"Putnikova noćna pesma" (II) J. W. Goethea

Putnikovu noćnu pesmu“ (II) je J. V. Gete na brzinu napisao kredom na zidu šumske kolibe u brdima iznad grada Ilmenaua u Tiringiji. Pretpostavlja se da je to bilo 6. septembra 1780. godine.1 U to vreme je imao 31 godinu. Dolazeći često u taj kraj, morao ju je u sebi nositi kao osećaj za neku predpesmu koja je, kada se u njemu oblikovala, oslanjajući se na ono što Vladimir Nazor naziva „majčinskim rečima“,2 morala biti fiksirana brzinom munje, kako se ne bi izgubila baš u trenutku kada se pojavila. O tome je svedočio i sam Gete: „toliko se često dešavalo da bih sebi recitovao pesmu, a zatim ne bih mogao ponovo da je sastavim, da bih u nekoliko navrata jurio do pulta, ne gubeći vreme, da ispravim list papira koji je ležao nakrivo, ali bih pesmu pisao dijagonalno od početka do kraja ne pomerajući se sa mesta.“3 To je najčešće radio olovkom.

U ovom slučaju bila je to kreda koja mu je tada zasigurno bila najprikladnija za bileženje tih slavnih "prigodnih" stihova:

Nad svim vrhovima
je mir.
U vršcima svima
jedva će živ
i dašak još koji biti.
Pjevanje ptica je stalo.
Čekaj: još malo
pa ćeš počinut i ti.

Ta "prigodnost" ovde nema uobičajeno značenje: nije reč o naručenoj retoričkoj veštini koja će svečano obeležiti neku dvorsku, društvenu ili versku priliku; već o plodu prolaznog, ali nezaboravnog trenutka, koji je prilika u smislu da je neophodno iskoristiti srećan trenutak emocionalnog i čulnog uzbuđenja koji će biti preveden u jezik.“5 Osnova ove pesme je stoga Geteov spontani zen-osećaj6 sveta.

U njemu, autor kao da odgovara na pitanje iz pesme savremenog japanskog pesnika Jamamota Eizoa (1758 - 1831), koji je imao monaško ime Rjokan7: „Gde ću prenoćiti, / mislim, / u ovim ledenim noćima, / kada oluja počne - / usamljeni putnik u svetu tame?“8 Kada je posetio isti kraj 47 godina kasnije, Gete je, prema Ekermanu, svedočio: „Veoma često sam bio na ovom mestu. (...) Čovek je zatvoren u tesnom domaćinstvu. Ovde se oseća veliko i slobodno, poput velike prirode koja je pred njim, i takav bi uvek trebalo da bude. Odavde imam pogled na mnoge tačke za koje su vezana najbogatija sećanja na dug život. Ono što nisam doživeo u mladosti tamo u brdima Ilmenaua.“9

Odmah po dolasku u Vajmar10 Gete je napisao „Putnikovu noćnu pesmu“ (II) posvećenu Šarloti fon Štajn.11 U njoj je „izgovorio bolan uzdah: 'Slatki miru, dođi, ah, dođi u moje grudi!'“12 „Putnikova noćna pesma“ (II) je nastavak te čežnje, njen produženi uzdah. Dana 6. septembra 1780. godine, verovatno nakon stvaranja ovih stihova, Gete je pisao gospođi fon Štajn: „Nastanio sam se na Gikelhanu, najvišem brdu u tom kraju, koje bi se zvučnim jezikom moglo nazvati Alektriogalonaks, da bih pobegao od gradske vreve, žalbi, zahteva, nepopravljive ljudske zbunjenosti. Kad bi samo sve moje misli bile zabeležene danas, među njima bi bilo i nekih vrednih. Draga moja, sišao sam u pećinu Hjumanove stene, na mestu gde si bila sa mnom i poljubio slovo S, uklesano ovde jasno kao da je bilo juče (...). Molio sam se stoglavom bogu koji me je toliko poboljšao i promenio, a ipak je sačuvao tvoju ljubav prema meni kao i ove stene, da tako nastavi i da me učini dostojnim tvoje ljubavi. Nebo je potpuno vedro i dolazim da uživam u zalasku sunca. Pogled je veličanstven. Sunce je zašlo. Ovo je upravo onaj kraj čije sam magle naslikao za tebe dok su se dizale. Sada je čisto i mirno i nezanimljivo13 kao veliki,“ divna duša kada se oseća najlepše.“14

