospodo, na igru.« Bio je toliko zaokupljen da se zaboravio iskašljati, pa mu je u grudima pištalo kao u orguljama. Iz šištavih mu pluća izvijala se čitava skala sipnje od ozbiljnih i dubokih tonova do oštrih promuklih glasova mladoga petla koji hoće prokukurekati.
On čak ne htede ići na spavanje kad njegova žena, koju je obuzeo san, dođe po njega.
Ona pođe onda sama, jer je bila »jutarnja ptica«, uvek na nogama sa suncem, dok joj je čovek bio »večernja ptica«, uvek spreman provesti noć s prijateljima. On joj doviknu:— »Razmuti mi žumance i stavi ga pored vatre«, pa nastavi igru. Kad videše da neće iz njega ništa izvući, izjaviše da je vreme spavanju, i svako ode u svoj krevet.
Sutradan ustadoše opet dosta rano s nekom neodređenom nadom, s još većom željom da otputuju, sa strahom da će morati provesti još jedan dan u ovoj užasnoj maloj gostionici.
Nažalost, konji su još uvek ležali u konjušnici, a kočijaš kao da je propao u zemlju. Iz dosade, šetkali su neko vreme oko kola.
Ručak je protekao vrlo tužno; svi su nekako ohladneli prema Dundi, jer noć, koja je dobar savetnik, beše malo izmenila raspoloženje. Sada su bili gotovo kivni na ovu curu što nije krišom potražila Prusa, da svojim suputnicima, kad se probude, spremi ugodno iznenađenje. To je tako lako! Ko bi za to znao, uostalom? Mogla je sačuvati dostojanstvoi poručiti oficiru da se sažalila na njihovu nevolju. A za nju je to bila sitnica!
Ali niko te misli nije još ni sebi priznavao.
Posle podne, kad je već postalo neizdržljivo dosadno, grof predloži da iziđu u šetnju izvan sela. Svi se brižljivo umotaše i društvance krenu, osim Cornudeta, koji je više voleo ostati kraj vatre, i časnih sestara, koje su provodile sve slobodno vreme u crkvi ili kod sveštenika.
Hladnoća , koja je bila oštrija iz dana u dan, štipkala je nesmiljeno za nos i za uši; noge su toliko bolele da je svaki korak bio pravo mučenje; a kad im puče pred očima ravnica, učini im se tako grobno strahovita pod tom beskrajnom belinom, da im se duša sledila a srce steglo, pa se svi odmah vratiše.
Četiri su žene išle napred, tri muškarca iza njih, malo podalje.
Loiseau je shvatio položaj, pa odjednom zapita da li će ih ova »devojčura« još dugo zadržati u toj rupi. Uvek pažljiv, grof na to reče da ne mogu zahtevati od jedne žene da prinese tako tešku žrtvu, na koju treba sama da se odluči. Gospodin Carré-Lamadon primeti, ako Francuzi pređu u napad kod Dieppa, kao što se govori, do sudara bi moralo doći u samom Tôtesu. Ova primedba zabrinu onu drugu dvojicu. — »Kako bi bilo da peške izmaknemo« — reče Loiseau. Grof slegne ramenima: — »Kako možete na to i pomisliti, po ovolikom snegu, još sa ženama? A onda, odmah bi se dali u poteru za nama, pa nas uhvatili u tren oka i doveli kao zarobljenike, na milost i nemilost vojnika.«— Istinu je govorio; ućutaše.
Dame su razgovarale o haljinama; ali se osećalo da se nešto isprečilo između njih.
Odjednom, na kraju ulice, iskrsnu odnekud oficir. Na snegu koji je zatvarao vidik, ocrtavao se njegov vitki stas u uniformi. Razmicao je kolena kad je stupao, kako već idu vojnici koji se trude da ne uprljaju brižljivo očišćene čizme.
U prolazu on se pokloni damama, a prezirno pogleda muškarce koji su, uostalom, imali toliko dostojanstva da ga ne pozdrave, iako je Loiseau krenuo bio da se uhvati za šešir.
