George Sand: Nepoznati Bog

Tokom vladavine cara Dioklecijana, dok se hrišćanstvo održavalo pod progonom, Pamfil, prezviter iz Cezareje, došao je u Rim da pomogne naslednicima apostola – Gaju, Kventinu, i nekolicini drugih svetih ljudi – u njihovom naporu da pripreme duše za mučeništvo, kako bi krv hrišćana mogla sprati mrlje paganskog razvrata sa popločanih ulica Rima. Cele žrtve Isusovih paljenica konstatno su se uzdizale k’ Nebesima, i njegovi su učenici istupali da žrtvuju svoje živote na još svežem, buktećem oltaru. Bog sam je bio zapanjen izopačenošću ljudske rase, ali takve žrtve mogle bi staviti nekoliko slavnih smrti u skali Njegove pravde kao protivteža tolikim sramnih životima, a možda na taj način i otkupiti svet.

Jedne večeri, Pamfil je održao kratku i plemenitu opomenu. Ostatak stada uvek ih je slušao kao da im je poslednji put (zaista, sledećeg jutra često bi neki pastir ili ovca nestala iz zbora, i psalm “Iz dubine vičem k’ tebi, Gospode!” pevao bi se tiho preko groba.) On je potom blagoslovio svoju braću, tužno se oprostivši sa njima, i gledao ih kako polako odlaze u potpunoj tišini kroz tamne prolaze katakombi. Ove posebne večeri bio je zahvaćen neobičnim osećanjem neopisive tuge. Ti su ljudi namenjeni za žrtvu spremno razvili jake i neraskidive veze uzajamne naklonosti, a njihove su duše bile razapete između mučeništva ljudske tuge i radosti božanske revnosti.

Jedno vrieme hrišćanski prezviter je ostao da stoji pred oltarom, bez ikakvog daljeg pokušaja da se moli. Iznurenost njegovog tela (koje je propalo od posta), hladnoća grobnice, težina dnevnih oproštaja i prisustvo groba, u njemu su budile svečana i strašna osećanja. Svakog dana, sada već više od mesec, neki unakaženi leš bio bi donesen pošto bi primio novu krunu mučeništva.

Konačno, kleknuo je pred krstom i povikao: “Gospode, ako moram ispiti ovu čašu, poštedi me njenog ostatka. Ako moram biti položen u ovu grobnicu, neka to bude sjutra, tako da suze u mom srcu mogu biti osušene, da ne gledaju više moju braću kako leže ovde”.

U tom trenu, Pamfil začu kucanje na obližnjim vratima. Vjernici su postavili vrata koja su zaključavali iznutra kako bi izbegli iznenadno hvatanje, i da bi bili sigurni da postoji samo jedan put koji vodi vani – put kojim ih je Pamfil gledao kako odlaze. Stoga osoba koja je kucala morala je biti ili špijun ili neki od braće kojeg proganjaju, i koji je prinuđen da iznenadno sjuri u katakombe. Bez oklevanja Pamfil se podigao i smelo otvorio vrata. Možda je zamislio da je prepoznao stope svog prijatelja Eusebija, kojeg je ostavio u Cezareji u njegovoj želji da se suoči sa trenutnim progonom; možda je u stanju natprirodnog uzbuđenja zamislio da je Bog već uslišio njegovu molitvu i poslao mu dželata kojeg je tražio. Pamfil nije imao ljudskih veza; svakog momenta svog života bio je spreman da se pojavi pred Bogom.

“Šta želiš?”, upitao je staloženo.

I istog trenutka otvorio je vrata.

Ugledao je ženu, pokrivenu velom, koja mu se nervozno primakla i rekla: “Nemoj me mučiti, nemoj me ubiti. Ja sam paganka, ali nisam ovde da te izdam; želim se pozvati na tvog boga”.

“Naš Bog nam je rekao da vratimo dobrim za zlo”, odgovori Pamfil. “Mi ljude ne ubijamo, niti ih mučimo – čak i ako nas žele izdati. Uđi, dete moje, i pomoli se istinskom Bogu”.

