NA BRDU VETRENJAČA
OTKAD JE SNEG ZAVEJAO to mesto vetrenjača na brdašcu, u okolini Londona, nisu se više čule mašine za šišanje trave, — koje, inače, lupetaju, — kao srca, — u Engleskoj, preko cele godine. Bila je i u Mil Hilu nastala potpuna tišina.
U toj tišini niko nije pitao, ni za te strance. Svakog dana, medutim, mogao se videti, i dalje, kako iz tog kućerka izlazi, čovek visokog rasta, u nekom šinjelu, od čudnih krzna, kakvih u Engleskoj nema. Hodao je, jurio, koračao, satima, na brdu, gde je nekad bilo vetrenjača, i čitao nešto, mrmljajući. Retki prolaznici na tim putevima, iza aerodroma, okretali su se za njim. Oni bi promrmljali nešto. (»Taj ludi Polja«. »That silly Pole«). U Engleskoj se čuvaju oči, očni vid, i svi nose naočari, pa se ne čita na ulici, —to pada u oči. Ta sitnica se, o tom »Poljaku«, zato, prepričavala.
Isto tako, u isti čas, zavijena u krzno, vrlo lepo, izlazila je, iz te kuće, u onom ćorsokaku, i jedna žena, plavuša, koja je prtila neke kutije i odlazila na stanicu vozova za London. Tačno u isto vreme, uveče, ona se vraćala. (Na spratu kuće, između dva hrasta, osvetlio bi se jedan prozor.) I to bi, svet na
tom brdašcu bio već zaboravio, da nije bilo bakala i mesara i piljara u Mil Hilu.
.Običaj je u takvim mestima Engleske, da se retko odlazi, lično, piljaru, ili mesaru, ili bakalu, nego se poručuje, sve, telefonom. Dostavlja se u kuću.Ti stranci, međutim, često su svraćali, odlazeći na stanicu, do piljara, bakala i mesara, da, pre nego što pođu u London, kupe nešto i odnesu kući. Nisu kupovali mesa, — iako je, i za kupce, bila velika nestašica mesa. Kupovali su samo kobasice, koje su se dobijale jedanput nedeljno. Osim toga, svraćali su kod bakala, samo za hleb, a kod piljara, za uvek isto: za glavicu kupusa, posutu pahuljicama snega. (Katkad i promrzlu).
Pošto se nije znalo koliko su osiromašili, smatrani su za ekscentrična stvorenja, — kojih ima u Engleskoj, mnogo, i u najnižem i u najvišem krugu. A smatrali su ih i za neku vrstu vegeterijanaca. I njih ima mnogo. Sve do kraja te strašne zime, o njima se znalo samo toliko, da je to neki Poljak, iz
poljskog raseljeničkog kora. A ta lepa plavuša, njegova žena. Takvih Poljaka je bilo sve više po tim predgrađima i prenoćištima Londona. Englezi su se, prema tim doseljenicima, ponašali lepo, ali su se, sve češće, pitali: zašto se taj svet ne vraća u svoju zemlju? Po pabovima, uz pivo, uveče, to je bila postala glavna tema razgovora u Londonu. Što ne idu kući? Što se ne vraćaju svojima? Tamo, gde ih čeka porodica? Ipak, svi ti razgovori, o doseljenicima, postadoše dosadni, pa se pri kraju te zime, sve češće čulo, da je glavni razlog, što taj svet ne ide natrag, u svoju zemlju, to, da ih je London očarao, da im je, ovde, bolje, i, da žele da ostanu. Lepše se živi u Engleskoj, nego u tim dalekim zemljama. Iako nisu znali, ko je bila Kirka, ti piljari,ti bakali mislili su, dakle, da postoji neka boginja, London, koji ljude, pri povratku, iz rata, pretvara u krmke.