Dunda je pocrvenela do ušiju, a tri udate žene osećahu veliko poniženje što ih je taj vojnik sreo u društvu ove cure s kojom je tako slobodno postupao.
Povede se onda razgovor o njemu, o njegovoj spoljašnosti, o njegovu licu. Gospođa Carré-Lamadon, koja je upoznala mnogo oficira i mogla ih oceniti kao veštak, nađe da ovaj baš nimalo ne izgleda loše; ona je čak zažalila što nije Francuz, jer bi bio vrlo lep husarski oficir za kojim bi sigurno sve žene ludovale.
Kad se vratiše, nisu znali šta će od dosade. Počeše padati jetke reči povodom nekih sitnica. Večera, koja proteče u ćutnji, malo je trajala, pa svako ode u svoj krevet, u nadi da će spavanjem ubiti vreme.
Sutradan se skupiše, izmučena lica, a s očajanjem u srcu. Žene s Dundom nisu gotovo ni reči progovorile.
Odjeknu zvono s crkve. Bilo je to za krštenje. Debela devojka imala je jedno dete koje je dala na izdržavanje nekom seljaku u Yvetotu. Ni jednom ga na godinu nije viđala, a nikad ga se ni sećala nije; ali pomisao na dete koje će se sada krstiti probudi joj u srcu naglu i žestoku ljubav prema njenom rođenom detetu, i htela je pošto poto da prisustvuje obredu.
Čim je otišla, svi se zgledaše, zatim primakoše stolice, jer su ipak osećali da na kraju krajeva treba nešto preduzeti. Loiseau dođe na sretnu misao: da predlože oficiru da zadrži Dundu samu, a da pusti ostale da otputuju.
Gospodin Follenvie primi opet na sebe da preda ovu poruku, ali se vrati skoro odmah. Nemac, koji je poznavao ljudsku prirodu, izbacio ga je napolje. Njegova je odluka bila da ih sve zadrži dokle god mu se želja ne zadovolji.
Tada izbi prostačka narav gospođe Loiseau: — »Ne mislimo ipak ovde vekovati dok ne pomremo. Pošto je zanat ovoj drolji da to radi sa svakim, ne vidim kakvo pravo ima da jednog odbije a drugoga ne. Gle'te vi nje, molim vas, imala je posla sa svakim u Rouenu, čak i s kočijašima! Da, gospođo, s kočijašem iz prefekture! Znam ja to, kupuje on vino kod nas u dućanu. A sad, kad treba da nas izvuče iz neprilike, ta se slinavica pravi...! Ja mislim da se taj oficir vrlo dobro ponaša. On možda već dugo vremena posti; a ima nas ovde tri koje bi svakako više voleo. A eto, neće, zadovoljan je i onom što je svačija. Poštuje udate žene. Pomislite samo, on je tu gospodar. Trebalo je samo da kaže: »Hoću«, i danas silom zgrabi sa svojim vojnicima.«
Dve druge žene stresoše se malo. Oči lepe gospođe Carré-Lamadon zasijaše i bila je pomalo bleda, kao da je osećala da oficir nad njom već vrši nasilje.
Primakoše se i muškarci, koji su po strani razgovarali. Besan, Loiseau je htio »ovu bednicu« vezanih ruku i nogu predati neprijatelju. Ali grof, čije su tri generacije predaka bile ambasadori, a on imao lik pravog diplomata, bio je pristalica veštog postupanja: —»Treba je nagovoriti« — reče on.
I počeše se dogovarati.
Žene se zbiše, svi počeše tiše govoriti i svako se umeša u razgovor, dajući svoje mišljenje. Sve na pristojan način uostalom. Gospođe su naročito umele pronaći tako vešte obrte, tako divno utančane izraze, da bi kazale najškakljivije stvari. Stranac tu ne bi ništa razumeo, toliko su pazile da budu oprezne u govoru. Ali pošto laki sloj stida kojim je obavijena svaka žena iz visokog društva pokriva samo površinu, one su sada uživale u toj raskalašenoj igri, ludo se zabavljale, doista, osećajući se u svom elementu, baratajući po ljubavi požudno kao proždrljivi kuvar koji za drugog kuva večeru.
