Karl Uve Knausgard, Moja borba

         Srcu je život jednostavan: kuca dokle god može. Onda stane. Pre ili posle, jednoga dana, ta udarajuća kretnja prestane sama od sebe i krv se počne slevati prema najnižim tačkama tela, gde se skuplja u malu lokvu, vidljivu izvana kao tamno i mekano polje na sve bleđoj koži, dok se telu temperatura snižava, udovi koče, a creva prazne. Promene u tim prvim satima događaju se toliko polako i odvijaju toliko sigurno da u njima gotovo da ima nešto ritualno, kao da život kapitulira prema utvrđenim pravilima, svojevrsnom džentlmenskom sporazumu prema kojemu se ravnaju čak i predstavnici smrti, utoliko što uvek čekaju da se život povuče pre nego što će krenuti u invaziju na novi teritorij. Tada je smrt, međutim, nepovratna. Goleme rojeve bakterija koji se počinju širiti unutrašnjošću tela ništa ne može zaustaviti. Da su pokušale samo nekoliko sati ranije, odmah bi naišle na otpor, ali sad je sve oko njih mirno i prodiru sve dublje u vlagu i tminu. Stižu do Haversova kanala, Lieberkühnove kripte, Langerhansovih ostrva. Stižu do Bowmanove membrane u Bubregu, Clarkeova stupa u Kičmenoj Moždini, do crne tvari u Mezencefalonu. I stižu do srca. Još je netaknuto, ali lišeno kretanja na koje je cela njegova konstrukcija bila usmerena, ima nešto čudesno pusto u sebi, kao gradilište koje su radnici morali napustiti navrat-nanos, moguće je to zamisliti, nepomična vozila koja svetle žutim svetlima u mračnoj šumi, barake koje zjape prazne, kabine žičare koje natovarene vise jedna podno druge na padini brda.

      Onoga trena kad život napusti telo, ono pripada smrti. Kao i lampe, koferi, tepisi, kvake, prozori. Zemlje, močvare, brda, planine, oblaci, nebo. Ništa od toga nije nam strano. Neprestano smo okruženi predmetima i fenomenima mrtvoga sveta. Isto tako, malo toga budi veće gađenje u nama od prizora čoveka u njegovu zagrljaju, barem ako je suditi po naporima koje ulažemo da zadržimo mrtva tela podalje od očiju. U velikim bolnicama ne samo da ih drže podalje, u zasebnim, nedostupnim prostorijama; i putevi onamo su skriveni, sa zasebnim dizalima i zasebnim podrumskim hodnicima, pa čak i ako slučajno zalutate u jedan od njih, mrtva tela koja voze onuda uvek su pokrivena. Kad ih posle treba odvesti iz bolnice, iznose ih na drugi ulaz i unose u vozila sa zatamnjenim staklima; na groblju postoji zasebna prostorija za njih, bez prozora; za vreme pogreba leže u zatvorenim kovčezima, sve do trenutka kad ih spuste u zemlju ili spale u krematoriju. Teško je zamisliti da takav pristup ima neku praktičnu svrhu. Mrtva tiela mogla bi se, naprimer, lako voziti nepokrivena po hodnicima bolnice i prevoziti običnim taksijem bez rizika za bilo koga. Starac koji umre za vreme bioskopske predstave mogao bi komotno ostati na sedištu dok film ne završi, a i za vreme sledeće projekcije. Učitelja koji doživi moždani udar na školskom dvorištu ne moraju nužno smesta odvesti, neće biti nikakva šteta ako ostane ležati dok domar ne nađe vremena da se za njega pobrine, čak i ako to ne bude pre poslepodneva ili večeri. Ako neka ptica sleti na njega i počne ga kljucati, kakve to ima veze? Bi li mu bilo bolje u grobu samo zato što mi ne vidimo ono što ga onde čeka? Sve dok mrtvi ne leže na putu, nema razloga za žurbu, ta ne mogu još jedanput umreti. Što se toga tiče, posebno pogodna hladna su zimska razdoblja. Beskućnici koji se smrznu na klupama i pred ulazima u zgrade, samoubice koji skoče s visokih zgrada i mostova, starije žene koje padnu niza stepenice, žrtve saobraćajnih nesreća zaglavljene u slupanim autima, mladić koji pijan padne u jezero nakon večernjeg izlaska, devojčica koja završi pod točkovima  autobusa, čemu takva žurba da ih se sakrije? Iz pristojnosti? Što bi bilo pristojnije nego da otac i majka te devojčice dobiju priliku videti je sat ili dva kasnije kako leži u snegu pokraj mesta nesreće, razbijene glave, koju, kao i telo, videti može svako, kose krvave i jednako svima pred očima kao i čista pernata jakna. Celome svetu pred očima, bez tajni, tako bi ležala. No čak je i jedan sat u snegu nezamisliv. Grad koji ne drži svoje mrtve podalje od pogleda, gde se mogu videti kako leže po ulicama i uličicama, u parkovima i na parkiralištima, nije uopšte grad nego pakao. To što takav pakao realističnije odražava naše životne okolnosti nije uopšte važno. Znamo da je tako, ali ne želimo to videti. Kolektivni čin potiskivanja na način strogog odvajanja mrtvih izraz je toga.

