Ambrose Bierse , nekoliko pesama i nešto proze

DEKALOG

Nemoj obožavati ni jednog boga do mene:
preskupo je imati ih više.

Nikakve slike i idoli,
ne omogućavaju da Rojdžer Ingersola skrše.

Ne izgovaraj Božije ime uzalud:
Izaberi vreme kada će imati pravi efekat.

Ne radi na Sabbath, to nije dan za trud,
Već idi da gledaš utakmice bejzbola.

Poštuj roditelje – to stvara
niže stope za premiju osiguranja.

Ne ubij, ni ne pomaži one koji ubijaju.
Pusti mesaru da naplati račun.

Ne ljubi ženu svog bližnjeg – osim
Ako tvoja nije milovala tvog bližnjeg.

Ne kradi – tako nikada nećeš opstati u poslu:
Varaj.

Ne svedoči lažno – to je nisko:
već ’ “čujem da se priča o ovome i onome".

Ne poželi ništa što si dobio,
iz jednog razloga ili na bilo koji način.

Ova pesma je satira na Deset zapovedi, predstavlja oštar kontrast tradicionalnim verskim učenjima. Njen humoristični ton i pragmatičan pristup ismeva moralne propise originalnog teksta. Bierceova kritika ističe licemerje i sebičnost koje je uočio u društvu, posebno među bogatima i moćnima.
U poređenju s drugim Bierceovim delima, "Dekalog" deli njegovu karakterističnu duhovitost i skepticizam. Odražava razočaranje i društvene komentare koji se nalaze u njegovim kratkim pričama i novinarstvu. U kontekstu vremenskog perioda, pesma se poklapa sa rastućim sekularizmom i kritikom organizovane religije krajem 19. i početkom 20. stoleća. Bierceova satira dovodi u pitanje autoritet verskih institucija i potiče čitatelje da preispituju vlastita uverenja.

U MOLSKOM TONU

ELEGIJA

Loš znak proriču hulje danu što se razdvaja,
Besposlena gomila niz do se gubi,
Mudrac ka domu ide, samo ja ostah do kraja,
U molskom tonu da dangubim.


VERA

Propovedi i poslanice naučiše svinje
Da misle kako bog ima rilo i čekinje.


SAMI

Kremen se, gle, sa čelikom mazi!
Misao shvata u plamenoj snazi,
Gde on, čelik, grli nju, stenu
Uz samoću tajanstvenu.


NOVI DEKALOG

Novi Dekalog je druga verzija i interpretacija pesme Dekalog ( na početku posta ) o Deset zapovedi koju je napisao Ambrose Bierce. Originalno delo, nazvano jednostavno Dekalog, objavljeno je 1906. godine. Nekoliko godina kasnije, Ambrose je revidirao pesmu i preimenovao je u Novi Dekalog, objavljen 1911. godine. Obe pesme su, u određenom smislu, analiza Deset zapovedi redosledom kojim se pojavljuju u biblijskim stihovima koji se nalaze u Knjizi Izlaska.

Imaj jednog Boga, jer kolena bride
Ako ka mnogim molitva ide.

Ne qubi odraze, već samo taj slik,
Kovanicu što nosi tvoje zemlje lik,

Nemoj ime Božije zalud da se čuje,
Zaklinji se onda kad će da deluje.

Od nedeljnog rada ruke poštedi,
I radi samo kad ti se naredi.

Poštuj roditelje, njinu volju sledi,
Ako tvoju sreću ona unapredi.

Ne ubij, jer slobodni bili bi oni,
Bože da dušmane stalnom patnjom goniš.

Ne ljubi ženu svog komšije,
Ali zato razvod za prigovor nije.

Glupo je krasti, lakše je da varaš,
Jer veći bol drugom tako stvaraš.


Odmahni glavom, ne svedoči laži,
Da si čuo glasine, na sudu tako kaži.

Koga stalno žudnja prati,
Prilika da zgrabi, neće mu se dati.



SIGURNOSNA KVAKA



Videh jednom ruinu čoveka
Gde je nad otvor lifta stao,

Dok posada ostrvljena čeka
Tu kraj mesta gde je pao.

