Ova minijatura, ili pesma u prozi,
napisana je u novembru ili decembru
1920. godine. Objavlje na je prvi put
u časopisu United Amateur, u broju
sa datumom iz novembra 1920.god.koji
je izašao najmanje dva meseca kasnije.
Kao što je slučaj sa većinom Lavkraftove
proze, i ovo delo je inspirisano snom;
šta više, početni pasus napisan je neposredno
po buđenju. Kao moguću inspiraciju za
Niarlatotepa pojedinci pominju čak i
Nikolu Teslu, čije su demonstracije tehnoloških
inovacija izazivale slična osećanja misterije,
uzbuđenja, pa i straha — ali ako ta
asocijacija i postoji, ona je zanemarljiva.
Zlokobna figura Niarlatotepa, glasnika Starih
Bogova, srodna je arhetipskim likovima
iz svetskih mitologija i okultnih tradicija:
lutalica, luda, čovek sa Raskršća.
Niarlatotep… puzavi haos… ja sam poslednji… ja ću kazivati praznini što osluškuje… Ne pamtim
tačno kada je započelo, ali beše to pre nekoliko meseci. Opšta napetost beše nepodnošljiva. Periodu političkih i društvenih prevrata pridruži se čudna i sumorna slutnja od vratne telesne opasnosti; opasnosti rasprostranjene i sve obuhvatne, takve opasnosti kakva se može pojmiti jedino u najstrašnijim prikazama u noći. Prisećam se da su ljudi hodali okolo bledih i zabrinutih lica, i šaputali upozorenja i proročanstva koja se niko nije usuđivao da svesno ponovi ili sebi prizna da ih je ćuo. Osećaj monstruozne krivice beše nad zemljom, a iz ponora između zvezda hujale su ledene struje od kojih su ljudi drhtali u mračnim i usamljenim mestima. Beše primetna demonska izmena u sledu godišnjih doba — jesenja čega se zlokobno zadržavala, i svima se činjaše da su naš svet, a možda i čitav univerzum, iz ruku poznatih bogova i sila prešli u vlast bogova i sila neznanih.
I upravo tada nastupi čas kada se Niarlatotep pojavi iz Egipta. Ko je on bio, niko ne mogaše da kaže, ali očito je bio od stare tamošnje krvi i izgledao poput Faraona. Domoroci klećahu pred njim, ne umevši da objasne zašto. On im kaza da se podigao iz crnila dvadeset i sedam vekova, i da je čuo poruke sa mesta izvan ove planete. Među zemlje civilizovane dođe Niarlatotep, tamne kože, vitak i zlokoban, stalno kupujući čudne instrumente od stakla i metala i kombinujući ih u instrumente
još čudnije. Pričao je mnogo o naukama elektriciteta i psihologi je i na predstavama demonstrirao moći koje posetioce ostavljahu bez reči, a koje mu, opet, donesoše slavu neprevaziđene veličine. Ljudi savetovahu jedni druge da odu i vide Niarlatotepa, i pri tom drhtahu. A gde je Niarlatotep hodio, mir je iščezavao, jer tamo sitni noćni sati behu pokidani vriskovima košmara. Nikada do tada vrištanje u koš ma ru ne beše toliki javni problem; sada mudraci gotovo poželeše da zabrane san u sitnim satima, ne bi li vriskovi gradova manje grozno uznemiravali bledi, sažaljivi mesec dok je ovaj svetlucao na zelenim vodama što tekoše pod mostovima i na starim zvonicima što su se ronili
naspram bolešljivog neba.
Sećam se kada je Niarlatotep došao u moj grad — veliki, stari, užasni grad nebrojenih zločina. Moj prijatelj mi je kazao o njemu, i o neodoljivoj fascinaciji i primamljivosti njegovih otkrovenja, i ja počeh da gorim od žudnje da istražim njegove najdublje misterije. Prijatelj mi reče da one po užasu i impresivnosti prevazilaze moje najgroznomornije maštarije; a da su slike odražene na platnima u zamračenim sobama prorokovale o stvarima koje se niko sem Niarlatotepa ne usuđivaše da pominje, i u prštanju njegovih varnica beše od ljudi oduzimano ono im nikada ranije oduzeto ne beše a što se ispoljavalo samo u očima. I čuo sam još, iz tuđine, da su oni što poznaše Niarlatotepa gledali prizore koje drugi ne videše.