“Molim te prvo zatvori vrata”, reče žena paganka, “jer ako me neko ovde uhvati, biću optužena za hrišćanstvo i mučena da otkrijem njegove misterije”.

Prezviter je zatvorio vrata. Kad se vratio ženi, ona beše skinula veo. Mogao je videti da je i dalje mlada, bogato ukrašena, i upadljivo lepa, iako su se znaci umora i tuge sada videli na njenom licu.

“Ko si ti?”, pitao je. “I šta želiš? Tamo je oltar našeg Boga; ako se želis moliti Njemu, ja ću kleknuti pored tebe i moliti se da budeš uslišena za ono što tražiš”.

Ali žena ne odgovori. Umesto toga, okretala se sa pomešanim strahom i znatiželjom. Po svetlosti lampe koja je sijala pred oltarom mogla je videti sanduk i modre mrlje na pokrovu koji je stajao preko njega prebačen. Ustuknuvši u užasu, reče:

“Vi tvrdite da nikoga ne ubijate ili mučite, a ipak tamo je grob prekriven krvlju”.

“Dete moje”, odgovori prezviter, “to je krv moga brata, kog su tvoja braća ubila”.

Žena paganka izgledala je kao da se smirila, ali trenutak kasnije nalet tuge prekri njeno lice.

“Naši bogovi nisu okrutni kao što smo mi”, reče ona. “Nisu kao bogovi Gala i Germana, koji traže ljudske žrtve; grobovi su im dovoljni. Zašto bog Mars sam više voli prvenca od junice umesto krvoprolića u ratu. Veruj mi, ti visoki svešteniče boga Hrista, naši bogovi su blagi i nežni; oni nas pre podstiču na zadovoljstvo nego na okrutnost. Zaista mislim da su oni sanjivi; plavokosa Heba mora da im je dala da piju vodu sa Lete, umesto ambrozije, jer su nas napustili; čini se kao da nas više uopšte ne gledaju. Ljudi, koji su ostavljeni od svojih bogova, počnu se ponašati kao varvari sa severa. Lično, ja sam uvek svetkovala na pravi način. Posebno sam tražila naklonost boginja; pokušala sam ih umiriti ponudama prikladnim mom bogatstvu i položaju u društvu – ja sam bogata, vidiš, i deo sa plemstva. Moje ime je Lea”.

“Ti si žena slavna po svojoj lepoti, i luksuznom načinu života – a ipak rizikuješ progon i smrt dolaskom ovde! Onda, mora da si osetila kako su jadne i bezvredne sve ljudske radosti”.

“Umorila sam se od zadovoljstva, stari čoveče, i moj ponos je ranjen. Još uvek sam mlada, ali me tuga već ima u svojim kandžama. Tražila sam nebu da mi vrati sreću koju sam nekad imala, prinosila sam žrtve svakom božanstvu koje bi mi moglo pomoći, ali sve je bilo uzalud. Uzalud sam koračala Venerinim hramom, nudila joj šest pari mladih, afričkih golubova, beljih od mleka; stavljala svoje drhtave ruke i izbledele usne na zlatni cestus optočen draguljima koji prekriva Junoninu statuu, koja bi trebala biti slika cestusa koju je pozajmila od Venere kako bi probudila ljubav njenog besmrtnog muža, kralja bogova. Ali zaboravna boginja ljubavi nije mi darovala takve moći. Iako je Junona nadmena kraljica Olimpa, ona mi nije dala ponos koji bi nadoknadio odsustvo ljubavi. Vezala sam Tiranu velove i uzalud ih nudila Palantu, nije mi dala nikakvu mudrost, ili čak želju da učim i naučim. Predstavila sam svoje najbogatije darove Hebi, žrtvovala joj čiste junice i jednogodišnju jagnjad. Ali njena nevidljiva ruka više ne briše prve bore koje Vreme ostavlja na čelu njenih najdražih. Njena ljubaznost više ne čini da ruže svakog jutra iznova cvetaju na njihovim usnama. Suze se nastavljaju slivati niz moje obraze, a ona ne čini ništa da ih zaustavi. A Kupidonu, sinu Sunca, ponudila sam prvorođene zečeve što nikad ne okusiše majčine dušice i žalfije; iz Grčke sam uvezla mirte što rastu u šumarcima Amatuzije i Knida, i rasula njene cvetove na njegovom oltaru. Ali bog ljubavi me je zacelo zaboravio! Bogovi i boginje su uživali više nego dovoljno dima od mojih žrtava, a niti jedan od njih mi nije dao bilo kakav odgovor! Moje molitve su se uzdizale do njih dovoljno dugo! Naravno je da je bilo perioda kada sam uživala pomoć i utehu od jednog božanstva ili drugog. Nije me briga da li on dolazi sa severa ili istoka, iz oblasti Afrike gde kažu da su bogovi crni, ili zemlje Jevreja koji tvrde da imaju samo jednog boga koji je uvek isti – dok god se moje molitve čuju, ponudiću mu najbolje paljenice, neću štedeti ni počasti ni poklona za njegove sveštenike”.