Kirka, Kirka, — čujem kako mrmlja i taj stranac, koji se, pod zemljom, te večeri vratio iz Londona. O tom svom susedu, Poljaku, ni njegove komšije nisu znale mnogo više, nego to, da ima mašinu, kojom se šišala trava, a trava se u Engleskoj svaki čas šiša. Već više od sto godina. Uostalom, Englezi su svet ćutanja. Taj svet ćuti i kad u London, i kad iz Londona putuje. U železnicama, i pod zemljom, i nad zemljom, putnici ćute i ne brbljaju i ne zapitkuju. Sede kao ukočeni. Kao da su lutke, od voska.
Progovore, ljubazno, tek kad se neko među saputnicima sprema da siđe. Onda mu pomažu. Dodaju mu i prtljag. Raduju se da nas je, posle toga, manje? (Jedan manje). Tišina još veća. Nije, medutim, Nađa, tačno, da su arogantni. Arogantan je samo takozvani »viši« stalež. Stranac nije omiljen, ni kod drugih naroda. U ratu, na primer, počinjene su strahote sa Jevrejima, u Evropi. Englezi su ih zbilja sažaljevali. Žalili su i Poljake. Nas, Ruse, nisu. To je kod njih tradicija. — Pri kraju rata, uostalom, došlo je toliko, toliko, stranaca u London. Zauvek. Zato smo tako nerado viđeni, Nađa. Treba da se naviknemo na taj osećaj, da smo sami, samciti, na ovom pustom ostrvu, na
kom živi pedeset miliona, ljudi i žena. Zamislite samo, sami, samciti, nemamo nikoga, ne pita za nas niko, nikom do nas nije stalo, među tim milionima ljudi i žena. Možete li da zamislite tu samoću? Okolo nas, kuće, ulice, vozovi tutnje, prolaze, prolaze, ljudi i žene smeju se, plaču, pare se, pada kiša, magla, sad i sneg, ima toliko pristaništa, brodova koji dolaze i odlaze. A niko za nas ne pita.
Nikolaj, — oni moraju znati, da smo mi bili, u ratu, na strani Engleza, pa zar sve to onda nije sramota. Znaju i da su doveli hiljade i hiljade Poljaka, ovamo, pa zar to nije prevara?
Nađa, krivi su Poljaci. Mnogo ih ima. Englezi se trude da te nesretnike pretvore u Engleze. Da im uzmu decu. Zašto se Ordinski toliko zatvara, među svoja četiri zida? Zašto ćereta, sa svojom ćerkom, samo poljski i peva o Poljskoj? Zašto govore tim čudnim, strašnim, nerazumljivim jezikom, koji volim i ja? Mi nemamo dece. Sneg pada. Sneg je zavejao i razgovor o nama. Uostalom toliko nas, kažem vam, ima, da nas je teško i pamtiti, — a pamćenje nije jaka crta Engleza. Šta mogu? Ćute o nama sve više i to je jedino što mogu. Brbljaju samo dobrotvorna društva njihovih baba. Nije ni
moguće misliti, o tolikim strancima. Zaboli glava. Ćute o nama i na ovom brdu, gde je nekad bilo vetrenjača.
Lažu, Nikolaj. London je, i te kako, magnet, koji su postavili, kao svoja gvožđa za hvatanje zečeva. Liči na polip, pogledajte ga na karti. Ja ga, katkad, posmatram, satima. Vidim da se nikad više neću vratiti, tamo gde sam, sa vama, bila sretna.
Kad je ta senka koju smo pratili, iz Londona, najzad zakucala, engleskim zvekirom, na vrata kuće, između dva drvoreda, u tom ćorsokaku Mil Hila, u vratima se bila zaista pojavila jedna žena, sa čirakomu ruci. Sveću je bila visoko digla. Jedno mlado, crno, mače, uvijalo se oko njenih nogu. Za trenut — dva, plamen sveće osvetlio je bio lice te žene, a osvetlio i lice čoveka pred vratima.
Čovek se ukaza, — jasno. Bio je bledog lica, nevesela izraza. Čulo se kako tiho kaže, ženi: Bespoljezno,(12) Nađa. Ničevo.