    Šta se tačno potiskuje, nije, međutim, tako lako utvrditi. Ne može to biti smrt sama po sebi, njezina je prisutnost u društvu ionako prevelika. Broj mrtvih čija se imena navode u novinama ili pojavljuju u vestima svakodnevno se ponešto menja, zavisno od okolnosti, ali iz godine u godinu zadržava približnu konstantnost, a budući da se provlači kroz toliko kanala, gotovo je nemoguće ne videti ga. Takva smrt u isti mah ne deluje preteće. Upravo suprotno, to je nešto što bismo hteli videti i za šta rado plaćamo. Ako se tome pridoda golem broj mrtvih što ih stvara fikcija, sistem koji drži mrtve daleko od očiju još je teže razumeti. Ako smrt nije fenomen koji nas plaši, čemu onda takvo gnušanje nad mrtvim telima? To mora značiti ili da postoje dve vrste smrti ili da je naša predstava o smrti u suprotnosti s onim kako se smrt stvarno odvija, što se u osnovi svodi na jedno: ključno je to da je naša predstava o smrti toliko čvrsto ukorenjena u svesti da nas potrese tek kad vidimo da se stvarnost od nje razlikuje, a baš to pokušavamo prikriti svim sredstvima. Ne kao rezultat nekakvog svesnog promišljanja, kao što je slučaj s ritualima, naprimer pogrebom, o čijem se sadržaju i značenju u naše doba može pregovarati i koji je tako prešao iz iracionalne sfere u racionalnu, iz kolektivne u individualnu - ne, način na koji se rešavamo mrtvih nikad nije bio predmet nikakve diskusije, uvek je to bilo nešto što jednostavno radimo, iz potrebe kojoj niko ne može naći razlog, ali koju svi osećaju: ako vam otac umre na polju jedne vetrovite jesenske nedelje, unećete ga negde ako ikako možete, a ako ne možete, barem ćete ga pokriti dekom. No taj impuls nije jedini koji imamo u vezi s mrtvima. Jednako neobična kao skrivanje svih trupala jest činjenica da se ona uvek i što je pre moguće spuštaju na zemlju. Gotovo je nezamislivo da bi koja bolnica odnosila svoje mrtve gore, da bi svoje sale za obdukciju i mrtvačnicu smestila na najgornje spratove. Mrtve se čuva što je moguće bliže zemlji. Isti princip vredi i za preduzeća koja se za njih brinu: osiguravajuće društvo može slobodno imati kancelarije na osmom spratu, ali pogrebno preduzeće ne. Sva pogrebna preduzeća imaju kancelarije  što je moguće bliže nivou ulice. Poreklo tog običaja nije tako lako utvrditi; moglo bi se doći u napast pa pomisliti da on potiče od neke stare konvencije, koja je u začetku imala praktičnu svrhu, kao, naprimer, da je u podrumu hladno pa je stoga najprikladniji za čuvanje tela, i da je taj princip očuvan i u našem vremenu upotrebom hladnjaka i ledara, kad ne bi bilo činjenice da se ideja prenošenja mrtvih na gornje spratove zgrade zapravo čini neprirodnom, kao da se visina i smrt međusobno isključuju. Kao da nama upravlja svojevrstan htonički instinkt, nešto duboko u nama što nas nagoni da svoje mrtve približimo zemlji iz koje smo došli.

       Može se tako činiti da se smrt raspoređuje u dva sistema. Jedan je povezan s tajnovitošću i težinom, zemljom i mrakom, a drugi s otvorenošću i lakoćom, eteričnošću i svetlošću. Jedan otac i njegovo dete ubijeni su dok je otac pokušavao skloniti dete s linije vatre u nekom gradu negde na Bliskom istoku, a sliku njih čvrsto isprepletenih dok im se meci zabijaju u meso, od čega im se tela tresu, uhvatila je neka kamera, poslala je u visine ka jednom od hiljadu satelita u putanji oko Zemlje i ona se sad emituje na televizorima širom sveta, odakle ulazi u našu svest kao još jedna slika smrti ili umiranja. Takve slike nemaju težinu, nemaju dimenziju, ni vreme ni mesto, a nemaju ni vezu s telima od kojih su potekle. Nisu nigde i svugde su. Većina ih samo prohuji kroz nas i nestane, retke se iz različitih razloga zadrže i žive svoj život u nekom mračnom delu našeg mozga. Skijašica pada na spustu i preseče bedrenu arteriju, trag krvi ostaje za njom kao crveni rep na bieloj padini, mrtva je i pre nego što joj se telo zaustavi. Avion poleće, plamen mu šiklja iz krila dok se diže, nebo iznad kuća u predgrađu plavo je, avion eksplodira u vatrenoj kugli ispod sebe. Ribarski brod potone jedne večeri pred obalom severne Norveške sedmeročlana posada se utapa, sledećeg jutra sve novine pišu o tom događaju, jer to je takozvani misterij, vreme je bilo mirno i nikakav poziv upomoć nije poslan s broda, brod je samo nestao, neke televizijske kuće te večeri to ističu, dok nadleću mesto nesreće helikopterom i prikazuju slike praznog mora. Oblačno je, sivozeleni valovi mirni su i teški, nekako su drukčijeg karaktera nego oštre bele penaste kreste koje se tu i tamo probiju. Sedim sam i gledam to na televiziji, na proleće verovatno, jer moj otac je vani u vrtu i radi. Gledam u površinu mora i ne čujem što govori voditelj kad se iznenada pojavi obris lica. Ne znam koliko je dugo onde, nekoliko sekundi možda, ali dovoljno dugo da me se silno zainteresuje. Čim lice nestane, ustajem i odlazim pronaći nekoga kome ću to ispričati.
        Majka je u večernjoj smeni, brat igra utakmicu, a druga deca iz komšiluka neće me hteti slušati pa će to morati biti tata, razmišljam i žurim niza stepenice, guram stopala u cipele, uvlačim ruke u jaknu, otvaram vrata i otrčim iza kuće. Zabranjeno nam je trčati po dvorištu pa tik pre nego što ću mu ući u vidno polje usporavam i počinjem hodati. On stoji iza kuće, na mestu gde će biti bašta, i udara maljem po stenovitom komadu . Iako je rupa duboka samo metar, crna iskopana zemlja na kojoj stoji i jasenovi koji rastu zbijeni pokraj ograde iza njega čine sumrak dubljim. Kad se uspravi i okrene prema meni, lice mu je gotovo posve mračno. Pa ipak, i više nego dovoljno je svetla da znam na čemu sam. Nije stvar u izrazu lica, nego u držanju tela, a značenje toga držanja ne odgonetava se mislima, nego intuicijom. Odlaže malj, skida rukavice. “No?” reče.

“Video sam lice u moru na televiziji malopre”, kažem i stanem iznad njega na travnjak.
        Komšija je pre, toga poslepodneva, srušio bor pa se zrakom širi snažan miris smole s klada
koje leže s druge strane ograde.
      “Ronioca?” reče tata.
       Zna da me zanima ronjenje i ne može zamisliti da bi mi išta drugo bilo toliko zanimljivo da izađem napolje i ispričam mu to.
       Odmahnem glavom.
“Nije bio čovek. Bila je to nekakva slika u moru.”
“Nekakva slika, je li”, reče on i izvadi kutiju cigareta iz džepa na prsima košulje.
        Kimnem i okrenem se da pođem natrag. “Čekaj malo”, reče.
        Pali šibicu i malko pogne glavu da zapali cigaretu. Plamen iskopava jamicu svetla u tom sivom polumraku. “Tako dakle”, reče.
      Nakon što je duboko uvukao dim, stavlja jedno stopalo na stenu i zagleda se u daljinu, u šumu s druge strane ceste. Ili možda zuri u nebo iznad drveća.
      “Jesi li to Isusovu sliku video?” reče i pogleda me. Da nije bilo srdačnog glasa i duge pauze pre pitanja, pomislio bih da se sprda sa mnom.
      Malo mu je neugodno što sam hrišćanin; jedino što želi od mene jest da se ne razlikujem od ostale dece, a od sve dece kojom naselje vrvi niko osim njegova najmlađeg sina ne naziva se hrišćaninom. No ovo ga zaista kopka.
        Osećam treptaj radosti jer ga to stvarno zanima, a istovremeno sam malo uvređen što me tako podcenjuje. Odmahnem glavom. “Nije bio Isus”, kažem.