“Ženo”, odgovori Pamfil, “mi nikada ne primamo poklone, i nikada ne konsultujemo vračare”.

“Kako onda možete obožavati svog boga?”, upita Lea. “I od kakve vam koristi on može biti?”

“On nas je naučio svojoj reči; a ipak ne prebiva u utrobi praznih idola. Njemu nikada nisu potrebne zemaljske ponude; ponude koje on hoće jesu ljubav i odanost vernih duša. A sveštenici, kao i svako ko obožava Hrista, zavetovali su se da žive skromno i u siromaštvu”.

“Znači vi ga nikada ništa ne pitate – i on nikada nema šta da vam da? Da li je on kao Sudbina, koja vlada svim bogovima ali ne može ništa promeniti što je utvrdila, bez obzira kako mu se molite?”

“Naš Bog sluša naše molitve i uslišuje ih; i da ti stvari približim na tvom jeziku kako bi me razumela: Sudbina sluša Njega kao što rob sluša svoga gospodara. Celi univerzum uređen je Njegovom voljom, i nijedan bog nije postojao pre Njega. Čitaj Njegovu reč, prouči Njegov zakon, i znaćeš da Njegova milost sadrži veće blago nego sve ispraznosti ovoga sveta”.

“Da li onda moram da proučim tvoje misterije pre nego što pitam tog boga za bilo šta, i neće li mi dati ono što želim osim ako se ne preobratim? U tom slučaju moram reći zbogom; ja vodim tako zauzet život da nemam vremena slušati tvoje propovedanje, a čak i da hoću, jednostavno bih na sebe navukla progon. Mislila sam da mogu doći ovde praveći ponudu i dobiti neku vrstu odgovora, i možda otići sa malo nade; ali ako tvoj zakon zabranjuje svojim sveštenicima da primi paganske molitve, moraću se još jednom vratiti nazad i zamoliti Veneru da mi pruži ljubavnika, ili Vestu da me nauči uzdržanosti”.

“Sačekaj momenat”, reče lagano Pamfil. “Zabranjeno mi je pitati svog Boga za bilo šta budalasto ili poročno, a ti izgleda da se žališ šteti vremena i gubitku zemaljske ljubavi. Hristova nas reč uči da su duhovna lepota i čista ljubav jedini oblici lepote i ljubavi koje mogu zadovoljiti Gospoda. Stoga ako u potpunosti razumem ono što hoćeš reći, verujem da patiš od zla koje pogađa celu tvoju naciju. Ti si umorna od pogrešnih postupaka, bolesna si od toga; okrećes se imaginarnim božanstvima koja bi ti navodno trebala podariti potpuno kontradiktorne blagoslove – čednost, razvratnost, znanje, ponos, delirijum, mudrost – i još tražiš sve te stvari u isto vreme. Sama ne znaš šta hoćeš; ne shvataš šta te može izlečiti; i moram ti reći da ti ne možeš da razumeš šta ja govorim, jer je vreme previše ograničeno. Možeš ostati ovde sat ili više jer tvoj duh je toliko stran duhu pravog Boga da bi mi trebala cela godina dana da te preobratim. Ali slušaj me. Tamo je slika tog Boga. Klekni pred njom da iskažeš svoje poštovanje, ne za drvo tog raspeća, već za to što ono predstavlja – Sina Božjeg koji je na Nebesima. Podigni svoju dušu ka Jehovi, i reci mu šta te muči. Sve što treba da znaš jeste da je on dobar i milostiv Bog, Otac onima koji su unesrećeni i skrušeni, Bog ljubavi onima koji su ozbiljni i namučeni. Ni tumač, ni sveštenik, ni anđeo ne treba da stoji između Njega i tebe. Jednostavno se moli da on može pogledati u dubinu tvog srca. On će videti šta je tamo, bolje nego što i sama možeš. I ako istinski želiš da ga upoznaš i da mu služiš, on će ti dati svoju milost – koja je dragoceniji poklon i moćnija uteha od svih lažnih zadovoljstava koje život nudi”.

