Za Brunom Šulcom (12. jul 1892 – 19. novembar 1942) ostale su samo dve zbirke priča, Prodavnica cimetove boje i Sanatorijum pod senkom peščanika, i nekoliko rasutih eseja i članaka o umetnosti. Pre nego što je ubijen u divljanju nacista po drohobičkom getu, na ulici, u gradu u kom je rođen, Šulc je napisao i roman Mesija, ali je rukopis izgubljen, izgleda zauvek. Priče samozatajnog nastavnika crtanja i jednog od najvećih stilista poljske književnosti 20. veka ni danas ne prestaju da prenose čitaoce u ceo jedan paralelni univerzum. Povodom 130 godina od rođenja i 80 godina od smrti Bruna Šulca, prenosimo ovde esej Davida Grosmana, svojevremeno objavljen u Njujorkeru, u kom izraelski pisac istražuje uticaj Šulcovog dela i svedočanstva i legende o njegovom životu i smrti.
Prolećno je popodne, nedelja na Uskrs, 1933. godine. Za recepcijom malog hotela u Varšavi stoji Magdalena Gros. Vajarka je, a njen skromni porodični hotel služi piscima i intelektualcima kao mesto za sastanke. U predvorju hotela sedi devojčica, Jevrejka od oko 12 godina, rođena u Lođu. Njeni roditelji poslali su je za raspust u Varšavu. Omanji čovek, vitak i bled, ulazi u hotel, nosi kofer. Pogrbljen je, a devojčica (ime joj je Džakarda Goldblum) deluje pomalo uplašeno. Grosova ga pita ko je. “Šulc”, kaže on i doda: “Nastavnik sam, napisao sam knjigu i…”
Ona ga prekine. “Odakle dolazite?”
“Iz Drohobiča”.
“I kako ste stigli ovde?”
“Vozom, sa Gdanjskog mosta”.
Žena počne da ga zadirkuje. “Tanc? Vi ste igrač?”
“Šta? Ne, nisam”. On odstupi korak nazad i popravi rever na sakou. Ona se smeje od srca, zbija šale, namiguje devojčici iza njega.
“A šta tačno radite ovde”, upita ona konačno, a on kaže u pola glasa: “Nastavnik sam u srednjoj školi. Napisao sam knjigu. Neke priče. Došao sam u Varšavu na jednu noć da ih dam madam Nalkovskoj”. Magdalena Gros se zakikoće i odmeri ga. Zofija Nalkovska poznata je poljska spisateljica i autorka drama. Osim toga, povezana je sa prestižnom izdavačkom kućom Roj. Grosova, uz osmeh, zapita: “A kako će vaša knjiga stići do madam Nalkovske?”
Čovek zamuca, skrene pogled, ali odlučno nastavi da govori: neko mu je rekao da madam Gros poznaje madam Nalkovsku. Ako bi bila ljubazna…
I kada je to rekao, Magdalena Gros prestala je da ga zadirkuje. Možda je to, pomisli devojčica, zato što izgleda tako preplašeno. Ili je to zbog njegove očajničke upornosti. Grosova odlazi do telefona. Razgovara sa Zofijom Nalkovskom i kaže joj za čoveka. “Ako bih morala da pročitam rukopis svakog čudaka koji dođe u Varšavu sa knjigom”, kaže Nalkovska, “ne bih imala vremena da pišem svoje”.
Magdalena Gros zamoli je da baci pogled na knjigu. Šapuće u telefon: “Učinite mi uslugu. Pogledajte samo prvu stranu. Ako vam se ne dopadne, uklonićete mu svaku sumnju iz srca”.
Zofija Nalkovska nevoljko pristane. Magdalena Gros spusti slušalicu. “Uzmite taksi. Madam Nalkovska će vas primiti za pola sata, na deset minuta”.
Šulc požuri napolje. Sat kasnije se vrati. Bez rukopisa. “Šta je rekla”, pita ga Magdalena Gros.
“Madam Nalkovska tražila je da joj naglas pročitam prvu stranu. Slušala je. Iznenada me je prekinula. Tražila je da je ostavim nasamo sa rukopisom i da se vratim ovde, u hotel. Rekla je da će se uskoro javiti”.
Magdalena Gros mu donese čaj, ali on ne može da ga pije. Čekaju u tišini. Atmosfera u prostoriji postaje ozbiljna i teskobna. Čovek šetka tamo-vamo po predvorju. Devojčica ga prati pogledom. Godinama kasnije, kada poraste, napustiće Poljsku, otići će da živi u Argentini i promeniće ime u Alisija. Postaće slikarka i udaće se za vajara Silvija Đangrandea. Ispričaće ovu priču novinaru tokom posete Jerusalimu, skoro šezdeset godina nakon što se dogodila.
Njih troje čekaju. Prenu se na svako zvono telefona. Konačno, kad se već primaklo veče, zove Zofija Nalkovska. Pročitala je samo 30 strana, ima tu stvari za koje je sigurna da ih nije razumela, ali joj se čini da je to otkriće, možda najvažnije otkriće u poljskoj književnosti u poslednjih nekoliko godina. Pričinilo bi joj čast da ona sama odnese rukopis izdavaču. Devojčica pogleda čoveka: izgleda joj kao da će se onesvestiti. Primaknuta mu je stolica. On seda i zariva lice u šake.