Podvučeno rekoh, da čuje
Ta jadna, strašna vreća mesa:

“Položaj tvoj iznenađuje,
Da se ja zbog tvoga vrata stresam„.ž

Tad ruina nasmeja se jadno,
Ustade i reče mi značajno:

“Pa, ne bih drh’to tako gadno,
Da nije dve nedelje on polomljen trajno„.

Zatim, dalje objašnjenje dade
I poče da zbori molbe mnoge,

Al’ moja pažnja tad pade
Na njegove ruke i noge.

Sa dostojanstvom tako leže,
Kako su samo tvrdoglave,

Jer, obe bez milosti teže
Da jedna drugoj alibi prave.

Detaljnu priču sam poveo,
Jer turobnost njegovu čine,

O kojoj najpre nisam hteo
Da raspredam u tančine.

Ništa gore no da strah me uhvati
đto saznah da takva priča postoji,

Više od gospode što se sjati
Da uz otvor lifta stoji.

Figurativno priča zbori
I alegoriju krije,

Zbilja je sva u metafori,
A greda još pala nije.


Mislim da nije časna slika
Da pisac se prevarom služi,

I prezire pera lovorika
Koje mu obmana pruži.

Jer, to su politike dela,
U liftu ovom sada,

Čoveka bi svakog uzela,
Ako mu dar tom soju pripada.

Pukovnik Brajan* darovit je bio
(Jer on je taj što uzdignut beše),

I dar ga je gore fino pogodio,
Dok mu glava ne zapleše.

Tada se konopac o njega obmota,
On pade na zemlju pun boli,

Gde ga zbog nasilnog života
Baš niko ovde ne voli.

Živeo je, al’ ga niko ne poznaje,
Bar ga takvog ne bi mogli znati,

Pouku ova pesma daje:
Sigurnosnu kvaku treba podmazati!


SLOBODA

Sloboda, to đak svaki zna,
Vrisnu kada je Košćuško** pao,

U svakom vetru čujem ja,
Vrisak njen se razlegao.

Vrišti kad kralj uz kralja krene,
I vlade kad uz njih staju,

Da lancem sputaju noge njene
I posmrtno zvono joj daju.

Kad glasove bace vladari
Koje ne povrate lako,

Kroz blesak što kugom zari,
Njen urlik buja jako.


Zbog moži što data je njima
Da pokore i ruže,

Svaki nebesa otima
A pakao njoj pruže.


* Birs najverovatnije misli na Brajana Grimsa, proslavljenog pukovnika Konfederacije, potom generala, ubijenog od strane atentatora koji je kasnije pogubljen.
** Poljski rodoljub (1746–1817).




Preveo s engleskog Bojan Belić

izvor : Savremenik, broj 197-198 / 2011


______________________

DOVITLJIVI PATRIOTA


Dobivši audijenciju kod kralja, Dovitljivi Patriota izvuče papir iz džepa i reče:

- Ako je po volji Vašem Veličanstvu, imam ovde formulu za konstrukciju oklopa koji nikakav top ne može probiti. Kada bi takav oklop prihvatila Kraljevska mornarica, naši bi ratni brodovi bili neuništivi i time nepobedivi. Ovde su, takođe, izveštaji ministara Vašeg Veličanstva koji potvrđuju vrednost ovog izuma. Svoja prava na njega prepustio bih za milion tumtuma.

Pregledavši papire, Kralj ih odloži i obeća mu nalog za Lorda Glavnog blagajnika Odela za iznuđivanje za isplatu milion tumtuma.

- A ovde - reče Dovitlivi Patriota, izvlačeći još jedan papir iz drugog džepa - ovde su planovi za izradu topa kog sam izumeo, a koji će probiti taj oklop. Kraljevski brat Vašeg Veličanstva, Impreator od Banga, rado bi ga otkupio, ali lojalnost Vašem prestolu i Vašoj ličnosti sili me da ga najpre ponudim Vašem Veličanstvu. Cena je milion tumtuma.

Dobivši obećanje još jednog čeka, zavuče ruku u još jedan džep, primetivši:

- Cena ovog topa bila bi mnogo visša da nije činjenice da se njegovi projektili mogu tako efikasno odbiti obradom oklopnih ploča mojom posebnom metodom, jednim novim...

