Luigi Pirandello: Crni jarčić

Crni jarčić
      

Nema sumnje da gospodin Charles Trockley ima pravo. Šta više, spreman sam dodati da gospodin Trockley nikada ne može imati krivo, jer su on i razbor jedno te isto. Svaki njegov pokret, pogled ili reč tako su strogi i tačni, tako promišljeni i pouzdani da ko god bio, jamačno, mora priznati da nije moguće naći gospodina Trockleya u krivu, bez obzira na slučaj, postavljeno pitanje ili kakvu zgodu koja mu se dogodi.

Na primer, on i ja smo rođeni iste godine, istog meseca i gotovo istog dana; on u Engleskoj, ja na Siciliji. Danas, petnaestog juna , on ima četrdeset osam godina; ja ću četrdeset osam napuniti dvadesetosmog juna. Dobro: koliko godina ćemo imati, on petnaestog a ja dvadesetosmog juna iduće godine? Gospodin Trockley se ne može izgubiti; ne okleva ni minute; on s takvom pouzdanom sigurnošću tvrdi da ćemo petnaestog i dvadesetosmog juna iduće godine, on i ja, imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Zar je moguće dati za krivo gospodina Trockleya?

Vreme ne teče jednako za sve. Ja bih mogao u jednom samom danu, ili satu, učiniti više krivih poteza, nego on u deset godina provedenih u strogoj disciplini svoga zdravlja; za vreme te godine ja bih mogao proživeti, zbog žalosnog nereda u mom duhu, više od jednog celog života. Moje telo, slabije i zapuštenije od njegovog, u ovih se četrdesetosam godina istrošilo više nego bi se njegovo moglo istrošiti u sedamdeset godina. Isto tako on, uprkos srebrno beloj kosi, na svom, poput raka crvenom licu, nema još ni jedne bore, a svako jutro bi se mogao mačevati mladenačkom okretnošću.

Dakle, šta to vredi? Sva ova razmatranja, doista savršena, za gospodina Charlesa Trockleya su dosadna i daleka od razbora. Razbor kaže gospodinu Trockleyu da ćemo on i ja, konačno, petnaestog i dvadesetosmog juna imati jednu godinu više, to jest četrdeset devet.

Ovo je kao uvod, a sada poslušajte što se nedavno dogodilo gospodinu Charlesu Trockleyu i pokušajte, ako vam uspe, dati mu za krivo.

Prošlog aprila, sledeći uobičajni itinerar iz Baedekera za putovanje po Italiji, Miss Ethel Holloway, mlada i živahna kći Sira W.H. Hollowaya, bogatog i uglednog engleskog Peera, stigla je na Siciliju, u Girgenti, posetiti veličanstvene ostatke dorskog antičkog grada. Privučena prekrasnim predelom, koji je u tom mesecu sav zaogrnut plaštem belog bademovog cveća i kupa se u toplom povetarcu afričkog mora, imala je nameru zaustaviti se više od jednog dana u Hôtel des Temples, koji se nalazi na vrlo ugodnom mestu u otvorenom polju, izvan zapuštenog današnjeg gradića smeštenog na litici.

Već dvadeset i dve godine kako je gospodin Charles Trockley engleski vicekonzul u Girgentiju, i već dvadeset i dve godine svojim odmerenim i gipkim korakom svaki dan pre zalaska sunca ima običaj poći pešice iz gornjeg grada prema ruševinama uzvišenih i veličanstvenih grčkih hramova, koji se nalaze na strmom rubu brežuljka gde se u antička vremena dizao Pindarovim mramorima ukrašen grčki grad, jedan od najlepših gradova koji su nestali.

Stari su govorili da su Akragantini svaki dan jeli kao da će idući dan umreti, a gradili su kuće kao da nikada neće umreti. Sadašnji Akragantini su malo jeli, jer je bilo veliko siromaštvo u gradu i selu, a od kuća antičkog grada, posle tolikih ratova, sedam požara i isto toliko pljački, nije više ostalo ni traga. Na njihovim mestima sada se diže šuma badema i arapskih maslina, zvana Gradska šuma. Sive maslinove krošnje toliko su uznapredovale uzbrdo da su narasle do pod same stupove veličanstvenog Hrama, kao da mole za mir tih napuštenih padina. U podnožju, već prema mogućnostima, tekla je reka Akragas koju je Pindar slavio kao bogatu stadima. Poneki čopor koza još uvek prolazi suhim koritom reke; penje se stenovitom uzvisinom i dolazi leći i preživati svoju siromašnu ispašu u svečanoj seni antičkog hrama Concordia, još uvik očuvanog. Kozar, gruba izgleda i leno pospan poput kakva Arapina, leži, i on ispružen među stupovima hramskog trema dok izvlači neke plačne tonove iz svoje trščane frule.

Ovaj kozji upad u hram, gospodinu je Trockleyu uvek izgledao kao strašno svetogrđe; i bezbroj puta je o tome izveštavao i upozoravao čuvare spomenika, da bi tek dobivao filozofski osmeh nebrige ili sleganje ramenima. S istinskim nastupima srdžbe gospodin Trockley se, koji put kad bismo zajedno išli u šetnju, i meni žalio na te osmehe i sleganje ramenima. Često se događalo da gospodin Trockley u društvu svojih zemljaka obilazi hramove; hram Concordia ili onaj, malo više uzbrdo, Here Lacinie, ili neke druge jednostavno nazvane Giganti. I sve ih je srdito upozoravao da vreme i običaji nisu umirili ili ublažili svetogrdne postupke prema hramovima sa svim tim ispruženim i preživajućim kozama u seni stupova. Ali ni svi engleski posetioci, za reći istinu, nisu delili Trockleyevu srdžbu. Dapače, mnogima je izgledao pomalo poetičan taj kozji odmor u Hramu, davno napuštenom i osamljenom usred te beskrajne ravnice. Pred više od godine dana, što je završilo skandalozno po gospodina Trockleya, jedan takav pogled na koze se pokazao više nego veseo i očaravajući.