Među mnogim pričama, legendama i anegdotama o Brunu Šulcu koje sam slušao godinama, ova mi je posebno dirljiva. Možda zbog skromnog predstavljanja ovog sjajnog debija ili možda zato što je ispričana iz ugla nevine devojčice što sedi u ćošku predvorja i gleda čoveka koji joj deluje krhko kao dete.
I još jedna priča koju sam čuo: jednom, kada je Šulc bio dečak, u melanholiji večeri, njegova majka, Henrijeta, ušla je kod njega u sobu i zatekla ga kako zrncima šećera hrani poslednje muve u kući koje su preživele hladnu jesen.
“Bruno”, pitala je, “zašto to radiš?”
“Tako će skupiti snage za zimu”.
Bruno Šulc, poljski jevrejski pisac, rođen je 1892. godine u gradu Drohobiču, u Galiciji, tada delu austrougarske carevine, a danas u Ukrajini. Opus mu je nevelik: pretekle su samo dve zbirke priča i par desetina eseja, članaka i prikaza, zajedno sa slikama i crtežima. Ali ova dela sadrže ceo jedan svet. Njegove dve knjige, Prodavnice cimetove boje (1934, u prevodu na engleski objavljena kao Ulica krokodila) i Sanatorijum u senci peščanika (1937), čine fantastični univerzum, ličnu mitologiju jedne porodice, a napisane su jezikom nabijenim životom, jezikom koji je i sam glavni lik njegovih priča i jedini je oblik u kom one mogu da postoje.
Šulc je pisao i roman pod nazivom Mesija, izgubljen tokom rata.
Niko ne zna šta je bilo u njemu. Sreo sam jednom čoveka kome je Šulc pokazao uvodne rečenice. Ono što je pročitao bio je opis jutra kako se pomalja nad gradom. Svetlo postaje jače. Tornjevi i zvonici. Dalje nije video. Po objavljivanju njegove prve knjige, Šulca je poljski književni establišment odmah prepoznao kao retko talentovanog pisca. Kako su godine prolazile, postao je ličnost za koju su se jako zainteresovali čitaoci i pisci širom sveta.
Pisci poput Filipa Rota, Danila Kiša, Sintije Ozik i Nikol Kraus pisali su o njemu, po njemu gradili likove u svojim knjigama ili su menjali i ponovo ispisivali njegovu životnu priču. Oreol satkan od čuda i tajanstva stalno isijava oko njegovog dela i biografije. “Bio je jedan od onih ljudi na koje je vrhovni Bog položio ruku dok su spavali tako da su saznali ono što ne znaju, tako da su ispunjeni predosećanjima i slutnjama, dok su im odblesci dalekih svetova promicali preko sklopljenih kapaka”, pisao je Šulc o Aleksandru Velikom u svojoj priči “Proleće” (u prevodu Seline Vjenjevske). Ali isto to bi se lako moglo reći i za Šulca. A možda i za nas, njegove čitaoce, dok nam se njegove priče probijaju do uma.
Izgleda da svako ko voli Bruna Šulca ima svoju ličnu priču o otkriću. Meni se to dogodilo malo nakon što sam objavio svoj prvi roman, Osmeh jagnjeta. Novi pisac ponekad je kao nova beba u familiji. Dolazi iz nepoznatog, a njegova familija mora da pronađe načina da se poveže s njim, da ga učini bar malo manje “opasnim” u svojoj novini i tajanstvenosti. Rođaci se nagnu nad kolevku novorođenčeta, pažljivo ga zagledaju i kažu: “Vidi, vidi, ima nos kao čika Jakob! Brada mu je baš kao tetka Malkina!” Nešto slično dešava se kada postanete pisac. Svi požure da vam kažu ko je uticao na vas, od koga ste učili i, naravno, od koga ste krali.
Jednom me je telefonom pozvao čovek po imenu Danijel Šilit, poljski Jevrej koji se preselio u Izrael. Pročitao je moju knjigu i rekao: “Očigledno je da je Bruno Šulc mnogo uticao na vas”.
Bio sam mlad i ljubazan i nisam se raspravljao sa njim. Istina je da, sve do tada, nisam pročitao nijednu jedinu Šulcovu priču. Ali, posle tog telefonskog razgovora, pomislio sam da bi trebalo da pokušam da nađem neku od njegovih knjiga. I ispalo je da sam iste te večeri, u kući svojih prijatelja, naišao na knjigu njegovih sabranih priča prevedenih na hebrejski. Pozajmio sam je i pročitao. Pročitao sam celu knjigu za samo nekoliko sati. Čak mi je i danas teško da opišem trnce koji su me proželi.
Sklopio sam knjigu. Osećao sam se kao premlaćen. Kao da padam u bezdan gde su takve stvari moguće.
