Prva glava romana
Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, – njikagda. Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, a ni gledaoci ne znaju, posle, kuda je iz tog teatra otišao. ( Ujehal – viče neko u jednom vagonu podzemne železnice u Londonu.) Pisci kažu i to, da smo, samo pri tom silasku sa pozornice, svi, jednaki. I kraljevi, i prosjaci.
Egalité. Fraternité – čujem kako neko viče, nemo, u jednom vagonu podzemne železnice, u Londonu.
Tog što viče, čitalac će upoznati u idućem poglavlju. To je neki čovek, u vojničkom iznošenom šinjelu, kakvih je u Londonu, kad ova priča počinje, bilo, mnogo.
Svet se, u mislima, ceo, da sagledati, još samo u nekom starom planetarijumu, na čijim kartama, našeg globa, Sunce se, i sad još, vrti oko našeg sveta, i Zemlja je, i sad, okružena nekim insekti‑
ma i čudovištima, koja imaju imena na latinskom jeziku.
Mars. Luna. Venera. Scorpion.
Uostalom, dosta je i toliko znati o planetama, – čujem kako šapuće, taj, u tom vagonu koji juri pod zemljom.
Quintilian kaže da, za poznavanje čovečanstva, nije potrebno znati celo čovečanstvo. Dosta je upoznati, dobro, i jednu familiju. (Na primer, – viče taj u vagonu, – familiju moju: Rjepnina, –
la famille d’un grand seigneur, le prince Repnin.) Kad mi je to rekao,setih se jednog polinezijskog princa koji, na trkama, u Londonu, prodaje ulaznice. Na glavi nosi nojevo perje. A što se tiče tog čoveka u vojničkom šinjelu, njegovo ime u Londonu su izgovarali, u nedoumici: Ričpejn; Džejpin – i nije ga niko znao. Mislili su da to ime znači: jadu, mrmolju, nezadovoljnika što je, – na engleskom, – možda i značilo? (U to doba bilo je mnogo emigranata, Poljaka, u Londonu, a među njima se, volšebno, bio našao i taj Rus, – a svi su oni bili nepoznat svet u Londonu.)
Međutim, sa tim čovekom počinje, u idućem poglavlju, ova priča. Ljudski um, još uvek, vidi pojedine zemlje, na zemaljskom globu, u nekoj zabuni, kao neke zveri i simbole. Englezi kažu da, na severu, ima jedan ogromni, beli, medved. „Rosija, matuška“, – viče taj u vagonu.
Nemci kažu da, na jugu, ima jedna čizma, puna nerandži i limunova. „Italia“, – kaže mi taj čovek u ofucanom šinjelu. Tužno.
Japan, kažu, da liči na salamandra koji je goreo. Burma na misteriozni kaligram, koji samo Kinezi znaju da čitaju. A Španija? Španija na oderanu, razapetu kožu bika, čija je krv istekla u arenu. Kao da svet nije bog stvorio? Nego onaj Nečastivi.
„Čort. Čort“, – vikao mi je u uši neko.
Jedan šašavi Francuz rekao je, tada, i to, da Britanija, na geografskim kartama, liči na figuru neke stare, otmene, i nakinđurene dame, koja ima veliki šešir na glavi, a korača prema moru. Ima i šlep koji se vuče za njom, u hodu, a korača oholo, svesna onog što je bila. Nije bila makar ko.
„Princ Rjepnin je, sada, u Londonu, makar ko“, – čujem kako mi neko šapće u uvo, u podzemnoj železnici koja juri iz Londona.
Devojke, u čuvenoj Engleskoj devojačkoj školi, u mestu gde se otmene kćeri školuju, – Askot, – dodaju, tome, što je taj šašavi Francuz rekao: – da ta stara dama ima, ne samo šlep, nego i pudlu. Irsku.
To kaže Nađa“, – šapuće mi taj Rus, u podzemnoj železnici.
