19.10.2018.

Hauard Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava prva



    “Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda” je uz knjigu “U planinama ludila” jedini Lavkraftov roman, i zbog toga u njegovom opusu zauzima posebno mesto. Ovde se bavi temom besmrtnosti, odnosno produženjem života kroz alhemijske eksperimente.

     Mladi Čarls Dekster Vord istražujući prošlost svog tajanstvenog i dugovečnog pretka, pronalazi svežanj zagonetnih tajnih spisa i njegov život se menja…

      Jedan od najboljih klasičnih romana koji se bavi iskonskim poreklom straha.






Glava prva

O IZVESNOM ISHODU
I O IZVESNOM PROLOGU


1
Iz privatne bolnice za umobolne u blizini Providenisa, Rod Ajlend, nestala je nedavno jedna krajnje neobična osoba. Pacijenta je, pod imenom Ĉarls Dekster Vord, u bolnički pritvor, teška srca, smestio ojađeni otac koji je budnim okom pratio kako njegovo ludilo od puke ekscentričnosti prerasta u mračnu maniju sa nagoveštajima ubilačkih težnji i sa čudnovatim promenama u sadžajima svesti. I
lekari priznaju da ih je njegov slučaj prilično zbunio, jer su ispoljene nastranosti bile i fiziološke i psihološke prirode.

Prvo, pacijent je bio neshvatljivo star za svojih dvadeset šest godina. Duševni poremećaj, istina, može da izazove naglo starenje, ali je lice ovog mladića imalo onaj prevejani izraz koji obično dobijaju samo ljudi u poznoj starosti. Drugo, u njegovim organskim procesima uočene su čudne nesrazmenosti koje su u medicini bile potpuno nepoznate. Disanje i rad srca odvijali su se u zbunjujućem neskladu,
glas se gubio i prelazio u šapat, varenje je bilo nepojmljivo usporeno i svedeno na najmanju moguću meru, a nervne reakcije na uobičajne nadražaje odudarale su od svih dosad zabeleženih slučajeva, i onih normalnih i onih patoloških. Koža je bila gotovo mrtvački hladna i suva, a ćelijski sklop tkiva preterano sirov i razlabavljen. Čak je i velika maslinastozelena belega od rođenja na njegovom desnom bedru bila iščezla, a na grudima se pojavio vrlo neobičan mladež ili crnkasta pega kojoj pre
toga nije bilo ni traga. Ukratko, svi se lekari slažu da je kod Vorda proces metabolizma bio usporen do neviđenih razmera.

   Ĉarls Vord je i u psihološkom pogledu predstavljao jedinstven slučaj. Njegovo ludilo nije imalo nikakve sličnosti sa bilo kojom vrstom duševne bolesti opisanom i u onim najnovijim i najpodrobnijim dosijeima, pa je zato i shvaćeno kao mentalna moć koja bi od njega stvorila genija ili vođu da nije dobila tako čudne, iskrivljene i groteskne oblike.

     Doktor Vilet, porodčni lekar Vordovih, tvrdi da se sveukupna umna sposobnost pacijenta, sudeći po odzivu na sve što je izvan sfera njegovog ludila, znatno povećala posle pojave bolesti. Vord je, istina, odvajkada učio i odvajkada se bavio istraživanjem starina, ali čak ni u svojim najblistavijim ranim radovima nije pokazivao takvu čudesnu pronicljivost, takav posmatrački dar i takvu sposobnost poniranja u suštinu stvari kakve je ispoljio u toku ispitivanja kojima su ga podvrgli lekari za duševne bolesti. Mladićev um je, činilo se, bio toliko blistav, toliko lucidan, da je uistinu bilo teško izdati zvaničan nalog za upućivanje u bolnicu; i tek je na osnovu svedočenja drugih i na osnovu bezbrojnih,
nenormalnih praznina u njegovom skladištu informacija, koje su toliko odudarale od njegove inteligencije, ipak na kraju smešten u ludnicu. Sve do nestanka, Ĉarls Vord je bio proždrljiv čitač, sjajan sagovornik i zanimljiv kozer, koliko mu je to dopuštao jedva čujni glas; i oštroumni posmatrači koji, naravno, nisu mogli da predvide njegovo bekstvo, sasvim su nepristrasno proricali da će on vrlo brzo biti otpušten iz bolničkog pritvora.


