Nikolaj Vasiljevič Gogolj,

Niko ne može shvatiti Gogolja. Sve u vezi s njim je nepojmljivo, od početka do kraja. Ništa se ne može sklopiti iz njegovih pojedinačnih karakternih crta. Čak je i Ljermontova lakše zamisliti: agresivan, kurčevit husar... A Gogolj je nemoguć. I on nikada neće biti shvaćen (Ana Ahmatova)

Mrtve duse


Mračno je i skromno porijeklo našega junaka. Roditelji su mu bili plemići, nasljedni ili lični – bog bi ga znao. Licem nije nalikovao na njih: barem je rođakinja, oniska, omalena žena, gedžava, kako se obično veli, uzela dijete na ruke i uzviknula: “Nije nimalo ispao onakav kakav sam ja mislila! Trebao se umetnuti na babu s materine strane, kao što bi najbolje i bilo, a on se rodio naprosto, kako kaže poslova: ni na majku, ni na oca, neg' na ujku prekomorca.”

Život ga je pogledao u početku nekako kiselo, nemilo, kroz neki mutni prozorčić, zameten snijegom; niti je imao prijatelja, niti druga u djetinjstvu! Mala sobica s malim prozorčićima koji se ne otvaraju ni zimi ni ljeti; otac, bolestan čovjek, u dugu kaputu postavljenu jagnjećim kožicama, u pletenim papučama obuvenim na golu nogu, koji neprestano hoda po sobi, uzdiše i pljuje u pljuvačnicu u kutu; vječno sjedenje na klupi s perom u ruci, s tintom na prstima, pa i na usnama; vječna upozorenja pred očima: “Ne laži, slušaj starije i nosi krepost u srcu”; vječno struganje i klopotanje papučama po sobi, poznati, ali svagda opori glas: “Opet si se uzobješenjačio!” što se oziva kad dječaku dodije jednolični rad, pa on prikrpi slovu kakvu kovrčicu ili rep i dovijeka poznati, svagda neprijatni osjećaj kad mu odmah iza tih riječi kraj od uha jako bolno zavrnu nokti dugih prsta, ispruženih odostrag; to je blijeda slika njegova prvog djetinjstva o kojem je tek uščuvao blijedu uspomenu.

Ali u životu se sve mijenja brzo i živo: i jednoga dana, kad je prvi put sinulo proljetno sunce i potoci se razlili, uzeo otac sina i odvezao se s njim na taljigama koje je vuklo pjegavo doratasto kljuse, poznatog u konjskih trgovaca pod imenom svrake; tjerao ga je kočijaš, mali grbonja, otac jedine kmetovske obitelji koju je imao Čičikovljev otac, pa je on vršio gotovo sve službe u kući. Vukli se oni na svraci dulje od poldrug dana; putem su noćivali, prelazili rijeku, zalagali hladnu gibanicu i pečenu ovnovinu, i tek se trećega dana dokopali grada. Pred dječakom sinuše nenadanim sjajem gradske ulice, tako da je morao na nekoliko časaka zinuti. Onda se svraka skupa sa taljigama uvalila u jamu kojom je započinjala tijesna uličica, sasvim položena i zatrpana kalom; dugo se ona tamo upinjala iz sve sile i prebirala nogama, podbadana i od grbavca i od samog gospodara, te ih naposlijetku odvukla u malo dvorište, na obronku gdje su bile dvije rascvale jabuke pred starom kućom, a iza nje nizak, maljucan vrtić koji se sastojao samo od brekinje i zove i drvenoga kućerka pokrivenoga šindrom, s uskim, mutnim prozorcem.

Tu im je stanovala rođakinja, nemoćna starica koja je ipak još odlazila svako jutro na trg i nakon toga sušila kraj samovara svoje čarape; dječaka ona pomilovala po obrazu i poveselila mu se punoći. Tu će on ostati i pohađati svaki dan gradsku školu. Otac mu prenoćio, a sutradan krenuo na put. Na rastanku nisu roditelju potekle suze iz očiju; dao on pol rublja u bakru, za troškarenje i za slatkiše, a što je kudikamo važnije, umnu pouku: “Pazi, Pavluša: uči, ne vraguj i ne obješenjači se, a nadasve – ugađaj učiteljima i starješinama. Ako budeš ugađao starješini, onda makar i ne uspio u nauci i makar ti bog ne dao dara, ti ćeš napredovati i sve ćeš preteći. S drugovima se ne druži: oni te neće dobru naučiti; a ako već bude, druži se s onima koji su bogatiji da ti prigodice mogu koristiti. Ne gosti i ne časti nikoga, nego se bolje vladaj tako da tebe goste, a najviše čuvaj i zgrći kopjejku: ta je stvar pouzdanija od svega na svijetu. Drug ili prijatelj će te prevariti i prvi će te u nevolji izdati, a kopjejka te neće izdati ma u kakvoj nevolji bio. Sve ćeš izraditi i sve ćeš na svijetu probiti kopjejkom.”

Pošto je dao tu pouku, rastao se otac sa sinom i opet se na svojoj svraci odvukao kući, i nikad ga više nije vidio otad; ali riječi su mu pouke duboko zaronile u dušu.



_____________

Iz pripovetke Šinjel



Čim bi došao kući, odmah bi seo za sto i pokušao brzo šči, pojeo komad govedine s lukom, ali ne osećajući miris jela; jeo je i muve, i sve drugo što bi Bog dao da se u taj čas nađe u jelu. Čim bi osetio da se najeo, ustao bi od stola, uzeo mastilo i počeo prepisivati akta koja je doneo kući. Ako nije bilo akata za prepisivanje, pravio je iz ličnog zadovoljstva kopiju nekog akta za sebe, naročito ako je bio značajan, ne po lepoti stila, nego po tome što se upućuje kakvoj novoj ili važnoj ličnosti.

Čak i u vreme kada petrogradsko sivo nebo izgubi potpuno sjaj, i kada je činovnički svet već ručao i nasitio se kako je ko mogao prema veličini plate i apetitu, kada su se svi malo odmorili od škripe pera u kancelariji, od žurbe, svojih i tuđih poslova, i svega onoga što bez potrebe i u većoj količini no što treba govori sam sebi neumorni čovek; kad činovnici žure da u uživanju provedu ostatak vremena: bogatiji idu u pozorište, neki šetaju i po izlozima gledaju šešire, neki idu na večernju zabavu, gde protraće vreme u laskanju kakvoj doteranoj devojci, zvezdi kakvoga malog činovničkog kruga; neko opet - i to se događa najčešće - ide prosto svome drugu na četvrti ili treći sprat, u njegove dve manje sobe s predsobljem ili kuhinjom, ali s pretenzijama da su otmene, jer je tu neka lampa, ili druga stvarčica za koje je domaćin žrtvovao mnogo, odrekao se jela, razonode; rečju, čak i onda kad su se svi činovnici razilazili po malim stanovima svojih prijatelja da poigraju karata, da popiju koju čašu s jevtinim dvopekom, kad zabacuju glave uvlačeći dim iz dugačkih čibuka, prepričavajući kakvu spletku zalutalu iz višega društva, o kojemu ruski čovek uvek i u svakom raspoloženju voli da govori, ili prepričavajući, u nedostatku predmeta za razgovor, večnu anegdotu o komandantu kome su došli da jave da je na Falkonetovom spomeniku konju odrezan rep; ukratko, i kad se svi i svako brinu samo kako će se razonoditi, Akakije Akakijevič nije se odavao nikakvim razonadama. Niko nije mogao reći da ga je kad bilo ko video na nekom večernjem veselju. Napisavši se do mile volje, legao bi da spava smešeći se unapred pri pomisli na sutrašnji dan - i sutra će Bog poslati štogod za prepisivanje. Tako je proticao miran život čoveka koji je uz platu od četiri stotine umeo biti zadovoljan svojom sudbinom, tako bi tekao taj život možda do duboke starosti, da nema raznih nevolja rasutih po životnom putu ne samo titularnih nego i tajnih, pravih, i dvorskih, i raznih drugih savetnika, i takvih koji ne daju nikome savete i ni od koga ih ne primaju.