       “To mi je drago čuti”, reče tata i nasmeši se.
     Gore, više na brdu, čuje se tiho cviljenje guma bicikla po asfaltu. Zvuk dobiva na jačini, a u naselju je tako tiho da tih pevni ton u tom šištanju zazvuči jasno i razgovetno kad se bicikl odmah potom otkotrlja mimo nas niz put.
       Tata uvlači još jedan dim cigarete i baca je dopola popušenu preko ograde, nekoliko puta se nakašlje, navuče rukavice i ponovno se prima malja.
        “Nemoj se više time zamarati”, reče i pogleda me odozdo.
______________________________

       Imao sam osam godina te večeri, moj otac trideset dve. Iako još uvek ne mogu reći da ga razumem ili kakva je osoba bio, činjenica da sam sad sedam godina stariji nego što je on bio tada pomaže da shvatim neke stvari. Naprimer, koliko su se razlikovali naši dani.
        Dok su moji dani bili gusto nabijeni smislom, gde je svaki korak otvarao neku mogućnost, a svaka mogućnost ispunjala me do vrha, na način koji mi je sada zapravo neshvatljiv, smisao njegovih dana nije se koncentrisao u pojedinačnim događajima, nego se rasprostirao po površinama toliko velikim da ih nije bilo moguće obuhvatiti ničim osim apstraktnim pojmovima. “Porodica” je bila jedan takav pojam, “karijera” drugi. Njegovi dani donosili su mu malo ili nimalo nepredvidivog, uglavnom je znao što će mu oni doneti i kako da na to reaguje. Bio je u braku dvanaest godina, osam je radio kao nastavnik u osnovnoj školi, imao je dvoje dece, kuću i auto. Bio je izabran u gradsko veće i sedeo je u izvršnom odboru kao predstavnik Liberalne stranke. U zimskom se polugodištu bavio filatelijom, ne bez uspjeha: u kratko je vreme postao jedan od istaknutijih sakupljača maraka u ovome delu zemlje,dok mu je u letnom polugodištu sve slobodno vreme odlazilo na vrtlarstvo. O čemu je razmišljao te proletne večeri, nemam pojma, a ni kakvu je sliku imao o sebi kad se uspravio u onom polumraku s maljem u rukama, ali poprilično sam siguran da je imao osećaj da dosta dobro razumije svet oko sebe. Znao je sve komsije u naselju i znao je koji je njihov, a koji njegov društveni status, verovatno je znao i deo onoga što bi oni najradije sakrili, zato što im je podučavao decu, a i zato što je imao oko za tuđe slabosti. Kao pripadnik nove,obrazovane, srednje klase bio je dobro obavešten i o širem svetu, onom koji su mu svaki dan približavale novine, radio i televizija. Znao je podosta o botanici i zoologiji, budući da ga je to zanimalo dok je odrastao, a ako i nije bio podjednako dobro potkovan u drugim prirodnim naukama, svejedno je još iz gimnazije znao njihova osnovna načela. Bolje je poznavao istoriju, koju je, kad i norveški i engleski, studirao na univerzitetu. Drugim rečima, ni u čemu nije bio stručnjak, osim možda u pedagogiji, no znao je o svemu pomalo. U tom pogledu bio je tipičan nastavnik, doduše u vreme kad je predavati u višim razredima osnovne škole značilo imati određeni status. I komsija koji je stanovao s druge strane kamene ograde, Prestbakmo, radio je kao nastavnik u istoj školi, kao i komsija Olsen, koji je stanovao iza naše kuće, na drugoj strani padine obrasle drvećem, dok je jedan od komsija koji su živeli s druge strane kružne ulice, Knudsen, bio zamenik direktora u jednoj drugoj školi. Pa kad je moj otac digao malj iznad glave i raspalio njime po steni te proletne večeri sredinom sedamdesetih, učinio je to u svetu koji je poznavao i koji mu je bio blizak. Tek kad sam došao u njegove godine, shvatio sam da i to ima svoju cenu. Što je pogled na svet obuhvatniji, nije samo bol koju on uzrokuje manja, manje je i njegovo značenje. Razumeti svet znači držati ga na određenoj distanci. Ono što je premalo da bi se videlo golim okom,kao što su molekule i atomi, povećamo, ono što je preveliko, kao što su formacije oblaka, delte, sazvežđa, to smanjimo. Kad sve to primerimo sebi, fiksiramo to. Fiksirano nazivamo znanjem. Celo se detinjstvo i adolescenciju trudimo otkriti pravi odmak u odnosu na stvari
i fenomene. Čitamo, učimo, iskušavamo, korigujemo. Onda jednog dana dođemo do tačke gde su svi nužni odmaci postavljeni, svi potrebni sistemi ustanovljeni. Tada vreme počinje teći brže. Ne nailazi više ni na kakve zapreke, sve je utvrđeno, vreme juri kroz naše živote, dani prolaze mahnitom brzinom i pre nego što shvatimo što se događa imamo četrdeset,pedeset, šezdeset... Značenju treba obilje, obilju treba vreme, vremenu treba otpor. Znanje je otpor, znanje je stagnacija, i neprijatelj značenja.

     Drugim rečima, moja slika oca te večeri 1976. dvojaka je: s jedne ga strane vidim onako kako sam ga video tada, očima osmogodišnjaka, kao nepredvidivog i zastrašujućeg, a s druge ga strane vidim kao njegov vršnjak, kroz čiji život vreme huji i neprestano sa sobom odnosi goleme komade značenja.

       Zvuk malja odzvanjao je kroz naselje. Uspinjući se blagom padinom, s glavne je ceste stizao auto s upaljenim svetlima i prošao pokraj nas. Vrata kod komšije otvorila su se, on se zaustavio na stepeništu i navukao radne rukavice, kao njušeći čist večernji
vazduh pre nego što je dohvatio tačke i počeo ih gurati travnjakom. Od stene po kojoj je tata udarao dopro je miris baruta, od cepanica iza kamene ograde, prekopane zemlje i šume miris borovine, a u laganom povetarcu sa severa osetio se i dašak soli. Razmišljao sam o licu koje sam video u moru. Iako je prošlo tek nekoliko minuta otkako sam o njemu razmišljao, sve se promenilo. Sad sam video tatino lice.
Dole u jami on je prestao udarati.
“Još uvek si tu, momče?”
Kimnuo sam.
“Idi u kuću.”
Pošao sam.
“I, hej?” rekao je.
Stao sam i upitno okrenuo glavu.
“Bez trčanja ovaj put.”
Zurio sam u njega. Kako je mogao znati da sam trčao?
“I nemoj tako blejati”, rekao je. “Izgledaš kao idiot.”