Žena, koja se pojavila u vratima, bila je, očigledno, mlada, sa lepim licem mladih plavuša, onakvim, kakvo deca zamišljaju da ima Snežana. Takvih lica ima i medu nadgrobnim spomenicima u Engleskoj, koji su od alabastra. Mirnih, nežnih, uzvijenih, crta, koje ostaju dugo mlade, — a nad
tim licem, bila je gusta kosa, kao zlatna kruna. Ona je, ćutke, pomilovala čoveka po licu i pustila ga da uđe. Crno mače, koje se uvijalo oko njihovih nogu, kao da je htelo da ostane napolju. Na snegu. U noći. Predomislilo se tek u poslednjem trenutku, ali, dok su se vrata zatvarala, činilo se da će mu,
napolju, ostati, komadić repa. Susedi, dabome, nisu mogli čuti, šta ta žena i taj čovek govore, kad se zatvoriše vrata, ali da su to i mogli čuti ne bi bili razumeli, ništa. Razgovor se vodio na nekom jeziku, za koji su mislili da je poljski, — a bio je ruski. Čuli bi bili i nekoliko ubačenih, francuskih, reči, ali, sve je, ostalo, bio neki tihi, tužni, šušanj, ljupkih, mekih, neobičnih, nepoznatih, ruskih reči. Medutim, i da je neko mogao čuti, i razumeti, te reči, razgovor nije bio, tu, u vratima, dug. Uskoro su se zraci svetlosti, očigledno, popeli na sprat, a na spratu se sveća, ili sasvim ugasila, ili toliko udaljila, da se na zavesama nije svetlost ni zapažala.
U kući je brzo nastao mrak. Tišina je, oko kuće, bila sve dublja, a sneg je opet počeo da veje. Da se neko našao, da se raspituje o tim strancima, kod suseda, — o tom strancu koji je tu živeo već treću godinu dana — ni to mu ne bi pomoglo da o njima nešto više sazna.
Njihov desni komšija zvao se: »zeleni gospodin«, — jer i toga u Engleskoj ima: Mr. Green. A taj čovek bio je činovnik nekog, pogrebnog, preduzeća. Ćutljiv čovek. Omanji, crven u licu, zadrigao od piva, sa korakom, teškim, upadljivo kratkih nogu. Nosio je neku melanholiju na leđima, iako je u kuće zalazio skoro neprolaznog osmeha. Bio je jednom u poseti i kod svojih suseda. Tražio je da pozajmi mašinu koja šiša travu. Bio je i drugi put u poseti. Ponudio im je abonman na sahranu, u krematorijumu, — ali je komšika, na to, užasnuta, ciknula. Uzalud joj je zeleni gospodin dokazivao, da muž treba svojoj ženi, zavremena, da skine bar tu brigu, budućnosti, sa vrata. Svi engleski muževi, kaže, pretplaćuju se, na to, od početka braka. Iako je bio odbijen, on je ipak nastavljao da svoje komšije ljubazno pozdravlja, dovikujući, dobroćudno: »Halo, — kako ste?« Iako su činovnici pogrebnih preduzeća, u Londonu, lagana, paradna, hoda, — sve do krematorijuma, — mister Grin je, posle tog neuspeha, kad bi susreo svoju komšiku, ipak ubrzao korake, da prođe.