2


    Jedino je doktor Vilet, koji je prisustvovao rođenju Ĉarlsa Vorda i od tada budno pratio dečakov telesni i umni razvoj, strepeo, čini se, od pomisli na tu buduću slobodu. Doživeo je strašne stvari i došao do užasnog otkrića, a nije smeo da ga poveri svojim sumnjičavim kolegama. Uostalom, i on je pomalo zagonetan u toj svojoj povezanosti sa slučajem Vord. Pošto je poslednji video pacijenta pre bekstva, pojavio se posle tog poslednjeg razgovora s njim u stanju koje je odražavalo mešavinu užasa i olakšanja, a toga su se mnogi prisetili kada se, tri sata kasnije, pronela vest o Vordovom bekstvu. I samo to bekstvo jedno je od nerazjašnjenih čuda u bolnici doktora Vejta. Prozor otvoren nad usekom od šezdeset stopa nikako nije mogao da objasni ovaj beg, ali je činjenica da je mladić posle razgovora
sa Viletom nepobitno iščezao. Ni Vilet javno ne nudi nikakvo objašnjenje iako je, čini se, na neki čudan način sada u duši spokojniji no što je bio pre pacijentovog bekstva. Istina, neki slute da bi on rado rekao i mnogo više kad bi bio siguran da će se u njegovu priču poverovati. On je zatekao Vorda u bolničkoj sobi, a ipak su bolničari po njegovom odlasku zaludu kucali na ta vrata. A kada su ih otvorili, pacijenta tu više nije bilo, u sobi su ih dočekali samo otvoren prozor i ledeni aprilski vetar što je duvao u oblaku sićušne plavičastosive prašine koja ih je gotovo ugušila. Таčnо je da su psi zavijali, ali se to dešavalo dok se Vilet još nalazio u sobi, a psi posle nikoga nisu uhvatili i više nisu
pokazivali nikakvu uznemirenost. Vordovom ocu je vest odmah saopštena telefonom i on je, čini se, bio više žalostan nego iznenađen. Ali pre no što ga je pozvao lično doktor Vejt, sa gospodinom Vordom je razgovarao Vilet; obojica su poricala da bilo šta znaju o bekstvu i da su bilo na koji način saučestvovali u njemu. Od nekih prisnih i pouzdanih prijatelja doktora Vileta i Vorda starijeg dobijene su izvesne tanušne niti vodilje, ali su i one suviše fantastične da bi se u njih poverovalo. Ostaje jedino činjenica da do dana današnjeg nije   otkriven nikakav trag nestalog umobolnika.

Ĉarls Vord se bavio starinama od najranijeg detinjstva i tu sklonost, bez sumnje, duguje staroj varoši u kojoj je živeo, kao i ostacima prošlosti koji su ispunjavali svaki kutak starog porodičnog zdanja u Ulici vidikovac, na vrhu brda. Tokom godina, njegova privrženost starinama postajala je sve veća, tako da su istorija, genealogija i izuĉčavanje kolonijalne arhitekture, nameštaja i umetničkih predmeta istisli, naposletku, sve ostalo iz delokruga njegovog interesovanja. Ove sklonosti valja upamtiti jer su od značaja za proučavanje njegovog ludila; one, dabome, ne sačinjavaju apsolutno jezgro tog ludila, ali igraju veliku    ulogu u površinskoj formi bolesti. Praznine u znanju, koje su lekari za duševne bolesti odmah uočili, bile su, sve, vezane za stvari iz savremenosti i nepromenljivo su nadoknađivane isto toliko ogromnim ali, spolja gledano, i prikrivenim znanjem vezanim za stvari iz prošlosti i drevnog doba, kad god bi se to znanje podstaklo veštim ispitivanjem: ispitivaču se moglo pričiniti da je pacijent doslovno prenesen u neko pređašnje vreme posredstvom neshvatljive samohipnoze. Najčudnije je bilo to da Vorda više nisu interesovale starine o kojima je toliko znao. Prestao je, izgleda, da ih ceni baš zato što je toliko znao o njima, i svi njegovi napori, u poslednje vreme, bili su očigledno usmereni na to da ovlada onim opštim, najprostijim činjenicama iz modernog sveta koje
su bile tako potpuno i toliko očevidno izbrisane iz njegove svesti. To da je došlo do brisanja velikih razmera trudio se da prikrije koliko je god mogao; međutim, svima koji su ga posmatrali bilo je jasno da je celokupni program čitanja i razgovora podređen Vordovoj očajniĉkoj želji da posisa ona saznanja o sopstvenom životu i o običnoj praktičnoj i kulturnoj pozadini dvadesetog veka koja je bezuslovno morao da ima budući da se rodio 1902. godine i obrazovao u školama našeg doba. Lekari za duševne bolesti se sad pitaju na koji se način odbegli pacijent, s obzirom na to da mu je skladište data u velikoj meri okrnjeno, bori sa složenim svetom današnjice; preovlađuje mišljenje da se najverovatnije „pritajio“ u nekome smernom i netegobnom položaju i da će u njemu ostati sve dok mu se skladište savremenih informacija ne popuni i ne dostigne normalnu ravan.