      Poslušao sam ga, zatvorio usta i krenuo prema kući. Kad sam došao pred kuću, ispred nje na cesti bilo je puno dece. Stariji su stajali na okupu, sa svojim biciklima, koji su u sumraku izgledali kao produžeci njihovih tela. Mlađi su se igrali jedne inačice skrivača. Oni koje su uhvatili stajali su unutar kredom ocrtanog kruga na pločniku, drugi su se skrivali po šumi ispod ceste, izvan vidokruga onoga ko je čuvao krug, ali ne i moga.

       Crvena svetla na stubovima mosta sjajila su nad crnim vrhovima krošanja. Uzbrdo je dolazio novi auto. Farovi su prvo osvetlili bicikliste, kratak bljesak mačjih očiju, metala, pernatih jakni, crnih očiju i belih lica, zatim decu koja su se igrala i jedva se pomaknula za korak, koliko je bilo nužno da auto može proći, i sad su stajala kao utvare i zurile u njega.

      Bili su to Trollneovi, roditelji Sverrea, dečaka iz moga razreda. Nije izgledalo kao da je on s njima.

       Okrenuo sam se i pogledom pratio crvena zadnja svetla dok nisu nestala iza vrha brda. Zatim sam ušao u kuću. Neko sam vreme pokušavao ležati na krevetu i čitati, ali nisam mogao biti dovoljno na miru pa sam umesto toga otišao u Yngveovu sobu, otkud
sam mogao promatrati tatu. Dokle god sam ga imao na oku, znao sam gde je, a na neki je način to bilo najvažnije. Znao sam njegova raspoloženja i zahvaljujući svojevrsnom podsvesnom sistemu kategorizacije, odavno sam naučio predvideti ih, a u međuvremenu sam shvatio u kojem se odnosu treba naći nekoliko zadanih veličina pa da dokučim što me čeka i za to se pripremim. Svojevrsna meteorologija uma... Brzina auta na blagom usponu do kuće, vreme potrebno da ugasi motor, uzme svoje stvari i izađe, način na koji se ogleda oko sebe dok zaključava vrata auta, nijanse u različitim zvukovima koji dopiru iz hodnika dok svlači kaput i izuva cipele - sve je bilo znak, sve se dalo interpretirati. Tome treba pridodati i informacije o tome gde je bio, koliko dugo ga nije bilo i s kim je bio, pre nego što bih išta zaključio, a jedino zaključivanja, kao dela šireg procesa, bio sam svestan.
Najviše bih se zato preplašio kad bi se samo pojavio... Kad bih iz nekog razloga bio nepažljiv...

Kako li je samo znao da sam trčao?

        Nije to bilo prvi put da me neobjašnjivo razotkrio. Jedne večeri te jeseni, naprimer,spremio sam vrećicu bombona pod poplun, upravo zato što sam imao osećaj da će mi doći u sobu i da mi nikad ne bi poverovao kad bih mu rekao otkud mi novac da ih kupim. Kad je,bnaravno, ušao, stao je i gledao me nekoliko sekundi.

“Šta si to sakrio u krevetu?” rekao je.
Kako je to samo mogao znati?

     Vani je Prestbakmo upalio lampu iznad popločanog dela gde je obično radio. Novo ostrvo svetlosti koji se izdizao iz mraka bio je pun svega i svačega, a on je posve nepomično stajao i zurio u to. Naslagane kante boje, čaše s kistovima za bojenje, cepanice, delovi dasaka, presavinute cerade, automobilske gume, okvir bicikla, nekoliko kutija s alatom, kutije s vijcima i ekserima svih veličina i oblika, plitice s tetrapacima od mleka s cvetnim sadnicama, vreće vapna, namotano crevo za vodu i, naslonjena na zid, ploča na koju je nacrtao obrise svih mogućih alatki, verovatno namenjena radionici koju je imao u podrumu.
       Kad sam ponovno bacio pogled prema tati, hodao je preko travnjaka s maljem u jednoj ruci i lopatom u drugoj. Hitro sam se odmaknuo od prozora. U tom trenutku otvorila su se ulazna vrata. Bio je to Yngve. Pogledao sam na sat. Dve minute do pola devet. Kad je odmah zatim počeo grabiti uz stepenice onim karakterističnim, nekako trzavim, gotovo patkastim korakom, kojeg smo se dosetili da bismo se brzo i bez buke mogli kretati kućom, bio je uspuhan i rumen.

“Gde je tata?” rekao je kad je ušao u sobu.
“Vani u vrtu”, rekoh. “Ali ne kasniš. Gle, sad je pola devet.” Pokazao sam na sat na svojoj ruci.

        Prošao je pokraj mene i izvukao stolicu od pisaćeg stola. Još uvek je mirisao na vazduh vani. Hladan zrak, šumu, šljunak, asfalt. “Jesi li mi dirao kasete?” rekao je. “Ne.”
“Što onda radiš u mojoj sobi?”
“Ništa”, rekao sam.
“Ne možeš to ništa raditi u svojoj sobi?”
Ispod nas ponovno su se otvorila ulazna vrata. Taj put tatin se težak korak začuo odozdo. Izuo je čizme vani, kao i obično, i sad je išao u praonicu da se presvuče.
“Video sam lice u moru na vestima”, rekao sam. “Jesi li čuo što o tome? Znaš li je li ga još neko video?”
Yngve me gledao napola upitnim, napola odbojnim pogledom.
“O čemu ti to lupetaš?”
“Znaš onaj ribarski brod što je potonuo?”
Jedva primetno je kimnuo.
“Dok su na vestima pokazivali mesto gde je potonuo, video sam lice u moru.”
“Leš?”
“Ne. Nije to bilo pravo lice. To se more uobličilo u nekakvu sliku lica.”
Jedan me trenutak gledao bez reči. Zatim je zavrtio kažiprstom po slepoočnici.
“Ne veruješ mi?” rekao sam. “Skroz je istina.”
“Istina je da si ti beskoristan.”

Kad je tata u tom trenu zatvorio slavinu dole, pomislio sam da bi bilo bolje otići u svoju sobu da izbegnem susret s njim u hodniku. A nisam hteo ni da Yngveova bude zadnja.

“Ti si beskoristan”, rekao sam.
Nije se ni potrudio odgovoriti. Samo je okrenuo glavu prema meni, iskezio, usisao vazduh i izduvao kroz njih poput zeca. Gesta je aludirala na moje zube, koji su izrasli na van. Okrenuo sam glavu od njega i izašao iz sobe prije nego što ugleda moje suze.
Dokle god sam bio sam, plakanje mi nije smetalo. A ovaj je put prošlo dobro?