Sused sa leva, zvao se gospodin Božić, jer i toga u Engleskoj ima: Mr. Christmas. To je bio čovek šezdesetih godina, neobično lepog ponašanja, a visok, prav, kakvi su Englezi koji piju mnogo čaja. Bio je blagajnik nekog prevoznog preduzeća u Londonu. Odlazio je svako jutro, tačno, podzemnom železnicom u London, kao i komšika. A vraćao se, tačno, uveče, iz Londona, kao da ima hronometar oko vrata. Ti stranci nisu znali da gospodin Božić radi, to, već skoro četrdeset godina, — sem za vreme božićnih praznika. Sa crnim melonom(13) na glavi, i kišobranom u ruci, svaki dan, prosed, sa lepim licem škotskih vojnika, a bezazlenih plavih očiju, taj čovek je od početka uživao naklonost svoje komšike, koja ga je smatrala za neobično prijatnu pojavu, i dobrog čoveka. Kad bi mister Kristmes sreo nju, nudio bi se, učtivo, da joj ponese kutije do voza, ili od voza. Isto je tako ljubazno pozdravljao i njenog muža, kome bi, katkad, kad bi se vraćali istim vozom iz Londona, tutnuo u ruke, svoje, — već pročitane, — novine. Sve te karitativne funkcije u životu, mister Kristmes je vršio, sa nekoliko, ljubaznih, uvek istih reči. Njegovo poznanstvo sa komšikom završilo se, međutim, brzo. Njoj je, jednog dana, kad je izišla iz podzemlja, u Londonu, — kod stanice Victoria, — vetar bio skinuo šeširić sa glave. A bacio ga, iza ćoška, u podrum neke izgorele kućerine, — iza ograde od gvožđa. Ograda je bila ne samo gvozdena, nego i zaključana. U kući nije bilo nikoga. Strankinja je stajala očajna. Svet je prolazio kraj nje, žurno, a dva dečka, koje je bila zamolila da pozovu policajca, nasmejala su se i prošla. Tada je ugledala, iznenada, kod stanice, svog suseda, gospodina Božića, koji je hteo da uđe u bus, koji u Londonu liči na crvenog elefanta. Prišla mu je, da ga zapita, gde je najbliža policija? (Htela je da joj otvore bravu gvozdenih ograda, i izvade šešir, koji je, za nju, značio, mnogo novaca.)
Mister Kristmes se prenerazio, kad je video svoju komšiku, razbarušen od vetra, a kad ču šta mu traži, uzviknuo je: O ne, — oh no, ou nou. I okrenuo joj leđa. Od tog dana počeo je, i nju, i njenog muža, da izbegava.
Oba suseda bila su ženjena. Žena zelenog suseda bila je punačka ženica,vrlo ljupkog, dečjeg, lica, kakvih ima, mnogo, kod žena u Engleskoj, — a liče na ružu, od papira. Činilo se kao da je precvetala, list po list. Ona je u nogama, očigledno, nosila trag bolesti kostiju, koja se zove »engleska«, a koja je u Engleskoj, kod dece, bila, pre, česta. Ona krivi noge, ali to ne znači
da je engleska, nego je posledica, nedostatka sunca, i slabe ishrane takozvanih »nižih« staleža. (Ima toliko ženskih nogu u tim predgrađima, koje su u protezama. Čudnovatih žena, čudnovatih života, koje, tako, hodaju, na polugvozdenim nogama.)
Ta žena, međutim, bila je valjda izlečena i hodala je, sad, još samo jedva primetnim ljuljanjem, kao na prelomljenim nogama. A bila je, inače, i te kako ljupka pojava, svojim licem lutke od porcelana, kakvih ima mnogo, ali većinom u devojaka, u Engleskoj, u tim, takozvanim »nižim« staležima. Te devojke imaju lepa poprsja klizačica, na ledu. Mrs. Green bila je jednom, u poseti kod svog komšije, kad je bio sam i pitala ga: gde mu je žena? Molila ga je da joj pričuva mačora dok bude, — mačor — sam. Muž joj je otputovao u rod, a i ona će sutra. Danas je sama. Uzimala je svog komšiju pod ruku, a bila je vesela, kao da je sretna. (Bilo je očigledno, da ne misli, da se brzo, iz te posete vraća.) Strankinja se, medutim, tog dana, slučajno, ranije vratila i zatekla svoju komšiku kod svog muža. Bila je prema njoj ljubazna, ali je komšiku posmatrala nekim čudnim pogledom, sve dok nije otišla. A odbila je da pričuva mačka.
Posle te posete, misis Grin, nije nikad zastala, kad bi svoju komšiku susrela. Čak bi i okretala glavu od nje.
