Šarmantni kosmopolita Vladimir Nabokov

Privatni život tog američkog pisca ruskog porekla interesantanje gotovo isto koliko i njegova bogata literarna zaostavština.


Vladimirovič Nabokov (1899–1977) bio je, poput mnogih svojih literarnih junaka, vrlo živopisna ličnost. O sebi je napisao: „Objektivno govoreći, nikada nisam video pronicljiviji, samotniji, uravnoteženiji i luđi um od svog.“
Zahvaljujući aristokratskom poreklu stekao je izuzetno obrazovanje. Još u detinjstvu je uz guvernantu pored ruskog naučio francuski i engleski jezik, što mu je kasnije u životu bilo od velike koristi. Pored svetske književnosti, koju je odlično poznavao, bio je cenjeni lepidopterolog, odnosno stručnjak za leptire, kao i veliki ljubitelj šahovske igre.
Kao naočit i šarmantan intelektualac bio je izuzetno popularan među ženama, naročito među svojim studentkinjama. To je zadavalo mnogo briga njegovoj supruzi Veri, koja je uprkos brojnim piščevim ljubavnim aferama bila njegova verna pratilja i saradnica tokom celog života.
Pored proze i dramskih dela, Nabokov je pisao poeziju, bio je vrstan prevodilac, autor brojnih književnih kritika i eseja. Uz bogatu rusku književnu tradiciju na njegovo stvaralaštvo veliki uticaj je izvršila i moderna evropska književnost. Važi za majstora jezika i stila, a jedinstven je u svetskoj književnosti i po tome što je podjednako dobro pisao na ruskom i na engleskom jeziku.

Izgubljeni raj

Vladimir Nabokov je pripadao generaciji ruskih pisaca koji su zbog političkih prilika u svojoj zemlji i boljševičkih progona bili prinuđeni da emigriraju. Kao i neki drugi ruski i sovjetski umetnici, uprkos svetskom ugledu decenijama je bio gotovo nepoznat u svojoj domovini. Rusiju je s porodicom napustio 1919. godine i nikada se više u nju nije vratio. Jednom prilikom za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam petnaest godina proveo u Nemačkoj.“ Iako je veći deo života proveo izvan rodne zemlje, ona mu je uvek bila u srcu. Od 1940. godine u proznom stvaralaštvu potpuno je prešao na engleski, ali je poeziju pisao isključivo na maternjem jeziku.
Nabokovi su bili bogata aristokratska porodica iz Sankt Peterburga. Piščev deda bio je ministar pravde pod vladavinom dva cara, dok mu je otac bio ugledni pravnik, profesor prava i političar. Majka Vladimira Nabokova poticala je takođe iz ugledne ruske plemićke porodice, čiji su mnogi članovi imali umetničke sklonosti.
Vladimirov život zauvek je promenila Oktobarska revolucija, zbog koje je njegova porodica bila primorana da napusti domovinu. Uoči revolucije Nabokovljevi su otputovali na Krim, gde su proveli 18 meseci. Tu je Vladimir napisao svoj prvi naučni rad o leptirima, objavljen 1923. godine u engleskom stručnom časopisu „The Entomologist“. Na Krimu je pisao i poeziju i dovršio ruski prevod književnog klasika „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola.
Zajedno s desetinama hiljada protivnika boljševičkog režima porodica Nabokov je 1919. godine emigrirala prvo u London. Tokom boravka u Engleskoj Nabokov je pohađao nastavu na čuvenom Triniti koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao rusku i francusku književnost. Interesantno je da je prvo upisao ihtiologiju, nauku o ribama, da bi se kasnije strasno posvetio proučavanju leptira. Godine provedene u Kembridžu, za koje ga nisu vezale posebno prijatne uspomene, opisao je u romanu „Podvig“ (1931).
Porodica se nakon Londona nastanila u Berlinu, tadašnjem centru ruske emigracije. U tom gradu je, prema nekim podacima, tada živelo oko dvesta hiljada Rusa. Verovatno zbog toga pisac, koji je još od detinjstva tečno govorio tri jezika, nikada nije naučio nemački.
U martu 1922. Vladimirovog oca ubili su ruski teroristi-monarhisti. Sledeće godine Vladimirova majka se s mlađom decom preselila u Prag, dok je pisac ostao u Berlinu. Pisao je za emigrantski časopis „Rul“ (Kormilo), pod pseudonimom V. Sirin. U tom časopisu objavljen je u nastavcima i njegov roman „Mašenjka“, u kojem pripoveda o sudbini nekolicine ruskih emigranata. Radio je u Berlinu i kao učitelj engleskog jezika, bavio se književnim prevođenjem, statirao u filmovima, glumio u pozorišnim predstavama. Tu se prvi put oprobao u sastavljanju šahovskih problema i prvih ruskih ukrštenica.