Nije, međutim, istina da London ima strašnu klimu, da ima dugu zimu, – a nestaje u neku jezivu, žutu, tešku maglu, kad se nevidi ni prst pred nosom u životu. Bilo je i toga, ali je i to prošlo. Prva zima, – priča mi taj Rus, – kad je sa ženom u London došao, bila je kao što su zime na Krimu. Ličila je na proleće. Druga je bila malo hladnija, kišovita, ali je i to brzo prošlo. Snega nije ni bilo. Nije bilo snega, da učini, da sve postane tiho, belo, čisto, lepo, – i grad i ljubav u gradu, kao što je to nekad bilo, u Petersburgu, u njegovoj mladosti. Vlaga je, katkad, bila neizdržljiva, to je istina, magla je bila zagušljiva, kiša je padala, dugo, dugo. Nađa mu je, međutim, govorila da treba podnositi i tu, neprekidnu kišu. Englezi smatraju baš takav, kišoviti dan, kao „dobri, stari, engleski dan“. „A good old English day”, – kažu. To ponavljaju, kad kažu: „Dobro jutro“.
Kad su došli u London, Nađa, sirota, očekivala je da će zima da bude, onakva, kakva je opisana u Dikensu. Siročad će se, o božićnim praznicima, smrzavati na materinom grobu. Trogatelno. Međutim, i treća zima u ratu prošla je brzo. Bilo je magle i boleština, ali je i to kratko trajalo. A četvrta je bila hladna, ali se prekinula brzo. Temza se nikad nije smrzavala. On se, kaže, pitao: gde nađoše Englezi toliku siročad, to jest, gde nađe Dikens toliku siročad, da se smrzava na majčinom grobu? – Niti su siročad ostavljana da se smrzavaju na materinom grobu, niti je uopšte smrzavanja bilo. Čak je London bio i topao. Nikad topliji nije bio. Čak i velika, klasna razlika, koja je, kažu, u miru, i te kako vidna, bila je nestala. Svako je svakoga oslovljavao. U podzemnoj stanici Piccadilly, o ponoći se igralo. A hranjene su, hlebom, i tice u Hajd Parku, iako je hleb bio redak, – iako se to sa pet funti sterlinga kažnjavalo. Mačkama su, stare žene, u ruševine i izgorele kuće, nosile čak i mleko. Iako je i to bilo zabranjeno. Nađa je to svojim očima videla. Svet se bio, – priča mi taj čovek u vojničkom šinjelu, zaboravio. Kad je otadžbina u opasnosti, u Engleskoj se vodi računa i o sirotinji. Cela je Engleska, u stvari, jedno veliko osiguravajuće društvo, – viče taj u vagonu. – Nezaposlen je već više od godinu dana. Sve je tako skupo. Tek ove zime, – poslednje zime u ratu, – Engleska mu je pokazala, šta zna, kad hoće. Snega je bilo dva meseca. Neki strašan vetar nosi vejavicu, kao da je u Rusiji, – duva čak sa severnog pola. Vozovi su stali. Auti se napuštaju i ostavljaju na drumu. Sve je ledeno. A nema ničega, – ni planina, ni šuma, – da zadrže te ledene vetrove, što sa polarnih mora, duvaju. Svud je more oko nas. Svud je uokolo Okean. Tonemo, – čujem kako neko viče u vagonu. Nađa, tonemo! A neki blag, mio, ženski glas, čujem kako odgovara: Kolja, daragoj, – zajedno ćemo.
Tako mi priča taj u vagonu, dok pod zemljom jurimo, a tvrdi, da je, dok je rat trajao, bilo bolje. „Egalité; Fraternité”, – kaže. London je goreo. Vatre su buktale uokolo. A sad, već više od godinu dana,nema nikakvu zaradu. Razoružan je zajedno sa Poljacima, sa kojima je u London došao. Obećavaju da će ih zaposliti. Obećavaju. „So sorry, tako im je žao“, – kažu.
Pitam ga, što ne ode u amerikansku vojsku?