Veselost se sama po sebi vraćala, toliko im je to na kraju krajeva izgledalo zabavno. Grof je sipao malo smelije dosetke, ali tako vešto kazane da su se svi smešili. Loiseau izbaci nekoliko masnijih šala, na koje se niko ne uvredi; a svima je prisutnima bila neprestanou pameti misao koju je onako grubo izrazila njegova žena: »Pošto je to zanat ovoj devojčuri, zašto da odbije ovog a drugog ne?« Ljupka gospođa Carré-Lamadon kao da je čak mislila da bi na njenom mestu pristala radije s ovim nego s drugim.
Dugo su spremali opsadu, kao da se tiče nekog opkoljenog utvrđenja. Svaki je primio ulogu koju je imao odigrati, prihvatio razloge koje će navesti, poteze koje će preduzeti. Ugovoriše plan za napad, lukavstva koja će upotrebiti, i iznenadne prepade da bi prisililitu živu tvrđavu da primi neprijatelja u grad.
Cornudet se, međutim, držao po strani, kao da ga se cela stvar nije ništa ticala.
Toliko su se bili zaneli da ne čuše kad se Dunda vratila. Ali ih grof opomenu jednim tihim »pst«, pa svi pridigoše glave. Bila je tu. Ućutaše naglo, zbuniše se malo pa ne mogoše najpre zapodenuti s njom razgovor. Grofica, koja je bila veštija od ostalih u salonskom pretvaranju, zapita je: — »Je li bilo zanimljivo na tom krštenju?«
Debela devojka, još uzbuđena, ispriča sve potanko, i kakav je bio svet, i kako se ko držao, i kako je čak crkva izgledala. Pa dodade: — »Tako je to dobro pomoliti se ponekad.«
Međutim, gospođe se zadovoljiše da budu s njom ljubazne do ručka, ne bi li još više pridobile njeno poverenje i navele je da poslušno primi njihove savete.
Čim sedoše za sto, počeše poizdalje. Zapodenuše najpre razgovor o požrtvovanju uopšte. Navedoše primer iz staroga veka: Juditu i Holoferna, zatim, bez ikakva povoda, Lukreciju i Seksta, pa Kleopatru koja je propustila kroz svoju postelju sve neprijateljske vojskovođe, i tako ih primoravala na ropsku poniznost. I razvezaše tada neku fantastičnu priču, začetu u mašti ovih milionera i neznalica, kako su rimske građanke išle u Kapuu da u svom naručju uljuljkaju Hanibala, i s njim njegove doglavnike, i falange najamnika. Navedoše primere svih žena koje su zadržale osvajače, napravile od svog tela razbojište, sredstvo kojim su vladale, oružje, žena koje su svojim viteškim milovanjem savladale odvratna i mrska stvorenja, i svoju nevinost žrtvovale osveti i odanosti.
Govorili su čak ublaženim izrazima o onoj Engleskinji visoka roda koja je pustila da joj ubrizgaju jednu užasnu i prilepčivu bolest, da bi je prenela na Bonaparta, koji se pravim čudom spasio, jer ga je, u trenutku kobnog sastanka, izdala iznenada snaga.
I sve je to bilo ispričano na pristojan i umeren način, iz koga je ponekad izbijalo hotimično oduševljenje kadro da potakne na plemenito takmičenje.
Čovek je, posle svega tog, mogao poverovati da je jedina uloga žene na ovome svetu da večno žrtvuje svoju ličnost i da se neprestano predaje hirima raspuštenih vojnika.
Izgledalo je da časne sestre, utonule u duboke misli, ništa ne čuju. Dunda nije progovarala.