Osnovni koncept stihova „Putnikove noćne pesme“ (II) – baš kao i „Putnikovih noćnih pesama“ (I) – jeste: mir. Mir, apsolutni mir, je ono čemu pesnik teži u pesmi. Mir je, međutim, još uvek nedostižan. On lebdi iznad svih, nevidljivih i još uvek vidljivih vrhova. Pesnik je još uvek svestan života okolne prirode, povetarca u granama, prestanka ptičjeg pevanja u trenutku kada padne noć. Kome onda pripada glas koji nudi obećanje odmora u poslednja dva stiha? Odgovor na ovo nije u pesmi, jer tamo nema mesta. Gete ga čuje / razume / prihvata kao svoj unutrašnji glas, kao što prihvata obećanje i veru u ispunjenje tog obećanja.

Analizirajući ovo Geteovo „remek-delo“, Vladimir Nazor piše: „Über allen Gipfeln / Ist Ruh.“ 15 Rečenica od pet reči. Kada je izgovorim, osećam kao da podignem glavu i oči, ispružim ruku naviše. Sa prvom rečju pravim spor, gotovo horizontalan pokret; sa trećom pomeram prste; i dok izgovaram poslednju, moji rašireni prsti se smiruju, moja ruka - na trenutak - se zamrzava. Pokreti su izraz mog unutrašnjeg iskustva. I ovo iskustvo se manifestuje istovremeno i drugačije, takođe iz mene; napunio sam pluća što je više moguće vazduhom, tako da bih se njime odmah mogao uzdići iznad vrhova (...).

Dakle, duboko sam udahnuo kod prve reči, i zatreperio sam glasom (kao i prstima na podignutoj ruci), izgovarajući treću reč, tako da sve što udahnem, zatim polako i duboko izdišem iz sebe u tom dugom, sve dubljem, uvek sa zaglušujućim i sve krućim 'u' na kraju rečenice. – Već ova dva kratka stiha jednog Ukupno pet reči sadrže ceo događaj, predstavljaju potpuno unutrašnje iskustvo i grade celu pesmu. To se dešava zato što su ove reči – u pesnikovim ustima – ponovo dobile svoja izvorna značenja, ponovo su se transformisale u majčinske reči, u prvobitne reči, koje se, kada se izgovore, pretvaraju u delovanje i supstancu, i izronile su iz prvobitne suštine, da bi ponovo zaronile u božansku Prirodu, koju je panteista16 Gete tako duboko osećao. Kosmički dah, koji diše u visinama, kao da je potpuno izdahnuo preko vrhova i proširio se – ne izgubivši se – u nešto mračno i duboko, što se smirilo, čak i ukočilo, u prostorima koji su tihi. Ali postoje bezbrojni nevidljivi mostovi, koji povezuju visine sa dubinama, Nebo sa Zemljom, i između ovih prvih i ovih drugih kao da nema granica. Kosmičko seckanje, već u mirovanju u visinama, smiriće se u našim nizijama, baš kao što se poslednji krugovi vode, talasajući usred jezera, smiruju i nestaju tek na obalama. I Gete posle toga kaže: U svim Vipfelnima / Osećaš / Kaum einen Hauch; / Kosmički dah stoga zapravo umire – u toj noći, na zemlji – u vrhovima drveća, topola ili jela, i zaista svega drugog što je visoko i lako treperi, jer je reč „Wipfeln“ (...) takođe jedna od prvobitnih reči kojima Gete izražava više dušu nego telo, više suštinu nego supstancu. Seckanje u smrti se stoga spustilo sa visine na naš zemaljski nivo, do krajeva materijalnosti i konkretnosti; i nešto materijalno i konkretno mora proizaći iz Daha, koji stvara i stvara čak i kada nam se čini da je potpuno mirno. /Die Vögelein schweigen im Walde./ Šuma. Ptice. To više nisu prvobitne reči-majke, od kojih mnoge žive i tkaju se u Geteovim delima; to su – da se tako izrazimo, iz nevolje – dve od tih reči-kćeri, kojima mi, obični smrtnici, zapetljani u veo Maje, izražavamo sve što možemo osetiti svojim čulima. I da se kosmički dah spustio u zemaljsku materiju i neko vreme uspavane u njemu, Gete nam pokazuje uvodeći u taj stih reči građene dugim samoglasnicima i suglasnicima i iznenada menjajući ritam stiha. I sada, iz dubine čoveka, koji je dugo lutao u noći, i već umoran (a ta noć kao da nije naša obična, geografska, noć, već neprekidna, teška noć ljudskog života), izbija uzdah, bolno ali rezignirano, pa čak i sa čežnjom, - uzdah, koji ide u susret kosmičkom haku, koji se spušta i guta u sve slabijem dahu, izražen glasovima koji kao da jedva šušte i polako nestaju u poslednjoj reči noćne pesme: /Warte nur, balde / Ruhest du auch."17 U svojoj, napadnutoj,18 analizi, Nazor otkriva svoje dobro poznavanje osnovnih načela budizma prema kojima se bolna priroda sveta ogleda i podstiče željom, i smiruje u čistoj svesti, izvan patnje i izvan života, u konačnom miru /smirenju – nirvani.