Kralj dade znak Glavnom velikom povereniku da priđe.

- Pretražite ovog čoveka - recče - i izvestite me koliko ima džepova.

- Četrdeset i tri, gospodaru - recče Glavni veliki poverenik zavrsivši pretragu.

- Ako je po volji Vašem Veličanstvu - zavika Dovitljivi Patriota preplašeno - u jednom od njih je duvan.

- Uhvatite ga za noge i protresite ga - reče kralj - a zatim mu izdajte ček na četrdeset i dva miliona tumtuma i smaknite ga. Neka se objavi kraljevski ukaz kojim se dovitljivost proglašava smrtno kažnjivim delom.

_______________________________

Deo iz zbirke eseja SENKA NA SUNČANIKU

Smrtna kazna

Nova žena je protiv smrtne kazne, prirodno, jer ona je vatrena i odvažna u uverenju da ma šta da je posredi, pogrešno je. Ona je došla na ovaj svet da malo popravi stvari i ražalošćena je ako broj tih stvari ne odgovara njenim potrebama. Pitanje je značajno na više načina: ne samo po svom odnosu prema novom nebu i novoj zemlji koja će biti proizvod ženskog sticanja prava glasa. Ne može biti sumnje da većina žena ima prigovor na smrtnu kaznu iz sentimentalnih razloga koji odnose potpunu prevagu nad praktičnim razlozima u njenu korist, a koje bi one mogle biti nagovorene da shvate. Uz pomoć manjine muškaraca pogođenih istom mentalnom bolešću, one će nesporno sprovesti ukidanje te kazne u prvoj petoletki svog političkog delovanja.

Str. 72

Ne računajući popularnu izreku, ljudska priroda nije bila ni iz daleka ista kao ova sadašnja. U vrlo drevno doba onog ranog engleskog kralja Džordža III kada su žene javno spaljivane na lomači za različite prestupe, a muškarci su vešani za „zavere“ i deca za krađu, kao i u još davnija vremena (oko 1530. godine) kada su trovači kažnjavani zamakanjem u ključalu vodu nekoliko puta, raznim vrstama zlikovaca je prosipana utroba, a za neke se misli da su iskusili pene forte et dure stavljanjem pod prese za ceđenje ( kazna koju je Igoovo pero učinilo poznaton – u književnosti) – u tim zlim starim vremenima moguće je da je zločin cvetao, ne zbog strogih zakona, već uprkos tome. Moguće je da su naši poštovani i poštovanja vredni preci razumevali ondašnju situaciju, nešto bolje no što mi to razumemo s ove strane ponora godina i da nisu bili nerazumni varvari kakvim ih mi smatramo. A ako jesu, kakva mora da je bila bezumnost i varvarstvo zločinačkog elementa s kojim su se suočavali?
Daleko od toga da smatram kako oštrina kazne može imati sprečavajuće dejstvo kao i sama verovatnoća da će kazna biti izvedena…
Str. 74

Prevela Ljiljana Marković
Službeni glasnik
Beograd, 2011.
_____________________________


POSLEDNJE PISMO / JAVLJANJE

sedamdesetogodišnjeg pisca Embrouza Gvineta Birsa napisano je u Čihuahui, Meksiko, 26. decembra 1913.

"Nisam bio tolerantan prema tvojoj budalastoj zamisli po pitanju moje najavljene posete Andima. Pozirao sam. Ne znam zašto misliš da su Andi posebno spektakularni – verovatno zato što nisi mnogo putovao. Meni nisu ništa grandiozniji nego Stenovite planine ili Koust rejndž – to su samo geografske odrednice, ali ja ne želim da budem određeniji. Predeo koji sam imao na umu mamio me je celog života – sada više nego ranije, zato što je, ne udaljeniji, nego nepristupačniji za mnoge stvari od kojih je čovek u mojim7 godinama već samrtnički umoran. Kakvu si samo ‘interpretaciju’ uneo u pisma upućena meni s obzirom da to mesto nisi ni video, nisi našao za shodno da me obavestiš, što je trebalo da uradiš pre nego što si mi zamerio (ja ne primam dobro prebacivanje), ali to si uradio. Pretpostavljam da si navikao da se baviš ‘interpretiranjem’.