Beše vrela jesen kada odoh kroz noć sa nemirnom gomilom da vidim Niarlatotepa; kroz sparnu noć i uz beskrajno stepenište do zagušljive sobe. I senovita na platnu videh zakukuljena obličja međ
ruševinama, i žuta zla lica što vire onostran palih spomenika. I videh svet kako se sukobi sa crni lom; sa talasima uništenja iz ultimativnog svemira; kako se sumanuto vrti i okreće i bori oko sve bleđeg, sve hladnijeg sunca. Onda se varnice začudno razigraše oko glava posmatrača, i kosa im beše nakostrešena dok su im seni, grotesknije nego što ih umem opisati, iskočile i čučale na glavama. A kada ja, hladnijeg i naučnijeg duha od ostalih, promrmljah drhtavi protest zbog opsene i statičkog elektriciteta, Niarlat tep nas sve otera van, niz strmo stepenište na vlažne, tople, napuštene ponoćne ulice. Vrištao sam glasno da se ne bojim; da se nikada ne mogu uplašiti; a drugi sa mnom vrištahu
zarad utehe. Zaklesmo se jedni drugima da je grad bio potpuno istovetan, i još uvek živ; a kada električno osvetljenje poče da bledi mi se dadosmo u beskrajno psovanje gradskih službi, i smejasmo se čudnim izrazima lica koja smo pri tom pravili.
Verujem da smo osećali kako se nešto spušta sa zelenkastog meseca, jer onda kada počesmo da zavisimo od njegovog svetla ponesoše nas čudne, nevoljne formacije što krenuše u marš sa prividno jasnim odredištima, iako se o njima niko ne usuđivaše da pomišlja. Jednom ja pogledah ka pločniku i nađoh da su ploče razlabavljene i zamenjene travom, sa jedva opazivom trakom zarđalog metala tamo gde su nekada šine tramvaja ležale. I ponovo spazismo vagon tramvaja, usam ljen, bez prozora, zapušten, i bezmalo prevrnut. Kada se osvrnusmo ka horizontu, ne mogasmo videti treću kulu kraj reke, i primetismo da je silueta one druge kule zubasto polomljena na vrhu. Onda se podelismo
u uske kolone, od kojih svaku kao da je privlaćio drugi pravac. Jedna nestade u uskoj uliici levo, ostavivši za sobom samo odjek potmulog leleka. Druga se zaputi niz ulaz u podzemnu železnicu šibljem urastao, urlajući smehom koji beše sumanut. Moja kolona beše usisana ka otvorenom prostranstvu, i tog trena osetih studen što ne pripadaše vreloj jeseni; jer dok smo se teturali izvan mračnih močvara, spazismo oko sebe kako na paklenoj mesečini belesaju zli snegovi. Snegovi neobjašnjivi, bez tragova u sebi, naneseni samo u jednom smeru, gde ležaše procep tim mračniji zbog svetlucavih zidova. Kolona izgledaše zaista tanušna dok je sneno i mehanički kora čala ka procepu. Ja sam zaostajao za njima, jer crna jama usred zeleno obojenog snega beše zastrašujuća, i učini mi se da čujem odjeke uznemirujućih jauka dok su moji družbenici nestajali; ali moja moć zadržavanja za
njima beše krhka. Kao da sam prizvan onima što odoše pre mene, ja upola zalebdeh izmešu titanskih nanosa snega, drhteći i uplašen, kroz bezvidni vrtlog nezamislivog.
Vrišteći u bezumlju, otupeo od delirijuma, samo bogovi što jesu mogu da odrede. Mučaljiva, osetljiva sen što se uvija u rukama koje i nisu ruke, nasumice bačena kroz neznanu tminu truležne kreacije, strvine negdašnjih svetova u urvnama što behu gradovi, mrtvački vetrovi što hukte pokraj bledih zvezda i čine da mutno trepere. Onostran svetova nejasni duhovi čudovišnih stvorova; jedva vidljivi stubovi neposvećenih hramova što se gnezde na bezimenim stenama pod pokrovom nebesa i uzdižu se ka vrtoglavom vakuumu iz van sfera svetlosti i tmine. A kroz ovo ogavno groblje univerzuma prigušeno, izluđujuće lupanje bubnjeva, i tanušan, monotoni fijuk bestidnih frula dopiru iz nepojmljivih, neosvetljenih odaja izvan Vremena; gnusobni poj frula uz koje sporo, nezgrapno i apsurdno plešu golemi, mračnjački ultimativni bogovi — slepi i bezglasni, bezumni gargojli čija je duša Niarlatotep.
Нема коментара:
Постави коментар