J.W. Gete se često, baš kao i V. Blejk,19 poredio sa putnikom,i to je, zapravo, veoma često bio slučaj, pa stoga njegove putopisne pesme izražavaju i Geteovo stvarno izletničko/turističko iskustvo i atmosferu. U „Putnikovoj noćnoj pesmi“ (II), međutim, kao što smo videli, iskustvo je mistično, spontano zensko. Pesnikov cilj je savršeno smirenje – nirvana20 koja „nije ništa drugo do stanje uma ili svesti kada zaista prevaziđemo relativnost – svet rođenja i smrti“.21

U ​​tom smislu, ovu pesmu treba povezati sa Geteovom dijaloškom pesmom „Putnik“ (Der Wandrer) napisanom osam godina ranije.22 Ona beleži, u planinskom okruženju, dijalog između pesnika i žene koja drži bebu u naručju. Putnik, bez ikakvog prtljaga, penjući se uz planinu, stiže do nje, a ona ga usmerava dalje, putem koji „vodi do kolibe“. Na ovom putu putnik će naići na tragove mnogih kultura prošlih vremena. Mora proći pored njih, po Ženinom nalogu, dok, penjući se sve više i više, ne stigne do kolibe gde mu Žena nudi večeru i odmor, miran kao san dečaka koji spava u kolibi čekajući oca da se vrati sa polja. Putnik ne prihvata ovaj poziv. On nastavlja svoje putovanje, pitajući Ženu: „Kuda će me odvesti taj put preko brda?“ Njen odgovor je: „Do kuma.“23 Putnik zatim kreće, imajući pred sobom kao cilj taj isti ideal, moglo bi se reći žanr-sliku „mirno sklonište, / u kome je ljutiti sever nemoćan, / i gde se gaj topola opire podnevnoj svetlosti“, izgovarajući sebi svoju želju-molitvu, inspirisanu susretom sa Ženom: „A kada tada / u sumrak / povratim kući, svojoj kolibi, / pozlaćenoj suncem poslednjim, / daj, da me takva žena dočeka / s dečakom na rukama."24

Ipak, je li mir iz "Putnikove noćne pjesme" (II) mir za kojim žudi Putnik iz pesme "Putnik"? Zasigurno nije. U prvoj "Wandrers Nachtlied", savršeno, poput nekog Skrjabinovog preludija složenoj pesmi, dominantni pojam mir (Ruh)25 veže se sa zaključnim pojmom ti (du) internalizujući prostor u kojem će se zbiti onaj počinak / spokoj, onde gde pesnik neće biti sam ni ičim okružen u svojem konačnom sjedinjenu sa zak(l)onima sve/mira.

Kao što piše spomenuti Ryôkan: "Lutajući sam među planinama / naiđoh na napuštenu kolibu: / Stene su joj se raspale i postoji tek prolaz za lisice i zečeve. /(...) Pod prozorom leži zaboravljena knjiga pesama prekrivena paučinom."26 U toj knjizi i ova Goetheova je pesma.27

LUKO PALJETAK

Izvor