_____________________________________________

U odelu... ali bolje da ne imenujemo u kojem odelu.
Nema ništa mržega od svih mogućih odela, pukova, kancelarija i uopšte svakovrsnih službenih ustanova. Sad već svaki čestit čovek drži da se u njegovoj osobi vređa celo društvo.
Sasvim nedavno je, kažu, stigla molba nekoga kotarskog upravitelja policije, ne sećam se iz kog grada, u kojoj on jasno izlaže da se krnji ugled državnih ustanova i da se njegovo sveto ime upotrebljava apsolutno uzalud. A u dokaz toga priložio je molbi pregolem svezak nekakve romantične umotvorine, u kojoj se na svakoj desetoj stranici pojavljuje kotarski upravitelj policije pa još uz to na nekim mestima u potpuno pijanu stanju. Zato, da izbegnemo svakojake neprilike, bolje da odelo, o kojem se ovde radi, jednostavno nazovemo nekim odelom. Dakle, u nekom odelu služio je neki činovnik, baš se ne bi moglo reći da je bio osobito naočit činovnik, oniska stasa, malko kozičav, malko riđokos, naoko čak i malko slabovid, s malom ćelom povrh čela, s borama na oba obraza i boje lica koju zovu hemoroidalnom ... Eh, šta ćemo, kriva je petrogradska klima. Što se tiče čina (jer kod nas se pre svega mora objaviti čin), on je bio, što se naziva večni tituralni savetnik, koga su, kako je poznato, do mile volje smehu i šalama izvrgli razni pisci, što imaju pohvalnu naviku da se okomljuju na one koji ne mogu gristi. Prezime je tomu činovniku bilo Bašmačkin. Već se po samom tom prezimenu vidi da je ono nekoć nastalo od papuče; ali kada, u koje vreme i na kakav je način nastalo od papuče, o tome se ništa ne zna. I otac i ded, pa čak šurjak, i svi potpuni Bašmačkini, hodali su u čizmama, na kojima su do tri puta u godini obnavljali potplate. Ime mu je bilo Akakij Akakijevič. Ono će se čitaocu možda učiniti nešto neobično i birano, ali se može ustvrditi da ga nipošto nisu birali, nego su same od sebe nastupile takve okolnosti da mu se nikako nije moglo dati drugo ime, a to se dogodilo evo ovako:


Akakij Akakijevič se rodio pod veče, ako me pamćenje ne vara, 23. ožujka. Pokojna mati njegova, supruga činovnika i vrlo dobra žena, bila je naumila da dete krsti, kako priliči.
Mati je još ležala u krevetu nasuprot vrata, s desne joj je strane stajao kum, izvanredno valjan čovek, Ivan Ivanovič Jeroškin, koji je služio kao šef odseka u senatu, i kuma, supruga oficira kvarta Arina Semjonovna Bjelobrjuškova, žena retkih vrlina. Rodilji je bilo stavljeno na volju da bira između tri imena: Mokija, Sosija ili da dete nazove po imenu mučenika Hozdazata. „Ne", pomisli pokojnica, „to su sve kojekakva imena". Da joj ugode, otvore kalendar na drugom mestu: opet izađu tri imena: Trifilij, Đula i Vara-hasij. „Baš prava pokora", prozbori stara, „kakva su to sve imena, zbilja takvih nikad nisam čula. Da je makar još Varadat ili Varuh, a ono Trifilij i Varahasij". Opet okrenu stranicu — ispadnu Pavsikahij i Vahtisij. „Eh, vidim ja već", reče stara, „da mu je očito takva sudbina. Kad je već tako, nek se onda radije zove kao i njegov otac. Otac mu je bio Akakij, pa nek onda i sin bude Akakij". Eto tako je i nastao Akakij Akakijevič. Dete krstili; pri tom ono zaplakalo i načinilo takvu grimasu kao da predoseća da će biti titularni savetnik. Dakle, tako se to sve dogodilo. Mi smo to sve izneli zato da čitalac sam uzmogne videti kako je bilo nužno da se tako dogodi i da mu se nikako nije moglo dati drugo ime. Kada i u koje vreme je on stupio u službu u odsek i ko ga je tamo postavio, toga se niko nije mogao prisetiti. Koliko se god promenilo načelnika i svakojakih starešina, njega su viđali sve na jednom te istom mestu, na istom položaju, na istoj dužnosti, kao istoga činovnika za prepis; tako da su onda svi bili uvereni da se on očito tako i rodio kao gotov čovek u vicemonduri i sa ćelom na glavi. U odelu mu se nije iskazivalo nikakvo poštovanje.


Podvornici ne samo da nisu ustajali s mesta kad je on prolazio, nego ga čak nisu ni gledali, kao da obična muha proleće kroz čekaonicu. Starešine su se prema njemu držali nekako hladno despotski. Kakav god pomoćnik šefa odseka jednostavno mu je turao pod nos spise, pa ni da kaže: „prepišite", ili „tu vam je zanimljiv, zgodan poslić", ili ma što prijazno, kako dolikuje u pristojnim uredima. A on je uzimao, samo bi zirnuo na spis, i ne gledajući ko mu ga podmeće i je li za to ovlašten. Uzimao je i odmah sedao da piše. Mladi su ga činovnici ismevali i zbijali šale na njegov račun, koliko im je dostajalo kancelarijske duhovitosti, pripovedali su pred njim razne anegdote, koje su sastavili o njemu, o njegovoj gazdarici, sedamdesetogodišnjoj starici, pričali su da ga ona tuče, pitali ga, kad će im biti svatovi, sipali mu na glavu papiriće i nazivali ih snegom. Ali Akakij Akakijevič nije odgovarao nijedne reči, kao da nikoga i nema pred njim; to čak nije nimalo uticalo na njegov rad: uza sve to dodijavanje on nije pravio ni jedne pogreške u pisanju. Samo kad je šega već postajala suviše nepodnosiva, kad su ga gurali ispod ruke, pa mu time smetali da radi svoj posao, on bi im govorio: „Ostavite me na miru, zašto me dirate?" i nešto neobično se krilo u tim rečima i u glasu kojim bi ih izgovarao. U njemu se osećalo nešto što je pobuđivalo na samilost, tako da je jedan mladić, koji je tek
nedavno bio stupio u službu, a koji je po primeru drugih sebi dopustio da ga ismeva, najednom stao kao ukopan, i od toga časa kao da se sve pred njim promenilo i pokazalo se u drugom svetlu. Nekakva ga je nenaravna sila odgurnula od drugova, koje je tu upoznao i smatrao za pristojne, svetske ljude. I on je dugo posle toga u najveselijim časovima sebi predočavao oniskog činovnika sa ćelom povrh čela, s onim njegovim prodirnim rečima: „ostavite me na miru, zašto me dirate" — i u tim prodirnim rečima odjekivale su druge reči: „Ja sam tvoj brat". I ubogi se mladić zaklanjao rukom i posle bi se mnogo puta u svome životu zgranuo, videći koliko je u čoveka nečovečnosti, koliko svirepe grubosti u profinjenoj, obrazovanoj svetskoj uglađenosti i, Bože! čak i u čoveku, kojega svet smatra za plemenita i čestita...


_____________________________________________


Mrtve duše




Nozdrjov:

“Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakva razloga. Gdjekoji, na primjer, dapače i čovjek višega stupnja, plemenita lika, sa zvijezdom na prsima, stiskat će vam ruku, razgovarat će s vama o dubokim predmetima, koji potiču na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagaditi tako, kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovjek sa zvijezdom na prsima, koji razgovara o predmetima, što potiču na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se, sliježeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se tko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašavao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj, da se opet sastane s vama, ponijet će se ponovno prijateljski i reći će dapače: ‘Ti si ništarija – nikada mi ne dolaziš’.”

_____________________________________________

Dnevnik luđaka

“Nikojeg datuma, dan je bio bez datuma.

Išao sam inkognito po Nevskom prospektu. Prošao je car imperator. Celi grad je skinuo kape, i ja sam; ali ničim nisam pokazao da sam španjolski kralj. Smatrao sam da je nepristojno otkriti se tu pred svima, jer moram se prvo prijaviti dvoru. Zadržavalo me samo to što još uvek nemam španjolske nacionalne nošnje.”

Hteo sam dodati još rečenicu-dve, no u predsoblju su se odjednom začuli koraci. Vrata su verovatno bila otključana kad nisam registrovao pokretanje mehanizma brave. 

- Izvoli – rekla je Irena. – Raskomoti se. 

Neko neraskomoćen ušao je u sobu i zastao. Imao je goleme crne cipele koje su me gledale jako zabezeknuto. Ali, nisu ništa govorile. Cipele ionako nemaju jezika. Neraskomoćeni je bio mlađi muškarac, koji se nakon nekoliko trenutaka oprezno spustio u naslonjač.

- Sama živiš? – upitao je. 

- Da – uzvratila je gazdarica. 

- I nije ti dosadno? Mislim, ovde je sve tako tiho i mirno da imam utisak kako vreme strašno sporo prolazi. Ili uopšte ne prolazi. 

- Pa vreme mi prolazi kao i ostalim ljudima – rekla je Irena. 

- Evo, ja nemam takav utisak! – uskliknuo je neraskomoćeni tip.

Drznik! – pomislio sam. Došao je u tuđu kuću i sad se pravi važan. Da pravi se važan! Upravo iritira tom svojom napuhanošću. Ko je on da tako govori? Gospodar vremena? Irena, reci mu! Reci mu da se nosi odavde! Kako ga nije stid govoriti ovakve gluposti?! Ali, ona nije ništa rekla. Vani je i dalje padala kiša. Na ulici su mljackale gume jurećih automobila.