“Slušala sam reči kao tvoje ranije”, odgovori Lea. “Kada su Nazareni u današnje vreme osuđeni na smrt, uvek se pozivaju na nekog boga za kog kažu da je bog ljubavi i milosti; tako mi je rečeno. Ipak, on bi trebao biti sasvim drugačiji od boginja Kitere i Pafos, i teško mi je za razumeti ovu milost za koju kažeš da mi je može dati. Ipak, poći ću da mu se molim u njegovom hramu, budući da mi i sam to dozvoljavaš; ako besmrtni bogovi stvarno poznaju tajne muške misli, možda bi još bolje bilo reći im te misli molitvom, pokazujući da verujemo u njih”.

“O ti slepi stvore u potrazi za svetlošću”, uzviknu Pamfil. “Vrlo dobro, čini šta hoćeš. Neka ti Gospod Bog otvori oči!”.

Rimljanka je potom kleknula na vlažni pod, podigla svoju divnu glavu ukrašenu zlatnim iglama i trakama, i pružajući gole, snežne ruke prema liku Hrista, iznese ovu molitvu:

“O nepoznati bože, ne znam šta bih te trebala pitati da mi daš, ali znam kakvu žalbu bih trebala uložiti nebu. Moj život je prosto gorči od masline otkinute pravo sa stabla. Videla sam najbolje muškarce kako padaju pred moje noge, a ipak onog koga sam izabrala za svog muža ostavio me je i okrenuo se vulgarnim užitcima. Sve što je želeo je da me vidi kako napuštam svoje stroge moralne kriterijume i bacam se u zagrljaj drugom, kako bi sam imao pravo da se upusti u sramne ljubavne afere. Pa, mislila sam da se mogu osvetiti i zadovoljiti svoj ponos u potrazi za ljubavlju negde drugo. Kažu ljudi, bože Nazarena, da si kao Jupiter i da razumeš sve muške misli i akcije, tako da već znaš šta se desilo. Ti znaš kako je Icilus bio nedostojan moje ljubavi – kako me je napustio zbog prostitutke i koristio izgovor da ne može zadugo voleti preljubnicu. Tada je Antonije bio porobljen pred mojim nogama za jedno vreme, ali ubrzo je postao kriv za isti greh kao Icilus; i kada sam besnela na njega, pokušao je da opravda svoje neverstvo tvrdeći da prostituke nisu ništa gore od žena koje imaju dva ljubavnika. Gospode, ti znaš da se ja nikada nisam povila pred bezvrednim čovekom; jednostavno sam pokušala da se osvetim za njegovu uvredu tražeći nekog drugog. Ali ti takođe znaš da moja sledeća ljubav nije bila ništa srećnija od drugih. Bila sam maltretirana na svakom koraku. Moj život i lepota proćerdani su u beskorisnim naletima ljubavi i besa. I kada sam pozvala bogove podzemlja da kazne ova podmukla stvorenja, znaš da mi je rečeno da bogovi podzemnog sveta više ne postoje – da je Zadovoljstvo ugušilo Kerbera, i da su Furije same postale jeftine, i da sada Pluto, Kron i Prijap zajedno vladaju svetom.

