23. 10. 2024.

David Grosman, Doba genija ( legenda o Brunu Šulcu) - Drugi deo

U jednoj staroj kući u Berševi, gradu na jugu Izraela, u rano leto 2008. godine, sreo sam se sa Zeevom Flajšerom. Nizak čovek, vitak, ćelav, sa ogromnim naočarima, imao je tada 83 godine, bio je bistar, ironičan i razočaran, a humor mu je bio protkan gorčinom. I bio je, pre svega, skroman i nije propuštao priliku da umanji svoj značaj ili da se naruga samom sebi. Voleo je da piše “satirične pesme i usputne aforizme”, a svoje radove sabrao je u knjizi Nad mojim jedrenjacima. U mladosti, od 1939. do 1941. godine, Flajšer je bio učenik Bruna Šulca u gimnaziji Šternbah, privatnoj srednjoj školi za Jevreje u Drohobiču. Bila je smeštena u Saskjevičevoj ulici, nedaleko od centra grada.

Šulc je zvanično bio nastavnik umetnosti i zanata”, ispričao mi je Flajšer. “Bio je veoma stidljiv i suzdržan. Reputacija mu je bila slaba, u očima drugih, stranaca. Zašto? Zato što je čovek, na kraju krajeva, morao da zarađuje za život! A neko poput Šulca, koji je pisao ‘besmislice’, nije imao nikakvog uticaja. U najboljem slučaju su na njega gledali kao na ljudski opiljak… Njegovi prijatelji, uglavnom ljudi iz sveta književnosti, sredili su mu posao u gimnaziji. Oni, njegovi prijatelji, prepoznali su njegov talenat i genij, to je bilo nakon što je objavio knjige. Videli su da nije imao šanse da preživi u klimi u kojoj se vrednovao samo novac i odlučili su da mu pomognu.

“Trebalo je da nas uči crtanju i rukotvorinama, ali je jako brzo shvatio da ga, kao nastavnika umetnosti, njegovi učenici neće poštovati. Opšte uzev, bio je od onih ljudi koji se izvinjavaju zbog toga što postoje, tako da možete da pretpostavite šta se dešavalo na časovima. U Šulcovom razredu su bili uglavnom problematični klinci, a on je znao da će im biti meta i da će ga ismevati, pa je jako brzo shvatio, rekao bih, da može da se toga spase samo ako bude radio nešto drugačije. I došao je na briljantnu ideju: pričao nam je priče. Improvizovao je priče, na licu mesta, radio je to i to je bilo kao da slika rečima. On je pričao priče, a mi smo slušali, čak su i najdivljije zverke slušale”.

Flajšer se nasmejao. “Skoro da ništa drugo nije radio. Mislim da za celu godinu nije povukao nijednu liniju na tabli… Ali pričao je priče. Došao bi u učionicu, seo, a onda iznenada ustao i počeo da šeta naokolo, da priča i gestikulira rukama, onim njegovim glasom, a i najgori klinci sedeli su očarani”.

Pitao sam ga kakav je glas imao Šulc.

“Kada je govorio blago, plenio je. U njegovom glasu nije bilo imperativa. A uvek je bio tu onaj osećaj da je slušao sam sebe, kako bih rekao, kao da je to za njega bila neka vrsta muzike. Govorio je monotonim glasom, ali živopisno. Nije ga bilo briga za zapete i znakove pitanja. Ali ostavljao je jak utisak. Njegova je ćutnja bila impresivna. Njegova je muzika bila u tišini. I mi, učenici, prilagodili smo se toj tišini. Očigledno nije umeo da govori glasno.

“A pribojavao nas se”, dodaje je Flajšer. “Bio je uvek u nekom gardu… Pošto je većina učenika videla u njemu lemeha, šmokljana, ali bi, kada je pričao priče, umuknuli. Nisu mnogo razumeli, ali su osećali. Ne znam da li je ikada zapisao ijednu od tih priča. Ne sećam se posebno nijedne od njih. Ali sećam se da to nisu bile priče od ovog sveta, bile su mistične. Posle rata sam pitao jednog prijatelja koji je išao sa mnom tamo u gimnaziju i on se uopšte nije sećao Šulca. Ali je na mene Šulc ostavio utisak, verujem zbog svojevrsnog osećanja inferiornosti, kakvo me i dan-danas prati, a on, Šulc, takođe ga je nosio u sebi i to nas je povezivalo”.