- Nadam se da se ne ljutiš… - nastavio je napuhani neraskomoćeni tip. – Samo uočavam kontrast između tvoje literature i sveta u kom živiš. Recimo da je to čak i nekakav uvod u intervju koji ćemo obaviti za nekoliko trenutaka. 

- Ah – uzdahnula je Irena – oduvek sam želela postati zvezda! 

- Zvezda? – začudio se tip.

- Da… 

Tip je prasnuo u smeh. Da sam se mogao pomaknuti – ugrizao bih ga za nogu, kao svojevremeno električara koji nam je postavljao nove vodove. Irena se, doduše, ljutila što sam ga ugrizao za gležanj kad mi je stao na keks i zdrobio ga. Ali, ona ne zna štoa znači jesti smrvljeni whiskas. To je kao da njoj neko smrvi knjige iz kojih crpi život. Pa i više od toga. Kao da nju neko smrvi. Njena je ljutnja bila tako izobličena da me posle optuživala za loš rad električara.

- Evo vidiš, šta si učinio! – govorila je. – Ugrizao si majstora za nogu i sad nam je crknuo televizor! 

Oh, svašta, hteo sam joj reći, ali nisam. Televizor nije pokvario majstor nego ja, i to kad sam jedne večeri mokrio u kutiju sa žicama i cevima. A mokrio sam zato što sam zaboravio kako se isključuje. No, dobro. Sad sam zaglavljen pod krevetom, u statusu španjolskoga kralja. Kao sretan mačak. Još malo i zapisaću ključnu rečenicu svoga dnevnika. Zapravo, tek ću otvoriti dnevnik. Jer, sve ovo do sada bio je sirovi život. A život je, kao što je to lepo rekao taj  neraskomoćeni novinar, prostor na kome vreme strašno sporo prolazi ili čak uopšte ne prolazi. Jer smo, tobože, bajka u kojoj mačak u čizmama pretvara svoju gazdaricu u sjajnu zvezdu i obilato daruje zlatom Velikog Medveda. Hm, izvucite se iz poplave, bacite pogled prema severnom nebu i proverite… 

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta

  Veliki je grešnik ovaj čovek! - reče Bog. - Ja, Ivane, ne znam kakvu kaznu da mu izaberem; izaberi mu ti sam kaznu.
Dugo je mislio Ivan kakvu kaznu da mu dadu i naposletku reče:

- Ovaj čovek teško me je uvredio; prodao je svoga brata kao Juda, i lišio me časna roda i potomstva na zemlji. A čovek bez časnog poroda i potomstva jeste kao zrno žita, uzalud bačeno u zemlju i propalo. Nije niklo i niko ne zna da je seme bačeno.
"Učini, Bože, tako da mu sve potomstvo nema sreće na zemlji; da poslednji od njegovog potomstva bude takav zločinac, kakvog nikad nije bilo na svetu, i kadgod učini zlo delo, da mu dedovi i pradedovi nemaju mira u grobu, da od muke kojoj nema ravne u svetu, ustaju iz grobova. A Juda Petar da se ne može dići, i od toga da mu je muka još veća, i da kao besan ždere zemlju i da se grči pod zemljom!
"A kad se navrši mera u zločinstvu tome čoveku, digni me, Bože, iz ove provalije na konju na najvišu planinu, i neka dođe k meni, i ja ću ga baciti sa te planine u najdublju provaliju, i svi mrtvaci, njegovi dedovi i pradedovi, ma gde za života svoga živeli, da dođu sa svih strana, da ga grizu za one muke koje im je on nanosio, i da ga do veka grizu, a ja da se veselim gledajući njegove muke! Ali Juda Petar da se ne može dići iz zemlje, nego da se otima kako bi i on grizao, ali sam sebe da glođe, a kosti sve više da mu rastu, te da mu tim bol još veći bude. Ta će muka biti za njega najveća, jer nema čoveku veće muke, nego želeti da se osveti, a ne moći!
- Čoveče, strašna je kazna, koju si izmislio - reče Bog. - Neka sve bude tako kako reče; ali jaši i ti tamo večno na svom konju, i nećeš ući u carstvo nebesno, doklegod budeš tamo na svom konju jahao."

_____________________________________________

Iz pripovetke Taras Buljba

Kad se Taras Buljba osvestio od udarca i pogledao na Dnjestar, kozaci su već bili na čunovima i veslali: kuršumi su sipali ozgo na njih, ali ih nisu domašili. I zasijaše se radosno oči starog atamana.

- Zbogom, braćo! - viknu im on ozgo. - Sećajte se i mene, i na proleće dođite opet ovamo, pa se dobro provedite! Šta ste dobili, đavolji Lesi? Zar mislite da ima nešto na svetu čega bi se kozak pobojao? Pričekajte, doći će vreme, nastanuće vreme, poznaćete vi šta je pravoslavna ruska vera! Već i sad opažaju dalji i bliži narodi: dići će se iz ruske zemlje njen car, i neće biti na svetu sile koja mu se neće pokoriti!...
A već se plamen podizao iznad vatre, dohvatio mu noge i lizao uz drvo... Ali zar ima na svetu takvog ognja, muka i takve sile koja bi savladala rusku snagu!

_____________________________________________

Iz pripovetke Strašna osveta
Dnjepar

Divan je Dnjepar kad je tiho vreme, kad on slobodno i lagano valja svoje široke vode kroz šume i brda. Ni tutnji ni šumi; gledaš ga i ne znaš, ide li ili se ne miče njegova veličanstvena širina. I čini ti se da je sav od stakla saliven, i kao da plav put, poput ogledala, bez mere u širinu, bez kraja u dužinu, ide i vije se po zelenom svetu. A jarko sunce voli onda da se ogleda s visine i da pusti zrake u hladnu staklenu vodu, pa i šume na njegovim obalama vole da se ogledaju u vodi. Sa svojom zelenom kosom one ne naginju s poljskim cvećem vodi, pa gledaju u nju i ne mogu se nagledati i nadiviti se svom svetlom licu, i smeše se na njega i pozdravljaju ga mašući granama, a u sredinu Dnjepra ne smeju pogledati; niko, osim sunca i plavog neba, ne gleda u nju; retka je ptica, koja će doleteti do sredine Dnjepra. Kako je divan! Nema takve reke na svetu!

Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći, kada sve spava, i čovek, i zver, i ptica, i samo Bog veličanstveno posmatra nebo i zemlju i veličanstveno otresa svoju rizu. Od rize osipaju se zvezde; zvezde gore i svetle iznad sveta i sve se ogledaju u Dnjepru. Sve ih drži Dnjepar na svom tamnom krilu, nijedna mu neće umaći, osim ako se ugasi na nebu; crna šuma, puna gavranova koji spavaju, i stara razdrobljena brda nagla se, kao da bi ga hteli pokriti svojom dugom senkom, ali uzalud. Nema ničega na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Plav, plav ide on svojim tokom usred noći kao i usred dana; i vidi se toliko u daljinu koliko samo čovečje oko može da sagleda. Raznežen, pripija se bliže obalama, u noćnoj hladovini, pušta za sobom srebrnu struju koja seva kao pljoštica u sablje dimiskije, a zatim sinji Dnjepar ponovo spava. Divan je i tada Dnjepar, i na svetu nema ovakve reke. Kada se krenu po nebu brda od plavih oblaka, a crna se šuma nija do korena, hrastovi ječe, i munja, lomeći se među oblacima, najedanput osvetli ceo svet, - strašan je tada Dnjepar! Vodena brda grme udarajući o gore, i blešteći i stenjući beže natrag, plaču i nadaleko se razlivaju.

_____________________________________________

Onde je samo jedan jedini valjan čovek - javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja.

Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore.

Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene - kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost.

Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine." ( „Mrtve duše")

„Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život... On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom... on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta... ( „Mrtve duše")

Kako ga kupiti? - mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi. ( Šinjel)

Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove.

Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu.

Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete.

"Ona ležaše kao živa: čelo divno, nežno, kao sneg, kao srebro, činilo se da misli; obrve- noć usred sunčanog dana, tanke, ravne gordeljivo su se izvijale nad zatvorenim očima, a trepavice strelama padahu na obraze razbuktale zarom potajnih želja; usta rubini, spremni da se osmehnu smehom blaženstva, potopom radosti...Ali u njima, baš, u tim bać crtama, on vide još nešto što ga probode stravom. Osećao je da mu duša počinje nekako bolno da se uzmecuje, kao kad bi neko, usred vihora veselja i među gomilom što se usplahireno zakovitlala vrtlogom, pesmu zapevao mrtvačku. Rubini usta njenih, činilo mu se, krvlju su se lepili za samo srce njegovo. Odjednom nešto strahovito poznato pokaza se na njenom licu. 'Veštica!'- ciknu on glasom ne više svojim, oči okrete u stranu, poblede sav, i stade čitati svoje molitve. To beše ona ista veštica koju je on ubio!"

Stefan Malarme

 ......živeo je povučenim životom profesora engleske književnosti.