Prošlog aprila, više od ostalih, bila je s tim zadivljena mlada i vesela Miss Ethel Holloway. Dapače, dok joj je srditi vicekonzul upravo objašnjavao neke arheološke podatke s kojima ni Baedeker, ni neki drugi turistički vodiči, još nisu raspolagali, Miss Holloway je počinila veliku nesmotrenost nenadano mu okrenuvši leđa i potrčavši za jednim prekrasnim crnim jarčićem, rođenim nekoliko dana pre, i koji je uokolo veselo skakutao među izvaljenim kozama, kao da su mu pred očima u zraku plesale neke sjajne mušice; izgledao je i sam začuđen svojim smelim skokovima, a k tomu još ga je svaki lagani šušanj, svaki ćuh zraka, svaka mala sena u njegovoj predstavi još uvek nesigurna života, činio da još više protrne, zadršće od straha i jače odskoči u zrak.

Toga sam dana i ja bio s gospodinom Trockleyem i koliko me jako razveselila ta radost male Miss, koja se tako zaljubila u jarčića da ga je htela pod svaku cenu kupiti, toliko me zaboljela i ganula patnja gospodina Trockleya.
- Zar kupiti jarčića?
- Da, da! Želim ga odmah kupiti! Odmah!

Drhtala je ona, mala Miss, kao i ta draga crna životinjica; možda niti iz daleka ne predpostavljajući koliki će jad naneti gospodinu Trockleyu, koji je već odavno strahovito mrzio te životinje.

Uzalud ju je gospodin Trockley pokušao razuvjriti, ukazati joj na sve neprilike koje bi mogle proizići iz te kupnje; na kraju je morao popustiti, i unatoč poštovanju prema njezinom ocu, približiti se kozaru divljeg izgleda za dogovor oko kupnje crnog jarčića.

Miss Ethel Holloway plativši jarčića reče gospodinu Trockleyu da će jarčića poveriti direktoru hotela Hôtel des Temples i, čim se vrati u London, poslat će mu telegraf, uz sve plaćene troškove, da joj može dragu životinjicu poslati što pre; i odatle se vratila u hotel s jarčićem koji se koprcao i drečao u njezinim u rukama.

Promatrao sam more koje je poput beskrajnog zlatnog ogledala odražavalo veličanstveno oblikovane oblake, obasjane plamtećim zalazećim suncem, video sam u kočiji onu mladu, nežnu i uzbuđenu plavojku kako se udaljuje stopljena s rubom bleštavog svetla; izgledalo mi je gotovo kao san. Posle sam tek shvatio da se mogla, zbog daljine od svoje domovine i uobičajnih njenih životnih sklonosti i pogleda, odmah zanesti i osetiti živu naklonost za malog crnog jarčića, jer ona nije mogla imati ni trunku onog čvrstog razbora koji s tolikom strogošću upravlja postupcima, mislima, koracima i rečima gospodina Charlesa Trockleya.

A što je tada imala umesto razbora mala Miss Ethel Holloway?
Ništa drugo do gluposti, tvrdio je gospodin Charles Trockley, s jedva suspregnutim besom koji je gotovo smoždio jednog takvog, gotovo uvek odmerenog čoveka.
Razlog besu nalazi se u događajima koji su sledili nakon kupnje onog crnog jarčića.

Idući dan Miss Ethel Holloway je otputovala iz Girgentija. Sa Sicilije je otišla u Grčku; iz Grčke u Egipat; iz Egipta u Indiju.

Pravo je čudo da se sećala, kada je došla zdrava i čitava u London nakon osam meseci puta i tolikih događaja koji su joj se zbili na tako dugom putu, crnog jarčića kojeg je kupila jednog dalekog dana među ruševinama akragantinskih Hramova na Siciliji.

Hôtel des Temples zatvara se svake godine krajem juna da bi se ponovo otvorio početkom novembra. Direktor hotela, kojem je Miss Holloway poverila crnog jarčića, odlazeći na odmor polovinom juna poverio ga je čuvaru hotela, ali bez ikakva objašnjenja pokazavši se više nego ljutim zbog neprilike koju mu je zadala i još mu zadaje ova životinjica. Čuvar je čekao iz dana u dan da vicekonzul, prema direktorovim rečima, dođe uzeti jarčića da bi ga poslao u Englesku; potom, videvši da niko ne dolazi, smislio je dobro rešenje kako da se oslobodi životinjice, on ju je predao na čuvanje onom istom kozaru koji ju je prodao maloj Miss obećavši mu da jarčića može zadržati, ako se Miss, kako se činilo, ne seti, ili malu nadoknadu u novcu za čuvanje, ako ju vicekonzul ipak dođe preuzeti.

Kada je posle gotovo osam meseci stiglo pismo Miss Ethel iz Londona, koliko direktor hotela Hôtel des Temples toliko i hotelski čuvar i kozar, su se našli u gomili problema; prvi, jer je poverio jarčića čuvaru; čuvar, jer ga je poverio kozaru, a ovaj zbog toga što ga je poverio drugom kozaru s istim obećanjima koje je i sâm dobio. O ovom drugom kozaru ništa se nije znalo gde se nalazi. Potraga je trajala više od mesec dana. Na kraju, jednog lepog dana gospodinu su Charlesu Trockleyu doveli u sjdište vicekonzulata u Girgentiju jednu odvratnu i smrdljivu rogatu životinju, rićkaste i raščupane dlake, uprljane skrutnutim blatom i brabonjcima, koja je hrapavom, dubokom i strašnom rikom pognute glave pretila i izgledala je kao da se pita što žele od nje, i zašto su ju doveli u ovakve prilike i na mesto toliko različito od uobičajenog.