O nepoznati bože, to je tačka do koje smo danas stigli! Muškarci više ne veruju da na nebu ima ikakve pravde, i besramne Bahantkinje bacaju uvrede na ucveljene Vestalke. Čak je i Lucina prestala da štiti čast supruga i majki, i oltari Kipre su čuvani samo od razbarušenih Menada. A ipak žene postoje samo da vole i budu voljene! Šta će biti od devojaka koje su dovedene do kreveta od same ljubavi, ako zlato može stvoriti intezivnija zadovoljstva – ukoliko bordeli Rima znaju tajne koje nikada nismo naučile? Naši muškarci više vole nečiste konkubine. Moramo li pozvati naše robove da zauzmu njihova mesta u našim rukama? Više od jedne se nije zastidela toga, i napustila sebe u užasnim orgijama kako bi pobegla od usamljenosti svoje vile i ljutnje koju oseća zbog načina na koji je njena ljubav povređena. A ipak, o moćni bože, žena je krhko stvorenje; kada pronađe izvor snage, ona neće dobrovoljno biti prva da ga napusti. Ako je neverna, ona je osramoćena – ona se zato mora iskupiti sramotom – a to je za nju opasna stvar. Stoga, o Nazarenu, muškaraci su ti koje optužujem – svog muža, i Icilija, i Antonija, i sve druge muškarce koje sam uzalud volela; sve ih osuđujem, i pozivam tebe da im sudiš. Kazni ih za mene – ili mi makar pomozi da ih zaboravim, pomozi mi da steknem ravnodušnost starosti. Ili, ako sam izgubila nešto od svoje lepote pa dobiti nazad svoje neverne ljubavnike njenom obnovom, onda mi vrati moju mladost i moć da ih privučem. Isto, tu je Torkata, plesačica, koja je dotrajala s razvratom – zašto bi ona bila izabrana, u odnosu spram mene? Da li sam stvarno izgubila šarm u tolikoj meri? Onda, tu je Grkinja Likoris, koja je bila žena devet stotina muškaraca – zar je ona stvarno dražesnija ili strastvenija od mene? I ja ne vidim čak da su najmlađe i najlepše žene zapostavljene kao što sam ja, dok se njihovi muževi okreću kurvama? Moramo li stajati nage na javnoj sceni, ili opijati same sebe u prisustvu naših ljubitelja, pre nego mognemo od njih probuditi i jednu iskru strasti?

Opet, šta uopšte možemo činiti, same i prezrene u tihoj dubini naših vrtova? Muškarci se mogu posvetiti poslu u vojsi, politici, ili akademiji; tamo mogu pronaći utehu. Ali nama nije dozvoljeno da učestvujemo u takvim stvarima. Naša fizička slabost i naš odgoj nas sprečavaju u tome. Mi smo obučene da privučemo muškarce; čim nam kosa počne padati preko ramena, naše nas majke uče kako da je vežemo u mirisne trake i ukrašavamo draguljima, ne bi li nas muškarci primetili. Najvažniji posao koji smo ikada naučile je umetnost ukrašavanja; samo zadaci koji od nas nisu isključeni jesu zadaci koji bude našu čulnost i koji nas mame da uživamo u telesnim zadovoljstvima.

Tako se tretiraju žene u Rimu, o bože Galileje. Naše fine dame, čije su utrobe nosile samo heroje i čije su zlatne narukvice bile nuđene otadžbini, nekada su držane u takvoj časti – sada vidi šta je postalo od njih! Danas Požuda ide u krevet na javnim ulicama, a celi muški rod je podiže i nosi trijumfalno pod samim očima plemenitih žena. Ako se tvoji ljudi i dalje drže starih vrlina, o Galijejče, ako tvoj zakon primorava njihova srca da budu verna i njihove slabine da budu čedne – onda munjama obori ovaj nečisti grad, i podigni novu rasu da ovde vlada umesto njih! Ispričala sam ti strahote kojima smo proklete da se suočavamo, sada mi odgovori kroz usta tvog sveštenika. Daj mi malo proroštva da me uteši ili nauči. Sve bih uradila da pobegnem od ovih konstantnih patnji frustracije i besa. Okrenula bih se veštičarenju, uzela udela u strasnim žrtvama, od Erebusa, ako je potrebno, pila otrove, pre nego bi se beznadežno vratila svom usamljenom krevetu i zaludnom žudnjom za osvetom.