      Početak Vordovog ludila je predmet žustre rasprave među lekarima za duševne bolesti. Doktor Limen, istaknuti bostonski psihijatar, smešta ga u period 1919 - 1920, dakle u poslednju godinu dečakovog školovanja u Akademiji „Mouzis Braun“, kada je odjednom sa izuĉavanja prošlosti prešao na izučavanje okultnog i odbio da se prijavi na koledž, sa obrazloženjem da za svoj račun vrši istraživanja od mnogo većeg značaja. Ova pretpostavka se, bez sumnje, temelji na činjenici da je Vord baš u to vreme promenio svoje navike i роčeо uporno da traga po gradskoj arhivi i po starim grobljima za izvesnim grobom iskopanim 1771. godine; u pitanju je bio grob jednog pretka, Džozefa Karvena, čija je dokumenta, kako je tvrdio, pronašao iza zidnih pločica u jednoj vrlo staroj kući
Olni Korta, na Stempers Hilu, u kojoj je, kao što bejaše poznato, živeo Karven.

    Neosporno je to da se u zimu 1919 -1920. godine u Vordu zbila velika promena; baš tada je naglo prekinuo da se bavi antikvitetima i gotovo očajniĉki uronio u proučavanje oblasti okultnog, i kod kuće i u inostranstvu.

    Sa svim tim se ne slaže jedino doktor Vilet, a svoj sud zasniva na prisnom i neprekidnom druženju sa pacijentom, kao i na nekim zastrašujućim istraživanjima i otkrićima do kojih je sam došao u vezi sa njim. I to što je doktor doživeo ostavilo je dubok trag; glas mu drhti kad priĉča o tome, ruka mu drhti kad pokuša da piše o tome. Vilet priznaje da bi promena nastala 1919 -1920. godine mogla, po pravilu, da označi pčetak postupnog propadanja Ĉarlsa Vorda koje je dostiglo vrhunac u užasnom, beskrajno tužnom, neprirodnom otuđenju 1928. godine, ali na osnovu ličnog posmatranja misli da u
ovom slučaju postoji jedna tanana ali i značajna osobenost. Mada otvoreno priznaje da je mladić po temperamentu oduvek bio neuravnotežen, bezrazložno podložan pojavama koje ga okružuju i isto toliko bezrazložno oduševljen njima, on odbija mogućnost da je rana promena označila stvarni prelaz iz duševnog zdravlja u ludilo i veruje u Vordovu izjavu da je otkrio ili ponovo otkrio nešto što će, po svemu sudeći, za ljudsku misao biti od čudesnog, neprocenjivog značaja.

     Pravo ludilo, tvrdi Vilet, nastupilo je sa kasnijom promenom: onda kad je Vord pronašao portret i stare rukopise Džozefa Karvena; kad se vratio sa putovanja u neka čudnovata inostrana mesta i pod neobičnim, tajanstvenim okolnostima izgovorio neke strahotne bajalice; kad je sasvim jasno označio odgovore na te bajalice i u samrtnim mukama ili u nekome neobjašnjivom duševnom stanju napisao jedno očajniĉko pismo kad je prošao talas vampirizma i zlokobnog ogovaranja u Potakitu; kad je njegova memorija počela da isključuje slike iz savremenog sveta i glas počeo da mu se gubi a
fizički izgled trpeo promenu koju su, kasnije, zapazili toliki ljudi.