GROB EDGARA POEA

U njeg samog najzad večnost ga okrenu
i sad eto pesnik golim mačem bije
svoj vek pun užasa što spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu nečuvenu.

Skokom hidre, kad ču da anđel donese
nov i čišći smiso narodnoj reči, ceo
svet razglasi da je sve te čari pio
u nečasnu valu neke crne smese.

Zemlje i oblaka dušmanskih, o jadi!
Ako duh naš od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukrašen svane,

ta hrid mirna, pala iz tamna sudara
nek bar granit ovaj večnu branu stvara
crnom letu kletvi u buduće dane.


GROB VERLENA 

Crna gnevna stena koju vihor vuče
Ni pod rukama pobožnim ne bi stala,
Što dodirom traže sličnost ljudskih zala,
Blagoslovom crte kobne maske uče.

Ovde skoro uvek ako golub guče
Bestelesna žalost na bore je pala
Zreloj zvezdi kojoj budućnost je dala
Da blistanjem srebra gomilu prevuče

Ko traži, u sledu samotničke stope
Još nedavne, našeg lutalicu opet -Verlena?
Verlena sada trava skriva,

Bezazleno samo da shvati u miru,
Suve usne, daha nepresušno živa,
Klevetničku smrt u njenom plitkom viru.


STREPNJA


O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalavošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grudma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vredja ni jedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.



LABUD


Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l’ razbiti smede
jezero sleđeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, sli kasno:
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strašno.

Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prostorom kaž njena ptica kog poreče,
al’ na užas tla što perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,
ukošen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud, izgnan beskorisno…



DVORAC NADE


Tvoja se bleda kosa talasa
Između mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijući kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,

Juriša, penje se - pijani borac
Kroz močvare krvi, - da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj način i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.


ZDRAVICA

Ništa, stih čedni, ova pena
Da naznače tek sjaj pehara:
Tako daljinom kao para
Nauznak tone roj sirena.


Mi plovimo, o nebrojena
Družbo, za mene krma stara
Vi slavni pramac koji para
Val gromova i nevremena.

Pjanost mi krasna daje daha
Ljuljanjem njenim da bez straha
Zdravicu držim tu uspravno

Samoćo, hridi, zvezdo vedra
U ime svega što je ravno
Brižnosti beloj našeg jedra.


BALADA



Ja volim cigansku curu
što ima hod ljupki:
videh je uz stenu suru
dok beše u kupki:
ispod ebonosnih krila,
sjajno je oko skrila
ko luna velika!

Voda tekla joj sa grudi,
ruža sva u rosi!
Pred koleno što rudi
alga nežnost nosi...
Tu, zanemela i vedra,
ti spazi na vodi sneno
svoj lik sveži, rujna ženo
u kolevci vetra!

To mi u srce žar prospe!
U mom srcu s večeri
ja vidim - grud moje gospe
kroz crn zrak treperi!
I duž zraka lune riđe
što mi s čela sneno zrca,
kao vampir do mog srca
moja crnka siđe!

Al' ispod krila istkana
od plavila vedra
ja vidim gde kurtizana
otkriva mi bedra!
Na usni anđela draga
Poigrava zlo sabrani
poput tvoga, o Satano...
-A šta ako ljubljah vraga!


BLUDNI SIN


Kod njih čija ljubav narandža je suva
Što bez rujnog nektra drevni miris da,
Tražih Beskraj koji čoveku greh čuva,
A nađoh tek Bezdan dušmanina sna.


Beskraj – san ponosni što svom snagom ljulja
Krošnje i sva srca slično pesku finom!
Bezdan – pun otrovnih šibljika, gde kulja
Smradni tok belila izmešanog s vinom!

O ti zaljubljena, o rujna, o tajna,
zaneta kroz sveće i kad nisi znala
koji Duh te povi tu noć kad si vajna.
Sliku Svetog – Srca Hrista celivala.


Kolena otvrdla pod molbama pustim
Ljubim ti, i stope što smiriće more,
Da na mršava ti bedra glavu spustim
I pod gorkom haljom da ridam do zore:

Tu, svetice moja, pun pijanosti dimne,
Dalek crnom Bezdnu i Beskraju dragom,
Kad otpevam tiho svoje duge himne
Uspavaću svoju bol na tvom telu blagom

POKLON PESME


Donosim ti dete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla prosutog mirisa i zlata,
Kroz okna ledna o, tugo ranog sata

Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smešku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.

Ženo, kraj kolevke slutiš sanak plašan
Devojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu citri i viola –

Hoćeš svelim prstom stisnuti grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene beline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.

"Mane je ovaj portret Malarmea naslikao 1876. u vreme objavljivanja pesme "Poslepodne jednog pauna". Tokom skoro 10 godina ova dva prijatelja su se nalazila svakodnevno da bi pričali o slikarstvu, književnosti, novoj estetici, ali i o ženama i modi.

Muzej Malarmea se nalazi u Francuskoj, u Vilenu na Seni (Vulaines-sur-Seine) u kući u kojoj je Malarme živeo pred kraj života. U njemu se pored ostalog nalazi i ova statua koju je, ko oklon za Malarmea,  izradi Pol Gogen na Tahitiju i u njegovu čast nazvao je "Poslepodne jednog pauna" . "(izvor)


____________________________________




FAUNOVO POPODNE

Ekloga

Ekloga



Te nimfe, njih želim ovečiti.
Dok laka,
njihova ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.


O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom; dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“


Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.


Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.


Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.


O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“


Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.

„Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“


Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.


U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.


_________________________

Napomene prevodioca:

• Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.
• Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Stefan Malarme, „Faunovo popodne“,
preveo Kolja Mićević, u: Stefan Malarme, Demon analogije, izbor i prevod Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.
(izvor)

Luigi Pirandello: Crni jarčić

Crni jarčić
      

Nema sumnje da gospodin Charles Trockley ima pravo. Šta više, spreman sam dodati da gospodin Trockley nikada ne može imati krivo, jer su on i razbor jedno te isto. Svaki njegov pokret, pogled ili reč tako su strogi i tačni, tako promišljeni i pouzdani da ko god bio, jamačno, mora priznati da nije moguće naći gospodina Trockleya u krivu, bez obzira na slučaj, postavljeno pitanje ili kakvu zgodu koja mu se dogodi.

Na primer, on i ja smo rođeni iste godine, istog meseca i gotovo istog dana; on u Engleskoj, ja na Siciliji. Danas, petnaestog juna , on ima četrdeset osam godina; ja ću četrdeset osam napuniti dvadesetosmog juna. Dobro: koliko godina ćemo imati, on petnaestog a ja dvadesetosmog juna iduće godine? Gospodin Trockley se ne može izgubiti; ne okleva ni minute; on s takvom pouzdanom sigurnošću tvrdi da ćemo petnaestog i dvadesetosmog juna iduće godine, on i ja, imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Zar je moguće dati za krivo gospodina Trockleya?

Vreme ne teče jednako za sve. Ja bih mogao u jednom samom danu, ili satu, učiniti više krivih poteza, nego on u deset godina provedenih u strogoj disciplini svoga zdravlja; za vreme te godine ja bih mogao proživeti, zbog žalosnog nereda u mom duhu, više od jednog celog života. Moje telo, slabije i zapuštenije od njegovog, u ovih se četrdesetosam godina istrošilo više nego bi se njegovo moglo istrošiti u sedamdeset godina. Isto tako on, uprkos srebrno beloj kosi, na svom, poput raka crvenom licu, nema još ni jedne bore, a svako jutro bi se mogao mačevati mladenačkom okretnošću.

Dakle, šta to vredi? Sva ova razmatranja, doista savršena, za gospodina Charlesa Trockleya su dosadna i daleka od razbora. Razbor kaže gospodinu Trockleyu da ćemo on i ja, konačno, petnaestog i dvadesetosmog juna imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Ovo je kao uvod, a sada poslušajte što se nedavno dogodilo gospodinu Charlesu Trockleyu i pokušajte, ako vam uspe, dati mu za krivo.

Prošlog aprila, sledeći uobičajni itinerar iz Baedekera za putovanje po Italiji, Miss Ethel Holloway, mlada i živahna kći Sira W.H. Hollowaya, bogatog i uglednog engleskog Peera, stigla je na Siciliju, u Girgenti, posetiti veličanstvene ostatke dorskog antičkog grada. Privučena prekrasnim predelom, koji je u tom mesecu sav zaogrnut plaštem belog bademovog cveća i kupa se u toplom povetarcu afričkog mora, imala je nameru zaustaviti se više od jednog dana u Hôtel des Temples, koji se nalazi na vrlo ugodnom mestu u otvorenom polju, izvan zapuštenog današnjeg gradića smeštenog na litici.

Već dvadeset i dve godine kako je gospodin Charles Trockley engleski vicekonzul u Girgentiju, i već dvadeset i dve godine svojim odmerenim i gipkim korakom svaki dan pre zalaska sunca ima običaj poći pešice iz gornjeg grada prema ruševinama uzvišenih i veličanstvenih grčkih hramova, koji se nalaze na strmom rubu brežuljka gde se u antička vremena dizao Pindarovim mramorima ukrašen grčki grad, jedan od najlepših gradova koji su nestali.