Ipak, gospodin Trockley se nije ni najmanje, prema svom običaju, uplašio takve prikaze; nije oklevao ni trena; isplatio je sve troškove za proteklo vreme, od početka aprila do kraja novembra, i razborito je zaključio da je onaj dražesni crni jarčić mogla biti upravo ova sadašnja strašna i prljava životinja. I bez senke oklevanja odgovorio je Miss Ethel da će ga odmah poslati prvim trgovačkim brodom koji iz luke Porto Empedocle plovi za Englesku. Oko vrata te strašne životinje obesio je karton s adresom Miss Ethel Holloway i naredio da se životinja ukrca. Ovde je i on sâm stavio na tešku kušnju svoje dostojanstvo, jer je po molu morao vući za sobom na konopcu jogunastu životinju, dok ga je sledio čopor bučne dečurlije; ukrcao ju je na brod u polasku i vratio se u Girgenti sasvim siguran da je krajnje savesno izvršio zadaću, koja mu je bila poverena ne toliko zbog žalosne lakoumnosti Miss Ethel Holloway koliko radi dužnog poštovanja prema njezinom ocu.

Jučer me gospodin Charles Trockley potražio u kući u takvom stanju duha i tela da sam mu, preneražen, potrčao u susret i pomogao sesti, te sam mu ponudio čašu vode.
- Za milog Boga, gospodine Trockley, što vam se dogodilo?

Budući da još nije mogao govoriti, samo je iz džepa izvadio jedno pismo i pružio mi ga.

Bilo je pismo Sira W.H.Hollowaya, Peera engleskog, i sadržavalo je čitav niz strašnih pogrda upućenih gospodinu Trockleyu zbog teške uvrede što se ovaj usudio učiniti njegovoj kćeri, Miss Ethel, šaljući joj onu odvratnu i prljavu životinju.

Ovo je, dakle, bila zahvalnost za sve nevolje koje je jadni gospodin Trocklay pretrpio.

Ali što je očekivala ta glupača, Miss Ethel Holloway? Zar je očekivala da joj posle jedanaest meseci u London dođe ono isto crno i plahovito jare, ono koje je onako veselo i živahno skakutalo između stupovova starogrčkog hrama na Siciliji? Zar je to moguće? No, gospodin Trockley se nije zbog toga mogao smiriti.

Videvši ga pred sobom u takvom stanju počeo sam ga tešiti, najbolje kako sam znao, složivši se s njim da je verovatno Miss Ethel Holloway morala biti biće ne samo jako hirovito, nego i nerazborito.
- Glupača! Glupača! Glupača!
- Recimo bolje nerazborita, dragi gospodine Trockley, moj prijatelju. Ma pogledajte, - (bojažljivo sam  dopustio dodati) - ona, kada je prošlog aprila otputovala s očima i dušom punom ljupkog izgleda crnog jarčića, nije mogla, budimo pošteni, laka srca opravdati (ma koliko nerazborita bila, što je očito) vaše postupke ma koliko oni bili razboriti, oni postupci s kojima ste je nenadano suočili, gospodine Trockley, kada je ugledala onu grdnu i smrdljivu jarčinu, koju ste joj poslali.
- Tako, dakle? - upita me gospodin Trockley dižući se i gledajući me neprijateljskim očima. - Što sam ja prema vašem mišljenju trebao učiniti?
- Ne bih hteo, gospodine Trockley, - požurio sam odgovoriti zbunjen, - ne bih vam hteo i ja izgledati nerazborit, kao mala Miss Ethel iz vaše daleke zemlje, ali na vašem mestu, gospodine Trockley, znate li što bih ja učinio? Ili bih odgovorio Miss Ethel da je dražesni crni jarčić umro od čežnje za njezinim poljupcima i milovanjima; ili bih kupio jednog drugog crnog jarčića, sasvim malog i veselog, i u svemu sličnom onom kojeg je ona kupila prošlog aprila - i poslao joj ga, jako siguran da Miss Ethel Holloway ne bi ni u snu pomislila da njezin jarčić nije mogao u jedanaest meseci ostati tako malen. I tako, pošto je Miss Ethel, priznajmo, najnerazboritija osoba na ovom svetu vaš postojani razbor bi, kao i uvek, ostao netaknut i vi ne biste bili u krivu, dragi gospodine Trockleyu, prijatelju moj.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović

 

Luigi Pirandello, Tabernakul

I

Kada je legao pored žene, koja je već spavala okrenuta prema krevetcu na kojem su ležala njihova dva sinčića, Spatolino je prvo izrekao svoje uobičajne molitve, zatim je prekrstio ruke na potiljku, žmirnuo očima i – ne obraćajući pažnju onome što čini – počeo zviždukati, što je obično činio svaki put kada je bio u kakvoj sumnjii, ili mu je kakva misao rovala po mozgu.
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Nije to bilo zviždanje u pravom smislu reči, tek pre da je bilo neko muklo pištanje; na rubu usana, uvek u istom taktu.
Najednom se žena probudi:
- Ah! Tu smo? Šta ti se dogodilo?
- Ništa. Spavaj. Laku noć.
Povukao se, okrenuo leđa ženi, skupio se i on na rubu kreveta, da bi spavao. Ma kakvo spavanje!
- Fijuu... fijuu... fijuu...
Tada žena protegne ruku i šakom ga podboči pod rebra.
- Pobogu, hoćeš li već jednom prestati? Pazi se da mi ne probudiš mališane!
- Imaš pravo. Budi mirna, odmah ću zaspati.
Doista se trudio da iz glave istera tu mučnu misao, koja mu je u glavi, kako se uvek događalo, rovala poput crva. Ali, kada je već poverovao da ga je isterao:
- Fijuu... fijuu... fijuu.
Ovaj put nije čekao da ga žena podboči šakom jače nego pre; očajnički je skočio iz postelje.
- Što radiš? Gde ćeš? – upita ga ona.
A on će:
- Oblačim se! Ne mogu spavati. Sesću na ulicu, tamo ispred vrata! Treba mi zraka, zraka!
- Može li se, napokon, saznati šta te spopalo? – opet će žena.
- Šta? Onaj ološ - provali tada iz Spatolina, trudeći se da govori tiho - ona hulja, onaj bogohulnik...
- Ko? Ko?
- Ciancarella.
- Notar?
- On. Poručio mi je da me sutra ujutro hoće videti u svojoj vili.
- I onda?
- Ma šta može trebati od mene jedan čovek poput njega, reci mi? Prasac, Bože sačuvaj! prasac, i malo kažem! Vazduha!Vazduha !