Ne voli Amerikance, – kaže, – bogati su i nadmeni, a osim toga govore koješta ženama, u Londonu. Kad Nađa prođe Pikadilijem, dovikuju joj na ćošku, pred svojim klubom: „Pošto jedan metak, Bebi? Bebi, pošto jedan metak?“
Ja ga tešim da su to vojnici, koji odlaze u smrt, a da to i Engleskinjama, a ne samo Nađi, kažu.Tešim ga i time da mi susedi pričaju da ovakvih zima ima samo svakih deset godina u Londonu. Proći će. Najgore je već prošlo.
On mi šapuće, da ni uglja više nemaju, a ne zna kako će platiti iduću kiriju. Zašto žive? Zar zato da budu raseljena lica? Peremeščenaja lica? A bili su Englezima dobri, dok je rat trajao. Sad su, – kaže, – iskrivljeni nosevi, iskrivljeni vratovi, iskrioči, iskrivljena usta. A ja ga slušam, iako podzemna železnica, uz to, lupeta, ljulja nas, trese, a niko nas drugi i ne sluša.
Pored takvih misli, u ljudskom mozgu znam da se nižu i slike, kao u nekom kaleidoskopu, – premeštenom kaleidoskopu, – uz premeštene persone. Displaced persons, – kažu. A te slike, u sećanju, traju godinama i osvetljene su, i pod zemljom, nekom svetlošću, nekim ludilom, kao mesečinom, u kojoj se svi tragovi u snegu naziru i posle dvadeset pet godina.
Jedna gomila vojnika i oficira, koja je, donedavna, bila, neki bataljon, i štab, u Vrangelovoj armiji, ukrcava se, u Kerču, na Azovu, u neki naereni rumunski brod, olupinu. Neki viču, neki pevaju, a ima ih i koji plaču. To je, dabogme, davno zaboravljeno. Nađi je tada bilo sedamnaest godina i sedela je, pored tetke, skamenjena, na jednom koferu. Uzalud ih je čajem nudio. Ćutale su. Ko
bi to još pamtio? Život teče dalje, – kažu. On, međutim, kaže, da je trebalo umreti. Tamo u Kerču.
Ma kako jurile ljudske misli, u prošlosti,
u mozgu, – čak i u jednom takvom, raseljenom, mozgu, – vozovi podzemne železnice u Londonu neće da, zbog toga, stanu. Naprotiv, jure pod zemljom, i paralelno. Tada svaki u vagonu, vidi, za trenut, dva, svoje lice, sebe, i u drugom vozu, kao u nekom podzemnom ogledalu, i nestaje brzo.
Gomile u tim vozovima putuju nemo. Stešnjene su. Kao sardine u limenoj kutiji, naslagane su jedno kraj drugoga, pojedinačno, nemo. Ipak se čuje ono što misle i ono što šapću. Sami sebi. Te gomile ulaze u voz kad u London idu, licem prema Londonu, a kad se, uveče, vraćaju, sa rada, —
leđima okrenute prema Londonu. Znaju da će, tako, lakše stati u crvene, čelične vagone, stešnjeni i stojeći. Drže se, vise, obešeni o gumene drške u vagonu, koje drže u pesnici, grčevito. (Ti dršci od crne gume, koja je tvrda, liče na konjski ud.)
Katkad, u nekom, malo daljem, predgrađu, ti vozovi izlaze i na površinu zemlje, — valjda da se malo nadišu vazduha. Tada, i krajnja stanica više nije daleko. A kad voz stigne na krajnju stanicu, gomila sveta izlazi, brzo, pred stanicu, i skuplja se, oko crvenih busova, pred stanicom, da nastavi, nad zemljom, do kuće gde stanuje. Oni koji su u vagonima, pod zemljom, stajali stešnjeni, iako se ne poznaju, kažu jedno drugom: laku noć! »Laku noć«, — kažu, — good night. Iako se ne poznaju, iako to ne znači ništa, to je prijatno reći, i čuti. Ljudi, na kraju, žele jedno drugom dobro. Žele jedno drugome, na krajnjoj stanici dobro. Nešto utešno.