      Tek je u to vreme, ističe Vilet sa neuobičajnom žestinom, Vord роčео haotično da se ponaša, iako bi njegova tvrdnja u vezi sa presudnim otkrićem mogla biti potkrepljena dovoljno čvrstim dokazima. Prvo, dva vrlo razumna radnika bila su prisutna kada je mladić pronašao stare rukopise Džozefa Karvena. Drugo, Vord mu je lično jednom prilikom pokazao te hartije i jednu stranicu iz Karvenovog dnevnika, i svaki je taj dokument po svemu izgledao nepatvoren. Udubljenje u kome je Vord, kako je tvrdio, pronašao te rukopise uistinu postoji, video ga je, namah, i Vilet, iako u okruženju u koje
je teško poverovati i koje možda nikada neće moći da bude provereno. Tu su, zatim, još i neke zagonetke i koincidencije vezane za Orneova i Haĉčinsonova pisma, pa problem Karvenovog rukopisa i onoga što su detektivi obelodanili o doktoru Alenu; a uz sve to i strašna poruka ispisana majušnim i drevnim latinskim pismenima koju je Vilet, došavši svesti posle užasavajućeg doživljaja, pronašao u svom džepu.

   Od svega su, međutim, najupečatljivija dva ishoda do kojih je doktor, pomoću izvesnog para formula, došao u toku svojih poslednjih istraživanja, jer su ti ishodi nesumnjivoi  potvrdili i autentičnost dokumenata i istinitost njihovih čudovišnih U orvom momentu ne shvaram. podrazumevanja, baš u trenutku kada su ove hartije zauvek izmakle ljudskom pronicanju.

3


 Raniji život Ĉarlsa Vorda treba posmatrati kao nešto što je pripadalo koliko prošlosti toliko i starinama koje je tako strastveno voleo. U jesen 1918. godine, uz neskriveno oduševljenje prema vojnoj obuci toga doba, upisao se u Vojnu školu „Mouzis Braun“ koja se nalazi u neposrednoj blizini njegovog doma. Glavno staro zdanje, sagrađeno 1819. godine, oduvek ga je očaravalo i podsticalo njegovo istančano osećanje za staro, a prostrani park Vojne akademije privlačio je njegovo oko osetljivo na lepotu predela. Društvenim delatnostima se malo bavio i vreme uglavnom provodio kod kuće, u besciljnim šetnjama, na časovima, na vežbama, i u traganju za antikvarskim i genealoškim
podacima u Gradskoj većnici, u Narodnoj biblioteci, u Ateneumu, u Istorijskom udrženju, u bibliotekama Džona Kartera Brauna i Dţona Heja, na Braunovom univerzitetu i u tek otvorenoj biblioteci Šepli u Ulici korist. Možemo i da zamislimo kako je izgledao u tim danima: visok, vitak i plavokos, pametnih, pronicljivih očiju i lako povijenih leža, nemarno odeven, bio je više bezazleno nespretan nego privlačan dečak.

Njegove šetnje su se uvek pretvarale u pustolovni pohod u drevnu prošlost a on je, zahvaljujući bajnoj staroj varoši, uspevao da sebi dočara živu i povezanu sliku prohujalih vekova. A kako je njegov dom bio veliko džordžijansko zdanje na samom vrhu okomitog brda koje se uzdiže istočno od reke, mogao je sa prozora na pobočnom delu kuće da, uz laku vrtoglavicu, preleće pogledom preko svih grozdastih vrhova tornjeva, kupola, zvonika, krovova i visokih kuća donjeg grada što su stremili ka purpurnim brdima seoskog predela na onoj drugoj strani. Tu je on bio rođen i sa toga divnog klasičnog trema od dvostruke opeke dadilja ga je prvi put izvezla u kolicima i provela pored male bele seoske kuće od koje je, pre dvesta godina, varoš i počela da se širi ka dostojanstvenim
koledžima duž velelepne ulice u kojoj su staračetvorougaona zdanja od opeke i manje drvene kuće sa uskim dorskim tremovima i teškim stubovima spokojno snevali, postojani i nepristupaĉni sred svojih raskošnih bašta i bujnih vrtova.