Celo to popodne ostaviše je da razmišlja. Ali, mesto da joj kažu »gospođo«, kao dotada, zvali su je naprosto »gospođice«, niko ne bi znao zašto, kao da su hteli da je u poštovanju do kog se bila popela spuste za jedan stepen niže, da je navedu da oseti svoj sramni položaj
Kad se služila čorba, pojavi se opet gospodin Follenvie i ponovi svoju rečenicu izgovorenu prošle večeri. — »Pruski oficir pita gospođicu Elisabeth Rouisset da li se predomislila.«
Dunda odgovori hladno: — »Nisam, gospodine.«
Ali za večerom savez poče slabiti. Loiseauu se izmakoše dve, tri neumesne rečenice. Svako je lupao glavu da bi pronašao nove primere, ali bez uspeha, a uto grofica, bez predomišljanja možda, a iz neke nejasne potrebe da crkvi poštu iskaže, zapita stariju časnu sestru o velikim delima iz života svetaca. A mnogi od njih učinili su takva dela kobajagi bila zločini u našim očima; ali crkva oprašta sve te prestupe kad su učinjeni u slavu božju, ili za dobro bližnjega. To je bio vrlo snažan dokaz; grofica ga iskoristi. Tada, bilo nekim prećutnim sporazumom, bilo iz nekog dodvoravanja, u kojem je veštak svako ko nosi crkveno odelo, bilo naprosto iz blažene ograničenosti, iz uslužne gluposti, starija časna sestra pridonese zaveri strahovitu potporu. Mislili su da je bojažljiva, ona ispade smela, govorljiva, žestoka. Ne buni nju pipava kazuistika; njena je doktrina izgledala kao gvozdena poluga; njena vera se nije nikad kolebala; njena savest nije bila nemirna. Smatrala je Abrahamovu žrtvu kao nešto sasvim jednostavno, jer bi ona odmah ubila i oca i majku na zapovest odozgo; i ništa, po njenom mišljenju, ne bi bilo nemilo Gospodu, ako je samo namera za pohvalu. Grofica, iskorištavajući sveti ugled svoje neočekivane saučesnice, navede je da pobožnim rečima razvije ono osnovno načelo morala: »Cilj opravdava sredstvo.«
Postavljala joj je pitanja.
— »Prema tome, časna sestro, vi mislite da su bogu svi putovi ugodni, i da on oprašta delo kad je pobuda čista?
— Ko da u to sumnja, gospođo? Radnju koja je sama po sebi za pokudu učini često pohvalnom misao koja je nadahne.«
I one su produžavale tako, raspravljajući o volji božjoj, pogađajući unapred njegove odluke, uplićući ga u stvari koje ga se, doista, nisu ticale.
Sve je to bilo uvijeno, vešto, pažljivo. Ali svaka reč svete devojke u širokoj kapi lomila je otpor gnevne milosnice. Zatim razgovor skrenu malo, žena s krunicama počne govoriti o zavodima svoga reda, o svojoj glavarici, o sebi, o ljupkoj susedi, dragoj sestri Saint-Nicéphori. Pozvali su ih u Havre da bi negovale u bolnicama stotine vojnika koji su oboleli od boginja. Opisivala je ove bednike i potanko pričala o njihovoj bolesti. I dok ih je nasred puta zadržala ćudljivost ovoga Prusa, mnogi Francuzi, koje bi one možda spasile, mogu umreti! Njena struka bila je negovanje vojnika; bila je na Krimu, u Italiji, u Aus-triji, i, dok je pričala tako o svojim ratnim pohodima, ona ispade odjednom kao jedna od onih redovnica što žive uz bubanj i trubu i koje kao da su stvorene da gaze po bojnim poljima, da prikupljaju ranjenike u jeku bitaka, i, bolje od starešine, da jednom rečju ukrote neobuzdane vojničine; prava časna sestra Ram-tam-tam čije je nagrđeno lice, s bezbroj rupa, davalo izgled ratne pustoši.