Ta krajnja stanica, do koje sam, nevidljiv, dopratio tu ljudsku senku u ofucanom šinjelu, zvala se Mill Hill.(7)
U tom malom mestu počela je ova priča koju osluškujemo.
Prema imenu sudeći, to je moralo biti neko brdašce na kom je nekad, vetrenjača bilo. Vetrenjača nema više tamo. (Kao što nema ni potoka, tamo, gde stanica nosi ime, po nekom potoku. A nema ni barona i grafova, tamo, gde stanice, i danas još, nose ime barona ili grafa, kojih je tamo bilo.)
Pred stanicom Mil Hil, sve je sad u dubokom snegu.
Knjaz Nikolaj Rodionovič Rjepnin, ofucan, usamljen, stajao je sad tamo. Niko tog čoveka, pri izlasku, nije ni pogledao. Niko mu ni imena u Mil Hilu nije znao. Razoružanih Poljaka bilo je tada, u Londonu mnogo. Taj čovek je, međutim, ovu priču započeo.
Mil Hil je letovalište, — jedno od onih londonskih predgrađa, koja se tamo nazivaju »prenoćišta«, dormitory.(8) Nastanjena su svetom koji ujutru odlazi u London, na rad, a uveče se vraća. Katkad, takvi ljudi provedu sate u železnicama. Radnički, sirotinjski kraj, nalazi se u istočnom Londonu, a
samo, takozvani »bolji« svet među radnicima, može da iziđe i stanuje u okolini Londona. Oni, koji nose, oko vrata, belu kragnu. Zovu ih »radnici sa belom kragnom.« White collar workers. Oni stanuju u malim mestima u okolini, u beskrajnom nizu kućica sa bašticom, koje su, sve, na jedan sprat, kao kokošarnici i golubarnici. Među njima su se tad naseljavale hiljade Poljaka iz armije koja se, svud po svetu, tukla, ludačkom hrabrošću, a koju su sad razoružavali na britanskim ostrvima.
Onaj, ko je tada bio u Mil Hilu mogao bi o tom mestu da kaže samo toliko, da je, zavejano, ličilo, na božićnu čestitku, na karte koje Englezi, za Božić, šalju jedni drugima. Na tim čestitkama, sve je u snegu, iako snega nema. Svako je mesto zavejano, kakvo je možda nekad i bilo. Obično se na tim kartama vidi kako neke poštanske, starinske, kočije zastaju, koje je šest konja dovuklo. Na boku se vidi kočijaš koji na glavi ima visoki, engleski šešir, kakav je engleski šešir pre sto godina i bio. Tu su, na slici, i zečevi u snegu. Tu je i crkva koje ima u svakom mestu, — iako su sad prazne, skoro
svud, po britanskom ostrvlju. Sve je u snegu, i dirljivo. Mil Hil je, tih
dana, takav i bio.
Četiri miliona duša stanuje u Londonu, a osam u širem Londonu, ali, u stvari, četrnaest miliona duša uhvaćeno je u mrežu Londona. Živi oko Londona, dolazi u London, prolazi, radi, nestaje u Londonu, a niko nikog ne zna, u tom astronomskom konglomeratu. Laku noć, — kažu. Leti su ta mala mesta, a naročito Mil Hil, idilična, — tice u njima pevaju, svako ima svoju bašticu; crveni elefanti, to jest crveni, teški, autobusi, — penju se i na brdo. Nad aerodromom vise, kao kitovi na nebu, veliki baloni odbrane od napada iz vazduha. Bili su srebrni. Kraj svega toga, uzalud bi neko tražio to mesto, na kartama, na britanskom ostrvlju. Isuviše je beznačajno. Uostalom, kad ratovi prođu, i čuvena mesta se zaborave, i ona koja su nam bila draga, — pa i ona za koja smo rekli da će se pamtiti, večno.
»Rosija njet, Rosija njet«,— dovikuje mi, iz Mil Hila, neko.
Taj čovek, — koji se, sad, po snegu, u mraku, sa stanice, peo u Mil Hil,
do jednog ćorsokaka u snegu. U tom se ćorsokaku ukazaše kuće, koje imaju
krov od trske, kao da smo stigli u Irsku.