     Vozila ga je dadilja i kroz pospanu Kongdon ulicu koja se, usečena u strmo brdo, pružala sloj niže, sa svojim istoku okrenutim kućama na izdignutim terasama. One manje kuće u njoj bile su još starije, jer se varoš širila baš od njih i od njih pela uz brdo; u tim se, dakle, voţžnjama dojio koloritom toga neobičnog, starinskog kolonijalnog sela. Dadilja bi zastajala na Terasi zvanoj Vidikovac i tu bi, sedeći na klupi, ćaskala sa žandarima; a ono što se kao jedno od prvih sećanja urezalo dečaku u svest bilo je veliko, ka zapadu okrenuto, izmaglicom obavijeno, more krovova i kupola i zvonika i dalekih bregova koje je ugledao jednog zimskog popodneva sa prostranog ograđenog nasipa a koje se, tako
rumeno i mistično, uzdizalo naspram grozničavog, apokaliptičnog zalaska sunca i njegovih čudesnih crvenih i zlatnih i purpurnih i zelenih boja.

    Ogromna mermerna kupola Državne kuće isticala se i izdizala kao masivna silueta, dok je kip koji ju je ukrašavao na neki fantastičan način bio ovenčan sjajnim krugom zahvaljujući pukotini otškrinutoj u nekom od niskih, razastrtih oblaka što su šarali plameno nebo prelivom svojih boja.

    Ĉim je malĉice poodrastao, krenuo je u svoje česte ĉuvene šetnje; u pčetku sa dadiljom koja ga je nestrpljivo vukla za sobom, a potom i sam, utonuo u sanjarenje i razmišljanje. Onda se osmelio i išao dalje, niz to gotovo okomito brdo, zalazeći svaki put u sve starije i sve neobičnije ravni stare varoši. Uputio bi se, oklevajući, suviše oprezno, niz strmu ulicu Dženkis, koja je svojim zadnjim zidovima i kolonijalnim zabatima izbijala na ugao senovite Ulice korist, gde bi se našao pred starim drvenim spomenikom sa dverima između dva jonska pilastra, a onda polako šetao pored starih kuća sa zabatima i ostacima prvobitnih seljačkih dvorišta, pa pored kućerine sudije Darfija, njenih razvalina sa još vidljivim tragovima džordžijanske velelepnosti. Odatle je ta četvrt prelazila u prljave
sokake, ali su ogromni brestovi bacali prijatne senke na trg i dečak bi nastavljao put duž dugih redova kuća izgrađenih pre Revolucije1 . Idući pored tih kuća sa velikim središnim dimnjacima, klasičnim portalima i dvostrukim kamenim stepeništima, mali Ĉarls je lako mogao da zamisli kako su one izgledale u vreme kada je ulica bila nova i kada su crvene potpetice i vlasulje isticale živopisne zabate, sa znacima propadanja sada tako vidljivim. I prema zapadu se brdo spuštalo isto toliko strmoglavo sve do stare Gradske ulice koju su osnivači trasirali 1636. godine uz samu ivicu reke. Od nje su se nizali bezbrojni sokaci sa kosim, zbijenim kućercima neprocenjivo vrednim zbog njihove drevnosti; ali on se, mada opčinjen i očaran, tek mnogo kasnije usudio da probije kroz njihovu arhaičnu okomitost iz straha da se i ti sokaci i ti kućerci ne pretvore u san ili u vratnice kroz koje se ulazi u svet neznanih užasa. Manje mu je strahotan bio nastavak puta duž Ulice korist i duž gvozdene ograde skrovitog groblja svetog Jovana, pored bočne strane Kolonijalne kuće iz 1761. godine i pored ‚‚Krčme kod zlatne lopte“ koja se sada raspadala a u koju je navraćaoVašington.


     U Ulici susretanje pogledao bi naviše, ka istoku, i video izvijeno stepenište koje je glavnom drumu omogućavalo da se vere uz padinu, ili bi pogledao naniže, ka zapadu, i video staru kolonijalnu školsku zgradu od opeka kako se, preko druma, smeši znaku sa Šekspirovom glavom na zgradi u kojoj su se pre Revolucije štampali listovi Providence Gazette i Country Journal. Naišao bi, potom, na gizdavu Prvu baptističku crkvu iz 1775. godine, čija se raskoš ogledala u neuporedivom, kićenom zvoniku i u džordžijanskim kupolama koje lebde nad njom štiteći je. Odavde je, ka jugu, okolina postajala sve lepša i pretvarala se u cvetni bokor čudesnih ranih zdanja; ali, i ovde su puteljci i uski prolazi vodili niz strmu liticu, na zapad; avetinjski u svom arhaičnom stilu i zaronjeni u trulež što
se presijava u duginim bojama, tačno na onom mestu gde se bezbožni stari dok, sred poliglotskih poroka i poliglotske prljavštine, priseća svojih veličanstvenih dana vezanih za Istočnu Indiju, stajali su, ukotvljeni, istruleli brodovi i dereglije zamućena pogleda, sa tako preživelim imenima kao što su Svežanj, Zlatna poluga, Zlato, Srebro, Novac, Dablun 2, Soveren 3, Forinta, Dolar, Desetak i Cent.