Obožavaš boga koji (svemoguć i sveznajući) nije u mogućnosti da pošalje razumljivu poruku svojoj deci i mora da ima milione plaćenih interpretatora, a i ti si jedan od njih. (Pardon, ali ti si zahtevao da te ‘preobratim sa grešnih puteva’.) Toliko malo znam o tvojoj ‘interpretaciji’, da čak nisam ni bio svestan da sam ti pisao o mojoj nameri da posetim ‘Ande’. Ako sam to učinio, kao što naravno jesam, mora da sam ti onda i već rekao da nameravam da prođem kroz Meksiko, što i hoću, mada sad izgleda kao da će ‘Andi’ morati da sačekaju... Ne znam kako ćeš i kada primiti ovo pismo; ovde nema pošte, a ponekad čak ni voza koji bi mogao da ga odnese do El Pasa. Povrh toga, zaboravio sam tvoju adresu i poslaću ovo pismo Lori da ti ga uruči. A i Lora je možda otišla u planine. Što se tiče mene, odavde sutra odlazim na nepoznato odredište."
izvor 

Vidi :

Ambrose Bierce, Događaj na mostu na Sovičjem potoku

Embrouz Gvinet Birs, biografija

                                                       

Biografija


     Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca IXX veka rođen je 24. juna 1842. godine u mestu Konjska dolja, oblast Megs u Ohaju. Bio je deseto, najmlađe dete od trinaestoro koliko su imali Laura Šervurd i Marko Aurelije. Birsov otac, Marko Aurelije bio je siromašni farmer i verski fanatik koji je svim svojim sinovima nadenuo ime koje počinje sa istim slovom A, a Embrouz ( Ambroze) je navodno dobio ime i po junaku jednog gotskog romana. Ne bi se moglo reći da je to bila srećna mnogočlana porodica koju je Embrouz Birs baš voleo, naročito ne svoga oca. Preselili su se još dok je E. Birs bio mali u Indijanu. On je vrlo rano pokazao interesovanje za knjige i kako će kasnije reći, najvažniji deo svog obrazovanja stekao je zahvaljujući očevoj biblioteci. Pored očeve biblioteke, važna osoba za njega bio je i njegov stric, general koji je bio vešt besednik, idealista , i na neki način bio je uzor dečaku. Kada je napunio sedamnaest godina Birs je upisao Vojnu školu u Kentakiju. U toj školi je bio godinu dana, i za to vreme stekao je znanje o topografskom inženjerstvu. Vraća se u Indijanu 1860. godine. Već sledeće godine počinje Građanski rat i u maju 1861. godine Embrouz Birs se prijavljuje kao dobrovoljac na unionističkoj strani, sledeće godine se pridružuje odredu V. Melzona, a zatim 1963. radi u štabu generala Hajzena kao topografski inženjer. Krajem 1963. godine dolazi kući na odsustvo i tada se verio sa Bimisom Rajt. Veridbu je raskinuo već sledeće godine, kada je ranjen u glavu i kada se vratio se kući. Učestvovao je u nekim od najznačajnijih bitaka u Američkom građanskom ratu, važio za hrabrog vojnika. Postao je vojni kartograf, a posle rata učestvovao je zahvaljujući znanju iz škole i vojske u ekspedicijama na indijanskim teritorijama radeći na mapama nepoznatih krajeva. Kada je 1865. godine proglašen nesposobnim za vojsku, ljut što je stekao samo zvanje potporučnika, Birs napušta vojsku, nastanjuje se u San Francisku i zapošljava se u kovnici novca, a malo kasnije počinje da piše za jedan od tamošnjih listova.
Prve priče E. Birs objavljuje 1867. godine, a sledeće počinje da piše kolumnu „Gradski bukač“ u listu The San Frncisko News Letter. Oštroumni, nemilosrdni tekstovi u kojima razobličava političku hipokriziju, stiče ugled, ali i neprijatelje. Ženi se sa Meri Elen i već sledeće godine odlaze u Englesku gde će ostati sledeće tri godine. Pisaće i za engleske novine u toku tih godina boravka u Londonu. U toku boravka u Engleskoj se pojavljuje i njegova prva pripovetka Ukleta dolina (1871), a zatim pod pseudonimom i prva knjiga Đavolji užitak (1873), pa druga, Paučina iz prazne lobanje (1874). Zahvaljujući svom satiričnom duhu i bespoštednom kritikovanju društva dobiće nadimak „Gorki Birs“. U vreme boravka u Engleskoj, Embrouzu Birsu rađaju se sinovi: Dei, 1873. godine. Mlađi sin Li rođen je sledeće, 1874. godine . Porodica napušta Englesku 1875. godine. Birs se vraća se u San Francisko, rađa im se kćer, Helen. Piše kolumnu „Brbljanje“ za list The Argonaut od 1877. godine, a 1881. postaje član redakcije lista The Wesp.
     