“Šulca sam poznavao i zato što je živeo preko puta moje tetke u Bednarskoj ulici”, nastavio je Flajšer.

Imao je godina koliko moj otac. Stariji od mene 33 godine. Dok nam je predavao, nisam mogao da se obuzdam, pa bih posle časa poleteo za njim: ‘Profesore!’ (tako smo zvali sve naše nastavnike) i pitao ga šta je mislio sa tom pričom koju nam je ispričao, a on bi zastao i pričao sa mnom na ravnoj nozi. Iako su ga već tada zvali jednim od divova poljske književnosti. Manjak samopouzdanja kod njega bio je očigledan. Došao bi na čas sa onim ‘izvinite što sam došao’, ‘izvinite što dišem’, takva ličnost, hodao je pogureno, uvek je u njemu bilo tog izraza pogurenosti”.

“Njegov smisao za humor bio je smejanje samome sebi… Kada bi počeo da pripoveda, na trenutak ne bi bio siguran u sebe, uvek pri početku, ali čim bi zavrteo priču i video da se razred smirio, odjednom bi mu se pojavio osmeh, napola ironičan. Sad slušaju, sede, niko ne mrda. I onda taj njegov osmeh, bilo je to… kao da slavi privremenu pobedu, ali se istovremeno na neki načim smejao samom sebi”.

U mojoj knizi Vidi pod: Ljubav Bruno Šulc se pojavljuje i kao on sam, a i kao izmišljeni lik. Prerušenog u fiktivnog lika prošvercovao sam iz ratnog Drohobiča, pred nosom književnim stručnjacima i istoričarima, na marinu u Gdanjsku, gde je skočio u vodu i priključio se jatu lososa.

Zašto lososa? Možda zato što mi se losos uvek činio živom inkarnacijom putovanja. Oni se rađaju u bistrim rekama ili jezerima. Tamo neko vreme plivaju, a onda se upućuju ka slanoj vodi. Morem putuju u ogromnim jatima hiljadama kilometara, sve dok ne osete neki unutrašnji znak, a onda jato menja pravac i počinje da se vraća kući, na mesto gde su se izlegli. I ponovo losos pliva hiljadama kilometara. Usput bivaju plen drugim ribama, orlovima i medvedima. Dok im broj opada, oni jure uzvodno i plivaju uzvodno, uz vodopade visoke šest do devet metara, sve dok se onih nekoliko preostalih domognu baš onog mesta gde su se izmrestili i baš tu polože jaja. Bebe, kada se izmreste, plivaju preko mrtvih tela svojih roditelja. Samo retki odrasli lososi prežive i još jednom polaze na putovanje.

Kada sam prvi put čuo za životni krug lososa, pomislio sam da u njemu ima nečega veoma jevrejskog: taj unutrašnji glas koji iznenada odjekne kroz svest riba, podstičući ih da se vrate na mesto gde su rođene, na mesto gde su se formirale kao grupa. (Može biti i nečega jevrejskog u porivu da se napusti ta domovina i luta po svetu, u tom večnom putovanju.)

Ali nečeg drugog je takođe bilo u tome što me navelo da odaberem lososa, nečeg u dubokoj vezi sa pisanjem Bruna Šulca. Čitanjem njegovih dela shvatio sam da, u rutini naše svakodnevice, svoje živote najviše osećamo kada se oni gase: dok starimo, dok gubimo svoje fizičke sposobnosti, svoje zdravlje i, naravno, članove porodice i prijatelje koji su nam važni. Tada zastanemo na trenutak, uronimo u sebe i osetimo: ovde je nečega bilo, a sada ga nema. Ali kada čitamo Šulca, stranicu po stranicu, osećamo kako se reči vraćaju svom izvoru, najjačem i najautentičnijem bilu života u sebi. Odjednom poželimo više. Odjednom znamo da je moguće želeti više, da je život veći od onoga što neumitno bledi i čili u nama.

Kada sam napisao poglavlje “Bruno” u knjizi i opisao zamišljeni scenario u kom Bruno beži od propasti civilizacije i perfidnog jezika ljudi i priključuje se jatu lososa, osetio sam da sam veoma blizu tome da dotaknem koren samog života, primalni, goli impuls života, kakav lososi, reklo bi se, naznačavaju dugim putovanjem, onog o kom je i pravi Bruno Šulc pisao u knjigama i za kakvim je žudeo u svakoj svojoj priči, čeznući za carstvom Doba genija.