     Ponekad bi se, sad već visok i pustolovnijeg duha, mladi Vord usudio da siđe u taj koloplet rasklimatanih kuća, polomljenih greda, varljivih stepenika, isprepletanih balustrada, crnpurastih lica i nečuvenih mirisa; krivudao bi od Južnog kopna do Južne vode, istražujući dokove na kojima su se još dodirivali mali zaliv i zvučni parobrodi, a onda se vraćao na sever, po nižoj ravni, duž stovarišta sa visokim ušiljenim krovovima, sagrađenim 1816. godine, pa preko prostranog trga kod Velikog mosta na kojem i danas, na nekadašnjim lukovima, čvrsto stoji Tržnica iz 1773. Na tome bi trgu zastao da se napoji omamljujućom krasotom stare varoši koja se uzdizala na strmom predgorju, ukrašena
svojim džordžijanskim ĉukama i ovenčana ogromnom novom kupolom crkve verske sekte Kriščen sajens 4 kao što je London ovenčan kupolom crkve svetog Pavla.

     Najviše je voleo da na to mesto stigne u kasno popodne, kada iskošeno sunce optoĉi zlatom i Tržnicu i vrhove brda i zvonike pa baci čini na sanjalačke, uz gat ukotvljene lađe, kao što je začaravalo i lađe Providensa kada bi plovile za Indiju. Posmatrao bi taj prizor sve dok mu se od silnog zanosa ne bi zavrtelo u glavi a onda bi se u suton, na povratku kući, uzverao uz padinu pored stare bele crkve, penjao sve više i više uskim strmim stazama i gledao kako zlatni odsjaji izviruju iz sićušnih kockastih ili lepezastih prozora, visoko izdignutih iznad dvostrukog stepeništa sa neobiĉnom ogradom od kovanog gvožđa.

     U drugo doba dana, i u kasnijim godinama, žudeo je za jakim kontrastima; prvo bi šetao po trošnim kolonijalnim četvrtima severozapadno od svog doma, dakle po kraju gde se brdo strmoglavljuje ka niţžoj uzvišici Stempers Hila sve do njegovog geta i crnačkih udžerica zbijenih oko mesta sa kojeg su, pre Revolucije, kretala bostonska poštanska kola; potom po ljupkom južnjačkom carstvu koje presecaju Džordževa i Vilijemsova ulica, pa ulice sa zvuĉčnim nazivima kao što su Moć i Blagonaklonost, na ĉijim su padinama ostala sačuvana predivna imanja sa ostacima vrtova okruženim zidovima i strmim zelenim puteljcima u kojima sahnu nebrojene ĉudesne uspomene. Ta švrljanja su, zajedno sa pomnim izuĉavanjima koja su ih pratila, mnogo doprinela njegovom ogromnom znanju i u njemu razvila vrsnog poznavaoca starina; i to ogromno znanje, koje je na kraju iz svesti Ĉarlsa Vorda izbrisalo ceo savremeni svet, najbolje ilustruje mentalno tle na koje je one
sudbonosne zime 1919 - 1920. godine palo seme da iz njega iznikne tako ĉudan i tako strašan rod.

    Doktor Vilet je ubeđen da je, sve do te zlosrećne zime u toku koje je došlo do prve promene, Vordova strast prema starinama u potpunosti bila lišena svake morbidnosti. Njega su groblja privlaĉila samo svojom skrovitošću i istorijskom vrednošću, i on u sebi nije nosio ništa što bi moglo da liči na nasilje ili na divlji nagon. A onda je postepeno, prikriveno i podmuklo usledio, čini se, neobiĉni nastavak genealoškog trijumfa koji je Vord ispoljio prethodne godine kada je, među precima svoje majke, otkrio izvesnog dugovekog čoveka po imenu Džozef Karven, koji je iz Salema došao u Providens meseca marta 1692. godine i o kome se šapatom prenosio ĉitav niz potpuno neverovatnih i
obespokojavajućih priĉa.