Vera – anđeo čuvar

Vladimir je u Berlinu upoznao svoju buduću suprugu Veru Jevsejevnu Slonim, s kojom je proveo više od pola veka zajedničkog života. Vera je bila Vladimirova najvernija prijateljica, intelektualna pratilja, poslovna saradnica. Anđeo čuvar. Uprkos njegovim brojnim ljubavnim aferama nije ga napustila do poslednjeg dana. Podržavala ga je u svemu što je radio, a njihovi prijatelji i rodbina zdušno su se slagali u oceni da Vladimir bez Vere nikada ne bi uspeo.
Upoznali su se 1923. godine na jednom dobrotvornom balu, a dve godine kasnije su se i venčali. Par se 1937. godine preselio u Pariz bežeći od nacizma.
Nabokov je, kao i mnogi njegovi književni junaci, imao veoma buran ljubavni život. Već u mladosti važio je za zavodnika. Bio je izuzetno društveno aktivan, a budući da je bio naočit i šarmantan žene su ga obožavale.
Prvu ozbiljniju ljubavnu vezu izvan braka imao je s Irinom Gaudanini, plavokosom Ruskinjom koju je upoznao 1936. Strasna ljubav umalo se nije završila razvodom od Vere, kojoj je Vladimir priznao da je zaljubljen u Irinu. Od ideje da napusti porodicu odustao je najverovatnije zato što mu je Vera zapretila da će mu oduzeti sina Dmitrija.

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte

Irina nikada nije prebolela Vladimira. Nakon pomirenja sa ženom pisac je izbegavao susrete s bivšom ljubavnicom, koja je dugo pokušavala da ga vrati u svoj zagrljaj. Dve decenije nakon njihove veze čitajući roman „Lolita“ Irina je zaključila da je Nabokov zapravo pisao o njoj. Tugovala je za Vladimirom, prateći i isecajući iz novina natpise o njemu sve do smrti 1976. godine.
Nabokovljev odgovor na vezu s Irinom bio je roman „Dar“, koji se svrstava u red njegovih remek-dela. Taj roman napisan je na ruskom jeziku i objavljen je 1938. u Parizu.

Život u SAD-u

Bežeći od ratnog vihora Nabokov se s porodicom prvo preselio u Englesku, ali je ubrzo prebegao u SAD. Uz novčanu pomoć kompozitora Sergeja Rahmanjinova porodica Nabokov se 1940. godine nastanila u Njujorku. U početku je radio u Prirodnjačkom muzeju u Njujorku, kao stručnjak za leptire. Napisao je i dva stručna rada iz te oblasti, a izrađivao je i entomološke crteže.
Američki državljani Vera i Vladimir su postali 1945. U SAD-u Nabokov je predavao ruski jezik, kao i rusku i svetsku književnost. Na Kornel univerzitetu radio je od 1948. do 1958. godine, a njegova predavanja o Gistavu Floberu, Džejmsu Džojsu, Ivanu Turgenjevu, Lavu Tolstoju i drugim piscima bila su veoma hvaljena.
U tom periodu objavljeni su mu romani koji su mu doneli i najveću književnu slavu – „Pnin“ i „Lolita“. Svih tih godina bavio se i prevođenjem ruske klasike: speva „Slovo o Igorevom pohodu“, Ljermontovljevog „Junaka našeg doba“, poezije Puškina, Ljermontova i Tjutčeva. Godine 1944. objavljena je njegova knjiga o Gogolju, a dve godine kasnije četvorotomno izdanje prevoda „Evgenija Onjegina“ s podrobnim komentarima. Nakon objavljivanja romana „Lolita“, koji je neočekivano doživeo ogroman uspeh i uskoro preveden na mnoge jezike, napustio je posao profesora.