     Pisao je za taj list narednih šest godina, sve do1887. godine, kada ga je vlasnik lista San Francisko Egzaminer, Viljam Rendolf Herst pozvao da radi za njegov list iz kog će se roditi Herstova medijska imperija. Birs, rođeni mizantrop bez obzira na burne i često negativne reakcije koje je izazivao postaje jedan od najpoznatijih novinara Zapadne obale. Istovremeno, objavljuje i svoje najpoznatije, najbolje priče: Čikamoga, Konjanik na nebu, Prikladno okruženje, (1889) Događaj na mostu kod Sovine reke, (1891) Čovek i zmija, Carstvo nestvarnog, Srednji prst desne noge (1890)…
Razvodi se, iako nezvanično, od svoje žene Meri Elen Dej 1888. godine, a već sledeće godine stariji sin Dej mu gine u sukobu pištoljima sa najboljim drugom. Na Herstov poziv seli se u Vašington 1896. godine i piše o korupciji tokom izgradnje južne pacifičke železnice i zahvaljujući njegovom pisanju i kritičkim tekstovima Kongres ne odobrava podršku investitoru. Umire mu 1901. godine i mlađi sin Li, od pneumonije, i Birs se vraća u krajeve gde je proveo mladost. Žena mu umire četiri godine kasnije, prethodno zatraživši razvod.

     Prekida saradnju sa Herstom, ne piše novinarske tekstove, priprema svoja sabrana dela i žudeći za promenom, uspeva nekako da se prebrodi krizu zbog smrti sinova i žene. Nastanjuje se u Teksasu, sve češće odlazi u Meksiko i 1913. definitivno napušta Teksas. Konačno, krajem godine pridružuje se Pančo Vilji kao posmatrač. U poslednjem pismu od 26. decembra 1913. godine ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko), ispisujući „vedro“ i sledeću rečenicu: „ Biti „gringo“ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija!“
    Posle toga niko nije čuo ništa o njemu. Zauvek je tajanstveno nestao u Meksiku Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca.
       U sledećem veku Karlos Fuentas će napisati roman Stari gringo u kome će glavni lik biti oblikovan prema čuvenom piscu koji traga za Pančom Viljom i njegovim revolucionarima. U Americi je ta knjiga bila bestseler i to prvi jednog meksičkog pisca. Po romanu je 1989. godine snimljen i film, a glavne uloge su igrali Gregori Pek i Džejn Fonda.
      Sabrana dela (1909 – 1912) Embrouza Birsa objavljena su u 12 tomova. U okviru tih tomova su i: Zlatno grumenje i prah ispran u Kaliforniji (1872), Priče o vojnicima i civilima (1891), Oči pantera (1897), Smrt Halpina Frejzera, Da li su takve stvari moguće (1891), Fantastične basne (1899), kod nas prevedene kao Uvrnute basne. Sledi zatim i njegovo najznačajnije delo Đavolov rečnik (1906), zbirka eseja Senke na sunčaniku (1909). Kada je prvi put objavljena knjiga Đavolov rečnik objavljena je pod naslovom Rečnik jednog cinika.

                                                                 Ambrose Bierce during the Civil War.

