Madam de Pompadur

Madam de Pompadur (Jeane-Antoinete Poisson, 1721 - 1764) bila je uticajna ljubavnica Luja XV i velika mecena književnika i umetnika, prva osoba koja je dospela u Versaj, a nije bila plave krvi.

Njeni roditelji, Franosa Puason (François Poisson) i Medlin de La Mot (Madeleine de La Motte), bili su na marginama klase špekulanata u svetu finansija koja je počlela da dobija na značaju. Neki od ovih ljudi su postali enormno bogati, ali većina je završila u nekom jarku, ako ne u zatvoru. Njen otac je bio umešan u skandal na crnoj berzi i morao je da napusti zemlju 1725. godine, ostavljajući svoju lepu suprugu i dvoje dece na staranje prijatelju, Normanu de Turnehemu (Le Normante de Tournehem). Oba deteta su bila pametna, ali devojka je bila fascinantna, obrazovana da bude supruga nekog bogataša. U tim danima, bogati muškarci čak i ako su dolazili iz niže klase, bili su zainteresovani za umetnost i književnost, i očekivali su od svojih supruga da sa njima dele te interese.

Do trenutka kada je gospođica Puason trebala da se uda, već je mogla dobro da se drži u svakom društvu i lako je sklapala prijateljstva sa mnogim istaknutim ljudima, uključujući i poznatog filozofa i književnika Voltera. Njen staratelj, Norman de Turnehem, ugovorio je njen brak sa svojim rođakom, Šarlom-Gijomom Le Norman d'Etjolom, sa kojim je dobila kćerku Aleksandrinu. Zahvaljujući uticaju svojih staratelja i roditelja svog mladog supruga, a pre svega svom šarmu i intelektu, Žana je vrlo brzo postala zvezda pariskog društva i primećena od samog kralja. U 1774. godini, Lujeva mlada ljubavnica, vojvotkinja de Šatoro, umire iznenada, i mlada gospođa d'Etjola ubrzo zauzima njeno mesto, nakon maskenbala u čast venčanja kraljevog sina na koji ju je pozvao lično Luj XV. Samo godinu dana kasnije, Žana se legalno rastaje od supruga, seli se u Versaj i dobija na poklon od kralja zvanje markize i posed Pomapdur, prvu od 6 rezidencija.



Luj XV

Istoričari XIX veka smatraju da je Madam Pompadur imala potpunu dominaciju nad Lujem XV. Ovi post-revolucionarni pisci su bili zabrinuti zbog načina na koji je bio predstavljan kralj iz monarhije Burbon, kao duhom siromašnog, a danas se zna da je Luj XV bio mnogo sposobniji čovek nego što je predstavljan. Stidljiv i intreperspektivan, on jeste imao poteškoća u komunikaciji sa drugim ljudima, naročito sa onima koje nije poznavao, i Madam Pompadur jeste bila bila njegov privatni sekretar i savetnik, ali ipak, ona je samo prenosila naređenja koje je izdavao sam kralj. Žana je počela svoju vladavinu u Versaju vrlo skromno, bila je smeštena u nekoliko prostorija u potkrovlju. Polako je krenula da pravi svoj autoritet, i da sebe predstavlja kao nekoga čija je saglasnost potrebna za sve što se radi na dvoru, čak i za kraljicu Meri (Maria Leszczyńska). Meri nije mogla biti više nepodobna, nego što je bila, za svog supruga, zgodnog, umetnički nastrojenog, senzualnog i ljubitelja svih vrsta zadovoljstava. Osam godina starija od njega, ona je bila zaokupljena problemima svog oca, svrgnutog kralja Poljske, rađanjem dece i religijom. Nakon što je rodila naslednika krune (i još osmoro ili devetoro dece između 1727. i 1737.) jasno je stavila kralju do znanja da ne želi više da bude seksualno intimna sa njim. Nakon pet godina u njenom romantičnom potkrovlju, Žana se preselila u kraljev apartman i njegovu spavaću sobu. Luj XV je, naravno, imao još nekoliko ljubavnica, ali Madam Pompadur je isuviše dobro učvrstila svoj položaj na dvoru da bi je bilo ko uklonio. Usluge, promocije, beneficije i privilegije mogli su se dobiti samo preko nje.

Njena „saradnja” sa Lujem XV je bila dvostruka, umetnička i politička. Umetnička strana je bila uspešna u potpunosti. Na njen predlog, njen brat je bio postavljen za upravnika kraljevih zgrada kao Markiz de Marinji. Brat, sestra i kralj sarađuju savršeno, osnivaju Vojnu akademiju (École Militaire), grade Trg Luja XV (danas Trg Konkord, na kome je 1793. godine postavljena giljotina i gde su pogubljeni Luj XVI, Marija Antoaneta, Maksimilijen Robespjer, Žorž Danton i još preko hiljadu drugih osoba), izgradili su većinu palate Kompenje, Petit Trianon u Versaju, novo krilo palate Fonteneblo, izuzetan zamak Belevue i još mnoge paviljone i letnjikovce. Madam Pompadur i Luj XV su pomagali svim dekorativnim umetnicima, slikarima, vajarima, stolarima, zanatlijama. Čuvena fabrika porcelana u Sevresu je izgrađena kompletno iz kraljevske kase. Dvadeset godina moći Madam Pompadur, obeležio je vrhunac ukusa u Francuskoj. Zaštitnik većine autora i urednika Encikopedije, ona je želela da za književnost uradi isto što je učinjeno i za umetnost, ali Luj XV nije bio zainteresovan za književnost i nije voleo intelektualce koje je poznavao.


Politički uticaj koji je imala na kralja bio je mnogo manje uspešan nego umetnički, najviše zbog toga što su francuski političari i generali bili lošeg kalibra.Vojvoda od Šuasela, daleko najsposobniji francuski ministar, bio je njen štićenik i doveden je na taj položaj da sprovede čuveno Ukidanje Alijanse, kojim se udružuje Francuska sa svojim starim neprijateljem Austrijom, protiv nemačkih protestantskih kneževina. Ta alijansa je bila državnički ispravan koncept, ali je bila jako nepopularna i dovela je do Sedmogodišnjeg rata, koji je ispao katastrofalan po Francusku. Fridrih Veliki je porazio ogromnu, ali nestručno vođenu fransusko-austrijsku vojsku, dok je istovremeno Engleska porazila Francusku u Kanadi. Oba ova poraza vode do vrata Madam Pompadur, koja pada u melanholiju i ubrzo nakon završetka rata umire 1764. godine, najverovatnije od raka pluća, u njenom apartmanu u Versaju. Jedna od njenih poslednjih akcija bila je da ubedi Luja XV da revizira slučaj Kalas, veliku nepravdu za koju je Volter bio zainteresovan. Za vreme odlaska njenog kovčega iz Versaja, Luj XV je stajao na balkonu svoje sobe i gledao na kišu koja je padala, i navodno rekao La marquise n'aura pas de beau temps pour son voyage (Markiza neće imati lepo vreme za svoje putovanje).

Volter, njen veliki prijatelj, posle njene smrti je rekao:


Tugujem i zahvalan sam joj. Iskrena od rođenja, volela je kralja zbog njega samog, imala je pravednost u duši i pravdu u svom srcu. To se ne sreće svakog dana.

 

Volter