Doba genija je za Šulca bilo svako doba pokretano verom da život može da bude ponovo stvaran snagom mašte, strasti i ljubavi, verom da očaj još nije odbacio ijednu od ovih moći, da još nismo izjedeni sopstvenim cinizmom i nihilizmom. Doba genija je za Šulca bio period savršenog detinjstva, nesputan i pun svetla, period koji bi, ako bi u nečijem životu potrajao makar i tren, toj osobi nedostajao u svim potonjim godinama.

“Da li se Doba genija ikada pojavilo”, pita Šulc, a mi, njegovi čitaoci, pitamo se zajedno s njim. Da li je zaista postojalo doba plemenitog nadahnuća, doba kada se čovek mogao vratiti svom detinjstvu? Kada je čovečanstvo moglo da se vrati svom detinjstvu? Doba kada je prvobitna reka života, vitalnosti, kreativnosti veličanstveno bujala? Doba kada suštine nisu bile zamrznute u formama, kada je sve još bilo moguće, štedro i tek je počinjalo?

Da li se Doba genija ikada pojavilo, pita Šulc. I, ako jeste, da li bismo ga prepoznali, odgovorili na njegov tajanstveni poziv? Da li bismo se usudili da se odreknemo razrađenih odbrambenih mehanizama koje smo stvorili protiv prepotopske divljine i vulkanskog izobilja takvog doba, ograde koje su, malo pomalo, postale naš zatvor?

Nekoliko godina pošto je Šulc napisao tu rečenicu došlo je sasvim suprotno doba. Doba pokolja. Ogromne, bezlične destrukcije. A opet su na taj užasavajući poziv odgovorili mnogi, toliko mnogo njih, uz deprimirajuću revnost.

U Vidi pod: Ljubav sam se borio da oživim, makar i na samo nekoliko stranica, Doba genija, onako kako ga je Šulc nagovestio u svojim spisima. Pisao sam o dobu u kom je svaka osoba stvaralac, umetnik, a svaki ljudski život jedinstven i dragocen. Doba u kom je svaki odrasli osećao nepodnošljiv bol zbog našeg fosiliziranog detinjstva i iznenadnu potrebu da oljušti koru koja se oko nas stegla. Doba u kom svako zna da ubistvo neke osobe znači uništenje jedinstvenog umetničkog dela, onakvog kakvo se nikada ne može nadomestiti. Doba u kom više nije moguće misliti tako da ishod budu rečenice poput “Ubio sam tvog Jevreja” ili “Sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja”.

Staljin je jednom rekao: “Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika”. Kada čitam priče Bruna Šulca, mogu da u njima, a i sebi samom, osetim neprestano kucanje tog pulsa da potrem tu izjavu, impuls da spasem život pojedinca, njegov jedini, neprocenjivi, tragični život od te “statistike”. A takođe, naravno (da li je to potrebno uopšte reći?) potrebu da spasem, izbavim i iskupim život i smrt samog Šulca.

Jedan od tipičnih Schulzovih crtežu ili grafici, smežurani, patuljasti čovek-stvar sa Schulzovom vlastitom glavom, jako natečenom i iskrivljenom od žudnje, puzi prema podnožju žene koja blista od ravnodušnosti prema njemu. Schulz je bio briljantan karikaturist vlastitog lica, koje nikada nije crtao ravno, nego ga je uvek naginjao pod čudnim uglom, napola spletkareći, napola preklinjući - možda lice lemura ili gnoma u vlastitom ogledalu.

Za jedino svedočanstvo o ubistvu Šulca u getu u Drohobiču 19. novembra 1942. godine dugujemo njegovom sugrađaninu Izidoru Fridmanu, koji je preživeo tu klanicu”, piše Ježi Ficovski u knjizi Pisma i crteži Bruna Šulca, objavljenu na engleskom 1988. Ficovski citira Fridmana, koji je izbegao užase nacizma zahvaljujući falsifikovanim ispravama. “Bili smo prijatelji pre rata i ostao sam sa njim u bliskom kontaktu sve do dana njegove smrti u drohobičkom getu. Kao Jevreja me je Judenrat zadužio da radim u biblioteci pod upravom Gestapoa, kao i Šulca. Bio je to magacin napunjen knjigama iz svih javnih i privatnih biblioteka… Jezgro joj je bila zbirka jezuita iz Kirova. Sadržala je oko 100.000 tomova koje je trebalo da Šulc i ja katalogizujemo ili damo da se unište. Ovaj zadatak trajao je nekoliko meseci, bio nam je jako blizak i veoma zanimljiv, a bio je i raj u poređenju sa zadacima zadavanim ostalim Jevrejima”.