Stari su govorili da su Akragantini svaki dan jeli kao da će idući dan umreti, a gradili su kuće kao da nikada neće umreti. Sadašnji Akragantini su malo jeli, jer je bilo veliko siromaštvo u gradu i selu, a od kuća antičkog grada, posle tolikih ratova, sedam požara i isto toliko pljački, nije više ostalo ni traga. Na njihovim mestima sada se diže šuma badema i arapskih maslina, zvana Gradska šuma. Sive maslinove krošnje toliko su uznapredovale uzbrdo da su narasle do pod same stupove veličanstvenog Hrama, kao da mole za mir tih napuštenih padina. U podnožju, već prema mogućnostima, tekla je reka Akragas koju je Pindar slavio kao bogatu stadima. Poneki čopor koza još uvek prolazi suhim koritom reke; penje se stenovitom uzvisinom i dolazi leći i preživati svoju siromašnu ispašu u svečanoj seni antičkog hrama Concordia, još uvik očuvanog. Kozar, gruba izgleda i leno pospan poput kakva Arapina, leži, i on ispružen među stupovima hramskog trema dok izvlači neke plačne tonove iz svoje trščane frule.

Ovaj kozji upad u hram, gospodinu je Trockleyu uvek izgledao kao strašno svetogrđe; i bezbroj puta je o tome izveštavao i upozoravao čuvare spomenika, da bi tek dobivao filozofski osmeh nebrige ili sleganje ramenima. S istinskim nastupima srdžbe gospodin Trockley se, koji put kad bismo zajedno išli u šetnju, i meni žalio na te osmehe i sleganje ramenima. Često se događalo da gospodin Trockley u društvu svojih zemljaka obilazi hramove; hram Concordia ili onaj, malo više uzbrdo, Here Lacinie, ili neke druge jednostavno nazvane Giganti. I sve ih je srdito upozoravao da vreme i običaji nisu umirili ili ublažili svetogrdne postupke prema hramovima sa svim tim ispruženim i preživajućim kozama u seni stupova. Ali ni svi engleski posetioci, za reći istinu, nisu delili Trockleyevu srdžbu. Dapače, mnogima je izgledao pomalo poetičan taj kozji odmor u Hramu, davno napuštenom i osamljenom usred te beskrajne ravnice. Pred više od godine dana, što je završilo skandalozno po gospodina Trockleya, jedan takav pogled na koze se pokazao više nego veseo i očaravajući.

Prošlog aprila, više od ostalih, bila je s tim zadivljena mlada i vesela Miss Ethel Holloway. Dapače, dok joj je srditi vicekonzul upravo objašnjavao neke arheološke podatke s kojima ni Baedeker, ni neki drugi turistički vodiči, još nisu raspolagali, Miss Holloway je počinila veliku nesmotrenost nenadano mu okrenuvši leđa i potrčavši za jednim prekrasnim crnim jarčićem, rođenim nekoliko dana pre, i koji je uokolo veselo skakutao među izvaljenim kozama, kao da su mu pred očima u zraku plesale neke sjajne mušice; izgledao je i sam začuđen svojim smelim skokovima, a k tomu još ga je svaki lagani šušanj, svaki ćuh zraka, svaka mala sena u njegovoj predstavi još uvek nesigurna života, činio da još više protrne, zadršće od straha i jače odskoči u zrak.

Toga sam dana i ja bio s gospodinom Trockleyem i koliko me jako razveselila ta radost male Miss, koja se tako zaljubila u jarčića da ga je htela pod svaku cenu kupiti, toliko me zaboljela i ganula patnja gospodina Trockleya.
- Zar kupiti jarčića?
- Da, da! Želim ga odmah kupiti! Odmah!

Drhtala je ona, mala Miss, kao i ta draga crna životinjica; možda niti iz daleka ne predpostavljajući koliki će jad naneti gospodinu Trockleyu, koji je već odavno strahovito mrzio te životinje.

Uzalud ju je gospodin Trockley pokušao razuvjriti, ukazati joj na sve neprilike koje bi mogle proizići iz te kupnje; na kraju je morao popustiti, i unatoč poštovanju prema njezinom ocu, približiti se kozaru divljeg izgleda za dogovor oko kupnje crnog jarčića.

Miss Ethel Holloway plativši jarčića reče gospodinu Trockleyu da će jarčića poveriti direktoru hotela Hôtel des Temples i, čim se vrati u London, poslat će mu telegraf, uz sve plaćene troškove, da joj može dragu životinjicu poslati što pre; i odatle se vratila u hotel s jarčićem koji se koprcao i drečao u njezinim u rukama.

Promatrao sam more koje je poput beskrajnog zlatnog ogledala odražavalo veličanstveno oblikovane oblake, obasjane plamtećim zalazećim suncem, video sam u kočiji onu mladu, nežnu i uzbuđenu plavojku kako se udaljuje stopljena s rubom bleštavog svetla; izgledalo mi je gotovo kao san. Posle sam tek shvatio da se mogla, zbog daljine od svoje domovine i uobičajnih njenih životnih sklonosti i pogleda, odmah zanesti i osetiti živu naklonost za malog crnog jarčića, jer ona nije mogla imati ni trunku onog čvrstog razbora koji s tolikom strogošću upravlja postupcima, mislima, koracima i rečima gospodina Charlesa Trockleya.

A što je tada imala umesto razbora mala Miss Ethel Holloway?
Ništa drugo do gluposti, tvrdio je gospodin Charles Trockley, s jedva suspregnutim besom koji je gotovo smoždio jednog takvog, gotovo uvek odmerenog čoveka.
Razlog besu nalazi se u događajima koji su sledili nakon kupnje onog crnog jarčića.

Idući dan Miss Ethel Holloway je otputovala iz Girgentija. Sa Sicilije je otišla u Grčku; iz Grčke u Egipat; iz Egipta u Indiju.

Pravo je čudo da se sećala, kada je došla zdrava i čitava u London nakon osam meseci puta i tolikih događaja koji su joj se zbili na tako dugom putu, crnog jarčića kojeg je kupila jednog dalekog dana među ruševinama akragantinskih Hramova na Siciliji.

Hôtel des Temples zatvara se svake godine krajem juna da bi se ponovo otvorio početkom novembra. Direktor hotela, kojem je Miss Holloway poverila crnog jarčića, odlazeći na odmor polovinom juna poverio ga je čuvaru hotela, ali bez ikakva objašnjenja pokazavši se više nego ljutim zbog neprilike koju mu je zadala i još mu zadaje ova životinjica. Čuvar je čekao iz dana u dan da vicekonzul, prema direktorovim rečima, dođe uzeti jarčića da bi ga poslao u Englesku; potom, videvši da niko ne dolazi, smislio je dobro rešenje kako da se oslobodi životinjice, on ju je predao na čuvanje onom istom kozaru koji ju je prodao maloj Miss obećavši mu da jarčića može zadržati, ako se Miss, kako se činilo, ne seti, ili malu nadoknadu u novcu za čuvanje, ako ju vicekonzul ipak dođe preuzeti.

Kada je posle gotovo osam meseci stiglo pismo Miss Ethel iz Londona, koliko direktor hotela Hôtel des Temples toliko i hotelski čuvar i kozar, su se našli u gomili problema; prvi, jer je poverio jarčića čuvaru; čuvar, jer ga je poverio kozaru, a ovaj zbog toga što ga je poverio drugom kozaru s istim obećanjima koje je i sâm dobio. O ovom drugom kozaru ništa se nije znalo gde se nalazi. Potraga je trajala više od mesec dana. Na kraju, jednog lepog dana gospodinu su Charlesu Trockleyu doveli u sjdište vicekonzulata u Girgentiju jednu odvratnu i smrdljivu rogatu životinju, rićkaste i raščupane dlake, uprljane skrutnutim blatom i brabonjcima, koja je hrapavom, dubokom i strašnom rikom pognute glave pretila i izgledala je kao da se pita što žele od nje, i zašto su ju doveli u ovakve prilike i na mesto toliko različito od uobičajenog.

Ipak, gospodin Trockley se nije ni najmanje, prema svom običaju, uplašio takve prikaze; nije oklevao ni trena; isplatio je sve troškove za proteklo vreme, od početka aprila do kraja novembra, i razborito je zaključio da je onaj dražesni crni jarčić mogla biti upravo ova sadašnja strašna i prljava životinja. I bez senke oklevanja odgovorio je Miss Ethel da će ga odmah poslati prvim trgovačkim brodom koji iz luke Porto Empedocle plovi za Englesku. Oko vrata te strašne životinje obesio je karton s adresom Miss Ethel Holloway i naredio da se životinja ukrca. Ovde je i on sâm stavio na tešku kušnju svoje dostojanstvo, jer je po molu morao vući za sobom na konopcu jogunastu životinju, dok ga je sledio čopor bučne dečurlije; ukrcao ju je na brod u polasku i vratio se u Girgenti sasvim siguran da je krajnje savesno izvršio zadaću, koja mu je bila poverena ne toliko zbog žalosne lakoumnosti Miss Ethel Holloway koliko radi dužnog poštovanja prema njezinom ocu.