Tako govoreći, pograbi jedan stolčić, otvori vrata, zatvori ih za sobom i sedne u uspavanoj uličici, naslonivši se uza zid svoje kućice.

U blizini je iznemoglo dremala ulična petrolejka čije se žućkasto svetlo odbijalo od žućkaste vode jedne lokve, ako je to uopšte bila voda, i širilo se niz uličicu popločanu krupnim oblutcima, ponegde izbočena, drugde udubljena, sve tako bedno i otrcano.

Iz unutrašnjosti kućeraka u seni dopirao je težak zadah staje i s vremenom na vreme u noćnoj tišini čuo se toptaj neke životinje koju gnjave muhe.

Jedan mačak, šuljajući se uzduž zida, na tren se zaustavi i sumnjičavo i oprezno ga pogleda.

Spatolino podiže pogled na rub neba gde su žmirkale brojne zvezde; i tako gledajući, poče si gristi retku crvenkastu bradicu.

Malen stasom, premda je od dečačkog doba već kopao zemlju i mesio malter, imao je u sebi nešto gospodskoga.
Dok je tako svojim svetlim očima gledao nebo, odjednom oseti da mu se oči pune suzama. Uzvrpolji se na se na stolcu i, nakon što je nadlanicom obrisao suze, prošapta u noćnoj tišini:
- Pomozi mi, moj Hriste.

II
 

Nakon što je u gradiću klerikalna strana doživela poraz, na vlast je došla nova stranka, stranka izopštenih koji su zauzeli sva mesta u gradskom veću, a Spatolino se osećao kao da se nalazi usred neprijeteljskog područja.

Svi njegovi drugovi u poslu, kao ovce, odmah su se svrstali uz novu vlast; i sada zajedno okupljeni u udruženju, razmetali su se uokolo.

Zajedno sa šačicom vernih Svetoj materi crkvi Spatolino je osnovao Katoličko društvo nedostojnih sinova žalosne Gospe za uzajamnu pomoć.

No borba je bila neravnopravna; ruganje neprijatelja (i prijatelja) i nemoćni bes učinili su da mu padne mrak na oči.

Postavio se na čelo toga Katoličkog udruženja i propagirao je organizovanje procesija i sličnih manifestacija povodom crkvenih praznika, za što se pre brinulo bivše Gradsko veće. Između posprdnog smeha i zvižduka, na svoj trošak je organizovao procesije za Svetog Mihovila, Svetog Franju, Veliki petak i za ostale veće crkvene proslave.

Tako mu se ono malo kapitala, koje mu je do sada omogućavalo da preuzme poneki posao, tako stanjilo da je predviđao kako nije dalek dan kada će se svesti od uglednog zidarskog preduzetnika     na običnog zidara nadničara.

Ni vlastita žena već neko vreme nije imala prema njemu ni poštovanja ni obzira: perući, šivajući i radeći svakovrsne poslove za druge, sama se brinula o sebi i deci.

Kao da je on bio besposlen iz zadovoljstva! Udruženje tih psećih sinova preuzimalo je sve poslove. Pa što misli njegova žena? da se odrekne vere, da porekne Boga, da se upiše u njihovu stranku? Ma radije bi si dao odseći ruke!
Nerad ga je iz dana u dan strašno žderao, povećavao mu razdražljivost i tvrdoglavost, činio ga da se zarati sa svima.

Ciancarella, notar, nije se nikada vezao ni uz jednu stranu, beše očevidan bezbožnik; takvo ponašanje je i javno pokazivao odkada više nije radio kao javni notar. Jednom se čak odvažio nahuškati pse na jednog doista svetog čoveka, sveštenika Lagàipu, koji je pošao njemu da moli pomoć za neke siromašne rođake koji su doslovno umirali od gladi, dok je on, u sjajnoj vili koju  je izgradio na ulazu u gradić, poput kakva princa razmetljivo živeo u svom bogatstvu bogzna kako zgrnutom i povećanom dugogodišnjim lihvarenjem.

Čitavu je noć Spatolino (srećom da je bilo leto) malo sedeo, malo lutao pustom uličicom i duboko razmišljao (fijuu... fijuu... fijuu...) o tome Ciancaerellinom tajanstvenom pozivu.

Posle, znajući da se ovaj diže rano, a i čuo je da mu se žena digla rano i da već radi po kući, odlučio je krenuti ostavljajući stolicu na ulici, za koju nije bilo opasnosti da će je neko ukrasti jer je bila stara.

III

Ciancarellina vila bila je okružena zidom i nalikovala je na tvrđavu, a imala je ulaz iz sporedne uličice.