  Vordov čukunčukundeda Velkam Poter oženio se 1785. godine izvesnom „Anom Tilinghast, kćerkom Gospođe Ilajze, kćeri kapetana Džejmsa Tilinghasta“, ali o Aninom ocu porodica nije saĉuvala ni jedan jedini spomen. Kada je krajem 1918. godine išĉitavao izvorna gradska dokumenta u rukopisu, mladi genealog Vord je naišao na zabelešku o dozvoli za legalnu promenu prezimena na osnovu koje je 1772. godine izvesna gospođa Ilajza Karven, udovica Džozefa Karvena, zajedno sa svojom sedmogodišnjom ćerkom Anom, ponovo uzela svoje devojačko prezime Tilinghast; a to zbog toga što „imja Sopržnika Jejo publičnom Osuzdeniju npodvergnuto bi čerez Pričini etogo čto
obelodaneto bi posle smerti jevo a ĉto stara podozrenija potverdi. B eto tolko žena jego voverena ne bi, svakogo Sojuza i v misli s Jim osvoboždena“ 5

     Taj dokument je izašao na videlo kada su se, pukim sluĉajem, odlepila dva brižljivo slepljena lista koja su oduvek, kako se i utvrdilo temeljnom proverom brojevima obeleženih strana, važila kao jedan, Ĉarlsu Vordu je odmah bilo jasno da je otkrio dotad nepoznatog ĉukunĉukundedu. Otkriće ga je dvostruko uzbudilo zato što je već bio načuo, a i proĉitao, nejasne aluzije koje su se odnosile na tu liĉnost o kojoj je ostalo saĉuvano tako malo i to šturih podataka, ako se izuzmu oni obelodanjeni tek u naše doba, pa mu se ĉinilo da je kovana ĉitava zavera kako bi se ta liĉnost izbrisala iz svih sećanja. Povrh toga, ono što je izbilo na videlo bilo je tako neobiĉno i izazovno da se ĉovek morao zapitati šta su to kolonijalni letopisci tako brižno i istrajno pokušavali da prikriju i zaborave, ili je bar morao podozrevati da su razlozi za jedno takvo brisanje bili daleko znaĉajniji nego što se ĉinilo. Pre toga se Vord zadovoljavao, u ĉasovima dokolice, samo maštanjem o starom Džozefu Karvenu; ali kada je otkrio da je i sam potekao od tog „brižljivo zabašurenog“ osobenjaka, upustio se, na krajnje sistematiĉan naĉin, u traganje za svim raspoloživim podacima o njemu. To uzbudljivo istraživanje donelo mu je najzad rezultate koji su  premašivali i najsmelija oĉekivanja, jer su stara pisma, dnevnici i svežnjevi neobjavljenih memoara, pronađeni na pauĉinom obavijenim tavanima Providensa i na drugim mestima, sadržavali mnoge pasuse koji, neophodni za rasvetljavanje bolnih stvari, nisu zasluživali da budu uništeni. Jedno važno obaveštenje pristiglo je ĉak iz dalekog Njujorka, gde je deo
kolonijalne prepiske sa Rod Ajlenda pohranjen u jednom muzeju. Međutim, onaj uistinu presudan predmet koji je, po mišljenju doktora Vileta, prouzrokovao Vordovu propast, sastojao se od svežnja hartija koji je, u avgustu 1919. godine, mladić pronašao iza zidnih ploĉa trošne kuće u Olni Kortu. I to je, jamaĉno, otvorilo one mraĉne procepe ĉije je dno bilo dublje od ponora.

___________________________

1. Rat koji su američke kolonije vodile sa Engleskom između 1775. i 1783. godine i kojim
su Sjedinjene Američke Države dobile nezavisnost. — Prim. prev.
2 Dablun — stari španski zlatnik. — Prim. prev.
3 Soveren — funta sterlinga od zlata, nazvana tako zbog vladareve glave na naliĉju
zlatinka. — Prim. prev.
4 Kriščen sajens — versko učenje i crkva zasnovani na teoriji da su bolest i greh
subjektivne pojave i da je duh jedini uzrok. — Prim. prev.
5 Manje poznate reĉi: publiĉni — javni; priĉina — uzrok; podozrenije — sumnje;
voverena — koja je poverovala; sojuz — veza, savez. — Prim. prev.
.

Нема коментара:

Постави коментар