Pričala sam sa tvojim bogom, svešteniče; sada mi reci njegov odgovor. Zar nemaš neku Sibilu sa kojom bi se konsultovao? Ili ako znaš neki napitak koji će izazvati ljubav kod muškaraca, ili ugasiti je kod žena, onda mi ga daj – ispraznila bih ga do poslednje kapi, čak iako bi mi creva kao posledicu morala trpeti smrtne muke. Reci mi, stari čoveče, kakvu vrste žrtve bih trebala ponuditi na tvom oltaru? Sumnjaš li da sam bogata? Sumnjaš li da ću održati svoju reč? Žrtvovaću sve ovce i goveda na svojim poljima tvom Hristu; poslaću mu svaku zlatnu posudu iz svoje vile. Želiš li moje ukrase – zlatne filete oko mojih obrva, ili dragulje na mojim cipelama? Rečeno mi je da primate poklone od bogatih i dajete ih siromašnima, i da to pomaže umilostivljenju vaših bogova. Odustala bih od svega da dobijem blaga ili ljubavi ili zaborava”.

“Ti jadna, nesrećna ženo”, odgovori Pamfil. ”Mi nemamo nikakvu moć da ti damo to šta hoćeš. Naš Bog nam ne dozvoljava da pomažemo ljudima koji hoće zadovoljiti svoje telesne strasti; on bi usahnuo naše zle ruke ako bi koristili otrove da usplamtimo ili ohladimo krv koju je postavio da teče ljudskim venama. On je Bog čednosti, njegove sluge se zavetuju da budu čedne, kao što je i on. Oni među nama koji se žene veruju da muškarci trebaju biti jednako verni kao i žene; neverstvo je jednako grešno za oba pola. Samo hrišćani drže tajnu prave i trajne ljubavi. Oni slave samo jednog Gospoda, koji sam sadrži sve vrline. Vi pagani slavite sve poroke u obliku raznih božanstava. Takva božanstva su zli demoni, moje dete; treba ih prezirati i mrziti, a ne poštovati i bojati ih se. Trebala bi se žrtvovati Bogu praštanja, ljubaznosti i čistote; i trebala bi žrtvovati ne jagnjad i junice, već svu svoju žeđ za osvetom, sav svoj tvrdoglavi ponos i sva prazna zadovoljstva svog života”.

“Svo zadovoljstvo i mir je napustilo moj život”, reče Rimljanka, “tako da jedine stvari koje bih mogla žrtvovati tvog bogu jesu moj bes i mržnja – što bih rado učinila ako će mi to obezbediti zadovoljstva koja sam izgubila, i mir koji želim”.

“Moj Bog nikada neće blagosloviti zadovoljstva te vrste. On ih osuđuje i zabranjuje, osim ukoliko nisu žrtvovana u Njegove ime nevidljivim zavetom”.

“Kakvu utehu on onda nudi ostavljenim ženama?”, upita Lea ustajući.

“On širi ruke ka njima”, odgovori hrišćanin. “I poziva ih da pronađu utehu na Njegovim grudima”.

“To je veoma čudna tvrdnja, svešteniče”, reče dama. “I ne razumijem je. Mogu li voditi ljubav sa tvojim bogom, i može li on voditi ljubav sa mnom?”

“Da, dete moje; Bog voli sve nas, jer svi smo mi njegova deca. Kada ljudi napuste jedni druge, On teši one koji pronalaze utočište u Njemu. Ako okusiš Božju ljubav, Lea, videćes da ona nudi tako čista zadovoljstva da ćeš zaboraviti na sva ona zemaljska”.