Starac, nalik na kakvu odevenu žabetinu, patio je od ogromne ciste na potiljku koja ga je prisiljavala da mu obrijana glavurda uvek bude pognuta, tu je živeo sâm uz samo jednog slugu;  imao je on mnoge oružane momke koji su ga čuvali, te dva strašna psa koji su ljudima zadavali strah u kosti kada bi ih samo pogledali.

Spatolino pozvoni na zvono. Odmah se na ogradu besno baciše one dve zveri, i nisu se smirili niti kada je došao sluga i počeo ohrabrivati Spatolina, koji nije hteo da uđe. Trebalo je da ih gazda, koji je na drugom kraju vile sedeo u senici obrasloj bršljanom i ispijao kavu, pozove zviždukom.
- Ah, Spatolino! Dobro da si došao - reče Ciancarella. – Sedni tamo.
I pokaže mu na jednu od gvozdenih stolica poredani ukrug u senici.
No, Spatolino ostade na nogama s kapom uprljanom gipsom i kamenom prašinom u ruci.
- Ti si jedan od nedostojnih sinova, zar ne?
- Da gospodine, i ponosim se s time: i to od Žalosne Gospe. Kakvu narudžbu ćete mi
dati?
- Evo - reče Ciancarella;  umesto da nastavi govoriti, prinese šoljicu  ustima i otpi tri kratka gutljaja. – Želim tabernakul – (opet gutljaj).
- Šta kažete?
- Hoću da mi izgradiš tabernakul – (još jedan gutljaj).
- Tabernakul? Vi?
- Da, na cesti, nasuprot ulaznim vratima – (još jedan gutljaj, poslednji; potom vrati šoljicu na poslužavnik i – nije niti obrisao usne - podiže se na noge. Jedna kafena kap mu je skliznula iz ugla usana i šmugnula niz oštre čekinje brade koju nije obrijao nekoliko dana. – Dakle, tabernakul, ali ne baš mali jer u njega treba stati kip     Hrista u prirodnoj veličini. Sa svake strane treba biti mesta za dve velike slike: s jedne strane Kalvarija, s druge Skidanje s krsta. Uokolo cokulu visoku metar, ograda od kovanog gvožđa i naravno gore krst. Jesi li razumeo?
Spatolino je zatvorenih očiju nekoliko puta kimnuo glavom; potom, otvorivši oči i uzdahnuvši, reče: - Hm, gospodine, vi se šalite, zar ne?
- Ja se šalim? Zašto?
- Verujem da se Vi, gospodine, šalite. Oprostite. Tabernakul, gospodine, kao Ecce Homo? Ciancarella  je pokušao podići obrijanu glavurdu, malo ju je podupro rukom i nasmejao se na svoj poseban način, vrlo neobičan, kao da cvili, sve zbog te ciste koja mu je opterećivala potiljak.
- Šta! – reče. – Da nisam, prema tvom mišljenju, nedostojan za tako nešto?
- Ma ne, ne gospodine, oprostite! – brže-bolje se požurio poricati Spatolino, sav crven u licu i ljutit. – Ali, zašto želite vi, gospodine, na taj način, bez razloga, učiniti svetogrđe? Nemojte mi zameriti, i oprostite mi što govorim iskreno. Kome se, gospodine, želite narugati? Bogu, ne; Bogu se ne ruga; Bog vidi sve i ne dopušta da mu se rugate, gospodine? Ljudima? I oni vide i znaju da vi, gospodine...
- Ma što oni znaju, kretenu jedan? – poviče starac prekidajući ga. – Šta ti znaš o Bogu, crve jedan zemaljski? Samo ono što su ti sveštenici rekli! Ali Bog... ma s kim ja to raspravljam... Jesi li doručkovao?
- Ne gospodine.
- Loša navika, dragi moj! i sada bih ti ja trebao ponuditi doručak?
- Ne, gospodine. Neću ništa.
- Ah - uzviknu Ciancarella zevajući. – Ah! Sveštenici, sinko moj, sveštenici su ti smutili pamet. Pričaju okolo, je li? da ja ne verujem u Boga. A znaš li zašto? Zato što ih ne hranim. A sada ćuti: đavoli će ih pojesti kada budu morali posvetiti naš tabernakul. Spatolino, hoću da bude veliko slavlje. Zašto me tako gledaš? Ne veruješ? Ili hoćeš da znaš  kako mi je to palo na pamet? U snu, sinko! Prošle noći sam sanjao. Sada će, sigurno, svećenici reći da me je Bog u srce dirnuo. Neka samo govore: fućakam se ja na sve! Onda, jesmo li se sporazumeli? Reci nešto... makni se... Jesi li pobudalio?
- Jesam, gospodine - iskreno prizna Spatolino šireći ruke.
Ciancarella je ovaj put s obe ruke pridržao glavu dok se dugo smejao.
- Dobro - reče zatim. – Ti znaš kako ja postupam. Ne želim nikakve zavrzlame. Znam da si pravi majstor i da radiš kako treba i pošteno. Ti se pobrini za troškove, i za sve ostalo. Nemoj me uznemiravati. Kada završiš, napravićemo račun. Tabernakul... jesi li shvatio kakav želim?
- Da, gospodine.
- Kada ćeš početi s poslom?
- Što se mene tiče, odmah sutra.
- A kada ćeš ga završiti.
Spatolino se malo zamislio.
- Eh, reče, ako će biti tako velik, trebat će barem... šta znam, barem mesec dana.
- Dobro. Pođimo sada pogledati mesto.