Delo


      Embrouz Gvinet Birs nije bio pisac okupiran samo kritikom društva, njegovih anomalija, već je svoje otrovne strele usmeravao čak do Boga koji je dopustio da čovek koji pretenduje da vlada svetom ispoljava svoju animalnu, „nedovoljno kultivisanu prirodu“. Jedan od najčuvenijih mizantropa u književnosti je taj pogled na svet, kao svoj program i sam definisao kao „hladno neodobravanje ljudskih institucija uopšte, uključivši sve vidove vlasti, većinu zakona i običaja…“
    U knjizi eseja Senke na sunčaniku Birs se bavi različitim pitanjima uređenja jedne države, idejama, zakonima, predstavnicima zakona, emancipacijom žena i drugim temama. U istoimenom eseju primećuje: „Mudar guverner, pravičan sudija, pošten šerif ili strpljiv policajac, retka su pojava, kao što je i nepogrešiv otac. Dobri Bog nam nije dao posebnu vrstu ljudi na koje će preneti dužnost nadgledanja kako se poštuju dogovori koje nazivamo zakonima.“ U Đavolovom rečniku, koji za razliku od drugih rečnika i leksikona satirično i cinično tumači značenje pojedinih reči i izraza (preveden na srpski jezik 1992. godine) Embrouz Birs je neumoljiv kada objašnjava reč „ČOVEK- Životinja toliko izgubljena u oduševljenom razmatranju onoga što misli da jeste, da ne uviđa ono što bi bez sumnje trebalo da bude. Njegovo glavno zanimanje je istrebljenje drugih životinja, kao i sopstvene vrste, koja se međutim množi tako uporno i brzo da je već preplavila sve naseljive delove Zemlje, a i Kanadu.“
         Cinik, čija se mizantropija, kažu, može meriti samo sa Sviftovom, video je stvari kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebale da budu, pa će tako u tekstu „Smrtna kazna“ o vešanju ili drugim oblicima izvršavanja egzekucije podsmešljivo i jetko napisati: „Pustimo li penologe i filantrope da rade po svom, čak će i vešanje postati tako prijatno, i uz to tako zanimljiva društvena pojava, da neće služiti ničijem odvraćanju, osim same obešene osobe. Usvoji li se metod eutanazije korišćenjem električne energije, asfiksije uranjanjem u ružine latice, ili laganim trovanjem jakom hranom, smrtna kazna će postati predmetom otmenih težnji za bonivane i mladi samoubica bi mogao otići da ubije nekog drugog umesto sebe kako bi srećnije, no što bi njegova početnička ruka to mogla izvesti, bio otpremljen na drugi svet. Ali branioci prijatnih patnji i kažnjavanja kažu nam da je u mračnije doba, kada je okrutno i ponižavajuće kažnjavanje bilo pravilo, i slobodno se primenjivalo za svako lagano kršenje zakona, zločin bio uobičajeniji nego što je sada i u tome su, čini se, u pravu. Ali oni svi odreda previđaju činjenicu podjednako očiglednu i beskrajno važnu: da su intelektualni, moralni i društveni uslovi u kojima su živele mase bili na veoma niskom nivou. Zločin je bio češći, zato što je neprosvećenost bila češća, siromaštvo je bilo češće, gresi vlasti, i prema tome mržnja prema vlasti, bili su češći. Svet samo vek ranije bio je sasvim drugačiji u odnosu na današnji svet i neizmerno neugodniji.“
     Iako, poput mnogih svojih junaka Embrouz Birs ima distancu od vladajućih pravila, zakona i običaja društva u kome je živeo, iako je smatrao da je zlo pravilo koje se ne da izbeći, pa su ga nazivali i „pesimističkom mašinom“, Birs je sebe smatrao romantičarem. Sumnjičav i pesimističan kakav je bio Birs je stvarao svoj svet, pa tako njegove priče nisu realistične, čak ni onda kada su o građanskom ratu. Prezirao je realizam pa su tako te priče pune aveti, mračne simbolike, običnih smrti iz besmislenih razloga i kako primećuju tumači njegove književnosti kao i Edgar Alan Po „umeo je da izvuče fantastiku i apokaliptično iz trezvenog i pedantnog opisivanja.“

izvor SPSK / Srbija protiv smrtne kazne