Mrs. Christmas, medutim, — žena komšije sa desna, — nije bila takva. To je bila žena, kao i njen muž, visokog, pravog, stasa, a mlađa od svog muža. Gospodinu Božiću je moglo da se desi, da ga, — u evropskim zemljama, — smatraju za lorda, a njegovoj ženi, da pomisle, da je jedna od onih, imućnih Engleskinja, kojima je, — ko zna zašto, — draga, naročito, Italija, i Španija. Tamo putuju na letovanje, — same. Ta žena je bila zašla u godine, ali je u svojim plavim očima imala neki žar, koji se sreće u očima, — kod Engleskinja, — baš u tim godinama. To je bila ne samo samouverenost još lepih žena, i u godinama, nego i neka želja, da se nadoknadi, ono, što je propušteno, nekada. Engleskinje su bile jako zaljubljive u tim godinama. Više, mnogo više, nego u mladosti. Ta žena sa desna bila je, uostalom, jedina, koja je znala nešto više, o tim strancima. Ona je, sa svojom komšikom, bila uspostavila prijateljske odnose, — preko plota. Nudila ih je čajem, — preko plota, — kad bi ih u bašti, iza kuće, ugledala. Bila je onda i vesela, toliko, da bi izlazila u baštu, da plevi
svoj rododendron, i pevušila, i igrala po travi. Bila je jednom, i u poseti, kod svojih suseda. Tada je, začudo, bila obučena, kao da dolazi sa nekog opštinskog bala. Ni traga na njoj nije bilo, metle(14), — što je inače preko celog dana bila. U čarapama, na patosu, igrala je sa aparatom, za čišćenje patosa. Kao i njen muž, bila je vrlo prijatna pojava. Čak i njen muž, koji se inače video kako, svake subote, pere prozore, i farba, svaki čas, vrata, i kako opravlja brave, i kako šiša travu, bio je, uveče, neka vrsta pedagoga. Pričao je svom komšiji kako treba da uči sa radija, napamet, engleske stihove. Najbrži put za savlađivanje engleskog izgovora. Ako čovek nema novaca, za pozorišta, koja su, za to još bolja.
Božićka je bila zadivljena, naročito, haljinama i obućom svoje komšike i bila je došla, da tu obuću proba. I kupi. Ona je, posle, prva, pričala, da je taj stranac bio neka vrsta, carskog, ruskog, oficira, koji je sa svojom ženom, godinama, živeo, po bezbrojnim stranim varošima. Pa su došli u Englesku, kad je Engleska ušla u rat, da spase Poljsku od Nemaca. (Ali je Poljska — »isuviše brzo podlegla«.) — Taj čovek zna sve moguće jezike ovog sveta, ali joj se ne dopada. Tako je drsko gleda. A kad kaže nešto, što je lepo, — kao da se udvara, — nikad se ne zna, da li je to rekao ozbiljno, ili se podsmeva? S početka joj se bio dopao, ali joj se više ne dopada. Njena ćerka prelazi, češće, u tu kuću, da upotrebi telefon, jer mister Kristmes, slučajno nema telefona. Njena ćerka nije više dete, — ali ona, ni to, ne odobrava. Ne bi trebala da pravi te česte posete, zbog telefona. Njoj se taj sused ne dopada. Dopada joj se njegova žena.
Misis Kristmes je, ono, što je mislila, i osećala, kad bi tom strancu prišla, skrila, u brbljanje, njegovoj ženi: gde da kupuje mast, a gde jaja, koja su bila u Engleskoj, vrlo retka, tada. (I kralj je samo jedno dobijao, dnevno.) U trenutku, kad bi joj komšija, stranac, nešto prošaputao, misis Kristmes bi, brže bolje, tumačila njegovoj ženi, kako bi mogla da ne prti u London, svaki dan, svoje velike kutije, nego da ih šalje, poštom.
Pokušala je i to, da spreči, da suseda posećuje, njena kći. — Ta devojka služila je vojni rok, te godine, a dolazila kući, samo subotom, sa aerodroma. bi, kod suseda, čim bi se uverila, da njegova žena nije iz Londona još stigla. Glasno se smejala, dok je tražila dozvolu da, sa susedovog telefona, telefonira. Ukočila bi oči kad bi joj prišao. Ta mlada devojka je duboko disala, pri svakom pokretu tog crnog čoveka, kad bi joj prišao.
U kući sem njih nije bilo nikoga.
Kad bi se vratila svojoj kući, mati bi je posmatrala ispitivački.
Нема коментара:
Постави коментар