      Zastao sam načas iza vrata svoje sobe, razmišljajući da li da odem u kupatilo. Onde bih se mogao umiti hladnom vodom i ukloniti tragove. Ali tata je bio na stepenicama i penjao se pa sam se zadovoljio brisanjem očiju u rukav pulovera. Tanak sloj tekućine koju je suvi materijal razvukao preko površine oka zatreperio je u bojama po površinama i sobi, koja kao da je iznenada potonula i sad se nalazi pod vodom, i ta je slika bila toliko fascinantna da sam digao ruke i napravio nekoliko zaveslaja dok sam hodao prema pisaćem stolu. U mislima sam na sebi imao metalnu ronilačku kacigu s početaka ronjenja, kad su ronioci hodali po dnu u olovnim cipelama i odelima debelim poput slonove kože, s crevom za kiseonik pričvršćenim za glavu poput kakve surle. Disao sam na usta u sitnim hrapavim udasima i stupao neko vreme po sobi teškim i tromim koracima davnih ronilaca, sve dok užas, poput hladne vode, nije počeo prodirati u nju.

       Nekoliko meseci pre gledao sam na televiziji seriju Tajanstveno ostrvo , prema romanu Julesa Vernea, a priča o ljudima u balonu koji su se nasukali na pusto ostrvo u Atlantiku od prvog je kadra na mene ostavila silan utisak. Sve je zračilo. Balon, oluja, ljudi iz devetnaestoga veka, golo, surovo ostrvo na koji su sleteli, koji, naravno, nije bio tako pust kao što su mislili,
stalno su se oko njih događale tajanstvene i neobjašnjive stvari... Ali ko su bili ti drugi? Odgovor je došao iznenada, na kraju jedne epizode. Bilo je nešto u podvodnim špiljama... niz čovekolikih stvorova... u svetlu svetiljki koje su nosili načas su uspeli videti glatke, maskirane glave... peraje... nalikovali su nekakvim gušterima, ali su hodali uspravno... na
leđima su imali spremnike... jedan od njih se okrenuo, nije imao oči...

         Nisam vrisnuo kad sam to video, ali strah kojim su me ti prizori ispunili nisam mogao odagnati; čak i usred bela dana znao me obuzeti strah kad bih se setio žabolikih ljudi u špilji. A sad su me misli počele pretvarati u jednoga od njih. Moje hrapanje postalo je njihovo hrapanje, moji koraci njihovi, moje ruke njihove, a kad sam zatvorio oči, pred sobom sam video njihova bezoka lica. Špilju... crnu vodu... niz žabolikih sa svetiljkama u rukama... Tako je daleko to otišlo da nije pomoglo ni to što sam otvorio oči. Iako sam video da se nalazim u svojoj sobi, okružen svojim, dobro poznatim, stvarima, stisak straha nije popustio. Jedva sam se usudio trepnuti od strah da se nešto ne dogodi. Ukočeno sam seo na krevet, privukao školsku torbu i ne gledajući je, bacio pogled na raspored sati, pronašao sredu, pročitao šta onde piše, matematika, priroda, muzičko, uhvatio sam ručku i podigao torbu te počeo mehanički listati iz nje izvađene knjige. Kad sam to napravio, uzeo sam otvorenu knjigu š jastuka, seo uza zid i počeo čitati. Sekunde između trenutaka kad sam podizao pogled prerastale su malo-pomalo u minute pa kad je tata tačno u devet viknuo da je večera gotova, više nisam bio obuzet strahom, nego knjigom. A od nje mi se bilo teško otrgnuti.

        Nismo smeli sami rezati hleb i nismo se smeli koristiti štednjakom, pa su nam večeru uvek pripremali mama ili tata. Kad je mama radila u večernjoj smeni, tata je radio sve: kad smo došli u kuhinju, čekale su nas dve čaše mleka i dva tanjira s četiri kriške hleba na svakom, namazane i s narescima. Kriške bi najčešće složio već pre i onda ih stavio u frižider, pa su bile hladne i bilo ih je teže progutati, čak i kad je na njima bilo ono što sam voleo. Da je mama bila kod kuće, namaz i nareske stavili bismo na sto, ili ona ili mi, i već je ta mala gesta, mogućnost da odlučimo šta će biti i na stolu i na kriškama te to nešto hleba sobne temperature, bila dovoljna da se osetimo slobodno: mogli smo otvoriti vrata ormarića, izvaditi tanjire, koji su uvek lagano zvecnuli kad bi udarali jedni o druge, i staviti ih na sto; ako smo mogli izvući ladicu s priborom za jelo, koji je uvek zveketao, i postaviti noževe pokraj tanjira, izneti čaše, otvoriti frižider, izvaditi mleko i nasuti ga, mogli smo bome i otvoriti usta i govoriti. Jedno je spontano vodilo drugome kad smo večerali s mamom. Razgovarali smo usput o onome što bi nam palo na pamet, zanimalo ju je što smo govorili, pa ako bismo prolili malo mleka ili se zaboravili i stavili vrećicu od čaja na stolnjak (jer ona nam je katkad kuhala čaj), to nije bilo tako strašno. No ako je naše učestvovanje u pripremanju obroka otvorilo taj kanal slobode, stepen tatine blizine regulisao je njegovu širinu. Ako je bio pred kućom ili dole u radnoj sobi, razgovarali smo onoliko glasno i slobodno i onoliko gestikulirajući koliko smo hteli; kad bi se počeo penjati stepenicama, automatski bismo prigušili glasove i promenili temu ako smo dotad razgovarali o nečemu što bi on mogao smatrati nepriličnim; kad bi ušao u kuhinju, prestali bismo razgovarati, sedeli bismo ukočeno i uspravno, naizgled sasvim usredotočeni na hranu; kad bi pak seo u dnevnu sobu, nastavili bismo razgovor, ali tiše i opreznije.

        Te su nas večeri kad smo ušli u kuhinju dočekali tanjiri s četirima namazanim kriškama. Jedna sa smeđim sirom, jedna s običnim sirom, jedna sa sardinama u umaku od paradajza i jedna sa sirom s kimom i klinčićem. Nisam voleo sardine pa sam tu krišku uzeo prvu. Riba mi se gadila, hvatala me mučnina od kuvanog bakalara, koji smo jeli barem jedanput nedeljno; i od pare iz lonca iz kojeg smo ga izvadili i od okusa i teksture. Isto je vredelo i za kuhanu kolju, kuhanu koljušku, kuhanu haringu, kuhanu bakalarku, kuhani list, kuhanu skušu i kuhanu škarpinu. Sardinama nije okus bio najgori, paradajz sam mogao progutati zamišljajući da je to svojevrstan kečap, nego njihova tekstura, pre svega mali, glatki rep. On je bio odvratan. Da bih što je moguće manje dolazio u dodir s njima, prvo bih odgrizao repove i stavio ih na rub tanjira, jednim krajem kriške, koricom, pogurnuo malo umaka od paradajza do njih pa ih ugurao u sredinu tog brdašca i poklopio koricom. Tako sam mogao žvakati, a da ne dođem u kontakt s repovima, a onda bih sve zalio mlekom. Ako tata nije bio prisutan, kao što je bio slučaj te večeri, mogao sam, naravno, jednostavno staviti repice u džep hlača.