Niko posle nje nije progovorio, tako je utisak izgledao izvanredan.
Čim su večerali, svako se popne u svoju sobu, a svi su sišli sutradan tek kasno pred podne.
Ručak je protekao mirno. Čekalo se da seme bačeno dan pre proklija i donese plod.
Grofica predloži da izađu u šetnju popodne; tada grof, po dogovoru, uze pod ruku Dundu i zaostade s njom iza drugih.
Govorio je s njom onim prisnim, očinskim, malo prezirnim tonom, kojim se služe visoke ličnosti sa ženama ove vrste, zovući je: »drago moje dete«, gledajući je s visine svog društvenog položaja, svoje nesumnjive čestitosti. On odmah pređe na glavnu stvar:
— »Dakle, vi više volite da ostanete ovde, da budemo izloženi s vama zajedno svima neugodnostima koje bi došle posle neuspeha pruskih trupa, nego da pristanete na jednu od onih usluga što ste ih tako često činili u svom životu?«
Dunda ne odgovori ni reči.
On je postupao blago, uticao razlozima, obraćao se osećajima. Znao je ostati »gospodin grof«, a biti i galantan kad zatreba, polaskati joj, ukratko, biti ljubazan. Uznosio je uslugu koju će im učiniti, govorio o njihovoj zahvalnosti; zatim, odjednom, obrati joj se na ti: —»A onda da znaš, draga moja, imao bi se čime on i pohvaliti, jer tako lepih devojaka neće mnogo naći u svojoj zemlji.«
Dunda ne odgovori ni reči i pridruži se ostalima.
Čim se vratiše, popne se u svoju sobu i više se ne pojavi. Uznemirenost je bila na vrhuncu. Šta će sad uraditi? Šta će to biti nevolja ako se bude opirala!
Dođe vreme za večeru; uzalud su je čekali. U to se pojavi gospodin Follenvie i saopšti da gospođici Rousset nije dobro i da mogu početi s večerom. Svi naćuliše uši. Grof se primače gostioničaru i upita ga tiho: »Svršeno?« — »Da.« — Iz pristojnosti, on ništa ne reče svojim saputnicima, nego im samo klimnu glavom. Svi duboko odahnuše kao da im se neki teret svalio, a lica zasijaše od radosti. Loiseau uzviknu: — »E, brate, brate, brate, plaćam šampanjac ako ga ima u ovoj kući« — a gospođa Loiseau pretrnu kad se gostioničar vrati s četiri boce u rukama. Svi namah začevrljaše i zagalamiše; srca im se ispuniše nekom raskalašenom radošću. Grofu se učini da je gospođa Carré-Lamadon divna, tvor-ničar počne udvarati grofici. Razgovor postade živ, veseo, začinjen dosetkama.
Najednom, Loiseau, kriveći lice a dižući ruke, dreknu: — »Ćutite!« — Svi ućutaše, iznenađeni i gotovo zaplašeni. On tada naćuli uto, i mašući im obema rukama da ćute, zagleda se u tavan, prislušnu opet, i, glasom kojim obično govori, dodade: — »Umirite se, sve je u redu.«
Nisu hteli odmah da shvate, ali im ubrzo pređe osmeh preko lica:
Četvrt sata kasnije on izvede istu lakrdiju, i često ju je ponavljao u toku večeri; usto se pravio da razgovara s nekim na gornjem spratu, dajući mu dvosmislene savete koji su mirisali na duhovitost trgovačkog putnika. Na mahove bi uzeo tužan izraz i uzdahnuo: —»Siroto devojče;« — ili bi promumljao besno kroz zube: — »Hulja pruska, uf!« — Ponekad opet, kad na to niko više nije mislio, gromko bi nekoliko puta uzviknuo: — »Dosta! dosta!« — i dodao, kao za sebe: — »Samo da nam se živa vrati; da mu ne umre, bedniku!«
Iako su ove šale bile očajno neukusne, zabavljale su i nisu nikog vređale, jer osetljivost kao i sve drugo zavisi od sredine, a atmosfera koja se malo po malo oko njih stvorila bila je zasićena raskalašenim mislima.