“Te tvoje mudrosti postaju sve više i više začuđujuće i alarmantne”, reče žena povlačeći se od oltara i delimično otkrivajući lice. “Ljubav bogova je zastrašujuća stvar, stari čoveče! Svi smrtnici koji su se usudili uplesti u nju platili su strašnu cenu. Semela je sagorela do praha od sjaja Jupiterovog lica; Junona je, u svojoj ljubomori, lovila Letonu…”

“Ne govori takve stvari, ti blesavo stvorenje! Izbaci sve te neuke, bezvredne predstave iz svog uma. Istinski Bog se nikada ne savija pod ljudskim slabostima; On nije obučen u telu kao tvoji imaginarni gospodari. Pravo si dete svojih godina, toliko daleko na putu zablude, da više ne znam kojim jezikom da ti govorim. Nemam te vremena sada podučavati. Želiš li postati hrišćanka?”

“Samo ako bih bila ubeđena da će to privesti kraju moju patnju”.

“Mogu ti u Jehovino ime obećati da ćes primiti utehu u ovom životu i velike nagrade u sledećem”.

“Ali kako mogu verovati u tvoja obećanja? Do sada mi nije pokazan nijedan dokaz moći tvog Boga”.

“Da pitam Boga da te ubedi čudima i znacima?”, reče prezviter, više za sebe nego Rimljanki.

“Učini to”, uzviknu ona, “i pašću pred njegove noge”.

“Ne”, odgovori Pamfil. “Tvoja duša je u ropstvu zablude. Ono što te nagodi da tražiš preobraćenje još nije glas Neba; to je glas tvojih strasti, toliko uporan da ne možes čuti šta Bog govori. Slušaj me, ženo: vrati se kući, pokušaj da zaboraviš muškarca koji te je povredio i živi čedno. Posveti sebe životu samoće, odvojenosti i tuge; nudi Bogu svoje nevolje i patnje, i nikada se nemoj umoriti da ih podnosiš. Kada se patnje čine toliko velike da se sa njima nosiš, ne žali se Vesti ili Veneri. Zaboravi takve aveti, klekni i pogledaj u nebo, gde živi Bog vlada, i govori ove reči: ‘O istinski Bože, nauči me da te spoznam i volim, jer ne želim da znam i volim nikog sem tebe’”.

“I onda, kakvo će on čudo učiniti za mene”, upita žena zbunjeno.

“Istina će doći u tvoje srce, ljubav Božje volje će ojačati tvoju dušu, mir će se vratiti tvojim čulima, i ti ćeš biti utešena”.

“Zauvek?”

“Ne. Ljudska bića su slaba i potrebna im je stalna pomoć Neba da bilo šta postignu. Moraćeš se moliti kada god si unesrećena”.

“I biću utešena svakog puta?”

“Ako se moliš svom svojom snagom i svim svojim srcem”.

“I biću hrišćanka?”, upita Lea s rastućom zabrinutošću. “Moj muž bi me izdao – poslao bi me u smrt!”

“Ti progoni će oslabiti; Hrist će pobediti”, reče Pamfil. “U međuvremenu, nemoj se plašiti. Nemoj, još uvek, nikome otkriti svoju novu veru, i moli se tajno u svome srcu nepoznatom Bogu. Uskoro ćeš se i krstiti, a kada postanes hrišćanka više se nećeš plašiti mučeništva. Sada odlazi; ovde si bila dovoljno dugo. Kada počneš da osećas delovanje mojih obećanja, možeš se vratiti u katakombe”.

Sutradan su katakombe bile napadnute, hrišćani su se razbežali i za dve godine izgledalo je kao da je Hristova religija ukinuta u Rimu. Pamfil se vratio u Cezareju, i Eusebije, naoružan savetima svog prijatelja, zamenio ga je u gradu Svetog Petra. Ponovo je okupio stado i otkrio da je ono postalo veće. Vera je porasla tokom svog zatočeništa; istina se širila u mraku, i čak među bivšim progoniteljima bilo je onih koji su sada lomili hleb sa ostalim vernicima.

Jedne večeri, dok se Eusebije šetao gradom Cezara, na putu ka tajnoj kripti u jednom selu, prišla mu je afrička robinja. Pratila ga je dugo vremena i on je pretpostavio da je ona špijun. Bio je na ivici povratka da je spreči u otkrivanju svog odredišta, kada mu ona reče: ”Rimska dama Vas želi videti pre nego umre, u ime Boga od Nazareta. Pođite sa mnom; i ne plašite se, jer Vaš Bog je sa nama”.