       Yngve se namrštio i odmahnuo glavom kad sam to napravio. Zatim se nasmešio. Nasmešio sam se i ja njemu.

        U dnevnoj sobi tata se meškoljio u fotelji. Jedva čujno šušnula je kutija šibica, zatim se začuo parajući zvuk sumporne glave povučene preko tarila i prštanje šibice kad se zapalila i stopila s tišinom koja je sledila. Kad je miris cigarete nakon nekoliko sekundi prodro i u kuhinju, Yngve se nagnuo i otvorio prozor što je tiše mogao. Zvukovi koji su doprli izvana, iz mraka, promenili su celokupni ugođaj u kuhinji. Odjednom je postala delom okoline. Kao da sedimo na izbojku, pomislio sam. Naježio sam se od te pomisli. Vetar je uzdišući dunuo kroz šumu, slio se šuštajući preko grmlja i drveća na travnjak ispod nas. S easkršća su se čuli glasovi dece koja su još uvek visila na biciklima i brbljala. Na brdu gore prema mostu neki motocikl promenio je brzinu. A daleko, kao da se diže, iznad svega drugog, čulo se brujanje broda koji je dolazio iz zaliva.

Naravno da me čuo! Korake dok sam trčao po šljunku.
“Hoćeš se menjati?” rekao je Yngve tiho i pokazao krišku sa začinjenim sirom.
“Može”, rekao sam. Ushićen što sam rešio zagonetku, majušnim gutljajem mleka zalio sam zadnji komadić kriške sa sardinama i navalio na onu koju mi je Yngve stavio na tanjir.
        Poenta je bila u tome da se mleko rasporedi, jer ako ste došli do zadnje kriške, a više ga nemate, bilo je gotovo nemoguće progutati je. Najbolje je, naravno, bilo ostaviti malo za posle, kad ste već pojeli sve kriške, jer mleko nikad nije bilo toliko ukusno kao tada, kad nije moralo vršiti funkciju, nego je samo teklo niz grlo samo, čisto i nepomešano, a meni to, nažalost, gotovo nikad nije pošlo za rukom: potreba trenutka uvek bi nadjačala obećanja budućnosti, ma koliko primamljiva ona bila.

No Yngveu je to uspevalo. Bio je majstor štednje.

       Gore kod Prestbakmoa potpetice čizama lupale su po stepenicamaa. Zatim su tri kratka povika odjeknula kroz veče. “Geir! - Geir! - Geir!”
Odgovor je došao iz dvorišta ispred kuće u kojoj je stanovao John Beck, s tolikim zakašnjenjem da je svima koji su to čuli moralo biti jasno da je Geir razmišljao.
“Evo!” viknuo je.

Odmah nakon povika začuli su se njegovi užurbani koraci. Upravo kad su se približili Gustavsenovu zidu, tata je ustao u dnevnoj sobi. Nešto u načinu kako je hodao sobom navelo me da spustim glavu. Tata je ušao u kuhinju, došao do stola, bez reči se nagnuo i zalupio prozor.

“Naveče se prozor zatvara”, rekao je.
Yngve je kimnuo.
Tata nas je pogledao.
“A sad pojedite do kraja”, rekao je.
Tek kad se vratio u sobu, uhvatio sam Yngveov pogled.
“Ha-ha”, prošaptao sam.
“Ha-ha?” uzvratio mi je šaptom. “Mislio je i na tebe.”

     Bio je za gotovo dve kriške brži od mene i mogao je uskoro ustati i šmugnuti u svoju sobu, dok ću ja ostati još nekoliko minuta i žvakati. Planirao sam otići tati posle večere i reći da će na večernjim vestima sigurno pustiti prilog s licem u moru, ali s obzirom na okolnosti bilo je bolje odustati od toga.
    Ili ne?
      Odlučio sam proceniti kakva će biti situacija. Kad bih izašao iz kuhinje, obično bih skrenuo u dnevnu sobu i zaželio mu laku noć. Ako mu glas bude neutralan ili, u najboljem slučaju, srdačan, spomenuću to. Inače neću.
   
       Nažalost, seo je na sofu, koja je stajala u dnu dnevne sobe, a ne na jednu od dve kožne fotelje pred televizorom, kao inače. Da bih stupio u kontakt s njim, nisam mogao samo proviriti u sobu i poželeti mu laku noć, onako usput, kao što bih mogao da je sedeo na jednoj od kožnih fotelja, nego sam, ako uđem u sobu, morao napraviti još nekoliko koraka. To bi mu, dakako, skrenulo pažnju na to da želim nešto dodatno. A time bi se pak izgubio celi smisao procenjivanja situacije, tad bih morao zinuti nezavisno o tome kojim će mi odgovoriti.

      Nisam to primetio pre nego što sam izašao iz kuhinje, a budući da me nesigurnost zaustavila, odjednom više nisam imao izbora jer je on, naravno, čuo da sam zastao i to mu je odmah skrenulo pažnju na to da nešto trebam. Tako sam napravio četiri koraka koliko
je bilo potrebno da mu uđem u vidno polje.

    Sedeo je prekrštenih nogu, nalakćen na naslon sofe, glave malo zabačene, naslonjene na ruku. Pogled, koji je izgledao kao da je uperen dijagonalno prema stropu, bio je uperen u mene.

“Laku noć, tata”, rekao sam.
“Laku noć”, rekao je on.
“Sigurno će pokazati istu sliku na večernjim vestima”, rekao sam. “Samo sam ti to hteo reći. Da ti i mama možete pogledati.”
“Koju sliku?” rekao je. “Sliku lica”, rekao sam. “Lica?”
        Zasigurno sam opet stajao otvorenih usta jer je iznenada opustio čeljust i zinuo na način koji je, shvatio sam, trebao predstavljati mene.

“Ono o kojem sam ti pričao”, rekao sam. Zatvorio je usta i uspravio se ne skinuvši s mene pogled.
“Dosta više s tim licem”, rekao je.
“Dobro”, rekao sam.