Pisac ne može uvek da tačno odredi trenutak u kom je knjiga proklijala u njemu. Na kraju krajeva, osećanja i misli akumuliraju se godinama, sve dok ne sazru i izbiju kroz čin pisanja. A opet, iako sam godinama želeo da pišem o Šoa, upravo su te dve rečenice, ti poražavajući primeri nacističke sintakse i pogleda na svet – “Ubio sam tvog Jevreja”, “U redu, sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja” – bile kap koja je prelila čašu, elektrošok koji mi je potakao varnicu da napišem roman Vidi pod: ljubav.
Mnogi Šulcovi poštovaoci znaju priču koju sam upravo ispričao o okolnostima njegove smrti. Poljski pisac i pesnik Ježi Ficovski, jedan od najvećih izučavalaca Šulcovog života i dela, u knjizi Regioni velike jeresi opisuje kako je, malo pred masakr na Crni četvrtak 1942. godine u Drohobiču, oficir Gestapoa Feliks Landau upucao Jevreja, zubara po imenu Lev, koji je bio pod “zaštitom” Karla Gintera, drugog oficira Gestapoa. Između Landaua i Gintera je neko vreme već bilo razmirica i ubistvo je potaklo Gintera na osvetu. Pošto je rekao šta namerava, otišao je da potraži Šulca, Jevreja pod Landauovom zaštitom. Koristeći se akcijom Crni četvrtak, upucao je Šulca na uglu Čakijeve i Mickijevičeve ulice. “Prema svedočenju nekoliko stanovnika Drohobiča”, piše Ficovski, “kada je sreo Landaua, Ginter je trijumfantno izjavio: ‘Ubio si mog Jevreja – ja sam ubio tvog'”.
Ovo je kanonska verzija priče. Ali postoje i neki koji veruju da je, iako je Šulc zaista ubijen u drohobičkom getu, taj užasni obračun izmišljen, da je legenda. Rasprava o Šulcovoj smrti traje decenijama. Očigledno ne postoji način da se ova tema razreši, niti očekujem da će još jedan dokaz, poput svedočanstva koje ću ovde preneti, sve to okončati.
Još u vreme kada sam shvatio da ću biti pisac znao sam i da ću pisati o Šoa. A što sam postajao stariji bio sam sve sigurniji da neću zaista razumeti svoj život u Izraelu, kao osobe, kao oca, kao pisca, kao Izraelca, Jevreja, sve dok ne razumem život koji nisam živeo – u vreme Šoa, u prostoru Šoa. Želeo sam da otkrijem šta je to u meni što bih mogao da iskoristim da se suprotstavim nacističkom pokušaju brisanja. Kako da očuvam ljudsku iskru u sebi u stvarnosti potpuno kreiranoj tako da je uništi?
Danas mogu da kažem da mi je Šulcovo pisanje pokazalo kako da pišem o Šoa, a u izvesnom smislu i kako da živim posle Šoa. Pojave se ponekad takvi trenuci milosti: otvorite knjigu pisca kog ne znate i iznenada osetite kako prolazite kroz magnetsko polje koje vas usmerava u drugom pravcu, kako pokreće vrtloge kakve teško da ste ranije osetili i ne umete da ih imenujete. Čitao sam Šulcove priče i osetio kako izbija život iz njih. Na svakoj stranici je bujala vitalnost, a život zanosio, odjednom dostojan svog imena; i to se dešavalo u svim slojevima svesnog i nesvesnog, u snovima, u iluzijama, kao i u košmarima. Osećao sam moć tih priča da me ponovo ožive, da me uznesu iznad osećaja paralize i očaja kakvi su me neumitno obuzimali svaki put kada bih pomišljao na Holokaust ili dolazio u dodir sa aspektima ljudske prirode koji su na kraju dozvolili da se on dogodi.
U priči “Manekeni” je Šulc pisao o svom ocu, prodavcu odeće:
Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi.[1]
Nema preciznije definicije samog Šulcovog pisanja, njegovog neprestanog traganja za “metafizičkom srži” stvari, ali i njegove hrabrosti i sposobnosti da začas promeni ugao posmatranja i vrati se, u poslednjem trenutku, na najironičniji i dvosmisleni način, Regionima velike jeresi.
U tome je snaga ovog pisca koji nema iluzija o samovoljnoj, haotičnoj i nasumičnoj prirodi života, a ipak je odlučan u tome da život, podjednako neodređeno i ravnodušno postojanje, natera da se preda, da se širom otvori i razotkrije jezgro značenja skriveno u njegovim dubinama. Dodao bih: jezgro čovečnosti.
Ali iako je Šulc veliki vernik u neki značaj ili smisao ili zakon koji pokreće i reguliše sve na svetu – ljude, životinje, biljke, čak i nežive objekte kojima često dodeljuje, uz izvestan osmeh, duše i želje – on je i dalje spreman da se iznenada otrgne iz te vere i potpuno je porekne, uz neku vrstu bezdanog, demonskog očaja kakav nam samo pojačava osećaj njegove suštinske usamljenosti i predosećanja da za tog čoveka nije bilo utehe na svetu.
Нема коментара:
Постави коментар