Pri kraju večere, uz kolače, počeše i žene praviti duhovite i diskretne aluzije. Oči su se sijale; mnogo se pilo. Grof, koji je znao sačuvati svoje ozbiljno dostojanstveno držanje i kad zastrani, usporedi njihov položaj, i to se upoređenje svima dopade, sa svršetkom zimovanja na polu i radošću brodolomaca kad im se otvori put prema jugu.
Loiseau, prihvatajući misao, diže se, s čašom šampanjca u ruci: »Pijem za naše oslobođenje!« — Svi ustadoše; odgovoriše mu usklicima. Čak i dve časne sestre, na navaljivanje dama, pristadoše okvasiti usne tim penušavim vinom koje nisu nikad okusile. Primetiše da je to nalik na limunadu sa sodom, ali da je ipak lepše
Loiseau izrazi ukratko raspoloženje.
— Šteta što nemamo klavir, mogli bismo odigrati četvorku.
Cornudet nije progovarao, niti se s mesta pomakao; izgledao je čak zaokupljen vrlo ozbiljnim mislima, a čupkao je ponekad, ljutito, svoju veliku bradu, kao da je hteo još više da je izduži. Najzad, oko ponoći, kad su se hteli rastati, Loiseau, koji se teturao, potapša ga iznenada po trbuhu, i reče mu zaplićući jezikom: — »Nešto ste na kratko večeras nasađeni; ništa ne progovarate, građanine?« — A Cornudet naglo diže glavu, premeri celo društvo srditim i strašnim pogledom: — »Svima vam kažem da ste učinili jednu podlost!« — Ustade, dođe do vrata, ponovi još jednom: »Podlost!« i nestade ga. Bili su najpre kao da ih je vodom polio. Zabezeknut, Loiseau se glupo zablenu, ali se brzo snađe, pa, odjednom, stade se kriviti od smeha i ponavljati: — »Kiselo je grožđe,brate, kiselo.« — Pošto ga nisu razumeli, on im ispriča »tajne hodnika«. Zavlada opet bučno raspoloženje. Gospođe su se kao lude zabavljale. Grof i gospodin Carré-Lamadon plakali su od smeha. Nisu mogli verovati.
— Kako! Jeste li sigurni? Hteo je...
— Kad vam kažem da sam video svojim očima.
— I ona nije pristala...
— Jer je Prus bio u sobi do njene.
— Je li moguće?
— Kunem vam se.
Grof se gušio od smeha. Industrijalac se hvatao obema rukama za trbuh. Loiseau je na-stavio:
— »I, razume se, večeras mu nije do šale, ama nikako.«
I počeše se opet smejati, iznemogli gušeći se od smejeha.
Na to se raziđoše. Ali gospođa Loiseau, koja je pripadala rodu kopriva, primeti svome mužu, kad su hteli da legnu, da se »ona čangrizavka«, ona mala Carré-Lamadon, kiselo smejala cele večeri:
— »Znaš, kad neka luduje za uniformom, njoj je, veruj mi, svejedno da li je to francuska ili pruska. Zar to nije do boga plakati!«
I cele se bogovetne noći raznosilo po mraku hodnika, slično treperenju, neko lako šuštanje, jedva osetno, nalik na dahtanje, ili kao da neko bos hoda na prstima, ili da nešto nečujno škripi. Zaspali su vrlo kasno, svakako, jer je tanak mlaz svetlosti izbijao zadugo ispod vrata. Tako deluje šampanjac; kažu da on razbije san.
Sutradan, sneg je blistao na jasnom zimskom suncu. Diližansa na kraju upregnuta, čekala je pred vratima, a jato belih golubova, koji su se šepurili u svom elom perju, crvenih očiju i s crnom pegom u sredini, šetalo se dostojanstveno između nogu šest konja, i tražilo hranu po zadimljenim balegama koje su rasturali.