Sneg je opet provejavao.
Put se peo duž kuća, čiji su prozori, i sad, bili uvijeni u crno, kao u vreme kad su napadi iz vazduha počinjali čim bi mrak pao.
Kolja, — čujem kako jedan blagi, ženski glas, dovikuje, — treba priznati da niko nije istakao belu zastavu.
Čovek koji se penje u tom ćorsokaku, zna svoj put, očigledno, dobro. Ja ga, nevidljivo, pratim, a on me pita: »Koliko je sati?« — Prema satu opservatorije u Griniču, kažem — koji je, pre sto godina, svako znao, — sedam je sati. A on mi odgovara da godine prolaze, brzo. On je uzeo pedeset treću, — pjatdesjattretju, a sirota Nađa četrdeset treću. Tako je to u tuđem svetu. On mi se izvinjava što su i ulične lampe pogašene u tom ćorsokaku. Nekad je u Londonu bilo opštinskih palilampi. Palilampa je palio uveče lampe po ulicama. Sad ih neka nevidljiva ruka gasi. Kao da želi da ostanemo u večnom mraku. Kad budem video Nađu, treba da joj kažem, da izgleda deset godina mlada. Raseljena lica brzo stare. Nos ode na jednu stranu, a usta vise, u gorčinu. Oči se iskolače. Jedno treba ovakvo, drugo onakvo staklo. Ceo ljudski život i nije ništa drugo do promena na našem licu.
Dok ta ljudska senka gaca po snegu, u tom ćorsokaku, teši me da ću, kad upoznam Nađu, čuti mnogo štošta lepo, iako će biti tužno. Sve je, uostalom, preostatak iz prošlosti, u Londonu. Pa i njihova ljubav, koja je započela u Kerču. Nađa će mi pričati da, ovde, svaka kuća ima neku tablicu, iznad ulaza, iznad vrata, kad se uđe, u bašticu. Obično ime nekog mesta koje je ukućanima drago. Većinom su to, — kaže Nađa (a ona to zna) — imena mesta kuda se išlo na putovanje, bračno, u medenom mesecu. Nađa kaže: Zar to nije lepo? Katkad su ta mesta bila daleko, ali se pamte. Zašto ne bi i on pamtio Kerč i Jaltu? Englezi cene putovanje bračno. Princeza Bagracion(9) pričala joj je da to putovanje, Englezi, — posle dvadeset i pet godina — ponavljaju. Kad do novaca dođu. Nestašica je ovde velika, u novcu, kod mlađeg sveta. Iljišev, nesretnik, piše im, iz Eksetera, da tamo samo babe para imaju. A on to mora znati. Oženio se tamo. Za to bračno putovanje, posle dvadeset i pet godina, Englezi kažu: da je bilo »odloženo«. Odloženi medeni mesec? Nikad, nigde, to, nije, pre čuo.
U takvom, nečujnom, razgovoru, bili smo u tom ćorsokaku stigli, do jednog kućerka, zavejanog, koji se, između dva hrasta, beleo. Kao avet se beleo. Ličio je na kolibu Eskima u snegu. Činio se avetinjski kućerak, i zato, što je imao vrata i prozore, uokvirene u crno. I toga ima tamo. Kuća
okrečenih u belo, a uokvirenih vrata u crno, uokvirenih prozora u crno. Okrečen grob.
»Smotrite«, čujem kako mi šapuće neko.
Nema tablice iznad te kuće. A kako bi je i moglo biti? Ko bi mogao da, na takvoj tablici, ispiše mesta jednog bračnog putovanja, koje je, na Azovu, u Kerču, započelo, pa se u Alžiru nastavilo, pa u Milanu, pa u Pragu, pa u Parizu, pa se, eto, završilo u Mil Hilu.
Ta kuća je, kao što vidim, — bezimena.