Svojevrsna skica za čuveni roman „Lolita“ bila je novela „Čarobnjak“, priča o četrdesetogodišnjim zavodnicima maloletnih devojčica, koju je Nabokov napisao 1939. godine. Lolitu anticipira i lik razmažene Margo iz romana „Kamera obskura“ koji je na ruskom objavio 1932, a pet godina kasnije i na engleskom, pod naslovom „Smeh u tami“.
„Lolitu“ je Nabokov počeo da piše 1947. Roman o sredovečnom muškarcu koji je opsednut svojom dvanaestogodišnjom pastorkom objavljen je prvo u Francuskoj 1955. godine, a potom u SAD-u 1958.
Nabokov je nekoliko puta poželeo da spali rukopis „Lolite“, ali ga je od toga odvratila supruga Vera. Iako je tema koju je odabrao bila više nego skandalozna za vreme u kojem je roman nastao, Vera je verovala da knjiga treba da bude objavljena. Njeni pokušaji da u SAD-u nađe izdavača za „Lolitu“ bili su bezuspešni. Mnogi su delo doživljavali kao najobičniju pornografiju, mada je bilo i izdavača koji su priznavali njegovu književnu vrednost. Niko nije bio dovoljno hrabar da se suoči s mogućim pravnim posledicama objavljivanja romana, strahujući da će knjiga s tako šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.
Nakon neuspeha u SAD-u, Vera se napokon obratila književnom agentu koji je vodio Nabokovljeve poslove u Francuskoj. Roman je 1955. objavila pariska izdavačka kuća „Olimpija pres“.
„Lolita“ je, naravno, izazvala vrlo burne reakcije i negodovanje moralista, ali je dobila i izvrsnu ocenu umetničke vrednosti. Poznati engleski pisac Grejem Grim preporučio je knjigu kao jedno od tri najbolja dela objavljena te godine, dok je glavni urednik „Sandej ekspresa“ knjigu osudio kao najodvratnije smeće i nazvao je čistom pornografijom.
Polemike o knjizi ubrzo su zaintrigirale i izdavače u SAD-u. Mnogi su onda bili zainteresovani za njeno objavljivanje, a to je najzad i učinio Valter Minton iz njujorške izdavačke kuće „Putnam“, koji je osigurao izdavačka prava.
U SAD-u su neki u glavnom junaku romana Humbertu Humbertu videli samog autora. Zbog toga je novinarima i fotografima pored sadržaja knjige bilo važno i da saznaju što više o Veri, sredovečnoj supruzi muškarca „koji je voleo devojčice“. Kritičari i novinari nastojali su da dođu do autorovih ličnih beleški i prepiske kako bi dokazali da Lolita nije proizvod mašte, nego piščevo lično iskustvo. Oprečne reakcije kritičara na samu knjigu izazvale su još veću pažnju javnosti i doprinele njenoj boljoj prodaji. Knjiga je 1955. dospela na prvo mesto liste bestselera „Njujork tajmsa“ i na njoj se zadržala šest meseci. Na tom mestu zamenio je „Doktora Živaga“ Borisa Pasternaka. Prava za ekranizaciju „Lolite“ prodata su slavnom Stenliju Kjubriku za 150.000 dolara. Izdavači su počeli da se interesuju i za Nabokovljeva ranija dela, kao i da unapred otkupljuju prava za ono što će tek napisati. Vladimir je konačno mogao da živi od pisanja knjiga.

Književnost kao šah

Danas je vrlo teško poverovati da su život i delo slavnog pesnika i pisca koji je podjednako uspešno stvarao na ruskom i na engleskom jeziku dugo bili prava misterija za široki krug čitalaca bivšeg Sovjetskog Saveza i njegove domovine Rusije. Kao i mnogi drugi pisci nekadašnje velike države, Nabokov je tek u vreme Gorbačovljeve perestrojke dospeo do sovjetskih čitalaca. Pionir u tome neočekivano je postao magazin „64 – Šahovski osvrt“ koji je objavio dve stranice iz memoarskog romana „Druge obale“, u kojem Nabokov pripoveda o svom omiljenom zanatu – sastavljanju šahovskih zadataka.
Mnogi su pisali o njegovoj strasti prema šahu, pa i on sam. Bez obzira na to što Vladimirovi zadaci nisu bili naročito inovativni, oni su interesantni u kontekstu njegovog književnog dela. Mnogo puta je podvlačio bliskost šahovske kompozicije i literaturnog stvaralaštva. Odnosi junaka u njegovim romanima često podsećaju na projekcije šahovskih sukoba.
Prema svedočenju njegovog prvog biografa, australijskog profesora Endrjua Filda, kao šahista nije mogao da se svrsta ni u majstore ni u velemajstore, ali je igrao odlučno i nije voleo da predaje partiju. Igrao je šah vrlo često, uveče kod kuće, kod prijatelja, ponekad čak i na turnirima. Igrao je s velemajstorima Nimcovičem i Alehinom u berlinskom kafeu „Ekitabl“, istina bezuspešno.

Odlazak u Švajcarsku

Nabokov je sastavljanje šahovskih zadataka smatrao ne samo oblikom svojevrsne intelektualne razonode, nego i zanimanjem koje je korisno za razvijanje stvaralačke mašte.
Šahu je posvetio i roman „Lužinova odbrana“, koji je objavljen u Parizu u magazinu „Savremeni zapisi“ 1929. Junak tog romana je nekadašnji vunderkind, a sada genijalni šahista, koji život vidi kao partiju šaha s nepoznatim protivnikom. To delo je doživelo ogroman uspeh jer je postalo poznato i svim šahistima Evrope, iako je od prve njegove stranice jasno da je šah u knjizi samo metafora. Roman o borbi dobra i zla u svetu, svetlih i mračnih sila, podseća na šahovsku partiju u kojoj svaka figura i pešak znaju svoje vreme i mesto, pojavljuju se tačno na vreme na sceni i iščezavaju s nje.
Vladimir i Vera su se 1960. nastanili u Švajcarskoj, u kojoj su proveli gotovo 17 godina. Boravili su u hotelu „Palas“ u Montreu, s pogledom na Ženevsko jezero i planine. Želeli su da budu bliže sinu Dmitriju koji je studirao opersko pevanje u Milanu.
Vladimir je umro 1977. godine od virusne infekcije pluća, izazvane prekomernim pušenjem. Poslednji, šesnaesti roman, parodiju autobiografije pod naslovom „Pogledaj, harlekine!“, objavio je 1974. Njegove prve knjige u Rusiji štampane su 1984.