I s druge strane ceste zemlja je pripadala Ciancarelli, bila je neobrađena, u parlogu: kupio ju je da mu se niko ne mota ispred vile, no dopuštao je pastirima da na njoj napasaju ovce, baš kao da je bez gospodara. Stoga se za gradnju tabernakula nije moralo tražiti ničije dopuštenje. Kada su odredili mesto za gradnju, nasuprot ulaznim vratima, starac se vratio u vilu, a Spatolino će, kada je ostao sâm, fijuu... fijuu... fijuu – bez kraja. Potom je krenuo. I tako hoda i hoda, i na kraju se nađe, a da nije ni primetio, pred vratima sveštenika Lagàipe koji je bio njegov ispovednik. Kada je pokucao, seti se da je sveštenik već neko vreme ležao bolestan: ne bi bilo dobro da mu smeta tako rano ujutro, ali slučaj je bio hitan: ušao je.  

IV
 

Don Lagàipa je bio na nogama, kućne ženske - služavka i nećakinja - bile su užurbane ne znajući šta pre da počnu od posla koji im je on zadao, dok je sâm stajao nasred sobe, obučen u hlače i košulju i čistio pušku.

Širok i mesnat, sav poput spužve izbušen od boginja, činilo se da je nakon bolesti postao još veći. Kao da su prestrašena od toga nosa, dva crna i sjajna oka gotovo da su tu i tamo želela pobeći od toga iscrpljenog i žućkastog lica.

- Uništavaju me, moj Spatolino, uništavaju! Malo pre mi je sluga došao reći, glupan jedan, kako je moje polje postalo zajedničko! hm, svačije. Socijalisti, shvataš li? Kradu mi još kiselo grožđe; i indijske smokve, sve! Tvoje je moje, shvaćaš li? Tvoje je moje! Pokazaću im ja ovom puškom. U noge! rekao sam im; pucaj im u noge:  to hoće! (Rosina, gusko, gusko, gusko, još malo sirćeta, rekao sam ti i čist rubac.) Šta mi želiš reći, sinko?

Spatolino više nije znao odakle da počne. Čim mu se na usnama pojavilo Ciancarellino ime, usledila je bujica pogrda; a na izjavu da gradi tabernacul župnik se zabezeknuo.
- Tabernakul?
- Da gospodine: kao Ecce homo. Htio bih vaše mišljenje o tome.
- To pitaš mene? Magarče, a šta si mu odgovorio?
Spatolino ponovi sve ono što je rekao Ciancarelli, i još doda i ono što nije rekao, potaknut pohvalama ratobornog sveštenika.
- Odlično! A on? Pasja gubica!
- Sanjao je, kaže.- Varalica! Nemoj mu verovati! Varalica. Da mu je Bog doista govorio u snu, rekao bi mu da radije malo pomogne onima siromasima iz obitelji Lattuga, koje ne želi priznati za rodbinu samo zato što su vernici i štu su nama verni, dok pomaže obitelji Montoro, znaš li? onima socijalističkim ateistima kojima će ostaviti sve svoje dobro. Dosta. Šta želiš od mene? Izgradi mu tabernakul. Ako ga ne izgradiš ti, naći će se neko drugi. Tako da smo uvek na dobiti, jer jedan takav grešnik pokazuje znakove da se na određeni način hoće pomiriti s Bogom. Spletkar! pasja njuška!

Kada se vratio kući, Spatolino je čitav ostatak dana crtao tabernakule. Pred veče se uputio po materijal, potom je unajmio dva prosta radnika i jednog dečaka vapnara. I sledećeg dana u ranu zoru započe s poslom.

V
 

Ljudi koji su tom prašnom cesto prolazili pešice, na konju ili u kolima, zaustavljali su se i raspitivali što gradi.
- Tabernakul.
- Ko ga je naručio?
A on, mučaljiv, dižući prst u nebo:
- Ecce Homo.
Čitavo vreme dok je trajala gradnja samo je tako odgovarao. Ljudi su se smejali ili slegali ramenima.
- I baš ovde? – poneko ga je ipak pitao, gledajući prema ogradi vile.

Nikome nije padalo na pamet da bi notar mogao biti naručitelj tabernakula; no, svi oni, ne znajući da je taj komad zemlje pripadao Ciancarelli, a poznavajući Spatolinov verski fanatizam, mislili su da je ovaj prema biskupovoj narudžbi, ili možda Katoličkog društva, upravo ovde gradio tabernakul da bi napakostili starom lihvaru. I zbog toga su se smejali.

Međutim, kao da se Bog doista rasrdio na tu gradnju te se Spatolinu sve u vreme gradnje događao čitav niz nesreća. Tek posle četiri dana kopanja našao je daske za temelje; zatim, svađa tamo gore u kamenolomu; svađa zbog vapna, svađa s vapnarom; i napokon, dok je gradio drveni potporanj za luk, pade potporanj i zamalo ubi vapnarevog radnika.

Na koncu, bomba. Ciancarella, baš onoga dana kada mu je Spatolino trebao pokazati tabernakul, doživio je udar moždane kapi, i to onaj pravi tako da je za tri sata bio mrtav.

Nakon toga niko više nije mogao Spatolinu izbiti iz glave kako ta beležnikova nenadana smrt nije bila kazna srditog Boga. Ali nije od početka verovao da srdžba Božja mora uništiti i njega, njega koji se – sasvim preko volje – poduzeo podignuti to prokleto delo. 
    Ali, poverovao je u to kada se uputio k Montorima, naslednicima notara, da naplati izvršeni rad. Čuo je odgovor da oni o tome ništa ne znaju i da stoga ne žele priznati taj dug o kom nema traga ni u kakvim dokumentima.

- Kako! – kriknu Spatolino. – A tabernakul, za koga sam onda napravio tabernakul?
- Za Ecce Homo.
- Zar samo tako, svojevoljno?
- Oh, napokon - rekoše mu oni, samo da ga skinu s vrata. – Verujemo da je pomanjkanje svakog poštovanja na uspomenu prema našem pokojnom stricu samo i jedan trenutak pomisliti da ti je on mogao dati jednu takvu naredbu, koja je toliko u suprotnosti sa njegovim načinom mišljenja i osećanja. O tome nam ništa nije poznato. Šta onda hoćeš od nas? Uzmi si tabernakula; a ako ti ne odgovara, eno ti sud.