Uvijen u ovčji kožuh, kočijaš je pušio lulu na svom sedištu, a putnici, ozareni, brzo su umotavali namirnice za put koji im je još preostajao.
Čekah su samo Dundu. I ona se pojavi.
Izgledala je malo zbunjena, postiđena; priđe brzo svojim saputnicima, a oni svi, odjednom, okrenuše glave kao da je nisu primetili. Grof dostojanstveno uze pod ruku svoju ženu i udalji je od tog nečistog dodira.
Dunda zastade, preneražena; pa, pribravši svu svoju hrabrost, oslovi tvorničarevu ženu jednim ponizno prošaptanim »dobar dan, gospođo.« Ona samo lagano i drsko klimnu glavom, a iz pogleda joj sevnu izraz uvređenog poštenja. Svi su izgledali u poslu, a držali su se od nje podalje kao da je donela neku zarazu u suknji. Zatim pohitaše u kola;ona stiže sama, poslednja, i sede tiho na isto mesto gde je sedela u prvom delu puta.
Pravili su se da je ne vide, da je ne poznaju; a gospođa Loiseau, promatrajući je s gnušanjem izdaleka, reče šapatom svome mužu: — »Sreća što nisam pored nje.«
Teška se kola zadrmaše, i krenuše ponovo na put.
Iz početka su svi ćutali. Dunda se nije usuđivala dignuti oči. Osećala je kako gnev prema svima svojim susedima, tako i poniženje što je popustila, što ju je uprljao svojim poljupcima ovaj Prus u čije su je naručje licemerno gurnuli.
Ali grofica, obraćajući se gospođi Carré-Lamadon, prekide uskoro mučnu ćutnju.
— »Mislim da poznajete gospođu d'Etrelles?
— Da, prijateljice smo.
— Što je to divna žena!
— Prekrasna! Retka priroda, vrlo obrazovana uostalom, a umetnica do srži; divno peva, a savršeno crta.«
Tvorničar je razgovarao s grofom, a kroz tresak stakla na prozoru izbijala je poneka reč: »kupon — rok — premija — termin.«
Loiseau, koji je ukrao stare igrače karte iz krčme, što su se zamastile vukući se pet godina po prljavim stolovima, udari u jednu partiju sa ženom.
Časne sestre izvukoše duge krunice koje su visile o pojasu, prekrstiše se u jedan mah, a usne im se počeše brzo micati, žureći se sve više, ubrzavajući naglo svoje nejasno mrmljanje kao da se utrkuju u molitvi; a s vremena na vreme celivale su jednu medaljicu, krsteći se opet, zatim su iznova počinjale svoje brzo i neprekidno gunđanje.
Cornudet je bio zamišljen, sedeo je nepomično.
Posle tri sata putovanja, Loiseau skupi karte, i reče:— »Izgladnelo se!«
Tada njegova žena skide jedan zavežljaj utegnut konopom i izvadi iz njega komad hladne teletine. Raseče ga kako valja na tanke a čvrste kriške, i oboje počeše jesti.
— »Kako bi bilo da i mi to uradimo?« — reče grofica. Pristadoše, i ona odmota namirnice koje su spremila dva bračna para. U jednom od onih izduženih ćupova sa zecom od fajansa na poklopcu, oznakom da ispod njega leži zečja pašteta, bili su razni mesnati proizvodi, ukusni, s belim potocima slanine koji su tekli kroz smeđe meso divljači, a uz to i drugog iseckanog mesa. Na masnoj površini jednog lepog koluta grijerskog sira, umotanog u novine, bilo se zalepilo»sitne vesti«.
Časne sestre odmotaše debelu kobasicu koja je mirisala na beli luk; a Cornudet, pošto je istovremeno obe ruke zavukao u prostrane džepove svoga širokog kaputa, izvadi iz jednog četiri tvrdo kuvana jaja, a iz drugog okrajak hleba. Oljušti jaja, baci ljuske pod noge na slamu, i počne zagrizati, a po velikoj bradi rasipale su se mrve svetlog žumance takoje su u njoj izgledale kao zvezde.