Eusebije pođe za njom. Kako je noć pala, prošao je kroz bezdan mračnih senki i beše doveden do Leine strane. Rimska dama, u svojoj ljubičastoj haljini uzdigla se na krevetu od slonovače i jedva čujnim glasom upitala: “Jesi li ti Eusebije, Pamfilov prijatelj?”

“Ja sam”, odgovori sveti čovek.

“Onda priđi i krsti me”, reče dama na samrtnoj postelji, “jer želim iskazati svoju veru nepoznatom Bogu pre nego umrem. Dve godine sam plakala, molila mu se i zvala ga da mi pomogne. Prebrodila sam svoju patnju, i suze me više ne bole – baš kao što je Pamfil obećao. Živela sam na način koji mi je rekao; odustala sam od zadovoljstava, cirkusa, karnevala i hramova nemoćnih bogova. Kad god sam se osećala mučna gubitkom tih jadnih zadovoljstava povlačila sam se u tihu dubinu svog vrta i molila se, i svaki put čudan osećaj zadovoljstva, divan osećaj mira bi me preplavio. Nikada nisam bila u mogućnosti da izvučem neku pouku iz vaših misterija, koja bi značila otkrivanje jednog od vas progonima, pa sam ostala da čekam bolju priliku. Ali smrt će me lišiti te sreće. Ja umirem – umirem u miru, sa nadom da ću videti tvog Boga, jer sam učinila ono što mi je Pamfil rekao; molila sam se svom svojom snagom i svim svojim srcem. Uvek sam se molila, onako kako me je on učio: ‘O istinski Bože, nauči me da te spoznam i da te volim’”.

Dok su ove reči prelazile preko Leinih usana, bledi veo smrti počeo se širiti preko njenog lica. Eusebije prosu svetu vodu preko njenog čela, i reče joj:

“Neka te sam Gospod u raju nauči ono što nikada nisi naučila na zemlji! Iskreno srce i život pokajanja su istinske forme krštenja koje On zahteva dok smo ovde”.

Lea se počela smešiti. Robinja koja ju je čuvala, divila se slavnoj lepoti vidljivoj na njenom licu, i požurivši donese joj ogledalo od poliranog gvožđa, naivno rekavši: “Nemoj se bojati što ćes umreti, gospodarice; pogledaj, vidi, sva svežina se vraća tvom licu – tvoje oči blistaju, tvoje se usne rumene. Bog Galileje je za tebe izveo čudo. Da te muškarci sada mogu videti, ostavili bi sve druge žene i priklonili se tebi ‘mesto njima. Ustani i zatraži svoja kola, dok ti ja vežem i ukrasim kosu. Sam Cezar bi se u tebe sada morao zaljubiti”.

Lea pogleda u odraz na površini blistavog metala, potom, spuštajući svoju umornu ruku, reče: “Ako me je Bog Galileje povratio u život, ne bih se vratila među muškarce. Ne bih želela ovu lepotu, obnovljenu Njegovom misterioznom ljubavlju, da postane pokvarena nagrada bilo kog smrtnog podsmevača. Ja osećam da umirem – da idem nazad kući neprolazne lepote, koju božanski Platon zove vrhovno dobro. On je takođe verovao da je izvor ljubavi i savršenstva na nebu. Reci mi, svešteniče: voda koju si sipao preko moje glave, nije li to simbol večne fontane na kojoj ću ugasiti svoju žeđ?”

“Da, dete moje”, odgovori prezviter.

Govorio joj je o iskupljenju i nadi, gledajući je kako umire sa osmehom na usnama. Mir koji je pronašla u posvećenosti nepoznatom bogu, i spokoja u svojim poslednjim trenucima, ostavio je takav utisak na crnu robinju, koja je pratila Eusebija do hrišćanske kripte gde će prigrliti religiju boga koji teši ljubavnike i otkupljuje robove.



Priredio i preveo: Luka Nešković