Nije njihova, — pripada nekom majoru, koji je tu, nedaleko, imao školu jahanja, a u ovaj kućerak bio je smestio svog konjušara, džentlmena konjušara. Ja sam video samo da je utonula u sneg i duboku tišinu. Sa ulice se činilo da tu nikog nema, ili je mrtav, kao u grobu, a šimšir u baštici nije
šišao niko, već godinu dana, očigledno. Bilo je i blata oko neke pumpe, pri izlazu, i zimskog cveća, koje je bilo skrhano i palo u blato. Vratanca u baštici stajala su odškrinuta i noću: A lupetala su pri najmanjem vetru.
Niko im ne dolazi već više od godinu dana, — čujem kako mi šapuće neko. Ni mlekadžija, koji, kod suseda, ostavlja, na pragu, mleko. Ni novinar, koji, sa velosipeda, baca novine, pred vrata, svako jutro. Ne dolazi ni pismonoša. A ne zastaju više ni đubretari, koji skaču sa svojih kamiona, u bašticu, i ulaze, za kuću, da đubre iznesu. (Ti đubretari nose tamo, — iako je to neverovatno, — onakve šešire, kakve u Operi nosi Leteći Holanđanin(10). Ko zna zašto?) Već godinu dana, niko, ne pita više, da li su živi. Uostalom, ne pitaju više ni za Poljake, koji su se borili po Evropi, za svoju zemlju, —
ali i Englesku. Simpatiju za njih ubilo je, ovde, u ovom čudnom svetu, i to, što ih je mnogo. Da ih je toliko došlo. Ima ih mnogo. A postalo je očigledno da su namerni, da ostanu, zauvek, da Englezima uzmu hleb.
Ja ga tešim da preteruje i da je to, donekle, shvatljivo. Zna taj svet da su oni, stranci, došli ovamo u ratu koji je pustošio po celom svetu. Ali se svet pita ovde: šta da se, sad, radi sa njima? Zadatak je Engleza, sad, da taj svet nauče blagodetima mira. Da se ti vojnici i beskućnici pretvore u korisne
članove društva. Zidare, obućare, štavare koža, stolare, bravare, rudare, nosače, mesare, bolničare. (Naročito bolničare ludnica, jer se u bolničarima oskudeva ovde.)
Vot čudnij metamorfoz, — čujem da neko viče, u mraku.
London je, međutim, kao magnet Evrope... privlačio, sve više, te gomile iseljenika i nesretnika, a sve je to izazvalo, u tim tihim, mirnim, ostrvima, neku zabunu, neki metež, uz smeh i mržnju, viku i suze, oko Londona. Ta, takozvana, raseljena lica, postadoše zabezeknuta, i nisu znala šta da misle,
zagledana u tih četrnaest miliona drugih lica. Pitala su se, kakvo ih je to čudo snašlo, posle rata? Pod zemljom su se sretali, sa razrogačenim očima, — tražeći bar nekog poznanika, — sa milion lica, koja su ih začuđeno pratila očima. Taj vrtlog bi prestao samo sedmi dan u nedelji, — koji je bio dan
odmora. Tada bi zabrujala zvona Londona i raznosila glas lupetanja sa zvonika: da je Bog uteha i pomoć čoveku. Dvorska garda, u medveđim šubarama, marširala je kroz London, crvena, sa muzikom, kroz drvored tih raseljenih lica, koja su trčala da to vide. U šest popodne, ne pre, pabovi(11) su otvarali vrata, i gomila Engleza ulazila, stalno, svaki dan, da se napije piva, žurno. U pivu je uteha. Najgore je, međutim, bilo, to, da su se, u Londonu, bila sastala ta dva sveta, nemo. Sa jedne strane vraćahu se u London Englezi, iz rata, veselo, — jer to nije bio povratak ljudskog kostura, niti jadnika na štakama, bez noge i bez ruke. Bilo je i toga, ali više među onima koji su bili ostali u podrumima, za vreme rata, po ruševinama, izgorelim kućama, fabrikama i radničkim krajevima istočnog Londona. Oni koji odoše daleko, u uniformama, bili su se vratili, sretniji, nego onog, prvog
rata. (Uostalom, i kad nisu bili sretniji, nisu o tom pričali, jer Englezi znaju da ćute o svojim nesrećama.) Raseljena lica, međutim, trčkarala su da vide kraljeve, da vide crkve, palate, ulazili su u fabrike, a vraćali se, uveče, u daleka predgrađa, da sutradan opet zagate hodnike raznih berza rada, gde su tražili zaposlenja. Govorili su neke čudnovate jezike, koje niko živ u Londonu nije razumeo, imali su neka čudnovata imena, koje niko živ nije umeo da izgovori. A dolazili su, dolazili, sve više, — hiljade, hiljade. Stotinu hiljada. A sa njima je bila stigla u poslednjoj godini rata i ta neobična, strašna, zima, koja je trajala mesecima.