      Čim sam se okrenuo i zaputio se prema hodniku, primetio sam da njegova pažnja više nije usmerena na mene. Oprao sam zube, svukao se i odenuo pidžamu, upalio svetlo iznad kreveta pre nego što sam ugasio ono na stropu, legao i počeo čitati.
    Zapravo mi je bilo dozvoljeno čitati samo pola sata, do deset, no obično bih čitao dok mama ne bi došla kući, do oko pola jedanaest. Tako je bilo i te večeri. Kad sam čuo bubu kako, skrenuvši s glavne ceste, vozi uzbrdo, odložio sam knjigu na pod i ugasio svetlo, želeći ostati u mraku i slušati: lupanje vratima auta, korake po šljunku, otvaranje ulaznih vrata, svlačenje kaputa i čizama, korake po stepenicama ... Kuća je tada delovala drugačije, kad je ona bila u njoj, a neobično je bilo to da sam ja to mogao osetiti; ako bih zaspao pre nego što je ona došla kući i probudio se tokom noći, osetio bih da je ona onde, nešto bi se u atmosferi promenilo, nešto što nisam mogao točno odrediti, osim što je delovalo smirujuće. Isto se događalo i kad bi došla kući ranije nego što je bilo planirano, dok sam ja bio vani: čim bih kročio u hodnik, znao bih da je ona kod kuće.

         Voleo bih, naravno, da sam mogao razgovarati sa njom, ona bi bar shvatila to s licem, ali nisam imao osećaj da je to nužno. Najvažnije je bilo da je ona tu. Čuo sam da je odložila ključeve na stolić pokraj telefona kad se popela stepenicama, otvorila klizna vrata, rekla nešto tati i zatvorila ih za sobom. Ponekad, pogotovo nakon večernje smene vikendom, skuvala bi, kad bi došla, nešto za njih dvoje. Tada bi puštali ploče. Tu i tamo za njima bi u sudoperu ostala boca vina, uvek iste marke, jeftino crno vino, ili ređe pivo, takođe uvek iste marke, dva ili tri svetla piva iz Arendalske pivovare, u smeđoj boci od 0,7 l, sa žutim jedrenjakom na etiketi.

       No ne i te večeri. I to mi je bilo drago. Naime, kad su zajedno večerali, nisu gledali televiziju, a sad bi je morali gledati da bih ja uspeo ostvariti svoj plan, koji je bio koliko jednostavan toliko i smio: nameravao sam se nekoliko sekundi nakon jedanaest išuljati iz kreveta, iskrasti se u hodnik, odškrinuti klizna vrata od dnevne sobe i pogledati večernje vesti. Nikad pre nisam napravio ništa slično, nisam čak ni pomislio na to. Ono što nisam smeo, nisam radio. Nikad. Ni jedan jedini put nisam napravio nešto što mi je otac zabranio. Barem ne najerno. No ovo je bilo drukčije, budući da se nije radilo o meni, nego o njima. Ta ja sam video lice u moru i nisam ga trebao još jedanput videti. Hteo sam samo saznati hoće li oni videti isto što i ja.

        Tako sam razmišljao u mraku dok sam pogledom pratio zelenkaste kazaljke na satu. Kad je bilo tako mirno kao sada, mogao sam čuti automobile što su prolazili dole po glavnoj cesti. Linija zvukova koja je počinjala na vrhu brda kod B-Maxa, novog supermarketa, nastavljala se kroz raskršće kod Holteta, pa opet penjala cestom za Gamle Tybakken i brdom do mosta, gde je nestajala, jednako bez traga kao što se pola minute pre bila pojavila. Devet minuta do jedanaest otvorila su se vrata u kući gore, s druge strane ceste. Kleknuo sam na krevet i bacio pogled kroz prozor. Bila je to gospođa Gustavsen, hodala je prilazom s vrećicom smeća u ruci.

       Tek kad sam je ugledao, sinulo mi je da je to redak prizor. Gospođa Gustavsen praktički se nikad nije pokazivala vani; moglo je se videti ili u kući ili na suvozačkom sedalu njihovog Forda Taunusa, no iako sam to znao, nikad pre nisam o tome razmišljao. Ali sad, dok je stajala pred kantom za smeće, sinulo mi je. Ona se vani nikad nije zadržavala.

        Ulična svetiljka ispred naše živice bacala je oštro svetlo na nju, ali za razliku od stvari kojima je bila okružena - kante za smeće, belih zidova kamp-prikolice, kamenih ploča prilaza, asfalta - koje su svetlo reflektovale oštro i hladno, činilo se kao da njezino obličje to, svetlo prilagođava sebi i upija ga. Gole ruke lagano su se sjajile, tkanje belog pulovera svetlucalo je, voluminozna, sivosmeđa kosa izgledala je gotovo zlatno.
     Neko je vreme stajala i gledala oko sebe, prvo prema Prestbakmu pa gore prema Hansenu i onda dole prema šumi s druge strane ceste.
      Mačka uzdignuta repa došla je do nje i zaustavila se na trenutak promatrajući je. Ona se pak nekoliko puta pogladila dlanom po nadlaktici. Zatim se okrenula i ušla u kuću.
Ponovno sam pogledao na sat. Četiri minute do jedanaest. Zamalo sam se ukočio i u jednom se trenutku zapitao bih li trebao odenuti pulover pa zaključio da bi tako sve izgledalo previše proračunato u slučaju da me primete. A sve to nije trebalo dugo trajati. Oprezno sam otišao do vrata i naslonio uvo na njih. Jedina opasnost krila se u tome što je kupatilo bilo s ove strane kliznih vrata. Dok budem onde stajao, imaću ih pod kontrolom i moći ću se povući ako ustanu, ali ako klizna vrata budu zatvorena, a oni su već krenuli prema njima, neću to primetiti pre nego što bude prekasno.

      Ali u tom bih se slučaju mogao praviti da idem u toalet!

      Obodren tim rešenjem, oprezno sam otvorio vrata i stupio u hodnik. Vladala je tišina. Šuljao sam se hodnikom, osećao suh tapison pod znojnim stopalima, zaustavio se pred kliznim vratima, nisam ništa čuo, povukao sam ih malko u stranu i virnuo kroz otvor.
Televizor je stajao u uglu. Dve kožne fotelje bile su prazne.
   Sedeli su, dakle, na sofi, oboje.
    Savršeno.
      Zatim je na ekranu bljesnula zemaljska kugla sa slovom N. Molio sam Boga da prikažu onu reportažu, tako da mama i tata mogu videti isto što sam i ja video.
   
      Voditelj vesti započeo je emisiju govoreći o nestalom ribarskom brodu, a meni je srce počelo lupati u prsima. No reportaža koju su prikazali bila je neka druga: umesto snimke uzburkanog mora, prikazane su snimke intervjua s načelnikom policije na nekom doku, zatim sa ženom koja je imala dete u naručju, a onda i samoga izvestitelja, koji je, s valovitim morem u pozadini, stajao i govorio.