U žurbi i zbunjenosti, Dunda nije mogla ni na šta misliti kad je ustala; sad je gledala, u očajanju, gušeći se od besa, ove ljude koji su mirno jeli. Najpre se sva zgrči od srdžbe koja ju je razdirala, i otvori usta da im, s bujicom pogrda koje su navirale, kaže sve što su zaslužili; ali nije mogla govoriti, toliko ju je očajanje steglo za grlo.
Niko je nije gledao, niti mislio na nju. Osećala je da je okružena prezirom ovih poštenih nitkova koji su je najpre prineli na žrtvu, a onda odgurnuli, kao neku prljavu i nepotrebnu stvar. Seti se tada svoje velike kotarice lepih stvari što su joj lakomo požderali, svoja dva pileta koja su se sijala u hladetini, svojih pašteta, svojih krušaka, svoje četiri boce bordoskog vina; i pošto joj jed odjednom popusti, kao kad pukne suviše zategnuta struna, dođe joj da zaplače. Strahovito se napregnu, ukruti, gutajući jecaje kao neko dete, ali su suze nadolazile, blistale se na ivici kapaka, i brzo se dve krupne kaplje otkidoše iz očiju i skotrljaše lagano niz obraze. Druge za njima brže potekoše, cureći kao vodene kapi što se sa neke stene cede, i padajući ravnomerno na njene oble ispupčene grudi. U nadi da je neće videti, ukipila se, ne mičući očima, ukočena i bleda lica.
Ali grofica to primijeti i dade znak svome mužu. On slegnu ramenima kao da veli: »Šta ćete, nisam ja kriv.« Gospođa Loiseau se nasmeja u sebi, likujući, i prošaputa: »Oplakuje svoju sramotu.«
Dve časne sestre se behu opet počele moliti, pošto su uvile u papir ostatak kobasice.
Onda Cornudet, da bi mu se bolje svarila jaja, pruži svoje duge noge pod klupu s druge strane, izvali se, prekrsti ruke, nasmeši se kao čovek koji je pronašao neku zgodnu podvalu, i počne zviždati Marseljezu.
Sva se lica natmuriše. Ova pesma nije se, sigurno, dopadala njegovim susedima. Uznemiriše se, razdražiše, i izgledali su kao ljudi koji su spremni zaurlikati poput psa kad čuje vergl. On to primeti, i više ne prestade. Ponekad bi čak i reči zapevušio:
Milino sveta domovine,
Osnaži osvetnički boj,
A ko za tebe rado gine,
Slobodo draga, uza nj stoj!5
Izmicali su brže, jer je sneg pod nogama bio tvrđi; i sve do Dieppa, za vreme dugih, tmurnih sati vožnje, dok su se truckali po putu, u sutonu koji se spuštao, pa u dubokoj pomrčini kola, on je nastavljao, s nekom divljom upornošću, svoje osvetničko i jednolično zviždukanje, naterujući zamorene i razdražene putnike da prate pevanje s kraja na kraj, da se priete svake reči koju su nadovezali na takt koji uz nju ide.
A Dunda je neprekidno plakala; i katkada neki jecaj, koji nije mogla prigušiti, probio bi se, između napeva, u pomrčinu noći.
1880
____________________________
1. Igra reči: Loiseau vole i L'aiseau vole jednako se izgovara, ali prvo znači »Loiseau krade«, a drugo »ptica leti
2. Konzervativna, desničarska monarhistička stranka, nastala za Revolucije, koja je zastupala i neke liberalne stavove. Pristaše su dinastije Orleans i kralja Louisa Philippa koji je francuskom vla-dao 1830-1848.
3. Dan proglašenja Republike godine 1870
4. Pogrdni nadimak Napoleona III.