Svet u Mil Hilu, — kao u svim tim predgrađima Londona, — miran je, ćutljiv i skroman. Odlazi, kad se vrati sa rada, rano, da spava, i ne traži, ni od koga, utehe. (Prazne su i crkve.) Ako se u kući nađe malo ribe i krompira, — pod uslovom da ima, uz to, i čaja, — taj svet seda, zadovoljno, da večera. Sve su te kuće, ti kokošarnici, golubarnici, jednake i jednaki. U devet se slušaju vesti, a zatim odsvira engleska himna. A posle se odlazi na sprat, da spava. Muževi i žene ležu u postelju, mirno, jedno kraj drugoga, kao što će ležati u grobu. Ne valja, — kažem mu, — što se nije sprijateljio sa svojim susedima. To su dobri ljudi. To su dobre žene. Nekad su se, u staroj, obesnoj, Engleskoj, ljudi delili po flašama koje ispijaju, redovno, svakog dana. Zvali su se: jednoflaša, dvoflaša, troflaša. Sad ih znaju u svakoj porodici, po tome, ko koliko uzima šolja čaja. Sa, ili bez šećera. (Šećer je u Londonu bio redak, tada. Još je manje bilo mleka, i ugljena.)
Te zime, kad je otpočela ova priča, otpočeo je sudar dva sveta, i sudar između jednog čoveka i jedne ogromne varoši, — sa četiri i osam i četrnaest miliona stanovnika. Englezi su tom čoveku govorili šta mu treba, a šta mu ne treba. Šta u ljudskom životu, ima, i nema, smisla. Dokazivali su tim
nesretnicima da će biti lepo kad se njihova deca pretvore u Engleze, na tim ostrvima. A ta raseljena lica gledala su, razrogačenim očima, u daljinu, gde su, kao u magli, u njihovim suzama, nestajala lica onih koji su im bili dragi, a koje neće, — to su znali — videti više. Nikada. — Nikogda.
Lica matera, žena, dece.
Gde je tu bio prijatan život u Engleskoj, o kom im je govoreno na časovima prevaspitanja? Gde je tu sreća? »Neokončenaja fantazmagorija«, — mrmljao je neko, osvrćući se, u trenutku kad je, engleskim zvekirom, počeo da kuca u vrata i da, potmulo, doziva: »Nađa, Nađa!«
Tim kucanjem u ta vrata otpočinje iduće poglavlje ove priče. Biće to priča, ne samo o tom čoveku u Londonu, i njegovoj ženi, ne samo o njihovoj ljubavi, nego i drugim Rusima, koji su stigli bili u London, pre njih, pre mnogo godina. Sve su to bila »raseljena« lica. Međutim, neće to biti priča
samo o njima, nego i tom londonskom svetu, koga, kao sardine u limenim kutijama, voze, ujutru, na rad, u London, a vraćaju uveče, okrenute leđima prema Londonu, iz Londona. A najviše o toj, ogromnoj, varoši, čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena, — a koja sve to gleda, nema kao neka bezmerna Sfinga, koja sluša kako prolaznik za prolaznikom pita: Gde je tu sreća? Kakvog, taj ulaz i izlaz prolaznika, u samoći, i gomilama, — četiri, osam, četrnaest miliona? — ima smisla?
Нема коментара:
Постави коментар