Jučer me gospodin Charles Trockley potražio u kući u takvom stanju duha i tela da sam mu, preneražen, potrčao u susret i pomogao sesti, te sam mu ponudio čašu vode.
- Za milog Boga, gospodine Trockley, što vam se dogodilo?

Budući da još nije mogao govoriti, samo je iz džepa izvadio jedno pismo i pružio mi ga.

Bilo je pismo Sira W.H.Hollowaya, Peera engleskog, i sadržavalo je čitav niz strašnih pogrda upućenih gospodinu Trockleyu zbog teške uvrede što se ovaj usudio učiniti njegovoj kćeri, Miss Ethel, šaljući joj onu odvratnu i prljavu životinju.

Ovo je, dakle, bila zahvalnost za sve nevolje koje je jadni gospodin Trocklay pretrpio.

Ali što je očekivala ta glupača, Miss Ethel Holloway? Zar je očekivala da joj posle jedanaest meseci u London dođe ono isto crno i plahovito jare, ono koje je onako veselo i živahno skakutalo između stupovova starogrčkog hrama na Siciliji? Zar je to moguće? No, gospodin Trockley se nije zbog toga mogao smiriti.

Videvši ga pred sobom u takvom stanju počeo sam ga tešiti, najbolje kako sam znao, složivši se s njim da je verovatno Miss Ethel Holloway morala biti biće ne samo jako hirovito, nego i nerazborito.
- Glupača! Glupača! Glupača!
- Recimo bolje nerazborita, dragi gospodine Trockley, moj prijatelju. Ma pogledajte, - (bojažljivo sam  dopustio dodati) - ona, kada je prošlog aprila otputovala s očima i dušom punom ljupkog izgleda crnog jarčića, nije mogla, budimo pošteni, laka srca opravdati (ma koliko nerazborita bila, što je očito) vaše postupke ma koliko oni bili razboriti, oni postupci s kojima ste je nenadano suočili, gospodine Trockley, kada je ugledala onu grdnu i smrdljivu jarčinu, koju ste joj poslali.
- Tako, dakle? - upita me gospodin Trockley dižući se i gledajući me neprijateljskim očima. - Što sam ja prema vašem mišljenju trebao učiniti?
- Ne bih hteo, gospodine Trockley, - požurio sam odgovoriti zbunjen, - ne bih vam hteo i ja izgledati nerazborit, kao mala Miss Ethel iz vaše daleke zemlje, ali na vašem mestu, gospodine Trockley, znate li što bih ja učinio? Ili bih odgovorio Miss Ethel da je dražesni crni jarčić umro od čežnje za njezinim poljupcima i milovanjima; ili bih kupio jednog drugog crnog jarčića, sasvim malog i veselog, i u svemu sličnom onom kojeg je ona kupila prošlog aprila - i poslao joj ga, jako siguran da Miss Ethel Holloway ne bi ni u snu pomislila da njezin jarčić nije mogao u jedanaest meseci ostati tako malen. I tako, pošto je Miss Ethel, priznajmo, najnerazboritija osoba na ovom svetu vaš postojani razbor bi, kao i uvek, ostao netaknut i vi ne biste bili u krivu, dragi gospodine Trockleyu, prijatelju moj.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović

 

Luigi Pirandello, Tabernakul

I

Kada je legao pored žene, koja je već spavala okrenuta prema krevetcu na kojem su ležala njihova dva sinčića, Spatolino je prvo izrekao svoje uobičajne molitve, zatim je prekrstio ruke na potiljku, žmirnuo očima i – ne obraćajući pažnju onome što čini – počeo zviždukati, što je obično činio svaki put kada je bio u kakvoj sumnjii, ili mu je kakva misao rovala po mozgu.
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !

Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.

U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.

Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.

Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.

Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.

Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.

II
 

Nakon što je u gradiću klerikalna strana doživela poraz, na vlast je došla nova stranka, stranka izopštenih koji su zauzeli sva mesta u gradskom veću, a Spatolino se osećao kao da se nalazi usred neprijeteljskog područja.

Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.

Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.

No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.

Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.

Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika     na običnog zidara nadničara.

Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.

Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.

Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju  je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.

Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.

Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.

III

Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.

Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu;  imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.

Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella;  umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu  ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip     Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella  je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš  kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.

I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.  

IV
 

Don Lagàipa je bio na nogama, kućne ženske - služavka i nećakinja - bile su užurbane ne znajući šta pre da počnu od posla koji im je on zadao, dok je sâm stajao nasred sobe, obučen u hlače i košulju i čistio pušku.

Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.

- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge:  to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?

Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!

Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.

V
 

Ljudi koji su tom prašnom cesto prolazili pešice, na konju ili u kolima, zaustavljali su se i raspitivali što gradi.
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.

Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.

Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.

Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.

Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo. 
    Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.

- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.

Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom     gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?

Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”

Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.

Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?

Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.

- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
    U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.

Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!

Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.

Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.

- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.

I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.

Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.

VI
 

Poneko mu donese ulje za svetiljku; poneko mu nosi nešto za jesti i piti; pokoja ženica mu dolazi i počinje ga zvati svetim te mu se preporuča da se moli za nju i njene; neka druga mu donese novu tuniku, manje grubu, i za uzvrat ga pita brojeve za loto.

Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.

Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino  odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović

Džerom Dejvid Selindžer

I. početak -Lovac u žitu

       Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari. Kao prvo, sve mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispričao nešto ličnije o njima. Prilično su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac. Dobri su i sve - ne kažem - ali stravično su osetljivi. Uostalom, neću sad da vam pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto. Ispričaću vam samo ono ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam ozbiljno propao i morao da pređem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono što sam pričao D. B.-u, a on mi jebrat i sve. Živi u Holivudu. Nije daleko od ove rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Voziće me kad izađem, možda sledećeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski bolid što ide trista na sat. Koštao ga jedno četiri hiljadarke. Sada je pun para, za promenu. Nekad nije bio. Bio je samo običan pisac, dok je sedeo kod kuće. Napisao je onu fenomenalnu knjigu priča Tajna zlatna ribica, ako slučajno niste čuli za njega. Najbolja priča u njoj je baš "Tajna zlatna ribica": o nekom klincu koji ne da nikome da vidi njegovu zlatnu ribicu jer ju je kupio za svoj novac. Stvarno me oborila. Sad je tamo u Holivudu, D. B., prodao se. Ako išta mrzim u životu, to su filmovi. Bolje da ih ne pominjete.

Počeo bih od onog dana kada sam napustio Pensi Prep. To je škola u Edžerstaunu, u Pensilvaniji. Verovatno ste čuli za nju. Videli ste bar reklame ili nešto. Reklamiraju je u mali milion časopisa, uz obaveznu sliku nekog dase na konju koji preskače neku ogradu. Kao da se u Pensiju po ceo božji dan samo igra polo. Ja nikad nisam video nekog konja čak ni blizu tog mesta. A ispod slike tipa na konju uvek piše: "Još od 1888. oblikujemo dečake u briljantne, oštroumne mlade ljude." Priče za malu decu. Teško da oni ikog oblikuju više nego u ma kojoj drugoj školi. Nisam upoznao nikoga u Pensiju ko bi mogao da se pohvali kako je briljantan, oštrouman ili nešto. Možda dvojicu, a i to je pitanje. Verovatno su bili takvi i kad su dospeli u Pensi.

Sve u svemu, bila je subota, dan ragbi-meča protiv Sakson Hola. Od toga se pravio čitav cirkus u Pensiju. To je bio poslednji meč u godini, i očekivalo se da izvršiš samoubistvo ili nešto ako stari Pensi ne pobedi. Sećam se da sam oko tri popodne stajao čak na vrhu brda Tomsen, kod onog idiotskog topa što je harao u Ratu za nezavisnost i svuda. Odatle se video čitav teren po kome su jurcale obe ekipe, cepajući se na sve strane. Tribine nisu bile tako vidljive, ali lepo se čulo kako navijaju, bučno i svi uglas za Pensi - u suštini se čitava škola osim mene skupila tamo - a piskavo i jadno za Sakson Hol, jer su gosti retko dovlačili svoje ljude.


Na ragbi-mečevima nikada nije bilo mnogo devojaka. Samo su maturanti mogli da ih dovode. Jeziva škola, kako god okreneš. Volim mesta gde bar možeš da vidiš poneku devojku s vremena na vreme, pa makar se one samo češale po rukama, ili izduvavale noseve, ili se samo kikotale, bilo šta. Selma Tarmer, kćerka direktora škole, pojavljivala se dosta često na tribinama, mada nije baš bila neka za kojom bi se čovek pomamio. Ipak, nije bila loša. Sedeo sam jednom pored nje u autobusu iz Edžerstauna, pa smo kao odvojili neki razgovor. Dopala mi se. Imala je veliki nos i nokte izgrižene do krvi, i nosila one sulude lažne grudi što štrče na sve strane, ali budila je neku simpatiju. Dopalo mi se što ne guši čoveka pričama o tome kakva je sila njen otac. Verovatno je znala koliko je taj kreten dvoličan.