Savršeno je jasno to što Fridman hoće da kaže, ali mi je teško da poverujem da je Šulc bio indiferentan prema značaju tog posla stavljenog pred njega, sa sve surovom ironijom da je baš on bio čovek osuđen na to da odluči koje knjige treba da budu sačuvane, a koje uništene.

“Proveli smo mnoge sate u razgovorima”, nastavlja Fridman. “Šulc mi je tada rekao da je sve svoje spise, beleške i prepisku poverio jednom katoliku izvan geta. Nije mi, nažalost, rekao ime te osobe ili možda jeste, ali sam zaboravio. Razmatrali smo i mogućnosti Šulcovog bekstva u Varšavu. Prijatelji… su mu poslali (lažnu) ličnu kartu iz Varšave. Obezbedio sam mu novac i dolare, ali je on stalno odlagao dan odlaska. Nije mogao da skupi hrabrosti i mislio je da sačeka dok i ja ne dobijem ‘arijevske’ papire.

“Tog datuma kog se ne sećam, 1942. godine, ali poznatog kao Crni četvrtak u Drohobiču, Gestapo je napravio masakr u getu. Ispalo je tako da smo bilo u getu da bismo kupili hranu… Kada smo začuli pucnjavu i videli kako Jevreji trče da bi spasli svoje živote, zbrisali smo. Šulca, fizički slabijeg, uhvatio je agent Gestapoa po imenu Ginter, zaustavio ga, prislonio mu je revolver na glavu i opalio dvaput.

“Te noći sam mu našao telo, pretražio džepove i njegova dokumenta i neke beleške dao sam njegovom sestriću Hofmanu, koji je izgubio život mesec kasnije. Pred jutro sam ga sahranio na Jevrejskom groblju. Posle oslobođenja Drohobiča 1944. godine nisam mogao da mu pronađem grob”. (U svojoj knjizi Drohobič, Drohobič, poljski jevrejski pisac Henrik Grinberg ističe da bi Fridmanu bilo teško da sam, golim rukama sahrani Šulcovo telo.)

Prema Ficovskom, Fridmanovo svedočenje ubistva Šulca je jedino dostupno. I ja sam tako mislio sve dok mi, usred razgovora u starom domu u Berševi, Zeev Flajšer nije ispričao sledeće:

“Te ’42. bio je Akcion koji je trajao ceo mesec. Uobičajeno bi Akcion trajao dan, dva. Nemci bi ispunili svoju kvotu Jevreja i bilo bi to gotovo. Ali tada, četiri nedelje. Noću je bilo zatišje, a danju su išli u lov. Ja sam tad bio na prinudnom radu, u rafineriji nafte. U pet ujutru bi svi morali da se pojave pred svojim kućama i odatle smo odlazili na rad sve do sedam uveče. Tada smo se dogovorili sa mojom majkom da ode ode u skrovište na mestu gde je moj ujak radio kao apotekar.

“I tako je nisam video od dana kada je počeo Akcion. Izgubio sam kontakt s njom i otišao sam da je potražim. Bio sam jako vezan za nju i odlučio sam, protivno svakoj logici, da nekako dođem do mesta gde sam mislio da ću je pronaći. I usput sam video kako su grupe Nemaca tražile tu i tamo Jevreja, ili više Jevreja, i ubijali su ih. Ovo nije bio Akcion u kom bi opkoljavali Jevreje da bi ih negde slali. Bila su to ubistva na licu mesta. Oni su prosto tražili bilo kog Jevreja, bilo gde, i ubijali ga. Vidite, danas nas zovu herojima. Jaki heroji! Bili smo miševi, većina nas. Krili smo se u rupama.

Prvi deo
 

Izvor: The New Yorker
Preveo sa engleskog: Matija Jovandić

Нема коментара:

Постави коментар