Odmah, kako ne? I ode Spatolino na sud. Je li možda mogao izgubiti? Bi li mogli suci verovati da je samo tako, iz hira, izgradio tabernakul? Osim toga, tu je kao svedok Ciancarellin sluga, baš onaj koji je došao po njega i odveo ga svom     gospodaru; i don Lagàipa je tu, pa njemu je onoga istoga dana išao po savet; tu je žena kojoj je sve rekao, pa radnici koji su čitavo to vreme radili za njega. Kako bi mogao izgubiti?

Da gospodo, izgubio je, izgubio. Izgubio je jer je Ciancarellin sluga, sada u službi kod Montora, zakleo se da jeste doveo toga dana Spatolina kod svoga gospodara, pokoj mu duši; ali, dakako, da njegovom gospodaru nije bilo ni na kraj pameti da naruči jedno takvo delo, taj tabernakul, zvao ga je jer je od svoga vrtlara čuo, i on je mrtav (gle, kakva slučajnost), da Spatolino ima nameru napraviti tabernakul, baš tamo nasuprot ulazu u vilu, i hteo ga je upozoriti da taj komad zemlje pripada njemu i da se stoga dobro pripazi da tamo ne gradi jednu takvu budalaštinu. Dapače, dodao sluga, on je jednoga dana rekao gospodaru, pokoj mu duši, kako Spatolino unatoč zabrani s tri radnika kopa zemlju, a gospodar je, pokoj mu duši, odgovorio: ”Pusti ga da kopa, zar ne znaš da je lud? Možda traži blago s kojim će dovršiti crkvu Svete Kate!”

Ničem mu nije poslužilo ni svedočenje don Lagàipe, koji je očito bio nadahnuće za mnoge njegove ludosti. Šta još? Sami radnici su posvedočili da nisu nikada videli Ciancarellu na gradilištu i da su novce uvek dobivali od zidara.

Spatolino je poput luđaka pobegao iz sudnice; ne toliko zbog gubitka svoga kapitala kojega ja bacio u vetar gradeći taj tatbernakul; ne toliko zbog troškova sudskog postupka, na komu je bio i osuđen, nego zbog gubitka svoje vere u božansku pravdu.
- Dakle - stalno je ponavljao - zar doista nema više ni Boga?

Po nagovoru don Lagàipe, žalio se prizivnom sudu. To je bila propast. Od dana kada je primio vest da je izgubio na Prizivnom sudu, više nije ni pisnuo: s poslednjim novcem u džepu kupio je metar i pol crvenog pamučnog platna, tri stare vreći i vratio se kući.

- Načini mi tuniku - reče ženi i baci joj tri vreće u krilo.
Žena ga pogleda, kao da u prvi mah ga nije rezumela.
- Šta si rekao?
- Rekao sam ti: napravi mi tuniku... Razumeš? Ne, sam ću je sašiti.
    U tren oka raši dve vreće i saši ih uzduž; potom na gornjem delu načini otvor; od treće vreće skroji rukave koje saši na dva otvora. Gornji otvor suzi tako da mu može ući samo glava. Sve zamota u jedan omot, uze crveni pamuk i uputi se iz kuće bez pozdrava.

Po prilici sat kasnije proširi se po selu vest da se Spatolino, poludevši, uvukao u novi tabernakul, na cesti nasuprot Ciancarelline vile, i zauzeo pozu nalik Hristovu kipu.
- Kako zauzeo pozu? Šta to znači?
- Pa da, kao Hrist, tamo u tabernakulu!
- Nemojte se šaliti?
- Ma doista!

Svi se sjatiše da ga vide. I doista, unutar tabernakula, iza gvozdene ograde, stajao je obučen u tuniku od vreće na kojima je još bila oznaka proizvođača, ogrnut crvenim pamučnim platnom umesto ogrtača, na glavi trnovita kruna, u ruci trska umesto štapa. Glavu je pognuo, malo nagnuo na jednu stranu, oči su mu bile uprte u zemlju. Nije se ni trunke pomakao na smeh ni na zvižduke ili đavolju viku podivljale svetine koja se malo-pomalo sjatila oko tabernakula. Derani su po njemu bacali voćne kore; poneki su mu upućivali strašne psovke: a on, on ćuti, nem, nepokretan, poput istinskog kipa; samo što je s vremena na vreme treptao očnim kapcima.

Nisu ničemu koristile niti su ga pomakle molitve njegove žene i suseda, niti plač vlastite dece. Dakako, ni kletve nisu pomogle. Na koncu su, da bi sprečili te nerede i ruglo, morala urgirati dva stražara koji su preskočili ogradicu i ušli u tabernakul, i odveli ga u zatvor.

- Pustite me na miru! Ko je veći Hrist od mene? - poče kričati Spatolino otimajući se. - Zar ne vidite kako mi se rugaju i kako me vređaju? Ko je veći Hrist od mene? Pustite me! Ovo je moja kuća! Ja sam je napravio, sa svojim novcem i svojim rukama! Krv sam pljuvao! Pustite me, Jude!
No te Jude ga nisu hteli pustiti do večeri.- A sada kući! - naredi mu stražar. - Kući i pamet u glavu!
- Da, gospodine Pilatu - odgovori mu Spatolino klanjajući se.

I tiho, sve šuljkajući se, vrati se u tabernakul. I ponovno se tamo postavio u Hristovu pozu; i tako je proveo noć, nakon koje se više nije dao odatle maknuti.