Stajao sam gore na vrhu brda Tomsen umesto dole na tribinama zato što sam tek stigao iz Njujorka, sa mačevalačkom ekipom. Bio sam im kao neki menadžer. Jaka stvar. Otišli smo tog jutra u Njujork, na mačevalački dvoboj sa školom MekBerni. Ali nije došlo do dvoboja. Ostavio sam mačeve i opremu i sve ostalo u prokletom metrou. Nisam baš sve ja bio kriv. Morao sam svaki čas da ustajem i gledam u onu mapu, da bismo znali gde da siđemo. I tako smo se vratili u Pensi oko pola tri, umesto za večeru. Čitava ekipa bojkotovala me čitavim putem natrag u vozu. Komično je bilo, u neku ruku.

Drugi razlog što nisam dole na utakmici bio je što sam pošao da se oprostim sa starim Spenserom, mojim profesorom istorije. Imao je kao grip, pa sam nešto mislio da ga verovatno ne bih ni video do boži'nog raspusta. Napisao mi je poruku kako želi da me vidi pre nego što odem kući. Znao je da se ne vraćam u Pensi

To sam zaboravio da vam kažem. Izbacili su me. Nije ni trebalo da se vratim posle raspusta, jer sam pao iz četiri predmeta, a nisam baš grejao stolicu ili nešto. Stalno su me opominjali da zagrejem stolicu - posebno oko tromesečja, kad su moji bili na razgovoru sa starim Tarmerom - ali ništa od mene. I tako sam dobio nogu. Nisam bio ni prvi ni poslednji koga su šutnuli odatle. Pensi se prilično visoko kotira kao obrazovna ustanova. Najozbiljnije.

Sve u svemu, bio je decembar i hladno kao na veštičjoj sisi, pogotovo na vrhu tog prokletog brda. Imao sam samo mantil, bez rukavica ili nečega. Nedelju dana pre toga, neko mi je ukrao kaput od kamilhara direktno iz sobe, sve sa krznenim rukavicama u džepu. Pensi je bio pun lopova. Dobar deo učenika bio je iz onih veoma bogatih porodica, ali je Pensi svejedno bio pun lopova. Što je škola skuplja, to je više lopova u njoj - najozbiljnije. Sve u svemu, stajao sam i dalje kod tog idiotskog topa, gledao dole na teren i smrzavao dupe. Ali nisam baš mnogo pratio igru. Nacrtao sam se tu zato što sam u suštini pokušavao da osetim kako se opraštam i sve. Mislim, napuštao sam već razne škole i mesta, a da uopšte nisam znao da ih napuštam. Mrzim to. Nije bitno da li je rastanak tužan ili ružan, ali kad napuštam neko mesto, volim daznam da ga napuštam. Ako ne znaš, još ti je gore.

Imao sam sreće. Odjednom mi je palo na pamet nešto što me učinilo svesnim da odlazim bestraga odatle. Slučajno sam se setio kako smo, negde u oktobru, Robert Tičener, Pol Kembel i ja pikali loptu ispred škole. Dobri su bili njih dvojica, posebno Tičener. Bilo je pred večeru i već dosta mračno napolju, a mi smo svejedno pikali dalje. Postajalo je sve mračnije i mračnije, jedva smo i videli loptu, ali nije nam se prestajalo. Na kraju smo morali. Profesor biologije, g. Zambezi, promolio je glavu kroz neki prozor na školi i rekao nam da se pokupimo u sobe i spremimo za večeru. Eto, ako se setim tako nečeg, mogu da se oprostim kad god mi zatreba - bar u većini slučajeva. Čim sam se oprostio, okrenuo sam se i počeo da trčim niz drugu stranu brda, prema kući starog Spensera. On nije živeo u krugu škole. Živeo je na Aveniji Entoni Vejna.

Trčao sam čitavim puteni do glavne kapije, a onda zastao na sekund, da udahnem malo. Često gubim dah, moram da priznam. Kao prvo, težak sam pušač - mislim, bio sam. Naterali su me da prestanem. A drugo -porastao sam šesnaest santimetara u toku prošle godine. I to je razlog što sam u suštini dobio TBC i dospeo ovamo na sve te proklete preglede i ostalo. Inače sam prilično zdrav

Sve u svemu, čim sam povratio dah, pretrčao sam preko autoputa 204. Bio je gadno zaleđen i malo je falilo da tresnem. Pojma nemam zašto sam trčao - tako mi došlo, valjda. Kad sam pretrčao autoput, osetio sam nekako kao da nestajem. Bilo je neko suludo popodne, bez sunca ili nečega, i osećao si kao da nestaješ kad god pređeš preko nekog puta.

Ljudi moji, kako sam legao na zvono kad sam stigao do kuće starog Spensera. Stvarno sam se sledio. Uši su me bolele i jedva sam mrdao prstima. "Hajde, hajde", gotovo sam viknuo, "otvorite vrata." Najzad ih je stara gđa Spenser i otvorila. Nisu imali ženu ili nekoga, i uvek su sami otvarali vrata. Nisu baš imali para.

"Holdene!" rekla je gđa Spenser. "Baš mi je drago što te vidim! Uđi, dušo! Mora da si se živ smrznuo." Mislim da joj je zaista bilo drago što me vidi. Volela me. Bar mi se tako činilo.

Ljudi moji, bukvalno sam utrčao unutra. "Kako ste, gospođo Spenser?" rekoh. "Kako je gospodin Spenser?"

"Daj mi tvoj mantil, dušo", rekla je. Nije me čula kad sam pitao za g. Spensera. Bila je malo nagluva.

Okačila mi je mantil u plakar, a ja sam kao zagladio kosu. Obično sam kratko ošišan pa nikad ne moram da se nešto češljam. "Kako ste inače, gospođo Spenser?" ponovio sam, ali glasnije, da bi me čula

"Dobro sam, sasvim dobro, Holdene." Zatvorila je plakar. "A kako si mi ti?" Po načinu na koji je pitala odmah sam znao da joj je stari Spenser rekao da sam izbačen

"Dobro", rekoh. "Kako je gospodin Spenser? Je l' prebrodio taj grip?"

"Prebrodio? Holdene, on se ponaša kao pravi - ni sama ne znam šta... Eno ga u svojoj sobi, dušo. Slobodno uđi."

_____________________________

"Između ostalog, otkrićeš da nisi jedini koga je zbunilo, uplašilo i čak mu se zgadilo ljudsko ponašanje. Bićeš uzbuđen i podstaknut saznanjem da ni u kom slučaju nisi jedini koji to preživljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Srećom neki od njih zabeležili su te svoje nevolje. Od njih ćeš naučiti nešto - ako to želiš. Kao što će jednog dana, ako budeš imao šta da ponudiš, neko naučiti ponešto od tebe. To je predivni uzajamni aranžman. A to nije obrazovanje. To je istorija. To je poezija" .

Lovac u žitu
______________________

Rekao je kako bi bilo veoma lepo da se dolazeći kući nađeš u pogrešnom stanu. Da zabunom ručaš sa nepoznatim ljudima, da zabunom spavaš u tuđem krevetu, i da se izjutra, odlazeći, sa svima izljubiš kao da su tvoja prava porodica. Rekao je kako bi čak voleo da svi ljudi na svetu potpuno isto izgledaju. Rekao je kako biste tada za svakoga koga sretnete mogli misliti da vam je žena, majka ili otac, i ljudi bi se neprestano međusobno grlili bilo gde da se nađu, i to bi bilo "baš zgodno"."

"Celo veče sam se osećao nepodnošljivo srećan. Bliskost između Mjuriel i njene majke ostavila je dubok utisak na mene jer je bila tako divna sve vreme dok smo sedeli u dnevnoj sobi. One su dobro poznavale slabosti jedna drugoj, pogotovu slabosti u razgovoru, pa su na njih upozoravale pogledima. Oči gospođe Feder su neprekidno dežurale dok je Mjuriel iznosila svoje mišljenje o "književnosti", a Mjurieline oči su bdele nad majčinom sklonošću da pametuje i raspriča se. Kada se njih dve oko nečega prepiru, ne može doći do potpunog razilaženja, jer one su Majka i Kćer. I zastrašujuća i divna pojava za posmatranje. Ipak, dok sam tamo sedeo opčinjen, bilo je trenutaka kada sam veoma želeo da gospodin Feder bude pričljiviji. Ponekada osetim da mi je potreban. Ponekada mi zapravo, dok ulazim, izgleda kako ulazim u neku vrstu neurednog, necrkvenog manastira za samo dve žene. Ponekada, odlazeći, imam neko čudno osećanje da su mi obe, i M. i njena majka, napunile džepove raznim bočicama i tubama karmina i rumenila, mrežicama za kosu, dezodoransima i tome slično. Bezgranično sam im zahvalan, ali ne znam šta da radim s njihovim nevidljivim poklonima."