       Kad je prilog završio, iznutra se čuo glas mojega oca, a potom smeh. Osećaj srama koji je bujao u meni bio je tako jak da nisam mogao razmišljati. Kao da su mi svi unutrašnji organi probledeli. Još jedino snaga tog iznenadnog osećaja srama, osim onog iznenadnog besa, mogla se po intenzitetu meriti sa strahom što sam ga osećao u detinjstvu, a tim trima osećajima zajedničko je bilo to da sam ja pritom bio nekako izbrisan. Računao se samo taj jedan osećaj. Tako da kad sam se okrenuo i krenuo prema svojoj sobi, ništa nisam primećivao. Znao sam da je prozor na stepenicama sigurno tako taman da se u njemu reflektuje slika hodnika, znao sam da su vrata Yngveove sobe sigurno zatvorena, kao i ona mamine i tatine spavaće sobe i kupatila. Znao sam da mamini ključevi leže rašireni na stoliću za telefon poput kakva usnula čudovišta iz bajke, s glavom od kože i mnoštvom metalnih nogu,    znao sam da keramička vaza visine do kolena, sa suhim cvećem i slamom sigurno stoji na podu pored stolića, u neskladu sa sintetičkim tkanjem tapisona. No nisam ništa video, ništa čuo, ništa mislio. Ušao sam u sobu, legao na krevet i ugasio svetlo, a kad se mrak sklopio oko mene, toliko sam duboko udahnuo da mi je dah počeo podrhtavati, dok su mi se istovremeno trbušni mišići stisnuli i počeli istiskivati nekakve jecaje, toliko glasne da sam ih morao usmeriti u mekanu i uskoro potpuno mokru tkaninu jastuka. To je pomoglo, gotovo kao povraćanje kad vam je zlo. Još dugo nakon što su suze prestale teći, ležao sam i grcao.
       To mi je nekako odgovaralo. Kad je i taj osećaj prošao, okrenuo sam se na trbuh, naslonio glavu na ruku i zatvorio oči da zaspem.

      U trenutku kad sedim ovde i pišem, prošlo je otad već više od trideset godina. U prozoru vidim mutan odraz vlastitoga lica. Osim oka, koje blista, i dela lica neposredno ispod njega, koji prigušeno reflektovao malo svetla, cela leva strana leži u senci. Dve
duboke bore spuštaju mi se niz čelo, jedna duboka bora niz svaki obraz, sve nekako ispunjene mrakom, a s očima koje su zagledane i ozbiljne te malko spuštenim uglovima usana nemoguće je ne smatrati to lice melankoličnim. Šta se to u njega u rezalo?

        Danas je 27. februar 2008. godine. Sati je 23:43. Ja koji pišem, Karl Ove Knausgård, rođen sam u decembru 1968., pa u trenutku pisanja imam trideset i devet godina. Imam troje dece, Vanju, Heidi i Johna, i drugi sam put u braku, ovaj put s Lindom Boström Knausgard.
        Sve četvero leže i spavaju u sobama oko mene, u stanu u Malmöu, gde živimo već godinu ipo. Osim nekoliko roditelja dece iz Vanjinog i Heidinog vrtića, ne poznajemo ovde nikoga.
Nije nam to nikakav gubitak, barem ne meni, meni socijaliziranje ionako ništa ne donosi. Nikad ne govorim ono o čemu zaista razmišljam, nikad ono što zaista mislim, nego se uvek slažem s onim s kim u danome trenutku razgovaram, pretvaram se da me ono o čemu govore zanima, osim kad popijem, a tada najčešće preteram na drugu stranu, pa se budim s teskobom koja se nakupljala godinama i sad zna potrajati nedeljama. Kad pijem, znam imati rupe u sećanju i potpuno gubim kontrolu nad svojim ponašanjem, koje često bude očajničko i idiotsko, ali ponekad i očajničko i opasno. Zato više ne pijem. Ne želim da iko dopre do mene, ne želim da me iko vidi, a tako se i dogodilo: niko nije dopro do mene i niko me ne vidi. To mi se moralo urezati u lice, to ga je učinilo tako ukočenim i nalik na masku, gotovo nespojivim sa mnom kad slučajno izroni preda mnom u izlogu na ulici.

         Jedino što na licu ne stari jesu oči. Jednako su bistre na dan našega rođenja kao i na dan smrti. Krvne žilice u njima mogu, doduše, prsnuti i rožnice se zamutiti, ali svetlost u njima nikad se ne menja. Ima slika koju odem pogledati svaki put kad sam u Londonu i koja me svaki put jednako gane. Reč je o jednom kasnom Rembrandtovu portretu. Kasne Rembrandtove slike obično su prožete gotovo nečuvenom grubošću, tu je sve podređeno izražavanju jednog trenutka, nekako isijavajućem i svetom, još uvek nenadmašenom u umetnosti - s eventualnim izuzetkom Hölderlina u njegovim kasnim pesmama, ma koliko to bilo neusporedivo - jer gde je Hölderlinov sjaj, izmamljen iz jezika, eteričan i božanski, Rembrandtov sjaj, izmamljen iz boja, pripada zemlji, metalu, tkanini - ali ta konkretna slika, koja visi u Nacionalnoj galeriji u Londonu, naslikana je za nijansu klasično realistično i bliža je stvarnosti, bliža izrazu mladoga Rembrandta. No slika predstavlja starca. Predstavlja starost. Svi detalji lica vidljivi su, svi tragovi koje je život na njemu ostavio daju se slediti. Lice je naborano, namreškano, obešeno, poharano vremenom. Ali oči su bistre pa ako već ne mlade, onda izvan vremena, koje je inače ostavilo svoj pečat na licu. Kao da nas neko
drugi gleda odnekud iz lica, gde je sve drukčije. Bliže duši druge osobe nije moguće doći. Jer sve što se tiče Rembrandtove osobe, njegovih dobrih i loših navika, njegovih telesnih mirisa i zvukova, njegova glasa i njegova jezika, njegovih misli i stajališta, njegova ponašanja, mana i defekta njegova tela, svega onoga što čini jednu osobu, to sve je za druge nestalo;   slika je stara preko četiristo godina, a Rembrandt je umro iste godine kad je naslikana, pa je ono što je ovde prikazano, što je Rembrandt naslikao, samo biće toga čoveka, ono s čime se svakoga jutra budio, ono što je to biće počinjalo osećati, a ipak to nisu bili samo osećaji ni ono u njemu s čime je svake večeri zaspao, na kraju i zauvek. Ono u čoveku što vreme ne dira i odakle dolazi sjaj u očima. Razlika između te slike i drugih slika koje je Rembrandt naslikao u poznoj dobi jest ona između videti i biti viđen. Drugim rečima, u toj slici on vidi samoga sebe, a u isti mah je predmet promatranja; .......