Izazivali su ga glađu; izazivali su ga strahom, ruganjem; uzaludno. Napokon su ga pustili na miru, poput bezopasnog luđaka koji nikome nije mogao nauditi.

VI
 

Poneko mu donese ulje za svetiljku; poneko mu nosi nešto za jesti i piti; pokoja ženica mu dolazi i počinje ga zvati svetim te mu se preporuča da se moli za nju i njene; neka druga mu donese novu tuniku, manje grubu, i za uzvrat ga pita brojeve za loto.

Kočijaši koji noćom prolaze tom pustom cestom već su se navikli na tu svetiljku koja stalno gori u tabernakulu, i drago im je da ga vide. Zaustavljaju se na trenutak ispred tabernakula i razmene poneku reč sa sirotim Hristom koji im se dobroćudno smeška na pokoju njihovu šalu. Potom pođu dalje dok se štropot kolskih kotača polako gubi u noćnoj tišini. A Hrist se razbudi i siđe s postolja i zađe za tabernakul za učiniti potrebu, i bez primisli u tome trenutku da je odeven kao Hrist, s tunikom od vreće i ogrtačem od crvenog pamučnog platna.

Ponekad mu sleti kakav šturak privučen svetlom te ga naglo probudi iz dremeža. Tada se dade na molitvu; no, nije retko da se razbudi jedan drugi šturak, onaj stari i uporni, onaj koji je u njemu. Spatolino  odgurne sa čela trnovu krunu, na koju se već navikao i, češući se po glavi gde su mu trnovi već ostavili trag, izgubljena pogleda počinje zviždukati:
- Fijuu... fijuu... fijuu.

Prevod sa talijanskog Jusuf A. Hećimović

Luigi Pirandello:

Čini mi se da ovo više nisu vremena za pisanje knjiga, čak ni šale radi. Kad je u pitanju lepa književnost, baš kao i sve ostalo, ja uvek ponavljam jedno te isto: Proklet bio Kopernik! "

" O bože, kakve to ima veze sa Kopernikom! "Uzvikuje don Eliđo i ispravlja leđa, zajapurenog lica pod obodom slamnog šešira .
"Ima veze, don Eliđo. Jer dok se Zemlja nije okretala ... "
" Uh, zar opet! Pa Zemlja se oduvijek okretala! "
" Nije istina. Ljudi to nisu znali, stoga kao da se nije ni okretala. Za mnoge se ni danas ne okreće. Onomad sam to rekao nekom starcu, seljaninu, i znate što mi je odgovorio? Da je to samo dobar izgovor za pijance. "
 Pokojni Matija Paskal

_______________________________________

 

 

 "Mislim da je ovo jedan od najbolnijih utisaka, možda najbolniji, kad ga oseti onaj ko se vraća posle mnogo godina u rodno mesto: videti kako vlastite uspomene padaju u prazninu, kako nestaju jedna po jedna, iščezavaju, uspomene koje žele da obnove život, a ne nalaze više sebe u mestima, jer izmenjeno sećanje ne uspeva da dade tim mestima realnost što su ih pre imala. Ne po sebi samima, nego po ličnosti."

Naše uspomene

_______________________________________

 Ali izvinite ! Ako čovek može tako da shvati i pojmiti svoju beskrajnu malenkost, šta to znači? Znači da on shvata i poima neizmernu veličinu vasione! Kako se dakle, prema tome, može čovek nazvati malim?
- Mali,mali...- govoraše profesor Sabato kao iz neke bezmerne udaljenosti.
A Lamela, sve razdraženiji:
- Vi se šalite! Mali? Ali mora da je u meni neka sila, shvatate li? Nešto od ovoga beskraja, jer inače ne bih o njemu ništa znao, kao što ne zna ova moja cipela, uzmimo, ili moj šešir. Nešto od ovoga beskraja, jer ako upravim ovako oči zvezdama, evo, otvara se uvaženi profesore, to nešto se otvara i postaje, kao ništa, neizmernost prostora u kome s kreću svetovi; svetovi, kažem čiju strašnu veličinu osećam i shvatam je. Ali kome pripada ta veličina? Meni, dragi profesore. Jer je osećanje moje! Kako dakle možete reći da je čovek mali, kada je u njemu tolika veličina?

- Ah, kako ti rasuđuješ? Tu si stao? Nastavi samo svoje rasuđivanje; kakvo značenje ima to što govoriš? To znači da je čovek velik samo tada kad se pred beskrajem oseća i saznaje malim, i da nikada nije tako mali, kao kad se oseća velikim! To je značenje! A kakva ti uteha i pomoć mogu doći od toga, to jest od saznanja da je čovek osuđen na to svirepo očajanje: videti kao veliko ono što je maleno - sve naše stvari, ovde, na zemlji - a kao maleno ono što je veliko, zvezde?
                                                                     
Gore i dole

_________________________________________

 Bitnost ? Šta je dakle bitnost? To je stvar " koja jeste ", bez sumnje, i po njoj se, dok sam živ, razlikujem od onoga sebe koji ću biti posle smrti. To je jasno! Ali ova suština, u mojoj najtananijoj unutrašnjosti, ima li ona svoj pravi život, ili možda egzistira samo u toliko u koliko ja živim ?
Dve pretpostavke : ako ona ima pravi život, a prima svest o sebi jedino u meni, da li prema tome više neće imati nikakve svesti kad jedanput ode od mene? Šta će onda postati? Nešto što nisam ja, što nije ni ona sama dok u meni stanuje. Kad se jednom oslobodi, ona će postati što bude htela...ako uopšte nastavi da živi. Jer, postoji i druga pretpostavka: da ona živi dotle dok ja živim, tako da , kad mene ne bude....

Poznati pokojnik

____________________________________________

 

scribd

1. Crni šal-Goli život