Iz priče Visoko podignite krovnu gredu, tesari
_____________________________________

Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam baš raspoložen da se upuštam u te stvari. Kao prvo, sve mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispričao nešto ličnije o njima. Prilično su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac. Dobri su i sve - ne kažem - ali stravično su osetljivi. Uostalom, neću sad da vam pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto. Ispričaću vam samo ono ludilo kroz koje sam prošao oko Božića, pre nego što sam ozbiljno propao I morao da pređem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono što sam pričao D. B.-u, a on mi je brat i sve. Živi u Holivudu. Nije daleko od ove rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Voziće me kad izađem, možda sledećeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski bolid što ide trista na sat. Koštao ga jedno četiri hiljadarke. Sada je pun para,

 Lovac u žitu

_______________________________





"Ej", reče Stredleter. "Hoćeš li da mi učiniš jednu veliku uslugu?"
"Šta?" rekoh. Nisam bio posebno oduševljen. Uvek je tražio da mu učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli da je glavni dasa - takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu. Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva čekaš da im učiniš uslugu. Komično je to, u neku ruku.
"Izlaziš li večeras?" rekao je.
"Možda. Možda i neću. Ne znam. Zašto?"
"Treba da pročitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je.
"Kako bi bilo da mi napišeš sastav iz engleskog? Moram da ga predam u ponedeljak, zato te i pitam. Šta kažeš, a?"

"To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.
"Ja sam taj koga izbacuju iz proklete škole, a ti od mene tražiš da ti napišem prokleti sastav", rekoh.

"Aha, znam. Ali problem je što moram da ga predam u ponedeljak. Budi drug. Budi drugarčina. Važi?"

Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao što je Stredleter treba ponekad držati u neizvesnosti.

"O čemu?" rekoh.
"O bilo čemu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kuća. Ili nešto gde si nekad živeo - znaš već. Samo da je neki žešći opis."

Zevnuo je iz sve snage dok jeto govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva baš kad traži da mu učiniš neku prokletu uslugu.
"Nemoj samo previše dobro da ga napišeš", rekao je. "Onaj kreten Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato bolje da ne staviš sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo.
To je još nešto od čega mi se obavezno smuči. Mislim, kad dobro pišeš sastave, a neko počne da ti priča o zarezima. Stredleter je uvek radio takve stvari. Hteo je da pomisliš kako je jedini razlog što on piše bezvezne sastave to što stavlja sve zareze na pogrešna mesta. U tome je pomalo ličio na Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na košarkaškoj utakmici. Imali smo suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez
da pipne tablu ili nešto. Ekli je stalno ponavljao, u toku čitavog prokletog meča, da je Kojl savršeno građen za košarku. Ljudi moji, kako mrzim takve stvari.

Lovac u žitu

___________________________________


Stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini... nikog odraslog mislim... osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Dužnost mi je da uhvatim svakoga ko se zaleti prema provaliji, hoću
reći, ako neko trči ne gledajući kuda, ja trebam iskrsnuti odnekud i uhvatiti ga. To je sve što bih trebao raditi čitavog dana. Da budem takav neki hvatač u žitu. Znam da je to blesavo, ali to je jedino što bih zaista želeo biti.

 Lovac u žitu

___________________________________

'Hoću reći, ako neku curu ne volite iskreno, onda se uopšte ne biste trebali zezati naokolo s njom, a ako je volite, onda biste trebali voleti i njezino lice, a ako već volite njezino lice, onda trebate biti pažljivi I ne činiti s njom što ja znam kakve šašave stvari, kao što je tamo neko prskanje vodom, i slično.'

Lovac u žitu

___________________________________

Najbolje u tom muzeju bilo je, ipak, što je sve uvek ostajalo na istom mestu. Ništa se nije kretalo. Mogao si da odeš sto hiljada puta tamo, a onaj Eskim bi i dalje tek upecao one dve ribe, ptice bi i dalje letele ka jugu, jeleni bi i dalje pili vodu iz onih barica, lepih rogova i lepih tankih nogu, a ona Indijanka golih grudi i dalje bi vezla isti pokrivač. Ništa se ne bi promenilo. Jedino što bi se promenilo bili ste vi. Nije da biste bili mnogo stariji ili nešto. Nije baš to, u suštini. Jednostavno biste bili drukčiji, to je sve. Bili biste, recimo, u kaputu. Ili bi devojčica koja vam je poslednji put bila par dobila šarlah, pa biste imali novog para. Ili bi razred vodila neka zamena umesto gđice Ejgltinger. Ili biste prethodno čuli kako se otac i majka užasno svađaju u kupatilu. Ili biste samo prošli pored jedne od onih lokvi na ulici, po kojima se šire benzinske duge. Mislim, bili biste na neki način
drukčiji - ne umem da objasnim na šta mislim. A čak i kad bih umeo, nisam siguran da bih bio raspoložen za to.

________________________________

Kad se božićna tačka završila, počeo je prokleti film. Toliko je bio debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom Englezu - zvao se Alek nešto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio pamćenje. On izađe iz te bolnice sa štapom i ćopa na sve strane, po čitavom Londonu, ne znajući ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o tome.

 Zatim, pri ulasku u autobus, upoznaje tu dobru, srdačnu, iskrenu devojku. Odleti joj prokleti šešir i on ga hvata, a onda se popnu u gornji deo autobusa, sednu i počnu da pričaju o Čarlsu Dikensu, koji je i njen i njegov najomiljeniji pisac. Oboje nose po primerak Olivera Tvista. Stvarno mi je došlo da povratim. Sve u svemu, oni se odmah zaljube jedno u drugo, zato što su oboje tako ludi za Dikensom, i on joj onda pomaže u izdavačkom poslu. Ona je izdavač, ta devojka. Samo, ne ide joj najbolje, jer njen brat pije i troši sav novac. On je neki vrlo ogorčen tip, taj njen brat, jer je bio lekar u ratu i sad ne može više da operiše zato što je izgubio živce, pa samo pije po ceo dan, ali prilično je duhovit i sve. I tako, stari Alek piše knjigu, a devojka je objavi, i onda zarade brdo para. Baš kad spremaju da se uzmu, pojavi se ta druga devojka, Marša. Stara Marša je bila Alekova verenica pre nego što je izgubio pamćenje, i prepozna ga dok u knjižari potpisuje svoje knjige. Ona kaže starom Aleku da je on u stvari vojvoda, ali joj on ne veruje i odbije da ode s njom i poseti svoju majku. Majka mu je potpuno slepa. Ali druga devojka, ona srdačna, natera ga da ode. Ona je vrlo plemenita i sve. I tako on ode. Međutim, pamćenje mu se i dalje ne vraća, čak ni kad njegova velika doga skoči na njega, ili kad mu majka pređe prstima preko lica i donese mu plišanog medvedića s kojim se balavio kad je bio mali. Ali onda, jednog dana, neka deca igraju kriket na travnjaku i pogode ga lopticom u glavu. Istog trenutka vrati mu se prokleto pamćenje i on ulazi u kuću i ljubi majku u čelo i sve. Onda ponovo počne da živi kao pravi vojvoda i potpuno zaboravi onu srdačnu devojku što izdaje knjige. Pričao bih vam ostatak filma, ali bojim se da bih povratio. Nije da bih vam pokvario stvar ili nešto. Nema tu šta da se pokvari, Isuse. Sve u svemu, završava se tako što se Alek i ta srdačna devojka venčaju, a brat pijanac sredi živce i operiše Alekovu majku tako da ona progleda, a onda se taj pijani brat i stara Marša uzmu. Na kraju svi sede za dugačkim svečanim stolom i padaju od smeha, jer se ona velika doga pojavi sa gomilom štenadi. Svi su mislili da je ona mužjak, šta li. Sve što mogu da kažem je - nemojte da gledate taj film ako nećete da se ispovraćate od glave do pete.

 Ono što me dotuklo bila je neka dama što je sedela do mene, koja je plakala tokom čitavog prokletog filma. Što je lažniji bio, više je plakala. Pomislili biste da je plakala zato što ima stravično meko srce ili nešto, ali ja sam sedeo odmah do nje i znam da nije tako. S njom je bio taj mali koji je umirao od dosade i hteo da ide u toalet, ali ona nije htela da ga odvede. Samo mu je ponavljala da sedi mirno i pristojno se ponaša. Imala je meko srce kao prokleti kurjak. Uzmite tako nekog ko je u stanju oči da pogubi od plakanja nad gomilom lažnih gluposti u filmovima - u devet od deset slučajeva to su prave skotine u srcu. Najozbiljnije.

 Iz romana Lovac u žitu